FREEDOM SERBIA - 25. october 2026.

 

PINK FLOYD - "Ummagumma"

 

Oktobra 1969. na red je došao i pomenuti dvostruki album – Ummagumma, objavljen na novoj underground etiketi izdavačke kuće EMI – Harvest. Ovaj album donosi jednu koncertnu ploču, snimljenu u Mothers Clubu Birminghamu i College of Commerce u Manchesteru, juna 1969., dok je druga ploča donela nekoliko originalnih numera. Svaki član benda dobio je pola strane da eksperimentiše sa čime god želi. Produkt je bio čudesno progresivno underground delo, avangardno, jedinstveno i nekonvencionalno, sasvim obično Pink Floyd ludilo. Istražujući vlastite umetničke porive Floydi su otplovili putem svojih avangardnih, eksperimentalnih snova i vizija. Običaj ovog krajnje neobičnog benda (neobičnog čak i za standarde nekonvencionalnih šezdesetih, kada se eksperimentisalo sa svešću, svim i svačim) postaće činjenica da će se tokom čitave naredne karijere oslanjati na materijal koji će ostajati neiskorišćen tokom snimanja svakog prethodnog albuma. Njihov duh željan eksperimentisanja omogućavaće im iznova nova istraživanja tzv. odbačenog materijala i izvlačenja iz neiskorištenih ideja uvek novih kompozicija. Njihova studijska posvećenost i minuciozan rad na svakom detalju, njihova analitičnost postaće legendarni  i omogućiće im stvaranje niza nezaboravnih numera iz tzv. otpada s prethodnih snimanja. Duh Pink Floyda ostaće jedinstven i neuhvatljiv do današnjih dana.

Što se živog dela albuma tiče, on predstavlja impresivne verzije Pink Floyd standarda. Astronomy Domine otvara beretovskom ustreptalošću novu kosmičku Pink Floyd rutu beskrajima psihodelične ravni postojanja, stavljajući akcenat na sviračko umeće i nadahnutost gitariste Gilmoura, koji na sebi svojstven način tumači viziju Barretta i njegov mistični, uskomešani svet introvertnog samopreispitivanja i kreativnog ludila. Iz dubina još neistraženog dela univerzuma izvire i nadovezuje se Careful with That Axe, Eugene, rani Pink Floyd singl i još jedna od njihovih tacni prepunih tajni. Zvukom međuplanetarnog misticizma i klavijatura ona se prikrada, nošena ehom jeze i uznemirenosti. Pesma lagano teče, razvija se, podiže tenziju i stravično kulminira uz krik Rogera Watersa dok se sečivo zariva u moždano tkivo i secira duh nasilnog kruga zla, kruga koji se nikad ne zatvara. Epska Set the Controls for the Heart of the Sun produžava mistično putovanje ka neispitanim tragovima prapočetaka i kosmičkih dubina – ritmičkim ponavljanjem ona se kotrlja unutar nesaznatljivih dimenzija prizivajući duhove daleke prošlosti. Nick Mason podiže tenziju zvukom svojih moćnih bubnjeva do trenutka klimaksa i nestvarne smirenosti, ostavljajući potom prostora Wrightu i ustreptalom ehu njegovog magičnog i višeslojnog zvuka. Pink Floyd akademičari grade atmosferu strahopoštovanja i neizvesnosti, ponirući sve dublje unutar vlastitih vizija – Watersov vokal postavljen je kao protivteža vibrirajućem haosu Wrighta. Za sam kraj, paklenih trinaest minuta, ostavljena je horor storija A Saucerful of Secrets, prigušujući ono malo svetlosti preostale unutar bezdana Pink Floyd unuverzuma. Razarajući zvučni eksperiment doseže svoj klimaks i čulno preopterećenje poput halucinogenog tripa. Naglim promenama tempa i atmosfere, od duhovne smirenosti do neurotičnog haosa kada se nervi kidaju kao prenapregnute strune, Floydi rastaču strukturu kompleksne kompozicije, odvodeći je samo njima znanim putevima. Nepredvidivost i tenzija rastu svakim narednim trenutkom, sve do momenta konačnog blaženstva i smirenja naslikanog Wrightovim moćnim zvukom orgulja i izranjanjem iz prvobitnog kosmičkog haosa stvaranja i razaranja. Watersov magični dodir epohalnim finalom uobličava duh jedne jedinstvene vizije i umetničkih slobodajednog krajnje neobičnog benda. Krešendo živog dela albuma dolazi sa vokalom, predivnom katarzično-senzibilnom tercom na pragu praskozorja novog dana koji se upravo rađa.

Ali, uzbuđenja tek predstoje. Ukoliko je prvi deo albuma bio intenzivan, nepredvidiv i hirovit, studijski deo albuma sa pojedinačnim snimcima članova benda doneli su još veće iznenađenje i pohvalu ludosti.

Od 1968 do 1973. nemački muzičari kao što su Holger Czukay (bivši student Karlheinz Stockhausena), Popol Vuh i Ashra izdali su mnoštvo radova sa pratnjom eksperimentalnih zvukova i tekstura izgradjenim sa electronics, sintisajzerima, akustičnim i električnim instrumentima; njihova muzika, koja se odnosi na Kosmičku muziku može da bude posmatrana kao Ambijent ili New Age, zavisno od položaja gledanja. Kasnije Brian Eno je definisao stilove i obrazce ambijenta na način koji lako spaja i zajedno razvija sa stilovima mnogih muzičara kao sto su Robert Fripp, Jon Hassell, Laraaji, Harold Bud, Cluster, Jah Wobble, od kasnih 1970-ih do danas.

Studijski deo albuma Ummagumma otvara avangardni virtuoz u svom punom sjaju i nadahnuću – Richard Wright i njegov impresivni opus od četiri šokantna, uzburkana dela – Sysyphus, nazvan po antičkom kralju Korinta, Sizifu, koji je osuđen od strane bogova užasnom kletvom uzaludnog i napornog rada (poput mnogih od nas, mada nismo iz Grčke, a još manje kraljevi).

Richard Wright: Svirao sam Mellotron u Sizifu, koristeći ga za specijalne efekte, i direktne stope žica i basa za melodijske linije. Svi smo svirali sami na svojim komadima. Mislio sam da je to veoma valjan eksperiment i pomogao mi je. Ali mislim da Rodžer misli da bi bilo bolje da smo svi zajedno radili.

