THOMAS MAN – SMRT U VENECIJI (1912)

 

THOMAS MAN – SMRT U VENECIJI (1912)

Jedan od najznačajnijih nemačkih književnika, Tomas Man, tvorac epskog romana Budenbrokovi (1901), za koji će 1929. godine dobiti Nobelovu nagradu za književnost, i žestoki protivnik nacističke Nemačke koja se rađala u doba stvaralaštva njegovih najbitnijih dela (Čarobni breg, Lota u Vajmaru, Doktor Faustus), u jednom od svojih mnogobrojnih ostvarenja, noveli Smrt u Veneciji (1912.), bavi se jednom od svojih večnih tema – životom umetnika. U gradu sumorne atmosfere, gradu osuđenom na propast i pošast kolere, Veneciji, odigrava se kobni susret književnika Ašenbaha i dečaka Tađa iz poljske porodice. Književnik, obuzet dečakovom nestvarnom lepotom, čiji se estetski doživljaj dečaka preobražava iz estetskog u erotski, pronalazi smrt u gradu u kojem vlada zarazna bolest. Robujući konvencionalnom moralu, on vlastitu smrt doživljava kao jedino rešenje koje ga spasava od poniženja koje bi zbog iskrenosti svojih osećanja prema dečaku doživeo unutar društva gde vlada laž kao osnovno načelo.

Smrt koja ga zatiče u gradu okruženom zaraznom bolešću za njega je rešenje; spašava ga od poniženja koje bi zbog iskrenosti svog osećanja doživeo u društvu kojem je laž načelo.

Pisac Thomas Mann je stvarao u 20. veku, a tada se po pitanju umetnosti događaju brojne revolucije i inovacije. Tokom prvih dvadeset godina tog veka javljaju se avangardni, radikalni umetnički pokreti, pre svih dadaizam i nadrealizam: Avangarda se kroz svoje manifeste zalaže za nove vidove u slikarstvu i kiparstvu koji će biti u skladu s novim vremenima, odgovarajući novom načinu viđenja stvarnosti, osećaja života i zamišljanja budućnosti. Javljaju se kubizam, futurizam, ekspresionizam, nadrealizam. To je vek raznih eksperimenata u kojem umetnici izvode eksperiment za eksperimentom, u kojem se struje i tendencije razvijaju proizlazeći jedne iz drugih ili se ubrzo rastaču. Dvadeseti vek je obeležen i po izumima i inovacijama, a kao karakteristike se navode i tehnički napredak i rastuća urbanizacija. Funkcija književnosti se menja početkom toga veka i pisci pišu o svojim osećanjima i unutrašnjim stanjima. Pisci su sve više subjektivni, sve manje ih zanima stvarnost i oni se okreću prema sebi, odnosno prema svojoj unutrašnjosti.

U noveli Smrt u Veneciji glavni lik je pisac Gustav Aschenbach (udovac, u pedesetim godinama, predstavljen kao čovek koji ne poznaje život, čovek koji je živeo po apolonijskim principima, čovek koji umetnost smatra hladnom, krutom i strastvenom dužnošću, a ne dionizijskom strašću, nadahnućem, razuzdanom proživljenošću trenutka koji se transponuje jakom emocijom i rečju u umetničko delo) koji odlazi iz Minhena u Veneciju na odmor (na tom neobičnom putovanju Aschenbach biva praćen spletom čudesnih okolnosti i grotesknih saputnika, Eros priziva Thanatos, Venecija priziva Smrt. Aschenbach će u Veneciju doći barkom crnom poput mrtvačkog kovčega) i odseda u hotelu u kojem vreme provodi i jedan poljski dečak koji zainteresuje Gustava. 

Dekadentna Venecija 1912., morbidni šarm, belosvetska buržoazija, luksuzni hotel na Lidu, ulični muzikanti, koji i – pored zabrane – žele da dobiju koju šaku lira, i zabave bogate goste, ili da ih na kraju ismeju. Thomas Mann opisuje asketski život Gustava von Aschenbacha, koji u svojoj usamljenosti i posvećenosti na kraju nailazi na dečaka Tadzia, kao inkaranaciju savršene lepote. Svoju fasciniranost njim on opravdava filozofskim argumentima u kojima ponavlja platonski dijalog Sokrata i Fedra, po kojem je lepota jedina forma duhovnog, koju možemo da prihvatimo našim čulima. Aschenbach uverava sebe da je njegov interes za dečaka estetske naravi. Gustav gleda gde je dečak, kako je obučen, opisuje i njegovo telo i pokrete dok se kupa. Vremenom Gustav se više ne može suzdržavati i postaje opčinjen dečakom. Njegova ljubav prema dečaku je platonska. Zdravlje mu je sve lošije i na kraju on umire u stolici gledajući dečaka kako se igra na plaži.

Thomas Mann vešto stavlja u vlastiti filozofski fokus ( pod neupitnim uticajem tada dominantnog nemačkog filozofa Friedricha Nietzschea i njegove teorije o apolinijskoj i dionizijskoj umetnosti) sukob između umetnika, individualca i banalnosti društva i njegovih ograničavajućih konvencija. Mann koristi dijaloge, i opisuje mesta na koja dolaze likovi, a pogotovo Veneciju te tim opisima stvara sumornu i mističnu atmosferu. Iako opisuje okolinu koja okružuje glavne likove, u prvi plan stavlja njihove dojmove i razmišljanja. U delu Smrt u Veneciji glavni lik je Gustav von Aschenbach i on je umetnik. On nietzscheanski shvata umetnost kao viši nivo života koji ga usrećuje.

Gustav se oseća usamljeno i kaže da zapravo u samoći nastaje nešto što je originalno i lepo, a to je pesma: U samoći, naprotiv, sazreva i nešto suprotno tome, nešto nesrazmerno, apsurdno i nedopušteno. U hotelu u kojem je odseo, odsela je i jedna poljska porodica. Među njima je i dečak Tadzia koji ima otprilike četrnaest godina. Gustav posmatra dečaka i smatra da ima veoma lepe crte lica. Drugo jutro ugleda dečakove sestre kako doručkuju, ali dečaka nema, pa Aschenbach zaključuje kako je dečak povlašten te da može spavati do kada hoće. Aschenbach ipak čeka i ugleda dečaka. Aschenbach je zapanjen dečakovom lepotom te celo vreme razmišlja o njemu. Uzvisuje dečaka do božanskih visina jer se njegova lepota može meriti samo s božanstvom. Četrnaestogodišnjak se igra s ostalom decom na plaži, a Aschenbach sluša pažljivo ne bi li otkrio nešto o dečaku. Gleda ga kako se kupa i roni.

On se vratio, trčao je morem, pa je ono, zapenjeno, prskalo, glavu je zabacio; a to gledati kako taj živi lik, pun rane muške umilnosti i oporosti, nakvašene kose i lep poput nežnoga boga, dolazi iz dubine neba i mora, kako izranja iz elementa i izmiče mu, taj je prizor nalikovao na mitske predstave, bio je kao neka objava pesnika o davnim vremenima, o poreklu oblika i rođenju bogova.

Gustav potom odluči prošetati venecijanskim ulicama. Međutim, ta ga šetnja nije opuštala jer je bila velika gužva i vazduh je bio težak i gust. Oblivao ga je nesnosan znoj, pa on beži iz te gužve i odlazi tamo gde je prevladavala sirotinja. Seo je, brisao znoj sa sebe i odlučio da mu ovde ne godi i da treba otputovati. Nekoliko trenutaka nakon što je doneo odluku o odlasku, kaje se. Ugleda dečaka Tadzia (unutar radnje novele kojom dominira mitološka simbolika, dečak za umetnika Ašenbaha predstavlja simbolički lik božanskog Dionisa)  i shvati da je dečak razlog zbog kojeg ne želi otići. Shvata koliko mu je teško biti u Veneciji i da mu to škodi zdravlju, ali on oseća potrebu biti pored dečaka i gledati njegovu lepotu. Ovo leto u Veneciji je drugačije. Ali ovo ga je leto, opčaravalo, otupljivalo njegovo htenje, činilo ga sretnim.

