NIRVANA: MTV unplugged (1993.)

 

NIRVANA: MTV unplugged (1993.)

 

Volim punk rock. Volim cure s čudnim očima. Volim droge (ali moje telo i um ne dopuštaju mi da ih uzimam). Volim strast. Volim odigrati pogrešnu kartu. Volim vinil. Volim se osećati krivim zato što sam beli američki muškarac. Volim spavati. Volim izazivati male pse koji glasno laju u parkiranim autima. Volim učiniti da se ljudi osećaju sretnima i nadmoćnima zbog svog reagovanja na moj izgled. Volim imati jaka mišljenja koja ne potkrepljuje ništa osim moje iskonske iskrenosti. Volim iskrenost. Nemam dovoljno iskrenosti. Volim se žaliti i ne činiti ništa da napravim stvari boljima. Volim optuživati generaciju mojih roditelja za to što su došli tako blizu društvene promene, a onda odustali nakon nekoliko uspelih pokušaja od strane medija i vlasti da se ocrni pokret time što će se koristiti Manson i drugi predstavnici hipija kao propagandni primeri da su oni samo nepatriotski, komunistički, satanistički, neljudski bolesnici, pa su onda baby-boomeri postali krajnje konformistički yuppijevski licemeri koje je neka generacija ikad dala.

Ovo su setna, zanesena fragmentarna sećanja na predvodnika jedne generacije i poslednji album koji je snimio pre nego što je zauvek otišao. Samoubistvo, ubistvo ili nesrećan slučaj - ostaće večno, klasično rock’n’roll pitanje kada je reč o još jednoj legendi, još jednom od velikana jednog čudesnog pokreta koji je obeležio drugu polovinu dvadesetog veka i zauvek promenio sve(t). Ovo su sećanja na Kurta Cobaina i njegov bend Nirvana, sećanja na njihov kultni isključen album, božanstvenu kolekciju pesama duboko uronjenih u bluz generacije X.

Mnogi mediji su preneli izjavu Kurta Cobaina da se bend prodao i da nema smisla da glume neke pankere i buntovnike, kada to više nisu.

Poslednji meseci pre smrti Kurta Cobaina bili su prilično haotični, ali uprkos svemu grupa je nakon meseci nagovaranja pristala na snimanje svog nastupa u serijalu MTV Unplugged te popularne muzičke televizije. MTV Unplugged in New York s Nirvanom snimljen je 18. novembra 1993. godine, nekoliko meseci pre samoubistva Kurta Cobaina 5. aprila 1994.

Bila je to čudesna, opraštajna Kurtova predstava obojena jedinstvenom, više nego emotivnom atmosferom, veličanstven rock’n’roll ugođaj koji se sastojao od 14 numera koje su predstavljale besmrtnu kombinaciju Nirvaninih kultnih pesama – u rasponu od bitlsovske, zapaljive pop numere About a Girl (koja je u ovoj verziji poprimila dodatnu magiju melodičnosti i hipersenzibilnosti, sve ono najbolje što je krasilo vanserijski talenat Kurta Cobaina), preko klasičnih Nirvana komada – Come As You Are, Polly i Dumb, koje kulminiraju u melanholiji bolno iskrenih slika jedne od najlepših Kurtovh pesama Something in the Way, zaključno sa nekom vrstom opraštaja u All Apologies.

Nirvaninoj besmrtnoj kolekciji pesama (snimljenih pre toga na svega tri studijska albuma – Bleach (1989.), Nevermind (1991.) i In Utero (1993.), ovde je pridodata niska ništa manje sjajnih bisera, obrada pesama sledećih bendova i izvođača: The Vaselines – Jesus Doesn’t Want Me for a Sunbeam, potom fascinantni triling numera benda Meat Puppets – Plateau, Oh Me & Lake of Fire (čiji su osnivači, braća Kirkvud (Chris i Curt Kirkwood) gostovali na ovom Nirvaninom nastupu snimljenom u Sony music studiju u New Yorku).

Šlag na torti, ono po čemu će mnogi ovaj album pamtiti zauvek, uzdižući ga na sam pijedestal vanvremenskih albuma rock’n’rolla, bile su jezivo dirljive i bolne, bluzirane obrade dva klasika – pesme Davida Bowiea – The Man Who Sold the World (sa njegovog trećeg, istoimenog studijskog solo albuma iz 1970.) i bluz standarda legendarnog Huddie Leadbellyja (jednog od mitskih bluzera iz prastarih legendi) – Where Did You Sleep Last Night?, tradicionala koji na više nego emotivan i bolan način, Kurtovim glasom koji se pretvara u krik očajnika napuklog glasa, zatvara ovaj album i jednu jedinstvenu priču o bendu koji nije prodao sebe ni svet, izvevši verovatno poslednju istinsku rokenrol revoluciju i zapečativši svoju sudbinu na najtragičniji mogući način... preselivši se preko zloslutnog kluba 27 u mit i čudesnu rock and roll legendu.

