MONTY PYTHON’S FLYING CIRCUS... 5. october 1969.

 

And now for something completely different

Istinski čudaci i nekonformisti svih vrsta stvarali su tokom 20. veka novu vrstu humora - humora dovedenog do protivurečnosti zdravom razumu, prepunog preterivanja i rafiniranosti, kojem se urnebesno smejemo a da nam često nije baš sasvim jasno čemu se, ni zašto, zapravo smejemo. Od Antologije crnog humora nadrealiste Andrea Bretona, iz 1937. (kao i celokupnog, urnebesno - parodičnog i otkačenog delovanja avangardnih umetničkih pokreta dadaizma i nadrealizma), preko apsurdnih drama Semjuela Beketa i Ežena Joneska, kratkih priča Danila Harmsa do kultnih filmova Luisa Bunjuela i Vudija Alena (spomenimo samo urnebesni (z)bunjelovski apsurd u Diskretnom šarmu buržoazije i Fantomu slobode, kao i woodyallenovsko ironično, kreativno ludilo u biserima poput Banane, Sve što ste oduvek želeli da znate o seksu, a niste smeli da pitate, Sleeper ili pak Ljubav i smrt) i komedija braće Marx razvijao se novi vid humora i smeha - kao lud na brašno, jednostavno nazvan - nadrealistični humor.

Ključno poglavlje u istoriji čudesnog humora predstavljao je tim poznat pod nazivom Monty Python's flying circus, kojeg su činili : John Cleese, Eric Idle, Graham Chapman, Terry Jones, Michael Palin i Terry Gilliam, grupa entuzijasta-zezatora s univerziteta Oxford i Cambridge (samo je Gilliam, tvorac kultnih animacija, bio student koledža u Los Anđelesu).

 Kraljevski filharmonijski orkestar odlazi u klozet, Vreme razmrdavanja za sove i Kriza identiteta čoveka druge polovine dvadesetog veka – bili su u to vreme samo neki od radnih naslova ove otkačene ekipe.

Pitanje izbora imena trupe oduzelo je neko vreme pre nego što je doneta definitivna odluka. BBC je insistirao na Letećem cirkusu (Flying Circus), dok su autori hteli dodati nešto što može sugerisati apsurdnost i duh osobenog ludila koji ih je krasio. O tome kako je nastao naziv, priseća se Michael Palin: Sedili smo na nekom mestu i Eric (Idle) reče: Bi li to mogao biti kakav zapušteni agent showbusinessa? Nešto kao Monty? John (Cleese) tada reče: A šta kažete o nečem opasnom, pretećem, kao Python? I odlučili smo – Monty Python. Na ne baš pouzdanoj Wikipediji pak nalazimo drugačiju priču – Monty je bio nadimak legendarnog britanskog maršala lorda Montgomeryja, a Python (piton) je dodano radi komičnog efekta.

IT’S...

Priča o pajtonovcima ima svoju predistoriju. Davne 1963. godine student prava sa Kembridža, John Cleese, okuplja ekipu istomišljenika u zabavnu trupu The Footlights. Grupi se vremenom priključuju i budući članovi letećeg cirkusa: Idle i Chapman s Kembridža, te Jones i Palin s Oxforda. Upoznavši se sa Cleeseom u Nju Jorku, zadnji se priključuje Gillijam. Radeći na teatarskim, TV i radio serijama poput: Cambridge circus, We have ways of making you laugh, I am sorry ill read that again i Do not adjust your set, grupa se pročula po iščašenom humoru i van granica Velike Britanije. Svestranost, visokoobrazovanost i izuzetan talenat budućih pajtonovaca veoma brzo su došli do izražaja - parodija, satira, kvalitetna muzika i sjajna gluma već tada trijumfuju nad bezidejnošću i rutinom okoštalih TV šema.

Leteći cirkus Montyja Pythona bila je novina u svetu humorističnih produkcija namenjenih televizijskom programu. Ta se novina može smatrati radikalnom zbog duboke i supstancijalne nepomirljivosti koju uvodi u televizijski humor, kao i zbog izbora koji se tiču forme i ponuđenih sadržaja. Putem televizijskog medija oni u masovnu komunikaciju uvode tip humora koji zbog provokativne prirode pre nije bio tako gledan. Provokativni duh parodije inficirao je trajno uparloženi sistem dotadašnje sterilne zabave, donevši sobom mnogo beskompromisniji, kritički obojen pristup osetljivim temama, svemu onome što nije smelo da se dovodi u pitanje. Englezi su se i dalje pravili Englezima, ali... suptilna ironija je sve to veoma vešto razobličavala.

Dovoljno je spomenuti još jednu fascinantnu činjenicu koja dovodi u vezu dva najveća kulturna proizvoda Velike Britanije druge polovine 2o. veka (The Beatles & Monthy Python’s flying circus) koja su neizmerno obogatila evropsku i svetsku kulturu. Naime, nekadašnji Beatles – George Harrison, bio jedan od glavnih prijatelja, obožavaoca i stalnih potpora ovom genijalnom timu (pored toga što je uradio parodiju vlastitog hita My sweet Lord sa Pajtonima, učestvovao sa prijateljom Ericom Idleom u projektu benda The Rutles, koji je parodirao Beatlese, njegova je kompanija Handmade films finansijski potpomogla snimanje kultnog Brajanovog žitija). Ono što su Harrison i pomenuti Beatlesi uradili u svetu muzike, ludih šezdesetih – kako muzikom, tako i specifičnim, ironičnim, nadrealnim humorom, samo je promenilo formu i uz dodatnu energiju ekipe visokoobrazovanih otkačenjaka sa prestižnih Kembridža i Oksforda poprimilo formu skečeva, filmova, na kraju i muzičkih, pozorišnih komada – okrenuvši sve nedodirljivo još jednom naglavačke.

Stekavši neophodno iskustvo i uigranost, ekipa veoma brzo dolazi u kreativnu autorsku fazu, čiji će plodovi doneti svetsku slavu i uspeh. Naime u periodu između 1969. i 1975. godine nastaje antologijski pajtonološki ciklus uvrnutih i sasvim različitih antiskečeva - parodija, smeštenih u četiri serijala od 45 epizoda. Ludilo zvano And now for something completely different počinje da se prvi put emituje na BBC-u famoznog 5. oktobra 1969. godine.

Engleska. Nedelja naveče, 5. oktobra 1969. Veliko iznenađenje čeka one koji pale televizore i pripremaju se za veče zabave. Igra u kojoj takmičari ocenjuju smrt Džingis Kana. Oglas za maslac pun hvale njegovom izvrsnom ukusu koji je nemoguće razlikovati od ukusa mrtvog raka. Uzbuđeni sportski komentatori koji uživo prenose kako Pablo Picasso slika vozeći se po Engleskoj. Radi se o Letećem cirkusu Montyja Pythona! Krajem šezdesetih – decenije rasnih nemira, studentskih protesta, neobjavljenih ratova, političkih ubistava, Woodstocka, prvog sletanja na Mesec i proboja osećajnih kantautora – verovatno ništa nije moglo biti potpuno novo i neočekivano.

Ipak, te večeri desilo se po prvi puta nešto sasvim različito, neočekivano, novo. Ismevajući okoštali, rutinski, previše normalan program BBC - a, John Cleese, jedan od idejnih vođa i zaštitnih znakova pajtonovaca, pojavivši se u smokingu izgovara ono čuveno: A sada, nešto sasvim drugačije. Ostatak priče je već odavno legenda, kojoj ćemo se uskoro vratiti. No, pre toga valjalo bi se malo pozabaviti čudesnom igrom i ironijom sudbinskih koincidencija ... jednog posve različitog datuma, posebnog po mnogo čemu.

AND NOW...

Pre nego što kažem nešto više o ovom genijalnom serijalu, spomenuo bih dve-tri čudesne povijesne koincidencije. Prva od njih je ta da se na isti dan,  sedam godina ranije,  dakle 5. oktobra 1962. pojavio prvi singl rock and roll benda The Beatles – Love me do, liverpulske skupine koja će definitivno obeležiti šezdesete godine (pre svega muzikom, ali i veoma specifičnim smislom za humor) i okrenuti svet i mnoga shvatanja života zauvek naglavačke. Druga od koincidencija sama po sebi je čudo bez presedana - 5. oktobar 2000. u Srbiji. Što se točno tog povijesnog dana zapravo desilo u zemlji Dembeliji, sam Bog zna - revolucija, evolucija ili obična prevara u stilu bespuća povijesne zbilje - odlučite sami. Treća, i za našu priču najbitnija je veza  između istovetnog i istovremenog (5. oktobar 1969.) kreativnog vrhunca genijalnog stripa Alan Ford (žestoke socijalne satire i ništa manje otkačenog brixyjevskog humora) i već pomenutog serijala - bila su to dva dotad nezabeležena trijumfa ludila i pokušaja da se učmali svet prikaže iz sasvim, sasvim različitog ugla - u svakom slučaju više no uspešno.

Serijal o nečemu sasvim različitom po formi je predstavljao polučasovni šou humora, satire, animacije, muzike i koječega sve ne, stilski bitno različit od bilo čega do tada viđenog. Antiskečevi u kojima se pajtonovci pojavljuju kao: autori, režiseri, glumci i animatori, scenografi, muzičari, producenti i sve ostalo, bili su neviđena parodija društva u kojem su nastali i života uopšte. Skečevi pajtonovaca bi se često smatrali besmislenim i međusobno nepovezanim, a neretko nisu ni imali završetak - a u mnoštvu slučajeva niti početak. To je bio rezultat neobičnog kreativnog procesa kojim su stvarali skečeve u grupama po dvoje i tada se okupljali zajedno, pa odlučili šta od toga ulazi u emisiju. John Cleese je to ovako video: Ako bismo smatrali da se predugo zamaramo sa završetkom za neki skeč, jednostavno bismo ga prekinuli upola.

