DAVID LEAN: RAJANOVA KĆI (1970.)

DAVID LEAN: RAJANOVA KĆI (1970.)

Ryan’s daughter jedna je od mojih večnih poetskih inspiracija i fascinacija, film neopisive umetničke lepote, fotografije kojoj nema ravne u gotovo čitavom veku filma (obala zapadne Irske, ta božanska, ustreptala vizuelna lirika, ti koloriti dostojni maestralnih pjesnika kičice) i jednostavno rečeno – najčistijeg mogućeg filmskog izraza s nijansama metafizičke nestvarnosti i netaknute lepote.

U uvodnim kadrovima filma (poeziji kinematografskog nadahnuća, lirici pokretnih slika), u  dugoj širokoj snimci vidimo ogromnu liticu koja se uzdiže iznad okeana, a okeanski talasi udaraju o njezina stopala; tada vidimo sićušnu figuru Rosy Ryan (Sarah Miles) kako trči prema rubu ove litice: ona lovi svoj suncobran koji lebdi niz liticu prema moru. Ona snažno trči, ali ne može zgrabiti suncobran i, iz njezine perspektive visoko iznad litice, vidimo kako suncobran gutaju talasi ispod. Ovako počinje Ryanova kći Davida Leana, jednim od kadrova koji ostavljaju bez daha u povesti filma. Način na koji Lean uokviruje lik Rosy Ryan u tandemu s prirodnim elementima - planinom, vetrom, morem, nebom - u ovoj uvodnoj sekvenci je božanstven i briljantno filmski, priliči reditelju koji je napravio neke od vizuelno najzapanjujućih sekvenci ikad snimljenih. Bez upotrebe ijedne linije dijaloga, Lean utvrđuje lik Rosy i važnost uloge ovih prirodnih elemenata u razvoju glavnih likova i filmske priče. Ryanova kći Leanov je film s najmanje zapleta i najvizuelnijim stilom. Temelji se na originalnom scenariju koji su razvili Lean i njegov česti saradnik, slavni scenarista Robert Bolt. Nakon što je napravio tri mega epa - Most na reci Kwai, Lawrence od Arabije i Doktor Živago - koji su svi adaptirani iz književnih dela, Lean je bio spreman napraviti čisto vizuelni ep koji neće biti zaglavljen preteranim zapletom ili dijalogom. Pročišćenim jezikom filma Lean je naslikao na filmskom platnu života nestvarnu lepotu neukrotivski Irske, koja je poslužila kao kontrastni okvir priče o ljubavnom trouglu u razvalinama rata i nemilosrdnog palanačkog sveta koji ne prašta nikom.

 

Viđen okom i objektivom britanskog rediteljskog velemajstora – Davida Leana, uobličen duhom snimatelja Freddie Younga i prirodnim lepotama zemlje Kelta i večitih buntovnika sa muzičkom prefinjenošću legendarnog Maurice Jarra i neizrecivom čednošću prelepe glumice Sarah Miles, Rajanova kći se pretvara u vizuelnu simfoniju koja se gotovo oseti duhom onih kojima je i namenjena - suptilnim i senziblnim dušama koje su odavno odustale od krša i korisnosti materijalističko-komercijalnog smeća tipa  Hollywood ili slične vrste prodaje magle. Bio je trijumf filma kao čiste umetnosti, jedan od njegovih estetskih, kreativnih vrhunaca iz „pera“ maestra Leana, nestvarna lepota kadrova koji dodiruju najtananije lirske strune duše istinskih filmofila sveta...

Sir David Lean (25. mart 1908., Krojdon, Velika Britanija – 16. april 1991., London) britanski je filmski reditelj, producent, scenarista i montažer, umetnik koji je obeležio drugu polovinu 20. veka u istoriji britanskog i svetskog filma svojim spektakularnim, epskim ostvarenjima. Ekranizovao je dva romana slavnog britanskog pisca Charlesa Dickensa - Velika očekivanja (1946.) i Oliver Tvist (1948.). Ostaće upamćen pre svega po epskim remek-delima Most na reci Kvaj (1957.), Lorens od Arabije (1962.), Doktor Živago (1965.), Rajanova kći (1970.) i oproštajnom Put za Indiju (1984.).

