SYD BARRET: The Madcap Laughs & Barret (1970.) – priča o solo albumima Sida Bereta

 

SYD BARRET: The Madcap Laughs & Barret (1970.) – priča o solo albumima Sida Bereta

Syd Barrett, veoma kompleksna i veoma kreativna umetnička ličnost – gitarista, pevač, glavni autor i osnivač kultnog britanskog benda Pink Floyd, svojim je originalnim muzičkim izrazom pod uticajem halucinogena LSD postao predvodnik i jedan od simbola psihodelične umetnosti Britanije sredinom šezdesetih godina dvadesetog veka.

On je komponovao izuzetno gusto aranžirane i strukturisane pesme (čudesne vizije njegovog unutrašnjeg, detinjeg sveta bajki, sveta međuplanetarnog misticizma i nadrealnih vizionarskih opsesija), da bi potom naizgled davao sve od sebe da uništi ono što je stvorio, razvlačeći ih u bilo kom pravcu koji bi mu se u datom momentu ukazao. Godina 1966. i deo 1967. bile su njegovo eksplozivno, neverovatno kreativno razdoblje, pre no što su droge i neki, nikad razjašnjeni unutarnji problemi doveli do njegove krajnje izolacije, kreativne krize i napadne ekscentričnosti, totalne blokade i neupotrebljivosti.

Dok je stvarao, Barrett je stare rock and roll riffove razvijao na nestandardan način, stilom čije korene možemo tražiti negde između Bo Diddleyja, Hanka Marvina i Petea Towsenda. Taj više nego autentičan stil predstavljao je kombinaciju pulsirajućeg ritma sa nizovima akorda koji menjaju oblik i prerastaju u napete sklopove, prodorno visokih tonova. Čudesnu tehniku pratili su isto tako čudesni tekstovi, proizašli iz haotičnog i tajnovitog unutarnjeg sveta Syda Barretta, sveta nadrealnih vizija i duhovnih lomova čoveka koji je odbijao svet odraslih.

Ljudi misle da je poludeo, ali ja nikad nisam mislio tako. Bio je potpuni original... Video sam ga kao nežnog pesnika, poput Baudelairea ili Rimbauda, reči su fotografa Micka Rocka o Sydu Barrettu.

Syd je bio kontraverzna ličnost, čovek kojeg su stalni unutrašnji lomovi i dileme odveli u samoizolaciju i napuštanje Floyda. Godinama ispred svog vremena, kreativan i nedokučivo inovativan, kretao se oštrom ivicom između genijalnosti i ludila koja je Floydima u ranoj fazi donosila prepoznatljivost i originalnost, prodornost u pionirskoj fazi stvaralaštva. Niko pre Syda nije uspeo da na takav način izrazi slike unutarnjeg sveta i šizofrenu krizu koja raspršuje njegove ideale. Stihovi: Strašno je pažljivo od vas, zato što mislite da sam ovde, a ja sam obavezan da vam razjasnim da nisam tu, i razmišljam, ko to u stvari piše ovu pesmu?, iz kompozicije Jugband Blues, na očigledan način prikazuju sve mene i krize Barrettove ličnosti, rascep između sveta materijalnog i spiritualnog, kao i mračne misli koje ga navode na pomisao da kroz psihodelične pop pesme rasprodaje vlastite ideale.

Barrett je bio avangardni inovator i u svojim apstraktnim slikama i u svom muzičkom stilu. Barrettovo muzičko eksperimentisanje najviše se oseća u numeri Interstellar Overdrive, psihodeličnom središnjem delu prvog albuma Pink Floyda. Očaravajući, oštri riff otvara ovaj instrumental koji se spušta u deset minuta slobodnog, anarhičnog haosa. Barrett je koristio radikalne tehnike povratne sprege (feedback), disonance i distorzije, koje će postati instrument kasnijim generacijama muzičara. Ova pesma je najbolji odraz onoga što su Floydi iz rane underground ere svirali u UFO Clubu, epicentru britanske kontrakulture.

U žutim cipelama ja dobijam bluz

Iako hodam ulicama s mojim plastičnim stopalima

Moje plave velvetne pantalone me čine da se osećam roze

I postoji neki smrad u vezi sa plavim velvetnim pantalonama

U mojoj Pejsli košulji izgledam kao drkadžija

I moj tirkizni prsluk je po prilično izvan vidokruga

Ali oh oh moja frizura izgleda tako loše

Povrtni čoveče(čoveče - biljko) gde si?

