Happy 83rd birthday, Robert de Niro!!!

MARTIN SCORSESE: TAKSISTA (1976.)

            

                                                            

Robert De Niro (Travis Bickle, bivši američki marinac i vijetnamski veteran) pati od nesanice i neuroza i prijavljuje se da radi kao taksista (noćna smena). Novim poslom pokušava pronaći svrhu svoje egzistencije dok se istovremeno bori s usamljenošću, zamenivši vijetnamsku džunglu  urbanom džunglom Njujorka. Prefinjeni coll jazz svojom melanholijom i silnom duhovnom smirenošću prati njegov život na opasnim i uvrnutim ulicama New Yorka noću. Očaravajući jazz legendarnog  Bernarda Hermanna (setimo se samo kako je obojio svojim zvukom fascinantnu Hičkokovu Vrtoglavicu) u kombinaciji sa sjajnim scenarijom Paula Schredera (kultnog scenariste koji ovim filmom započinje plodonosnu saradnju sa Skorsezeom) čine ovaj film hipnotički privlačnim, napetim, mračnim i magičnim. Film prati Trejvisovu transformaciju i potonuće u ludilo. Film prati čudesno i mučno putovanje jednog urbanog antiheroja, marginalca i odbačenog usamljenika na tragičnom putu samospoznaje kroz urbanu otuđenost i očajanje – sve do krajnjeg iskupljenja, prelomne životne kote koja nas definitivno opredeljuje i određuje našu krajnju životnu destinaciju, zatvarajući pun krug. Vozeći taksi, Travis  razmišlja o duhu velegrada i moralnom rasulu.

Sve životinje izađu noću. Kurve, narkomanke, pederi, travestiti, doperi, džankiji. Bolesno. Jednog dana, prava kiša će pasti i opraće sav ovaj šljam sa ulica. Ja idem svuda naokolo. Vozim ljude u Bronx, Brooklyn, Harlem. Nije me briga. Meni je to svejedno.

Hladan i rezigniran, on posmatra svet oko sebe i oseća noćni puls velegrada. Upoznaje u prolazu čarobno lepu devojku Betsy (Cybil Shepherd) iz nekog sasvim drugog sveta, koja vodi političku kampanju za jednog od američkih predsedničkih kandidata. Njihova labava veza puca veoma brzo nakon romantične posete bioskopu. On sve više rezignirano oseća kako je svet koji ga okružuje, sa svim svojim gadostima, šljamom i frustracijama hladan, bezosećajan, nezahvalan i prljav iznutra. Vozeći se gradom sreće svakakve likove i ludake. Jazz, strašno dobar jazz provejava filmom puneći ga intenzivno emotivnim nabojem koji teži ka kulminaciji i eksploziji. Travisova unutrašnja preispitivanja sebe i sveta plutaju unutar pulsa velegrada i beskrajnih noći prepunih nepoželjnih stranaca i usamljenih marginalaca. Tama, hladni džez, bezosećajnost, distanciranost ljudi i žena, usamljenost, rezignacija - sve to tišti i pritiska psihu pobunjenog Travisa, pritiska nerve poput oblaka dima, isparenja na početku filma koje pod snažnim pritiskom zastire kadar i svu nekadašnju toplinu, opuštenost i ljudskost u zlu uzavrelog sveta duhovnog i moralnog posrnuća i pomame. Travisa prati usamljenost, nerazumevanje okoline i neizdrživa želja za radikalnom promenom svega, za nečim što će dati smisao njegovom životu i  sjebanosti, nervozi koju više ne može da kontroliše.

Slušajte, govnari, ludaci. Ovo je čovek koji to više neće da trpi. Koji se suprotstavlja šljamu, prljavštini, džukelama, đubretu, sranju. Evo ga neko ko je ustao protiv toga, ključne su Travisove reči dok se sprema fizički, psihički i sa oružjem da se suprotstavi svom šljamu koji zagušuje život Njujorka i njegovog malog mikrokosmosa. Pritisnuti, marginalizovani, prenapeti pojedinac modernog, apokaliptičnog sveta gramzivosti, bezdušnosti i sveopšteg haosa nakon propasti svih pravih vrednosti i ničeanske smrti Boga rezigniran, reaguje impulsivno, nihilistički.

Travis Bickle je toliko usamljen, rezigniran, nihilističan i očajan da pokušava ostvariti dijalog s ogledalom u legendarnom obraćanju samome sebi koje je više tužno, nego coolerski zabavno. Dok se naoružan fizički i psihički danima priprema za obračun sa svetom koji ga nepravedno odbacuje i izaziva u njemu sartrovsku mučninu, on u jednom momentu staje pred ogledalo (iskrivljene i surove stvarnosti) i obraća samome sebi: Meni govoriš? Ti govoriš meni? Govoriš meni?! Ja sam jedini ovde. U ogledalu Taxi Drivera pesimistični Scorsese je savršeno uhvatio nelagodni odraz postvijetnamskog New Yorka.

