SIDDHARTHA Hermann Hesse

 

SIDDHARTHA Hermann Hesse

Šta je meditacija? Šta je napuštanje svoga tela? Šta je post? Šta je zadržavanje daha? To je beg od svoga ja, kratkotrajno izbavljenje od patnji vlastitog bića, prolazni zanos da se zaborave boli i besmislenost života. To je beg i isti kratkotrajni zaborav koji nalazi i gonič volova, kada u svratištu popije nekoliko šolja pirinčanog vina ili prevrelog kokosovog mleka. Tada on više nije svestan svoga bića, ne oseća bol života već nalazi kratkotrajni zanos. Utonuvši u san nad šoljom pirinčanog vina on nalazi ono isto što Siddhartha i Govinda, kad nakon dugih vežbi umaknu svom telu, kad borave u nebiću. Tako je to, o Govindo.

Nakon završetka Demijana, usledio je dvoipogodišnji rad Hermanna Hessea na novom romanu. Rezultat svega bilo je novo remek-delo svetske književnosti i nosilo je naziv Sidarta. Roman se pojavio 1922. godine. Privlačnost Hesseove književnosti i načina razmišljanja koji je kroz njegova dela protkan, jeste upravo u tome što uvodi čitaoca u mistični pogled sveukupne stvarnosti koja egzistenciji daje puni duhovni smisao. Ta je nepobitna činjenica posebno važna danas kada izgubljeni i priterani uza zid apsurda i ništavila živimo u svetu kojem je oduzeta duša. Otuđenom svetu bez ljubavi, iskrene vere, samosvesti, empatije, bilo kakvog dubljeg, duhovnog smisla zatrtog gomilama nepotrebnog materijalističkog smeća i iluzija koje odvlače pažnju od esencije čovekovog ovozemaljskog bitisanja i suštinskih potreba srca, duše koja vapi za nečim mnogo dubljim i trajnijim. Savremena vizija sveta, osim što je osiromašena, je i necelovita. S pravom to uviđa Hermann Hesse. Svetu je potrebno vratiti dušu. Potrebno mu je vratiti Boga. Popularnost Hesseovih dela i nakon više od pola veka od njegove smrti, potvrda je da čovek vapi za smislom života, svog ovozemaljskog puta i moguće besmrtnosti duše. Ali možda čovek današnjice traži smisao na krivom koloseku?

Trebalo mi je dugo vremena i još nisam konačno naučio, o Govindo, ovo: da se ništa ne može naučiti. Čini mi se da zaista ne postoji to što mi nazivamo učenjem. Postoji, prijatelju moj, samo jedno znanje, a ono je svuda,to je u meni, to je u tebi, i u svakom biću. Znanje nema goreg neprijatelja od hteti znati - od učenja.

 

Siddhartha je sada slutio zašto se kao brahman, kao pokajnik uzalud borio sa svojim ja. Ometali su ga preterano znanje, isuviše svetih stihova, isuviše žrtvenih obreda, mučenja svoga tela, neobuzdanost u delima i stremljenjima! Bio je prožet ohološću, uvek je bio najmudriji, najrevnosniji, uvek korak ispred ostalih, uvek posvećen i uman, uvek sveštenik i mudrac. Njegovo ja se uvlačilo u to svetaštvo, u tu oholost i mudrost, ono se uvrežilo i raslo, dok je on verovao da će ga umrtviti postom i pokorom. Sada je uvideo, prozreo da je skriveni glas u njemu bio u pravu, da ga nikada nijedan učitelj ne bi mogao izbaviti. Zbog toga je morao ići u svet, da se oda uživanju i moći, čarima žene i novcu, zato je morao postati trgovac, kockar, pijanac i gramzivac, sve dok sveštenik i samana u njemu nisu zamrli.

 

Sidarta predstavlja autentičnu indijsku poemu koja kao alternativu savremenom svetu nudi istočnjačke mudrosti, meditativnost i čudesne spoznaje o životu. Mudrost se ne može saopštiti, jedna je od suštinskih životnih istina koju nam Hesse saopštava u svojoj čarobnoj sagi o smislu i cilju životnog puta. Mudrost, koju mudrac pokušava saopštiti, zvuči uvek kao ludost, govori nam kroz brojna vlastita iskustva i transformacije glavni lik romana. Tražeći smisao i cilj postojanja, prolazeći pritom kroz mnoštva mogućih i nemogućih metamorfoza, Hesse vešto transformiše naizgled neizrecivo u niz rafiniranih misli koje odslikavaju bit čovekovog traganja i krajnjih spoznaja u svetu nestvarnih slika. Hesse se odrekao religije, ali svi njegovi romani vapaj su za smislom, vapaj za Neizrecivim, traganje za utočištem izvan prolaznosti ovozemaljskog sveta. Lišio se Božije objave, ali se upustio u potragu za mistikom svakidašnjice analizom snova, uzvišenošću misli, lepotom umetnosti, duhovnom opijenosti, jer ga sve drugo ostavljalo praznim, uzrokovalo da se oseća poput stepskoga vuka izgubljenog u tuđemu svetu, osamljenog i neshvaćenog.