Potpunom muzičkom ugođaju ovog sudbinskog albuma doprineli su još i Pat Smear na akustičnoj gitari i Lori Goldston svirajući čelo. Sve je odisalo čudesnom, na neki način zloslutnom atmosferom opraštanja, gotovo ugođajem koji je ličio na pogrebne pripreme unutar studijske kamerne atmosfere kojom je dominirao na momente hladni, sarkastični Cobainov lik, doktor Džekil koji je na trenutak postajao svoja sušta suprotnost – više nego emotivni, bolno iskreni i empatični lik mister Hajda koji je svojom izvornom umetničkom toplinom numerama davao ono neizrecivo što predvodnike izdvaja iz gomile, dajući im čudestan harizmatični oreol posebnosti i sablasne privlačnosti. Iako se bližio kraju svog života, tonući sve više u pakleni svet narkotika i autodestrukcije, Kurt Cobain je upravo ovim albumom pokazao, dodatno, naravno, sav raskoš svog talenta i onu emotivnu, umetničku crtu koja ga je činila tako drugačijim, neponovljivim, gotovo magičnim.

Popularni MTV unplugged nastup Nirvane bio je gotovo otkazan zbog svađe (par meseci pred Cobainovu smrt, u vreme njegove apstinencijalne heroinske krize). Cobain se prvo posvađao s Daveom Grohlom, a kasnije i s MTV ekipom. Nije mu odgovarao zvuk na setu, a Grohl je, po njegovom mišljenju, svirao preglasno. S druge strane, planirali su svirati samo manje poznate pesme što se popularnoj muzičkoj televiziji nikako nije sviđalo (bilo je to vreme enormnog uspeha i popularnosti tzv. MTV unplugged nastupa, koje su svojim koncertima uveličale mnoge rock and roll legende, pre svih Eric Clapton i Neil Young. Došao je red i na Kurtovu Nirvanu, na vrhuncu svoje planetarne slave). Kurt se zapravo bojao svirati hitove bez moćne pozadine i grubog grunge zvuka. Novinar časopisa The Rolling Stone Album Guide, Čarls M. Jang, proglasio je album bendovim drugim remek-delom, posle Nevermind, tvrdeći da je Cobain mogao napraviti preokret sa folk muzikom isto kao što je učinio sa rock muzikom, zbog upečatljivog glasa, odličnog ukusa u obradi pesama, i kvaliteta njegovih pesama.

Kurt Cobain ne samo što je umro mlad, nego je to učinio pucnjem iz sačmarice u glavu. Ili nije - ako je verovati brojnim novinarima, prijateljima i fanovima koji na temelju niza nikad objašnjenih detalja iz istrage tvrde da je jedna od najpoznatijih ličnosti svoje generacije pao kao žrtva finansijske računice prema kojoj je mrtva rock zvezda daleko isplativija od živog i problematičnog zavisnika. S druge strane, postoje izvori skloni žutilu koji tvrde da je Kurt već kao klinac od 14 godina rekao da će postati rock zvezda i da će se na vrhuncu slave ubiti. Kako god bilo, nedugo nakon poslednjeg koncerta održanog u Rimu 1994. godine ugasio se život jednog od retkih glasnogovornika generacije. Telo Kurta Cobaina pronađeno je u stakleniku iznad garaže velike porodične kuće u elitnom delu Seattlea. Kurt je sebi oduzeo život nekoliko dana pre toga, dok je, na nesreću njegovih najbližih, ostao sam u kući tokom jedne od brojnih psihičkih kriza koje je proživljavao u svom kratkom, a umetnički prebogatom životu.

Nirvanin legendarni MTV nastup otvara božanstvena About a Girl, uvodeći nas svojom magičnom pop melodičnošću u čudesni svet dvojakih, intenzivnih osećanja koji se oduvek kretao između krajnosti izvorne, gotovo romantičarske lepote i brutalne tame koja je često graničila sa beskompromisnim nihilizmom Kurta Cobaina kao autora i više nego neobičnog, bolno iskrenog mladića. Pesma About a Girl bila je, pre svih, jedna tako čudesno melodična, emotivna, nežna i na suptilan način ironična numera Kurta Cobaina. About a Girl, magično bitlsovski lepršava, ljubavlju obojena, perfektna kombinacija andergraund beskompromisnosti i pop rok melodičnosti u E molu – predstavljala je smrtonosnu pop-rock kombinaciju koju će Cobain dovesti do savršenstva, ujedinivši pankersku ogoljenost i melodični pop klasicizam. Svojom lepršavošću i melodičnošću bila je naizgled anomalija na debitantskom Nirvaninom underground albumu Bleach, obojenom ogoljenom, žestokom energijom američkog alternativnog rok zvuka, ali, na drugi način, ova pesma duboko uronjena u rok tradiciju (legenda kaže da je nastala u momentu Kurtove inspiracije, nakon preslušavanja američkog izdanja The Beatles albuma Meet the Beatles) bila je putokaz ka budućim Nirvaninim klasičnim pop rok numerama tipa Polly ili bilo koje druge bitlsovski melodične Cobainove pesme. Po sopstvenom priznanju Kurta Cobaina prvi muzički uticaj na njega bila je muzika Beatlesa. Tetke su mi davale ploče Beatlesa koje sam slušao u nedogled., izjavio je 1993. godine (priča se da mu je omiljena pesma Beatlesa bila Hey Jude, dok je na njegovom sprovodu puštana pesma Johna Lennona In my Life).