Njegov protest, unutrašnji bunt protiv zagađenog sveta sve više tinja u njemu, guši ga i radikalizuje se. Počinje sa fizičkim vežbama, čisti telo i duh, kupuje oružje i sa njim vežba. Želi da očisti svet od nagomilanog šljama. Nakon nekoliko neuspešnih pokušaja zavođenja službenice političke kampanje, Travis Bickle se odlučuje preuzeti inicijativu i sam napasti društvo koje ga ignoriše ili ne prihvata. Prvobitni plan je atentat na popularnog političkog kandidata, ali kada i to propadne, on pokuša spasiti društvo samoubilačkom misijom spašavanja maloletne prostitutke (Jodie Foster) od svodnika koji je zlostavlja. Robert de Niro prosto briljira, uvlačeći gledaoca svojim ludilom i harizmom totalno u film i vlastitu viziju (misiju). Upoznaje mladu prostitutku Iris (Jodie Foster). Pokušava da joj pomogne, izvuče iz kandži makroa i propasti. Sve je radikalniji, brutalniji i kreće u konačni obračun sa svetom u kojem ne postoji solucija za njega. Pravi irokez frizuru, oblači ratničku vijetnamku, farmerice i kaubojke i ... Prvo ubija omraženog makroa (Harvey Keitel), pravi masakr u bordelu i sam biva brutalno izranjavan.

Sledi potom neka vrsta katarzične i zlokobne tišine. Ledena jeza. Kamera se lagano kreće i beleži postapokaliptičnu atmosferu nakon pucnjave i masakra u tami noći i tami bordela iz ptičje (ili možda Božije?) perspektive. Posledice krvavog obračuna i lepote jednog sumanutog, odavno već obezboženog sveta nasilja, zla, iskorišćavanja ljudi i jurnjave za novcem deluju zastrašujuće hladno, neljudski. Nakon svega, sve(t) se vraća u normalu i uz lagane zvuke jazz saksofona Travis ponovo taksijem klizi nočnim ulicama velegrada. Desila se katarza sveta i sad je sve mnogo lakše.

Taksista je mračan i vrlo nasilan (mnogi kritičari su nakon premijere filma reditelju zamerali preteranu količinu nasilja) i malo je hollywoodskih projekata koji su toliko subverzivni i brutalno realni. Bile su to godine uzleta jedne sjajne generacije američkih reditelja – tzv. movie brats generation, predvođene mnoštvom budućih filmskih klasika poput Francisa Forda Coppole, Briana de Palme, Sydney Pollacka, Petera Bogdanovicha, Miloša Formana, Roberta Altmana, Williama Friedkina, George Roy Hilla, Michaela Cimina, Johna Carpentera, Stevena Spielberga, Georga Lucasa, Davida Lyncha (pomenimo samo neke od onih koji su se tek probijali, uz već dokazana imena poput Stanley Kubricka, Woody Allena, Sam Peckinpaha, Romana Polanskog, Boba Rafelsona, Arhur Penna, Bob Fossea), godine apsolutne autorske slobode, kreativnosti i antologijskih filmskih ostvarenja. Scorsese je pokazao drugačiju, suroviju sliku obećane zemlje Amerike. Bez ulepšavanja, licemerja, lažnog prikaza svakodnevice. Daleko od Američkog sna. Amerika je to u kojoj vladaju nemoral, kriminal i nedostatak empatije, nasilje, korupcija, lažni sjaj, ispraznost, duhovna inercija, poremećen sistem vrednosti, odsustvo ljudskosti. Ravnodušnost običnih ljudi omogućuje zadržavanje statusa quo. Jedini kome je stalo do promene, jedini koji želi promeniti stanje je usamljeni, depresivni Travis Bickle. Travis je (anti)heroj, čovek koji je, za razliku od ostalih, pokušao nešto promeniti.

Nagrađeno Zlatnom palmom i nominovano za četiri Oscara, uključujući one za najbolji film i glavnu mušku ulogu, prema mnogima najuspelije i istinski kultno ostvarenje Martina Scorsesea jedan je od najvažnijih američkih filmova 70-ih godina prošlog veka. Reč je o izuzetno uticajnom delu iz kojeg su neke replike postale deo opšte kulture, a za koji je scenario na temelju istinitih događaja, pokušaja atentata na guvernera Alabame, napisao ugledni scenarista i reditelj Paul Schrader. Ležeći u bolnici (nakon užasavajućeg perioda života u kojem je Pol Šreder, nakon razvoda, perioda alkoholisanja, beskućništva, besciljnog lutanja ulicama Njujorka doživeo krvarenje čira na želucu i bio na ivici odlaska s ovog sveta) i čitajući o Arthuru Bremeru, usamljeniku i egzekutoru neuspelog atentata na guvernera Alabame Georgea Wallacea tokom njegove predizborne kampanje, Schraderu je na pamet pao lik ogorčenog malog čoveka, taksiste i bivšeg vijetnamskog veterana, s kojim se zastrašujuće lako poistovetiti, zbog čega se film o patologiji usamljenosti i alijenaciji u velikim gradovima povezao s mnoštvom gledaoca. Ugođajem jedinstveno teskoban i izuzetno realističan film modernističke režije imponuje izrazito slojevitom i intrigantnom psihološkom razradom protagonista, podjednako kao i impresivnom fotografijom Michaela Chapmana te sjajnom muzikom Bernarda Herrmanna, koji je umro nekoliko sati nakon završetka komponovanja filmske partiture.