Barrett je, na kraju, s ciničnim sjajem, napisao svoju najmračniju pesmu: Vegetable Man. Stihovi se smatraju kulminacijom njegovog ličnog i umetničkog sloma. Smatralo se da je pretamna da bi bila uključena na drugi album Pink Floyda. Za opraštaj je ostavljen njegov Jugband blues.

Hendrix je bio perfektan gitarista, a to je sve što sam želeo da radim kao klinac; da sviram gitaru kako treba i skačem okolo, ali mnogo se ljudi našlo na mom putu. Za mene je uvek bilo suviše sporo sviranje tempo stvari. Hoću da kažem ja sam brzi sprinter. Problem je nastao kada posle nekoliko meseci sviranja u bendu to nisam mogao da postignem, tvrdio je Barrett nakon odlaska iz Floyda.

          Nakon napuštanja Floyda, usledila su njegova dva solo albuma (uz malu pomoć prijatelja iz Floyda) – Madcap laughs & Barrett (oba iz 1970.).

Bio je jedan od tri ili četiri velikana, uz Boba Dylana, rekao je za Barretta njegov prijatelj David Gilmour.

         Album The Madcap Laughs, Sydov debitantski solo album, predstavljao je bizarni psihodelični kolaž i kolekciju pesama koje su mnogo više ličile na nikad dovršene skice, naznake jednog jedinstvenog talenta. Studijsku ekipu koja je pomagala Sydu činili su prijatelji iz Floyda - Roger Waters i David Gilmour, kao i muzičari iz kultnog britanskog progresivnog benda Soft machine: Mike Ratledge, Hugh Hopper i Robert Wyatt. Album je na neki način bio depresivna dijagnoza Barrettovog narušenog mentalnog zdravlja, donoseći numere u kojima se ogledao haos u duši kao posledica preteranog konzumiranja halucinogena.

Dušo volim te, mala dušo,

Dušo, smešno, sunčano jutro

Volim te još smešnije ljubavi na liniji horizonta dušo

Sladoledu izvinite,

Video sam da izgledate bolje druge večeri

 

Oh, shvatila si, trebala si samo da se smeješ nekih sat

(Da li) smo mi zaljubljeni kao što mislim da jesmo?

To nije duga rima.

Ali su mi bili potrebni vekovi da je smislim

Mislim da ću se baciti u vodu, dušo...

 

Dušo volim te, mala dušo,

Dušo, smešno, sunčano jutro

Volim te još smešnije ljubavi na liniji horizonta dušo

Sladoledu izvinite,

Video sam da izgledate bolje druge večeri

 

Padam s nogu, ti si jedna divna malena

Da bih sve to stavio unaokolo, jednostavno je dobro

Sviđa mi se, hej hej hej

Pretpostavljam da ćeš se jednom tog dana

Heeeej! Ljuljati duž, iznad i preko puta mene

 

Dušo volim te, mala dušo,

Dušo, smešno, sunčano jutro

Volim te jos smešnije ljubavi na liniji horizonta dušo

Sladoledu izvinite,

Video sam da izgledate bolje druge večeri

 

Dobar provod rokerko, mi ćemo ispomerati svoje delove

Malo je jezivo, mi sijamo tako uspavani,

Tako heeej!

Tako ti izgledaš...

 

Dušo volim te, mala dušo,

Dušo, smešno, sunčano jutro

Volim te još smešnije ljubavi na liniji horizonta dušo

Sladoledu izvinite,

Video sam da izgledate bolje druge večeri

 Smeh vragolaste devojke  otvara numera Terrapin u čudesnom, psihodelično – lenjavom bluz maniru, akcentovanom čistokrvnom engleštinom, dok slušaoc zbunjeno luta svetom dalekim, melanholičnim, miljama udaljenim od uobičajene predstave o pop pesmi. Čudesni bluz kao da izvire iz psihodelične kuhinje duše ljubičasto-žute sobe (Sydovog londonskog utočišta kojeg je sam ofarbao upravo tim bojama) s omota albuma i Barrettovog zagonetnog pogleda – on ima svoju magičnu, hipnotičku vibraciju, zajedno sa stihovim u stilu toka svesti. Bila je to Sydova refleksija (na akustičnoj i električnoj gitari) na njegovo nekadašnje interesovanje za blues (pre svega izraženo u pesmi koju je napisao još 1965., u ranoj fazi Floyda - Bob Dylan’s blues). No Good Trying nastavlja priču u distorziranom beretovskom pop psihodeličnom maniru, pržeći mozak poput kiseline.