Kurt Cobain je ovu pesmu napisao za njegovu tadašnju devojku - Tracy Marander (nakon njene primedbe da joj nije posvetio nijednu pesmu), kod koje je stanovao neko vreme nakon srednjoškolskih dana (nakon majčinog ultimatuma da nađe posao ili ode iz kuće, Cobain je neko vreme lutao naokolo tražeći se i sve više se okrećući muzici i svojoj underground misiji). Kako je Trejsi stalno radila (često i noću), on bi u to vreme pisao pesme jer mu je bilo dosadno bez nje, odnosno, produktivno je iskorištavao vreme dok nje nema. Stih koji kaže: Pristajem(I do) zapravo bi se doslovno mogao prevesti kao uzimam (ženidba, pristajanje na brak sa devojkom). Sećanja o životu Kurta Cobaina krajem osamdesetih govore nam da je on tada vodio neuredan i lenj, razbarušen život otpadnika od sistema, boemski, andergraund život momka posvećenog rokenrolu (u punom smislu tog pojma i poimanja života, tako simbolično i dirljivo opisan u legendarnoj numeri Something in the way) i njegova tadašnja devojka – Tracy Marander (na koju se odnosi pesma) mu je često prigovarala zbog toga i pretila mu da će ga ostaviti. Kurt ovde govori da pristaje na njene uslove samo da ga ne ostavi. Takođe, Kurt možda tu misli i da pristaje na to što on nije njezin centar sveta i što ne može biti stalno samo s njim kao što bi on to želeo. Već u sledećem stihu se može videti da ona očito ima puno obaveza i da nema mnogo vremena za njega.

Na lepršavu atmosferu Beatlesa devedesetih, koja svojom melodičnošću i unutrašnjom lepotom otvara Nirvanin MTV unplugged, nadovezuje se Come As You Are (jedan od bisera ultimativnog Neverminda) pesma koja na kontradiktoran način govori o tome kako očekujemo da se ljudi ponašaju. Lagane note i melodični ritmovi daju slušaocu privid uljuljkanosti i prihvaćenosti, da bi potom usledile reči No i don’t have a gun od kojih prolazi jeza. Cobain je rekao da je želeo da ovom pesmom pokaže kako je njegova poezija pisana za svet a ne za pojedinca i kako u ovom poremećenom svetu ima mesta za svakoga.

Sreli smo se na stepeništu, pričali smo o starim vremenima

Iako ja nisam onda bio onde, rekao je da sam mu bio prijatelj

Što me je iznenadilo, rekao sam mu u dva oka

Mislio sam da si umro, još davno pre

Oh ne, ne ja

Ja nikad nisam izgubio kontrolu

Ti si licem u lice

S čovekom koji je prodao svet

Nasmejao sam se i pružio mu ruku, i vratio se nazad kući

Tragao sam za formom i zemljom, godinama sam lutao

Gledao sam praznim pogledom na milione koju su bili ovde

Mora da smo umrli davno davno pre

Ko zna? Ja ne

Mi nikad nismo izgubili kontrolu

Vi ste licem u lice

S čovekom koji je prodao svet

 

U sličnom maniru je i obrada numere Jesus Wants Me for a Sunbeam, škotskog alternativnog benda The Vaselines. Bila je to tipična ironično-melodična izvedba Kurta Cobaina, njegov cool način da se predstavi pesma koja je u osnovi parodija hrišćanske dečije pesme I’ll be a sunbeam. Melodijska linija dodatno je ukrašena zvukom harmonike koju svira Kris Novoselić, dok pozadinsku pratnju dominantnom Cobainu čine Pat Smear i (ovaj put) David Grohl na gitarama. Veličanstven ugođaj provlači se sve vreme Nirvaninog nastupa – zrelost i samouverenost prosto dominiraju scenom, dok se u pozadini oseća neka vrsta hladnog oreola tame izmešana sa snažnim emotivnim nabojem koji je sve vreme pratio Nirvanine nastupe. Harizma Kurta Cobaina svetlost je koja kompletnu scenu ozračuje iznutra nekom posebnom vrstom tajnovitosti i sete, senke koja se provlači između poletnosti svirke i vokala koji prosto lebdi na talasima kobejnovskog magičnog dodira. Na veličanstven način uhvaćen je jedan neponovljiv trenutak u vremenu, poslednji sjaj jednog života koji se nepovratno gasio pred očima javnosti. Bila je to labudova pesma grunge pokreta, opraštaj od čoveka koji je život menjao za legendu poslednji put odbijajući svaku vrstu kompromisa.

Sećam se kako je neko rekao da ako probaš heroin, navučeš se. Naravno da sam se smejao i rugao toj ideji, ali sad verujem da je to vrlo tačno. Ne doslovno, mislim ako je jednom uzmeš nisi isti čas ovisan, obično treba mesec dana svakodnevnog korištenja za fizičku ovisnost. Ali nakon prvog puta tvoj um kaže aaah ovo je bilo jako ugodno, dok god to ne radim svaki dan neću imati problema. Problem je što se to dogodi s vremenom... Kod svakoga se ponekad barem jednom godišnje pojavi nekakva kriza, gubitak prijatelja ili dečka, cure, bliskog rođaka, onda ti droga kaže jebiga. Svaki ovisnik je rekao jebiga više puta nego što bi mogao izbrojati... Kad kažeš jebiga, dugi proces pokušavanja da izdržiš bez droge počinje. Prvo skidanje je obično lako ako imaš tablete. U osnovi spavaš. Što je po mom mišljenju loše jer pomisliš ako je tako lako onda se mogu navlačiti i skidati ostatak života. Ali drugi i treći put postane jako drugačije. Traje i 5 puta duže. Psihološki faktori su se ukorenili i nanose štete koliko i fizički. Svaki put kad se skidaš što vreme više prolazi to ti je neugodnije. Čak i oni s najvećim strahom od igle mogu žudeti za olakšanjem zabijanja inekcije u ruku. Ljudi su ubrizgavali vodu, cugu, vodicu za usta itd. Drogiranje je eskapizam hteo ti to priznati ili ne... Svaki narkić kojeg sam sreo borio se s tim barem 5 godina, a većina se bori oko 15-25 godina, dok konačno ne moraju spasti na drugu drogu - program od 12 koraka koji je sam po sebi još jedna droga/religija. Ako ti to uspeva, čini to. Ako ti je ego prevelik, počni od polja broj jedan i idi kroz psihološku rehabilitaciju. U svakom slučaju, imaš bar 5 do 10 godina borbe pred sobom.