 

Svet nije nesavršen, niti se nalazi na sporom putu k savršenstvu, prijatelju Govindo, ne, on je u svakom trenutku savršen, svi gresi već nose u sebi oproštaj, sva mala deca nose u sebi starce, sva dojenčad smrt, svi umirući večni život. Ne može nijedan čovek videti koliko je onaj drugi prevalio od svog puta, u razbojniku i kockaru živi Buddha, u brahmanu živi razbojnik. U dubokim meditacijama postoji mogućnost da se poništi vreme, da se istovremeno sagleda sav postojeći i budući život, i tu je sve dobro, sve savršeno, sve je brahman. Zato mi se ono što jeste čini dobrim, smrt mi se čini kao život, greh kao svetost, mudrost kao ludost, sve mora tako biti, potrebni su samo moj pristanak, moja voljnost, moja saglasnost, za mene je tako dobro i nikada mi ne može naškoditi. Na svom telu i svojoj duši iskusio sam da mi je greh bio potreban, bili su mi neophodni pohota, težnja za zemaljskim dobrima, bila mi je nužna i seta, a trebalo je da zapadnem u sramotno očajavanje da bih naučio da se ne protivim, da naučim voleti svet i da ga ne uspoređujem sa nekakvim uobraženim svetom svojih želja, sa savršenstvom kakvo sam ja zamislio, već da ga pustim onakvog kakav jest, da ga volim i da mu rado pripadam. To su, o Govindo, neke od misli koje su mi pale na um.

 

Nekoliko je glavnih tema kojima se Hesse bavi u ovom svom veličanstvenom delu o duhovnosti, čovekovom unutrašnjem ja, ljubavi, prosvetljenju, znanju i mudrosti.

 

Prosvetljenje i njegova potraga jedna su od glavnih tema Siddharthe. Siddhartha i njegov otac, prijatelji i poznanici traže ovo prosvetljenje ili su ga postigli. Siddhartin otac je postigao prosvetljenje svojim verovanjem u svoju religiju bramanizam. Gotama, Buda je svojim sledbenicima propagirao osmostruki način postizanja Nirvane. Govinda je to postigao sledeći Budu. Zanimljivo je videti da je Kamala postigla prosvetljenje u svom urbanom načinu života. Međutim, Siddhartha pronalazi svoje prosvetljenje nakon susreta s jednostavnim i nevinim skeledžijom, Vasudevom, te sledi njegove stope kako bi pronašao konačni mir i mudrost kraj reke.

Ljubav je druga od najvažnijih tema kojima se Hesse bavi u svom Sidarti. Glavni junak Siddhartha ljubav doživljava na dva načina. Prva je porodična ljubav koju napušta u potrazi za prosvetljenjem. Ovo je platonska veza Siddharthe s članovima njegove porodice. Međutim, druga je njegova ljubav s Kamalom koja nije samo duhovna već i fizička, koja uključuje senzualnost i intimnost. Postoje još dva aspekta teme ljubavi. Jedan je ljubav s materijalnim aspektom sveta, a drugi je ljubav prema samoći. U prvom aspektu, on pada u ruke Kamaswamija od kojeg Siddhartha uči trikove zanata. U drugom aspektu, on postupa po savetu Vasudeve i odlučuje se za život u blizini reke i čuje njen glas. Međutim, on uči lekcije iz svih ovih dela ljubavi; ljubav prema porodici je nesebična. Ljubav s Kamalom ističe njegovu želju za preživljavanjem, dok ga ljubav prema usamljenosti i urbanom životu tera da se okrene pronalasku jedinstva komunicirajući s prirodom. Na kraju nauči da je ljubav najvažnija stvar na svetu.

Za Siddharthu je veliki problem ili pitanje postoji li vreme (kao još jedna od ključnih filozofskih tema koje Hesse obrađuje ovim vanvremenim delom). Sidarta dolazi do zaključka nakon što je vreme proveo na obali reke - to vreme je samo iluzija. Uči o jedinstvu sveta koje buja u večnosti. Glavna stvar koju osoba postiže tokom svog života kao mudrost je razumevanje ovog vremena i njegovih različitih nijansi; prošlost, sadašnjost i budućnost. Siddhartha takođe pokazuje da smrt nije značajna i da je životna mudrost važnija od smrti.

Na kraju tu je i tema koja obrađuje pojam životnih ciklusa. Ciklična priroda ljudskog života istočnjački je pojam. To znači da nakon što osoba umre, ona će se ponovno roditi u drugom obliku. Siddhartha odlučuje napustiti oca radi prosvetljenja i mudrosti. Kasnije ga i njegov sin ostavlja da živi životom koji želi. U oba slučaja očevi pokušavaju sprečiti svoje sinove i oba ne uspevaju. Glavni junak, Siddhartha, uči ovaj ciklus života izgubivši mladog Siddharthu. Krug života se ponavlja pokazujući mu da je život cikličan proces. Vasudeva ga podseća da bi se priča mogla ponoviti. Čak i njegov lični život pokazuje ovaj ciklični proces kada završi jednu fazu svog života i započne drugu. Kao mladić napušta Govindu, Gotamu, Budu i Samane. Međutim, kad njegov vlastiti sin ode pronaći svoju Nirvanu, počinje verovati u ciklus života.