Razarajuće dobro, gusto strukturisano i prenapregnuto štivo sjajnog američkog reditelja Martina Scorsesea (17. novembar 1942. Njujork), na granici genijalnosti, ludila i ljudske izdržljivosti – tako autentično u svetu obilja nasilnosti, briljantno, sa neverovatno snažnim autorskim pečatom. Mladi Robert de Niro u jednom od svojih najboljih izdanja, u usponu prebogate karijere nakon Godfathera 2 i budućih Scorseseovih remek-dela koje je takođe obogatio svojim besmrtnim rolama - New York, New York i Razjareni bik.

 

by Dragan Uzelac

BOB DYLAN – Blowin' In The Wind (1963.)

 

BOB DYLAN – Blowin' In The Wind (1963.)

 

Album Freewheelin’ Bob Dylan (1963.) otvara epska Blowin’ In The Wind (bio je to april 1963. godine, vreme kada je lutajući trubadur Bob Dylan otkrio protestni folk-pokret i priklonio mu se s potpunom predanošću. Album prikazuje Dylana kao snažno angažovanog kantautora folk stila). Dvadesetdvogodišnji mladić, zapanjujuće svesno i pronicljivo, nazalno, sa setom u glasu, usnom harmonikom i akustičnom gitarom upitno se bavi čovekovom sudbinom u tadašnjem (današnjem?), surovom svetu. Koliko puta mora smrt da dođe da bi neko saznao da je suviše mnogo ljudi umrlo? peva mladi Dylan, pitajući Ameriku na ivici nuklearnog sukoba i atentata na predsednika Kennedyja u najavi - kuda i kako dalje?

How many roads must a man walk down
Before you call him a man?
How many seas must a white dove sail
Before she sleeps in the sand?
Yes, 'n' how many times must the cannon balls fly
Before they're forever banned?
The answer, my friend, is blowin' in the wind
The answer is blowin' in the wind

Yes, 'n' how many years can a mountain exist
Before it's washed to the sea?
Yes, 'n' how many years can some people exist
Before they're allowed to be free?
Yes, 'n' how many times can a man turn his head
And pretend that he just doesn't see?
The answer, my friend, is blowin' in the wind
The answer is blowin' in the wind

Yes, 'n' how many times must a man look up
Before he can see the sky?
Yes, 'n' how many ears must one man have
Before he can hear people cry?
Yes, 'n' how many deaths will it take till he knows
That too many people have died?
The answer, my friend, is blowin' in the wind
The answer is blowin' in the wind

 

Koliko li je teških puteva suđeno nekom
Da bi se zvao čovekom?
Koliko puta galeb mora da pobegne valu
Dok ne zaspi na žalu?
Koliko li još bombi mora svet da podnese
Dok ih se ne otrese?
Odgovor, prijatelju, na sve što te muči –
Odgovor u vetru huči.

Da vidiš trun plaveti, koliko puta treba
Da digneš pogled put neba?
Koliko se ušiju mora imati da se čuje
Tuđ vapaj sred oluje?
Koliko smrti treba da počne da te brine
Što odveć ljudi gine?
Odgovor, prijatelju, na sve što te muči –
Odgovor u vetru huči.

Koliko godina treba planina nebo da dere
Pa da je more spere?
Koliko godina treba ljudima otkad se rode
Da im se daju slobode?
Koliko puta čovek može da okrene glavu
Da ne bi video javu?
Odgovor, prijatelju, na sve što te muči –
Odgovor u vetru huči.

Odgovor, nažalost, niko do današnjih dana nije čuo - odneo ga je vetar... Ili – u vetru huči, kako je to sjajno preveo legendarni Dragoslav Andrić. Iako  Blowin’ In The Wind nije bila hit nakon prvog objavljivanja, nije uopšte uspela doći na top lestvicu, pesma je postala jedna od ključnih pesama 1960-ih - himna kulturne revolucije koja se dogodila među mladima u to vreme. U stihovnom smislu, Blowin’ in the Wind postavlja niz retoričkih pitanja koja služe za oslikavanje stanja društva u Sjedinjenim Američkim Državama tokom tog razdoblja - i još uvek do danas. Miroljubiva melodija sugeriše da iako niti jedna osoba nema odgovore, odgovor postoji i prirodan je poput vetra koji duva (huči).