Ako su prethodne tri numere bile briljantan uvod u MTV sesiju Nirvane, ono najbolje je tek dolazilo. Mnogi će Nirvanu upravo i pamtiti po obradi numere Davida Bowieja The Man Who Sold the World, toj briljantnoj gitarskoj i vokalnoj magiji, obojenoj jedinstvenom dozom sete i melodijske lepršavosti. Neverovatan spoj poletnosti, bluzirane romantike koja naprosto lebdi unutar kamerne studijske atmosfere i ispunjava prostor senzibilnošću koja dira dušu i srce. Teško je rečima opisati središnju gitarsku solo deonicu Kurta Cobaina, koja spada u neke od najlepših momenata r’n’r uopšte, momenata od kojih vam se zaustavlja dah i ledi krv u žilama od stravične čulnosti, hipersenzibilnosti trenutka u kojem vreme na trenutak staje... staje propuštajući zahuktali voz emocija na raskrsnici života, večnosti u jednom trenutku.

Da li su na autora Bowieja u trenutku stvaranja ove magične pesme uticale brojne navedene novele ili pak političke satire – The Man Who Sold the Moon, The Man Who Sold the Earth ili The Man Who Bought the World, verovatno je od manjeg značaja od činjenice da je stvorio magiju koju je Cobain, četiri decenije kasnije, transponovao u jednu od najlepših i najdirljivijih numera rock and rolla. Što se same priče na osnovu koje je Bowie napisao ovu dirljivu, bolnu temu tiče, ona izgleda ovako: Bowiev brat po majci, Terry, bio je smešten u duševnu bolnicu još dok je David – koji je u starijem bratu video svog važnog uzora – išao u školu. David ga je tada redovno posećivao, razvivši teoriju da se društvo na taj način obračunava, između ostalog i sa onima koji znaju istinu. Mislio sam da si umro usamljen, pre mnogo, mnogo vremena bilo je pitanje, a onda je sledio odgovor: O, ne, ja: ja nikada nisam izgubio kontrolu. Verovatno je ovako dirljiva tema, koja se doticala i njegovih problema sa društvom, nerazumevanjem i neprihvatanjem, veoma dojmila Kurta Cobaina, utičući na sam intenzitet i emotivnost  kojima je pesma otpevana i odsvirana, pretvorivši je u jedan od najsjajnijih Nirvaninih bisera.

Pretpostavljam da sam napisao pesmu Čovek koji je prodao svet jer je postojao deo mene koji sam tražio. Možda sada kada se osećam ugodnije sa načinom na koji živim svoj život i moje mentalno stanje i moje duhovno stanje bilo šta, možda osećam da sada postoji neka vrsta jedinstva. Ta pesma je za mene uvek bila primer toga kako se osećaš kada si mlad, kada znaš da postoji deo tebe koji još nisi stvarno sastavio. Imate sjajnu pretragu, veliku potrebu da saznate ko ste zaista.

Sve u svemu, Čovek koji je prodao svet  bavi se borbama s kojima se pojedinci suočavaju u pogledu vlastitog identiteta. Razotkriva koliko je lako promeniti vlastiti identitet kako bi se prilagodio trenutnom stilu života, a da se to i ne primeti. Uzdizanje do nivoa slave koju je David Bowie postigao dolazi se s mnogo odricanja. To je gotovo kao da prodajete svoju dušu i svoje male komadiće, deo po deo. Sve je u tome što je Bowie prodao svoju dušu i deliće sebe do te mere da više ne prepoznaje osobu kakva je danas. Za pesmu koju je napisao u jednom danu, neverovatno je dirljiva i iskrena, dublja nego što bi se očekivalo.

Pored pomenute interpretacije zagonetnog, višeznačnog teksta (koji je u rasponu od naučno-fantastične fikcije do moralnog, psihološkog rascepa čovekove ličnosti) koji je nastao u trenutku, pred samo snimanje pesme (na istoimenom Bowiejevom albumu – The Man Who Sold The World, 1970.) kao posledica frustracija i upitanosti autora kojim putem krenuti dalje unutar virovitog muzičkog sveta, pomenuo bih još jedno zanimljivo viđenje ove čudesne numere. Čovek koji susreće svoje drugo ja (ili jedno od bezbrojnih drugih ja) u trenutku samosvesnosti, shvata šta je mogao postati i razmatra život kakav bi mogao voditi da on je izgubio kontrolu. Kroz konformizam, ne gubeći kontrolu nad svojim emocijama ili životom, pripovedač prodaje svet, odriče se svih drugih života koje je mogao živeti u zamenu za čvrstoću i spokojnost, za život u kojem nema ni uzbuđenja ni traume. Ipak, taj drugi se s vremena na vreme pojavi, i iako pripovedač misli da je taj aspekt njegovog lika umro sam, davno davno, još uvek ga proganja i ismejava ga pomisao na ono što je moglo biti.

