BUDDY GUY - Happy birthday to you!!!

 BUDDY GUY

 

Izražavanje kroz muziku bilo je nešto za šta sam jednostavno znao da moram raditi.

 

       Legendarni bluz gitarista, harizmatični šoumen i plodan autor, George Buddy Guy rođen je 30. jula 1936. godine u Lettsworthu, Louisiana. Pored činjenice da se našao na prestižnoj listi uglednog američkog muzičkog magazina Rolling stone među sto najvećih gitarista svih vremena, a svojom pesmom Stone crazy među sto najvećih gitarskih pesama svih vremena, Buddy Guy ostaće upamćen kao jedan od najuticajnijih blues gitarista svih vremena – dovoljno je pomenuti imena najvećih rokenrol gitarsta na koje je uticao - od Jimi Hendrixa, Erica Claptona, Jimmy Pagea, Jeff Becka, SRV-a do neuništivog Keitha Richardsa, kao i to da je bio deo jednog od ultimativnih sastava Muddy Watersa, jednog od najuticajnijih blues muzičara svih vremena. Njegov gitarski zvuk i pesme postale su utelovljenje klasičnog čikaškog blues stila, stvorivši od njega jednog od najslavnijih blues gitarista.

 

The first time I met the blues
People, you know I was walkin', I was walkin' down through the woods
Yes, the first time, the first time I met you, blues
Blues you know I was walkin', I was walkin' down through the woods
Yes, I've watched my house burnin' blues
Blues, you know you done me, you done me all the harm that you could

The blues got after me
People, you know they ran me from tree to tree
Yes, the blues got after me
Blues, you know you ran me, ran me from tree to tree

Yes, you should-a heard me beg ya, blues
Ah, blues, don't murder me

Yes, good mornin', blues
Blues, I wonder, I wonder what you're doin' here so soon
Yes, good mornin', good mornin', good mornin', mister blues
Blues, I wonder, I keep wonderin' what you're doin' here so soon
Yes, you know you'll be with me every mornin', blues
Every night and every noon
Oh, yeah

       Krenuo je vrlo rano putem muzike koju je osećao u sebi – u početku učeći sam (Guy je izradio vlastitu gitaru s 13 godina i naučio se svirati pokušavajući reprodukovati zvukove bluesa poput Johna Lee Hookera koje je čuo na radiju), da bi već sa sedamnaest godina svirao u klubu Baton rouge, sa muzičarima poput Lightnin’ Slima i Lazy Lestera.

Sve do svoje dvanaeste godine nisam znao šta je električna energija, a ni do šesnaeste godine nisam znao šta je tekuća voda; moja je porodica pila kišnicu koja je bila pohranjena u bačvama, priseća se u autobiografskoj knjizi Buddy Guy. Sećam se kako sam s braćom i sestrama šetao do škole dok su bela deca išla autobusom. Prašina je izgledala poput magle koja dolazi, a mi bismo pobegli sa strane ceste kako bismo izbegli prašinu sa šljunka. Pljuvali bi nas i dobacivali nam stvari, ali nikada nismo dopuštali da nas to muči. S devetnaest godina napokon sam se zaposlio. Radio sam na pokretnoj traci u fabrici piva, na benzinskoj pumpi i kao čuvar na Državnom univerzitetu Louisiana. Dok sam radio, slušao bih radio. Čuo sam Muddy Watersovu Hoochie Coochie Man i Elmore Jamesovu Dust My Broom. Jedva sam čekao da napokon počnem štedeti za vlastitu gitaru, uz sav novac koji sam zarađivao od svoja tri posla. Ubrzo nakon svega ovoga, kupio sam prvu akustičnu gitaru. Vežbao sam svirati svoje omiljene pesme na gitari dok sam bio u pauzama na poslu. U jednom sam trenutku saznao da je većina mojih omiljenih muzičara na radiju bila iz Chicaga u državi Illinois. Od tog trenutka, ako bih ikad dobio priliku, znao sam da želim biti u Chicagu i da ću krenuti ravno tamo. U međuvremenu sam počeo svirati u klubovima u i oko Baton Rougea. Tamo sam proveo godinu i po svirajući s bendom Johna Big Poppa Tilleyja. Nakon što sam poslao traku sa vlastitim snimkama u Chess Records, stigao sam u Chicago 25. septembra 1957. Taj datum nazivam svojim drugim rođendanom. Isprva sam odseo kod porodičnog prijatelja po imenu Shorty, koji se takođe preselio iz Louisiane. Danju sam se srušio na Shortyjev krevet dok je bio na poslu; a noću sam šetao gradom, pio kafu u barovima, čekajući da se Shorty probudi. Jedva sam čekao da čujem kako sviraju Muddy Waters i Howlin’ Wolf. Mladi muzičar poput mene bio je nestrpljiv biti u gradu s više mogućnosti, ne samo da bi se dokazao već i izrazio kroz svoju muziku. Mnogi su klubovi dopuštali muzičarima da besplatno dođu svirati na njihove pozornice; naznačeno da neće zarađivati ​​novac, ali barem je to bila prilika. Šest meseci nakon dolaska u Chicago bio sam švorc. Bio sam spreman nazvati roditelje po kartu za povratak kući.

   Buddy Guy potom odlazi u Čikago, svira na ulici, gladuje, ali se grčevito bori za vlastite snove. U Čikagu ga je otkrio legendarni Muddy Waters, omogućivši mu da dobije posao u klubu 708, gde upoznaje druge bluz legende poput Willie Dixona i BB Kinga.

Nisam mogao verovati da nastupam u klubu 708 i bio sam počašćen što sam napokon uspeo upoznati svog idola, Muddy Watersa. Waters je bio preterano impresioniran onim što sam stvarao. Publika je volela moju muziku, što je dovelo do toga da mi se nudi više koncerata u klubu. Muddy Waters postala je moja očinska figura. Naučio me je kako piti. Dao mi je prvu čašu viskija i rekao mi da će me to sprečiti da budem sramežljiv. Brže nego što sam očekivao, dobivao sam popriličnu pažnju. Vlasnici klubova i diskografske kuće bili su zaprepašteni i mislili su da sam jedinstven. Nisam se želeo menjati zbog poslovne ideje ili zato što nisam bio dovoljno konzervativan. Jednog dana, dok sam nastupao u klubu 708, primetio me kompozitor Willie Dixon. Uz Dixonovu pomoć i kontakte, napokon sam potpisao ugovor za sebe s izdavačkom kućom Chess Records. Sad kad smo se Chess Records i ja dogovorili, postao sam kućni gitarista kompanije. Svirao sam podržan od Muddy Watersa, Howlin 'Wolfa, Little Waltera, Sonny Boy Williamsona, Koko Taylor i mnogih drugih. Nije svaki moj dan bio tako svetao kao dan kad sam upoznao Muddy Watersa. Zapravo, u mnogim mojim ranim muzičkim godinama dominirali su izbori koje je donosila izdavačka kuća. Bio sam nesretan što su me neprestano prikazivali kao nekoga ko nisam. Chess je postao poznat po tome što je naterao umetnike da odjavljuju svoja autorska prava. Svaki put kad bih ušao u Chess s pesmom koju sam napisao, rekli bi mi da to pustim Willieju Dixonu. Dixon je bio glavni Chessov A&R čovek, zadužen za talenate, producent i tekstopisac. Dixon bi rekao, To je prilično dobra pesma, ali trebaš jaču liniju ovde. A ako bi promenio samo jednu reč pesme, to bi onda bila njegova pesma.