U početku je Blowin’ in the Wind bila pesma od dva stiha koja je sadržavala prvi i treći stih poslednje pesme. Ovo je ono što je Dylan prvi put izveo uživo u aprilu 1962. u Gerde’s Folk Cityju u New Yorku. Ova izvedba je snimljena u celosti i kružila je među njegovim obožavaocima, a kasnije je objavljena na kolekciji rariteta uživo. Nedugo zatim Dylan je pesmi dodao srednji stih, koji je uključen u verziju snimljenu za album Freewhelin’ Bob Dylan. Dylan je pesmu prokomentarisao na sledeći način:

Ne mogu puno toga reći o ovoj pesmi osim da je odgovor u vetru. Nema ga ni u jednoj knjizi, filmu, TV emisiji ili grupi za raspravu. Čoveče, u vetru je – i duva u vetar. Previše ovih modernih ljudi govori mi gde je odgovor, ali oh, neću verovati u to. Još uvek kažem da je na vetru i baš kao nemiran komad papira mora malo pasti... Ali jedina nevolja je što niko ne pokupi odgovor kad padne, tako da ga previše ljudi ne vidi i ne zna... i onda odleti. I dalje tvrdim da su jedni od najvećih kriminalaca oni koji okreću glavu kad vide krivo i znaju da je krivo. Imam samo 21 godinu i znam da je bilo previše ratova... Vi ljudi iznad 21 godine ste stariji i pametniji.

Dylanove reči ispunjene su nadom mladosti, ali takođe pokazuju duboku mudrost i razumevanje ljudske prirode i sveta. On se nada svetskom miru, skladu među rasama i veruje da je mir prirodan put stvari, a majka priroda nam to pokušava reći. Muzički, Blowin’ in the Wind direktna je adaptacija gospel pesme No More Auction Block For Me. Pesma se razvila iz crnačke duhovne tradicije, a njezine verzije pod naslovom We Shall Overcome bile su popularne himne pokreta za građanska prava, uz Dylanovu melodiju naravno. Iako se čini da mnoga od Dylanovih retoričkih pitanja koja postavlja u Blowin’ In The Wind (pitanja rata, mira, slobode, jednakosti i pravde) nemaju lake odgovore ili uopšte nemaju konkretne odgovore, svako od njih podseća na lekcije i stvarnosti koje mogu dovesti do spoznaja o prirodi života i međusobnoj povezanosti ljudi.

Pesma Blowin’ in the Wind počinje pitanjem šta znači biti čovek u očima društva, pitanjem s koliko se cesta, odnosno s koliko izazova ČOVEK mora suočiti pre nego što bude prihvaćen. Zatim ispituje belu golubicu – simbol mira – i pita koliko dugo mora leteti preko mora pre nego što se može odmoriti u pesku. Potom se Dylan obraća ratu, postavljajući pitanje koliko puta moramo ispaliti topovske kugle jedni na druge pre nego što zauvek zabranimo rat. Stigavši do refrena, pesnik nam sugeriše (nije potrebno istaći da je Bob Dylan ovenčan Nobelovom nagradom za književnost) da odgovor huči u vetru – želeći nam time reći da je ključni odgovor čovečanstva istovremeno veoma lako razumljiv i potpuno apstraktan. Vetar (ili simbolički vetar, sam život od Boga) duva (ili huči) svaki dan, a ako odvojimo vreme (i srce) da ga poslušamo, mogli bismo se naći u meditativnom stanju (više svesti, duhovnog mira). U tom stanju, ljutnja i negativnost kao da trajno isparavaju i čovek se napokon oseća ugodno... srećan i zadovoljan sobom i drugima. Dylan nam metaforički sugeriše da putujući kroz život potražimo unutrašnji mir kako bismo omogućili mir unutar društva i sveta uopšte.

Nastavljajući svoje unutrašnje putovanje, upitnost smislom svega u potrazi za istinom, konačnim odgovorima na esencijalna pitanja života, Dylan u nastavku ove besmrtne pesme primećuje da će čak i moćna planina jednog dana podleći silama mora, sugerišući nam na nepostojanost života i snagu večne prirode. Zatim, čini se da Dylan direktno govori o borbi crnih Amerikanaca u sticanju svoje slobode, budući da su društvo i zakon pronašli načine da ih neprestano sputavaju od početka. To je nešto što je još uvek relevantno u društvu i danas.  Treći stih počinje apstraktnim pitanjem o mogućnosti čoveka da vidi nebo. Čini se očiglednim da svako može podići pogled i videti nebo, ali Dylan nam sugeriše da videti nebo znači imati perspektivu otvorenog uma i iskrene vere. Potom ističe da svi imamo uši i sluh, ali malo ko primećuje plač drugih oko sebe. Pitanje empatije više je nego očigledno – zašto je ima sve manje ili uopšte nema?