Prvobitno je radio u očevoj firmi, da bi se 1927. zaposlio u filmskom studiju kao pomoćnik. Tridesetih se bavio filmskom montažom, a 1942. kreće kao reditelj. Debituje adaptacijom pozorišnog komada Noela Kauarda -  Ova srećna vrsta (1944.) i Kratak susret (1945.). Usledili su potom filmovi rađeni po Dickensovim delima i saradnja sa glumcem Alekom Ginisom. Nakon Letnjeg doba (1955.) – prvog filma u koloru, snimljenog u Veneciji (sa Ketrin Hepbern), Lean snima svoje nezaboravne, epske spektakle.

Bio je jedan od osnivača Britanske filmske akademije, kao i njen predsednik. Godine 1990. uručena mu je nagrada za životno delo od Američkog filmskog instituta. Osvojio je tri nagrade Zlatni globus za najbolju režiju. Njegovih sedam filmova je na listi 100 najboljih britanskih filmova Britanskog filmskog instituta.

 

Leanova Rajanova kći (1970.) brilijantan je film raskošne scenografije i predivne kamere s otvorenim pejzažima Irske – gotovo bajkovito i romantično dočarane. Irsko selo Kirrary u potpunosti je izgrađeno za potrebe snimanja filma. Za muzičku poetiku i raskoš se pobrinuo legendarni Maurice Jarre, dajući raskoši notu elegancije i dodatne stilske prefinjenosti – lepršavu melodičnost romantike.

Tokom Prvog svetskog rata, udata irska žena ima aferu s britanskim oficirom, uz veliko protivljenje nacionalistički orijentisane sredine... kratak je siže priče koja se vizuelno razbuktava u večni plamen jedne umetnosti čiji se jezik sve ređe na pravi način koristi i izgovara. Priča se odvija u malom gradu u Irskoj 1916. godine, dok britanske trupe tek počinju zauzimati irsko selo. U velikoj meri, film se bavi zapletom borbe pobunjenika za naoružavanje pod vodstvom Tima O'Learyja (Barry Foster). Ipak, prava srž priče, kao što naslov sugeriše, usmerena je na kći vlasnika bara, Thomasa Ryana (Leo McKern), kćer (Sarah Miles).

 

Lagano nadahnut intrigantnim romanom francuskog pisca Gustavea Flauberta Madame Bovary, Ryanova kći nudi poznatu priču o frustriranim strastima smeštenim u impozantnu pozadinu borbe Irske za nezavisnost  tokom Prvog svetskog rata. Glavni lik, Rosy Ryan, 20-godišnja je Irkinja, kći vlasnika paba (i otvorenog simpatizera IRA-e) Toma Ryana (Leo McKern). Udata je za nežnog, ali nesigurnog učitelja, Charlesa Shaughnessyja (Robert Mitchum), koji je 20 godina stariji od nje. Nesretna u svom bespolnom braku bez strasti, Rosy se zaljubljuje u mladog britanskog oficira, Randolpha Doryana (Christopher Jones) - bogalja koji pati od PTSP-a nakon što je bio na zapadnom frontu. Seoski idiot poput Quasimoda, Michael (John Mills), takođe je zaljubljen u Rosy i, pokušavajući pridobiti njezinu ljubav, nesvesno otkriva dokaze Rosyne indiskrecije. Dok se vest o Rosynoj aferi s Doryanom širi selom (punim nacionalista, koji javno ismejavaju okupacione britanske vojnike), Shaughnessy odlučuje ćutati i strpljivo čekati da Rosyna zaljubljenost prođe. Stvari se pogoršavaju kada grupa IRA-inih pobunjenika uhapsi Doryana nakon što ih Rosyin otac (koji je potajno plaćeni doušnik Britanaca) dojavi. Seljani pretpostavljaju da je Rosy doušnik, te je javno ponižavaju: šišaju joj kosu i svlače odeću. Shvativši da je sama njegova prisutnost izazvala sramotu za Rosy, Doryan se ubije. Rosy i Shaughnessy odluče se rastati, a takođe zauvek napuštaju selo...