   Buddy Guy biva potom zapažen na čikaškoj klupskoj sceni i dobija 1958. šansu da snimi svoje prve pesme. Bile su to: Sit and cry the blues i Try to quit you baby, u saradnji sa Willie Dixonom i Otis Rushom. Nakon njih došle su First time i met the blues i Stone crazy, pesme koje će obeležiti čitavu njegovu bogatu blues karijeru. Sarađivao je i sa Howlin’ Wolfom, Little Walterom, Koko Taylor, ipak posebnu pažnju privuće saradnja sa maestralnim usnim harmonikašem Junior Wellsom. Uprkos neospornom talentu i kvalitetu, kompanija Chess records nije mu pružila pravu priliku za snimanje, smatrajući njegovu muziku previše bučnom, koristeći ga više kao pratećeg muzičara na snimanjima mnogih, već pomenutih, blues legendi.  Trebalo je proći mnogo vremena dok Buddy Guy nije dobio zasluženu šansu i priznanje. Chess records  nije izdao Guyev album sve do izdanja I left my blues 1967. u San Franciscu, a kad mu je istekao ugovor s tom izdavačkom kućom, odmah je potpisao ugovor s Vanguardom, koji je izdao A Man and the Blues 1968. godine. Kako je sve veći broj ljubitelja rocka otkrivao blues, Buddy Guyu je njegova slava rasla kako s tradicionalnim ljubiteljima bluesa, tako i s mlađom belom publikom, a njegove snimke za Vanguard dale su mu više prostora za čvršći i agresivniji zvuk koji je bio zaštitni znak njegove emisije uživo (Jimi Hendrix ga je izuzetno cenio i hvalio, bio pod snažnim uticajem njegovog harizmatičnog scenskog nastupa i zvuka, na koji je opet prethodno uticao zvuk Muddy Watersa, previše divljeg za ukus prethodne, prefinjenije izdavaćke kuće, legendarnih blues misionara Chess records).

Woman you must be stone down crazy
Either you're going to lose your mind
Yes I said baby you must be stone crazy
Either you're going to lose your mind
Yes I wanna know how could you treat me so dirty baby
You must think my little heart is made of iron

Lord as I sit here in my dark room
Tears rolling down from my eyes
Yes I sit, I sit here in my dark room
Tears rolling all down from my eyes
Yes you know my little baby looked at me and said daddy
Ooh, God knows you're the hurted child

Oh yeah
Somebody come and get me

Yes I think I'm going back down south
People where the weather suits my clothes
Yes I said I'm going back down south
People where the weather suits my clothes
Yes you know playing around in this big city so long man
Ooh, 'til I'm almost just done…

   Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina dvadesetog veka Buddy Guy je nastavio snimati i često nastupao s blues sviračem usne harmonike Junior Wellsom (vrhunac njihove saradnje bio je album Hoodoo man blues), ali bio je i žrtva rastuće popularnosti rok muzike (kao i mnoge, gotovo nepoznate blues legende, čija je muzika korišćena nepotpisana, bez zaštite autorskih prava, gotovo prepevana od strane belih izvođača u komercijalne svrhe. Ta će nepravda ostati neispravljenom za mnoge crne blues legende, jer samo su retki dočekali svetlost dana priznanja njihovog rada – napokon potpisanog, plaćenog i autorskim pravima zaštićenog). Tek kad su mlađi beli muzičari - među njima Eric Clapton , Stevie Ray Vaughan, Keith Richards i Jeff Beck prepoznali svoj dug prema Guyu i drugim bluesmenima, njegova je sreća ponovno počela rasti. Devedesetih je snimio nekoliko albuma koji su osvojili prestižnu muzičku Grammy nagradu, uključujući Damn Right, I'm Got the Blues (1991.), Feels Like Rain (1993.) i Slippin 'In (1994.).

 

Dve godine kasnije, objavio sam Feels Like Rain 1993. godine. Na ovom su albumu sudelovali Bonnie Raitt, Travis Tritt i John Mayall. Kasnije iste godine, dobio sam prestižnu nagradu Century za istaknuta umetnička dostignuća od časopisa Billboard. 2003. godine osvojio sam nagradu Grammy za svoj akustični album pod nazivom Blues Singer. Nastavio sam snimati i nastupati zajedno s Johnom Mayerom, Carlosom Santanom i drugim muzičarima na visokom nivou. Svi moji najveći i najsmeliji snovi su oživljavali tih godina, napokon. Sve što sam ikad želeo bilo je biti izvrstan muzičar i svirati blues. Nikad nisam očekivao da ću ići toliko daleko da sam primljen u Kuću slavnih rokenrola, niti sam imao veću čast no nastupiti u Beloj kući za predsednika Baracka Obamu, ali tu sam. Došao sam toliko daleko od mesta gde sam započeo. I dan danas idem snažno sa značajnim albumima koji su blues muzici dodali novu dimenziju.

       Godine 2003. Guy je objavio svoju prvu akustičnu blues snimku, Blues Singer, a dodatne je grammyje osvojio za svoje albume Living Proof (2010.), Born to Play Guitar (2015.) i The Blues Is Alive and Well (2018.). Primljen je u Kuću slavnih bluesa 1985. godine, a u Kuću slavnih rokenrola 2005.. Njegov nastup u Njujorku, na skupu gde su se okupila sva bitna imena bluesa današnjice, povodom proslave stogodišnjice bluesa, bio je više nego moćan i dirljiv. U sećanju mi je posebno ostala posveta gitarskoj legendi – Jimi Hendrixu pesmom Red house, posveta momku koji ga je tako cenio i voleo i na kojeg je neizmerno uticao. Dirljivi filmski dokumentarni kadrovi koji idu u pozadini dok Buddy izvodi moćni Hendrixov blues, koji prikazuju nastupe Muddy Watersa, potom mladog Buddyja na sceni dok ga iz publike posmatra Jimi Hendrix nešto su neizmerno emotivno i moćno, divan prikaz jedne jedinstvene priče, zvane blues i saznanja koliko je sve povezano, koliko je svaki bitan muzičar uticao na  buduće generacije. Ređaju se nizovi moćnih snimaka od blues prapočetaka sa Delte Mississippija do današnjih dana.

Čak i sa svim usponima i padovima svog života ne bih ga menjao ni za šta. Tako sam zahvalan za sve dobre ljude koji su mi pomogli da postignem sve svoje ciljeve. Bili su toliko uticajni na moju strast prema muzici. Mogućnost izvođenja bluesa bio mi je najveći san i preterano me raduje obilje prilika kojima sam bio blagoslovljen. Imao sam priliku doći u Chicago i trčao sam za tim. Nadam se da blues muzika nikada neće nestati. Nadam se samo da sam uticao na neke ljude i druge muzičare onako kako su me drugi muzičari nadahnuli. Danas ne bih bio gde sam i ko sam bez ljudi na koje sam se ugledao. Svi su mi bili učitelji i učili su me kako da budem najbolji momak koji mogu biti. Tako sam ponosan i na sebe što sam prevladao svoje strahove. Mogli su potrajati neke godine, stotine kilometara, tone neuspeha, ali na kraju sam stao tačno tamo gde sam zamišljao. Jako sam ponosan blues muzičar. Neki čak kažu da bih, ako me otvore, krvario  Plavo (igra reči – Blue, kao alternativni Blue tonovi koji su u osnovi blues muzike, duhovito aludiranje Badija da mu venama teče blues, melanholični blue(s) tonovi, muzika kada se dobar čovek oseća loše, tužno, BLUE).