Pozadinski efekat svega činila bi uparložena i letargična, birokratski organizovana TV mreža i država (BBC,Great Britain) u žabokrečini tradicije, idealno tle za uspon novih ideja i parodiju starog. Kao studenti književnosti, prava, istorije i medicine pajtoni su sa ogromnim predznanjem vešto ismevali sve i svakoga, naravno, uvek sa stilom i rafiniranošću. Istorijske ličnosti, političari, kraljevska porodica, umetnici i filozofi, domaćice i radnici, malograđanština i posebno BBC našli su se na udaru ove ingeniozne šeretske ekipe - bio je to do tada neviđeni totalni trijumf humora nad stupidnom uobraziljom tzv. ozbiljnih i uspešnih ljudi. Oduzimajući stvarima nepotrebnu preuzvišenost, pajtonovci su ih svodili na pravu meru.

Pajtonovci se nikada nisu previše obazirali na cenzuru: koliko god je BBC u to vreme konzervativan bio, odisao je nekom neponovljivom liberalnošću, tolerancijom. Pajtonovcima, uglavnom već iskusnim zabavljačima, bilo je dozvoljeno praktično sve - zafrkavali su koga su stigli, od monarhističke porodice do anglikanske crkve, od puritanaca do liberala, niko nije ostao pošteđen njihovog samosvojnog, anarhističkog, sarkastičnog i nadrealnog humora.

THE MEANING OF LIFE

Pišući ovaj omaž  prisećam se gomile nezaboravnih scena nečeg sasvim različitog , kao i mog prvog susreta sa ovim inteligentnim šeretima: bilo je to davne 1989 godine, zahvaljujući kultnom noćnom programu TV Sarajeva (da, tada se to tako zvalo – nije bilo interneta, kablovske i miliona besmislenih kanala koji emituju glupost i prazninu), a u epizodi koju sam tada gledao pojavljuje se čuveno društvo za zbunjivanje mačaka!). Bio je to pravi šok i čudesna radost (nakon svega u čemu sam do tada uživao kao ljubitelj otkačenog, crnog, apsurdnog, britanskog ili kako se već beše zvaše ta vrsta humora - od stripova poput Alana Forda, preko The Muppet show programa – gospoda sa balkona Waldorf i Statler – dva moćna cinika i moja večna inspiracija, do recimo serija Mućke – Only fools and horses i ’Alo, ’Alo, te domaće, sarajevske varijante pajtonovaca Top liste nadrealista). Prisećam se legendarnog Klizovog silly walk ludila, fudbalske utakmice koju igraju filozofi, zatim planinarenja niz ulice Londona, mister Neutrona, niza urnebesnih parodija na smarajuće TV emisije i voditelje BBC –a, smrtonosnog vica koji na ratištu čini čuda, parodije nasilnih filmova Sema Pekinpoa, niza koji je zaista nepregledan i veoma teško opisiv. Spomenuću  još samo da je neponovljivi ciklus zaživeo i kao film, nešto u stilu the best of skečeva.

Neke stvari u životu su loše

One vas zaista mogu naljutiti

Druge stvari vas samo teraju da psujete i psujete.

Kad žvaćeš životni hrskavicu

Ne gunđajte, zviždite

I ovo će pomoći da stvari ispadnu nabolje…

I...uvek gledajte na svetlu stranu života...

Uvek gledajte na svetlu stranu života...

Ako život izgleda kao da je pokvaren

Ima nešto što ste zaboravili

A to je da se smejete i smejete,

igrate i pevate.

Kada se osećate na deponijama

Ne budite blesavi kreteni

Samo stisnite usne i zviždite - to je stvar.

I...uvek gledajte na svetlu stranu života...

Uvek gledajte na svetlu stranu života...

Jer život je prilično apsurdan

A smrt je poslednja reč

Uvek se morate okrenuti prema zavesi sa lukom.

Zaboravite na svoj greh – nasmejte se publici

Uživajte - to vam je ionako poslednja šansa.

Zato uvek gledajte na svetlu stranu smrti

Neposredno pre nego što udahnete krajnji dah

Život je sranje

Kad ga pogledate

Život je smeh, a smrt je šala, istina je.

Videćete da je sve to predstava

Neka se smeju dok idete

Samo zapamtite da je poslednji smeh na vama.

I uvek gledaj svetlu stranu života...

Uvek gledaj na pravu stranu života...

(Hajde momci, razveselite se!)

Uvek gledajte na svetlu stranu života...

Uvek gledajte na svetlu stranu života...

(Znate, gore stvari se dešavaju na moru.)

Uvek gledajte na svetlu stranu života...

(Mislim - šta imaš da izgubiš?)

(Znate, dolazite iz ničega - vraćate se u ništa. Šta si izgubio? Ništa!)

Uvek gledaj na pravu stranu života...

Kreativni vrhunac Monti Pajton trupe usledio je sedamdesetih godina 20. veka. Na red je došao niz igranih filmova, a uz njih i knjige, ploče i glumačka ostvarenja kod drugih reditelja. Kultna trilogija ostaće zauvek upamćena, a čine je filmovi: Monti Pajton i sveti Gral (1975.)(realizovan u režiji Terry Jonesa i Terry Gilliama, film je brutalna parodija utemeljena na legendi o kralju Arturu i njegovoj srednjovekovnoj potrazi za Svetim Gralom, pajtonovski urnebesno uobličenoj u nešto sasvim drugačije), Brajanovo žitije (1979)(u režiji Terry Jonesa, sa Grahamom Chapmanom u glavnoj, nezaboravnoj ulozi, film je kritika nekih aspekata religije poput nekritičkog prihvaćanja ideja, sledbeničkog mentaliteta, psihologije mase i izvrtanja činjenica. Osim toga prisutna je i politička tematika vidljiva kroz Brianov politički angažman u jednoj od brojnih separatističkih organizacija koje se samostalno bore za oslobađanje Judeje od rimske vlasti. Zbog niza slučajnosti i nesporazuma prilikom Brianovih  pobunjeničkih akcija, grupa ljudi ga počinjene smatrati mesijom, uprkos njegovom jasnom odbijanju takvih ideja. Budući da su ga ljudi već počeli slediti, pokušava ih uveriti da prigrle individualizam i odbace autoritarne figure, ali njegov govor niko ne shvata. Rimljani ga na kraju uhapse i osuđuju na razapinjanje na krstu. Na kraju filma, viseći na krstu, Brian peva optimističnu odu životu  Always Look on the Bright Side of Life) i remek delo nadrealizma, totalni filozofski trijumf nečeg sasvim različitog - Smisao života (1983.). Kroz niz urnebesnih epizoda – od čovekovog rođenja do smrti, Monti Pajton ekipa filozofski sagledava ljudski život na sasvim različit način i iz ugla parodije i satire. Od apsurdne mašine u porodilištu (zatrpanom masom nepotrebnih čudesa savremene tehnologije, gde jedino nedostaje čovek) koja se oglašava sa čudesnim zvukom:Ping!, kreću nadrealistično-cinične hladnokrvno-engleske opaske o svemu i svačemu nepotrebnom i smešnom u čovekovom životu. Sav apsurd sveta prostire se filmskim platnom, sagledan humorom i propušten kroz brutalno satirični pajtonovski filter urnebesne parodije. Parodije i cinizma, jetkog i prefinjenog ludila krajnje specifičnog engleskog humora nisu pošteđeni ni Katolička crkva ni kruti i zaglupljujući obrazovni sistem (urnebesne epizode o upotrebi kontracepcije, rađanju i Cleesovom praktičnom, edukativnom pojašnjenju seksa). Jedna od urnebesnih scena kojima obiluje ovaj kinematografski kreativni vrh trupe,  prati brutalni kolonijalni sukob između Britanaca i afričkih Zulu ratnika, 1879. godine. U kadru se pojavljuje neverovatni John Cleese (kao britanski oficir, uvek hladnokrvan, staložen i savršen u rezonovanju stanja, donošenju pravih odluka i pre svega u saosećanju prema vojnicima koji hrabro i bespoštedno ginu za Krunu) usred krvave bitke i hladnokrvno se brije i doteruje dok oko njega padaju masakrirani vojnici. Zatim mirno (kroz sav taj haos) odlazi do šatora oficira Perkinsa (Eric Idle) koji je misteriozno u toku noći ostao bez noge, ali on misli da je to posledica ugriza komarca!. Zabrinuti, oni zovu u pomoć doktora (Chapman) da razreši taj neobični i grozni slučaj i da konačnu dijagnozu osakaćenom pacijentu.

Tokom noći je starom Perkinsu njegova noga, pa... odgrižena,  zabrinuto konstatuje Cleese.

Pa da onda pogledamo tu tvoju nogu, obraća se doktor Perkinsu, dok on hladnokrvno i nezainteresovano čita knjigu. Apsurdnim humorom pajtonovci grade ciničnu situaciju puneći atmosferu kadra uvrnutim humorom gde se svi prave ludi i kao ne primećuju šta se stvarno dešava.

Doktor brižljivo gleda odgriženu Perkinsonovu nogu i hladno konstatuje da: to nije ništa ozbiljno, možda virus, i ako ćete igrati fudbal (upozorava Perkinsa) ili nešto slično, nemojte forsirati tu nogu!.