Reka je težila svom cilju. Sidarta je osluškivao. I kad bi Sidarta pažljivo slušao reku, njenu pesmu sa hiljadu glasova, kad ne bi slušao tugovanku i smeh, kad svoju dušu ne bi vezivao za neki od glasova i ulazio u nju sa svojim ja,već čuo sve, celinu, čuo jedinstvo – onda se velika pesma sa hiljadama glasova sastojala od jedne jedine reči, a ta je glasila Om: savršenstvo. U tom času Sidarta je prestao da se hvata u koštac sa sudbinom i prestao da pati. Na njegovom licu se rascvetala vedrina spoznaje kojoj se više ne suprotstavlja nikakvo htenje, koja prepoznaje savršenstvo i saglašava se s tokom zbivanja, sa strujom života, puna samilosti, saradosti, predana tokovima u pripadnosti jedinstvu.

 

Hesseov junak Siddhartha se odriče institucionalne religije i uči iz kosmičke objave, philosophia perennis, knjige života, po kojoj je svako Božije stvorenje  objava i objavitelj. O tome govori sledeći odlomak iz ovog veličanstvenog romana, hesseovske knjige života, svih onih puteva i stranputica koje čovek mora da prođe da bi dosegao Boga, dao pun smisao svom postojanju, napokon stigao na cilj kojim se zapravo zatvara pun ovozemaljski put iskušenja, stradanja i konačnog čovekovog prosvetljenja, samospoznaje u iskonskoj veri – MIRU U SRCU, LJUBAVI:

Imaš li neko svoje učenje? Imaš li neku svoju veru ili neku spoznaju koju slediš, koja ti pomaže da živiš i postupaš onako kako je ispravno?.

Siddhartha reče: Ti znaš, dragi, da sam još kao mladić, kada smo živeli u šumi kod isposnika, počeo sumnjati u učenje i učitelje i da sam im okrenuo leđa. I ostao sam pri tome. Pa ipak sam otad imao mnoge učitelje. Duže vreme moja učiteljica bila je jedna lepa kurtizana, jedan bogati trgovac bio je moj učitelj i nekoliko kockara. Jednom mi je i neki putujući sledbenik Buddhe bio učitelj; sedio je kraj mene kada sam zaspao u šumi, na pokloničkom putovanju. Od njega sam takođe učio i njemu sam zahvalan, veoma zahvalan. Ali, najviše sam naučio ovde od ove reke i od moga prethodnika, splavara Vashudeve. Bio je jednostavan čovek, taj Vashudeva, nije bio mislilac, ali znao je što je neophodno, baš kao i Gothama, on je bio savršen, bio je svetac.

Pod snažnim uticajem budizma, svojih brojnih putovanja po Aziji i istraživanja indijske i kineske filozofije, udaljujući se sve više od zapadanjačkog sveta otuđenja, religijskih krutih dogmatskih učenja i svetlosti pozornice ispraznog materijalističkog, površnog i u duhu neutemeljenog sveta, Hermann Hesse na svom jedinstvenom duhovnom putu okreće se ka unutra, ka esenciji svog duhovnog bića i stvara svoje unikatno remek delo – roman Siddhartha, sliku svoje duhovne potrage, potrage za prosvetljenjem, sliku o životnom putu svakoga od nas, potrazi za samospoznajom i pokušajima da otkrijemo suštinu svog bića. Jedinstvenu i neponovljivu priču o ČOVEKU.

by Dragan Uzelac

STEPSKI VUK Hermanna Hessea

 

STEPSKI VUK Hermanna Hessea

Svako rođenje znači rastanak sa Svemirom, znači ograničavanje, odvajanje od Boga, znači bolno ponovno postajanje. Vratiti se u Svemir, poništiti patničko postojanje, postati Bog, znači: proširiti svoju dušu da bi mogla ponovo da obuhvati Svemir.

Postoje umetnička dela koja svojom unutrašnjom snagom i lepotom nadilaze prolaznost vremena, sa čijom se filozofsko-psihološkom esencijom poistovećujete nailazeći unutar kreativnih duhovnih dubina deliće sopstvene ličnosti, ono suštinsko što vas tvori, čemu se nekad radujete, a često i strepite nesigurni u kom će vas pravcu jednog dana povesti  kojom životnom stazom odvesti ka srcu tame ili svetlosti. Hesseovo monumentalno delo - Stepski vuk, mnogi su ljudi, pre svega svojeglavi usamljenici neshvaćeni od gomile i neprilagođeni svetu u koji smo svi bačeni po rođenju prihvatali kao nešto sasvim lično, kao produhovljeni psihološki (auto)portret, filozofsku auto mapu na dugom i trnovitom putu ka sebi samima unutar moderne, haotične džungle kojom vladaju vrednosti i stavovi koje ni u kom slučaju ne doživljavaju kao vlastite.