Ti me osećaš

Daleko i previše prazno, oh tako sam sam!

Želim da odem kući

Oh pronađi me unutar slike noći - plavušo

Kako bih voleo da si pokraj mene

Oni zavijaju...

Gomila je na njenoj strani

Ona je lutala mostom pokraj vode...

 

Ona propušta svoj pokret

Daleki pašnjak je rastao

Tvrdoglavo pokraj šumovite doline

Unutar oka budi ona koja je usamljena, nevesto moja

Otišao sam na gegavom točku

Oni su uzmahivali...

Dah ubrizgava

Loše zvono zvoni

Taj anđeo - ćerka...

 

Love You minimalističkim stilom razdragano izvire iz katakombi melanholije i duhovne odsutnosti, nudeći nešto veselije tonove i kakvu-takvu svetlost i toplinu neobičnog ljubavnog, lirskog zanosa. Razarajuća napetost oseća se još uvek, nešto poput kontrasta naglom uzletu raspoloženja. No Man’s Land predstavlja lepršavo-indiferentni pop komad, delić rascepkane svesti i ubedljive instrumentacije. Rascepkanost se očituje naglim brejkom i potonućem u drugom delu pesme. Dark Globe se nadovezuje kao grčevita tužbalica, odjek autorove usamljenosti, odsustva prave komunikacije sa ostatkom sveta, nagriženost unutrašnjeg čarobnog sveta ideala gorčinom kojoj nema pravog imena. 

Ovo je priča o devojci koju sam poznavao

Ona nije volela moje pesme

I to me je učinilo da se osećam tužno

Rekla je '' veliki bend je daleko bolji od tebe''...

 

Ona nije bila 'rock 'n' roll', njoj se to nije dopadalo

Ona se nije šetala, bar to nije radila pravilno

Pa, sve je krenulo naopako i moje strpljenje je nestalo

Kada sam se probudio jednoga jutra

I setio se ove pesme

O-oh-oh, prilično je zarazna, nadao sam se

Da će sada pričati sa mnom

Čak mi i dozvoliti da je držim za ruku

I da zaboravi taj stari bend.

 

Šetao sam unaokolo do njenog stana

Njeno svetlo je bilo isključeno i to je loše

Njena sestra je rekla da je moja devojka nestala

''Ali uđi unutra, dečače, i sviraj, sviraj, odsviraj mi pesmu!''

I ja rekoh ''Važi, Evo krećem''

Prilično je slatka, zar ne znaš,

Da nakon nekog vremenena gledajući njen osmeh

Znao sam da možemo uspeti, uspeti u stilu!?

 

I sada imam sve što mi je potrebno

Ona i ja smo se zaljubili, i složili

Njoj se sviđa ova pesma, a i moje druge

Tako da vidiš da je sada moj svet...

Ovakav zbog ove melodije!

Kako je korisna ova melodija!

Kažem ti, uskoro

Mi ćemo ležati u krevetu, i srećno se uzeti,

I ja više neću razmišljati o toj devojci

Niti o tome što je rekla

           Here I Go novi je talas čudesne smirenosti, veselosti i opuštenosti autora, novi uzlazni talas koji se lomi na hridima stvarnosti i uzburkanih, nedorečenih emocija. Ona je u stilu muzike pedesetih godina s elementima engleskog popa i suvim vokalom. Sydov lirski ljubavni zanos je fascinantno izražen kroz tako jednostavne stihove o zaljubljivanju u devojku koja je zavolela njegove pesme. Octopus koji sledi odjek je prvih Pink Floyd singlova i debitantskog albuma, puni sjaj dijamanta. Ubedljivo i dosledno beretovski – između krajnosti neobične smirenosti i suicidalne neurotičnosti, naglašeno odličnim muziciranjem ostatka ekipe (negde između čudaštva Pink Floyd i Soft machine). Negde između moćnih Arnold Layne i Jugband blues – lagana i melodična, klasični beretovski singl.