Na samom kraju jezivo emotivne, bolne, upitne i gotovo religiozne poeme, pesnik nas suočava sa slikama rata i smrti, postavljajući još jedno od ključnih pitanja sveta – kada će moćnici, vladari sveta i naših sudbina odlučiti da je dosta i da vreme ubijanju prestane?

Odgovor, prijatelju, na sve što te muči –
Odgovor u vetru huči.

 

by Dragan Uzelac, 2. avgust 2023.

 

MILAN MLADENOVIĆ (1958.-1994.)

 

MILAN MLADENOVIĆ (1958.-1994.)

Ako pogledaš našu političku i ekonomsku situaciju, nećeš videti nijedan jedini zračak sunca. U takvim okolnostima, ja ne mogu da pevam veselice i poskočice, jer to nije u skladu sa mojom ličnošću. Ako će nekome biti lakše, onda neka moju muziku klasifikuje kao tamnoljubičastu. Mi govorimo jednostavnim rock’n’roll rečnikom i šaljemo im poruke koje su veoma jasne i za tu publiku nedvosmislene. Postoje ljudi koji nisu u stanju da ukapiraju te poruke i kada pokušaju da priđu našoj akciji, dolazi do nesporazuma. Ko ima imalo mozga u glavi, u porukama naših pesama može da pronađe život koji svi trenutno živimo. Ponosan sam na publiku koja to ume da dešifruje jer jedino ako se razumemo možemo da učinimo nešto da nam svima bude bolje. Prilagodljivost životu može da bude pozitivna osobina, ali, po meni, to je isto kao i danak životu. Ukoliko se prilagođavaš nečemu što ne želiš, onda suzbijaš svoju ličnost. U tom smislu, ta prilagodljivost postaje, pre svega, morbidna i negativna. Šta na kraju biva? Od mladog i perspektivnog čoveka stvara se krajnje beskoristan tip. Ljudi se obično plaše da oslobode energiju zato što na taj način otkrivaju znatan deo sebe i svoje ličnosti. Time, znači, pokazujemo svoja unutrašnja doživljavanja i preživljavanja. S druge strane, mnogi ne vole da vide taj energetski naboj, jer ih to zastrašuje. Nema razloga potiskivati ono što je u nama. Stojimo na rubu neke razjapljene provalije, a iznad nas razbuktala se vulkanska lava, koja počinje da curi, rasteže se po nama, narodu. Šta bismo mi sad mogli da uradimo? Ne znam ni sam. Čini mi se da smo potpuno stisnuti, ne možemo ni korak nazad, ali ni korak napred. Možda bi nam pomogla promena političkih i ekonomskih uslova ili, pak, državni udar? Možda, kažem.

     Milan Mladenović (21. septembar 1958. - 5. novembar 1994.) bio je jugoslovenski i srpski rock muzičar i antiratni aktivista, koji je najpoznatiji kao pevač i gitarista beogradske rock grupe Ekatarina Velika.

Emocija je najveća ljudska vrednost i to iskrena emocija, koju ljudi ulažu u ono što rade ili u kontaktu sa drugim ljudima.

     Godine 1980. zajedno s  prijateljem Dragomirom Gagijem Mihajlovićem (s kojim je prethodno osnovao svoj prvi bend – Limunovo drvo), Dušanom Kojićem - Kojom i Ivanom Vdovićem – Vdom, Mladenović osniva svoj prvi značajniji bend - Šarlo akrobata. Prvi nastup imali su u aprilu 1980. godine u SKC-u, kao predgrupa Pankrtima. Nekoliko pesama grupe (Niko kao ja, Ona se budi, Oko moje glave, Mali čovek) ubrzo je objavljeno na kultnoj kompilaciji Paket aranžman (antologijski album koji okuplja sva značajnija imena tadašnje beogradske alternativne scene – od Idola do Električnog orgazma), a 1981. godine izlazi prvi i jedini album sastava pod nazivom Bistriji ili tuplji čovek biva kad, koji se smatra jednim od važnijih albuma jugoslovenskog novog talasa. Šarlo akrobata se nakon toga raspada usled međusobnih nesuglasica između Milana i Koje, jakih autorskih ličnosti( osnivača dva buduća kultna benda beogradskog rokenrola osamdesetih – EKV i Disciplina kičme).

Mi smo bili grupa anarhista. Bilo nam je preko glave svih šablona i razbijali smo ih. Išli smo namerno na oštrici žileta. Ja sam bio melodična strana grupe, ona koja je pravila pesme od nečeg što je bilo rastrzano i grubo. Na neki način sam sjedinio sve te zvuke u nešto što liči na pesmu. Koja je hteo da radi ono što sada radi sa Disciplinom kičme, znači otprilike isto što je radio u Šarlu. Meni je toga već bilo dosta, a Vd se prema svemu odnosio veoma ironično i skeptično i taj spoj nije funkcionisao – objasnio je kasnije Milan Mladenović za časopis Rock.