U svom dramatičnom, mračnom, veličanstvenom i nemilosrdnom stilu, prvim, jednominutnim delom Wright (bubnjevi, cimbalo i klavijature) nas vraća zvukom u doba antičke Grčke, a onda nastavlja, drugim delom, klavirskom deonicom u smirujućim, gotovo lirskim pasažima da uzburkava atmosferu, lagano i sve jačim i dubljim tonovima, kakofonijom, neurotičnom ustreptalošću, disonantnim tonovima i nemirom zle sudbe koja izriče čoveku jednu od najgorih kazni, neprestani uzaludni rad. Zvuci konkretne muzike, avangardnog eksperimentisanja Richarda Wrighta, sledbenika kompozitora poput Karlheinz Stockhausena ili Johna Cagea, nemilosrdno prodiru u suptilne predele centralnog nervnog sistema pobuđujući nemir, emocionalno rastrojstvo, duševni nemir, opsadno stanje čula koja podrhtavaju na rubnim područjima preopterećenja, pod sizifovskim teretom melodije koja ne ostavlja mesta bilo kakvoj nadi u smirenje.

Musique concrète (Konkretna glazba) je žanr elektroakustične i klasične muzike koji se razvio tokom 40-ih godina u Francuskoj kao posljedica rada  Pierrea Schaefferea.Musique concrète se danas smatra začetkom avangarde klasične muzike, a svojim eksperimentalnim karakterom je inspirirao i utjecao na brojne kasnije kompozitore. Osnovna ideja žanra je da svi prirodni zvukovi mogu biti glazba, uključujući tehnološki stvorenu elektronsku glazbu. Glazba se tako svodi na konkretan zvuk, odnosno zvukove, na konkretnu akustičnu pojavnost, odakle i dolazi naziv samog stila.Musique concrète je u potpunosti raskinula s tradicionalnim glazbenim pravilima i formama, donoseći skladbe koje ne poštuju melodiju,harmoniju, ritam i mjeru. Musique concrète posjeduje velike sličnosti sa stilom elektronische musik, kojeg je razvio Karlheinz Stockhausen jedno vrijeme Schaefferov suradnik. Ipak, osnova razlika između dva stila jest ta što je elektronische musik bila usmjerna na čistu elektronsku produkciju i manipulaciju zvukova, dok se musique concrète bazirala na snimanim zvukovima iz prirode.

(Izvor informacija: Wikipedia)

Trećim delom haos se samo produbljuje razarajućim zvučnim napadom eksperimentalne muzike, uz malu pomoć životinjskih prijatelja, tačnije zvučnih efekata istih. Korišćenjem klavira, basa i udaraljki Wright nemilosrdno napada čula i nervni sistem kažnjenika skalom uzavrelih, vrištećih i visokih tonova i nemilosrdnim kricima destrukcije, udarcima po dirkama koji nihilistično obeshrabruju svaku nadu i uništavaju temeljno svaku pomisao na spas od kletve.

Završni deo muka i patnji po Wrightu i Sizifu opet naglo spušta tenziju, tempo se brutalno usporava u smiraj dana i novih muka stene koja se skotrljala po ko zna koji put sa vrha planine beznađa. Sledi jednolična, monotona varijacija na orguljama, mirenje čoveka sa sudbinom, potom poslednja nada. A onda, kao grom iz vedra neba novi zvučni atak, nagao i brutalan poput agonije smrti i kreće novo eksperimentalno zatišje i putovanje kroz nepoznato, kjubrikovsko iskustvo u stilu it’s a full of the stars.

Pun krug stradanja i jeze zle sudbe oličene u brutalnoj osveti bogova zatvara se povratkom na početni muzički motiv. povratak zvukom u svet antičke Grčke, a stenom u podnožje Olimpa.

Sysyphus Richarda Wrighta ostaje impresivno klavirsko delo velikog avangardnog muzičara i kompozitora (koji je svojim kreacijama i virtuoznošću ostao jednim od najznačajnijih arhitekata Pink Floyd zvuka, muzičar koji je svojim jedinstvenim zvukom klavijatura i orgulja obojio jednu nestvarnu epohu i bend, eksperimentišući zvukom u stalnoj potrazi za novim umetničkim izrazom, neponovljiv u svojoj originalnosti i autentičnosti), klavirsko delo koje se nesputano kreće u rasponu od raskalašnog impresionizma do avangardnih nota konkretne muzike i free džeza, obojeno jedinstvenim elegičnim zvukom njegovih psihodeličnih orgulja.

I dok se slušaoc oporavlja od prvobitnog šoka, pojavljuje se Roger Waters i njegova ležerno-lenjava, smirujuća (između stalnih Floyd krajnosti haosa i smirenja ),Granchester Meadows, zvučna idila grančesterskih polja i cvetnih livada (Waters se nostalgično vraća u mladalačko doba uživanja u prelepoj okolini rodnog Kembridža) kraj jezera hedonizma i sreće. Letnje popodne, idilično i uobličeno duhom engleskog folk ugođaja, nestvarno nenasilno nakon zvučnog napada Richarda Wrighta. Hipnotičko Pink Floyd leškarenje, obogaćeno zvucima relaksirajuće harmonije prirode oslobođene od čovekove agresije. Briljantno i uvrnuto ružičasto iskustvo. Zvučni efekti samo dodatno uvrću atmosferu. Nekoliko malih krznenih životinjica okupljenih unutar pećine naredna je pesma Watersa, ludilo raznorodnih zvukova, naracije, nadrealnih momenata i psihodeličnih sekvenci.

U punom, originalnom nazivu – Several Species of Small Furry Animals Gathered Together in a Cave and Grooving with a Pict, ova Watersova stvar pleni apsolutnom kreativnom slobodom i suptilnom dozom humora, rasterećena bilo kakvih stega i avangardnih pretenzija. Smeo i opušten korak čoveka koji će idejama i zvukom obojiti i obogatiti čitavu jednu nadrealnu i eksperimentalno smelu epohu. Ludilo zvučnih efekata i (ne)muzičkog ugođaja prati ništa manje otkačeni Watersov govor (tekst)...

"Aye an' a bit of mackeral settler rack and ruin ran it doon by the haim, 'ma place. well I slapped me and I slapped it doon in the side and I cried, cried, cried."