Na kraju ludačke scene, doktor ipak priznaje pacijentu da: stanje i nije baš toliko bezazleno i da verovatno nije u pitanju običan virus već neka vrsta višećelijskog oblika života s prugama, velikim kao britva oštrim zubima, oko tri metra dužine iz roda felis horribilis. Ono što mi doktori, u stvari, zovemo TIGAR!

Tigar? U Africi? Odakle?, zgranuto i uplašeno svi se glasno upitaše.

Verovatno je pobegao iz ZOO vrta!, na kraju hladno konstatuje Cleese.

Bile su to religiozne i istorijske teme, obrađene iz posebnog filozofsko - pajtonološkog ugla. Bez ikakvog lažnog moralisanja i autocenzure na videlo dana su isplivale mnoge večne istine i nepobitne činjenice propuštene kroz satirični filter otkačene trupe. Niko jednostavno nije pošteđen - svidelo se to nekom ili ne, sve je ogoljeno do granice beskompromisnog humorističnog bola. Potoci suza preplavili su mnoge bioskopske dvorane tih godina.

Tokom sezona snimanja legendarnih skečeva, trupa je istovremeno snimila dugometražni film A sad, nešto sasvim drugačije, koji je bio kolekcija starih skečeva (ponovno snimljenih) uz dodatak nekoliko koji su bili odbačeni u emisiji. Kako je emisija imala četiri sezone, tako se i posada pomalo umorila od rada. Nekoliko je pajtonovaca kasnije priznalo da je pred kraj bilo dosta napetosti između nekih članova trupe, posebno sa Chapmanom, koji je tada bio alkoholičar za kojeg je Cleese rekao kako je bilo nemoguće raditi s njim. Situacija je dovela do toga da se Cleese povukao, tako da je zadnja sezona protekla bez njega.

Narednih godina gledali smo pajtonovce u solo projektima. Kao reditelji, glumci i scenaristi pojavljivali su se u nizu ostvarenja. Pomenimo neke od njih: Brazil, Tačan kao sat, Riba zvana Vanda, Viking Erik, Lavirint, Avanture Barona Minhauzena, Kralj ribara, Fierce animals, Splitting heirs, Falični pansion.

Iako u potonjim ostvarenjima nisu uspeli da se uzdignu do nadrealnog nivoa prvih petnaestak godina stvaralaštva, legenda o njima ostala je neokrnjena. Ono što su ostavili za sobom pomerilo je lavinu  novih nadrealista i okrenulo sliku sveta bar za 360 stepeni. Duh sasvim različitih ostaje i dalje da živi, gledajući na život i svet sa mnogo vedrije strane. Kada su se na kraju prošlog veka i milenijuma svodili računi o britanskom doprinosu svetskoj pop-kulturi 20. veka u obzir za prvo mesto došli su samo jedan pop-band i jedna TV filmska ekipa: naravno, to su bili The Beatles i Monty Python Flying Circus.

Od kada se na jugoslovenskoj televiziji davne 1972. godine počela prikazivati serija Leteći cirkus Monty Pythona pa sve do današnjih dana, stvari se nisu mnogo promenile - humor i satira grupe su od samih početaka bili bliski ovdašnjem senzibilitetu za smešno. Oni i danas deluju jednako aktuelno, ako ne i više, kao i tada, premda to u suštini nije neki sasvim originalan autorski izraz: njihov se cinizam i nemilosrdno žigosanje svih devijantnih pojava savremenog (britanskog) društva oslanjao na razgradnji humora braće Marx, naročito Grouchov verbalni nadrealizam, te na literarne varijante istog oličene u delima Danila Harmsa, Borisa Viana, Ionescoa i Becketta. Ali, upakovavši ovakav samosvojni gemišt u TV-serijal za široke narodne mase bilo je, ipak, kako bi oni sami to rekli: Something completely different (kako im se i zove prvi celovečernji igrani film).

Zato, dragi moji ljubitelji humora, ne uzimajte uvek u životu sve zdravo za gotovo - uvek postoji NEŠTO SASVIM RAZLIČITO.

 

Iz štampe izašle knjige o Štuliću i Kobejnu Dragana Uzelca

Iz štampe izašle knjige o Štuliću i Kobejnu Dragana Uzelca: Čupava Keleraba - je sajt posvećen promociji kulture i društva u čijem fokusu su mladi i kreativni ljudi knjige

 

 

Janis Joplin – TURTLE BLUES (Kornjačin bluz)

 

Album Cheap Thrills iz 1968. godine najbolje pokazuje svu raskoš talenta Janis Joplin, njenu emociju, snagu, eksplozivnost - tananu liniju između krajnosti tuge i sreće, ružnog i lepog, divljine i ranjive pitomosti. Sve je toliko natopljeno bolom, iskrenošću, jecajima srca i duše, unutrašnjom lepotom i setom da se prosto fizički oseti između akorda i stihova, uzdaha između svake otpevane i neotpevane reči. Uz veoma kvalitetne muzičare benda Big Brother and the Holding Company, čar jedinstvenog užitka se enormno povećava, čineći ovaj album jednim od vanvremenskih štiva za udžbenike o lepoti duše, iskrene emocije, čistog srca, blue nota i poezije neprilagođenih vesnika nedosanjanih snova.

Janis Joplin prvi put je postala zvezda legendarnim nastupom na Monterey Pop Festivalu u junu 1967., a tada je Big Brother & the Holding Company - bend na čijem je čelu bila - imao samo slab debi na malenoj Mainstream etiketi. Clive Davis iz Columbije potpisao je s njima ugovor nakon te eksplozivne svirke i krenuli su raditi na svojoj prvoj ploči za veliku izdavačku kuću. Priča se zvala Jeftina uzbuđenja(naziv albuma je bio promenjen, skraćen, jer je prvobitna zamisao bila – Seks, droga i jeftina uzbuđenja) i vremenom je postala jedan od najboljih albuma u celokupnoj, razuzdanoj istoriji rokenrola. Harizmatična, hipersenzibilna Janis Joplin bila je šlag na torti jedne sjajne blues rock priče, priče koja je duboko uranjala u blues i jazz tradiciju rodne Amerike i neke od njenih besmrtnih klasika poput numera Summertime(George Gershwin) ili pak veličanstvenog bluesa Ball and Chain(Big Mama Thornton). U postavi: Janis Joplin – vokal, Sam Andrew – gitara, vokal, James Gurley – gitara, Peter Albin – bas i Dave Getz – bubnjevi, Big Brother & the Holding Company donose sjajan album sa nizom sirovih užitaka (i utiskom da se radi o live albumu, mada je samo numera Ball & Chain snimljena na koncertu u Winterland Ballroomu – studijske pesme koje su snimili pomešane su sa zvukovima publike kako bi slušaoci imali dojam da se radi o koncertnom albumu).

Barska atmosfera Turtle Bluesa(Kornjačin Bluz i duša Janis Joplin prosuta hipersenzibilnim glasom po podu sete postojanja), lagani klavir, lepljiva ustajalost dima i alkoholnih isparenja beskrajnih noći i izneverena očekivanja čudesnih noćnih ptica koje dočekuju novu zoru života nakon fajronta, prasak stakla slomljenih čaša neispijene gorčine ljudskog postojanja, oslikavaju blues senzibilitet Cheap Thrills albuma koji se oseti na dodir, dok lagano se pokreće jedna nesvakidašnja blues storija o treptajima i snovima ranjene ženske duše.

 

Ah, ja sam zla, zla žena
I ne mislim ni na jednog muškarca, ni na dobrog, ni na koga.
Ja sam zla, zla žena,
ne mislim ni na jednog muškarca, ni na dobrog.
Samo se ponašam prema njima kako želim.
Nikada se prema njima ne ponašam, dušo, kao što bih trebala.

Oh, Bože, jednom sam imala tatu,
rekao je da će mi dati sve što vidim.
Jednom sam imala tatu,
Rekao je da bi mi dao sve što vidim.
Da, jest
Pa sam rekla, "Dušo, želim sunce,
ti izvadi zvijezde iz noći.
Hajde i daj mi ih, dušo, jer ih želim odmah."

Ja nisam žena
koja bi od tvog života napravila lagodan krevet, ha ha ha ha!
Ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne.
Ja nisam žena, ne,
da ti život bude laka postelja.
Da, ali ako ti, ako samo želiš izaći na piće, dušo,
hoćeš li me pozvati sa sobom, molim te.
Oh, bit ću tako dobra prema tebi dušo, da!
Vau, samo naprijed!

Pretpostavljam da sam poput kornjače
koja se skriva ispod svog stvrdnutog oklopa.
Vau, vau, o da, poput kornjače
koja se skriva ispod svog otvrdnulog oklopa.
Ali znaš da sam jako dobro zaštićena -
predobro poznajem ovaj prokleti život.

Oh! Sad me zovi zločestom, možeš me zvati zlom, da, da,
nazivali su me mnogim stvarima okolo,
Dušo, zar ne znaš da jesam!
Vau, zovi me zlobnom ili zovi me zlom,
nazivali su me mnogim stvarima, svim stvarima okolo,
Da, ali dobro ću se brinuti za Janis, da,
dušo, nitko me neće gnjaviti.