 

   Krajem 1981. godine, Milan Mladenović s Dragomirom Mihajlovićem, prijateljem iz bivšeg sastava Limunovo drvo, osniva novi bend Katarina II. Tokom 1982. godine novom sastavu priključuju se klavijaturistkinja Margita Stefanović Magi (Milana i Margitu upoznali su članovi Električnog orgazma u Studentskom kulturnom centru. Mladenovića je oduševio njen talenat i tako je započela plodna saradnja), a 1983. basista Bojan Pečar i bubnjar Šarla akrobate Ivan Vdović. U toj postavi grupa 1984. godine izdaje album Katarina II na kojem se nalaze poznate pesme Aut, Jesen, Radostan dan, Treba da se čisti, Ja znam. Većinu tekstova na debitantskoj ploči radio je Milan Mladenović, tekstove za pesme Vrt i Platforme potpisao je Gagi, a muzika je zajednička. U tom periodu, Gagi dolazi u sukob sa zakonom i po povratku iz zatvora saznaje da više nije član grupe. Mihajlović kao nosilac prava na ime Katarina II uskraćuje grupi pravo da se dalje njime koristi, te sastav bira novo ime Ekatarina Velika. U EKV umesto Vda dolazi novi bubnjar, Ivan Fece Firči (iz sastava Lune, na čijem mestu su se kasnije smenjivali Ivan Raka Ranković, potom Srđan Žika Todorović i na kraju Marko Milivojević). Godine 1985. izlazi istoimeni album Ekatarina Velika koji dobija povoljne kritike te skreće pažnju na sastav (sa nizom nezaboravnih numera poput Oči boje meda, Tatoo, Modro i zeleno). Album iz 1986. godine, S' vetrom uz lice, lansira ih na sam vrh jugoslovenske rock scene, gde s Mladenovićem na čelu ostaju sve do 1994. godine izdajući seriju uspešnih albuma (Ljubav,1987., Samo par godina za nas,1988., Dum dum,1991. i Neko nas posmatra,1993.). Njihove svirke su bile uvek žestoke, pune energije i emocija, savršen spoj gracioznosti i umeća svestrano obrazovane i kreativne pijanistkine Magi i Milanove pesničke i rok energije, uz uvek impresivnu ritam sekciju, dok su pesme sadržale savršen spoj Milanovih moćnih poetskih slika, s jedne, i angažovanih tekstova sa britkom i ogoljenom porukom, s druge strane (Kao da je bilo nekad, Krug, Ljubav, Ti si sav moj bol, Budi sam na ulici, Zemlja, Par godina za nas, Pored mene, Novac u rukama, Nisam mislio na to, Dolce vita, Idemo, Neko nas posmatra, Anestezija). Ritam njihovih instrumenata bubnjao je negde duboko u utrobi na tragu alternativnih i beskompromisniš izvorišta koja sežu dve decenije unazad, negde u sredinu šezdesetih godina, njujoršku scenu i kultni bend The Velvet underground. I još dugo nakon što bi utihnuo, odzvanjao je poput upozorenja. Mladenović je jednostavno imao talenat da lično pretvori u opšte. Bio je hroničar sumraka jednog vremena, a svojim oporim stihovima bez suzdržavanja i milosti dramatično je nagoveštavao zlokobna dešavanja.

Moje pesme – to sam ja. One su odraz mojih životnih shvatanja i stremljenja. Motive za njih nalazim u realnim životnim surovostima, a tek ponekad dozvolim imaginarnim snovima da prošetaju kroz neki stih. I to činim samo da se imaginacija nazire, kao kroz maglu. Svako od nas ima svoju priču, koju prezentuje na način koji mu odgovara. To radim i ja. Pri tome koristim jedinu mogućnost koja mi je dostupna, a to je muzika! Tako uspevam da zadovoljim svoj ego. Jer, ja ne mogu da pevam o vanzemaljskoj ljubavi, ako me bukvalno guše i razdiru ovozemaljski jadi! – istakao je u jednom od intervjua.

    Tokom rada sa Ekatarinom, Milan je kao producent sarađivao na albumima bendova Gustaf i njegovi dobri duhovi i Fit. Zajedno sa ostalim članovima sastava 1985. pojavio se u filmu Gorana Markovića Tajvanska kanasta, a sledeće godine i u ostvarenju Crna Marija Milana Živkovića u kome je igrao glavnu ulogu i za koji je napisao vodeću numeru Bus Station. Kasnije je priznao kako se pokajao što je dozvolio da ga Sonja Savić nagovori na to, jer je još tokom snimanja shvatio da nije rođen za glumu ali nekako nije mogao da se izvuče iz svega. Posle kratkog izleta u svet filma, pisao je muziku za pozorišnu predstavu Majka Hrabrost i njena deca Bertolda Brehta u režiji Lenke Udovički, na kojoj je radio i Vlatko Stefanovski. 