Zadivljujući je način na koji David Lean koristi prirodne elemente da predstavi svoje likove. Uzburkano more predstavlja Rosyin neukrotivi duh, a kada ona konačno izađe iz okvira svog braka (i konzervativnog društva) kako bi imala preljubničku aferu, dolazi doslovce morska oluja, koja će joj zauvek promeniti život. Većina Shaughnessyjevih sekvenci odvija se na plaži - tački gde se susreću kopno i more. Tu prvi put upoznaje Rosy, a kasnije, Shaughnessy po tragovima stopala na plaži otkriva vanbračnu aferu svoje supruge - trenutak, predstavljen kao sekvenca sna/halucinacije, zaista je jedinstven i nešto daleko od onoga što Lean ikada učinio. Doryana simbolizuje zemlja, vrlo grubo obrađena i s ožiljcima, čime se njegova romansa s Rosy utvrđuje kao nešto zabranjeno. Jedini put kada se film odmiče od mora (i priobalnog sela) u mračnu, zelenu šumu je u sekvenci u kojoj Rosy i Doryan vode ljubav po prvi put. Jedva da vidimo Doryana s morem u pozadini, a jedini put kada je prikazan naspram mora je kada počini samoubistvo - njegovu najveću žrtvu kako bi zaštitio čast žene koju nikada ne može u potpunosti posedovati. Romansa Rosy-Doryan takođe se može posmatrati kao metafora za odnos ljubavi/mržnje koji postoji između Iraca i Engleza; Englezi mogu okupirati zemlju, ali jedini odnos koji ovde mogu uspostaviti je preljubnički, koji će završiti tragedijom za oboje. Sve ovo samo potvrđuje činjenicu da je ovim filmom David Lean napravio još jedan veliki ep, gde mikro priča o maloj grupi ljudi u irskom selu upućuje na veću makro političko - povesnu priču u kojoj  elementi prirode igraju važnu ulogu - poluostrvo Dingle (mesto odvijanja radnje) praktično je sporedni igrač u filmu. Ali to je sasvim drugačija vrsta epa; impresionistički ep.

 

Ryanova kći ima individualističku devojku/ženu u središtu naracije filma. Film je njezina priča o odrastanju, tokom koje je vidimo kako napušta mnoge svoje romantične poglede na život i prisiljena je suočiti se sa surovom realnošću života. Takođe je vidimo kako ispoljava svoju seksualno agresivnu stranu (nakon frustracija sa mužem koji je bez strasti, koji ne uspeva zadovoljiti njene potrebe, snove) u vrlo konzervativnom i muževnom svetu u kojem je žena ili kći ili žena, i ništa više. Iako na kraju biva kažnjena za svoje prestupe, kazna postaje više čin samožrtvovanja s njezine strane kako bi zaštitila svog jadnog oca, za kojeg shvata da je izdao svoj narod. Vidimo je kako iz devojke postaje žena; od toga da bude nečija kći do toga da bude nečija žena pa onda nečija ljubavnica, i na kraju, da bude svoja, nakon što su joj oduzete sve veze (i doslovno ogoljena pređašna ja).

David Lean se još jednom dokazao kao vrhunski tehničar i niko ne može bolje složiti kadar od njega, svaki je kadar u filmu lep poput slike; film je vredan gledanja samo zbog čulnih užitaka, razigranih, poetičnih impresija koje nadahnjuju. Poput slikara impresionista David Lean nije beležio prirodu kao statičnu i nepromenjivu, već je na filmsko platno nastojao preneti njezino stalno kretanje i pulsiranje – hvatajući uzdahe povetarca, uskomešane morske talase, neprestano promenjivo nebo i neuhvatljive efekte svetlosti koja se odražava na vodi. Filmom Rajanova kći pružio je gledaocima impresionističko podsticajno čulno uživanje suprotstavljeno hladnoj realnosti prizora.