Turtle blues donosi toliko snažnih i setnih emocija u molećivom blues glasu koji dira srce i dušu, glasu kraljice tuge i bola Janis Joplin, da jednostavno možete da osetite u zraku duh nekadašnjih blues diva poput Ma Rainey, Big Mama Thornton, Bessie Smith, Billie Holiday, Victoria Spivey. Kada čujete klavir u Turtle Bluesu, primetićete tonu ukrasnog zveckanja u desnoj ruci svirača, dok leva ruka (ponekad sinhronizovana s gitarom) proizvodi stoički repetitivnu ritmičku bazu od samo  tri akorda, na koji se nadovezuje gitarski solo dvanaestice koji se poput kristala razbija u svesti slušaoca, nagoni na pokret, iščitava svu setu usamljene ženske duše očajno željne pažnje, nežnosti, poštovanja. Duh prebogate tradicije izbija iz svakog tona, akorda i uzdaha, miris ustajalog dima i alkoholnih isparenja izvire sa dna rilni ploče koja treperi u ritmu otkucaja ranjenog ženskog srca, duša jeca i predaje se čudesnom momentu između dve večnosti. Kornjačin blues Janis Joplin nešto je toliko senzibilno i iskreno da vas u svakom momentu proživljenosti pesme probija znoj vreline ženske duše dok udarate u neprobojan oklop nekoga ko je toliko samosvestan i svoj da ostaje večno nedodirljiv poput udaljenih zvezda, njihovog besmrtnog sjaja koji samo naizgled gasne... na momenat, ali nikad za stalno... Ispod blues oklopa jedne kornjače (kao i iz svake pore, rilne ove maestralne ploče, snimke) izbija neugasivi vulkan strasti nesigurnog ženskog srca u potrazi za ljubavlju, pažnjom...

 

By Dragan Uzelac

THE BEATLES: ABBEY ROAD (1969.)

 ON THIS DAY, 26. september 1969. The Beatles released the album "Abbey road"

 

THE BEATLES: ABBEY ROAD (1969.)

Leta 1969. The Beatles su se poslednji put našli zajedno u studiju, radi snimanja novog, ispostaviće se, hronološki poslednjeg albuma (početak snimanja albuma usledio je 22. februara 1969. nakon zloslutne i rastrzane epizode sa snimanjem albuma i filma Let it be, koji je zbog mnoštva nesuglasica i nezainteresovanosti, ostavljen po strani, sve do proleća 1970., kada je napokon realizovan i objavljen maja iste godine, mesec dana nakon zvaničnog raspada benda - ironija sudbine često je nemilosrdna). Naziv je dobio po čuvenom londonskom studiju Abbey road, mestu snimanja albuma (kao i mnogih ranijih snimaka Beatlesa). Ispred studija, na legendarnom pešačkom prelazu, napravljena je još čuvenija fotografija Beatlesa kako prelaze ulicu (London, 8. avgusta 1969.) - bila je to jedna od opraštajnih slika četvorice momaka koji su 5. oktobra 1962. objavili svoj prvi singl - pesmu Love me do i nakon toga osvojili svet, slika iskorištena za omot ploče Abbey road. Dana 25. avgusta The Beatlesi su se poslednji put zajedno našli u studiju, da bi već idućeg meseca Lennon obavestio ostatak benda da napušta The Beatles – on je odluku o napuštanju Beatlesa doneo 12. septembra 1969., neposredno pre nastupa njegovog Plastic Ono Banda na Toronto Rock And Roll Revival festivalu, a saopštio je ostatku benda na sastanku održanom nedelju dana kasnije  (bila je to činjenica koja je dugo skrivana od očiju javnosti), sve do 10. aprila 1970. kada McCartney saopštava da Beatlesa više nema.

Par meseci ranije, početkom 1969. godine, snimljen je album i film Let it be, ali zbog sve većih nesuglasica unutar benda ostavljeni su po strani. Naime, nakon legendarnog nastupa na krovu The Beatles kompanije Apple (30. januara 1969.) Lennon, Harrison i Ringo Starr zatražili su da poslove Beatlesa (zbog sve brojnijih finansijskih nesuglasica i autorskih prava) preuzme Alan Klajn (menadžer Stonesa), dok je Paul McCartney insistirao da to bude porodična firma njegove supruge Linde Eastman – vreme će pokazati da je ta epizoda bila konačna jabuka razdora koja je rasturila bend, formalno godinu dana kasnije, mada se sudski spor nastavio i tokom cele 1970., mesecima nakon kraja The Beatlesa.

Let It Be bila je toliko nesretna ploča, iako na njoj ima sjajnih pesama, da sam stvarno verovao da je to kraj The Beatlesa i pretpostavljao sam da više nikad neću raditi s njima, pričao je George Martin, njihov producent. Pomislio sam: Kakva šteta ovako završiti. Stoga sam bio prilično iznenađen kada me Paul nazvao i rekao: Napravićemo još jednu ploču – biste li je hteli producirati?.

Bližio se kraj šezdesetih, bližio se kraj epohe koju su po mišljenju mnogih stvorili sami Bitlsi i pokrenuli 5. oktobra 1962. upravo svojim prvim zvaničnim singlom – Love me do. John Lennon, pevač, gitarista i njihov ideolog je već uveliko radio na solo projektima, zahvaljući najviše uticaju nove supruge, kontroverzne japanske umetnice Yoko Ono. Sve više se politički angažovao kroz razne pacifističke projekte, izdavao singl ploče (između ostalih antiratnu himnu Give peace a chance) kao i niz eksperimentalnih albuma, gledajući sve više na Bitlse kao opterećujuću prošlost. Mit se lagano krunio. Zla kob industrije zabave i nemilosrdni pritisci moneymakera gušili su postepeno radost sviranja i stvaranja, dovodeći priču do apsurda. Muzičari su vremenom postajali marionete i robovi za ispunjavanje komercijalnih prohteva i ponižavajućih ugovora, a njihov rad kompromisno komercijalno smeće, jeftina zabava za milione.

Niko nije sa sigurnošću znao da će to biti poslednji album - ali svi su osećali da jeste, priseća se kraja Beatlesa njihov legendarni producent (peti Beatles, kako su ga zvali) - George Martin. Beatlesi su prošli toliko toga i tako dugo. Bili su zatvoreni jedno s drugim gotovo deceniju, i bio sam iznenađen što su izdržali tako dugo. Uopšte me nije iznenadilo što su se razišli jer su svi hteli živeti svoje živote – i ja sam takođe.

Uprkos svemu, Beatlesi ne bi bili to što jesu da nisu smogli snage da i Abbey road urade na pravi način - ironijom sudbine ispostavilo se da su na kraju stvorili još jedan izvrstan, možda i najbolji album. I tada, kao i godinama unazad, delovali su nadahnuto, sveže i inspirativno. Stvorili su najzreliji album, predivni pop kolaž povezan jedinstvenom The Beatles magijom (uz malu pomoć Moog sintisajzera i osmokanalnog studija koji su prvi puta korišteni na njihovim inspirativnim, inovativnim snimkama). 

Abbey Road bio je jedinstven među albumima Beatlesa po tome što na prednjoj strani omota nije sadržao ni ime grupe ni naziv albuma. Četiri člana slikana su kako odlaze iz studija EMI - što je simbolična gesta s obzirom na hiljade sati provedenih unutar studija od 1962. godine.

Pesma koja otvara legendarni Abbey road bila je Lennonova Come together. Sa svojim seksualno - političkim naslovom - Come together je Lennonovo poslednje zagovaranje kontrakulture tokom boravka u The Beatlesima (fraza koju je skovao Timothy Leary bila je slogan za njegovu kampanju protiv kandidature Ronalda Regana za gradonačelnika Kalifornije, 1969.. Leary je Lennona zamolio da napiše pesmu za kampanju i Lennon je pristao.

Izvorno seme ideje koja je rezultirala klasičnom Lennonovom pesmom tog prelomnog perioda (početaka Lennonovog otvorenog političkog angažovanja na strani radikalnih buntovnih pokreta, levice, kao i njegovog konačnog razlaza sa Beatlesima, prošlošću i odlaska u Ameriku naredne godine, uz to još i istinskog početka solo karijere) - Come Together datira sa početka juna 1969.. Nastanak ove neobične pesme (koja otvara poslednje poglavlje Beatlesa i koja je Lennonu po prvi put donela tužbu za plagijat – navodno je koristila deo melodije pesme Chuck Berryja You can’t catch me) je vezan za Timothy Learyja, otvorenog zagovornika LSD-a, koji se odlučio kandidovati za guvernera Kalifornije protiv Ronalda Reagana na izborima 1970. godine. Leary i njegova supruga Rosemary pozvani su u Montreal u Kanadi kako bi prisustvovali drugom i poslednjem bed-in performansu za mir Johna i Yoko. Tamo su stigli na sastanak s proslavljenim parom šestog dana njihovog protesta u krevetu, 1. juna 1969.. I upravo tamo, u sobi 1742. hotela Queen Elizabeth (ili Hotel Le Reine Elizabeth), par Leary nagovaran je da se pridruži refrenu snimanja filma Give Peace A Chance, koji je objavljen ubrzo nakon toga kao prvi singl grupe Plastic Ono Band. U slavljeničkom duhu tog događaja, John je uvrstio njihova imena ( Timmy Leary, Rosemary ) u završni stih koji imenuje prisutne toga dana. U znak zahvalnosti na njihovoj saradnji u improviziranom snimanju ove pesme, Lennon je sledećeg dana, 2. juna 1969., pitao Learya može li išta učiniti kako bi pomogao njegovoj kandidaturi. Learyovi su hteli da im napišem pesmu za kampanju.

Napisana u stilu Lennonovih politički angažovanih, pacifističkih, postbitlsovskih pesama poput Give peace a chance, Working class hero, Imagine, Power to the people, Happy Xmas (war is over) i Woman is the nigger of the world, ova pesma ispaljuje jetki mlaz blebetanja prema nasilnim neprijateljstvima neprosvetljenog sveta, ukazujući na to da je jezik koji se koristi u takvim sukobima potencijalna zamka.