Aschenbach oseća prema dečaku nešto što pre nikad nije osećao. On je opčinjen dečakom i želi biti u njegovoj blizini. Oseća ushićenje svaki put kad ga ugleda i svaki susret i pogled predstavljaju vrhunac njegovog dana. To je za njega potpuno nov osećaj (neki čudesni dionizijski, ničeanski simbolički aspekt) i dečak ga jako privlači:

Njegova kosa, boje meda, obavijala je kovrdžama slepočnice i vrat, sunce je obasjavalo, pahuljice na gornjem delu kičme, fin crtež rebara, skladan sklop grudi, sve se to isticalo kroz pripijenu tkaninu, pazuh je bio čist kao u statue, potkolenice se sjale, pokrivene modrim žilicama, činilo se, da je njegovo telo sačinjeno od svetlog gradiva. Njegov se duh napinjao, obrazovanost se uskomešala, pamćenje izbacivalo na svetlo dana prastare misli, koje je primao u svojoj mladosti i koje nije nikad oživio vlastitom vatrom.

Aschenbach je svakoga dana gledao gde je dečak. Aschenbach je imao izraz obrazovanog i staloženog čoveka kako ne bi odao unutrašnje uzbuđenje koje oseća. Jednom prilikom Aschenbach nije stigao namestiti izraz ozbiljnosti i Tadzio mu se nasmešio te je Gustav bio veoma rastresen napokon shvatajući da ga voli. Dečaka upoređuje i sa Narcisom zbog njegove lepote. On mu je toliko prelep i smatra da je dečak savršen poput Narcisa. Kao što je Narcis opčinjen samim sobom i svojom lepotom, ne mareći ni za koga, tako je i Gustav opčinjen dečakom do te mere da ne primećuje druge osobe u hotelu.

Ipak, Gustav vremenom  primećuje neke neugodne stvari. Primetio je da iako je leto, sve je manje gostiju u hotelu. Jednom prilikom je začuo i razgovor između jednog gospodina i lokalnog brice o tome kako bolest hara gradom. Bilo je nešto čudno oko njega.  Thomas Mann opisuje istovremeno stanje u gradu i psihu Gustava Aschnebacha,  tako da grad predstavlja stanje u kojem se nalazi njegova duša. Bolest koja hara gradom je zapravo bolest njegove duše jer je sve više opčinjen dečakom. Kada Thomas Mann piše kako se bolest brzo širi gradom tako se zapravo u njemu povećava i buja ljubav prema dečaku. Kako je vreme prolazilo, više se Aschenbach nije zadovoljavao slučajnim susretima s dečakom, već ga je pratio i vrebao: Glava i srce behu mu puni opijenosti, a koraci su sledili naloge demona, kojem je to činilo veselje, da nogama gazi razum i dostojanstvo ljudi. Tako je jednom stajao pred vratima dečakove sobe. Naslonio je čelo na kvaku i dugo ostao u tom položaju ne želeći se odvojiti. Bio je izložen opasnosti da ga neko zatekne u takvom položaju, ali to mu više nije bilo važno. Bitno je samo da je u dečakovoj blizini i da ga gleda.

Gustav potom sanja planinski predeo, sličan onome koji se nalazi oko letovališta:

I u zadrtoj svetlosti, s pošumljenih uzvisina, između stabala i mahovinom obraslih stena rušilo se i valjalo: bili su to ljudi, životinje, roj, pobesneli čopor, sve je to preplavilo proplanak telima, plamenom, metežom i pijanim plesom.

U snu, unutar dionizijske, raskalašne atmosfere, žene udaraju po bubnjevima, stenju, mašu mačevima te drže zmije u rukama. Svu tu buku nadglašava frula čiji zvuk mami. Gustav shvata da ga sve to mami, ali ga hvata i strah i gađenje u isto vreme:

S bubnjevima udaralo je i njegovo srce, zavrtelo mu se, uhvatilo ga besnilo, zaslepljenost, slepa razbludnost, a njegova je duša žudila, da se priključi tom božijem kolu.

Nakon tog sna, Gustava više nije bilo briga hoće li ga neko uhvatiti dok posmatra dečaka: Snaga je fascinacije takva da Aschenbach i nije svestan svih posledica svoga stanja. Postepeno postaje rob dečakove lepote.

Thomas Mann ga više ne zove imenom nego ga naziva zaluđenim i zaljubljenim zbog toga što više nije bio onaj Gustav na početku letovanja, promenio se zbog svoje opčinjenosti dečakom. Aschenbach je često odlazio kod hotelskog brice. Hteo se podmladiti te menja svoj izgled, a time i boju kose. Hteo je izgledati mlađe i zanosnije. Možda da bi ga dečak primetio ili možda da sakrije svoju životnu dob kako bi ono što oseća prema dečaku izgledalo primerenije: Šezdesetogodišnjak, dopuštajući da ga kozmetički podmlade ne bi li izgledao privlačniji, prilika je bedne, žalosne obmane. Kako je dečak išao s porodicom u grad, tako se i Gustav našao u gradu. Pazio je samo da mu dečak ne izmakne iz vida i držao se podalje kako ga ne bi niko od poljske porodice uočio. Prikrada se i vreba dečaka. Tadzio se nekoliko puta okrenuo kao da gleda prati li ga još uvek njegov zaljubljenik. Ugledao ga je, ali ga nije odao: Takvo saznanje dovodilo je zaljubljenoga do opijenosti, dečakove oči su ga mamile, zaluđen strašću prikradao se napred.

Na kraju ga savlada umor i iscrpljenost te odustaje od praćenja dečaka. Gustav je iscrpljen i ne oseća se dobro. Zadnji put gleda dečaka kako se igra s prijateljima. Tadzio se hrva s jačim dečakom i ovaj mu gura glavu u pesak i ne popušta pa izgleda da će se Tadzio ugušiti. Tuča prestane. Dečaku je bilo žao zbog tuče, ali Tadzio je produžio dalje: A zaneseni gledalac onde sedeo je, kao što je i nekad sedeo, kad se ono prvi put, s onog praga poslan, taj sutonski pogled susreo s njegovim.

Aschenbach je klonuo i skoro pao sa stolice u kojoj je sedeo. Ljudi mu dolaze pomoći i nose ga u sobu. Istoga dana Gustav Aschenbach umire.

Najznačajnija dela Thomasa Manna govorila su upravo o uzajamnom odnosu života i umetnosti: Jer ukoliko su pravi, pošteni umetnici bivali izdvojeniji u građanskom društvu, utoliko su dublje proživljavali stvarne, lične, ljudske probleme nastale usled ove osamljenosti. Novela Thomasa Manna Smrt u Veneciji složeno je delo prepuno dubokih simboličkih i alegorijskih značenja, nastalo u samo predvečerje Prvog svetskog rata, slika dekadencije posustalog i posrnulog buržoaskog društva koje nestaje u vlastitim lažima, odsustvu morala i istinskih vrednosti, licemerju i perverzijama, unutar kovitlaca jednog prelomnog vremena. Epidemija kolere koja zahvata Veneciju u kojoj Aschenbach želi pronaći svoj novi mir i utočište doživljava se kao kazna za nepoštovanje moralnih i kulturnih vrednosti, simbolički prikazana kroz boleštinu Aschebachovog sladostrašća. Čini se da svaka slika ima dvostruku prirodu: može se percipirati realno i alegorijski.

 