Ja stepski vuk jurim i jurim
zavejanim svetom surim,
sa breze gavran tu i tamo prhne
al‘ nigde zeca nigde srne!
A ja srne toliko volim,
da mi je da sad sretnem koju!
Ničega lepšeg no kad je skolim
i pokažem joj čeljust svoju.
Tako bih dobar sa njom bio,
sav bih se zario u njen nežan but,
svetlu joj krv bih pio,pio,
pa zavijajući produžio put.
Bar da je negde kakav mali
zec,da me slatkim mesom zgreje!-
Ah, zar uteklo od mene sve je
što život može malo da razgali?
Odavno mi je umrla ženka,
olinjao i sed mi je rep,
a ja jurim kroz noć kao senka,
jurim i sanjam,poluslep,
kako srne i zečeve vijam,
slušam gde vetar granjem zavija,
snegom tolim suvoga grla plam
i nosim dušu da je đavolu dam.

Ako postoji roman ili književno delo pogodno za identifikaciju čitaoca sa njegovim vizijama, porukama ili psihološkim dubinama, stenom koja stoji nad provalijom kao metaforom života koji nam je nevoljno dat kao prepreka ka nama samima, onda je to svakako ovaj roman. Malo je reći da me je svojom magijom osvojio već na prvo čitanje, zatekavši me nespremnog, na razmeđi dvaju svetova – onom koji mi je (za)dat i čijim striktnim pravilima sam učen da se prilagodim, nevoljno, i onom drugom, koji svako od nas drugačijih nosi u dubinama svoje duše i u jednom od prelomnih kota života nastoji da oslobodi, da da oduška svoj njegovoj nesputanosti i duhu slobode koji će nas povesti putem kojim se ređe ide, putem koji je jedino i isključivo naš, kojim niko nikad neće proći jer je samo nama dat i koji bez obzira na cenu moramo da prođemo, svesno ili nesvesno, ali jednostavno moramo.

Usamljenost je nezavisnost, a ja sam je priželjkivao i stekao tokom dugog niza godina. Nezavisnost je hladna, oh da, ali je i spokojna, čudesno spokojna i prostrana, kao onaj hladni i tihi prostor u kome se okreću zvezde.

 

Hesseova bolna pripovest, nastala u trenucima autorove otuđenosti, potištenosti, depresije i čudesne stvaralačke melanholije jednog osobenog usamljenika, nezadovoljstva sobom i svetom koji ga okružuje, svetom koji se tih godina nalazio između dve najveće klanice u ljudskoj istoriji, dva svetska rata,  bila je novo u nizu poglavlja koja prikazuju svojevrsnu biografiju ljudske duše – sve njene mene, lomove, tragiku i put ka svetlosti, večnosti trenutka u kojem se ona ponovo vraća svojoj kolevci, svetu zvezda, pa i samom Bogu, ugledala je svetlost dana 1927. godine.

 

Ogoljen do bola i jezivo iskren, roman Stepski vuk predstavlja očajnički vapaj usamljenika, čoveka današnjice bačenog u vrtlog sveta bez Boga i samilosti. Ponor strave i užasa koji se otvara pred njim slikovito je prikazan moćnom psihoanalitičkom i simboličkom ispovešću umetnika Hessea, ovaj put bez ikakvog ulepšavanja ili bilo kakve metafore. Pred čitaocem je ustreptala duša rezigniranog i samosvesnog intelektualca današnjice, buntovnog usamljenika koji  je u svojoj samoizolaciji i potrazi za izgubljenim utočištem otišao predaleko, preko krajnjih granica, odvojivši se od duha malograđanštine i krda, suprotstavljen hrabro svojom duhovnom snagom i notom nihilizma, naslikana u krupnom planu na tamnom platnu jedne dekadentne civilizacije na umoru. Hermann Hesse nam saopštava bolnu i deprimirajuću istinu o usamljenosti čovekove duše.

 

Stepski vuk je, dakle, imao dve prirode, čovečju i vučju, takva mu je bila sudbina, i može biti da ovako nešto nije ništa naročito ni retko. Nailazilo se već na tolike ljude koji su u sebi imali mnogo šta pseće, lisičije, riblje ili zmijsko, ne osećajući zbog toga naročitih teškoća. Kod tih ljudi, eto, čovek i lisica ili čovek i riba životarili su jedno pored drugog ne nanoseći jedno drugom bol, čak i pomažući jedno drugom, i kod mnogih ljudi koji su doterali daleko i kojima zavide pre su postigli uspeh lisica i majmun negoli sam čovek. To je svima poznato. Ali kod Harija je bilo drukčije, u njemu čovek i vuk nisu išli uporedo, još manje su pomagali jedan drugom, već su bili u stalnom smrtnom neprijateljstvu, i jedan je živeo samo da bi onom drugom naneo bol, a kada se dvojica u jednoj krvi i jednoj duši mrze kao smrtni neprijatelji, onda je to opak život. Eto, svako ima svoj udes, i ničiji nije lak.

 

Hesseovo psihoanalitičko remek-delo, dostojno samo najvećih i najbeskompromisnijh umetnika, progovara o stvarima koje se, uglavnom, perfidno prećutkuju ili zaobilaze dajući na taj način alibi urlanju stupidnih masa-mazohista i njihovih gospodara-sadista. Pred nama se jednostavno prostire čitav jedan duhovni mikrokosmos, jedinstven i iskren u svojoj nesavršenosti. Hesse unutar svog mistikom i filozofijom okupanog remek dela psihološkog karaktera, prikazuje lik svog dvojnika, Harija Halera, duhovne metamorfoze pedesetogodišnjeg muškarca (koji je upravo na svoj pedeseti rođendan odlučio prekratiti muke suicidom, okončati bolno ovozemaljsko postojanje i vratiti se zvezdanoj kolevci, mestu odakle smo svi nekad davno potekli), čoveka dvojne prirode: s jedne strane stepskog vuka, tog usamljenog čeda prirode i slobode, i čoveka, tog nesrećnog proizvoda nakaradnog, licemernog društva, sputanog odvojenošću od svoje suštine u modernom svetu ispraznosti i odsustva istinske duhovnosti, čoveka koji je prezreo malograđanski konformizam.