"The fear a fallen down taken never back the raize and then craig marion, get out wi' ye claymore out mi pocket a' ran doon, doon the middin stain picking the fiery horde that was fallen around ma feet. Never he cried, never shall it ye get me alive ye rotten hound of the burnie crew. Well, I snatched fer the blade. O my claymore cut and thrust and I fell doon before him round his feet." 

"Aye! A roar he cried frae the bottom of his heart that I would nay fall but as dead, dead as 'a can be by his feet; de ya ken?...and the wind cried back."

Gilmour je komponovao znatno umereniju – The Narrow Way, menjajući unutar tri dela pesme tempo, gitarske efekte (obilato koristeći eho i distorziju) i dotičući se donekle kosmičkih ispada Floyda. Manje inspirativan, otkačen i avangardan, Gilmour je donosio zvuku benda neku vrstu balansa i sigurnosti vraćajući ih ovozemaljskim vrednostima i pristupačnosti široj publici – kao što je i sam govorio uvek ga je više interesovala čista svirka nego ukupan koncept i velike votersovske teme. Na neki način je i njegova numera na albumu Ummagumma bila neka vrsta protivteže eksperimentalnim krajnostima i uzletima Wrighta i Watersa (album je na pravi način nagovestio kakva će biti uloga kojeg člana benda u budućem stvaralaštvu ), smirenje duha jednostavnim gitarskim intervencijama i uobličavanjem graničnih ekstrema u znatno prijemčiviju formu, ne oduzimajući im izazovnost i avangardnu, progresivnu notu. Isto bi se moglo reći i za Nicka Masona i njegovu trodelnu partiju – The Grand Viziers Garden, mada je on znao prilično da se otkači i da mašti na volju, putujući pre svega sa Watersom kao deo neuobičajene ritam sekcije psihodeličnim fluktuirajućim višim sferama. Poigravajući se efektima i atmosferom, te izvlačeći iz svog bubnjarskog kompleta raznorodne zvuke i ritmove, Mason na neki relativno prizeman način zaokružuje još jednu čudesnu Pink Floyd priču.

Za sam kraj priče o ovom jedinstvenom albumu Pink Floyda (jednom od dvanaest studijskih remek dela) potrebno je spomenuti i korice ploče – unikatno umetničko delo koje je kreirao nadrealni dizajnerski tim – Storm Thorgerson i Aubrey Powell (vizuelni pioniri britanske progresivne scene, osnivači legendarnog studija za grafički dizajn – HIPGNOSIS). Thorgerson i Powell (koji su vlastiti, pomenuti studio oformili 1967.) bili su školski prijatelji članova Floyda, uradivši za njih prvu omotnicu već 1968. – za album A Saucerful of Secrets. Ta saradnja će se nastaviti kroz čitavu Pink Floyd karijeru, proizvevši kultnu kolekciju maestralnih dizajnerskih ostvarenja koja su na sjajan način dočarali duh Pink Floyd albuma i muzike koja je obeležila istoriju rock and rolla (pomenimo ovom prilikom samo znamenitu frizijku – kravu koja posmatra sa naslovne strane albuma Atom Heart Mother ili pak još poznatiju staklenu prizmu koja prelama zrak svetlosti na Dark Side Of The Moon). Što se tiče albuma Ummagumma, članovi Pink Floyda se pojavljuju na naslovnici (ali nikako u dosadnoj, tradicionalnoj formi portreta benda), u eksperimentalnom obliku (prezentujući na taj način i samu formu muzike i ideje albuma kao niza muzičkih eksperimenata putem kojih je grupa tražila svoj novi umetnički smer, pravac kojim će krenuti dalje). Njihov se portret beskrajno ponavlja kroz sliku koja je visi na zidu. U svakoj narednoj slici (u slici) muzičari su zamenili položaje i poze (prikazujući iz unutrašnjosti sobe idiličan pogled na Floyde raspoređene u jednom od klasičnih engleskih vrtova). Bio je to samo još jedan u nizu odraza kreativnog ludila ovog jedinstvenog benda, ovaj put u saradnji sa ništa manje otkačenom umetničkom grupom poznatom pod nazivom Hipgnosis.

Album Ummagumma je bio još jedan odvažan pokušaj četvorice vrsnih muzičara i veoma kreativnih ljudi da se izraze na drugačiji način, dajući sebi punu slobodu i oduška unutar mašinerije gde je sve manje-više proračunato, doterano i sračunato u komercijalne i zaglupljujuće svrhe. Ummagumma ostaje dragocena retkost, delo koje pomera granice i hrabro se suočava sa izazovima umetnosti, pre svega u progresivnom, pionirskom i kreativnom pogledu.

 

by Dragan Uzelac

 

The Kinks – ALL DAY AND ALL OF THE NIGHT (Ceo dan i celu noć)

 

The Kinks – ALL DAY AND ALL OF THE NIGHT (Ceo dan i celu noć)

 

Kinksi su verovatno snimili više sjajnih pesama nego bilo koja druga pojedinačna umetnička skupina (bend) u povesti rocka (You Really Got Me, Sunny Afternoon, Lola, Tired of Waiting for You, A Well Respected Man, Dedicated Follower of Fashion, Set Me Free, Days, Plastic Man, Victoria, Dead And Street, Waterloo Sunset...). Većinu pesama grupe napisao je i otpevao vođa Ray Davies, iako je i brat Dave tokom godina doprineo nekim vrednim naporima. Kinksi su bili deo izvorne britanske invazije na američke radio talase. Ubrzo je, međutim, postalo očito da su bili više od pukih provodnika američkog bluesa ili rock'n'rolla.

Uvek najiskreniji britanski bend svoje generacije, postali su poznati po nekoliko ključnih karakteristika.

1.       Rayovi tekstovi su uvek bili inteligentni, artikulisani i pažljivo izrađeni, a nikada pretenciozni, sebični ili egocentrični.

2.       Kao tekstopisac, Ray je bio majstor pripovedanja. Koju god poruku imao na umu, uvek je bila utkana u zanimljivu priču s jednim ili više zanimljivih likova.

3.       Ray je dosledno komentarisao najnovije pojave ljudske civilizacije iz nezavisne, neobične i ironične perspektive.

4.       Iako je grupa tokom godina imala svoj udeo hitova i oduvek želela priznanje i komercijalni uspeh, nikada nisu ugađali ukusu publike niti tražili naklonost. Umesto toga, postojano su održavali svoju jedinstvenu umetničku viziju.