By Dragan Uzelac

FRANZ KAFKA - PREOBRAŽAJ

FRANZ KAFKA - PREOBRAŽAJ

Književnik i pravnik, Franc Kafka, predstavlja jednu od najzagonetnijih, najznačajnijih i stilski najoriginalnijih stvaralačkih ličnosti dvadesetog veka. Delujući kao književni stvaraoc i krajnje neobična, zagonetna ličnost početkom 20. veka izvan svih umetničkih struja i klišea, prodoran, intuitivan i krajnje lucidan u svojim zapažanjima, Kafka je stvorio jedan neverovatan i zaseban svet magično-realističnih slika, svet u kome masa upečatljih i nestvarnih likova egzistira mimo svih pravila postojanja. Iza kulise imaginarnog sveta Franca Kafke (koji je vodio usamljenički, gotovo neprimetan život sasvim običnog službenika unutar glomazne birokratske mašinerije jedne monarhije u svojoj mračnoj, dekadentnoj fazi rastakanja) odvija se drama običnog čoveka, građanina tadašnje austrougarske monarhije, zarobljenog, izgubljenog i otuđenog unutar kandži sveprisutne birokratije, tog moloha savremenog sveta. Kafka je vlastito pisanje smatrao privatnim obračunom sa sobom i sredinom u kojoj je egzistirao. Po njegovom shvatanju umetnost nije bila apsolutna vrednost, vrednost sama po sebi, već oblik individualne egzistencije, tegoban put delovanja i izražavanja.  Kontraverzan, kakav je već bio, Kafka je još za života nailazio na nerazumevanje i dijametralno suprotna tumačenja savremenika: jedni su ga smatrali najvećim piscem epohe, umetnikom koji je dao najbolji presek haosa kapitalističkog društva u celini i procesa destrukcije otuđene individue unutar njega, dok su drugi, uz sablasno pitanje i zgražavanje govorili: treba li Kafku spaliti?, izražavajući strah i teskobu od mračnih stranica njegove literature koja je unutar svojih teskobnih, klaustrofobičnih i zloslutnih, upozoravajućih stranica nosila u sebi plastičan opis devalorizacije ljudske ličnosti. Kafkin život, apsurdan i lomljiv, bio je ispunjen disharmonijom - kroz borbu za ljudsku sreću, a protiv svega onoga što je čoveka rastrzalo i ponižavalo. Kafkina buntovna, revolucionarna crta ličnosti usmerena prema autoritetima i dehumanizovanom društvu bila je uočljiva još od njegove rane mladosti kada je tvrdio da je socijalista i ateista... Patio je od kliničke depresie i straha od društva tokom celog života. Patio je od migrene, nesanice i čireva, obolenja vezanih za prekomerni stres i osetljive nerve.

Po Kafkinom dubokom uverenju umetnost deluje poput jarka svetla koje nas oslepljuje jer teško podnosimo istinu u naglu blesku. Istinito je samo svetlo što pada na izobličeno lice koje se povlači, ništa drugo govorio je on.  Taj specifičan način iznošenja umetničke i životne istine on je postizao lucidnom estetikom šoka, estetikom punom emotivnog naboja, košmarnog iznenađenja i neobičnog ugla viđenja sasvim običnih stvari i pojava.  Takvo shvatanje umetnosti  blisko je teoriji po kojoj umetnost otkriva neobične aspekte, te nas podstiče da životne pojave uočimo na nov način i percipiramo ih oštrije - da ih zaista vidimo, a ne samo automatski registrujemo, kao u stanju mentalnog slepila ili mehaničke navike.  Piščevi likovi, figure bez psihološke razrade i znatnije individualnosti, ne razvijaju se jer je svet u kojem se kreću sličan lavirintu i stravičnim katakombama, a njihovi sukobi samo su prividni. 

Jedna od najmračnijih Kafkinih pripovedaka, nastala 1915. godine, jeste nezaboravni Preobražaj. Od neke anonimne, slepe sile preobražen protiv svoje volje u čudnovatog insekta, Gregor Samsa (dotadašnji sasvim obični i revnosni trgovački putnik), kao glavni lik čudesne životne drame sasvim običnog čoveka doživljava svu gadost ljudskog poniženja do nivoa potpunog nestanka u ništavilu. On je brutalno kažnjen da živi i umre kao beznačajni insekt. Najteža stvar kod Samse nije ta metamorfoza, već ćinjenica da ni u porodici nema za njega razumevanja. Njegovo Ja otuđeno je i u svetu posla i u svetu porodice. Majka i sestra prvo hoće da mu pomognu nakon njegove iznenadne, zastrašujuće transformacije u insekta, ali na kraju ni ta topla osećanja neće biti dovoljna. Užasna istina ovog sveta je da su i najlepša, najnežnija osećanja među ljudima zasnovana na iluziji.

Kratak sadržaj ove čudesne, višeznačne, na različite načine, često frojdistički tumačene pripovetke, zaodenute u egzistencijalističko ruho kamijevskog sveta apsurda bio bi sledeći: Gregor Samsa probudio se jednog jutra preobražen u insekta. Po zanimanju je bio trgovački putnik i cela je porodica zavisila od njega. Nije se začudio tome, već je samo hteo što pre stići na posao. Sumnja njegovih ukućana zbog zaključanih vrata njegove sobe sve je više rasla, a uskoro je stigao i poslovođa iz njegove kompanije proveriti zašto ga još nema na poslu. Zbog toga se Gregor mukom izvukao iz kreveta. Jedva se pomerao, i prolazili su sati. Gregor je ukućane pokušavao umiriti, ali mu je glas bio toliko promenjen da ga nisu razumeli. Kad je napokon uspeo izaći iz sobe, majka je pala u nesvest, a poslovođa je pobegao od straha. Gregor je krenuo za njim u nameri da mu objasni šta se dogodilo, ali otac ga je štapom poterao natrag u sobu. Usput se i povredio. Sutradan mu je ujutro sestra donela svakakve vrste jela da ispita njegov ukus. Njemu su počela prijati samo jela zahvaćena truljenjem.O njemu se brinula samo sestra: donosila mu je hranu, čistila za njim, dok je on za to vreme ležao pokriven prekrivačem kako ga ona ne bi videla. Iako nije komunicirao sa ostatkom porodice, čuo je da je otac nakon sloma svog preduzeća uspeo spasiti nešto novca koji će pomoći porodici. A sestra je odlučila isprazniti Gregorovu sobu kako bi on mogao puzati po zidovima. I kada je Gregor osetio da mu oduzimaju sve što ga podseća na njegovu ljudsku prošlost, reagovao je agresivno. Očajnički se trčao sobom pokušavajući spasiti bar nešto, zbog čega njegova majka, užasnuta, pada u nesvest. Tada dolazi otac i misleći da je Gregor počinio nasilje, ranjava ga jabukom, koja je ostala u njegovom telu. Gregor bi sa nostalgijom kroz vrata posmatrao oca, koji se ponovo zaposlio, majku i sestru. Sve su više zaboravljali Gregora, unajmili sluškinju, pa im on više nije bio potreban. Sve dok jedne večeri nije čuo porodičan razgovor, u kojem sestra govori da ga se trebaju rešiti. Poražen, Gregor se vraća u sobu čuvši kako se za njim okreće ključ. Te noći, prisećajući se porodice, Gregor umre. Sutradan ga nalazi sluškinja, a kad čuju tu vest, celoj porodici kao da je pao teret sa srca i odlaze na izlet.

Kafka u Preobražaju prikazuje otuđenost Gregora Samse. On je čovek, ali je sasvim drugačiji, različit i stoga ga niko ne voli, cela porodica ga mrzi i hoće ga se rešiti tako da bi ih što manje osramotio. Jedino se sestra brine za njega. Uprkos svemu Gregor je usamljen jer osim sestre on nema nikoga, celi njegov svet je mala soba iz koje ne sme izaći. Jako se bojao oca koji ga je mrzeo i hteo je učiniti bilo šta da bi ga se rešio. To se i dogodilo, on je bio krivac za njegovu smrt kad ga je pogodio jabukom u leđa. Odnos oca prema svom sinu Gregoru je grub, on njega mrzi i ne smatra ga sinom. Takav odnos proizlazi iz Kafkina odnosa prema svom ocu. Mama ga je volela, ali upravo zbog toga ga nije želela videti jer nije podnela sve to. Ipak se na kraju dovoljno sabrala da bi išla k njemu. Tako je i on bio sretan, jer njemu je bilo dovoljno da čuje njihov glas da bi se razveselio. Svoju popularnost u akademskim krugovima ova čudesna pripovetka duguje pre svega činjenici da ju je nemoguće do kraja interpretirati, mada je možemo tumačiti u nedogled, nalazeći bezbroj novih značenja, učitavajući i preterujući u učitavanjima informacija koje imamo o Kafkinoj biografiji, koje se tiču njegovog privatnog života. Preobražaj su izdvojili oni proučavaoci koji neguju frojdovski ili postfrojdovski pristup književnosti koji se zasniva na psihoanalizi. Takva tumačenja su i danas tako učestala da je gotovo nemoguće pronaći tekst o ovoj Kafkinoj pripovetki kroz koji se ne provlači ideja da Kafka tu govori o svom detinjstvu, odnosu sa ocem i slične stvari. Ide se još dalje u psihoanalizi - otkriva se tako da je jedna od tema ove pripovetke i incest. S druge strane, kada francuski književnik i filozof egistencijalizma Alber Kami u svom znamenitom eseju Mitu o Sizifu govori o delima Franca Kafke, zaključuje da ona nisu apsurdna. U njima nalazi nadu, a nada stoji u suprotnosti prema rezignaciji apsurdnog čoveka. Nadu vidimo u pomirljivosti sa kojom Gregor Samsa gleda na svoj preobražaj. Kafkin junak (ne samo Samsa, ovo važi za Kafkine junake uopšte) ne sumnja u smislenost onoga što mu se dogodilo, ne vidi apsurdnost situacije u kojoj se našao. Ne, to se njega ne tiče; svet funkcioniše besprekorno i za svaku čudnovatost se može naći valjan uzrok.