Scenario je napisao Robert Bolt, Leanov bliski saradnik, sa kojim je stvorio remek dela Lorens od Arabije i Doktor Živago. Besprekorna gluma, pre svih Roberta Mitchuma, Sarah Miles, John Millsa i Trevora Howarda, ukomponovana sa neverovatnim kadrovima visoke estetske vrednosti, čine ovaj film neopisivom simfonijom raskošne scenografije i predivne fotografije, maestralne kamere s otvorenim pejzažima, remek delom svetske kinematografije čija lepota i nestvarni koloriti svojom unutrašnjom snagom i lepotom još uvek zapljuskuju snažnim estetskim talasima i emocijama obale božanstvene Irske. I srca svih filmofila sveta posebnom vrstom emocija koje se nedaju izraziti nijednom vrstom romantičarske lirike ili snagom pisane reči.

Rajanova kći ostaje film za vizuelno i estetsko uživanje, razigrana, harmonična igra svetlosti i senke, igra božanstvenih pokretnih slika koja pleni ljudsku dušu i srce i ostavlja vas bez daha, ma koliko joj se puta vraćali. U svakom smislu čista filmska poezija, jedno od najlepših vizuelnih ostvarenja u istoriji filma.

 

By Dragan Uzelac

 

KENNETH LONERGAN: MANČESTER NA MORU (2016.)

 

KENNETH LONERGAN: MANČESTER NA MORU (2016.)

    Svojom nepredivom umetničkom niti, niti koja pred očima gledaoca tvori setnu životnu priču, more tuge u kojem se većina nas na kraju bespomoćno utapa, sklapajući moćnim flešbekovima retrospektivni mozaik jednog tragičnog života film Mančester na moru privukao me je svojim melanholičnim tonovima, nateravši me da u nekoliko navrata razgrćem sloj po sloj njegove magične strukture, tražeći pun smisao upravo onoga čega nam svima sve više nedostaje – empatije, čiste emocije i prostodušne ljudske topline koja se zagubila u paralelnim, ispraznim samodovoljnim svetovima otuđenih pojedinaca. izgubljenih duša koje očajnički traže ljubav, razumevanje, poštovanje, nekog sa kim će da podele svoje radosti i tuge.

 

      Kejsi Aflek (dobitnik Oskara za najboljeg glavnog glumca) izvanredno tumači glavnu ulogu Lija Čendlera, kog na početku filma zatičemo kao samotnjaka u Kvinsiju (Masačusets), koji živi u jednoj sobici veličine kutije i koji se bavi održavanjem stambenih zgrada kao kućni majstor. Li je priličnoneugodan  usamljenik. Često neljubazan i drzak, ali uspešno odrađuje povereni mu posao. Tačnim i preciznim glumačkim umećem Aflek odaje utisak čoveka koji nosi tajnu, iako u samom filmu ništa ne nagoveštava šta bi tajna mogla da bude. Iznenada, Li dobija poziv iz bolnice, iz njegovog rodnog mesta - Lija pozivaju da se vrati u rodni grad Mančester (Masačusets) na obali Masačusetsa jer je njegov brat Džordž (Kajli Čendler) umro od srčanog udara. Li dolazi kako bi organizovao sahranu i pomogao bratancu Patriku, kog izvanredno tumači mladi Lukas Hedžs, koji je takođe nominovan od Akademije za najbolju sporednu mušku ulogu. Odmah po Lijevom dolasku,postaje jasno da on nema dobar odnos sa Patrikom, niti sa bilo kim u svom rodnom gradu, dok uzrok ostaje nejasan. Nelinearnom, intrigantnom tajnovotošću i naracijom pred očima gledaoca sklapa se čudesni životni mozaik – nepredvidivost igre životne sudbine unutar koje često umišljamo da u vlastitim rukama držimo sve konce i da usmeravamo tokove čija nas bujica neprimetno nosi u pravcima koje ni u snu ne očekujemo. Autor zatim, ubacuje sekvence  za koje shvatamo da vremenski potiču iz prošlosti, jer zatičemo Lija u braku sa Rendi (Mišel Vilijams, takođe nominovane za Oskara) i njihovo troje dece. U toku organizovanja sahrane, Li saznaje da je postao staratelj svog 16-godišnjeg bratanca Patrika (Lucas Hedges). To postavlja i povlači mnoga bitna pitanja u njihovim životima, kao i flešbek sećanja zbog kojih je Li Čendler i napustio svoj rodni grad. Ovde do izražaja dolazi nekoliko vrlo zanimljivih elemenata. Autor kombinuje dva vremenska toka. U prvom, koji je smešten u sadašnjost, vidimo Lija koji pokušava da organizuje sahranu za svog brata dok u isto vreme ne može da uspostavi normalan odnos sa Patrikom. Patrik proživljava adolescentsku fazu potpunog buđenja seksualnosti i suočavanje sa smrću svog oca, dok Li ne zna kako da mu pomogne. Sa druge strane tok priče smešten u prošlost prikazuje Lija koji voli da pije i da uživa, dok Rendi ne može da mu objasni da mora da se smiri.