5.       Muzički, bend je bio neumorni istraživač više stilova, koristeći američki country i western, blues, rock’n’roll, power rock i britanski music hall stil kako im je odgovaralo. Bez obzira na žanr, bend je uvek u potpunosti iskorištavao svoje specifične muzičke konvencije kako bi stvorio snažne i dirljive snimke.

6.       Rayov glas jedan je od najsvestranijih u celom rocku. Od prigušenog vriska do glatkog šapata, uvek bira svoj stil koji odgovara pesmi. Štaviše, koristi svoj glas kao što bi to učinio glumac, menjajući njegov ton i nijansu kako bi odgovarali liku ili raspoloženju koje predstavlja.

I'm not content to be with you in the daytime
Girl, I want to be with you all of the time
The only time I feel alright is by your side

Girl, I want to be with you all of the time
All day and all of the night
All day and all of the night
All day and all of the night

I believe that you and me last forever
Oh yeah, all day and nighttime yours, leave me never
The only time I feel alright is by your side

Girl, I want to be with you all of the time
All day and all of the night
All day and all of the night

Oh, come on

I believe that you and me last forever
Oh yeah, all day and nighttime yours, leave me never
The only time I feel alright is by your side

Girl, I want to be with you all of the time
All day and all of the night
All day and all of the nighttime
All day and all of the night

All Day and All of the Night grupe The Kinks je rok himna poznata po intenzivnim, opsesivnim stihovima o želji da se stalno bude sa ljubavnikom. Muzički, to je sirova, snažna numera sa snažnim gitarskim rifom i dinamičnim ritmom koji je bio temelj hard roka i proto-panka. To je zapravo nastavak pesme You Really Got Me, nadovezujući se na uspešnu formulu te pesme sa sličnim agresivnim zvukom i strukturom. Zvuk gitare bio je revolucionaran. Dave Davies dobio je prljavi zvuk gitare tako što je oštricom britve zarezao membranu zvučnika na svom pojačalu. Vibracija tkanine proizvodila je efekt poznat kao fuzz, koji je postao uobičajen kako su izumljeni razni elektronski uređaji za iskrivljavanje zvuka. U to vreme, nijedan od ovih uređaja nije bio dostupan Daveu, pa bi Davies loše rukovao svojim pojačalom kako bi dobio željeni zvuk, često ga preopterećujući.

Svaki put kad čujem početak pesme All Day and All of the Night od The Kinksa, oduševim se prvim udarcem doboša. Dave Daviesov uvod na gitari s power akordima probija se poput malja koji ruši zid. Razmišljam o svim klasičnim Chuck Berryjevim gitarskim uvodima i koliko su precizni. Davies je precizan, ali to nije onaj spretni pristup s notama koji Berry koristi. Više je kao pećinski čovek koji zamahuje svojom palicom. Agresivni gitarski deo stavlja sav moment na taj prvi downbeat studijskog bubnjara Bobbyja Grahama prilikom prvog pojavljivanja u pesmi. Scena je postavljena za Raya Daviesa koji dolazi s vokalima, koji su više režani nego pevani.

Ray Davies je rekao da je njihova diskografska kuća u početku odbila pesmu jer je  previše radnička. Takođe su prigovorili na zvuk gitare, rekavši da zvuči kao lavež psa. Provokativni zvuk gitare uticao je na muzičare generacijama. Garažni bendovi svuda su počeli svirati riffove s power akordima koje je stvorio Dave Davies. Heavy metal bendovi i punkeri podjednako su prihvatili The Kinks. 

Nisam zadovoljan time da budem sa tobom u toku dana

Devojko želim da budem sa tobom sve vreme

Osećam se dobro jedino kada sam sa tobom

Devojko želim da budem sa tobom sve vreme

Ceo dan i celu noć

Ceo dan i celu noć

Ceo dan i celu noć

Verujem da ti i ja možemo da trajemo zauvek

Oh da, ceo dan i cele noći tvoj, nemoj me nikada ostaviti

Osećam se dobro jedino kada sam sa tobom

Devojko želim da budem sa tobom sve vreme

Ceo dan i celu noć

Ceo dan i celu noć

Oh, hajde

Verujem da ti i ja možemo da trajemo zauvek

Oh da, ceo dan i cele noći tvoj, nemoj me nikada ostaviti

Osećam se dobro jedino kada sam sa tobom

Devojko želim da budem sa tobom sve vreme

Ceo dan i celu noć

 

 

 

by Dragan Uzelac

69. beogradski Sajam knjiga, 23. - 31. oktobar 2026. DOBRODOŠLI!!!

 

Sajam knjiga u Beogradu 23.-31. oktobar

 

Štand CK Vračar, Hala 1 (Galerija, 1512)

 

 

 

 

NEUNIŠTIVI DUH PARISKE BOEMIJE

 

NEUNIŠTIVI DUH PARISKE BOEMIJE

Elegične reminiscencije jednog boema i rezigniranog buntovnika

    Pariz je grad jedinstvene mitologije i nasleđa, slavan po neverovatnoj lepoti svojih ulica, bulevara i vrtova, raskoši muzeja. Politička i kulturna istorija i događanja odjekuju aurom legendarnih restorana i kafića. Prošlost blista celim gradom i idealna je za priču o čoveku koji traži inspiraciju za osećanja i preispitivanje vlastitog života... Na obalama reke Seine prostire se  grad umetnika i boema, Pariz, grad svetlosti, romantike i ljubavi čija istorija, lepota i značenje za svetsku kulturu tvore jedno od onih mesta nekako neobjašnjivo ispunjenih duhom, gde možete satima šetati bez ikakvog cilja na umu i uživati u nestvarnim lepotama ulica, bulevara i vrtova osećajući besmrtni duh nekadašnje boemštine – legendarnih kafea poput Cafe De Flore ili egzistencijalističke meke Les Deux Magots, besmrtni duh umetnika boema. Osobena pariska boemija, pre svih ostalih, utonula u mit i duh jednog jedinstvenog soja ljudi(koji su svesno odbacivali isprazni konformistički svet i njegove vrednosti, zarad vlastite slobode i blagodeti duše) predstavljala je opiranje buržoaskim vrednostima, a te vrednosti poseduju jedan šablon po kom se formiraju, iako su vremenom postale nelako uočljive jer su se odomaćile i postale prihvaćene kao jedine moguće. Buržuj, građanin, a u današnjim kategorijama i svaki proleter, običan radnik, nezaposlena i zaposlena obrazovana populacija kao i prost seljak imaju nešto zajedničko – ostvaren ili neostvaren san o sigurnosti i izvesnosti. Nekada je on pripadao samo buržoaziji, a danas svima onima koji su se protiv nje borili i iz njenog raslojavanja nastali. San o izvesnosti podrazumeva žrtvovanje dosadnog danas sigurnom sutra, potrebu za domom, za vernim životnim partnerom, pouzdanim izvorom prihoda i stalnu opsednutost sticanjem, tako da se rad i njegov smisao sagledavaju samo kroz prizmu dobitka u materijalnom smislu. Boem, sa druge strane, predstavlja alternativu ovakvom sistemu vrednosti, a njegov prvi zadatak jeste da te vrednosti uoči i doživi kao relativne, a ne propisane i date ma koliko da su one gotovo svačiji san, uteha i strah.