 

by Dragan Uzelac

SCHOPENHAUER & NIETZSCHE: Svet kao volja za moć i predstava

UVODNI DEO: Kratke biografije

FRIEDRICH NIETZSCHE (Fridrih Vilhelm Niče 15. 10 1844.-25. 08 1900.)

Radikalni nemački filozof-pesnik, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najžešćih kritičara zapadne kulture i hrišćanstva. Filolog, filozof i pesnik.

Niče je rođen u gradu Rekenu, u protestantskoj porodici. Otac mu je umro kada je imao samo 4 godine što je ostavilo dubok trag na njega. Školovao se u Pforti koja je bila izuzetno stroga škola. Tu je stekao i osnove poznavanja klasičnih jezika i književnosti. Bio je počeo da studira i teologiju, ali se onda upisao na klasičnu filologiju. Posle briljantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme profesor u Bazelu. Doktor nauka je postao sa 24 godine. Godine 1868. Niče je upoznao slavnog nemačkog kompozitora Riharda Vagnera. Niče mu je bio neverovatno odan, a vremenom su formirali odnos otac-sin. Godine 1871.-1872. izlazi prva Ničeova filozofska knjiga Rođenje tragedije.

Die Geburt der tragödie aus dem geiste der musik, prvi je spis, prvog stvaralačkog perioda (1871.-1876.) slavnog nemačkog filozofa Fridriha Ničea, nastao 1872. godine, pod uticajem isto tako genijalnih ljudi, mislioca i stvaraoca – filozofa Artura Šopenhauera i kompozitora Riharda Vagnera.

Kao metafizičar, obožavaoc umetnosti i dvojice pomenutih, slavnih ličnosti, Niče u svom spisu Rođenje tragedije iz duha muzike pokušava da reši jedan čisto estetski problem i da na osnovu njega izvede izvesne zaključke o samom cilju kulture. Bio je to problem nastanka tragedije u staroj Grčkoj iz hora. Niče zaključuje da u umetnosti postoje dve osnovne težnje, dva estetska nagona i da iz njih proizilaze dva osnovna tipa umetnosti – apolonijski i dionizijski. Apolon je predstavljao harmoniju, lepotu, meru, ep i poeziju. Dionis je predstavljao uzvišenost, liriku i muziku. U apolonijskoj strani umetnosti bio je svet pojave, individualnog, prolaznog, dok je iz dionizjske izbijala stvar po sebi, prvobitno zadovoljstvo koje ima nesvesna volja stvarajući svet predstave, svet individualnosti. Tragično biće i osećanje predstavljalo je spoj dionizijskog sa apolonijskim, osećanje zadovoljstva života opšteg pri propasti pojedinačnog života. Po Ničeu, tragičar Euripid je bio taj umetnik koji je pretvorio tragediju u dramu, izbacivši iz nje hor i muziku, dionizijski element. Ovaj pad tragedije poklapa se sa periodom prosvećenosti i razuma koji donosi Euripidov savremenik filozof Sokrat, čovek teorijski, čovek razuma koji uništava stvaralački instinkt umetnika i dovodi do pada umetnosti.

Ovo kapitalno filozofsko delo jednog od najvećih duhova i umova čovečanstva, između ostalog, bilo je jedno od presudnih u razvoju i usmerenju budućeg pesnika i velikog čoveka, umetnika pre svega, Jamesa Douglasa Morrisona. U kombinaciji sa poetikom Blakea i Rimbauda, te potonjim duhom bitnika, rođen je vrhunski pesnik i tragični lik modernog vremena. 

Tokom pisanja svoje druge knjige Nesavremena razmatranja Niče se filozofski osamostaljuje i raskida odnos sa Vagnerom. Godine 1889. Niče je doživeo nervni slom. Nakon paralize, proveo je 11 poslednjih godina života potpuno pomračene svesti, o njemu su se brinule majka i sestra.

Među Ničeova najpoznatija dela spadaju: Rođenje tragedije iz duha muzike, filozofska poema Tako je govorio Zaratustra, imoralistički spis i predigra filozofije budućnosti, pod nazivom S onu stranu dobra i zla, zatim Genealogija morala, Antihrist, autobiografski esej Ecce homo i zbirka filzofskih vinjeta Volja za moć.

Neosporan uticaj izvršio je na filozofe života, egzistencijaliste, psihoanalitičare i neke od književnika: Strindberg, Šo, Žid, Kami, Krleža, Hajdeger.

Ono što je bilo posebno karakteristično za Ničea jeste njegov ispovedni stil pisanja. Njegova su dela više ličila na pesničku prozu nego na čisto filozofske spise. Bio je emotivan i intuitivan, strastven i patetičan čovek. Svoju filozofiju je nazivao eksperimentalnom, eksperimentišući novim idejama. Ničeova prva intelektualna ljubav bio je Šopenhauer, pod čijim okriljem je stasao još jedan neobični genije- psihoanalitičar Zigmund Frojd. Ipak, nasuprot Šopenhauerovom pesimizmu, Niče je razvio sopstveni herojski životni optimizam. Šopenhauerovu mračnu, nihilističnu volju Niče će preokrenuti u kreativnu i optimističnu volju za moć.

 

ARTHUR SCHOPENHAUER (Artur Šopenhauer 22.02 1788.- 21.09 1860.)

Nemački filozof idealist, klasični predstavnik pesimizma. Učio je da je volja osnova svega, Kantova stvar po sebi, suština sveta koji je samo predstava. Volja je večito nezadovoljena, i zato je život beskrajan patnja a ovaj naš svet najgori mogući svet. Cilj svega je nirvana. Glavno delo mu je Svet kao volja i predstava. Istoričari filozofije nazivali su ga princem mračnjaštva.

Šopenhauer je rođen u Gdanjsku. Otac mu je bio trgovac, poznat po svom nezavisnom karakteru i ljubavi prema slobodi. Što se majke tiče, bila je jedna od najomiljenijih spisateljica romana svoga vremena- žena veoma temperamentna i zle ćudi, nesrećna sa svojim mužem, kojeg napušta i odlazi u Vajmar. Nakon složenog odnosa sa sinom, dolazi do totalnog raskola i njihovog trajnog razilaska. Mladi Šopenhauer završio je svoje gimnazijske i univerzitetske studije, naučivši sam mnogo više nego što su mu instituti ponudili svojim programom.

Vremenom postaje sumoran i ciničan, opsednut melanholijom i zlom voljom. Imao je gotovo paranoičnu ideju o svojoj neshvaćenoj veličini. Pošto su mu tokom većeg dela života bili uskraćeni uspeh i slava, on se okrenuo u sebe i rastakao svoju sopstvenu dušu. Nije imao ni majke, ni žene, ni deteta, ni porodice, ni otadžbine. Bio je apsolutno usamljen, bez ijednog prijatelja.

Posle svoje disertacije O četvorostrukom korenu stava dovoljnog osnova (1813.), Šopenhauer je sve svoje vreme i svu svoju snagu posvetio radu koje će biti njegovo majstorsko delo - Svetu kao volji i predstavi. Svi njegovi kasniji radovi samo su komentari pomenutog remek dela.