 

Oh, teško je naići na trag Božiji usred života kakav mi vodimo, usred ovog tako zadovoljnog, tako izrazito građanskog vremena, bez ikakvog duha, s pogledom na ovakvu arhitekturu, ovakve poslove i ovakve ljude. Kako da ne budem stepski vuk, olinjali pustinjak usred sveta čiji ciljevi nisu moji, čije mi radosti ništa ne znače. Ono što se u meni događa u retkim časovima radosti, što je za mene slast, doživljaj, ekstaza i uzvišenost, to svet voli i traži možda jedino u pesničkim delima, a u životu smatra ludošću. I odista, ako je svet u pravu, ako su ta muzika po kafanama, te masovne zabave, ti amerikanizovani ljudi, zadovoljstva tako sitnim stvarima, u pravu - onda sam ja kriv, onda sam lud, onda sam odista, kako sam sebe često nazivam, stepski vuk, životinja koja je zalutala u tuđ i nerazumljiv svet, koja više ne nalazi svoju postojbinu,vazduh i hranu.

 

Slika čovekove uznemirene i ustreptale duše u vihoru vremena modernih tehnologija i ideologija prikazana je, s jedne strane, kroz stvarnost formiranu u vremenu, a s druge, kroz nevidljivu stvarnost koja izmiče pojmu vremena i empirije. Hari Haler, dvojaka je ličnost, raspolućena između svoje suštine, želja i snova suprotstavljenih konvencijama društva i uloge koja nije njegova, nametnute od tog istog društva u kojem se nevoljno našao. S jedne strane on je kao čovek po svojoj prirodi socijalno biće koje teži uklapanju, zajednici, manirima, učtivosti i  ljubavi (koje tako slikovito dočarava moćno Hesseovo knjiško pero u opisima svega onog malograđanskog, skučenog, ali  istovremeno tako lepog i toplog, u opisima doma unutar koga se Hari Haler smešta kao podstanar, divlja zver, lutalački duh), dok nasuprot njega, s druge strane njegove ličnosti stoji ponositi vuk, ta divlja zver koja sa prezrenjem posmatra bedni i ograničeni ljudski entitet, sav taj konformizam malograđanskog duha koji teži večnoj statičnosti i sigurnosti, duhovnom ništavilu i jalovoj umrtvljenosti.

 

Osobeni znak stepskog vuka bio je sledeći: on je bio čovek večeri. Nikada nije bilo čoveka sa dubljom i strasnijom potrebom za nezavisnošću. Nikada se nije prodavao za novac i udoban život, nije se prodavao ženama ili vlastodršcima, i hiljadu puta je odbacio i odbio ono što je u očima celog sveta predstavljalo preimučstvo i sreću, samo da bi sačuvao svoju slobodu.

 

Bolna spoznaja o promašenosti sveta i urušenosti svih njegovih istinskih vrednosti dovodi čoveka do rezignacije, očaja i osećaja uzaludnosti. Ipak, vera i nada su te koje nestaju poslednje. Pored njih, Hesse unutar svoje krajnje optimistične vizije društva uočava jedan isto tako univerzalan i moćan lek za sve nedaće mračnog sveta - to je HUMOR.

 

Jedino humor, taj divni izum onih kojima je preprečen put ka onom najvišem za šta su pozvani, taj izum onih skoro tragičnih, najdarovitijih nesrećnika, jedino humor (možda najčudnije i najgenijalnije dostigniće čovečanstva) izvršava i ono nemoguće, naime, spaja  i sjedinjuje sve oblasti ljudskog bića u zracima svojih prizmi. Živeti u svetu kao da to i nije svet, poštovati zakon a stajati iznad njega, posedovati a kao da se ne poseduje, odreći se kao da to nije odricanje - sve ove omiljene i često formulisane zahteve visoke životne mudrosti može da ostvaruje samo humor.

 

Tamni oblaci i zloslutni znaci apokaliptične oluje nadvijaju se nad svetom bez Boga, ljubavi, saosećanja ili bilo kakve iskre humanosti koja budi nadu. Grozničavi spisi Hesseove iskrene ispovesti ne ulivaju previše nade - priča o nekoj svetloj budućnosti, ideološko obojenoj demagogiji bez osnova, ne nalazi mesta unutar dela koje svojom iskonskom svetlošću obasjava i otkriva svu promašenost i uzaludnost jednog perfidnog društva opšte truleži. Istina, ma kako bolna bila, jedini je put ka večnoj svetlosti.