U prvoj deceniji nakon Drugog svetskog rata u Parizu, i to u njegovom Latinskom kvartu na levoj obali Sene, oko bulevara Sen Mišel, a u kafeu DEUX MAGOTS stvorena je jedna potpuno nova boemija. U Francuskoj se razvija umetničko-boemska subkulturna scena inspirisana egzistencijalističkom filozofijom, nadrealizmom i psihoanalizom. Individualizam i humanizam isprepliću se s misticizmom i hedonizmom, pacifizam s anarhizmom, šansona s džezom, istok sa zapadom, a tuga se leči alkoholom i zagrljajima. Stare forme ustupaju mesto novima, drugačijima i slobodnima, okviri postaju tesni, ograde opet treba rušiti. Pariz je, doduše, i u ranijim epohama bio stecište različitih boemskih grupa. Pariz je bio tradicionalno utočište boemštine, a posebna atmosfera koju je nudio zvala se egzistencijalizam – među mladima to je bio popularan način života, koji se vrlo posrednim vezama temeljio na egzistencijalističkoj filozofiji, posebno delima Kamija i Sartra. U njegovim salonima i kafanama 18. i 19. veka rođeno je ono što su sociolozi nešto kasnije nazvali javnim mnenjem... U periodu između dva svetska rata u Pariskim kafeima začeti su i neki novi umetnički i estetski pokreti koji su snažno uticali na tokove umetnosti, poput Dadaizma i Nadrealizma. Ali, Pariska boemija iz prvih poratnih godina bila je istinski nešto novo u Evropi. Stare boemske grupe bile su malobrojne i autsajderske po svom socijalnom statusu. Nova egzistencijalistička boemija predstavljala je upravo po svojoj masovnosti novu pojavu. Pored Sartra i Simon de Bovar, kao inspiratora, pokretu boema iz prvih posleratnih godina pridružile su se i mnoge estradne zvezde. Uz ovaj umetničko-intelektualni nukleus okupili su se brojni mladi sledbenici životnog stila zasnovanog na filozofiji i umetničkim postavkama egzistencijalizma. Uz filozofiju egzistencijalizma, odakle je izvučena i celokupna filozofija svakodnevnice, melanholično obojene šansone i poeziju izrečenu u nešto tamnijoj gami, egzistencijalisti su oslikavali i posebni paramodni trend, široke karirane flanelske košulje, preširoke crne vunene džempere, nešto šire pantalone ili farmerke, naočare s crnim masivnim okvirom, đubretarce i velike šalove.

    Individualnoj svesti modernog čoveka spoljašnji svet ostaje stran, neuhvatljiv i nedokučiv, a društvo ga tera da nevoljno odigra komediju apsurda nametnutih konvencija. Sklad između pojedinca sa jedne strane, te sveta i društva sa druge, kao da su neostvarivi. Egzistencijalizam predstavlja filozofski pravac koji se bavi problemom ljudske egzistencije, njenim poljuljanim temeljima, budući da se javlja nakon Prvog svetskog rata. Suština egzistencijalizma jeste u okretanju ka pojedinačnom, subjektivnom, za razliku od dotadašnje filozofije koja je brinula o opštem i univerzalnom. Egzistencijalistička filozofija počiva na sadejstvu kategorija esencije i egzistencije. Esencija je suština, ono po čemu se stvari razlikuju međusobno i ono što biće čini bićem. Egzistencija je ono što uobličava esenciju i što joj prethodi: postojanje, stvarnost, način života. Esencija je bit, suština, ono što je i mogućnost postojanja, a različito od egzistencije i stvarnosti. Jedino je Bog združio esenciju i egzistenciju. Egzistencija je ostvarivanje esencije, da suština postoji. Konkretna i individualna egzistencija podrazumeva čoveka, krv, pitanje slobode i odlučivanja, istorijsko vreme, geografsku i kulturnu sredinu. Ono što je moje vreme, po egzistencijalističkoj filozofiji, jeste moja istina, odnosno moja autentična egzistencija. Sasvim je prirodno da je najjednostavnija forma za iskazivanje egzistencijalističke filozofije upravo umetnička forma. Parola je Živeti svoju misao, što znači da je filozof akter u drami, da hoda, da dela. Preovladavaju strah i strepnja od drugih, kada se izađe iz sebe, od sukoba sa drugima, kako bi se došlo do slobode. Moderni egzistencijalizam započinje radovima filozofa Kjerkegora, Hajdegera i Jaspersa. Zreli egzistencijalizam pronalazimo u delima Kamija i Sartra... Kroz kultni roman Albera Kamija, francuskog pisca- egzistencijaliste  Stranac, egzistencijalistički pokret otvoreno progovara o (be)smislu čovekova postojanja i (ne)mogućnostima akcije u svetu besmisla. Kami daje sliku čoveka, stranca u svetu apsurda, koji ne uspeva da pomiri svoju izvornu iskrenost i spontanost sa normama jednog društva, normama formalnog morala. Njegov junak Merso se nalazi u svetu koji je u potpunom neskladu sa zahtevima i suštinom njegovog bića. U trenutku kratkog spoja, kada Merso dolazi u kontakt sa društvom koje mu sudi , njegova otuđenost dobija radikalan buntovni izraz. U otuđenom svetu čovekov postupak biva osuđen na apsurdni nesporazum jer unutar društva ne nalazi adekvatan odjek i tumačenje, ne nalazi na očekivano razumevanje i saosećanje, milosrđe i oprost. Nemogućnost komunikacije je dvostruko uslovljena: s jedne strane čovek je, ne prihvatajući društvenu igru pod maskama, osuđen na samoću, nerazumevanje, nesporazum i sudbinu odbačenog stranca, a, sa druge strane, društvo je, po pravilu, zaslepljeno konvencijama i krutim, nehumanim normama na kojima, tonući nepovratno u propast, i počiva.