    Autor filma Mančester na moru – Kenneth Lonergan (koji se pojavljuje u ulozi režisera i scenariste, okićen Oskarom za najbolji originalni scenario) često, kao neku vrstu lajt-motiva, koristi scenu na brodu, na kom se nalaze Li, njegov brat Džo i Patrik (vidno mlađi). Li i Patrik vode dijalog, dok Lonergan koristi total( svojom izvanrednom kamerom kao nemim svedokom ove potresne porodične drame i slike sveta bezosećajnosti) kako bi poetičnost svih replika došla do izražaja, zbog čega scena dobija jednu vrstu bajkovitosti. Iz kombinacije te bajkovitosti i saznanja da su Lijeva deca umrla tako što je izbio požar koji je on izazvao, film dobija tačku posle koje nema povratka nazad, tačku preloma u kojoj saznajemo tragiku jedne burne prošlosti, jedan uzrok iz kojeg će proizaći mnoštvo strašnih posledica i povezati sve. Ono po čemu su prepoznatljivi filmovi novog evropskog talasa jeste precizno napisan scenario, koji, da bi priča bila uverljiva do kraja, mora da ima otvoren kraj. Pored svega ovog,  snažnoj emociji će sigurno doprineti i izvrsna muzika Lesli Barber, koja filmu donosi onu konačnu emociju (i veličanstvenu atmosferu, recimo delom koji svojim besmrtnim duhom, setom i uzvišenošću nadograđuje besmrtni  Albinonijev Adagio), a to je lepota življenja.

 

      Rasprostranjen duž obale ispod tmurnih oblaka spremnih da ispuste pahulje snega, oplakan talasima, sav u sivim bojama trajne zime, Manchester By The Sea je katalizator protagonistova stanja uma, zamrznuta u prošlom vremenu. Nemirno, zaleđeno more plače namesto depresivnog, autodestruktivnog i samokažnjavački nastrojenog Lija. Srce njegovog brata je stalo. Njegovo je slomljeno, a teško je pokupiti komadiće i sastaviti ga iznova. Trebalo bi ga promeniti, onako kako Li kao kućni majstor savetuje jednog stanara da razmotri promenu cele aparature u stanu.

 

   Li je razbijen u sadašnjosti zbog porodične tragedije koja ga je zadesila nekoliko godina ranije, što nam je surovo prikazano kroz flešbekove. Brat Džo je bio sve što mu je ostalo nakon što mu se porodica raspala. Li je bio veseo, druželjubiv i privržen porodici imajući konce svog života u svojim rukama. Postao je čovek bez interesovanja za život, za napredak, nemaran, nekomunikativan, ne pokazujući niti one osnovne emocije prema sebi ili okolini. Sada, nakon godina provedenih u usamljenosti, on ponovo mora da pokuša da uplovi u kakvu takvu porodičnu zajednicu, sa svojim bratancem Patrikom. Ceo film je njegova borba sa životom i samim sobom. I to je upečatljivo prikazano kroz jako jednostavne i svakidašnje situacije. Problemi sa ugovaranjem sahrane njegovog brata, Lijeva emotivna barijera koju sam sebi postavlja u komunikaciji sa ženama kojima se dopada, susreti sa bivšom suprugom nakon raspada porodice, gorak osećaj krivice za sve što mu se desilo. Svakako bitan faktor je i bratanac Patrik koji je tu kao njegova suprotnost. Dva puta u filmu imamo pokušaj pozitivnog uticaja na Lija da promeni svoj život na bolje i da izađe iz učmalosti u koju se utopio. Prvi put je to njegov brat Džo, koji brine šta će biti sa njim nakon porodične tragedije i pomaže mu da premosti težak period. Drugi put je to Patrik koji nakon očeve smrti samo želi da nastavi sa svojim životom razmišljajući isključivo o budućnosti.