Kad se pripovedač udalji od drugoga, pokušava se vratiti u svoj dom, tražeći oblik i zemlju, lutajući godinama i zagledan u sve milione ovde, gomilu neotkrivenih ja, dualnost umnoženu do beskonačnosti. Postoji i pomak od izvesnosti do neizvesnosti: prvi refren kaže Oh ne, ne ja, dok drugi menja stih u Ko zna? Nisam ja. Pripovedač se preselio na nesigurno tlo, još se nije vratio kući. A tu je i sugestija da čak i ako to učini, dom više nikada neće biti isti, sada kada se suočio sa svojim novim znanjem. Moguće je i tradicionalnije moralističko gledište ove pesme (iako manje tekstualno potkrepljeno). To je slika u ogledalu gornjeg, već pomenutog scenarija pesme, u kojem je pripovedač prodao svet – dom, ženu, porodicu – kako bi delovao prema svojim željama, idealima. On se susreće s drugim, onim koji nikada nije izgubio kontrolu, ali koji u pripovedaču prepoznaje svoje drugo ja, čoveka koji je zaista prodao svet. Ukoreni pripovedač neuspešno se pokušava vratiti kući kako bi povratio izgubljeni Eden, ali nalazi sve milione ovde kako pokušavaju učiniti isto.

Uznemirujući aspekat pesme dodatno je pojačan muzičkom akordnom strukturom koja je jednako nelagodna kao i temeljne psihološke i filozofske ideje pesme (čoveka koji je prodao sve(t) ili pak sebe da bi uspeo). Prava briljantnost pesme je muzička metafora koju koristi Bowie, stalni, nepromjenjivi riff koji se skladno uklapa s tri pojedinačna akorda, a čiji se karakter menja dok se svira preko svakog.

Što se same muzičke izvedbe tiče, malo je ljubitelja kvalitetnog rokenrol zvuka koji neće potvrditi da je verzija Kurta Cobaina svojom magijom i čudesnom energijom, jakom emocijom i opštim utiskom nadmašila Bowiejev original. Dok se David Bowie oslanja na gitarski zvuk izvrsnog Micka Ronsona(njegov ikonični riff) i egzotični, suptilni zvuk orgulja te bliskoistočni prizvuk psihodelije čija se energija još uveliko osećala početkom sedamdesetih (sa znatno manje emotivnog naboja i autorske harizme), Kurt Cobain je unplugged obradom Čoveka koji je prodao svet dosegao jedan od svojih izvođačkih vrhunaca, jednu od svojih najemotivnijih izvedbi na sceni. Klimaks koji sledi unutar gitarske solo deonice (maestralno podržane od ostatka Nirvane pojačane gitaristom Patom Smearom) nešto je najemotivnije što se moglo čuti u poslednjih par decenija na rokenrol sceni sveta, naglašeno dvojakošću weltschmertza i svetlosti koja se nazire na kraju stepeništa ka nebu. Bio je to opraštajni, magični cobainovski dodir setne, rascepljene, tragične duše pre trenutka kada je definitivno odlučila da ode stepeništem ka nebu, nebeskoj verziji sebe same, trenutka pre nego bi u ime uspeha i enorme slave koju je bio dosegao prodao sebe ili sve(t)...

Pennyroyal Tea bila je sledeća numera na nastupu. Ovu himničnu Nirvaninu stvar Cobain je napisao još 1990.. Dejv i ja smo se zajebavali na nekom četvorokanalnom kasetofonu i ja sam tu pesmu smislio za nekih tridesetak sekundi. Posle tri godine sam seo i u potpunosti je završio za pola sata, ali neposredno pre nego što smo je snimili. Pomenuti pennyroyal tea predstavljao je vrstu čaja za koji se smatralo da može da izazove abortus. Narednu, melodičnu stvar Dumb Kurt je napisao leta 1990. Kobejn je rekao da pesma Dumb govori o mnogim ljudima koji svoj lični intelektualni razvoj guše gledajući televiziju deset sati dnevno i uživaju u tome.

 

Tekst Kobejnove numere Polly, naredne na MTV Unplugged albumu,  bio je napisan na osnovu stvarnog događaja u Takomi, iz juna 1987., kada je izvesnu, 14 godina staru devojčicu, koja se vraćala sa koncerta uhvatio manijak, potom je silovao i držao je obešenu o krov svoje kolibe mučeći je na razne načine.

Jedan od nekoliko vrhunaca Nirvaninog unplugged nastupa u New Yorku bila je i autobiografska, blues tema Something in the Way, kojom Cobain secira svoju prošlost i otkriva detalje iz svog detinjstva,  i kako je, dok je lutao kao beskućnik rodnim Aberdeenom,  spavao pod mostom, dok su mu jedino društvo pravile životinje koje bi ulovio.

U završnicu ovog vanvremenskog albuma, nakon niza Nirvaninih bisera (ukrašenog obradama The Vaselines i Davida Bowiea) uvodi nas Kurt Cobain, potpomognut braćom Kirkwood iz benda Meat Puppets (na gitari i basu), upravo numerama pomenutog dvojca i njihovog benda. Triling numera koji je usledio – Plateau, Oh, Me i Lake of Fire, veličanstveno lepršavih i kobejnovski moćnih, liričnih i melodijski savršenih doveo je ovaj nastup do jednog od vrhunca.

Pesmom Plateau uranjamo u jedinstveni, gotovo renesansni svet braće Kirkwood, koji hipnotičkim tonovima maestralno prate ispovedni ton Cobainovog vokala. Neka vrsta pritajene sete je tu na lepršavim talasima predivne melodije, lirski uglađenih, tako prijemčivih, bluziranih.