U jednom svetu u kome odjednom nestaju iluzije i svetlosti, čovek se oseća kao stranac. To je izgnanstvo bez izlaza, s obzirom da u njemu nema uspomena na izgubljeni zavičaj, niti nade da će se najzad stići u neku obećanu zemlju.

                                                       Jean Paul Sartre, francuski filozof i pisac, egzistencijalista

     Mesto okupljanja pariskih boema postali su pariski kafei, najpre oni u centru grada, u Latinskoj četvrti, a kasnije na Monmartru i Monparnasu. Iz više razloga kafei (ili kafane) bili su idealno mesto za boeme. Najpre, tu su se oko okruglih stolova mogli okupljati i razmenjivati ideje i posmatrati sa podsmehom buržuje tokom dana, a noću se prepušati telesnim zadovoljstvima, društvu žena i pića. Dok se sve što običan građanin radi moglo posmatrati iz perspektive koristi i dobiti, boemi su težili beskorisnosti.

   Između 1850. i 1880. godine na francuskoj književnoj sceni javljaju se pesnici sa novim, prefinjenijim, pesimističnijim osećanjem sveta, sa dubljim i senzibilnijim moralnim čulom. Bili su to pre svih Bodler, Rembo, Malarme i Verlen, pisci koji su poeziji poklonili apsolutnu ljubav, tako da ništa drugo za njih nije postojalo. Živeli su boemski, raskalašno, od danas do sutra, tragajući za lepotom, što je delovalo skandalozno iz ugla tadašnjeg francuskog društva. Društvo ih je osudilo tj. proklelo, odakle je usledio i opšti naziv za sve njih - prokleti pesnici. Istovremeno, i sami pesnici su sebe smatrali prokletima jer su bili rastrgnuti između pritisaka svakodnevnice, realnosti, i želje da se dosegne zadati ideal. Bili su simbolisti koji su svoju umetnost temeljili na duhovnom (simboličkom, apstraktnom) prikazu sveta. Poezija prokletih pesnika nikoga nije ostavljala ravnodušnim, iako je u sebi nosila svojevrsnu tamu - spleen, tužno raspoloženje, sumornost, opšte gađenje prema svemu.

   Rad od kojeg nisu bežali bio je rad na polju umetnosti, ali u očima buržoazije taj rad je bio beskoristan, a boemi su smatrani besposličarima. Prezrevši postojeće društveno stanje, sredinu koja ne razume umetnost i, skučena u sopstvena izmišljena pravila, odbacuje širinu misli i slobodu ponašanja, umetnici su u kafani i društvu jedni drugih tražili utočište – prostor gde mogu da razmene misli sa sebi sličnima, i da u vinu potraže nadahnuće i oslobode umetnički duh. Slatko vino i gorka duša čudnovato su se stapali u jedinstven ukus boemstva. Uostalom, ni sami nisu preterao bežali od toga – ideal svrsishodnosti bio im je sve samo ne privlačan, živelo se za trenutak i trenutno zadovoljstvo sa bezbrižnim pogledom u neizvesno sutra. To je bio njihov vid podrivanja buržoaskog sistema vrednosti. Iako su boemski pokret stvorili pisci, slikari, glumci, novinari vremenom je on postao privlačan i široj populaciji predstavljajući način života koji odoleva propisanim normama. Ubrzo su počeli da mu pristupaju i novi članovi, mahom studenti i usto neretko iz imućnih buržoaskih porodica. Oni bi, privučeni slobodom i autentičnošću boema, napuštali porodične poslove, programirane karijere i pristupali otpadničkim grupama buntovnika. Boemima su pripadali  gotovo svi uspešni umetnici Pariza jednog burnog vremena, slikari impresionisti, legende kao što su bili Mone, Renoar, Mane (koji je svojim monumentalnim delima sačuvao duh pariskih kafea, duh Monmartra, duh boemštine sa lica mesta, mesta zločina), kompozitori poput Kloda Debisija, pesnici simbolizma, među njima i Pol Verlen koga je nekim drugim putem poveo Artur Rembo( vunderkind koji je uspeo da sablazni i same boeme), dadaisti, nadrealisti, mnoštvo slikara koji su činili duh boemskog, umetničkog Pariza  poput Salvadora Dalija i Pabla Pikasa, pesnici Lorka i Apoliner, nihilistični pisci poput Džojsa, Skota Ficdžeralda, Henrija Milera, Ežena Joneska, Beketa, Hemingveja, filmaš neponovljivog duha Luis Bunjuel i čitav Francuski novi talas predvođen legendarnim Godarom i Trifoom, beskompromisni Emil Sioran svojim mračnim tonovima, spleenom sveta, a potom i novi buntovni pokret – francuski egzistencijalisti.

  Značajna epizoda, deo buntovne priče koja se svojim duhom naslanjala i nadopunjavala sa egzistencijalističkom, i uopšte pariskom boemštinom, umetničkom avangardom bila je priča vezana za teatar, tačnije novostvoreni duh pokreta antiteatra. U Parizu je tokom pedesetih godina 20. veka nastao tip drame u kojoj likovi bez ikakve motivacije i nepostojanje zapleta izražavaju konačnu uzaludnost života i apsurdnost sveta. Nekoliko radikalnih pozorišnih stvaraoca, među kojima su najznačajniji Samuel Beckett, Eugene Ionesco, Arthur Adamov i Jean Genet, čine brutalan raskid sa dotadašnjim pozorištem, menjajući njegovu samu suštinu pristupa likovima i samoj radnji. Sve postaje ogoljeno do nivoa apsurda jer...