 

      Mančester na moru je predstavnik moderne sedme umetnosti u pravom umetničkom smislu. Film koji treba pogledati čisto da vidite koliko ste zapravo saosećajni i empatični. Ne izaziva konkretnu pozivitnu ili negativnu emociju. Niti je striktno crno, niti striktno belo. Jednostavno je realno, kakav je život. Malo tuge, malo sreće, malo smeha, malo suza. Jednostavno, život je prenesen na veliko platno. Mančester na moru je kamijevska slika emotivnog i egzistencijalističkog ponora u kojem su nestale sve nekadašnje ljudske vrednosti, pre svega briga i saosećajnost za druge, slika sveta potonulog u alijenaciju, oholost, agresivnost i hladnoću prema bližnjima oplakana simbolikom  sivog i turobnog ustalasanog mora unutar oluje bezdušnosti gde sve dublje i dublje tonemo, daveći se u sopstvenoj samodopadljivosti i aroganciji, odustvu bilo kakvih naznaka ljubavi prema drugima. Umreženi još jedino prividom virtelnog sveta naših iluzija.

 

By Dragan Uzelac

ALEKSANDER PAYNE: NEBRASKA (2013.)

 

ALEKSANDER PAYNE: NEBRASKA (2013.)

 

     Film Nebraska (2013.), američka drama sa elementima komedije, reditelja Aleksandera Pejna (Alexander Payne), priča o savremenom svetu otuđenosti i odsustva empatije, ljudske topline i osećajnosti, priča o odnosu između ostarelog oca i sina, jedan je od onih malih, velikih filmova koji su moj svet strastvenog filmofila, buntovnika koji je svetlosnim godinama udaljen od današnjeg hladnog i neinspirativnog sveta, obojili onom prefinjenom dozom božanstvene sete koja dira čovekovo srce i na neki sebi svojstven način raduje dušu dajući joj mali zračak svetlosti i nade da još uvek nije sve propalo i da u svetu usamljenih i beznadežnih ljudi još uvek postoji ona nekadašnja, više nego neophodna doza topline koju svako od nas očekuje da je oseti okružen nekim dragim ljudima.

   Kroz jedinstvenu i nepretencioznu priču, crno-bele tonove prefinjene fotografije i kolorita koji senči i naglašava svaku tananu emotivnu nit likova drame, reditelj Pejn vešto gradi priču o Vudiju Grantu, svojeglavom čoveku u poznim godinama i alkoholičaru (tumači ga briljantni Brus Dern, osvojivši svojom impresivnom glumačkom bravurom nagradu za najboljeg glumca na Kanskom filmskom festivalu, gde je ujedno i film Nebraska bio nominovan za Zlatnu palmu) koji kreće na neobičan put od Montane do Nebraske, potražujući navodnih milion dolara dobijenih nenadano u nagradnoj igri. U želji da bolje upozna i razume svog neobičnog, već pomalo senilnog i pogubljenog oca, društvo na putu mu pravi njegov sin. Iz jednostavne i neobične životne priče, puta saznanja i iskustva koji čovek u nepredvidivosti života mora da prođe na putu ka sebi i razumevanju sveta i okruženja koji ga čine takvim kakav jeste, maestro Pejn stvara jedno osobeno delo, miljama daleko svojom toplinom, ironijom i stilom od mora ispraznih, teretom slave i gluposti natovarenih modernih filmova, priča koje vam uglavnom govore ništa o ničemu, trošeći metre filmske trake na ništavilo sveta bez ljubavi i bilo kakve ljudske iskrenosti i vrline. Nebraska me je osvojila svojom jednostavnošću i autentičnošću već na prvi pogled, izdvojivši se iz mora ničega ili klišea jedinstvenim duhom nekadašnjih zlatnih vremena sedme umetnosti kada su iskrene emocije bile nit koja je suštinski ukrašavala dušu filma i davala mu notu večnosti, lepotu koja dolazi iznutra i vremenom ne bledi.