Ono što mogu da vam kažem jeste to da morate da budete slobodni, jetko saopštava John Lennon u duhu jednog radikalno buntovnog vremena socijalnih nemira i društvenih previranja. Sloboda koju Lennon u pesmi priziva razlikuje se od pređašnje revolucionarne slobode po tome što je ona oslobađanje od svih normi i svih formi, uključujući i one najradikalnije – levičarske. Bio je to Lennonov opraštaj sa Beatlesima i jednim snom, kao i uvod u sve one turbulentne, pre svega politički obojene događaje i traume koje će ga pratiti tokom njegove poslednje decenije života, decenije provedene u Americi gde je nastavio radikalnu borbu za mir u svetu, solo karijeru i borbu za iseljeničku vizu (tzv. zelenu kartu koju nikako nije mogao da dobije zbog burne prošlosti, hapšenja zbog posedovanja kanabisa u Britaniji i naravno kao opasan politički protivnik američkih vlasti koje su mu preko FBI sve vreme disale za vratom, na kraju ga i brutalno uklonivši).

George je imao samozadovoljstvo na licu kad je ušao s ovim, i s pravom - znao je da je apsolutno briljantan. I po prvi put, John i Paul su znali da se George popeo na njihov nivo, seća se legendarni snimatelj Beatlesa Geoff Emerick momenata tokom snimanja Harrisonove numere Something.

Sledi je još jedan melanholično smirujući George Harrison klasik Something (komponovan na klaviru, tokom pauze na radu na Belom albumu Beatlesa). Kruna stvaralaštva Georgea Harrisona u Beatlesima, po mišljenju mnogih, bila je još jedna ljubavna, melanholijom obojena balada jednostavno nazvana Something, jedan od brilijanata koji su put večnosti odveli duh The Beatlesa i njihov poslednji album Abbey road.

Ima nečeg u načinu kako se kreće

Privlači me kao ni jedna pre

Ima nečeg u načinu kako mi se udvara

negde u njenom osmehu ona zna

Da mi ne trebaju druge ljubavi

Ima nečeg u njenom stilu kojim mi to pokazuje

Ima nečeg u tome, ona zna

I sve što mi je ostalo da mislim o njoj

Ima nečeg u stvarima koje mi pokazuje

Ne želim da je napustim sad

Pesma za koju je Frank Sinatra tvrdio da je najveća ljubavna pesma u poslednih 50 godina, John Lennon priznao da je najbolja na albumu Abbey road, i koja je stekla status druge najobrađivanije pesme The Beatlesa od strane drugih izvođača (nakon Yesterday), nastala je još sredinom 1968., tokom pauze u radu na Belom albumu, kada je Harrison komponovao na klaviru.

Snimljena je za album Abbey road tokom leta 1969. (period jul-avgust), tokom pet zasebnih snimanja. Predivna melodija, bez uobičajene Harrisonove gorke harmonije, ukrašena lirikom teksta i klasičnom gracioznošću (uz Billyja Prestona na Hammond orguljama i nizom studijskih muzičara – 12 violina, 4 viole, 4 violončela i jedan kontrabas) učinili su numeru Something muzičkim evergreenom.

   U svojoj knjizi Wonderful Tonight: George Harrison, Eric Clapton i ja, Pattie Boyd napisala je: George je napisao pesmu pod nazivom Something . Zapravo mi je rekao da  je  napisao za mene. Mislila sam da je to lepo i ispala je najuspešnija pesma koju je ikad napisao, s više od 150 obrada. Georgeova omiljena verzija bila je ona Jamesa Browna. Moja je bila George Harrisona, koju mi ​​je svirao u našoj kuhinji. Ali, zapravo, do tada je naša veza bila u problemima. Od putovanja u ašram Maharishi Mahesh Yogija u Indiji 1968. godine, George je postao opsesivan u meditaciji. Takođe je ponekad bio povučen i depresivan.

George je kasnije tvrdio da nije imao nikoga na umu kada je napisao pesmu Something. On je u to vreme proučavao svesnost Krišne i njegova prvobitna namera tokom pisanja pesme bila je privrženost Krišni, misao o Gospodu. Zapravo, tekst pesme je glasio nešto u načinu na koji se ON kreće, ali George ga je na kraju promenio ne želeći da ga ljudi doživljavaju kao PUT (a ne ljubavnu pesmu, posvećenu voljenoj ženi).

Maxwell’s silver hammer standardna je mccartneyjevski sladunjava pesmica za nežnije sladokusce (jedna od onih koje su nastajale tokom snimanja zloslutnog Let it be filma i albuma, pesma od koje su se ostala trojica Beatlesa prosto ježila smatrajući je jednim od najlošijih trenutaka benda – posebno John Lennon koji na njoj nije ni svirao), lagana uvertira u remek-delo, fantastični rokerski klasik Oh, darling!. Strasno otpevana i proživljena, pesma od koje vas podilazi jeza, jedan je od najboljih McCartneyjevih komada, emotivni rok klasik (u satiričnom du-vap stilu pedesetih) propušten kroz čudesni Beatle filter melodičnosti koja dira dušu i raduje prefinjenošću sete - savršenstvo jednostavnosti prenošenja emocije, uz moćan glas i klavirsku pratnju.

Oh!Darling  je bila sjajna Paulova pesma koju nije previše dobro pevao. Uvek sam mislio da sam mogao bolje – to je bio više moj stil nego njegov, prisećao se kasnije John Lennon. Da je imao pameti, trebao mi je dopustiti da je otpevam, dodao je John uz osmeh.

Oh draga, molim te veruj mi
Nikada ti neću učiniti ništa nažao
Veruj mi kad ti kažem
Nikada ti neću učiniti ništa nažao

Oh draga, ako me ostaviš
Nikada neću uspeti sam
Veruj mi kad te molim
Nikad me ne ostavljaj samog

Kad si mi rekla da ti više ne trebam
Pa, znaš da sam se skoro slomio i zaplakao
Kad si mi rekla da ti više ne trebam
Pa, znaš da sam se skoro slomio i umro

Oh draga, ako me ostaviš
Nikada neću uspeti sam
Veruj mi kad ti kažem
Nikada ti neću učiniti ništa nažao
veruj mi draga

Kad si mi rekla, woo, nisam ti više trebao
Pa, znaš da sam se skoro slomio i zaplakao
Kad si mi rekla da ti više ne trebam
Pa, znaš da sam skoro pao i umro

Oh draga, molim te veruj mi
Nikad te neću izneveriti
Oh, veruj mi, draga
Veruj mi kad ti kažem
Nikada ti neću učiniti ništa nažao

Ringo Starr  veselo i opušteno pevuši u pomorskoj Octopus’s garden bašti, nepretenciozno, u svom humorom obojenom stilu, uvodeći A stranu ploče u epohalno finale. Inspiraciju za pesmu Octopus's garden Ringo je pronašao posmatrajući život hobotnica, prilikom svog boravka na Sardiniji (u vreme kad je sit svega, avgusta 1968., na neko vreme napustio Beatlese za vreme snimanja Belog albuma) – bio je to njegov karakteristični, neobavezno-raspevani komad u kantri-vestern stilu, uz malu pomoć prijatelja Harrisona na gitari). 

Pesma Johna Lennona koja zatvara prvu stranu poslednjeg The Beatles albuma - I want you (she's so heavy) je neka vrsta enigme, čak i za najvernije sledbenike The Beatles misije - atipično duga i čvrsta, prepuna neke neodređene tuge, gorčine i neuhvatljive jeze razvija se lagano, u session maniru, tokom predugih osam minuta napetosti. Traje... i traje u neobaveznosti jamm session forme, neprimetno podižući tenziju. Zvuči kao neki osećaj dugog iščekivanja, pritajene sete rastanka, dugo odlaganog kraja, bez opraštaja i umirujuće nade. Seta u lepršavim pop klasicima Beatlesa bilo je ono što ih je, između ostalog, izdvajalo od većine, čineći ih tako magičnih i uvek svežim. Ma koliko je puta preslušavali, I want you deluje čudesno zavodljivo i neuhvatljivo, nudeći mogući odgovor na pitanje kako bi Beatlesi zvučali da su još koju godinu potrajali - zrelo, primamljivo, korak ispred vremena u kojem sve nestaje osim njihove neukrotive mašte. I want you bila je surovo beskompromisna Lenonova kreacija, miljama udaljena od sentimentalnosti pop balada Paula McCartneyja, udaljena od svega onoga od čega su on i Harrison pokušavali da pobegnu, na kraju dovevši do raspada Beatlesa nakon dve godine rastrzanosti i tri maestralna albuma. Njeno duboko emotivno i strasno izvorište nalazilo se u beskrajnoj ljubavi koju je Lennon tih godina osećao prema Yoko Ono  umetnički i životno tražeći iznova sebe i bežeči od svega što su predstavljali Beatlesi, mit od kojeg se na kraju grozio duboko rezigniran i bolno sarkastičan). Ponirući duboko u sebe, iznova probuđen i rođen, svoje ustalasano emotivno vrelo kreacije i duhovnosti, Lennon stvara jedno od svojih neobičnih remek dela.

Recenzent je za She's So Heavy napisao: Čini se da je izgubio talent za tekstove, tako je jednostavan i dosadan. She's So Heavy je bila o Yoko. Kad dođe do toga, kao što je rekla, kad se utapaš, ne kažeš Bilo bi mi neverovatno drago kada bi neko imao predviđanja da primeti da se davim i dođe mi pomoći, već samo vrištiš. A u She's So Heavy ja sam samo pevao Želim te, želim te tako jako, ona je tako teška, želim te, tako, objasnio je Lennon viđenje vlastite pesme, suprotstavljeno predrasudama neupućenih slušaoca i recenzenata.