    Dok se kod Ionesca i Adamova društveno, porodično i istorijsko još nazire u dramama, već je kod Becketta, najradikalnijeg u raskidu sa dotadašnjim, sve to svedeno samo na bedne ostatke prošlosti. Mogućnosti za iluziju kod njegovih su likova minimalne. Tradicionalnog momenta dramskog razvoja i raspleta gotovo da nema već u Čekajući Godoa, njegovom dramskom prvencu. Dva klošara, Vladimir i Estragon, u pustom pejzažu čekaju izvesnog Godoa koji bi mogao značiti spas u njihovom beznadežnom postojanju. Radnje u pravom smislu reči nema, ništa se ne događa, atmosfera dosade, tragične praznine, uznemirena je samo u dva navrata – upadom na scenu dvaju likova, sluge i gospodara. Kada oni odu, situacija ne pokazuje nikakvog opravdanja ni u činjenicama ni u karakterima. Na kraju se kao i na početku Vladimir i Estragon nalaze u istoj nepokretnosti uzaludnog čekanja i očaja. Svaka iluzija nestaje u atmosferi beznadne, apokaliptične monotonije.

   Tekst koji upravo nastaje iz čiste pobune duha, nostalgije, najčistije moguće ljubavi i moje posvete prohujalim boemskim danima koji su zauvek ostali bit mog buntovnog, neprilagođenog bića,  romantike, reminescentnih sanjarenja bivšeg boema i razočaranog buntovnika sažet je prikaz i podsećanje na dva kultna pariska mesta, kafea koja su pronela duh pariske egzistencijalističke boemije, uopšte duh boemskog Pariza kao večnog grada spremnog da prihvati sva istinska bogatstva različitosti sveta i umnoži ih favorizovanjem kretivne buntovnosti svih onih jedinstvenih pojedinaca koji su svojim vizionarskim duhom i kreativnošću, nepristajanjem na učmalost i prosek obogatili i unapredili naš nimalo savršen, ali ipak jedan jedini i neponovljivi svet. Ovo je priča o pariskim kafeima Deux Magots & Café De Flore, priča besmrtnom duhu nekih od mnogim njegovim stanovnika: od pomenutih pesnika Verlena i Remboa, preko Simon de Bovar, Sartra i Kamija, genija poput Pikasa, Džojsa, Henrija Milera, Brehta, Hemingveja ili svih onih Dadaista i Nadrealista koji su svojim životima i delima hrabro nastupali rušeći sve malograđanske principe i konvencije nekonformistički, nihilistički i radikalno težeči da jednom zauvek svojim boemskih duhom radikalno promene svet, do modernih vremena rokenrola kada se američki pesnik Džim Morison opraštao od sveta na svom autodestruktivnom putu lagane kapitulacije ispijajući alkohol na pragu nove zore i beskrajnih noći unutar pomenutih, legendarnih kafea boemskog Pariza.

 

LES DEUX MAGOTS

  Les Deux Magots poznati je  kafić na području Saint Germain des Pres u Parizu, Francuska. Nekad je imao reputaciju okupljališta književne i intelektualne elite grada, stecišta pariske boemije. Boemstvo nije predstavljalo ni klasu, ni organizovani pokret, već specifično stanje duha i poimanje stvari i reda u društvu - što su zagovarali svi boemi sveta, pa i najveći boemi Pariza. Boemija je zapravo mnogo više od kafane i pića, kako mnogi smatraju danas, iako dobro ide i uz jedno i uz drugo. Sama boemija je opiranje buržoaskim vrednostima i težnja ciljevima koji su u suprotnosti sa izvesnim vrednostima u životu. Boemi koji su proneli slavu i stvorili magičnu auru kafea Les Deux Magots & Café De Flore označavali su osobe koje su  živele van društvenih normi, sa težnjom da pronađe slobodu u svakom segmentu svog života. Ovi ljudi su napuštali porodične poslove i pristupali otpadničkim grupama buntovnika, kako su mnogi nazivali boeme. Kada su u pitanju boemi istorija nalaže da su prvi boemi u svetu počeli da naseljavaju ulice Pariza dolazeći iz Češke. Parižani su im dali ime Boemi ili Bohemi, što je bio naziv za ljude slobodnog duha, koji predstavljaju sve što je u suprotnosti sa buržoaskim načinom života.  Nekadašnji Monmartr u Parizu i Zlatna ulica u Češkoj, bile su sinonim za život boema i boeme uopšte. Boemi su živeli u društvu slično orjentisanih ljudi, sa sličnim ili istim životnim ciljevima, a njihov način života je među građanima bio poznat kao boemstvo. Sam život boema i boemština se obično odražavaju kroz nomadski način života. Naime, boemi su preferirali slobodnu ljubav i nisu bili zagovornici braka i bilo kakvih stega i organičenja. Stalna zaposlenja, boemi uglavnom nisu imali i tražili su honorarne i povremene poslove. Boemi su težili beskorisnosti, a jedini rad od kojeg nisu bežali je bio rad na polju umetnosti. Sa željom za jednostavnim životom, vrlo često su se selili iz grada u grad, ali je mesto okupljanja i inspiracije uvek bila kafana. Čovek boem je živeo za trenutak i trenutno zadovljstvo sa pogledom u neizvesno sutra. Svakodnevni život boema mogao bi da se podeli u dve vrste zadovoljstva -  po danu su težili zadovoljstvima srca i intelekta, po noći zadovoljstvima tela. Kako nisu imali stalno mesto življenja, nije bilo retko da nekoliko boema deli sobu i rade u istoj prostoriji najrazličitije stvari, od slikanja, preko pisanja poezije i proze, do stvaranja muzike.

   Danas je  Les Deux Magots popularno turističko odredište. Njegova istorijska reputacija proizlazi iz pokroviteljstva nadrealističkih umetnika, egzistencijalističkih intelektualaca kao što su Simone de Beauvoir i Jean Paul Sartre, te mladih pisaca, poput  Amerikanca Ernesta Hemingwaya. Ostali pokrovitelji bili su francuski egzistencijalista i pisac Albert Camus, španski slikar Pablo Picasso,  irski književni genij James Joyce, nemački pozorišni pisac i reditelj Bertolt Brecht, Facundo Fernandez Llorente, Pedro White, El Marce, Julia Child, te američki pisci James Baldwin, Alison Machin, Chester Himes, Charles Sutherland i romanopisac Richard Wright. Književna nagrada Deux Magots dodeljuje se francuskom romanu svake godine od 1933. godine.