Šopenhauer smatra da je naš svet ono što sebi predstavljamo, ono što naš um, čula i intelekt mogu da razumeju i percepcijom koja nam je data predstave. Sve(t) jeste kao što nam se prikazuje – predstava. Volja je jedina stvar po sebi, pravo i neprolazno biće naših čulnih i intelektualnih predstava i obmana. Ona je bit svega postojećeg, suština svih živih bića, večna kategorija koja upravljava životom svega postojećeg. Volja za životom nemilosrdno šiba sva živa bića pa i čoveka. Patnja je skoro stalna, jer potiče od nezadovoljstva nezajažljive volje koja stalno teži novim i novim ciljevima... Zadovoljstvo je samo redak trenutak, neka vrsta predaha, odsustva bola na osnovu pritajenosti volje. Po Šopenhaueru, čovekov je život klaćenje između boli i dosade koji su, u stvari, dva njegova osnovna, sastavna dela. Konačni slom i propast svakog čoveka su neizbežni, jer volja krmani brodom  života baš u pravcu smrti.

U ljudskom umu slepa volja dolazi do samospoznaje, što čoveku omogućuje da se oslobodi od potčinjenosti ovom nagonu i potrebi. To se dešava na dva načina: kada se čovek solidariše sa svim drugim bićima i pokaže sažaljenje prema njima i umrtvljavanjem svih nagona kroz askezu i kontemplaciju, čime se ostvaruje vrhunski ovozemaljski ideal svetosti.

U svetu uglavnom caruje zlo, a glavnu reč ima glupost.

Univerziteti nisu ništa zabeležili o njemu i njegovim delima da se kao obistini njegova tvrdnja kako se svaki napredak u filozofiji vrši izvan akademskih zidova. Ništa nemačke naučnike nije vređalo jače nego Šopenhauerova različitost od njih, govorio je Niče. Ali, Šopenhauer se naposletku navikao da bude strpljiv i bio uveren da će priznanje njegovih dela ipak jednog dana doći. I, naposletku, polagano, priznanje je došlo.

U samoći, kada je svako upućen na samog sebe, otkriva se šta on ima u samom sebi. Život većine ljudi prolazi u tupoj monotoniji jer su njihove misli i nastojanja u potpunosti usmereni na sitne interese ličnog blagostanja, a samim tim na bedu i nevolju svake vrste, zbog čega njima ovladava nepodnošljiva dosada čim prestanu da se zanimaju za te ciljeve i budu upućeni sami na sebe, a pri čemu je samo žarki plam strasti u stanju da pokrene tu ustajalu masu. Nasuprot tome, čovek koji je obdaren prevashodno duhovnom snagom živi životom punim misli, duboko prožet oduševljenjem i smislom: njega zaokupljaju dostojna i interesantna pitanja čim mu se ukaže prilika da im se preda, a u samom sebi nosi izvor najplemenitijih užitaka. Spoljašnji podsticaj daju mu dela prirode i prizori ljudskog života, zatim sva ona dela talenata svih vremena i naroda, u kojima samo on može u potpunosti da uživa, jer su ona u potpunosti dostupna samo njegovom razumevanju i osećanju.

U svom poslednjem filozofskom delu – Parerga i paralipomena (1851.), Šopenhauer nudi lekcije o tome kako misliti nezavisno, zadržati skepsu i racionalnost, kako imati dobro mišljenje o sebi i izbeći ono što se može izgubiti nepromišljenim vezivanjem. U formi eseja on opisuje način na koji kreativno mišljenje rezultira osećajem unutrašnjeg bogatstva čoveka i objašnjava kako prevazići jedan od vidova unutrašnjeg siromaštva čoveka – čovekovo beskrajno materijalističko gomilanje poseda gde na kraju čovek postaje posed vlastitih poseda. Šopenhauer smatra da ljudski život nije vredan življenja jer život je neutešna i beskrajna patnja i sam po sebi zlo. Naša unutrašnja priroda je neuništiva jer nije ništa drugo do manifestacija životne sile, volje kao duha vrste, jedine kosmičke stvari po sebi koja traje večno. Otuda smrt nije istinska anihilacija: kada se naš beznačajni život okonča, pridružujemo se iskonskoj životnoj sili izvan vremena – večnoj volji, pokretaču svega.

Mudar čovek kada je to potrebno, smanjuje svoje potrebe da bi sačuvao ili proširio svoju slobodu.

Šopenhauer je smatrao da je suština čoveka u intuiciji koja se ispoljava kao volja. Volja je suština sveta i ona je organske i neorganske prirode. Volja sve pokreće, ona je gospodar svih stvari i bića, a intelekt je njen glavni sluga. Pojavne stvari su zakonite i prolazne, dok je volja jedina večna i ne podleže zakonu – ona je slepi nagon koji nikada ne može biti do kraja zadovoljen pa je ljudima bol neminovna. On objašnjava da kada ostvarimo neku težnju osećamo dosadu. Tako je čovekov život samo smena boli i dosade unutar večno začaranog kruga  težnji i novih potreba... Istorija čovečanstva je besciljno lutanje i u njoj nema napretka. Šopenhauer vidi izlaz iz ovog nesretnog, začaranog kruga patnji u askezi, odricanju čoveka od života i utapanja u nirvanu ili u bezinteresno uživanje u umetnosti.

Muzika je zaista sveopšti jezik, koji se svuda razume.

Godine 1854. Vagner mu je poslao primerak svog slavnog dela Prsten Nibelunga, sa nekoliko propratnih reči kojima ushićeno odaje priznanje Šopenhauerovoj filozofiji. Jedno od najlepših priznanja Šopenhauerove veličine, došlo je od slavnog ruskog pisca Lava Nikolajeviča Tolstoja:

Kako sam se osećao ovog leta? Neprekidna ushićenost Šopenhauerom, niz duhovnih uživanja kakvih do sad nikad nisam iskusio. Ne znam da li ću jednog dana promeniti svoje mišljenje ali sada sam uveren da je Šopenhauer najgenijalniji čovek. Čitajući ga ne shvatam kako je njegovo ime moglo ostati nepoznato. Postoji samo jedno objašnjenje, isto ono koje on tako često ponavlja: da na ovom svetu ima skoro samo idiota.

 

TEMA: Šopenhauer i Niče - tumačenje sveta

Možda ja najbolje znam zašto se jedino čovek smeje: jedini on trpi toliko duboko, da je morao izumiti smeh. Najnesretnija i najmelanholičnija životinja je, kako je pravo, i najvedrija.

                                                                                                                                 Fridrih Niče

Svaki onaj koji se probudio i izašao iz prvih mladalačkih snova, i koji posmatra vlastito i tuđe iskustvo, ko je razmotrio život, istoriju prošlosti i vlastitog doba, ko se udubio u delo velikih pesnika, konstatovaće - ako mu sud ne koči kakva duboko ukorenjena predrasuda- da je svet čoveka carstvo slučaja i zablude, koji njime bez milosti vladaju u velikim stvarima kao i u malim, i da pored njih nastupaju još i ludost i zloba, mašući bičevima. Otud se sve što je bolje s mukom afirmiše, a ono što je plemenito i mudro vrlo retko pojavljuje, retko utiče na ljude i biva poznato, dok ono što je besmisleno, izopačeno u carstvu misli, plitko i neukusno u carstvu umetnosti, zlo i lukavo u carstvu dela, biva samo na trenutak ometano, a u stvari vlada ovim svetom. Nasuprot tome ono što je odlično u ma kakvoj oblasti uvek predstavlja izuzetan slučaj izgubljen sred mnogih miliona drugih, pa kada se oglasilo u jednom trajno vrednom delu, to delo, pošto nadživi prizmu savremenika, stoji usamljeno, čuvano kao kakav meteorit, kao nešto što potiče iz nekog drugog poretka stvari nego što je poredak koji ovde vlada.