Bila je to bluzerska melodija u a molu. Negde u isto vreme nastala je i jedna od njegovih najboljih pesama – Don't let me down (objavljena kao singl ploča). Zanimljiva je činjenica da su se te dve pesme, ta dva lenonovska bisera (posvećena naravno dragoj Yoko, njegovom novom božanstvu, muzi i inspiraciji) bile dve polovine jedne moćne izjave, koja ga je transformisala u duhovnom smislu u ono što će u naredne 2 godine postati njegova dva istinska solo albuma (nešto najbolje što je stvorio nakon Beatlesa) – John Lennon – Plastic Ono band (1970.) i Imagine (1971.), izjave koja je glasila : Don't let me down - I want you (Nemoj da me izneveriš, zato što te želim). Svet The Beatlesa lagano se gasio u Johnu Lennonu, ali je i na samom kraju ostavio iza sebe niz besmrtnih Beatles klasika – Don't let me down, Come together, I want you, The Ballad of John & Yoko, Because.

Želim te

Želim te jako

Želim te

Želim te jako

To me izluđuje, to me izluđuje

Želim te

Želim te jako, dušo

Želim te

Želim te jako

To me izluđuje, to me izluđuje

Želim te

Želim te jako, dušo

Želim te

Želim te jako

To me izluđuje, to me izluđuje

Želim te

Želim te jako

Želim te

Želim te jako

To me izluđuje, to me izluđuje...

Ona je tako strava, strava, strava, strava

Ona je tako strava

Ona je tako strava, strava, strava

Želim te

Želim te jako, dušo

Želim te

Želim te jako

To me izluđuje, to me izluđuje

Želim te

Znaš da te jako želim, dušo

Želim te

Želim te jako

To me izluđuje, to me izluđuje

Da!

Ona je tako...

I want you jedan je od poslednjih zajedničkih bljeskova Beatlesa (nakon završetka snimanja albuma Abbey road, avgusta 1969., The Beatles su kao grupa bili praktično mrtvi), neka vrsta eksplozije supernove nakon koje su nastali mnogi drugi svetovi i zvezde (složenica sklopljena od 33 najbolja dela iz isto toliko pokušaja sa prvog dana njenog snimanja, gde su sva četvorica Beatlesa dali svoj puni, nadahnuti doprinos kao u najboljim danima, ne ostavljajući mesta bilo kakvim sumnjama zašto su bili i ostali najbolji pop rok bend svih vremena). Fascinira i sama činjenica da je miksanje i nasnimavanje ove čudesne Lennonove duhovne avanture trajalo gotovo šest meseci! Krajnji rezultat svega je autentična rok pesma, teškog, kompleksnog stila (u kojoj se tako moćno ogledao duh jednog uzburkanog, gotovo apokaliptičnog vremena), čista antiteza njihovom dotadašnjem karakterističnom pop izrazu po kojem su bili i ostali prepoznatljivi. Pesma koja se zlokobno uspinje ka svom apokaliptičnom klimaksu, poput antologijskog, orkestarskog dela pesme A day in the life, iznenada nestaje u vihoru, kovitlacu enigmatične The Beatles oluje. Bio je to kraj prve strane albuma, orkanski klimaks pred smirenje i Harrisonovu romantičnu, lepršavu Here comes the sun i neprekinuti niz pesama u medley stilu (niz nerealizovanih snimaka i delova, vešto ukomponovan i kreiran, kao neka vrsta odjavne špice) sa opraštajnim mekartnijevskim The end recitalom o ljubavi.

Bio je to Lennonov veličanstveni uvod u kraj jednog sna, jedne neponovljive decenije i jedan od milion mogućih odgovora na pitanje kako bi u stvari zvučali The Beatles da su potrajali bar još neko vreme. Ali, čar magije i jeste u tajnovitosti i upitnosti, onom nedokučivom što nam uvek za malo izmiče i tera nas, uprkos svemu i saznanju da sve ima svoj kraj da uvek damo sve, pa i mnogo više od onog što zapravo mislimo da možemo. I want you ostaje Lennonovim biserom i ljubavnom porukom koja ovaj čudesni svet čini jedinim mogućim i istrajnim uprkos svim poražavajućim saznanjima njegove lagodne (ne) podnošljivosti postojanja ... she's so heavy.

Drugu, B stranu ploče otvara Here comes the sun, nešto tako lepo, dirljivo prijatno, smirujuće, puno duše, unutrašnje lepote, svetlosti, jednostavne radosti življenja, prijateljstva, ljubavi. Prvi siguran znak nadolazeće kreativne oluje i sunca novog života Georgea Harrisona bila je neponovljiva i neopisivo lepa lirska slika i metafora rađanja nove ljubavi, maestralna Here comes the sun, setna i božanstvena pesma sa hronološki poslednjeg i u svakom pogledu najboljeg The Beatles albuma Abbey road (1969.). Harrisonov najbolji prijatelj i muzički saradnik, Eric Clapton, priseća se kako je Evo dolazi sunce nastala.

Bilo je divno prolećno jutro i sedeli smo na vrhu velike poljane koja se graničila sa mojim dvorištem. Imali smo gitare u rukama i prebirali po žicama kada je Harison iznenada počeo da peva bila je to duga i hladna zima i deo po deo, završio je pesmu pre nego što je bilo vreme za ručak.

A stihovi su se pretvorili u lirske strune, setne vibracije, treperenje srca kada oseti novi dah nadolazeće ljubavi, sunca života, proleća koji topi led usamljenosti i tuge. Stihovi su obogaćeni predivnom melodijom, lepršavim zvukom gitare i Moog sintisajzera (bez Lennona u postavi, koji se oporavljao od posledica saobraćajne nesreće i sve se više bavio sopstvenim projektima lagano klizeći iz The Beatles bajke), neviđenom nadahnutošću i poletnošću, optimizmom koji je raspršivao tamu kraja jedne čudesne epohe i turobnost vremena unutar kojeg je pesma nastajala. Bila je to jedna od najlepših melodija ikad napisanih, mereno čak i po vrhunskim standardima Beatles ostvarenja. Harrisonove Something i Here comes the sun naprosto plene albumom, ostavljajući na kraju u senci i domete famoznog dvojca u čijoj se senci, do tada, nalazilo gotovo do pred sam kraj. Sunce Georgea Harrisona ipak je stiglo na vreme, nakon duge, duge inhibirajuće lennonmccarteyjevske zime, ućinivši kraj jednog sna lepšim od svih očekivanja.

Mala draga, bila je duga, hladna, usamljena zima

Mala draga, kao da nije bila ovde godinama,

Evo sunca i kažem sve je u redu

Mala draga, osmesi se vraćaju na lica

Mala draga, osećam da se led polako topi,

Evo dolazi sunce i kažem da je sve u redu

Bio je to kreativni vrhunac Harrisonove bitlsovske faze stvaralaštva, začinjen sjajnim numerama sa Let it be (1970.) albuma poput maestralnih, setnih blues komada : For you blue i I me mine, pesama za sva vremena koje ostaju kao trajne spone autora sa večnošću i božanskim dahom veličanstvenosti.

Harrison je zapravo napisao jednu od svojih najlepših numera - Here Comes the Sun u kući svog prijatelja Erica Claptona, kao odgovor na mračno raspoloženje oko Beatlesa. Harrison u svojoj autobiografiji I, me mine navodi :

Here Comes the Sun napisano je u vreme kad je Apple (poslovna kompanija Beatlesa) postajao poput škole, gde smo morali ići i biti poslovni ljudi: Potpiši ovo i potpiši ono. U svakom slučaju, čini se kao da zima u Engleskoj traje večno, dok dođe proleće to stvarno zaslužujete. Tako sam jednog dana odlučio da ću se povući iz Applea i otišao sam do kuće Erica Claptona. Olakšanje što nisam morao otići videti sve one glupave knjigovođe bilo je predivno, a ja sam prošetao vrtom s jednom od Ericovih akustičnih gitara i napisao Evo dolazi sunce.

A nakon najboljeg, dolazi još bolje! Tako nekako bi zvučalo jedinstveno  čudo sveta The Beatles  komparacije, čak i na dugo odlaganom kraju. Reč je o Lennonovom ultimativnom klasiku, pesmi Because. Vanvremenska, kosmička, setna Because bila je poslednja pesma snimljena za hronološki poslednji album Beatlesa – Abbey road, Lennonova trodelna harmonija u cis - molu, inspirisana time što je Lennon čuo Yoko Ono kako svira deo Adagio sostenuto iz Beethovenove klavirske sonate – poznatije kao Mesečeva sonata.

John je napisao ovu melodiju, rekao je George Harrison. Podloga je pomalo poput Beethovena. I trodelna harmonija u pesmi. Paul obično piše slađe melodije, John, nekako više, one rave-up stvari ili one čudnije. Mislim da mi je ovo možda najdraži album. Tekstovi su tako jednostavni. Harmoniju je bilo prilično teško pevati. Morali smo to zaista naučiti. Ali mislim da je to jedna od melodija koja će impresionirati većinu ljudi. Stvarno je dobra.

Što se same kompozicije, sonate koja je inspirisala Lennona za vlastito remek- delo kojim je u svakom smislu zaokružio priču o The Beatles (uzdigavši je poslednjim činom na najviši nivo) tiče, priča je sledeća: kada je 1801. godine Beethoven završio sa komponovanjem svoje sonate br. 14, u cis-molu (op. 27 br.2), dodao je i naziv Quasi una fantasia (kao fantazija), što se najviše odnosi na samu formu sonate. Svojim melanholičnim (blues?) karakterom, Betovenova Mesečeva sonata smatra se pretečom muzičkog romantizma. Naime, kod trostavnih sonata prvi i treći stav su obično brzi, a drugi je spor. Beethoven je to promenio i sonatu komponovao tako da je prvi stav spor (Adagio sostenuto), drugi malo brži (Allegretto), a treći veoma brz (Presto agitato). Neki kažu da je Franc Liszt za drugi stav prokomentarisao da je kao cvet između dva ponora. Naredne godine ovu sonatu Beethoven je posvetio svojoj učenici Đulijeti Đukardi (Julie Giulietta Guicciardi).