 

Neću samo ja, sutra ili prekosutra, završiti zakopan u blatnjavu ilovaču uz zbunjenost i pritvornost učesnika, već se tako završava sve, sva naša stremljenja, celokupna naša kultura, sva naša vera, sva naša radost i volja za životom, koja je tako bolesna i koja će uskoro biti tamo zakopana. Naš kulturni svet je groblje, na kome su Isus Hristos i Sokrat, Mocart i Hajdn, Dante i Gete samo izbledela imena na zarđalim limenim pločama, oko kojih,  zbunjeni i neiskreni, stoje ožalošćeni, koji bi dali mnogo da još mogu da veruju u limene ploče, što su im nekada bile svete, koji bi dali mnogo da mogu da progovore makar jednu jedinu čestitu, ozbiljnu reč tuge i očajanja nad ovim propalim svetom, i kojima nije ostalo ništa drugo nego da, kezeći se zbunjeno, stoje oko jednog groba.

 

Glavni lik romana, književnik Hari Haler, daje oduška gađenju koje oseća spram hipokrizije građanskog društva i njegovih tekovina sazdanih  na eksploataciji i racionalističkom cinizmu. Umetnički oblikovane, isijavaju pred očima čitaoca bujice najiskrenijih ljudskih emocija koje izražavaju otpor prema svetu mašina i mehaničkih odnosa koji ignorišu bilo kakvu vrednost ili elementarnu ljudsku saosećajnost. Hladan svet bez emocija, ogrezao u lažima i plitkosti, otvara se potmulo pred našim umrtvljenim čulima.

 

Onako kako se ja sada oblačim i izlazim da posetim profesora i izmenjam s njim niz manje - više lažnih učtivih reči, iako to u stvari ne želim, tako živi i radi većina ljudi iz dana u dan, iz časa u čas, silom, ne želeći to u stvari. Oni se posećuju, vode razgovore, sede određen broj časova u svojoj kancelariji, sve to silom, mehanički, bez volje, a sve bi to mogle da obave i mašine, ili da se uopšte izostavi. A baš ta mehaničnost, čiji tok ne prestaje, baš ona ih sprečava da, kao ja, podvrgnu kritici sopstveni život, svu njegovu glupost i plitkost, njegovu problematičnost što se odvratno kezi, da upoznaju i osete svu njegovu beznadežnu tugu praznine.

 

Hari Haler, piščev dvojnik i lik koji personifikuje probleme modernog čoveka, nalazi se u sukobu sa sobom i svetom koji ga okružuje, kao stepski vuk, životinja koja simbolizuje usamljenost i nemir. Hesse je u potrazi za izlazom iz postojeće šizofrene podvojenosti čoveka i oslobađanjem od normi malograđanskog konformizma. On ga napokon i nalazi u humoru kao stanju duha koje ostvaruje zahteve životne mudrosti.

 

Ko hoće nešto drugo i u sebi nosi nešto drugo, ono junačko i lepo, ko obožava velike pesnike ili svece, taj je budala i Don Kihot.

 

U pravu si, Stepski vuče, po hiljadu puta u pravu, pa ipak moraš da propadneš. Tvoji zahtevi su odviše visoki, tvoja glad prevelika za ovaj jednostavni i nemarni svet, zadovoljan tako sitnim stvarima, koje te odbacuju od sebe jer ti za njega imaš jednu suvišnu dimenziju. Ko danas hoće da živi i da uživa u tome, ne sme da bude kao što smo ti i ja. Ko umesto ciguljanja traži muziku, umesto razonode radosti, umesto novca dušu, ko umesto špekulisanja traži istinski rad, a umesto igre istinsku strast, tome ovaj lepuškasti svet ne može biti otadžbina.

 

Trenutno mislim na Mocarta. Kako je bilo s njim? Ko je u njegovo vreme vladao svetom, skidao kajmak, davao ton i ko je onda nešto značio:Mocart ili ljudi koji su pravili trgovačke poslove, Mocart ili plitki, prosečni ljudi?A kako je umro i kako je sahranjen?I zato mislim da je uvek bilo tako da će uvek biti, a ono što škole nazivaju istorijom sveta i što iz nje treba naučiti napamet u cilju obrazovanja, sa svim herojima, genijima, velikim delima i osećanjima, samo je obmana koju su izmislili učitelji u prosvetne svrhe, da bi deca bila nečim zabavljena, za vreme propisanih školskih godina. Uvek je bilo tako, i uvek će biti, da svet, novac i vlast pripadaju sitnim i plitkim ljudima, a ostalim, pravim ljudima da ne pripada ništa. Ništa sem smrti.

 

Usled ogromnih duhovnih turbulencija unutar duše Harija Halera (gde jedan deo ličnosti teži vanvremenskim idealima i uzvišenosti jednog Mocarta, dok se drugi bori sa uklopivošću u zadatu stvarnost, jedinu realnost koja postoji) dolazimo do kulminacije romana gde Hari Haler kao jedini put do besmrtnosti vidi u suicidu, tom čudesnom trenutku olakšanja koji je smestio u blisku budućnost, datum svog pedesetog rođendana, dovodeći sve do apsurda jednog kamijevskog stranca. Tu opet dolazi do kontradiktornosti dvojnih principa uporedjivanja, zivota i smrti, materijalnog i duhovnog. Nakon svih duševnih lomova glavnog junaka ove potresne priče o ljudskoj potrazi za smislom i suštinom sopstvenog bića dolazimo do lika devojke Hermine, koja je ne samo ženski oblik imena Hermann (Hesse) već i neko ko samog Harija Halera upoznaje sa sitnim životnim radostima, dajući mu na neki način sigurnost i oslonac unutar vakuma bezizlaznosti unutar kojeg se našao sledeći beskompromisno svoj jedinstveni put usamljenika. Krajnji stadijum Halerove psihološke  transformacije ličnosti dešava se u trenutku njegovog ulaska (uz pomoć opijata) u Magično pozorište (samo za ludake).