    Veštom rediteljskom rukom vođeni, na početku filma, početnim taktovima nepredividive i čudesne simfonije koja život se zove, vidimo široku crno-belu panoramu solidno velikog grada iz kojeg izlazi autoput. Pored ceste hoda starac (Dern), policija ga zaustavlja i privodi. Za starca se vidi da nije sav svoj, s proređenom kosom koja se spušta preko njegovog lica, odeven u iznošenu odeću i s tvrdoglavom odlučnošću da stigne kuda je već krenuo, ako treba i pešice. Sa stanice ga skuplja sin i odvodi nazad kući. Čini se da starac ima običaj zaputiti se nekuda, a sada je uveren da je dobio milion dolara na lutriji i da ih samo treba pokupiti u Lincolnu, Nebraska, hiljadu kilometara dalje. A onda, u momentima kad u nastavku neobične životne priče natopljene prefinjenom ironijom i dozom gorkog humora očekujemo tešku, socijalnu priču, što zbog starca u centru drame, što zbog crno-bele fotografije, otkrivamo da je njegovo ime Woody Grant, što je igra rečima i odnosi se na slikara Granta Wooda, autora legendarne slike American Gothic. Socijala možda stoji, ali sada očekujemo i odmak, hipstersku ironiju i humor na račun midwestern stereotipa o jednostavnim, dobrim i radišnim ruralnim ljudima koje dekadencija gradova ili konformizam predgrađa nije pokvario. Onda upoznajemo Woodyjevu porodicu, mlađeg sina Davida (Forte), ne naročito uspešnog prodavača stereo-uređaja, nervoznu i lajavu ženu Kate (Squibb) i starijeg sina Rossa (Odenkirk), nešto uspešnijeg novinara na lokalnoj televiziji. Njih troje pokušavaju uveriti senilnog i već pomalo ekscentričnog starca (pohabanog godinama i galonima ispijenog alkohola) da je reklamna srećka prevara s namenom da ga navuče na pretplatu za časopise, i da je to nešto što se automatski baca u smeće, ali Woody ne popušta. Nakon još jednog ispada, David je prinuđen da uzme nekoliko slobodnih dana i nudi se da povede oca na put do Lincolna i možda uhvati poslednju šansu da provede nešto kvalitetnog vremena s njim pre nego što ovaj umre. Put će ih voditi pored planine Rushmore, i, što je važnije, kroz gradić Hawthorne, gdje su Woody i Kate odrasli.

   Woody, star i senilan, neće spoznati veliku istinu na tom putovanju. On vrlo dobro zna da se nije baš najbolje snašao u životu, ali to ne želi priznati ili ga nije briga. On je čovek od malo reči, reklo bi se i od malo misli (jedan od urnebesnih dijaloga između njega i Davida govori o tome da Woody nikada nije previše razmišljao o prirodi braka s Kate), koji više od svega voli popiti nekoliko piva u miru i tišini. S druge strane, za Davida je odmah jasno da je pristojan čovek, s dubokim (i ničim uzvraćenim) poštovanjem i osećanjima za oca. David od samog početka shvata da se tu ne radi o milionu na lutriji, nego o Woodyjevoj potrebi da iživi možda svoju posljednju fantaziju o kupovini novog kamioneta i kompresora za farbanje i putovanju radi putovanja. Tek kada stignu u Hawthorne i kada se Woody izbrblja u baru da je dobio milion dolara na lutriji i postane lokalna zvezda u mrtvom gradiću, neko na koga se gleda s poštovanjem, zavišću i planom da ga se očerupa za deo kolača, u čemu prednjači Stacy Keach kao Woodyjev bivši poslovni partner Ed, ocu i sinu pridužiće se i majka i drugi sin i oni će se smestiti u kući Woodyjevog brata Raya, njegove žene i njihova dva sina. Tu film skreće s ličnih i porodičnih tema i fokusira se na socijalni kontekst priče.