Kafkina simbolika, vizionarski duh i aktuelnost pomenute priče u današnjem vremenu naprosto su zapanjujući i apokaliptično zastrašujući. U svetu bez morala, svetu jalovog duha i banalnosti, tehnokratizovanom i birokratizovanom do nivoa nehumanosti i sarkazma, gde su pojedinac i čitavi narodi (u ime višeg, imaginarnog Zakona) osuđeni na stanje beznačajnog insekta, stvorenja bez ikakve nade i dostojanstva, Kafkine mračne vizije aktuelnije su i sumornije nego ikad. Svet u kome je Kafka rođen i u kome je on živeo jeste onaj Staroga zaveta. On je taj svet napustio, ali ga se nije rešio, transponovao ga je u svoje vreme, zapravo ga je učinio bezvremenskim. Posebna poruka sveta Starog zaveta jeste apsolutni suverenitet božiji. On je slobodan na strašan besprigovoran način. Kafkin je svet apstraktan i anormalan. Za njega sve što je normalno je nenormalno. Okolni likovi u Kafkinim romanima smatraju junake funkcionere u obliku šahovskih figura. Međutim te figure žive u svojim neshvatljivim zakonitostima i umesto da im koriste pripremaju im neodloživi mat.

Šta je sa ličnošću? - pita se Jozef K,  ali odgovora nema.  Kafkina vizija sveta je stravična i upitna, ona nas plaši, iz nje izbijaju sve anomalije društva do nivoa drastičnosti koja nas uznemirava.  Svako se brine samo za sebe i vlastitu bednu egzistenciju, sagledavajući u drugim ljudima vlastiti pakao.

 

By Dragan Uzelac

Nirvana – IN UTERO (1993.)

 

Nirvana – IN UTERO (1993.)

 

Osamdesetih godina dvadesetog veka (nakon propasti još jedne rock and roll revolucije, ovaj put punk rocka kao bunta protiv socijalnih i političkih principa društva koje se sa nebrigom ili hladnim cinizmom odnosilo prema problemima mladih ljudi i radničke klase, njihovoj besperspektivnosti i nezaposlenosti, pre svega) alternativnom scenom posustalog rock and rolla su dominirali mnogi bendovi (naslanjajući se svojim garažnim, undergraund zvukom na prethodnicu, punk muziku) koji su uticali na Kurta Cobaina (Dinosaur Jr, Hüsker Dü, The Replacements, Pixies, Sonic Youth) ali niko od njih nije doživeo popularnost kao Nirvana. Najbliže tome bili su Sonic Youth pločom Goo, 1990. (vrhunac pionirskog, underground rada ovog kultnog njujorškog benda bio je njihov proboj ka svetlosti pozornice, ali na sebi svojstven, beskompromisan način. Kao perjanice nezavisnog zvuka, mišljenja i načina života, godine 1990.-te, sa albumom Goo (izdatim za veliku izdavačku kuću Geffen records), Soniksi osvajaju novo tržište i otvaraju vrata mnogim indie grupama i čitavom  grunge pokretu, predvođenom neponovljivim John Lennonom devedesetih – Kurtom Cobainom. Duh nezavisnosti, uprkos svemu, ostao je neokrnjen, pre svega u njihovoj muzici. U rasponu od hitmičnih – Tunic (song for Karen), sa neizbežnom dozom sete, neukrotivosti i speeda, gitara koje drugačije naštimovane škripe, ječe, drhte na ivici monotonije i buke i bude pritajenu jezu straha, Kool thing, još užurbanije, izazovnije i razdražujuće neprijatnije pesme na ivici incidenta, zatim basom naglašene My friend goo, poziva na suicidalni ples, do klasičnih Sonic Youth razaranja melodijske ili bilo kakve druge logičke strukture pesama – recimo u Mildred pierce koja teče bez većih tenzija, ali na kraju završava u haosu krika očaja i nervnog sloma, ili pak Mote koji od samog starta reže, pršti, neprijatno se poigrava čulima i nervnim sistemom, podrhtavajući od nasilnosti, mikrofoničnih ispada, skretanja u nepoznato i čulno preopterećavajuće zone soničnog ludila moderne, tehnokratske i bezbožne civilizacije, album Goo zaokružuje u celosti jednu izvanrednu priču i jedan smeo put probijana kroz zamke i izazove – kako savremene muzičke industrije, tako i dehumanizovanog, pakleno surovog i haotičnog sveta), ali u poređenju sa Nevermind tiražom njihov uspeh je bio zanemarljiv.

Kurt Cobain je naveo Pixiesovo remek - delo iz 1988. - album  Surfer Rosa  kao ključni uticaj pri stvaranju  albuma Nevermind.

Nakon Nirvaninog drugog albuma – Nevermind (1991.), na alternativnu muziku počelo je da se gleda drugačije, pre svega jer su veliki izdavači ukapirali da ogroman novac (kao poentu svega) ne donose samo ljigave pop zvezde. To je i razlog zašto su nakon Nevermind počeli da potpisuju ugovore sa svakim drugim gitarskim bendom u kom su svirali dukogosi momci, po mogućstvu iz Seattlea. Nakon ne baš preterano zapaženog debi albuma Bleach (1989.), Nirvana potpisuje ugovor sa velikom etiketom Dejvida Gefena (istom onom kompanijom već pomenutom u slučaju kultnih Sonic Youth, koji su deceniju ranije prolazili put koji je tek čekao Cobaina – nažalost, sa različitim epilogom). To je značilo da imaju više vremena u studiju, a budžet za snimanje bio je mnogo veći nego za Bleach. Za produkciju je bio zadužen Butch Vig, tad poznat po radu sa noise bendom Killdozer, dok je miksovanje uradio Endi Volis koji je pre Nirvane sarađivao sa grupama kao što su Slayer, Sepultura i The Cult. Obojica su bili veoma cenjena imena iza miksete. To je sve bila standardna procedura kada snimate za veliku diskografsku kuću - izdavač vam pripremi teren (novac, ogroman novac), a na vama je samo da snimite dobar album i onda svima donesete još više novca, multiplicirajući poentu postojanja rokenrola kao samo još jednog industrijskog proizvoda (poželjno je što komercijalnijeg). U zavisnosti od prodaje albuma, bend pada u zaborav ili postaje popularan. Naravno da tiraž nije uvek povezan sa kvalitetom, ali teško ćete pronaći remek delo koje se prodalo u par hiljada primeraka (recimo remek dela undergraund pionira The Velvet underground, prethodnika svih pomenutih bendova sa početka priče – da dodamo celoj priči još malo brutalne ironije), kao i potpuni promašaj koji je kupilo nekoliko miliona ljudi. Najređe od svega dešava se ono što je i najteže – da je album remek delo i da se proda u milionskom tiražu. Nevermind je uspeo da zadovolji obe ove stavke - poput recimo Beatlesa šezdesetih.