Naziv Mesečeva sonata pojavio se tek pet godina nakon Beethovenove smrti – 1832. godine, kada je muzički kritičar i pesnik Ludvig Relštab prokomentarisao da ga atmosfera prvog stava ove sonate podseća na mesečinu na Lucernskom jezeru. Beethoven, najpoznatiji tvorac sonatskih kompozicija, buntovnik po prirodi, veoma plahovitog temperamenta, istupiće iz ustaljenih muzičkih okvira i otvoriti nove perspektive koje će preovladati muzikom 19. veka. Postoji legenda vezana za nastanak ove magične sonate: šetajući pokraj reke Beethoven je svako veče zaticao na klupi slepu devojčicu kojoj je majka opisivala izgled meseca. Opčinjen ovom slikom 1801. godine načinio je klavirski sonet br. 14 u cis-molu, op. 27 br. 2, koji je iste godine prezentovao javnosti. Čuvši Beethovenovu sonatu: Tek sada vidim koliko je mesec zaista lep, rekla je devojčica.

Gotovo dva veka kasnije, jedan drugi buntovnik i po mnogo čemu romantik plahovitog temperamenta istupiće iz ustaljenih normi svog vremena i otvoriti novu perspektivu muzici 20. veka, zaokruživši mit koji je stvorio sa sopstvenom muzičkom grupom kao deo jednog neponovljivog vremena čiji se odblesci, poput betovenovske mesečine na Lucernskom jezeru mogu videti i danas u dušama svih onih zanesenjaka koji umeju da uživaju u plodovima venvremenske umetnosti.

Kako legenda kaže, marta 1969. John i Yoko boravili su u kući bubnjara Ringo Starra. Yoko Ono je sela za klavir, počela da svira čuvenu sonatu Ludwiga Van Beethovena – Moonlight, Lennona je to nadahnulo, inspiracija je učinila svoje i u tim momentima nastala je čuvena pesma Because, koja će par meseci kasnije – početkom avgusta, biti snimljena za album Abbey road.

Yoko Ono je svirala Moonlight sonatu na klaviru, rekao je John Lennon u intervjuu Davidu Scheffu. Bila je klasično obučena pijanistkinja. Rekao sam joj: Možeš li svirati te akorde unatrag? i napisao sam pesmu Because oko njih. Lirika pesme govori sama za sebe, jasna je. Nema tu sranja. Nema slika,  nema opskurnih referenci, objašnjavao je tada Lennon, aludirajući pre svega na vlastite numere Lucy in the sky with diamonds i I’m the walrus, njihove uvrnute, psihodelične melodije i čudesne slike, igre rečima, nadrealne i sarkastične asocijacije.

U intervjuu iz 1992., Yoko Ono se priseća kako je nastala pesma Because:

Kad to stvarno slušate, rekla je Yoko Ono, vidite da je on u jednom trenutku svirao akorde unatrag, ali mislim da se na kraju to malo očistilo u pop formatu. Dakle, nije upotrebio sve akorde. Ali to je bila početna inspiracija.

Baš kao što je Ludwig Van Beethoven u svoje vreme bio revolucionaran kompozitor, hrabro sledeći svoj novi put i zauvek menjajući klasičnu muziku , tako su i Beatlesi na neki način otvorili vrata novom dobu u pisanju pesama i muzici. Beethoven je rođen u klasičnoj muzičkoj eri, gde je muzika bila uravnotežena, čista i elegantna. Pretvorio ga je u romantičarsko doba, gde je muzika postala puna energije i strasti. Beatlesi su na sličan način uzeli jednostavnu i ogoljenu rock-’n’-roll muziku 50-ih i transformisali je u takozvanu popularnu muziku. Oni su uticali na kantautore da postanu kreativniji, sofisticiraniji i imaju više umetničke slobode.

Zato što je svet okrugao, uzbuđuje me.

Zato što je svet okruga...

Zato što je vetar jak,izluđuje me.

Zato što je vetar jak...

Ljubav je stara, ljubav je nova

Ljubav je sve, ljubav si ti.

Zato što je nebo plavo,rasplače me.

Zato što je nebo plavo...

Melodija akorda poseduje ledenu gracioznost koja ne uspeva da angažuje emocije, već lebdi na povetarcu uzvišene igre reči. Pesma je snimljena početkom avgusta 1969. (1., 4. i 5. avgusta 1969.) u postavi: John Lennon – vocal & lead guitar, Paul McCartney, vocal & bass guitar, George Harrison – vocal i Moog synthesizer  i George Martin (legendarni producent Beatlesa) koji na ovom snimku svira electric spinet Baldwin harpsichord. Bila je to ujedno jedina pesma snimljena bez bubnjeva, bez učešća Ringo Starra. Because je završena na sam dan kada je napravljena i čuvena fotografija Beatlesa na pešačkom prelazu ispred studija (dakle 5. avgusta 1969.), buduća omotnica albuma Abbey road, objavljenog krajem septembra iste godine (tačnije 26. septembra 1969).

Bila je sredina popodneva, priseća se u svojoj knjizi Here, there and everywhere – My life recording music of the Beatles legendarni inženjer snimanja muzike Bitlsa Geoff Emerick. Svetla u studiju 2 bila su prigušena zbog atmosfere. Četiri Bitlsa – i Ringo je bio tamo, pružajući moralnu podršku, bili su okupljeni u polukrugu, a oskudna prateća muzika tiho im je svirala u slušalicama. Trebalo je više od pet sati snimanja tog popodneva da se izvedu i snime svi zahtevni vokali, i premda je strpljenje Džona Lenona bilo jako isprobano tog dana niko nije odustao. Cilj je bio savršenstvo i niko nije bio spreman prihvatiti ništa manje. George Martin je zauzeo svoje mesto pored mene u kontrolnoj sobi, pažljivo slušajući. Yoko je bila gore s nama, ali celo popodne nije progovorila ni reči. John, Paul i George Harrison imali su svaki svoj mikrofon, ali svi su snimani na jednu traku, pa sam bio usredsređen na balansiranje svega. Njih trojica pevali su tog popodneva iznova i iznova pesmu Because, prošavši je dvadeset-trideset puta. Retko su pevali u neskladu i dobro su se sećali svojih delova, ali nije bilo ni malo lako precizno frazirati, započinjati i završavati svaku reč tačno u isto vreme. Tog popodneva neobično strpljivi Lennon u jednoj je trenutku puknuo i rekao: Isuse Hriste, daj mi malo odmora. Voleo bih da nisam napisao ovu prokletu stvar. Ipak, nastavili su do kraja, sva trojica zajedno. Znali su da rade nešto posebno, nije bilo uobičajenog zezanja, bili su vrlo ozbiljni i skoncentrisani. Tog dana video sam četiri Bitlsa u najboljem izdanju. Postojala je stoprocentna koncentracija svih njih – čak je i Ringo, koji je mirno sedeo zatvorenih očiju, ćutke nagovarao članove benda za njihov najbolji nastup. Bio je to fantastičan primer njihovog timskog rada koji je godinama toliko nedostajao. Primamljivo je bilo zamisliti šta bi još Bitlsi mogli postići da su ostali zajedno i zadržali taj duh.

Bilo je to vreme kada je heroin hladno lebdeo oko tela Johna Lennona dajući pesmi atmosferu vizionarskog otplovljavanja u neke druge ravni postojanja, poznate samo autoru ove nezaboravne melodije, setnog, mističnog, atipičnog, opraštajućeg kraja neponovljive Beatles magije, dodir večnosti od kojeg vas obuzima neka čudesna seta i jeza, nemoć da bilo šta preduzmete nego da se prepustite hipnotičkim čarima vanvremenske melodije, magične aure koja je upravo zatvarala jedan mistični krug Bitlsa i jednu neponovljivu deceniju koja je upravo počela i završila se sa njima – kao i sve slobode i kreativni usponi oslobođeni nepreglednim poljima mašte i inspirativnosti koji je svetu ponudio ovaj bend, predvođen pre svega Johnom Lennonom.

McCartneyjeva You never give me your money uvod je u opraštajni niz (tzv. Medley) povezan nevidljivom, unutrašnjom niti. Paul McCartney je svakao najzaslužniji čovek što su se uopšte pojavila poslednja dva albuma Beatlesa - razdor je trajao prilično dugo i do 1969. se produbio do usijanja. Sukobi oko novca i autorskih prava, sve veća težnja za ostvarenjem novih, samostalnih životnih i umetničkih vizija, kao i gubitak interesovanja za zajednički rad (koji je usledio već nakon albuma Sergeant Pepper's lonely hearts club band, jednog od njihovih kreativnih vrhunaca, a potom i smrti jednog od ključnih ljudi koji h je usmeravao i držao na okupu – menadžera Briana Epsteina) koji kulminiraju tokom snimanja White albuma, a naročito prilikom rada na Let it be doveli su Beatlese početkom 1969. na ivicu raspada. I dok je Paul McCartney pokušavao da spase stvar i održi The Beatlese kao komercijalno-kreativni pop bend (neku vrstu vlastitog sna u kojem bi on ostao večno petarpanovski mlad), Lennon i Harrison su bili prezasićeni tom vrstom sadržaja i ideja (izdajući tokom 1968. i 1969. niz samostalnih projekata, miljama udaljenih od Beatles sveta), okrećući se žestini rokenrola u njegovog najbuntovnijoj i najkreativnijoj fazi, procesima samoizražavanja i eksperimentisanja, avangardi i drugačijoj vrsti duhovnosti, a u Lennonovom slučaju i sve otvorenijem i radikalnijem političkom angažovanju.