                                                                                                                     Artur Šopenhauer

Čovek, jedna mala, prenapeta životinjska vrsta koja – srećom - ima svoje vreme; život na zemlji, uopšte jedan trenutak, neki međuslučaj, iznimka bez posledice, nešto što za ukupni značaj zemlje ostaje nevažno; sama Zemlja, kao i svaka zvezda, zev između dva ništa, događaj bez plana, uma, volje, samosvesti, najgora vrsta onog nužnog, ta glupa nužnost. Protiv takvog se razmatranja u nama nešto buni; zmija Taština bodri nas sve to mora biti laž; jer ogorčuje. Ne bi li sve to mogao biti tek privid?.

                                                                                                                                Fridrih Niče

Šta u stvari predstavlja svet koji nas okružuje, prožima i kojem pripadamo svim svojim bićem? Jedan od mogućih odgovora krije se u dva remek dela nemačke i svetske filozofije - Svetu kao volji i predstavi, Artura Šopenhauera i Volji za moć, Fridriha Ničea.

Dakle, čemu nas zapravo uči osnovno Šopenhaurovo delo?

Svet je ono što sebi predstavljam. To znači da sve što osećamo kao ljudi već jeste neodoljivo saopšteno, idejama prostora i vremena i kategorijom uzročnosti, na karakterističan način naše sposobnosti poimanja. Ti oblici pripadaju nam kao ljudima i zato sve što nama se pojavljuje treba shvatiti samo u odnosu na naš mehanizam spoznaje... sve jeste kao što nam se prikazuje- predstava.

Za onog ko nas gleda, dok gleda ka spoljašnjosti, mi smo takođe predstave načinjene prema vremenu i prostoru. Ali mi znamo o nama više nego što zna onaj koji nas posmatra spolja, naročito kada gledamo u nas same. Tada bacamo pogled u unutrašnjost spoljašnjeg bića. I prepoznajemo se kao volja, život, napon, snaga. Viđen spolja, svet je, dakle, predstava, privid, viđen iznutra, on je volja. Bar ako sopstveno unutrašnje iskustvo proširimo dotle da pojmimo unutrašnje iskustvo svih ljudi, štaviše, svih bića.

Volja je jedina stvar koja je stvarna po sebi. Sve što jeste, doživljeno iz spoljašnjosti, manifestacija je volje. Volja je stvar po sebi, pravo biće tih privida. U spoljno projektovanim prividima, ona postaje vidljiva; prevedena u privid, postaje objektivna. Ali, unutra, ona je oslobođena privida projektovanih u prostor. Ako prividi koje je uobličila predstavljaju mnogostrukost, red u prostoru i vremenu, uzročnu vezu itd., ona je relativno slobodna od tih oblika ispod kojih se razvija pravo biće; ona je jedna, ona je jedinstvena u svim predmetima, i jest subjekt sjedinjen, nevidljiv, bez motiva, bez osnove, bez cilja, spojen samo sa njom; ona samo sebe potvrđuje; sama za sebe je razlog i cilj.Ona volja koja je u osnovi svih privida jeste jedna i bez utemeljenja. Tom odsustvu utemeljenja priključuje se duboko pesimističko tumačenje koje je usvojio Šopenhauer. Volja donosi patnju.

Intelekt je samo sluga volje, to jest života. A život, u stvari, jeste slepa, gluva volja upotrebljena samo za njegovo sopstveno očuvanje. Ta gluva potreba za življenjem zadržava pravac, osigurava sebi prvenstvo, podupire svog slugu, služi se njime, ali ne zadovoljava se time da se njim služi, budući da ga čini srećnim ili nesrećnim u skladu sa sopstvenim zakonima.

Nepoznata sila goni jedinke jedne ka drugima. Oni veruju da se biraju. U stvari, gonjene su. Mračna volja za življenjem, volja vrste jeste ona koja ih privlači jednu ka drugoj. A ono što je toj volji važno nije sreća onih koji se vole, nego samo doziranje naraštaja koji će doći. Ljubavnici se zapažaju i odmeravaju. Ali njihovo istraživanje i njihovo ispitivanje u stvari su samo meditacija duha vrste. Upoređeni sa stvarnošću velike stvari(tog duha), stvari jedinki su, u svojoj prolaznoj celini, od vrlo male važnosti; zato je on uvek sklon da ih bez milosti žrtvuje. Jer on se prema njima ponaša kao besmrtnik prema smrtnicima i njegovi interesi u odnosu na njihove jesu kao beskonačnost upoređene s konačnim.

Duh uništava bezbrižnost, radost i nevinost koji bi neizostavno pratili čisto individualnu sudbinu: on uliva, u svest- zabrinutost i melanholiju, u egzistenciju - nesrećne slučajeve, brigu i jad. On nas vuče ka životu iako i dalje ostajemo odgovorni za taj život na samrti. Univerzalana volja koja služi kao osnova svakoj stvarnosti bezumna je, slepa i surova prirodna sila, pohlepna i nepromišljena potvrda sebe same. To nije blagi potok koji teče ka dolini, nego more puno podvodnih stena i vrtloga; strašna i razorna borba u svetu ljudi i životinja; pobeda dugovana slučaju i koja posvećuje trijumf zlog češće nego trijumf plemenitih bića; borilište gluposti i zla; uspeh osrednjega. Čovek je jedina životinja koja nanosi patnje drugima, bez drugog cilja do patnje. Ali i sam zlobnik plen je smrti.

Tu je vitalno osećanje sveopšteg bola i očaja. Jer, šta je volja? Težnja bez kraja. Šta čovek traži nezasito i nikad zadovoljen? Zadovoljstvo, sreću, uživanje. Šta ubira? Zabrinutost, nezadovoljstvo i bol. Ali, pretpostavimo da dostigne svoj cilj; to je samo kratka iskra zadovoljstva, praćena prazninom  i gađenjem. Jer, čudna stvar, ne navikavamo se na bol. Ali suviše brzo se navikavamo na ono što smo dobili sa zadovoljstvom. Uživanje otupljuje. Ono se završava u zasićenju, gađenju i dosadi. Tako nas život kotrlja, od Scile bola do Haribde dosade. Živeti znači patiti. Bol je u nama osnovni element. Sreća, u najboljem slučaju, jeste odsustvo bola.Sav kosmos je jedna jedinstvena volja, koja je stvar po sebi sveta, i svet postoji kao pojava volje, tog nezadrživog stremljenja koje vlada kosmosom. Volja je svuda sva, u svojoj potpunosti, jedinstvena i slepa.

To shvatanje volje nosi kod Šopenhauera neizostavno boju njegovog osnovnog štimunga života, crnu boju. Dok će, koju deceniju kasnije, ta ista volja za život, koju je Niče otkrio upravo čitajući Šopenhauera, biti optimistički opevana, kao najviše svojstvo i afirmacija čoveka, dotle Šopenhauer vidi u njoj čudo i pokoru sveta: svepostojeće, na kojem stepenu hijerarhije postojalo, hoće samoodržanje po svaku cenu, svet je tiranin tiraninu, svak se bori protiv svih da opstane kakav jeste na račun svih drugih, iracionalno, svirepo, bezobzirno, pa zato na ovom svetu nema razvoja, nema istorije, svet je uvek ista, jezovita priča.