Pesma Plato počinje usponom, i bukvalnim i tematskim. Kako su se mnoge ruke popele na plato, pozvani smo da razmislimo o mnoštvu napora uloženih u težnji ka ciljevima. Plato je šifra za životna dostignuća, gde i sveti duhovi i voditelji tok-šoua ostavljaju svoj privremeni trag. Refren Ništa na vrhu osim kante i krpe i ilustrovane knjige o pticama tera slušaoca da se suoči sa surovim realnošću dostizanja vrha samo da bi pronašao svakodnevnicu. Da li su kanta i krpa alati za čišćenje ili simboli neizbežnog čišćenja nakon što se zabava postignuća završi? Štaviše, ilustrovana knjiga o pticama mogla bi da simbolizuje slobodu koja se nalazi u znanju i umetnosti – krila koja nam omogućavaju da se vinemo iznad svakodnevnice, ili je možda podsetnik da se nakon svih svetskih težnji povlačimo u kontemplativnu samoću obdarenu onim što smo naučili.

Svaki plato do kojeg se kasnije dođe postaje samo tačka gledišta za sledeći. Ljudsko stanje, u svom neumornom nezadovoljstvu, nikada ne može da se zadovolji trenutnim platoom, dostignućem (slično genijalnoj filozofskoj misli Artura Šopenahauera u njegovom besmrtnom delu Svet kao volja i predstava, gde je volja koja upravlja čovekom i svetom uvek nezadovoljna kada stigne do nekog cilja, platoa). Pa ipak, Kobejn uvodi obrt: zaključuje se da pravi uvid ne leži u kontinuiranom usponu, već u prepoznavanju platoa na kojem se trenutno nalazi. Uspon nije samo snalažljiva ambicija, već duboka potraga za smislom. Jedna od najprodornijih rečenica u pesmi, Kome treba akcija kada imaš reči, obuhvata prodornu kulturnu kritiku. Ona se bavi preferencijom retorike u odnosu na direktnu akciju, teoretisanjem iz fotelje u odnosu na opipljive mere i davanje prioriteta dijalogu u odnosu na dela. Alternativno, ova rečenica bi se mogla protumačiti i kao suptilna pohvala književnosti i misli. U svetu koji ceni fizičku primenu i akciju, Kobejn kao da sugeriše da reči zaista imaju moć. One nose težinu da inspirišu, provociraju i na kraju katalizuju promene – baš kao što su to njegovi tekstovi učinili u svetu muzike. Potraga za sledećim platoom ostaje zadivljujuća misterija dok pesma dostiže svoj kraj. Ova uporna čežnja za napretkom, za novim horizontima, pokretačka je snaga koja tera čovečanstvo da ide napred, čak i kada nije svesno odredišta. Pa ipak, usred ove neumorne potrage, postoji slučajno saznanje radosti u samom radu, koje se nalazi u stihovima Plato je čist, nema prljavštine, a rad je bio zabavan. Ovde Nirvana hvata inherentnu vrednost rada (ili možda sizifovsku utehu?) – sposobnost da se pronađe zadovoljstvo ne samo u dostizanju novih visina već i u samom činu penjanja.

 Oh, Me jednako je setna, laganog tempa, sa lenonovskim, dirljivim vokalom Kurta Cobaina. Gitarski zvuk je izuzetno čist, vazdušast, lelujav. Sve je u divnom poetičnom koloritu, začinjeno specifičnim kobejnovskim dodirom iskrene emocije. Neki od najlepših trenutaka u bogatoj umetničkoj karijeri Kurta Cobaina. Gotovo da čovek poželi da zauvek nastavi sa braćom Kirkwood čija je muzika prosto stopljena sa Cobainovim senzibilitetom.

 Pesma Oh, Me zaranja u suštinu bića, napetost između akcije i misli i neopisivu prirodu postojanja. Uvodni stihovi Kad bih morao da izgubim milju, kad bih morao da dodirnem osećanja, izgubio bih dušu, onako kako to radim stvaraju zamišljeno raspoloženje koje prožima srž pesme. Ovde Kobejn razmišlja o ceni introspekcije, kao da previše duboko kopanje po sopstvenim emocijama rizikuje samu suštinu duše. Ovo je duboko priznanje ranjivosti od strane kulturne ikone koja je obično slavljena zbog svoje buntovne hrabrosti. U stihovima Ne moram da razmišljam, samo moram da uradim, Rezultati su uvek savršeni, I to je stara vest, krije se oštar komentar o težnji ka savršenstvu i zabludi lakoće. Kobejn sardonično odbacuje ideju da se izvrsnost može postići bez razmišljanja, ismevajući prividnu jednostavnost za koju drugi mogu pretpostaviti da definiše njegov kreativni proces. U svetu zaljubljenom u lik mučenika, ovi stihovi nude sarkastičan odgovor, nagoveštavajući da ono što izgleda prirodno prožeto genijalnošću zapravo krije neprikazanu, mukotrpnu borbu. Takođe evocira ideju da se persona umorila od ove percepcije, označavajući je kao staru vest, i samim tim, banalnu očekivanost.