Kao da sam umoran,
I kao da sam star !
Kao da je dosadno,
I suviše da znam…

Ovaj krug sam skupio
I opet sklopio!
On me voli,
On me nosi,
On mi oprašta….

Kao ne,
I kao da,
Kao zabrana,
I kao dozvola.
Kao ne ne ne,
Kao da da da,
Kao zabava,
I kao dosada.

Ovaj krug sam smislio
Ovaj krug sam stvorio
Ovaj krug sam razbio
U vetar rasuo,

Kao ne,
I kao da,
Kao zabrana,
I kao dozvola.
Kao ne ne ne,
Kao da da da
Kao zabava,
I kao dosada.

    Devedesete su donele mnogobrojne promene. Po završetku albuma Samo par godina za nas, Todorović je napustio bend da bi se posvetio glumačkoj karijeri, a Pečar je otišao u London, gde je trebalo da se zadrži svega dve nedelje. Tek nakon godinu i po dana javio se Milanu da mu saopšti da ne planira povratak. Mada niko više nije ni računao na njega, Mladenovića je njegov odlazak mnogo pogodio. Taj događaj je označio početak kraja Ekatarine  kakvu smo do tada znali. Na poslednja dva albuma kao autor muzike potpisan je samo Milan, dok je na prethodnim to uvek bio ceo EKV. Mnogi misle da je njihov najmračniji album Dum Dum, koji je izdat 1991. Jugoslavija je bila pred raspadom i prbližavala se građanskom ratu. Njegovi bliski prijatelji napuštali su zemlju jedan za drugim, kako bi izbegli prisilnu mobilizaciju, o čemu govori pesma Zajedno, u kojoj su svi imenovani. Milanu je sve to veoma teško palo. Kad je i njegova devojka Maja Maričić otputovala u Pariz na završetak studija, on je njihov rastanak pretočio u stihove. Osećao se kao da je u anesteziji kad je shvatio da će i ona otići. Ali, njih dvoje nisu mogli jedno bez drugog, pa ni kilometri udaljenosti nisu uspeli da izbrišu ono što je zaista bilo sudbinski određeno. O Milanovom privatnom i intimnom životu veoma malo se znalo, poslednje godine proveo je sa Majom Maričić koja je bila njegova najveća životna ljubav, a upravo toj devojci posvećena je i pesma Oči boje meda. Koliko o njegovim ljubavima, polemisalo se i o tome da li je koristio opijate. Njemu bliski ljudi tvrde da je bio izuzetno odgovoran, strog, posvećen čitanju i nikada narkoman, dok drugi zastupaju mišljenje da je umro od AIDS-a koji je dobio kao posledicu dugogodišnjeg konzumiranja narkotika.U međuvremenu, 1992. on je sa članovima Partibrejkersa i Električnog orgazma pokrenuo projekat Rimtutituki čija je muzička aktivnost bila usmerena na antiratnu propagandu.

Prijatelj i ja sedimo na klupi
gledamo zvezde
slušamo vesti što su upravo stigle,
kažu da imamo
još samo par godina za nas….

Imali smo igračke i živeli smo sve,
sve one igre na sreću,
one igre za ljude,
što je smislio neko,
pre samo par godina za nas…

Da li znaš kako želim da te nađem,
da li znam šta trebam da znam?
Voli me kako nikad nisi volela…

Voli me onako kako nikad nisi volela,
Voli me onako kako nikad nisi volela!

Živimo u pričanju, branimo se, hodamo i slavimo
neke bezvezne stvari
neke bezvezne priče
što je smislio neko
u samo par godina za nas…

Nisu dovoljne reči, samo obične reči
da me vrate u zivot
nije dovoljan dodir
ni da znam da te imam
još samo par godina za nas…

Da li znas kako želim da te nađem,
da li znam šta trebam da znam?
Voli me kako nikad nisi volela…

Voli me onako kako nikad nisi volela,
Voli me onako kako nikad nisi volela!

Raste kao nada, kao more, kao govor
kao pokret, kao zora, kao dete, kao krv
kao želja, među nama…
Raste kao bol,
i grize sve pred našim očima…

Voli me onako kako nikad nisi volela!
Voli me onako kako nikad nisi volela!
Voli me onako kako nikad nisi volela!
Voli me…

   Iako su njegova muzika i tekstovi ono što će generacijama ostati utkano u kolektivni duh ovih prostora, ono po čemu je bio poznat je i aktivizam. Najpoznatiji njegovi istupi bili su tokom antiratnih protesta u Beogradu pa je tako 1992. s članovima Električnog Orgazma i Partibrejkersa osnovao projekat Rimtutituki, čime su se otvoreno suprotstavili tadašnjoj vlasti. Projekat je nastao na poticaj Centra za antiratnu delatnost, koji ih je pozvao da sudeluju u kampanji protiv nasilne mobilizacije.