A to je upravo bilo ono što je podrivalo duh punkerski nezavisnog, bolno iskrenog, nepotkupivog i buntovnog Kurta Cobaina (kada je album objavljen Kurt je rekao da ga nervira ušećerena produkcija nekih pesama i da mu sopstveni bend na momente zvuči kao Mötley Crüe. Iskreno, voleo bih da je produkcija albuma Nevermind bila manje komercijalna. To bi značilo da sada mogu komotno da živim od svoje muzike, umesto što me nazivaju mesijom ili genijem. Ne želim celog života da moj rad bude pod lupom desetina miliona ljudi.), poput svega onoga što je izluđivalo i tiho uništavalo i njegovog muzičkog idola – Johna Lennona tri decenije ranije, kruneći takođe njegov duh nezavisnosti i nepotkupivosti. Lennon je to video na sledeći način:

Ono što smo jedno vreme radili, bilo je zaista fantastično, objašnjavao je  Lennon sa puno gorčine(nakon raspada benda) rad unutar Beatlesa. Mislim dok smo svirali straight rock, niko u Engleskoj nije mogao ni da nam se približi. Međutim, čim smo uspeli, izgubili smo oštricu. Postali smo najveći, ali smo se, istovremeno, i prodali. Osećali smo da smo u govnima, jer smo morali da skratimo naš jednočasovni nastup u kome smo uživali na svega dvadeset minuta muzike. I onda smo tih istih dvadeset minuta ponavljali svake večeri. Beatlesi su kao muzičari tada umrli. Zato mi, kao muzičari, nikada nismo napredovali; ubili smo sami sebe da bismo uspeli. I, to je bio naš kraj. Kasnije smo postali tehnički savršeni, studijski umetnici, jer smo, zaista, bili kompetentna ekipa i, u bilo koji medij da si nas ubacio, mi bismo uradili pravu stvar… Taj posao je bio odvratan, jebeno ponižavajući. Morao si da se do krajnosti ponižavaš da bi bio ono što su bili Beatlesi. I to je ono što sam ja odbijao. Sve se događalo korak po korak, sve dok se nismo našli okruženi totalnim ludilom, u situaciji gde radiš tačno ono što ne želiš da radiš, sa ljudima koje ne možeš da podneseš. U pitanju je bilo čisto ugnjetavanje. Doživljavali smo poniženje od svih redom – srednje klase, ljudi iz šou biznisa, gradonačelnika i svih ostalih. Bili su tako ograničeni i glupi. Svi su pokušavali da nas iskoriste. Za mene je sve to bilo posebno ponižavajuće jer nikada nisam mogao da držim jezik za zubima i uvek sam morao da budem ili pijan ili stoned da bih odoleo njihovom pritisku. Bio je to pravi pakao. Ni kasnije se ništa nije promenilo osim što smo promenili krpe, a ostavili smo da iste drkadžije drže sve u svojim rukama.

Kurtu Cobainu, beskompromisnom, samosvesnom i okorelom punk rock sledbeniku i retko iskrenom čoveku (koji je iznad svega i pre svih stavljao svoju pank rok etiku koja ni u kom smislu nije podrazumevala prodaju snova i ideala zarad slave i novca, retko viđene iskrenosti u prevrtljivom i (pre)često komercijalizovanom svetu rock’n’rolla koji je odavno već bio zastranio odvojivši se od svoje baze – iskrenosti, jezika i bunta ulice, samosvene pobude protiv konformističkog i malograđanskog duha jednog učmalog potrošačkog društva koje je sav smisao videlo u radu i potrošnji) je bilo jasno da je među njegovom publikom mnogo manje ljubitelja bendova koji su na njega uticali, nego fanova muzičara od kojih mu se prevrće u stomaku. On je zapravo želeo sličnu popularnost koju su imali Sonic Youth – da svira muziku koju voli, a da pri tom ne bude baš anoniman, tj. da može da živi od svog rada. Umesto toga, dobio je desetine miliona dolara, ali i razvlačenje po tabloidima, tračeve, pritisak diskografske kuće, velika očekivanja i još veću odgovornost. Od kada su postali popularni, znao je da prihodi desetine porodica zavise od njegovog sledećeg poteza. Buntovnik i punker u duši koji se bori protiv onih koji imaju milione (na naslovnoj strani časopisa Rolling Stone pojavio se u majici na kojoj je pisalo Corporate magazines still suck) možete misliti kako se snalazi u tome.

Nakon enormnog uspeha albuma Nevermind, uzleta benda i grunge pokreta, opšte popularnosti i komercijalizacije, postavljalo se uvek isto, ključno pitanje rokenrola: šta i kako dalje? Prikloniti se uspehu i uploviti u lagodne vode mejnstrima ili se vratiti bazičnim, izvornim undergraund vodama koje ne otupljuju oštricu, ne podležu prodaji vere za večeru i ostavljaju umetniku neku vrstu stvaralačke i duhovne slobode? Izlazak poslednjeg studijskog albuma Nirvane - In utero (1993.), donekle je dao odgovor. Bilo je to Cobainovo opraštajno pismo (uz posvetu na jednom od najboljih albuma svih vremena: Unplugged in New York).

Pesma koja otvara treći, poslednji studijski album Nirvane (objavljen u septembru 1993.), antologijski ploču In utero – Serve the Servants, počinje gorkim opraštanjem od tinejdžerskih dana: Teenage angst has paid off well, now I am bored and old. Kurtov pogled na pesmu i taj period bio je sledeći: To je očigledno stanje u kojem se sada nalazim, u stvari ne baš zaista, ali dozvoljeno mi je da napravim poneki mali sarkastični komentar na temu fenomena Nirvane, zar ne?. Autobiografski stihovi pesme odnose se na Kobejnove borbe sa slavom i njegov porodični život. Pesma između ostalog progovara i o njegovom ocu, a završava se stihovima: The legendary divorce is such a bore, aludirajući sarkastično na razvod njegovih roditelja i period usamljeničkog, bolnog odrastanja bez nedovoljne roditeljske ljubavi, kao i na Kurtov pogled na svu tu apsurdnu i prenapumpanu medijsku priču.

Ja sam samo proizvod razmažene Amerike. Pomisli samo kakav bi bio moj život da sam se rodio u vreme velike krize ili rata. Ima mnogo gorih stvari nego što je razvod. Ja sam samo tugovao i žalio za nečim što tada nisam imao, a to je čvrsta i stabilna porodica. Drago mi je ako sam pomogao bilo kom detetu da preboli to, situaciju koju smo obojica iskusili.

Tinejdzerska ljutnja se dobro isplatila

Sada sam dosadan i star

Samo-postavljene sudije sude

Vise nego sto su prodali

Ako ona pluta onda ona nije

Vestica kao sto smo mislili

Kapara na kapari

Jedna na Sejlemskom cuvalistu

Sluziti sluge - o ne

Sluziti sluge - o ne

Sluziti sluge - o ne

Sluziti sluge

Taj legendarni razvod je takva dosada

Kako su moje kosti rasle,bolele su

Bolele su vrlo gadno

Probao sam cvrsto imati oca

Ali sam umesto toga dobio tatu

Samo sam zeleo da znas

Da te ja vise ne mrzim

Tu nema vise nicega sto bih mogao reci

A da o tome vec nisam mislio pre

Sluziti sluge - o ne

Sluziti sluge - o ne

Sluziti sluge - o ne

Sluziti sluge

Taj legendarni razvod je takva dosada

Sluziti sluge - o ne

Sluziti sluge - o ne

Sluziti sluge - o ne

Sluziti sluge - o ne

Sluziti sluge - o ne

Sluziti sluge

Taj legendarni razvod je takva dosada.

Naredna numera, Scentless Apprentice, je nastala na jednoj od proba Nirvane i na neki način je postala prekretnica za bend, uglavnom zato što je to prva pesma koju su napisali sva trojica zajedno. Prvo je bubnjar Dejv Grol pokazao Kobejbu glavni rif pesme. Kurtu se nije baš svideo, ali je na kraju ipak prihvatio. Odlučio sam da ipak napišem pesmu, samo da bi se Dejv osećao bolje. Na kraju krajeva, pesma je zaista ispala cool, objašnjavao je Kobejn kasnije. I ne samo cool - bila je to žestoki rokenrol, pun besa, distorzije, ludila i energije grungea, tako neodoljiv, sirov i beskompromisan na Kurtov način, milionima svetlosnih godina udaljen svojom kreativnom blistavošću od ego masturbacija samodopadljivih mačo tipova i zvezda tog vremena Mislim da je najveći deo razloga što pesma zvuči dobro zbog stila pevanja i delova gitare koje radim preko osnovnog ritma, objašnjavao je kasnije Kobejn. Lirika ove ubitačne alternativne rok pesme bila je zasnovana na uticaju jedne od omiljenih Kobejnovih knjiga – noveli Perfume, nemačkog pisca Patricka Suskinda (sa čudesnom temom koja se dešava u jednom sirotištu, u Francuskoj osamnaestog veka). Bio je to primalni krik rokenrola, njegova bit, suva, sirova esencija, izvorni bunt koji mogu da razumeju i prihvate samo istinski sledbenici, duhom odabrani i drugačiji, samo svoji, neprilagođeni i samosvesni kakav je bio i glavni junak ovih priča – jedan jedini, predvodnik jedne unesrećene generacije – Kurt Kobejn.