 

Tokom godina ostao sam bez zanimanja, bez porodice i domovine, našao sam se van svih socijalnih grupa, niko me nije voleo, mnogima sam bio sumnjiv, bio sam u stalnom ogorčenom sukobu sa javnim mnenjem i moralom, pa iako sam živeo u građanskim okvirima, po svojim osećanjima i mislima bio sam u tom svetu stranac.

 

Ulazak Harija Halera u Magično pozorište (nije za svakoga, nije za svakoga ... samo za ludake) značio je čovekov ulazak u sopstvenu podsvest. Jer sve ono  potisnuto u nama, ono što ne možemo da proživimo (a čini našu suštinu bića) unutar krutosti društva koje nas svojim okvirima ograničava, sabira se kroz život u podsvesti i vraća nam se poput bumeranga okrutnosti prirode ljudskog bića u destruktivnom obliku. Šetnja magičnim pozorištem omogucila je napokon stepskom vuku Hariju da shvati da je njegov početni pristup dualnoj prirodi duše bio pogrešan.  Naša duša nije dualna već bipolarna, nju možemo sagledati iz mnoštva različitih aspekata na različite načine, na bezbroj različitih načina, što napokon deluje oslobađajuće i na sputanost jedne čudesne duše neprilagođenog usamljenika poput Harija Halera, tako željne slobode, nesputanosti, prosto čina proživljavanja svega onoga što izvire iz suštine njegovog jedinstvenog bića, bića koje teži idealima večnosti i istinskim, neprolaznim vrednostima sveta ... njegovog, jedinstvenog sveta. Podsvest je živa bigrafija naše duše. Hari je na kraju napokon naučio kako da ukroti vuka u sebi, i, ono najvažnije, heseovsku optimističnu misao koja u njegovom veličanstu, HUMORU, pronalazi univerzalni lek, protiv otrov svemu onome što napokon sputava čoveka u ovozemaljskom, prolaznom proputovanju ka povratku večnoj kolevci ... zvezdama, samom Bogu. Hari na kraju shvata kako treba samo da se osmehne svemu. Ponekad je prihvatanje apsurda sveta i sagledavanje njegove smešne strane jedino što možemo učiniti da bismo opstali i sačuvali zdrav razum.

 

Čovek nije čvrsto i trajno uobličenje (to je bio ideal antike i pored suprotnih naslućivanja njihovih mudraca), već je pre pokušaj i prelaz, dakle, ništa drugo nego uzani i opasni most između prirode i duha. Prema duhu, prema Bogu, goni ga unutrašnja predodređenost – prema prirodi, prema majci, vuče ga topla čežnja: između ove dve sile plašljivo se leluja život.

 

Put u nevinost, u nestvoreno, put ka Bogu ne vodi natrag, već napred, ne ka vuku ili detetu, već sve dublje u greh, sve dublje na putu da se postane čovek. Ni samoubistvo, jadni Stepski Vuče, neće ti u stvari pomoći, moraćeš da pođeš dužim, tegobnijim i mučnijim putem da postaneš čovek, moraćeš da svoju dvostrukost umnogostručiš, a svoju složenost učiniti još mnogo složenijom. Umesto da sužavaš svoj svet, da upropašćavaš svoju dušu, sve veći ćeš deo sveta, pa najzad i čitav svet, primiti u svoju bolno proširenu dušu, da bi možda jednom, na kraju, našao spokojstvo.

 

Da su ljepota i zavodljivost
Samo dašak i treptaj,
Da zanosima, nježnosti,
Ljupkosti brzo dođe kraj:
Oblak, cvijeće procvalo,
Mjehuri od sapunice,
Pogled žene u zrcalo,
Dječji osmijeh, krijesnice,
I još mnogo stvari tamo,
Da tek otkrivene nestaju,
Ćuh mirisa da su samo,
Dašak vjetra tek da traju,
To, nažalost, dobro znamo.
Al‘ trajnost i krutost nama
Vrijednosti nisu znatne:
Kao dragulj hladnog plama
Il‘ blistave poluge zlatne;
I zvijezde, što ih ima,
Daleke i tuđe, ne sliče
Više nama prolaznima,
Niti nam svjetlo dušu tiče.
Ne, već se čini, sve istinsko, –
K’o ljepota neke skladbe, –
Propasti i smrti blisko,
A najljepše: zvuci glazbe,
U nastanku već prestaju,
I gube se, i prolaze,
Lahore, struje, nestaju
I s dahom tuge odlaze,
Jer za srce udar jedan
Ne daju se zadržati;
Ton za tonom tek odsviran,
U hipu će već nestati.
I srce je naše prolaznom,
Onom što teče, životu,
Odavno kao brat bratu,
A ne onom čvrstom, trajnom.
Brzo nas umara trajnost;
Zvijezda, dragulj, litice,
Nas, koji smo prolaznost,
K’o mjehur od sapunice,
S dušom vjetra, s vremenom vjenčani,
Sa rosom na listu ruže,
Ili zov ptice na grani,
Krâj igre oblaka što kruže,
Duga, il‘ je snijeg sjao,
Cvijet kad ga leptir trzne,
Il‘ zvonak smijeh nas okrzne, –
To za nas može biti smisao,
Radost il‘ bol. Mi volimo
Što je nama slično, štoviše:
Mi razumijemo
Što vjetar na pijesku piše.