Budućnost Beatlesa možda je nestala, ali McCartney je bio odlučan spasiti njihov duh, i duh šezdesetih, za svoju budućnost. You Never Give Me Your Money označava psihološki početak njegove solo karijere, objasnio je britanski novinar Ian MacDonald u svojoj čuvenoj knjizi o Beatlesima – Revolucija u glavi.

U tom smislu i pesma You never give me your money predstavljala je McCartneyjev žal za jednim vremenom romantičarske The Beatles magije i snom, vremenom idealizma i nevinosti šezdesetih (čije su vedre boje i tonovi već uveliko bile uprljane gramzivošću industrije, uplivom droga, nemirom jednog prelomnog vremena i raspršivanjem određenih iluzija u izmaglici kiseline i beskrajnim ego tripovima koji su uništavali nekadašnju spontanost i prostodušnost bazičnih ideja rokenrola), a s druge strane, svestan blizine kraja tog sna o Beatlesima, on oseća neku novu vrstu slobode – ova pesma je bila je na neki način psihološki početak njegove solo karijere.

To je Paul. Ali to nije pesma, znaš. Abbey Road su stvarno činile nedovršene pesme koje su sve zaglavile zajedno. Svi toliko hvale album, ali nijedna pesma nije imala nikakve veze jedna s drugom, niti jedna nit, samo to što smo ih spojili, bilo je karakteristično, Lennonovo pociničeno viđenje završetka albuma Abbey road i Paulove pesme You never give me your money.

Ipak, bez obzira na svu tu zloslutnu atmosferu skorog raspada, na muzičkom planu The Beatles kreativnost ne nedostaje ni na Abbey road albumu (mada se sama završnica albuma uglavnom oslanjala na niz nedovršenih polupesama iz prethodnog perioda, McCartneyjev entuzijazam i Lennonovu priličnu nezainteresovanost prilikom završnog dela rada na albumu tokom jula i avgusta 1969, nakon dvomesečnog letnjeg odmora benda). Stilski doteran od strane njihovog producenta Martina (nakon anarhije Belog albuma i rasula zvanog Let it be), Abbey road album i karijera Beatlesa završava se u poletnom i nadahnutom stilu, epohalnom Medley finalu – neprekinutom nizu melodija. You never gime me your money, sklopljena od nekoliko delova, pesma je ili neka vrsta svite koja album  pretvara u opraštajnu, labudovu pesmu Beatlesa.

Opušteno – neobavezna, lennonovska Sun king početak je kraja (To je komad smeća koji sam imao u blizini, tvrdio je Lennon) albuma Abbey road. Kako legenda kaže Sun King bio je komad koji je Lennonu došao u snu i rađen je pod uticajem instrumentalnog hita Albatross blues benda Fleetwood mac. Sledi potom uglavnom mekartnijevski niz kratkih bitls-dosetki, stilski raznovrsnih pasaža, pretapajući se u melodiju odjavne špice i pesmu The end.

Postojala je stvar u Liverpoolu koju smo mi deca radili, a to je umesto da kažemo fuck off, mi bismo rekli chicka ferdy!. Zapravo postoje u stihovima pesme The Beatlesa Sun King. U toj smo pesmi samo nekako izmislili stvari, i svi smo bili uključeni u šalu. Mislili smo da niko neće znati što to znači, a većina ljudi bi pomislila: Oh, mora da je španski ili tako nešto. Ali, tu smo dobili malu buntovnu reč!, objasnio je kasnije šaljive tonove i reči Lennonove pesme Paul McCartney (igre reči i njihovo skromno poznavanje i korišćenje španskog jezika unutar pesme).

Mean mr. Mustard (kao jedan od delova neprekinutog niza opraštajne Beatles melodije) takođe je Lennonova dosetka još iz vremena boravka Beatlesa u Indiji, proleća 1968. (demo verzija pesme snimljena je maja 1968. u kući Georgea Harrisona). Bila je to Johnova priča o zlom i škrtom čoveku Johnu Alexanderu Mustardu (o kojem je Lennon pročitao članak juna 1967. u Daily Mirroru), šezdesetpetogodišnjem Škotu kojeg je supruga odvela na brakorazvodni sud zbog njegove podlosti... Polythene Pam (takođe Lennonova) još je jedna od čudesnih dosetki iz liverpoolske svakodnevnice i početaka Beatlesa (pre svega priča o svetu njihovih neobičnih obožavateljki i ludilu jednog vremena obojenog duhom velikih promena), jedna iz mnoštva epizoda rodnog Liverpoola koje su se u kinematografskom stilu ređale kroz pesme Beatlesa poprimajući humoristične i nostalgične tonove (pre svega obojene lennonovskim humorom, ironijom, setom, nostalgijom za svim onim stvarima i ljudima koji su se gubili u izmaglici slave Beatlesa i tugom detinjstva jednog dečaka koji je odrastao bez roditelja)... She Came in Through The Bathroom Window delo je Paul McCartneyja (idejnog tvorca medley završnice Abbey roada), pesma čija se priča temelji na incidentu koji uključuje izvesne obožavateljke Beatlesa koje su uzele lestve iz McCartneyjevog vrta, popele se u njegovu kuću u Aveniji Cavendish u Londonu i ukrale dragocenu sliku njegovog oca. U Lennonovim kasnijim prisećanjima bila je to Paulova pesma napisana u New Yorku 1968., u vreme kada je prvi put sreo svoju buduću suprugu Lindu Eastman (Možda je ona ta koja je ušla kroz prozor Paulove kuće, ne znam, šaljivo je prokomentarisao Lennon). U svakom slučaju bio je to uvod u sam kraj albuma, uvod u zvučni kraj Beatlesa i niz Paul McCartneyja pesama. Golden Slumbers kao naredna numera, temeljila se na pesmi napisanoj pre nekoliko vekova...

To je Paul, očito iz pesme koju je pronašao u knjizi, nekoj knjizi iz osamnaestog stoleća gde je samo tu i tamo promenio reči, prisećao se John Lennon.

Stihovi pesme Golden Slumbers zapravo su preuzeti su iz balade elizabetanskog pesnika i dramatičara Thomasa Dekkera (1570.-1632.). Paul McCartney video je note na klaviru u očevoj kući u Heswallu na Wirralu...

Svirao sam klavir u Liverpoolu u tatinoj kući, a klavirska knjiga moje polusestre Ruth bila je na stalku. Prelistavao sam ga i došao do Golden Slumbers. Ne znam čitati note i nisam se mogao setiti stare melodije, pa sam jednostavno počeo svirati svoju melodiju na nju. Svidele su mi se reči pa sam ih zadržao, a pristajale su uz još jednu pesmu koju sam imao, objasnio je McCartney.

Pesma Paula McCartneyja Carry That Weight (sledeća u neprekinutom nizu) bila je još jedna od priča o unutrašnjim problemima unutar Beatlesa, najava kraja jednog sna koji je obeležio čudesnu epohu šezdesetih...

Poslednja pesma na poslednjem snimljenom albumu The Beatlesa – osim 23-sekundnog Her Majesty sa samim McCartneyjem na akustičnoj gitari koji predstavlja postskriptum albuma (nakon Lennon-McCartney medley niza nedovršenih pesama: Mean mr. Mustard, Polythene Pam, She came in through the bathroom window, Golden slumbers, Carry that weight – bila je prikladan hvalospev najvećoj grupi koju je svet ikada poznavao, i prikladan oproštaj od benda njihovoj legiji obožavaoca - zvala se simbolično The end.

... I na kraju ljubav koju primaš jednaka je ljubavi koju daješ, završne su reči Beatlesa, dvostih koji je napisao Paul McCartney imajući na umu velikog Shakespearea.

Malo je verovatno da bi bilo koji drugi Beatle osim Paul McCartneyja na kraju napisao epitaf Beatlesa. John Lennon uopšteno nije voleo medley završnicu Abbey roada - iako je dao nekoliko pesama (Sun king, Mean mr. Mustard, Polythene Pam) -  u jednom je trenutku želeo da njegove i McCartneyjeve pesme budu na odvojenim stranama albuma. George Harrison (koji je već na kratko napustio Beatlese tokom snimanja Let it be) se u međuvremenu dodatno umorio od McCartneyjeve dominacije i prepotencije, usmerivši vlastitu energiju na druge projekte. Osim uopšteno ljubaznog Ringo Starra, McCartney je jedini koji je do kraja bio potpuno posvećen Beatlesima i prepoznao je da zaslužuju pravo na dostojan ispraćaj.

Dana 26. septembra 1969. ploča Abbey road je ugledala svetlost dana. Bio je to verovatno najbolji i najzreliji album The Beatlesa, ali Beatlesa više nije bilo. Stigli su do samog kraja epohe, ere koju su svojim duhom, maštom, energijom i kreacijom stvorili i na kraju je ostavili da počiva u snovima, sećanjima i dušama onih koji istinski osećaju i vole. Ostavili je da počiva unutar legendarnih ploča na prašnjavim policama sećanja i šire pozitivne vibracije kroz vreme. Samo za one dovoljno otvorene i spremne da prihvate i podele vanvremensku lepotu muzike najboljeg pop benda svih vremena i ... mnogo više od toga.

...I na kraju

Ljubav koju uzimaš

Je jednaka ljubavi koju stvaraš

 

by Dragan Uzelac