 Zanimljivo pitanje Da li biste želeli da čujete moj glas, posut emocijama, izmišljen pri vašem rođenju? otvara metadijalog o Kobejnovoj ulozi kao umetnika. Njegov glas nije samo doslovni medijum za njegove tekstove, već i metaforički odjekuje emocionalnom autentičnošću koju slušaoci žude. Oštro priznanje Ne vidim kraj sebe, celokupno svoje prostranstvo ne vidim, formulišem beskonačnost, uskladištenu duboko u meni vodi nas u srce egzistencijalnije teritorije pesme. Kobejn, poznat po preziru prema jednostavnim objašnjenjima, zarobljava slušaoca u introspektivnoj petlji, suočavajući se sa bezgraničnošću sopstva. Formulišući beskonačnost, Kobejn odbija linearno ili konačno razumevanje svog života ili identiteta, umesto toga postulirajući neopisivu dubinu u sebi. Ovo je kvintesencijalni grandž manifest: prkosno zagrljaj složenosti i kontradikcije. Kako se pesma vraća na početak ponavljanjem ranijih stihova, ciklična priroda pesme Oh Me postaje očigledna, odražavajući ponavljajuće misli koje proganjaju kutke naših umova. Ponavljanje naglašava neizbežne obrasce naših unutrašnjih monologa i dosledan povratak centralnim temama gubitka, savršenstva i emocionalne ranjivosti. Ovaj lirski izbor služi i kao muzički i tematski zanos, ponovo angažujući slušaoce sa osnovnim osećanjima pesme, a istovremeno aludira na često cikličnu prirodu ljudskih emocija i iskustva. Podvlači trajnu relevantnost ovih razmišljanja, označavajući Oh Me kao himnu za one koji traže smisao unutar i izvan muzike.

Lake of Fire je samo vatreni vrhunac saradnje pomenute trojke. Glas Kurta Cobaina jednostavno plovi, natopljen bolom i gorčinom, na talasima treperavih, iskričavih gitara Kirkwooda. Tako jednostavno, minimalistički, a opet više nego moćno, snažno duhovno i emotivno iskustvo. 

Gde odlaze loši ljudi kad umru?

Oni ne idu u raj gde anđeli lete

Silaze u jezero vatre i prže se...

Nirvanina izvedba pesme Lake of Fire, koju su originalno napisali Meat Puppets, prepuna je oštrih, jezivih slika. Pesma, izvedena sa ogoljenom sirovošću, bavi se temama smrtnosti i moralnog ekstrema. Glas Kurta Kobejna, težak od tereta teksta ove potresne pesme, transformiše jednostavne stihove u jezivo razmišljanje o onome što se nalazi iza vrata smrti. Priča o dami iz Duluta, koju je oborio ujed besnog psa, predstavlja dirljivu vinjetu unutar meditacije pesme o smrti. To je sirov snimak životnih nepredvidivosti, podsetnik na krhkost koja ističe naše postojanje. U tom svetlu, žuti mesec  kome ona zavija postaje simbol – možda svedok njene tuge, tihi pratilac na njenom poslednjem, prevremenom putovanju ili simbol ludila koje nas obuzima dok se borimo sa neizbežnošću smrti. Često pogrešno tumačena kao puko istraživanje kazne u zagrobnom životu, Lake of Fire vodi slušaoce u dublji egzistencijalni zaron. Minimalistička struktura i kriptični, ezoterični stihovi pesme pozivaju na višestruka tumačenja, izazivajući slušaoca da se suoči sa sopstvenim uverenjima o iskupljenju, ljudskom stanju i konačnosti smrti.

Where do bad folks go when they die?
They don't go to heaven where the angels fly
They go down to the lake of fire and fry
Won't see 'em again till the fourth of July

I knew a lady who came from Duluth
She got bit by a dog with a rabid tooth
She went to her grave just a little too soon
Flew away howling on the yellow moon

Where do bad folks go when they die?
They don't go to heaven where the angels fly
They go down to the lake of fire and fry
Won't see 'em again till the fourth of July

The people cry and the people moan
Look for a dry place to call their home
Try to find some place to rest their bones
While the angels and the devils try to make their own

Where do bad folks go when they die?
They don't go to heaven where the angels fly
They go down to the lake of fire and fry
Won't see 'em again till the fourth of July

Refren pesme Lake of Fire predstavlja oštru dihotomiju između idiličnog raja gde anđeli lete i mučnog jezera vatre. To je evokativna ilustracija binarnog moralnog koda koji oblikuje toliko religioznih narativa i društvenih normi. Ipak, Nirvanin grandž pristup, iznesen Kobejnovim nepogrešivim, čudesno emotivnim i sugestivnim vokalom, nudi prljavo ogledalo uglačanoj površini takvih priča. U njegovim rukama, pesma postaje manje upozorenje na božansku pravdu, a više odraz ljudske prisile da kategoriše moral u crno-belom. Ponavljajuća slika vatre i suda služi kao više od puke biblijske alegorije; to je metafora za nevolje koje ljudi doživljavaju u životu. Jezero vatre moglo bi biti prikaz ličnog pakla koji ljudi podnose, svaki suočen sa svojim ličnim patnjama i iskušenjima. Kada se posmatra kroz ovu prizmu, okruženje pesme je manje onostrana ravan večne kazne, a više pejzaž duše, gde se pojedinci suočavaju sa posledicama svojih postupaka i iskušenjima koja testiraju njihov duh.

Kobejnov promukli glas daje težinu teškoj situaciji ljudi koji plaču i jauču, prenoseći kolektivnu čežnju za predahom. Pesma evocira večnu potragu čovečanstva za pronalaženjem mira usred haosa, sigurnog utočišta od životnih oluja. Ova stalna potraga – za suvim mestom koje će nazvati svojim domom ili nekim utočištem gde neko može odmoriti svoje kosti – odražava univerzalnu želju za utehom pred nedaćama, a možda i nadu u konačno iskupljenje i olakšanje u zagrobnom životu.