Nasloni se na svoj prozor,zlatna koso

Čuo sam tvoje pevanje u ponoćnom vazduhu

Moja knjiga je zatvorena,više ne čitam

Gledam ples vatre na podu

Ostavio sam svoju knjigu,napustio sam svoju sobu

 

Zato što sam čuo tvoje pevanje kroz sumornost

Pevaj i pevaj,veseli vazduh

Nasloni se na svoj prozor,zlatna kosom

 

          Golden Hair je čisti The Piper at the gates of dawn momenat Syda Barretta, novo drastično mračno potonuće u izmaštani svet ludog dijamanta, svet devojke zlatne kose, čudestan lirski momenat u mračnom omotu Sydove depresije. U kombinaciji s  Oktopodom sjajan pop-barrett singl.  Long Gone klizi kao briljantni nastavak jedinstvenog puta između Scile mašte i Haribde stvarnosti lomljivog sveta jednog jedinstvenog pop umetnika, s naznakom bluza i mirenja sa sudbinom koja nas lomi na hridima života. Možda i najbolja numera s albuma, sa veoma dobrom akustičnom melodijom.

Pogledala me je dugim hladnim pogledom

I smejala se i zurila preko moje ruke

Volela je da me gleda kako padam dole na zemlju

Nije imala vremena samo da bude sa mnom

Njeno lice između svega što je mislila da će biti

Biti ekstremna,tako ekstremna

Slomljeno pristanište na talasastom moru

Pitala se zašto baš sve želi videti

Ali ustao sam i gazio okolo

I sakrio parče gde drveće dodiruje zemlju

 

Kraj istine koji leži u vremenu

Troši se ovde lenčareći u naslikanom snu

Milja ili više u stranoj klimi

Videti daljinu unutar mene.

 

I gledam visoko gore u nebo

I uzdišem dok voda preko mene teče

          Ona uranja u She Took A Long Cold Look, još jedan sjajan komad, jednu od onih stvari što rock and roll čini tako prijemčivim i dostojanstvenim, pre svega onima otvorenog srca i senzibilne duše. Ovaj krajnje originalan i ličan album, refleksija Sydovog tadašnjeg unutrašnjeg stanja predivna je psihološka freska ukrašena zadivljujućim poetskim sklopovima, gotovo potezima kičice slikara Barretta koji reči poput boja nanosi na platno sopstvene stvarnosti, tako stranim, drugačijim, sa naglim prelazima iz svetlosti u tamu, hladnih tonova u tople, prelazima iz jednostavnih lirskih ljubavnih zanosa u moćne, složene filozofske dubine poput kraja istine koja leži u vremenu i troši se lenčareći u naslikanom snu. Feel je akustičan, impresivan pop stih, gitarski naglašen, ogoljen, vispren, otpevan u najboljem beretovskom maniru, tako unikatnom i vanvremenskom bez obzira na sve očitije autorove duševne probleme. Predivan Osećaj s one strane mogućeg. If It’s In You je naglašeno, otegnuto, i euforično pop parčence, skica jedne nagrižene duše, duše tako senzibilne i lomljive. Ono se preliva u Late Night, još jednu predivnu, ljubavnu, poetičnu stvar ispunjenu nestvarnim lirskim nadahnućem čoveka koji se sve vreme kretao britkom ivicom između kreativnosti i samodestrukcije, sekvencu koja zatvara jedan uzbudljiv krug stvaranja i razaranja, još jednu razlomljenu Barrettovu priču smeštenu između veoma udaljenih krajnosti njegovog unutrašnjeg sveta bajki i demona, s jedne, i stvarnosti jednog uzburkanog vremena kada su ljudi hrabro eksperimentisali sa sopstvenom svešću i savešću, s potrebom da promene svet i sebe – pre svega njegovom estetizacijom, razaranjem ograničavajućih normi i raspršivanjem svega onoga što je čula dovelo do totalne umrtvljenosti i duhovnog slepila.

Kada sam se jutros probudio

Nisi bila tu da se igramo

Onda sam poželeo da budem sa tobom

Kada si mi pokazala svoje oči

šapnula ljubav u vazduhu

Onda sam želeo da ostanem sa tobom

Unutar sebe ja se osećam tako usamljeno i nestvarno

I način na koji si me poljubila će uvek biti

Meni jako posebna stvar

 

I dalje noću kada ležim vidim

Zvezde visoko kako svetle

I poželim da budem sa tobom

Kad su krovovi osvetljavali mrak

Sasvim sam video sam iskru

Iskru ljubavi samo zbog koje bih ostao sa tobom

Unutar sebe ja se osećam tako usamljeno i nestvarno

I način na koji si me poljubila će uvek biti

Meni jako posebna stvar

 

Ako bih pomenuo tvoje ime

I okrenuo se na lancu

Onda bi se nebo za tebe otvorilo

Kada smo porasli vrlo visoko

Kada sam te video tako malu

Onda sam poželeo da ostanem sa tobom

Unutar sebe ja se osećam tako usamljeno i nestvarno

I način na koji si me poljubila će uvek biti

Meni jako posebna stvar

 