She eyes me like a Pisces when I am weak
I've been locked inside your Heart-Shaped box for weeks
I've been drawn into your magnet tar pit trap
I wish I could eat your Cancer when you turn back
Hey! Wait!
I've got a new complaint
Forever in debt to your priceless advice
Hey! Wait!
I've got a new complaint
Forever in debt to your priceless advice
Hey! Wait!
I've got a new complaint
Forever in debt to your priceless advice
Your advice
Meat-eating orchids forgive no one just yet
Cut myself on angel's hair and baby's breath
Broken hymen of your highness I'm left black
Throw down your umbilical noose so I can climb right back
Hey! Wait!
I've got a new complaint
Forever in debt to your priceless advice
Hey! Wait!
I've got a new complaint
Forever in debt to your priceless advice
Hey! Wait!
I've got a new complaint
Forever in debt to your priceless advice
Your advice
She eyes me like a Pisces when I am weak
I've been locked inside your Heart-Shaped box for weeks
I've been drawn into your magnet tar pit trap
I wish I could eat your Cancer when you turn back
Hey! Wait!
I've got a new complaint
Forever in debt to your priceless advice
Hey! Wait!
I've got a new complaint
Forever in debt to your priceless advice
Hey! Wait!
I've got a new complaint
Forever in debt to your priceless advice
Your advice
Your advice
Your advice ...

 

Pesmu Heart Shaped Box prati zanimljiva priča. Kobejn je napisao početkom 1992. godine, a onda je potpuno zaboravio na nju. Nešto kasnije, kada se preselio u novu kuću sa svojom suprugom Kortni Lav, negde u Holivudu, nastavio je da radi na njoj. Kortni je rekla u jednom intervjuu da je Kobejn tu pesmu komponovao u ormanu i pošto je jasno mogla da čuje sve što svira, pitala ga je da li može da iskoristi neki njegov rif za neku svoju pesmu. Dobila je od njega jedno glasno Jebi se. Kutijica u obliku srca, koju je dobio od Kortni na poklon inspirisala ga je da pesmu nazove Heart-Shaped Coffin (Kovčeg u obliku srca). Naziv pesme je kasnije promenjen u Heart-Shaped Box. Oko značenja pesme Heart Shaped Box postoji podeljeno mišljenje. Kao i većina pesama Nirvane, tekst ostavlja slušaocu prostor za projekciju svojih najdubljih želja, fantazija ali i strahova. Kako je Kobejn naveo, inspiraciju za pesmu je dobio kada je gledao dokumentarac o deci oboleloj od raka. Kad vidiš tako nešto poludiš. To me pogodilo tako snažno, na tako ličnom nivou, više nego bilo šta što se dešava. To me je tako mnogo rastužilo. Sa druge strane, ideja za naslov pesme nastala je kada je dobio poklon, kutiju u obliku srca, od Kortni Lav. Posebnu dimenziju ovoj emotivnoj pesmi, dao je spot koji je režiran prema Kobejnovim idejama, a koji sadrži religijske momente, i depresivne scene bolničkog lečenja. Jedna od osnovnih tema koje se provlače poslednjim studijskim albumom Nirvane jeste tema koja se bavi bolestima, lekovima, psihološkim traumama, bolovima, rašanjem, umiranjem. Sve je zvučalo kao zloslutna najava kraja priče o Kobejnu i Nirvani.

Album In utero je prvobitno trebao da se zove (proročanski, jezivo): I hate myself and i want to die. Bila je to čudesno zloslutna Kurtova fraza, njegov standardni odgovor na pitanje kako se oseća. Što se samog snimanja labuma In utero tiče, Kurt Kobejn je želeo da snima sa Albinijem još od vremena kada je prvi put čuo njegov nezavisni bend Big black, bend sa početka osamdesetih, jednu od najsirovijih grupa koja je kombinovala bučne, distorzirane vokale, krešteće gitare sa mračnim, klaustrofobičnim tekstovima. Osim po sopstvenoj muzici i beskompromisnom, andergraund stavu, Albini je bio poznat i po saradnji sa nizom kultnih bendova indie scene – Pixies, Breeders, PJ Harvey, Killdozer... ostavivši neki svoj prepoznatljiv zvuk i producentski pečat. Kurtu se to sve jako dopadalo i nakon lošeg iskustva sa snimanjem albuma Nevermind gde je sve na kraju ispalo ispolirano i sasvim suprotno od onoga što je Kurt prvobitno želeo, saradnja sa Albinijem, na obostrano zadovoljstvo, bilo je pravo osveženje i uživanje, prilika da se napokon uradi prava stvar i istera do kraja, bez ustupaka i trulih kompromisa.

Geffen records je očajnički pokušavao da spreči Kurta u ovoj nameri (očekujući još jedan jedan ispeglan, ultrakomercijalni hit album za široke narodne mase), ali, uzalud. Nije moglo biti govora o još jednoj nafilovanoj komercijalnoj ljigi, negaciji andergraund baze i korena. To je bilo ono kako sam zamišljao da album In utero treba da zvuči, objašnjavao je kasnije Kobejn. Nije bilo ni jednog drugog načina. To je jednostavno morao da bude Albinijev zvuk. Albini je potom uzvratio na svoj način: Nijedan drugi producent nebi uspeo da napravi tako opasnu ploču kao ja (dodajući na to izrabljivački odnos kompanije prema Nirvani i ostalim bendovima, kao i mešanje u stvaralaćki proces benda, odlučivanje o tome kako bend zapravo treba da zvuči i šta da svira!!!). Svako drugi bi opelješio Nirvanu i trudio se da napravi totalno slušljivu ploču, kako bi zgrnuo još više para na njoj. Ja ću im napraviti pank ploču koju žele.

 

Pesmu provokativnog naziva, Rape Me (Siluj me), napisao je  i komponovao Kurt Kobejn, u vreme kada je bend završavao svoj drugi po redu studijski album Nevermind iz 1991. godine.

Pesmu Rape me sam napisao pre nego se desio sav moj problem i nerazumevanje od strane jebenih medija. U početku, ona zaista jeste bila pesma o silovanju, ali danas bih lako mogao da je uporedim kao sliku koja dobro objašnjava kroz kakav sam pakao prošao poslednjih godinu dana.

Pesmu je Kobejn prvobitno izvodio na akustičnoj gitari (u studiju, na samom početku remiksa albuma Nevermind.  Lako se može reći da je sa namerom posvećena svim novinarima koji će ga nešto kasnije javno čerečiti, potom ženi Kortni Lav – bez imalo milosti, kao i svim fanovima koji će ga ikada gnjaviti za autogram ili sliku, i uopšte svim ljudima koji će jedino želeti da iz Nirvane izmuzu što više para i slave samo za sebe),  da bi je konačno uobličio u snažnu grunge stvar, sa prepoznatljivim rifom i reskim zvukom električne gitare. Pesma je izdata kao drugi singl, uz pesmu All Apologies. Iako nije doživela veliki uspeh u Americi, pesma se našla na 32. mestu engleske top liste. I danas, ova pesma ne ostavlja ravnodušnim svojim tekstom, prepoznatljivim rifom i jasnom kritikom društva. Rape me ostaje neka vrsta ultimativne izjave pomirenosti Kurta Kobejna sa sudbinom, pomirenosti nekoga koga su toliko jako tukli i udarali da mu je već postalo svejedno. Rape me, my friend  je vrhunski Kurtov sarkazam  kojim on poziva publiku koja ne shvata da njeno obožavanje uništava sam predmet obožavanja, tj. Kurta samog. Čak i početni akordi pesme Rape me svojom sličnošću sa početkom ultimativne Smells like teen spirit dozivaju jedan gorak i tužan osećaj Kobejnove ironije. Gitara u Rape me u osnovi je Smells like teen spirit ... unazad! Zašto? Odgovor je dao sam genijalni Kurt Kobejn: smatrao sa da će, ako se pesma Smells like teen spirit reprodukuje unazad, poprimiti novi karakter !!! Malo je reći genijalna zamisao, više no kreativna zamisao. Rezultat je bio više no dobar. Rape me je izazvala pravi haos, buru reakcija i snažnih emocija. Unazad!

