PIGS (Svinje) - kritika modernog sveta Rogera Watersa

 

PIGS (Svinje) - kritika modernog sveta Rogera Watersa

 

Ako te nije briga za ono što mi se događalo, a ja ne marim za tebe, koračaćemo krivudavom stazom dosade i bola, povremeno dizati pogeled kroz kišu , pitaćemo se koga da okrivimo i gledaćemo za svinjama u letu, pevao je Roger Waters na početku novog Pink Floyd albuma - Animals, početkom 1977. godine. Tematski , bio je to nastavak društvene kritike u orwelovskom stilu započete na prethodna dva albuma, kritike koja se dešavala u vreme mahnite najezde ciničnog i oštrog pank pokreta, povratka rokenrola nakon godina izdaje bazičnom buntu i zvuku. I mada je bilo dosta kritičara koji su se silovito obrušili na Floyde kao još jednog rok dinosaurusa, prezasićenog slavom, novcem i bezidejnošću, koji nema više šta da kaže, istina je bila sasvim drgačiji.

Postoji anegdota, iz potonjih vremena (negde iz devedesetih) kada su novinari pitali Watersa kako gleda na pank pokret iz sedamdesetih i njegovu žestoku kritiku svega pa i bendova poput Floyda. Opor i ciničan, kakav već jeste, Waters je uzvratio duhovitim odgovorom: Pank? Nisam  ga primetio ! Kada je bio pank?.

Životinje su predstavljale novi konceptualni Watersov album – basnu (pesme su govorile o svinjama, psima i ovcama, jasno aludirajući na ljude i njihove postupke) tj. kritički osvrt na ludilo, paranoju, licemerje, dosadu i apsurd savremenog sveta. Mračni tonovi očaja i depresije, beznađa i ogorčenja boje ovaj mračni album crnim i sivim tonovima, zadirući u samu srž ignorisnog i prećutkivanog problema. U stilu Orwellove Animals farm bend na čelu sa Watersovom socijalnom satirom secira moderno društvo i osvetljava ga oštro iznutra, dočaravajući dugim instrumentalnim pasažima atmosferu nehumanosti i nesolidarnosti, kao i bezočne zlobe koje su odraz praznih i zatrovanih ljudskih duša. Glasom punim gorčine Waters se nemilosrdno obrušava na licemerje i apsurd gramzivih sistema, dajući kroz metafore jasnu sliku iskonstruisane društvene idile. Industrijski kompleks polunapuštene i depresivne elektrane u Londonu sa omota albuma Animals deluje brutalno očajno, kao da je napravljen u stilu nacističkih koncentracionih logora – bez ikakvih mogućih naznaka ljudskosti i nade.

Groktanje svinja na početku numere Pigs ističe ogoljeno atmosferu okoline u kojoj živimo – proždrljivost, podmuklost, nebriga za druge ljude, bezosećajnost i cinizam, pohlepa i smrad koji dolazi iznutra (sa mesta gde je nekad postojala ljudska duša i saosećajnost) razarajuće deluje na ljude, stvarajući haos iz kojeg nastaju nasilje, ratovi, beda, patnja, beznađe i konačni čovekov pad. Dok jedni (statistička manjina) grokću i množe se u nedogled matematičkom progresijom od sile i prežderanosti, većina, sasvim normalnih ljudi, umiru od gladi, očaja i totalnog beznađa, bez budućnosti i elementarnih ljudskih prava na život. Muzika benda je u potpunosti u službi lirike i uglavnom bez naglih, eksperimentalnih zaokreta i promena ili pak svega onog kosmičkog ludila koje je karakterisalo bend u ranoj, početnoj fazi rada. Ona svojom moći dramatike naglašava atmosferu raspadanja, sivila, truleži i kraha jedne materijalističke i isprazne civilizacije, društva modernih robova i praznih, licemernih, ljigavih priča bez dela.

 

Veliki čoveče, prascu, ha, ha

Kakva si ti farsa

Ti dobro okrećeš veliki točak, ha, ha

Kakva si ti farsa

I kada je tvoja ruka na tvom srcu

Skoro da si veoma smešan

Skoro da si džoker

Sa svojom glavom dole u svinjskoj kutiji

Govoriš "nastaviti sa rovanjem"

Svinjske mrlje na tvom debelom obrazu

Šta se to nadaš da nađeš?

Kada si dole u svinjskoj rupi

Skoro da si smešan

Skoro da si smešan

Ali si u stvari za žaljenje.