Šta je stvar po sebi, nisam rekao, zato što ne znam. Jedino što o njoj znam jeste njen način manifestovanja, a to je ponavljanje... Genije vrste jeste industrijalac, koji samo zna da se reprodukuje, a ono što on reprodukuje, uvek isto, jeste bezumnost, volja je ludilo.

Nikad mirna, nikad harmonična, u sukobu sa samom sobom, ona uvek goni dalje, nezasita. Čim nešto postigne, ona teži za drugim. Ljudsko htenje nikad ne može biti zadovoljeno, mogu se samo menjati njegovi predmeti, jer moment volje već po svojoj suštini nikad ne može naći mira. Ono što ne može imati kraja i mira samo su pojedinačni sadržaji i motivacije, no oni leže u sasvim drugom sloju, čiji utok i promene ne dosežu do samog htenja mada ono kroz njih nalazi svoju pojavu. Tako mora biti. Nezasita, po definiciji, volja mora da se hrani sobom, pošto van nje, kao što smo videli, nema ništa, jer je fenomenalni svet čist privid. Otud besomučnost i patnja koja karakteriše volju, našu suštinu, stvar po sebi sveg postojećeg; ona uvek nečem stremi, ali to stremljenje je bez ikakve svrhe i cilja, ona može hteti samo sebe, gristi samu sebe.

Šopenhauer ne prestaje da se užasava nad glupošću, nad banalnošću i prostaklukom velike većine ljudskog roda. Ljudski mozak je uglavnom vrlo mali, a misliti svojom glavom pokora je za skoro sve. On ukazuje na značaj novina sa njihovim lažnim aktuelnostima, njihovom partijskom šablonskom mudrošću. Što se tiče velike većine ljudi, veli on, radosti čiste inteligencije njima su nedostupne, njih prevazilazi uživanje u nezainteresovanom znanju, oni su svedeni na golo htenje. Prosto je teško verovati do koje je mere beznačajan, besmislen, do koje je mere tup i glup, život koji životari većina ljudi. Uz to su ti ljudi šuplje glave, po prirodi zli i zavidljivi, uvek složni protiv eminentnih duhova, protiv aristokratskih izuzetaka koji se slučajno nađu među njima. Jer ni u moralnom pogledu ljudi nisu ništa bolji. Postoji, istina, i poštenih ljudi, ali oni su retki kao četvorolisna detelina. Homo homini lupus est, proklamuje sa uživanjem Šopenhauer, čovek je jedina životinja koja prouzrokuje bol drugih, bez ikakvog drugog cilja- osim prouzrokovanja bola. Svetom vlada sebičnost i zlo. Nikakvog istorijskog razvoja ne može biti, čovečenstvo se večno vrti u istom krugu. Dovoljno je, veli Šopenhauer, pročitati Herodota pa da sve znaš što se istorije tiče. Volja, po svojoj prirodi, neprestano postavlja sebi neke ciljeve, u svetu pojave, ali ti ciljevi su, već po samoj prirodi sveta iluzorni, a volji su ciljevi indiferentni, bitno joj je da neumorno stremi, da prohuji kroz ciljeve.

Umetnost je ono što pre svega čini mogućim život, saopštava nekoliko decenija kasnije Fridrih Niče, nakon godina oslanjanja i odrastanja na filozofiji volje Artura Šopenhauera. On je ne odbacuje već na sebi svojstven način potvrđuje u dionizijskom pijanstvu i radosti življenja. U legendarnoj zbirci filozofskih vinjeta Volja za moć Niče smelo, sa velikom dozom hrabrosti i oduševljenja svetu saopštava svoju konačnu istinu i viđenje sveta:

A znate li takođe, šta je za mene svet? Treba li da vam ga pokažem u svom ogledalu? Svet, to je čudovište moći, bez početka i kraja, veličina čvrsta, nesavitljiva u svojoj snazi, koja ne raste i ne smanjuje se, koja se uopšte ne troši nego se samo menja; nepromenjivo velik u svojoj celini: domaćinstvo koje ne zna ni za troškove ni za gubitke, ali ni za uvećanje ni prihode; zatvoreno ništavilom kao u sopstvenoj granici: gde ništa nije ni zasenčeno ni rasuto, ništa se ne širi do beskraja, ali koji je smešten kao određena sila u određenom prostoru, ne u prostoru koji bi se negde pokazao praznim, nego pre kao sila posvuda, kao igra sila i talasa sila, jedan i mnogostruk u isto vreme; gomilajući se ovde i smanjujući se tamo, okean sila koje se bacaju jedna na drugu i ruše se, koje se večno menjaju, koje se večno vraćaju nazad u čudovišnim periodima vraćanja, u plimi i oseci uobličavanja, razvijajući se napolju, od najprostije do najrazgranatije, od najtiše, najkruće, najhladnije do najžarkije, najdivljije, do najteže protivrečnosti, potom vraćajući se od obilja do jednostavnosti, od igre kontrasta do uživanja u harmoniji; sam se potvrđujući podjednako u istovetnosti svojih putanja i svojih godina; sam se blagosiljajući kao ono što večno treba da se ponovo javlja, kao nastajanje koje ne poznaje ni zasićenost, ni gađenje, ni umor; taj dionizijski svet koji je moj, svet onog-što-se-večno-stvara, što-se-večno-uništava, zagonetni svet dvostrukih uživanja, to S one strane dobra i zla koje je moje, bez cilja, ako se u sreći kruga ne nalazi cilj bez volje, ako prsten nema dobru volju prema sebi samom. Hoćete li ime za taj svet? Rešenje za sve one zagonetke? Svetlost čak i za vas, koji ste najskriveniji, najjači, najsmeliji, najbliži ponoći? Taj svet jeste volja za moći, i ništa drugo! I vi takođe, vi ste ta volja za moći, i ništa drugo!.

UMESTO EPILOGA: Volja za moć između Scile bola i Haribde dosade

Gde nema volje, nema ni predstave, nema ni sveta. U stvari, pred nama ostaje samo ništa. Ali ono što se u nama buni protiv rasplinjavanja u ništa, naša priroda, jeste upravo ta volja za život, što smo mi sami i koja je naš svet. To što se mi toliko užasavamo pred ništa, nije ništa drugo do svojevrstan izraz činjenice da mi snažno hoćemo život, da i nismo ništa drugo do ta volja, da ništa osim nje i ne poznajemo. Ali ako odvratimo svoj pogled od sebe, od svog vlastitog uboštva i sputanosti, i usmerimo ga na one koji su svet savladali, kod kojih je volja, dospev do punog samopoznavanja, sebe našla i spoznala u svemu što postoji, pa je onda samu sebe slobodno negirala, i koji onda još jedino očekuju da nestane i poslednjeg traga te volje, zajedno sa telom koje nju drži u životu; ako to učinimo, onda vidimo umesto nespokojne gužve i meteža, umesto stalnog prelaženja od želje u strah, od radosti u patnju, umesto nikad zadovoljene i nikad ugašene nade, u čemu se sastoji sav životni san hotećeg čoveka, umesto svega toga mi vidimo onaj mir, dragoceniji od sveg uma, ono sjajno spokojstvo duše, duboki pokoj, nepokolebljivo pouzdanje i vedrinu, čiji samo odsjaj na licu, predstavlja puno i sigurno jevanđelje, radosnu vest: ostalo je samo saznanje, volja je nestala.