Siluj me

Siluj me, moj prijatelju

Siluj me

Siluj me ponovo

Nisam jedini aaa

Mrzi me

Učini to ponovo

Odbaci me

Siluj me, moj prijatelju

Nisam jedini aaa

Moj najdraži unutarnji izvor

Ljubit ću tvoje otvorene rane

Cijenim tvoju zabrinutost

Smrdit ćeš i goriti

Siluj me

Siluj me,moj prijatelju

Siluj me

Siluj me, ponovo

Nisam jedini aaa

Siluj me! (siluj me)

Siluj me!

Melodičnu stvar Dumb Kurt je napisao leta 1990. i premijerno je odsvirao akustično u radio emisiji Kelvina Džonsona.  I’ m not like them but I can pretend The sun is gone but I have a light The day is gone but I’ m having fun I think I’ m dumb or maybe just happy. U intervjuu za Melody Maker od 21. avgusta 1993. godine, Kobejn je rekao da pesma Dumb govori o mnogim ljudima koji svoj lični intelektualni razvoj guše gledajući televiziju deset sati dnevno i uživaju u tome. Pesma sporijeg ritma, sa svedenom ritam sekcijom Grol – Novoselić, Kobejnovo (gotovo kroz zube) tiho pevanje, blago pojačanje ritma u toku refrena, kao i nežni zvuci gudača, savršeno rade u službi pesnikovih satiričnih stihova i na visini su zadatka. Hipnotički otpevan refren Mislim da sam glup ili možda samo srećan, Kurt objašnjava time da je želeo da bude konfuzan i da je interesantno da je biti srećan u stvari biti konfuzan. Melodičnoj Dumb prethodila je turobna, kritički intonirana istinita priča iz mračne prošlosti Sijetla.

Pesma Frances Farmer Will Have Her Revenge on Seattle Kurtov je ogorčeni komentar na priču o glumici iz Sijetla – Frensis Farmer, koju su nekadašnje vlasti i birokratija grada nastojale proglasiti neuračunjivom i opasnom po društvu nakon što je još kao devojčica napisala pesmu Bog je mrtav. Frensis je godinama zlostavljana, silovana u zatvoru, da bi na kraju završila i u ludnici, kao opasni bogohulni komunista. Kurta je sve to podsetilo na prokletstvo malograđanskog duha sredine koja ga je okruživala, i koja je nastojala da se vremenom i sa njim obračuna kao drugačijim i buntovnim. Po Kurtovim rečima mnoge stare drkadžije iz tog vremena i za njegovog života su dalje vladale Sijetlom i Amerikom i obračunavale se sa svakim ko im se pokušao suprotstaviti. Priča o Frensis Farmer je tako žalosna, a jedno vreme mi se činilo da se ponavlja i sa nama. Bila je to samo još jedna od priča koje su pojačavale ionako prisutan Kurtov bes i očaj, vodeći ga sve više nihilističnim putem u sunovrat jer nije mogao da podnese sav taj teror proseka, birokratije i malograđanštine prisutne u svim strukturama društva – od muzičke industrije do najobičnije publike koja ništa nije razumela, smatrajući Kurta i Nirvanu samo još jednim u nizu rokenrol bendova za provod i zabavu. Vremenom, Kurt je sve to teže i teže podnosio. Bilo je pitanje vremena kad će sve to radikalno preseći jer sam nije mogao, kao i mnogi pre njega, da menja sistem i svest ljudi.

I'm on my time with everyone
I have very bad posture
Sit and drink Pennyroyal Tea
Distill the life that's inside of me
Sit and drink Pennyroyal Tea
I'm anemic royalty
Give me a Leonard Cohen afterworld
So I can sigh eternally
I'm so tired I can't sleep
I'm a liar and a thief
Sit and drink Pennyroyal Tea
I'm anemic royalty
I'm on warm milk and laxatives
Cherry-flavored antacids
Sit and drink Pennyroyal Tea
Distill the life that's inside of me
Sit and drink Pennyroyal Tea
I'm anemic royalty

Nakon bitlsovski melodične Dumb sledila je pesma Very Ape za koju je Kurt rekao: Zaista ne znam o čemu je u stvari ta pesma, ali je uglavnom protiv svih onih muškaraca koji imaju te odvratne mane u svojim ličnostima i koji su tako MUŠKI i mačo. Sve vreme albuma provejava tihi Kurtov bes i nezadovoljstvo neshvaćenošću njega i njegove muzike, osećaj da je uspehom izdao andergraund iz kojeg je potekao, čudesni balans između zvučne agresije pank roka i gotovo pop melodičnosti (iz čijeg je varničenja, spojeva krajnosti, u krajnjem slučaju i proizilazila briljantnost većine numera Nirvane, čineći ih tako čudesno privlačnima i opasnima, u isto vreme). Upravo naredna numera, Milk It nastojala je da ukaže u kom bi se pravcu (između pomenutih krajnosti) razvijala buduća muzika Nirvane. I mada se naslućivalo da je samoubilački put Kurta Kobejna previše opasan, vremenom sve više izmičući kontroli (koji će početkom marta 1994. totalno eskalirati i dovesti do Kurtovog kolapsa, jednog od pokušaja samoubistva i prekida evropske turneje, a potom i hospitalizacije iz koje se više nikad neće vratiti, kao heroinski ovisnik i neko ko više nije mario za svoj život) stvari su po inerciji i brutalnim zakonima industrije išle nemilosrdno dalje – Kurtov bes i očaj zataškivani su, preko svega se prelazilo prećutno jer mašina za pravljenje novca nije smela da se zaustavi u punoj brzini.

Himničnu Nirvaninu stvar Pennyroyal Tea Kobejn je napisao još 1990. Dejv i ja smo se zajebavali na nekom četvorokanalnom kasetofonu i ja sam tu pesmu smislio za nekih tridesetak sekundi. Posle tri godine sam seo i u potpunosti je završio za pola sata, ali neposredno pre nego što smo je snimili. Pomenuti pennyroyal tea predstavljao je vrstu čaja za koji se smatralo da može da izazove abortus. Kurt je znao za tu tvrdnju, ali ovo je njegovo viđenje tog čaja i njegove moguće namene: Činilo mi se da je to jedna sasvim cool slika. U mom slučaju, taj čaj treba da me očisti od svih zlih duhova u meni, ali ništa mi nije pomogao. Sve to lekovito bilje je samo levičarsko – fašistička hipi propaganda.

Pesma Radio Friendly Unit Shifter predstavljala je čudesnu sarkastičnu referencu Kurta Kobejna na ultrakomercijalni Nevermind i sve ono što je u vezi sa njim mrzeo: Pogodan za radio, prodaje se dobro. Naredna, numera Tourette’s bila je pesma na albumu koja nije imala veze sa bilo čime. Kurt je to objasnio na sledeći način: Nisam smislio nikakav tekst, samo sam tako brbljao neke reči i urlao na licu mesta. Prvobitno, on je trebao da peva samo tri reči: FUCK, SHIT, PISS, ali je na kraju više urlao nego pevao. Bio je to njegov savršen način da izrazi vlastitu hipersenzitivnost, bes i želju za osvetom prema teroru proseka koji ga je svakodnevno pritiskao i satirao. Pank rok je bio Kurtov savršen način osvete duhu palanke i mediokriteta kojima je tako očigledno smetao kao neko nepotkupiv i nesalomiv, buntovan i drugačiji, suviše drugačiji da bi opstao u jednom takvom okruženju koje nikad nije praštalo.

   Gramziva i grabežljiva kompanija Geffen records (ista ona koja je svojevremeno tužila legendarnog kantautora Neila Younga da pravi nedovoljno komercijalnu muziku) nije bila zadovoljna konačnim rezultatom nakon snimanja albuma, naročito ako se cela stvar uporedi sa ultrakomercijalnim prethodnikom, albumom Nevermind. Kris Novoselić, basista Nirvane se priseća njihove prve reakcije nakon završenog snimanja i prvog preslušavanja albuma In utero: Sranje! Pa to je UMETNOST! Šta ćemo, do đavola, da radimo sa tim?!?.