    U avgustu 1994. godine, nakon nastupa Ekatarine Velike na festivalu u Budvi, Mladenović biva prebačen u bolnicu. Pre nego što se ploča Angel’s Breath (snimljena tokom leta 1994. u Brazilu sa Mitrom Subotićem i nekolicinom brazilskih muzičara) pojavila na tržištu Milan Mladenović je 5. novembra 1994. godine u Beogradu umro od raka pankreasa. Pokopan je na Novom groblju u Beogradu. 

I kao da je bilo nekad
i kao da je bilo tu
Pod velikim svetlim suncem,
pod velikim svetlim svodom…

Ručali smo meso,
glodali smo kosti dobrih životinja
Mi imamo snage,
mi imamo snage za još dan…

Mi menjamo dan za noć, mi menjamo noć za dan…
Mi menjamo dan za noć, mi menjamo noć za dan!

Prolaze brodovi,
trube u čast, zvone na uzbunu
Deca uče da plaču,
deca uče da poznaju svoj glas,
U toplim jaslama,
u hladu bora, pod zidom čempresa
Mi menjamo našu noć,
za neki tuđi dan, za neki tuđi dan…

Mi menjamo dan za noć, mi menjamo noć za dan…
Mi menjamo dan za noć, mi menjamo noć za dan!

   Pre Milana, 25. septembra 1992. godine umro je bubnjar Ivica Vidović, koji je, prema Vikipediji, prva registrovana HIV pozitivna osoba u bivšoj Jugoslaviji. Srčani udar 13. oktobra 1998. bio je koban za basistu Bojana Pečara, dok je bubnjar Dušan Dejanović 2000. godine izgubio bitku za život, takođe od posledica AIDS-a. Margita Stefanović (u tom momentu beskućnica i tragični heroinski ovisnik) smeštena je u avgustu 2002. na Infektivnu kliniku u Beogradu, gde je preminula 18. septembra. Imala je 43 godine i bila je poslednja članica iz originalne postave grupe EKV-a. Bio je to tragičan kraj benda koji se potom preselio u legendu, nastavljajući da živi kroz svoje nezaboravne pesme, sećanja ljudi koji su voleli i živeli njihove čudesne stihove i muziku.

Moja najveća želja bi bila da se probudim i da ustanovim da je 1990. godina i da kažem uh, al’ sam nešto ružno sanjao, a druga želja bi bila da budem zdrav i čitav jedan poduži vremenski period, jedno četrdeset, pedeset godina, a treća želja bi bila da zaradim toliko novca da mogu da njima mogu praviti neke interesantne stvari, kao što je muzika, kao što je...kao što je muzika. Nikad ne znam u kom ću smeru krenuti. Dozvoljavam da me emocije povuku za sobom i da me prosto uguraju u neke stvari o kojima ranije nisam razmišljao. Kroz život se možete boriti protiv svega, samo protiv sebe – ne! Dakle, borite se za svoju ličnu slobodu i demokratiju, ne dozvolite da vas neki lažni srebrnjaci i krivo ‘opravdane’ norme uguše i opterete. Borite se za svoj život!

Hteo bih da vratim dane
kad sam bio čovek sasvim svoj,
hteo bih da vratim čase
noćnih misli kojim ne znam broj.
Sve se tako brzo kreće
čovek stari dok je mlad,
i ti retki časi sreće,
život teče dok se spava,
vreme beži dok ga gledaš,
neko stigne da ga kroti,
ja mu samo gledam leđa.
Voleo sam nekad stvari,
koje sad ni ne gledam.
Živeo za taj trenutak…
kada prođe…
Ni sam ne znam.

Ja tebi čitam poslednje slovo, ja tebi, a ko meni? Sada si otišao da bi se negde rodio. Zvuk, snaga i energija! Ti me čuješ sad. Rastanak je i ponovni sastanak, puno ljubavi je otišlo sa tobom to što se sada ne vidimo, ne znači da nismo zajedno. Ovde je mnogo ljudi da te isprati, tvoji ljudi. Dečak iz vode u purpurnim dubinama stvarne muzike, neka bude lepo, neka bude istinito, neka se čuje. Samo jedan put vodi do pravde, kao što su i sve reči bile na tvojoj strani, i vetar, i zemlja, i dah. Neka ovo bude dosta, neka ovo bude sa merom, vidimo se,  reči su kojima je muzičar i dugogodišnji Milanov prijatelj Zoran Kostić Cane ispratio velikana jugoslovenskog rokenrola na večni počinak, a osim njega sahrani na Novom groblju pored porodice i najbližih prijatelja, prisustvovali su i brojni obožavaoci EKV-a.

Za kraj bih rekao samo da mi ni u kom slučaju nije žao što sam sve ove godine protraćio na tako neozbiljnu stvar kao što je rokenrol, i mislim da poštenije i iskrenije nisam mogao da potrošim sve te godine.

 

By Dragan Uzelac