           Ubrzo nakon debitantskog Barrettovog solo albuma The Madcap Laughs, usledio je još jedan solo album, pod jednostavnim nazivom Barrett (novembar 1970.). Bila je to na neki način znatno smirenija, manje ekscentrična i zaokruženija celina, nastala na ubrzanom, hirovitom i, ispostaviće se ovaj put opraštajnom, interstellar overdrive barrettovskom putu. Postavu na ovom albumu, pored naravno Barretta kao pevača i gitariste, činili su David Gilmour na bas gitari, Richard Wright na klavijaturama i Jerry Shirley na bubnjevima. Snimanje albuma je počelo 26. februara 1970. (svega mesec dana nakon objavljivanja dugo odlaganog i mukotrpno snimanog prvenca – The Madcap Laughs, januar 1970.) i trajalo je do jula 1970. (album je ugledao svetlost dana u Velikoj Britaniji novembra 1970.). Album je bio malo bogatiji zvukom, posebno u ritmičkom miksu, sa izvrsnim numerama Baby Lemonade i Gigolo Aunt. 

Nikada ne bi svirao istu melodiju dva puta. Ponekad Syd nije mogao svirati ništa što ima smisla. Drugi put bi ono što je svirao bila apsolutna magija.

                                                                                                                                 Jerry Shirley

U tužnom gradu

Hladne metalne ruke pljesak

Žurka klovnova je napolju

Siva kiša pada daleko od nas

Molim te,molim te Bebo Limunade

 

Uveče sunce se spušta

Kao zemaljski potoci,ujutro

Šalje kavez kroz poštu

Stvara tvoje ime kao duh

Molim te,molim te Bebo Limunade

 

Ja vrištim,Na ovaj način sam te upoznao

Meni si divna kao led

U satu me šalju kroz mašinu za pranje

Dolaze okolo,uskoro,tako sami

Molim te,molim te Bebo Limunade

 

U tužnom gradu

Hladne metalne ruke pljesak

Žurka klovnova je napolju

Siva kiša pada daleko od nas

Molim te,molim te Bebo Limunade

 

Uveče sunce se spušta

Kao zemaljski potoci,ujutro

Šalje kavez kroz poštu

Stvara tvoje ime kao duh

Molim te,molim te Bebo Limunade...

          Baby Lemonade pesma je koja otvara opraštajno delo ekscentričnog umetnika Syda Barretta. Ona eksponira beretovsku pop melodičnost, psihodelični pop trip u The Kinks londonskom stilu kasnih šezdesetih. Jedinstveno, lepršavo, autentično. Uz njegov čudesni bluz filing Barrett priča o načinima na koje čovek može da ubije vreme. Briljantan uvod u poslednje poglavlje, natopljen setom i naznakama nestvarne radosti. Love song nastavlja u lepršavom stilu, ležernom melodijom i glasom koji odiše smirenošću i blago naznačenom setom. Čista i razdragana pop melodičnost, gotovo neprepoznatljivo beretovsko iskustvo sreće. Priča o bivšoj devojci, neprežaljenoj ljubavi koja još uvek budi setu i čežnju. Barrettova senzibilna poetika nastavlja se i na ovom albumu, gradeći prelepe slike. Pored slikarskog i muzičkog talenta (koji je bio revolucionaran i koji je ostao kao monolit u vremenu koje je pretvorilo rokenrol u jedinstveno umetničko nadahnuće druge polovine dvadesetog veka), kroz čudesne ljubavne stihove i portrete devojaka iz Sydove neobične stvarnosti i mašte na Sydova dva solo albuma uviđamo i svu snagu njegovog pesničkog talenta, originalnost u izrazu koja se sjajno uklapa u jedinstvena muzička rešenja, njegove nagle promene raspoloženja, tempa, prelaze iz svetlosti u tamu, iz sete u radost.

Znao sam devojku i još uvek mi se sviđa

Rekla je da je znala da će mi verovati

I da ću ja njoj takođe...

Rekao sam: Ok dušo, reci mi sta ćeš biti

I spustiću glavu dole i videti ono sto vidim.

Čim se ona vratila

Čim sam otvorio oči

Znao sam da me čeka veliko iznenađenje.

 

Znao sam devojku i jos uvek mi se sviđa

Rekla je da je znala da će mi verovati

I da ću ja njoj takođe...