Hermann Hesse je ovim čudesnim romanom ulio tragičnu nevolju modernog čoveka u mučne borbe Harryja Hallera čije je putovanje kroz tamnu noć duše bilo spuštanje svakog čoveka u vlastiti unutrašnji Had. Ali, dok su Hesseovi savremenici burne preokrete vremena smatrali bolešću, on je u njima video lek. Reč je o tragičnoj umetnosti koja je nastala među Grcima kao odgovor na duboku patnju koju su osećali suočavajući se s prazninom svemira.

Možemo razumeti drame Eshila, Sofokla i Euripida, sugeriše Nietzsche, kao njihovo sredstvo za pronalaženje utehe u dubinama vlastitog očaja. Dakle, tamo gde je postojalo samo zastrašujuće ništavilo koje preti njihovom razumu i zdravom razumu, izmišljeno je novo značenje i nada i dato im je lepo izražavanje u njihovoj strastvenoj afirmaciji života. Kako Niče kaže na kraju svog Rođenja tragedije iz duha muzike: Koliko je ovaj narod morao trpeti da postane tako lep.

Čini se, na kraju, da ovaj roman sugeriše čitaocu da ljudska bića nisu dvodimenzionalna stvorenja kakva su se stolećima smatrala, već bića koja u sebi sadrže tajanstveni unutrašnji život, nesvesan nivo postojanja koji se mora prepoznati, suočiti s njim i prihvatiti. Prihvatanje svog drugog ja, vlastite sene, uključuje revolucionarni napredak u razumevanju sebe. Taj odnos s vlastitom tamnom stranom dopušta osobi da prepozna svoju solidarnost sa celom ljudskom vrstom. Integracija nesvesnog u svesno postojanje usmerava osobnost na nove puteve emocionalnog, intelektualnog i psihološkog zdravlja, rasta i zrelosti. Kroz metaforu Hallerovog postojanja poput vuka, Hesse dijagnostifikuje dušu modernog čoveka, razočaranje i unutrašnju dislokaciju 20. stoleća, doba TS-a Eliotove The Wasteland, u kojem su se tradicionalna verovanja i vrednosti koje su održavale i hranile zapadnu civilizaciju dva i po milenijuma mnogima pokazala kao šuplja i promašena. Vera u bitne dobrote ljudske prirode; uverenje da postoji unapred određena, božanski odobrena shema postojanja; sigurnost da su dobrota, lepota i istina nepromenjivi apsoluti, sve je to polomljeno za mnoge kao rezultat Darwina, Marxa, Nietzschea, Freuda i kataklizmičnih događaja u Prvom svetskom ratu.

Lepota romana Steppenwolf vidi se u njegovoj herojskoj borbi s bogovima Podzemlja unutar vlastite duše. Savremeni čovek, kojeg personifikuje Harry Haller, mora naučiti prepoznati svoju senu, svoju tamnu stranu, prihvatiti je kao svog brata, integrisati je i asimilirati u sebe. Likovi Pabla, Hermine, Marije, kao i Magičnog pozorišta - sve su to sredstva koja Hesse koristi kako bi Harryju preneo ovu poruku. Mora napustiti svoju jednostranost, napustiti sterilnu izolaciju od jednostavnih užitaka svakodnevnog života i odreći se preterane identifikacije sa svetom Besmrtnih. Er muss lachen lernen (Mora se naučiti smejati) na unutrašnje podele u sebi, te na nesklad između sveta Idealnog i Realnog, jer su oboje bitni za ljudsko stanje.

Naučiti se smejati božanski je poziv Hariju Haleru da postanete znalac, poznavaoc životnih apsurda. Haller mora naučiti ne uzimati sebe, druge, pa čak ni sam život previše ozbiljno, jer je u konačnoj analizi sve igra, čak i način na koji mi to odlučujemo gledati. Jer čovek se može igrati svakakvih igara sa životom - učiniti ga kao dužnost, zatvor, poligon, dolinu suza ili veličanstvenu priliku za nešto radosno i lepo. Stari Grci su predobro razumeli ovaj prvi zakon života. Ikarov let prema suncu prikazuje ovu osnovnu istinu simboličkim jezikom mita. Ne pokušavajući ništa više nego leteti sve više prema suncu s krilima pričvršćenim voskom, Ikar nepovratno ponire u svoje uništenje. Čovek je samo smrtnik i ne sme prelaziti ljudske granice, jer učiniti to znači nestati na sudu.

 

by Dragan Uzelac