 Svaki genije već je i zato veliko dete što posmatra svet kao nešto strano, kao nekakav spektakl, pa zato sa čisto objektivnim interesovanjem. Shodno tome, on, isto kao i dete, nema onu suvu ozbiljnost običnog čoveka, koja, sposobna isključivo da se brine za subjektivni interes, vidi samo motive za svoje delovanje. Onaj ko ne ostane celog svog života u izvesnoj meri veliko dete, već postane ozbiljan, hladan, odmeren i razuman čovek, može biti vrlo koristan i sposoban građanin ovog sveta; ali nikad genije.

Prenesimo se u jedan sasvim usamljen predeo, sa bezgraničnim vidikom, sa nebom bez ijednog oblaka, gde su drveće i sve biljke u nepokretnoj atmosferi, gde nema životinja, nema ljudi, nema tekućih voda, gde vlada najdublja tišina. Takva okolina je kao poziv na ozbiljnost, na kontemplaciju, na oslobađanje od svakog htenja i njegove skučenosti. I baš to daje takvoj usamljenoj okolini, u dubokoj tišini, prizvuk uzvišenog. Ona ne pruža nikakvog predmeta volji, uvek u potrazi za naporom i postignućem, niti povoljnog niti nepovoljnog, ostaje još samo stanje čiste kontemplacije, pa ko za to nije sposoban biva prepušten praznini neuposlene volje, muci dosade- na svoju sramotu. Takav predeo je mera naše vlastite intelektualne vrednosti, jer je uopšte stepen naše sposobnosti da podnosimo ili da volimo samoću dobro merilo naše vrednosti. Opisani predeo pruža isto tako primer uzvišenog na nižem stepenu i zbog toga što je u njemu stanje čistog saznanja, u svojoj mirnoći samozadovoljstva, u kontrastu sa sećanjem na zavisnost i jed volje kojoj je potreban stalan pokret i komešanje. To je ona vrsta uzvišenog koju nalazimo u toliko hvaljenom prizoru beskrajnih prerija.

Kompozitor otkriva suštinu sveta i kazuje najdublju mudrost jezikom muzike koji njegov um ne razume. Muzika se od svih ostalih umetnosti razlikuje po tome što nije slika pojave, ili, tačnije, slika adekvatnog objektiviteta volje, već neposredna slika same volje, pa je ona tako ono što je metafizičko prema svemu fizičkom ovog sveta, stvar po sebi svake pojave. Tako bismo svet mogli nazvati otelovljenjem muzike, kao što ga možemo nazvati i otelovljenjem volje. To takođe objašnjava otkud muzika svakoj sceni stvarnog života i sveta odmah daje izvestan viši smisao i značaj, i to utoliko više ukoliko je njena melodija prilagođenija duhu date pojave.

Carstvo nebesko stanje je srca, ništa što je iznad zemlje. Carstvo nebesko neće doći hronološko-istorijski, nipošto po kalendaru, kao nešto što bi jednoga dana bilo tu a danima pre ne: nego je menjanje ljudske ćudi do u pojedinost, nešto što stalno dolazi i stalno još nije tu. Blaženstvo nije ništa što je obećano: ono je tu kada se tako i tako živi i čini.

 

by Dragan Uzelac

 

PIGS (Svinje) - kritika modernog sveta Rogera Watersa

 

PIGS (Svinje) - kritika modernog sveta Rogera Watersa

 

Ako te nije briga za ono što mi se događalo, a ja ne marim za tebe, koračaćemo krivudavom stazom dosade i bola, povremeno dizati pogeled kroz kišu , pitaćemo se koga da okrivimo i gledaćemo za svinjama u letu, pevao je Roger Waters na početku novog Pink Floyd albuma - Animals, početkom 1977. godine. Tematski , bio je to nastavak društvene kritike u orwelovskom stilu započete na prethodna dva albuma, kritike koja se dešavala u vreme mahnite najezde ciničnog i oštrog pank pokreta, povratka rokenrola nakon godina izdaje bazičnom buntu i zvuku. I mada je bilo dosta kritičara koji su se silovito obrušili na Floyde kao još jednog rok dinosaurusa, prezasićenog slavom, novcem i bezidejnošću, koji nema više šta da kaže, istina je bila sasvim drgačiji.

Postoji anegdota, iz potonjih vremena (negde iz devedesetih) kada su novinari pitali Watersa kako gleda na pank pokret iz sedamdesetih i njegovu žestoku kritiku svega pa i bendova poput Floyda. Opor i ciničan, kakav već jeste, Waters je uzvratio duhovitim odgovorom: Pank? Nisam  ga primetio ! Kada je bio pank?.

Životinje su predstavljale novi konceptualni Watersov album – basnu (pesme su govorile o svinjama, psima i ovcama, jasno aludirajući na ljude i njihove postupke) tj. kritički osvrt na ludilo, paranoju, licemerje, dosadu i apsurd savremenog sveta. Mračni tonovi očaja i depresije, beznađa i ogorčenja boje ovaj mračni album crnim i sivim tonovima, zadirući u samu srž ignorisnog i prećutkivanog problema. U stilu Orwellove Animals farm bend na čelu sa Watersovom socijalnom satirom secira moderno društvo i osvetljava ga oštro iznutra, dočaravajući dugim instrumentalnim pasažima atmosferu nehumanosti i nesolidarnosti, kao i bezočne zlobe koje su odraz praznih i zatrovanih ljudskih duša. Glasom punim gorčine Waters se nemilosrdno obrušava na licemerje i apsurd gramzivih sistema, dajući kroz metafore jasnu sliku iskonstruisane društvene idile. Industrijski kompleks polunapuštene i depresivne elektrane u Londonu sa omota albuma Animals deluje brutalno očajno, kao da je napravljen u stilu nacističkih koncentracionih logora – bez ikakvih mogućih naznaka ljudskosti i nade.

Groktanje svinja na početku numere Pigs ističe ogoljeno atmosferu okoline u kojoj živimo – proždrljivost, podmuklost, nebriga za druge ljude, bezosećajnost i cinizam, pohlepa i smrad koji dolazi iznutra (sa mesta gde je nekad postojala ljudska duša i saosećajnost) razarajuće deluje na ljude, stvarajući haos iz kojeg nastaju nasilje, ratovi, beda, patnja, beznađe i konačni čovekov pad. Dok jedni (statistička manjina) grokću i množe se u nedogled matematičkom progresijom od sile i prežderanosti, većina, sasvim normalnih ljudi, umiru od gladi, očaja i totalnog beznađa, bez budućnosti i elementarnih ljudskih prava na život. Muzika benda je u potpunosti u službi lirike i uglavnom bez naglih, eksperimentalnih zaokreta i promena ili pak svega onog kosmičkog ludila koje je karakterisalo bend u ranoj, početnoj fazi rada. Ona svojom moći dramatike naglašava atmosferu raspadanja, sivila, truleži i kraha jedne materijalističke i isprazne civilizacije, društva modernih robova i praznih, licemernih, ljigavih priča bez dela.

 

Veliki čoveče, prascu, ha, ha

Kakva si ti farsa

Ti dobro okrećeš veliki točak, ha, ha

Kakva si ti farsa

I kada je tvoja ruka na tvom srcu

Skoro da si veoma smešan

Skoro da si džoker

Sa svojom glavom dole u svinjskoj kutiji

Govoriš "nastaviti sa rovanjem"

Svinjske mrlje na tvom debelom obrazu

Šta se to nadaš da nađeš?