 

Autobuska stanico pacovska torbo, ha, ha,

Kakva si ti farsa

Ti sjebana babo, ha, ha

Kakva si ti farsa

Ti zračiš hladne zrake slomljenog stakla

Skoro da si veoma smešna

Skoro vredna brzog cerenja

Tebi se sviđa osećaj čelika

Ti si vruća roba sa natučenim šeširom

I dobra si zabava kad držiš pištolj

Skoro da si smešna

Skoro da si smešna

Ali si u stvari za žaljenje.

 

Hej ti Vajthausova, ha, ha

Kakva si ti farsa

Ti kućo ponosna gradska mišja,

Kakva si ti farsa

Pokušavaš da zadržiš naše osećaje van ulice

Skoro da si stvarna pretnja

Sve čvrste usne i hladna stopala

I da li se osećaš zlostavljano?!

Moraš da zaustaviš zlu stranu

I čuvaš sve iznutra

Meri ti skoro da si pretnja

Meri ti skoro da si pretnja

Ali si u stvari za žaljenje.

Waters nam svojom sugestivnom i moćnom muzikom sugeriše kako je jedini način za beg od onoga što nadolazi na albumu ljudska povezanost i međusobno pokrivanje jedni drugih.

Waters u pesmi Pigs (kao i na albumu Animals uopšte) prikazuje kapitalističko društvo kao beskrajni lavirint omeđen dosadom s jedne strane, a bolom s druge.

U njemu vlada potpuna nezainteresovanost za uspinjanjem po društvenoj skali, za bilo kojim oblikom preuzimanja uloge aktera modernog kapitalističkog društva. Preslušavajući album, vrlo lako se može primetiti sukob između pasa i svinja i svinja i ovaca i nadasve zastrašujuća hijerarhija u kojoj se svako od nas i danas može vrlo lako pronaći. Svinje su nemilosrdni vladari i zemljoposednici kojima je cilj samo vlastiti kapital i briga o samome sebi. Pritom neće poštediti nikoga, pa tako ni sve ovce kojima vladaju i kojima robuju u starom duhu modernog robovlasništva. U ovaj rang životinja spadaju i svi današnji političari, predsednici, premijeri i vođe bilo kojih ideoloških pokreta. U današnjem političkom svetu, Waters tokom svojih nastupa prilikom izvođenja pesme Pigs prikazuje velike murale Donalda Trumpa na video zidu, ali i praktikuje dobar stari običaj letećih svinja koje kruže po publici u obliku balona s mnoštvom ispisanih političkih i anti političkih parola na njima. Iako je stih: Hey you Whitehouse, ha ha, charade you are originalno posvećen britanskoj konzervativnoj aktivistkinji Mary Whitehouse, u današnjem svetu taj stih dobija potpuno novo značenje. A ideologija i ideološki pokreti komplikovana su stvar, pogotovo kada se stvari izmaknu svojoj kontroli i kada ideolog koji upravlja masama (u ovom slučaju ovcama) odluči lagati u vlastitu korist, a scenario je, na žalost, najčešće takve vrste. Ideologija je ta koja nas tera da iskusimo vlastiti život u određenom smeru i koja nas tera da taj naš pogled na svet je potpuno prirodan. U tim slučajevima, ideologija remeti stvarnost u jednom ili drugom smeru lažno predstavljajući prirodnim nešto što je, baš suprotno, potpuno umetno i kontradiktorno. Ako se, pak, prepustimo ideologiji, tada počinjemo živeti u svetu iluzija ili, kako se Marksizam odnosio na to, stanju lažne svesti. Svinje su takođe i likovi koji su ispod toga svega zapravo dosta tužne osobe, noseći maske po cele dane i pred raznim masama ljudi koji ih slušaju. No, na kraju dana verovatno idu u krevet s laganim osmehom na licu jer znaju da su doneli još podosta finansijskih sredstava u vlastiti džep, radeći kontradiktorno od onog prividnog pravila kako bi te svinje morale služiti narodu, a ne narod njima.

Teške tonove i mrak pesme Pigs donekle raspršuje Gilmourova solaža i lagano dizanje tempa, koji bar na trenutak rasteruje teške oblake nadvijene nad Londonom i svetom. Gotovo istovetna je i situacija sa pesmom Dogs. Pesmu Sheep otvara klavirska melanholija, ponor sivila koji usisava svaku mogućnost akcije i nade, a onda se tempo donekle podiže i kreće putem iskričave vožnje uz Watersov vokal, ritmičko gruvanje i snažne uzlete Wrighta i Gilmoura koji postaje sve manje primetan na albumima Floyda.