    I sam rođen u Nebraski, Payne ima oko da uhvati prave detalje života u učmaloj i opusteloj provinciji. Svako ko gleda filmove zna ponešto o američkoj provinciji: glasa se za republikance, protestanti pričaju viceve o katolicima i obrnuto, nose se karirane košulje, pije se u barovima jer druge zabave nema, voze se američki automobili i ismejava se onaj koji kupuje japansko smeće ili koji vozi sporije od 160 na sat. Pejnov humor je tu prisutan, ali je pristojan i topao, ma koliko se činio apsurdnim. Žitelji Hawthorna nisu portretisani kao idioti, iako jasno pokazuju sve znakove provincijske zatupljenosti, i Payne ima razumevanja za njih i na neki način s njima saoseća. Krajolici, uz fantastičnu glumu Brucea Derna, imaju posebno veliku ulogu u ovoj nostalgičnoj priči o slomu američkog sna i izneverenim obećanjima koje utelovljuju Woody i njegova generacija. Izvrstan, gotovo transcendentalan, snimateljski rad Payneova stalnog suradnika Phedona Papamichaela pruža fascinantno vizuelno iskustvo koje idealno korespondira s Woodyjevom potragom za novcem koja se, kako film napreduje, razotkriva kao pokušaj ostarela oca da kroz putovanje u društvu sina pronađe ili barem nasluti smisao vlastita života. Monohromatska imaginacija američkih krajolika, napuštenih benzinskih pumpi, oronulih kuća i dalekog horizonta kojim plešu nesigurni oblaci, odražava melanholiju i nostalgiju što se provlače kroz film kao i oštećene likove koji kroz te prostore prolaze. Woodyjeva poslednja, donkihotovska pustolovina tokom koje njegovo biće bledi poput starih, crno-bijelih fotografija, pokušaj je da se ostarela glava porodice suoči sa vlastitom prošlošću, protraćenim idealima, otuđenim sinom i vlastitom smrtnošću.

    Strava provincije u crno-beloj fotografiji nešto je neizrecivo. Nebraska s pravom propituje američki san kao pojam, je li ikada zaista postojao ili je samo fabrikovan kao šarena laža za nesretne ljude u potrazi za srećom. Propituje i te famozne vrednosti jednostavnog života i jednostavnih ljudi, ne samo gde su nestale i jesu li danas moguće, nego je li ih ikada bilo, jesu li ih se ljudi zaista držali, ili su služile kao maska za pohlepu. U tok ključu, kraj filma može se tumačiti dvojako, kao pohvala neuništivosti materijalizma, pohvala foliranju i pokazivanju statusnih simbola pred rodbinom i poznanicima, ali i kao univerzalna ljudska potreba da zavaravamo sami sebe da smo uspešniji i pametniji nego što zaista jesmo.

   Vešto balansirajući između tragike i sete životne drame, smeštene u okvire modernog – otuđenog i bezosećajnog, trivijalnog i do apsurda dovedenog sveta bez ikakve naznake ljubavi i iskrenosti, s jedne, i briljantne, opojne i relaksirajuće humoristične note, koja se kao lajt-motiv provlači kroz zgusnutu strukturu priče o čoveku izgubljenom između mnoštva suprotstavljenih svetova – želja i mogućnosti, sna i jave, surove realnosti i iluzija koje ne prepoznajemo kao vlastite, s duge strane, Pejn stvara mini remek-delo sedme umetnosti, neobično pitko i sjajnim dijalozima i likovima uokvireno realistično delo, mali, veliki film u koji prosto uranjate kao deo vlastitih snova i životne priče koja vam je u mnoštvu svojih aspekata tako bliska i draga, prepoznatljiva, poučna, nadahnuta i zaodenuta svim onim ljudskim vrednostima koje se lagano gube i koje nam sve više, razumeli mi to ili ne, tako mnogo, mnogo nedostaju, ostavljajući nas ranjive i usamljene unutar gomile moderne džungle gde vladaju neke sasvim drugačije međuljudske relacije i vrednosti. Uokvrena sjajnom glumom, nadahnutom pričom, unutrašnjom potkom humanosti skrivene ispod grube fasade glavnog lika, divnom fotografijom i crno belim kadrovima Amerike, Nebraska ostaje zauvek u srcu svakom iole senzibilnom i strastvenom filmofilu koji prednost daje lepoti i čistoti emocije i nostalgičnoj noti koja na prefinjen način setu pretvara u inspirativnu radost postojanja.

By Dragan Uzelac