Rekao sam: Ok dušo, reci mi šta ćeš biti

I spustiću glavu dole i videti ono sto vidim.

Čim se ona vratila

Čim sam otvorio oči

Znao sam da me čeka veliko iznenađenje...

Dominoes se proteže nesaznatljivo melanholičnom emocijom i odsustvom prethodne energičnosti, bojeći svet tamnim tonovima. Sve se odvija u gotovo akustičnoj atmosferi sete i usamljenosti, sa tek prisutnim naznakama nade. Par džeziranih elemenata, odsjaj psihodeličnih tonova i seta, teška nezemaljska seta. Jedna od mračnih pesama koje govore o ljudskoj teskobi, slikama sećanja i žaljenja. It Is Obvious prigušene svetlosti i atmosfere, još jedan je od minimalističkih, skiciranih komada koji se kotrljaju šizofrenim beretovskim svetom. Pesma se vrti u začaranom krugu – ritmična, tajnovita, neodređena.

Udari dole

Mesto kucanja unutar pauka

Kaže ''To je ljubav da,da,da,da,da,da''

''To je ljubav,da,da,da,da,da,da''

Kaže ''To je ljubav''- Sve to znam

Tv, zubi,stopala,mir,oseti to

''To je ljubav da,da,da,da,da,da''

''To je ljubav da,da,da,da,da,da''

 

Kao pad koji me dovodi ovde

Volim pad koji me dovodi ovde

Volim vrpcu oko žila

Stvaram vrpcu oko žila

 

Patka,način da se smanje je mali

Čaj žudan metalnog juga

Lakat sutrašnja kiša i test

Lakat sutrašnja kiša i test

Volim prazno pretpostavi sine

Volim prazno pretpostavi sine

Bubuljice opasne i blažesne

 

Uzdišemo,stižemo,zvečimo

Mešamo mlaznice i statue

Mokri jadnici upoznajemo mrlju

Mokri jadnici upoznajemo mrlju

Linije,vetrovi kolevka i polovina

Svaki dan ti pošteno dajem polovinu

Svakog dana ti pošteno dajem polovinu

Pogledam u tvoje oči i ti,

Fletiraš u suncu za sebe.....

 

Bam,spastička tektilna mašina

Uzdišemo,pucketanje,vitki,dormi,krovni,vam

Imaću ih,prženo biće

Slomljeni džardi,kardi,smučo,mučo,paki,puftl

Splošet,moksi,vrlo smrdljiv,

Kabal,gabal,splintra kanal

Glavni šraf je skinuo

 

Pacovi,Pacovi lezite dole ravno

Ne trebate nam,mi samo tako glumimo

I ako mislite da ste ne-voljeni

Onda mi sigurno to znamo...

Pacovi,pacovi lezite dole ravno!

Da,da,da,da,lezite dole ravno!

Rats je komad unutar kojeg zloslutni pacovi unose dodatni nemir, raskol unutar duše, srca, svesti. Prodorni tonovi zasecaju u samu srž nemira, prerastaju u totalnu konfuziju, haos, beznađe, suicidalnost, mrak, ironiju sudbine. Sva ta tama je propraćena podrugljivim i manijakalnim stihovima. Pesmom Maisie bluzerski tonemo još dublje, naglašavajući još jednu u nizu mračnih skica – bez nade, životne energije, svetlosti, radosti. Totalno potonuće, mračni kroki nastao pod snažnim uticajem Howlin’ Wolfove verzije Spoonful bluza. Iz bluz mraka Maisie pesma Gigolo Aunt izranja vedrinom i energičnošću, radujući se glasu koji se izdiže iznad ponora prolaznosti i kreativne krize. Odsvirana s ubeđenjem, veoma nadahnuto i inspirativno. Kontrast mraku i odustajanju. Tračak vere i nade u sebe i snove, svet mašte i kreacije.

Maisie, Maisie, Maisie, Maisie...

Loša sreća, nevesta bika

Iskoračao sam da bih upoznao Maisie u večernjoj svetlosti

Maisie, njegov svetlosni kez ju je zavrteo

Maisie, leži u hodniku

Sa dijamantima i smaragdom

Maisie, Maisie...

Loša sreća - nevesta bika

 

Maisie leži u zidu sa svojim smaragdom

I dijamantskim brošem, iznad ukora

Loša sreca - nevesta bika

Iskoračao sam da bih upoznao Maisie u večernjoj svetlosti...

Maisie!