Oblaci beznađa i depresije toliko su zgusnuti i zagađeni izduvnim gasovima zaprljane ljudske duše da ih ništa ne može razbiti ili bar na momenat odagnati. Bilo kakav nagoveštaj nade ne nalazi mesta na albumu Animals – Waters ostaje dosledan u stavovima do samog kraja albuma (pa i karijere, ispostaviće se vremenom, kao svaki pravi umetnik i čovek). Ostatk benda, na žalost, vremenom je pokazivao sve manje inicijative i kreativnih ideja, odrađujući muzički deo posla standardno dobro i uglavnom rutinski – bez nekadašnje lucidnosti, žara i ideje.

Akustični Watersov uvod sa Pigs on the wing 1, akustični Watersov kraj sa Pigs on the wing 2 i suština koncepta je zadovoljena u potpunosti i do samih krajnosti. Znaš da brinem šta se tebi događa, i znam da brineš za mene i više se ne osećam usamljenim, odjavna je špica i mogući tračak nade za posrnuli svet bez ljubavi.

 

Big man, pig man
Ha, ha, charade you are
You well heeled big wheel
Ha, ha, charade you are
And when your hand is on your heart
You're nearly a good laugh
Almost a joker
With your head down in the pig bin
Saying 'Keep on digging'
Pig stain on your fat chin
What do you hope to find
Down in the pig mine?
You're nearly a laugh
You're nearly a laugh
But you're really a cry

Bus stop rat bag
Ha, ha, charade you are
You fucked up old hag
Ha, ha, charade you are
You radiate cold shafts of broken glass
You're nearly a good laugh
Almost worth a quick grin
You like the feel of steel
You're hot stuff with a hatpin
And good fun with a hand gun
You're nearly a laugh
You're nearly a laugh
But you're really a cry

Hey you, Whitehouse
Ha, ha, charade you are
You house proud town mouse
Ha, ha, charade you are
You're trying to keep our feelings off the street
You're nearly a real treat
All tight lips and cold feet
And do you feel abused?
You got to stem the evil tide
And keep it all on the inside
Mary you're nearly a treat
Mary you're nearly a treat
But you're really a cry

Bilo je to Watersovo viđenje sveta pre mnogo decenija, u zlatno doba pre svih mogućih kriza i ratova, raspada mehura od sapunice laži i licemerja. Vizionarski ili ne, ali od jačine groktanja današnjih moćnika vapaj unesrećenih se više gotovo i ne čuje – povezani globalnom mrežom (u suštini novom, tehnički uznapredovalom varijantom bodljikave žice mesta za koncentrisanje nepodobnih), sami u gomili ljudi umiru od bede zbrinuti pred očima Velikog Digitalnog Brata koji nas sve posmatra.

 

By Dragan Uzelac

PINK FLOYD – SEAMUS (1971.)

 

PINK FLOYD – SEAMUS (1971.)

Kako je David Gilmour uspeo da nagovori psa da peva blues (upravo tako, uz zvuk usne harmonike Gilmoura i Watersa kao starog bluzera na gitari) nikada nikome neće biti jasno, ali bio je to još jedan uvrnut Pink Floyd pogotak i ustupak neobičnom ludilu rokerola. Lenjava atmosfera pesme, dobri stari blues, zvuk klavira i gitare i zavijanje psa u najboljem bluz maniru. Fantastično! Kao veliki ljubitelj bluza mogu sa ogromnim zadovoljstvom da se od srca nasmejem. Bravo za genijalne maestre Floyde!

I was in the kitchen

Seamus, that's the dog was outside

Well, I was in the kitchen

Seamus, my old hound was outside

Well, you know the sun was sinking slowly

But my hound just sat right down and cried

 

Bio sam u kuhinji

Seamus, to je pas, bio je napolju

Dakle, bio sam u kuhinji

Moj stari pas Seamus bio je napolju

Pa, znaš, sunce je polako zalazilo

A moj pas je samo seo i plakao

               Seamus je predstavljao blues odmak od nekih ozbiljnijih i politički nabijenih pesama Pink Floyda. Seamus je laganija pesma (veoma relaksirajući snimak, prigušena melanholična atmosfera Pink Floyda na razmeđi uzburkane psihodelične prošlosti i novog uzleta koji je sledio sa Dark Side Of The Moon) koja se vrti oko psa po imenu Seamus. Pas je bio u vlasništvu inženjera za snimanje u studiju Abbey Road u kojem su Pink Floyd snimali album Meddle. Pas je jednostavno ušao u studio i počeo zavijati uz muziku. Članovi benda su uživali u zvuku i odlučili su u pesmu uklopiti Seamusovo zavijanje.