 

CAFÉ DE FLORE

   Istorija ovog najpoznatijeg pariskog kafea počinje 1887. godine u tadašnjoj Trećoj francuskoj republici. Dobivši ime po statui Flori, rimskoj boginji cveća, koja još uvek stoji preko puta ulice u jednom od najelitnijih delova Pariza Sen Žermen, ovaj kafić je od svojih početaka do danas uvek privlačio veliki broj pisaca i filozofa.

  Jedan od prvih koji je započeo tradiciju pisanja u Café de Flore bio je Guillaume Apollinaire. On je 1913. godine započeo žurnal po imenu Večeri u Parizu. Uprkos ratu, navike ovog italijanskog pesnika se nisu promenile, redovno je posećivao kafe i provodio sate u njemu. Nakon završetka rata, 1917. godine Apollinaire upoznaje Andrea Bretona sa cvetnim kafićem, i upravo tu se rađa dadaistička grupa. Iste godine, Apollinaire upoznaje svet sa reči nadrealizam. Spržena zamorom od svega, pre svega lakrdije i nihilizma, Dada se kao avangardni umetnički pokret  početkom dvadesetih godina dvadesetog veka pretvorila u pepeo – supstancu iz koje će jedan od bivših dadaista – Andre Breton, stvoriti novi avangardni umetnički pokret. Dok je pravi osnivač dadaizma – Tristan Cara bio oličenje jedne vrste književne anarhije i jetkog humora, Breton, tvorac nadrealizma i bivši dadaista je težio disciplini i organizaciji, držeći uzde pokreta u svojim rukama. Dok je Dada na spoljnom planu značila podrugljiv sarkazam, a na unutrašnjem apsolutnu negaciju, nadrealizam se usredsredio na istraživanje snova, uvodeći novu tehniku pod uticajem Frojdove psihoanalize - automatsko pisanje. Za razliku od anarhičnog i spontanog dadaizma, nadrealizam je vremenom postao grupa sa strogim ustrojstvom i nepromenjivim zakonima. I to je trajalo više od 40 godina, počevši zvanično od 1924.godine.

   S obzirom na to da je Pariz u Drugom svetskom ratu bio pod nemačkom okupacijom, ono što je zanimljivo je da nijedan Nemac nije mogao da se nađe u njemu. Sartr dalje piše: putevi do Flore su za mene četiri godine bili putevi slobode. On je baš u prostorijama ovog kafea i započeo svoju egzistencijalnu filozofiju. Léon-Paul Fargue i Maurice Sachs su dolazili u kafe svaki dan. Zajedno sa njima i Simon Sinjoret koja je napisala u svojim memoarima: Rođena sam jedne večeri 1941. godine na klupi u Kafe de Floru.

   Ne samo za Sartra nego za svakog pisca, umetnika, filozofa ovaj kafe je bio sinonim za slobodu. Mogućnost da bez bilo kakvih smetnji uživaju u svojim radovima i da se neprestano obrazuju, ponajviše među sobom, bila je izuzetak u ratno vreme u Francuskoj, ali i u drugim delovima sveta.

   Nakon rata, čuvši za ovaj inspirativni prostor, Ernest Hemingway i Truman Kapote, pisac Doručka kod Tifanija, dolaze iz daleke Amerike da vide, upoznaju svoje kolege i osete čar ovog mesta. Od tada postaju i redovni gosti. Vlasnik kafea Boubal, iz šale je oformio klub PCF (Poilly Club of France), nazvan po flaši belog vina. Hemingway i Kapote su takođe bili članovi kluba. Šezdesetih godina ovaj kafe postaje atrakcija ne samo za pisce nego i za razna svetska imena filmske scene. Jane Fonda, Brigitte Bardot. Od režisera do producenata, ovaj kafić je vrveo od umetničkog sveta. Pored njih, nezaobilazni su bili i najveći svetski dizajneri. Yves Saint Laurent, Givenchy, Pako Raban i mnogo drugi su uživali u popularnosti i ekskluzivnosti koje je ovaj kafe nosio sa sobom. Osamdesetih kafe dobija drugu dimenziju, jer su svi želeli da budu viđeni u njemu. Govorilo se: U Floru su ljudi manje ružni nego bilo gde drugde. S obzirom na to da je posećenost bila velika, stolovi u kafeu su prvih jutarnjih časova bili rezervisani samo za stalne goste koji su voleli da misle da ih ispijanje kafe u Floru čini pametnijima. Nakon opuštenog prepodneva, kafe je ispunjen novinarskim i političkim sastancima.

   Danas je ovaj kafe dostupan turistima samo ako im se posreći da ugrabe prazno mesto. Još uvek se održava tradicija stalnog gosta i prepodnevnih rezervisanih časova. Ukoliko želite da popijete kafu u Cafe-u de Flore dok ste u poseti Parizu, verovatno ćete morati da se načekate. Ali, vredi. Vredi osetiti duh starih pisaca, njihovih razgovora, a i ko zna, možda se u nekima probudi i inspiracija.

 

Namesto epiloga

Sudbina boemskog pokreta bila je slična sudbini svakog drugog alternativnog kretanja. Kao po nekom dijalektičkom zakonu, takvi pokreti najpre nastaju kao izraz bunta i neprihvatanja dominantnog načina življenja i nisu prihvaćeni od strane glavnih tokova kulture. Posmatraju se sa prezirom i gađenjem, ali i sa malom dozom straha jer ipak uzurpiraju vrednosti koje se nisu dovodile u pitanje pa se ne mogu smatrati ni sasvim bezazlenim. Posle nekog vremena oni postaju šik, stvar pomodarstva i prilaze im ljudi koji sa njima nemaju suštinske, iskrene veze već samo idu za modom i zauzimaju svoju pozu. Na kraju bivaju prihvaćeni kao bitan deo kulturnog nasleđa, uklopljeni u društveni sistem i u tom prihvatanju oni nestaju u istoriji. Iako se većina istoričara kulture slaže da je istinski boemski pokret nestao sa početkom Prvog svetskog rata širom Evrope i Amerike i dalje je bilo ljudi koji su usamljeno, ali odlučno odbacivali propisane formule za život. Duboko zašavši u dvadeseti vek, pokreti poput bitnika, hipika i pankera u mnogo su čemu naličili nekadašnjim boemima i na kraju podelili njihovu sudbinu gubljenja u mejnstrim kulturi.

 

By Dragan Uzelac