 

Waving My Arms In The Air – I Never Lied To You unosi još malo radosti i vedrine u Beretov konfuzni svet rascepa i nemira. Divna i razigrana pop melodija, otpevana s ubeđenjem nenadmašnog pionira britanske psihodelije. Mladić iz Kembridža pleni duhom vedrine i samouverenošću. Između krajnosti, dosledno i nemilosrdno. Wined and Dined definitivno izvlači album iz područja sete i tame, mirno uplovljavajući u psihodeličnu pop luku jednog krajnje originalnog i jedinstvenog autora – pionira i tragičnog junaka jednog prelomnog vremena žrtvovanja. Barrett u svom punom sjaju i kreativnosti – tako moćan i nenadmašan u odnosu na sve one koji su ga nemilosrdno i licemerno osuđivali i osporavali.

To je samo ideja jednog dana

U mojim suzama,mojim snovima

Ne želis li videti njen dokaz?

Život koji dolazi iz sigurnosti

Ti i ja,ti i ja i domine,dan prolazi

 

Ti i ja na jednom mestu

Gubimo vreme na dominama

Dan tako mračan,tako topao

Život stvoren od nedobrote

Ti i ja i domine,vreme prolazi

 

Vatromet i toplota,jednog dana

Drži školjku,štap ili igru

Slučajno čuti ševu danas

Gubim dok mi je um zalutao

Ne želiš li znati šta ćeš s tvojom prelepom kosom

Protegni ruke,fini osećaj

U ehou tvoga puta

 

To je samo ideja,jednog dana

 

To je samo ideja,jednog dana

U mojim suzama,mojim snovima

Ne želiš li videti njen dokaz?

Život koji dolazi iz sigurnosti

Ti i ja,ti i ja i domine,dan prolazi

 

Wolfpack lomi atmosferu pop poleta svojim neobičnim ritmom i rascepkanošću. Nesiguran korak, usporavanje, senka sumnje i tame na horizontu vedrine. Barrettovo bluz survavanje, usporavanje, seta, gorčina, nemoć, neodlučnost. Pesma Effervescing Elephant zaokružuje jednu jedinstvenu priču i pravi pun krug koji se pretvara u beretovsku, neponovljivu bajku, svet izmaštan u jednoj ranjenoj, hipersenzitivnoj duši, preosetljivoj na svet surovih užitaka i neiskrenih emocija. Svet bez mašte, ideja, empatije i čiste, dečije radosti stvaranja.

Jedan živahni slon

S malim očima, i sjajnom velikom surlom

Jednom je šapnuo,malom uhu

Malom uhu jednog sićušnog miša

 

Do sledećeg bi juna umro, o da

Zato što bi tigar tumarao

I mali je rekao ''O moj bože moram ostati kod kuće''

I svaki put kad čujem režanje

 

Znam da tigar krstari

ali Biću siguran znaš

Jer mi je slon rekao

I svi su bili drski, o da

 

I poruka se pročula

Do zebre,mungosa i prljavog nilskog konja

Koji se valjao u blatu i žvakao

Svoju začinjenu planktonsku hranu

 

I čuvao je i ignorisao svaku reč

Preferirao je da pregleda stado

Glupog vodenog bizona,o da

I cela džungla se uplašila

 

I trčala unaokolo celog dana i noći

Ali uzaludno vidiš

Tigar je došao i rekao ''ko ja?''

''Znaš nikog od vas nebih ja povredio''

 

''Više volim nešto da zvaćem''

''I svi ste vi oskudni,o da''

Pojeo je slona

 

Juna 1970., Syd Barrett je održao svoj prvi i jedini solistički koncert, koji je prekinut nakon samo 4 pesme, kada je Barrett naglo odložio gitaru i otišao sa bine. Otišao u legendu, zauvek. Mitologiju rokenrola, kao neko neponovljiv u svakom pogledu.

Nakon dva solo albuma Syd Barrett se sve više povlači iz javnosti opterećen burnom prošlošću i podmuklom bolešću, na momente se još pojavljujući u javnosti – uglavnom u neproverenim pričama ili bar na snimanju Pink Floyd albuma Wish You Were Here, 1975. godine, upravo posvećenom sećanju na njega i legendi koja je uvek bila tu negde (gotovo čitava potonja karijera benda, svi preostali albumi Floyda na neki su način bili pod snažnim uticajem duha Syda Barretta – ili pokušaj oslobađanja od njegovog snažnog uticaja, oslobađanje novih kreativaca poput Watersa i Gilmoura, ili pak posvete duhu ludog, nikad prežaljenog dijamanta, setne meditacije na temu sloma jednog kreativnog i hipersenzibilnog umetnika, vizionara).