Kada si dole u svinjskoj rupi

Skoro da si smešan

Skoro da si smešan

Ali si u stvari za žaljenje.

 

Autobuska stanico pacovska torbo, ha, ha,

Kakva si ti farsa

Ti sjebana babo, ha, ha

Kakva si ti farsa

Ti zračiš hladne zrake slomljenog stakla

Skoro da si veoma smešna

Skoro vredna brzog cerenja

Tebi se sviđa osećaj čelika

Ti si vruća roba sa natučenim šeširom

I dobra si zabava kad držiš pištolj

Skoro da si smešna

Skoro da si smešna

Ali si u stvari za žaljenje.

 

Hej ti Vajthausova, ha, ha

Kakva si ti farsa

Ti kućo ponosna gradska mišja,

Kakva si ti farsa

Pokušavaš da zadržiš naše osećaje van ulice

Skoro da si stvarna pretnja

Sve čvrste usne i hladna stopala

I da li se osećaš zlostavljano?!

Moraš da zaustaviš zlu stranu

I čuvaš sve iznutra

Meri ti skoro da si pretnja

Meri ti skoro da si pretnja

Ali si u stvari za žaljenje.

Waters nam svojom sugestivnom i moćnom muzikom sugeriše kako je jedini način za beg od onoga što nadolazi na albumu ljudska povezanost i međusobno pokrivanje jedni drugih.

Waters u pesmi Pigs (kao i na albumu Animals uopšte) prikazuje kapitalističko društvo kao beskrajni lavirint omeđen dosadom s jedne strane, a bolom s druge.

U njemu vlada potpuna nezainteresovanost za uspinjanjem po društvenoj skali, za bilo kojim oblikom preuzimanja uloge aktera modernog kapitalističkog društva. Preslušavajući album, vrlo lako se može primetiti sukob između pasa i svinja i svinja i ovaca i nadasve zastrašujuća hijerarhija u kojoj se svako od nas i danas može vrlo lako pronaći. Svinje su nemilosrdni vladari i zemljoposednici kojima je cilj samo vlastiti kapital i briga o samome sebi. Pritom neće poštediti nikoga, pa tako ni sve ovce kojima vladaju i kojima robuju u starom duhu modernog robovlasništva. U ovaj rang životinja spadaju i svi današnji političari, predsednici, premijeri i vođe bilo kojih ideoloških pokreta. U današnjem političkom svetu, Waters tokom svojih nastupa prilikom izvođenja pesme Pigs prikazuje velike murale Donalda Trumpa na video zidu, ali i praktikuje dobar stari običaj letećih svinja koje kruže po publici u obliku balona s mnoštvom ispisanih političkih i anti političkih parola na njima. Iako je stih: Hey you Whitehouse, ha ha, charade you are originalno posvećen britanskoj konzervativnoj aktivistkinji Mary Whitehouse, u današnjem svetu taj stih dobija potpuno novo značenje. A ideologija i ideološki pokreti komplikovana su stvar, pogotovo kada se stvari izmaknu svojoj kontroli i kada ideolog koji upravlja masama (u ovom slučaju ovcama) odluči lagati u vlastitu korist, a scenario je, na žalost, najčešće takve vrste. Ideologija je ta koja nas tera da iskusimo vlastiti život u određenom smeru i koja nas tera da taj naš pogled na svet je potpuno prirodan. U tim slučajevima, ideologija remeti stvarnost u jednom ili drugom smeru lažno predstavljajući prirodnim nešto što je, baš suprotno, potpuno umetno i kontradiktorno. Ako se, pak, prepustimo ideologiji, tada počinjemo živeti u svetu iluzija ili, kako se Marksizam odnosio na to, stanju lažne svesti. Svinje su takođe i likovi koji su ispod toga svega zapravo dosta tužne osobe, noseći maske po cele dane i pred raznim masama ljudi koji ih slušaju. No, na kraju dana verovatno idu u krevet s laganim osmehom na licu jer znaju da su doneli još podosta finansijskih sredstava u vlastiti džep, radeći kontradiktorno od onog prividnog pravila kako bi te svinje morale služiti narodu, a ne narod njima.

Teške tonove i mrak pesme Pigs donekle raspršuje Gilmourova solaža i lagano dizanje tempa, koji bar na trenutak rasteruje teške oblake nadvijene nad Londonom i svetom. Gotovo istovetna je i situacija sa pesmom Dogs. Pesmu Sheep otvara klavirska melanholija, ponor sivila koji usisava svaku mogućnost akcije i nade, a onda se tempo donekle podiže i kreće putem iskričave vožnje uz Watersov vokal, ritmičko gruvanje i snažne uzlete Wrighta i Gilmoura koji postaje sve manje primetan na albumima Floyda.

Oblaci beznađa i depresije toliko su zgusnuti i zagađeni izduvnim gasovima zaprljane ljudske duše da ih ništa ne može razbiti ili bar na momenat odagnati. Bilo kakav nagoveštaj nade ne nalazi mesta na albumu Animals – Waters ostaje dosledan u stavovima do samog kraja albuma (pa i karijere, ispostaviće se vremenom, kao svaki pravi umetnik i čovek). Ostatk benda, na žalost, vremenom je pokazivao sve manje inicijative i kreativnih ideja, odrađujući muzički deo posla standardno dobro i uglavnom rutinski – bez nekadašnje lucidnosti, žara i ideje.

Akustični Watersov uvod sa Pigs on the wing 1, akustični Watersov kraj sa Pigs on the wing 2 i suština koncepta je zadovoljena u potpunosti i do samih krajnosti. Znaš da brinem šta se tebi događa, i znam da brineš za mene i više se ne osećam usamljenim, odjavna je špica i mogući tračak nade za posrnuli svet bez ljubavi.

 

Big man, pig man
Ha, ha, charade you are
You well heeled big wheel
Ha, ha, charade you are
And when your hand is on your heart
You're nearly a good laugh
Almost a joker
With your head down in the pig bin
Saying 'Keep on digging'
Pig stain on your fat chin
What do you hope to find
Down in the pig mine?
You're nearly a laugh
You're nearly a laugh
But you're really a cry

Bus stop rat bag
Ha, ha, charade you are
You fucked up old hag
Ha, ha, charade you are
You radiate cold shafts of broken glass
You're nearly a good laugh
Almost worth a quick grin
You like the feel of steel
You're hot stuff with a hatpin
And good fun with a hand gun
You're nearly a laugh
You're nearly a laugh
But you're really a cry

Hey you, Whitehouse
Ha, ha, charade you are
You house proud town mouse
Ha, ha, charade you are
You're trying to keep our feelings off the street
You're nearly a real treat
All tight lips and cold feet
And do you feel abused?
You got to stem the evil tide
And keep it all on the inside
Mary you're nearly a treat
Mary you're nearly a treat
But you're really a cry

Bilo je to Watersovo viđenje sveta pre mnogo decenija, u zlatno doba pre svih mogućih kriza i ratova, raspada mehura od sapunice laži i licemerja. Vizionarski ili ne, ali od jačine groktanja današnjih moćnika vapaj unesrećenih se više gotovo i ne čuje – povezani globalnom mrežom (u suštini novom, tehnički uznapredovalom varijantom bodljikave žice mesta za koncentrisanje nepodobnih), sami u gomili ljudi umiru od bede zbrinuti pred očima Velikog Digitalnog Brata koji nas sve posmatra.

 

By Dragan Uzelac