  Kurt Kobejn je nakon završetka snimanja albuma In Utero izneo svoje utiske o svemu. Gorkom igrom sudbine, ispostaviće se da je pred sam kraj svog života, svojim poslednjim studijskim albumom, uspeo u onome što je još kao dečak sanjao. Nismo napravili ovako sirovu ploču (snimljenu nakon nabudženog Nevermind albuma za svega 2 nedelje na prastaroj, analognoj mikseti) da bi izrazili neki naš stav (mnogi su im zamerali da su planski napravili niskobudžetni album iz čistog osećaja krivice zbog toga što su želeli da se i dalje foliraju da pripadaju nezavisnoj, andergraund sceni) ili da bi pokazali svima kako nam je dozvoljeno da radimo sve što hoćemo, kao neka razmažena bogataška deca koja sa namerom postaju buntovnici. Ovo je nešto što smo oduvek želeli da uradimo, dobili smo zvuk koji smo hteli da imamo.

What else should I be?
All apologies
What else should I say?
Everyone is gay
What else should I write?
I don't have the right
What else should I be?
All apologies
In the sun
In the sun I feel as one
In the sun
In the sun
Married
Buried
I wish I was like you
Easily amused
Find my nest of salt
Everything is my fault
I'll take all the blame
Aqua seafoam shame
Sunburn, freezer burn
Choking on the ashes of her enemy
In the sun
In the sun I feel as one
In the sun
In the sun
Married
Buried
Married
Buried
All in all is all we are

Mnogi su smatrali da ispovedni ton pesme All Apologies koja zatvara album In Utero (i na neki način karijeru benda, nakon kojeg je usledio samo MTV unplugged koncert krajem iste, 1993. godine, u Njujorku, a potom i Kurtov navodni suicid početkom aprila 1994., što je bio definitivni kraj benda i jedne epohe, poslednje rock and roll revolucije, grunge odiseje)ima nekog ličnog značaja za Kurta Kobejna. Njegov odgovor je bio više nego jasan: Ne, nema. Nema nikakve veze sa mnom. Ta pesma ne govori ni o čemu.

I to je bio kraj u kojem se ogledala sva gorčina iskrenosti, tragike i istine koju je Kurt Kobejn tako vešto i bolno oslikao svojim pesmama na zidu plača života prepunog laži i svega onoga što Kurt nikad nije mogao da prihvati. Na kraju svega ostale su samo besmrtne pesme, još jedna rok legenda i mit, žaljenje i lepota lirike jedne neverovatno iskrene i kreativne duše, predvodnika jedne generacije koja je ostavila neizbrisiv trag unutar burne istorije rokenrola i mnogo, mnogo šire. Na kraju je ostao maestralni MTV unplugged album sa live verzijama moćnih Nirvaninih pesama, kao i nezaboravnim obradama poput onih benda Meat puppets, te dve antologijske numere – The man who sold the world (by David Bowie) & klasični blues Where did you sleep last night (by Huddie Leadbelly) koje na najbolji mogući način zaokružuju jednu neponovljivu priču o lepoti umetnosti, snazi pisane reči, lirike i muzike, svemu onome čime je svet obogatila nezaboravna muzika i pesme Kurta Kobejna.

Postoji dobro u svima nama i ja zaista volim ljude previše do te mere da sam zbog toga tužan, jadan, da sam jedno jadno stvorenje koje ne ume ništa da ceni. Bilo mi je dobro – jako dobro – i zaista sam zahvalan. Ali od sedme godine sam osećao veliku mržnju prema svim ljudima uopšte, samo zato što mi je izgledalo tako lako i površno slagati se sa svima i osećati empatiju samo zato što volim ljude previše i sve osećam tako snažno, pretpostavljam. Hvala vam svima iz dubine mog gorućeg bolnog stomaka za vaša pisma i zabrinutost tokom godina. Ja sam suviše čudan, nagao i mračan i više ne osećam strast. I zapamtite, bolje je sagoreti nego izbledeti. Mir, ljubav, empatija. Kurt Kobejn, opraštajne su reči Kurta Kobejna od sveta koji ga nije razumeo i prihvatao onakvog kakav je zapravo bio.

Kurt Cobain je s albumom In utero imao na umu samo jedan cilj: vratiti bend svojim punk-rock korenima. Njihovi milioni novih obožavatelja možda su cenili  Nevermind, ali Cobain je smatrao da zvuči suviše slatko, ispeglano i previše komercijalno. Zato je i angažovao  Stevea Albinija (koji je snimao sa Pixies, Breeders, Jesus Lizard i drugim omiljenim bendovima Cobaina) i uputio se u šumu u ruralnu Minnesotu kako bi stvorio album koji je imao mnogo više zajedničkog s njihovim prvencem  Bleach. Suprotstavljući unutar pesama svoja burna i iskrena, dvojaka osećanja – s jedne strane, žestoke, agresivne punk rock etike koja je njegovim numerama davala dozu beskompromisne undergraund žestine zvuka i moćne energičnosti, i, s druge strane, onu njegovu bitlsovsku, aboutagirl melodičnost i pop ugođaj liričnosti, Cobain je stvorio sjajan album – naravno uz Novoselića i Grohla, bez čije čarobne svirke nebi bilo ništa od toga, mnogo bliži svom početnom, undergraund miljeu – sa mnogo manje produkcijski ispeglane prijemčivosti i šminke, onako, izvorno iskreno i durski rogobatnije, isprljano čistotom koja miriše na nevinu dečiju dušu undergraunda koji se još uvek nije skroz prodao da bi uspeo i udovoljio ukusima gomile i industrije. Sve to naravno u granicama mogućeg – unutar sistema koji nikad ne prašta i vodi se isključivo koristoljubljem interesa... bez emocija, duše, onog iskreno umetničkog i boemskog što ne poznaje predumišljaj unutar božanskog nadahnuća stvaralaštva. Album In utero (prvobitnog naziva I hate myself and want to die) predstavljao je 41 minutu sirovog, beskompromisnog rock and rolla.

To je bilo ono kako sam zamišljao da album In utero treba da zvuči, objašnjavao je kasnije Cobain. Nije bilo ni jednog drugog načina. To je jednostavno morao da bude Albinijev zvuk.

Albini je potom uzvratio na svoj način: Nijedan drugi producent ne bi uspeo da napravi tako opasnu ploču kao ja (dodajući na to izrabljivački odnos kompanije prema Nirvani i ostalim bendovima, kao i mešanje u stvaralački proces benda, odlučivanje o tome kako bend zapravo treba da zvuči i šta da svira !!!). Svako drugi bi opelješio Nirvanu i trudio se da napravi totalno slušljivu ploču, kako bi zgrnuo još više para na njoj. Ja ću im napraviti pank ploču koju žele.

Kurt Cobain je nakon završetka snimanja albuma In utero izneo svoje utiske o svemu. Gorkom igrom sudbine, ispostaviće se da je pred sam kraj svog života, svojim poslednjim studijskim albumom, uspeo u onome što je još kao dečak sanjao.

Nismo napravili ovako sirovu ploču (snimljenu nakon nabudženog Nevermind albuma za svega dve nedelje na prastaroj, analognoj mikseti) da bi izrazili neki naš stav (mnogi su im zamerali da su planski napravili niskobudžetni album iz čistog osečaja krivice zbog toga što su želeli da se i dalje foliraju da pripadaju nezavisnoj, undergraund sceni) ili da bi pokazali svima kako nam je dozvoljeno da radimo sve što hoćemo, kao neka razmažena bogataška deca koja sa namerom postaju buntovnici. Ovo je nešto što smo oduvek želeli da uradimo, dobili smo zvuk koji smo hteli da imamo.

Na žalost, odlučnost i provokativnost grunge pokreta vrlo brzo je počela da splašnjava i komercijalizuje se. Kao i mnogi hrabri i subverzivni pokreti pre njega, kroz celokupnu istoriju rokenrola, on je vremenom pretvoren u modni trend i bezopasnu zabavu, potom je podruštvljen a time i otupljen, jednostavno sveden na populističku zabavu. Silogizam je prost: ako si roker, onda težiš da te čuje što više ljudi. Ako ti to pođe za rukom, prinuđen si da se oslanjaš na ustaljene institucije, poznate kao rok biznis. Onda te institucije uzmu pod svoje, zaradiš puno para i baš te briga za sistem koji, tamo neki kažu, uopšte ne valja.

I pre nego što je još jedna revolucija pojela svoju najbolju decu, Kurt Cobain, kao još jedan od slavnih buntovnika s razlogom, poput Jima Morrisona i Johna Lennona, prvi je povukao odlučujući potez.

Svet je plastično mesto bez imalo duše i morala gde je istinski osećaj postao prava retkost.

                                                                                                                          Kurt Cobain

 

By Dragan Uzelac