Neobični poetski sklopovi, koje je Jim Morrison uneo u rock mogu se, uz izvesne ograde naravno, najpre uporediti sa onim što je doneo drugi muzičar tog vremena iz koga su i stihovi i muzika izvirali prirodno – Syd Barrett. Potpuno različitih poetskih imaginacija, njih dvojica su pre svega slični po stepenu inovativnosti unete u medij koji se polako iscrpljivao, a onda i po izraženom nagonu za samouništenjem, koji je Barretta odveo u izolaciju i eventualno ludilo, a Morrisona još mnogo dalje. U svakom slučaju obojica su psihodeličnu stranu umetnosti obojili na pravi način i, ujedno, onako kako niko, ni pre ni posle, nije bio u stanju. 

             Syd Barrett se vremenom sve više povlači u sebe, vraća se u rodni Kembridž i naredne tri decenije ostavlja mesta za nastanak brojnih mitova. Godine 1988. svetlost dana ugledaće njegovi neobjavljeni snimci iz perioda 1968. – 1970. godine. Album na kome su objavljeni zvao se Opel.

Bio je to poslednji muzički trag Barrettovog postojanja s obzirom na činjenicu da on nakon 1970. godine nikad više nije snimao niti svirao, opterećen mentalnim problemima. Album Opel (1988.) predstavljao je kombinaciju osam do tada neobjavljenih pesama i šest alternativnih verzija postojećih. Sa dosta akustike, u minimalističkoj produkciji, album je doneo nešto melodičniji zvuk, nalik studijskim snimcima sa dva solo albuma. On se uglavnom kreće unutar i izvan graničnih područja psihodelije i pop feelinga, između grmljavine i šapata, akustike, smirenosti i vedrine, s jedne, i distorzirane napetosti i tame, s druge strane.

Pre svih, tu su predivna, akustična i čudesno emotivna Dolly Rocker, u savršenom dylanovskom maniru i specifično beretovskom dodiru. Sjajni britanski pop komad, ubedljiv, jednostavan, neposredan, rokerski elegantan. Word Song, sagrađena na snazi reči, Clowns and Jugglers u dobrom starom maniru kinksovske londonštine, čisti psihodelični pop komad na granici potonuća u frikovanje i kosmičko ludilo šezdesetih, Let’s Split, vedra akustična skica, prepuna poleta i energičnosti, duh vedrine između dva Barrettova ponora tame, kao i Milky Way sa svom onom lepotom koju su jedinstveni, kreativni genije i britanski pop dali svetu moderne muzike.

Život je potom nastavio u porodičnoj kući u Kembridžu, baveći se slikarstvom, čitanjem i baštovanstvom. Svet je napustio 2006. godine.

Syd Barrett i njegovo slavno ludilo, zbog koga se na vrhuncu i povukao iz Pink Floyda, jedna su od najvećih legendi rok muzike, ali ni najnovija zapažanja ne daju mnogo objašnjenja za to šta se u stvari dogodilo. Tada su psihodelične droge bile dozvoljene i masovno korišćene, i verovatno su uticale na Barretovu ličnost. Ovaj višestruko talentovani i načitani momak, koji je iz povučenog Kembridža došao u proključali London i preko noći postao istinska zvezda, bio je krhka i labilna ličnost, što su zapažali njegovi prijatelji. Konačno, nedavno otkriveni rasporedi obaveza pokazuju koliko je beskrupulozan bio celonedeljni ritam svirki godine 1967, u kojoj je grupa Pink Floyd postala slavna, i postaje jasno do koje mere su nervi svim muzičarima morali biti napeti. Međutim, Barrettovi rođaci danas svedoče kako on, u stvari, nikad nije išao na psihijatrijske tretmane zato što su stručnjaci procenili da za to nema razloga. Svedoče i da je u kasnijim godinama živeo povučenim, relativno konzistentnim, slabo društvenim seoskim životom, u kome se sve vrtelo oko mirnog bavljenja apstraktnim slikarstvom i ljubavi prema cveću. S druge strane, R.D. Laing, najznačajnije ime antipsihijatrije, svojevremeno je, preslušavši jednu traku sa Barretovim razgovorima iz najgoreg perioda nikad dijagnostifikovanog sloma, izjavio da je mladi gospodin neizlečiv.

 

by Dragan psychedelic Uzelac, rock and roll dreamer