               Seamus je zavijao uz akustičnu gitaru Davida Gilmoura (akustična slide gitara s otvorenim D štimom), njegovu usnu harmoniku i lenjavi Gilmourov vokal, a ostatak benda je uživao u zvuku (Roger Waters svira bas, dok je za klavir zadužen Richard Wright). Pink Floyd je bio na zlom glasu zbog svoje sklonosti eksperimentisanju s neobičnim zvukovima i njihovom uključivanju u svoju muziku. Dakle, uključivanje Seamusovog zavijanja u pesmu odgovara etosu muzičkog eksperimentisanja benda. Ipak, uprkos progresivnosti njihove muzike i kasnijem sve izraženijem političkom angažmanu (sociološkim studijama pod sve snažnijim uticajem Rogera Watersa kao idejnog vođe i glavnog kreativca, tekstopisca benda), ne treba da čudi blues osnova Floyda u ovoj jedinstvenoj numeri uzimajući u obzir Watersovu staru ljubav upravo prema bluesu (kao i istoriju početaka benda koji su radili obrade mnogih rhythm and blues standarda u pionirskoj fazi probijanja na sceni, sredinom šezdesetih, vremenu traženja vlastitog zvuka).

                 Ime Seamus je uobičajeno irsko ime koje znači James. Inženjer snimanja čiji je pas inspiracija za pesmu je Sean O'Mahoney, koji je bio irskog porekla. Pink Floyd nazvali su psa Seamus kako bi odražavali vlasnikovo irsko nasleđe.

               Posebnu draž ovoj jedinstvenoj blues pesmi Pink Floyda daje otkačena live verzija snimljena za potrebe kultnog filma (u režiji Adriana Mabena) Pink Floyd at Pompeii (1972.). U ovoj (instrumentalnoj) verziji pesme autor David Gilmor umesto pevanja svira usnu harmoniku, dok je stari blues man Roger Waters zadužen za solo gitaru (sjajna izvedba na jednom od Gilmourovih Stratocastera). Na snimku gledamo veoma opuštenu ekipu Floyda (pored pomenutog dvojca tu se pojavljuje i Richard Wright koji drži mikrofon i ozvučava bluzersko zavijanje psa). Glavni vokal ovaj put je pripao ženki ruskog hrta – borzoi, po imenu Nobs (koja je pripadala Madonni Bouglione, ćerki direktora cirkusa Josepha Bouglionea). Pesma je po psu preimenovana u Mademoiselle Nobs i predstavljala je jedinstven blues ugođaj u celokupnoj istoriji ovog muzičkog pravca.

 

By Dragan Uzelac

The Great Gig in the Sky - Pink Floyd

The Great Gig in the Sky (izgrađena oko progresije klavirskih akorda Richarda Wrighta) uzleće ka nebesima (metaforom o smrti) fantastičnim, hipersenzibilnim vokalnim soliranjem, dramaturški produbljujući album, senčeći ga i dajući mu dinamičku nesputanost, na trenutak pronalazeći unutrašnji mir i pomirljivost čoveka sa sudbinom koja mu je data, neosetnim bolom jača se iznutra i nestaje. 

Ne plašim se smrti niti ću se ikada plašiti, bas me briga za to. Zašto bi trebalo da se plašim umiranja?

Nema razloga za to, jer jednom moraš otići.

Ako možeš da čuješ ovo šaputanje, to znači da umireš.

Nikada nisam rekao da se plašim umiranja.

Vokal Clare Torry (kao gostujuće britanske pevačice na albumu) u pesmi The Great Gig in the Sky u potpunosti je improvizovan (dok njezino emotivno, orgazmično zapomaganje daje pesmi trajnu snagu i dinamiku, nestvarnu jezu koja vibrira između polova tuge i ushićenja, prolaznog i većnog). Članovi grupe pevačici nisu dali precizne smernice, već su joj samo rekli da razmišlja o smrti i o hororu. To je bilo dovoljno da nastane jedna od najupečatljivijih pesama Pink Floyda albuma.