Nakon Meat Puppets, numera All Apologies, sa svojim smirujućim, otužnim i ispovednim tonovima bila je kratki predah, uvod u krešendo, epohalno finale albuma. Kurtov opraštaj i izvinjenje svetu koji ga nije razumeo i prihvatao. Mnogi su smatrali da ispovedni ton ove pesme koja zatvara album In utero (i na neki način karijeru benda, nakon kojeg je usledio samo MTV unplugged koncert krajem iste, 1993. godine, u New Yorku, a potom i Kurtov suicid početkom aprila 1994., što je bio definitivni kraj benda i jedne epohe, poslednje rock and roll revolucije, grunge odiseje) ima nekog ličnog značaja za Kurta Cobaina. Njegov odgovor je bio više nego jasan: Ne, nema. Nema nikakve veze sa mnom. Ta pesma ne govori ni o čemu.

Za sam kraj je ostavljen legendarni blues Where Did You Sleep Last Night?, za sam kraj je ostavljen sav bol, očaj i Cobainov katarzični krik, zatvarajući jedan pakleni i mistični krug pesmom sa samog izvorišta muzike koju je Kurt Cobain doveo, vek kasnije, do verovatnog vrhunca... trenutka nakon kojeg je sve utihnulo, jer, nije više imalo smisla nastaviti dalje, jer nije se više imalo kud. Pesma se lagano razvija, u klasičnom blues maniru dvanaestice, podižući tempo i tenziju snagom ritma i neverovatno senzibilnim Kurtovim vokalom, vokalom koji se na kraju, napukao kao ogledalo iskrenih emocija, potpuno rastače i pretvara u bolni, brutalni blues krik.

My girl, my girl
Don't lie to me
Tell me, where did you sleep last night?

Blues Huddie Leadbellyja simbolično zatvara ovaj antologijski album, zatvara pun krug muzike i iskrenih osećanja koji su na put samospoznaje i samoostvarenja krenuli tamo negde krajem devetnaestog veka, da bi sa Kurtom Cobainom i njegovom grunge, punk rock verzijom na samom kraju stigli na mesto odakle su zapravo i krenuli, napravivši pun krug, magični krug dug čitav jedan vek i par miliona pesama, neponovljivih osećanja. Napravili pun krug, shvativši, napokon, da je krug zapravo nepravilan i da nema svoj stvarni kraj.

Nirvana: MTV Unplugged album predstavlja neponovljivo duhovno iskustvo, putovanje onom drugom, nesaznatljivom stranom postojanja čije se lepota samo da naslutiti kada otvorite sva svoja čula i srce, spremne da prime najiskrenije moguće emocije i lepote muzike veće i od samog života. U tih 53 minuta i 50 sekundi omogućeno vam je čudesnom Cobainovom magijom da uhvatite blejkovsku večnost u jednom nezaboravnom trenutku - trenutku koji ostaje i nakon što muzika i život utihnu.

 

By Dragan Uzelac

CHARLES BUKOWSKI: Hod kroz vatru života – poezija agonije i užasa

 

CHARLES BUKOWSKI: Hod kroz vatru života – poezija agonije i užasa

Iz izmaglice brutalnih alkoholnih isparenja i socijalnog dna materijalne bede, na ivici incidentnog putovanja na kraj noći bulevarima Los Anđelesa, izranja dobro poznato lice američkog underground pisca Charlesa Bukowskog, lice kultnog stvaraoca, čiji duboki ožiljci na licu i duši svedoče o jednom, najtežem od svih vremena i čiji šeretski osmeh, uz praskavi zvuk otvaranja još jedne u nizu limenki piva, govori o neverovatnoj, silnoj životnoj energiji i unutrašnjoj ravnoteži čoveka koji je previše znao.

Po mom mišljenju, glavni problem je u tome što postoji jako velika razlika između književnosti i života, jer oni koji stvaraju književnost ne pišu o  životu, a oni koji žive život isključeni su iz literature. Naravno, tokom vekova pojavili su se jako važni pisci – Dostojevski, Luj-Ferdinand Selin, rani Hemingvej, rani Kami, Turgenjev i njegove kratke priče, a tu je i Knut Hamsun, Glad i sve ostalo što je napisao, Gorki, taj lutalica pre Revolucije, nekolicina drugih, ali najveći deo svega ostalog bilo je obično sranje.

Stari dobri Buk, alias Henry Chinaski, postao je ikona druge polovine dvadesetog veka unutar sveta istinskih buntovnika, odmetnika i pisaca koji nisu pristajali ni na kakve unapred utvrđene šablone i tupa pravila i koji su svoje burne i beskompromisne živote velegradskih marginalaca američkog društva u potpunosti pretočili u jedinstvenu prozu i poeziju.

DOSTOJEVSKI

uzа zid, streljаčki stroj nа gotovs
a ondа je pomilovаn.

a štа dа su streljаli Dostojevskog
pre nego što je nаpisаo sve to?
pretpostаvljаm dа ne bi ni bilo vаžno,
ne direktno.

postoje milijаrde ljudi koji
gа nikаd nisu čitаli
i nikаd neće.
ali kаd sаm bio mlаd,
znаm dа me izvukаo iz fаbrikа
pored kurvi
dizаo me visoko kroz noć
i smeštаo me
nа bolje mesto.

čаk i kаd sаm pijаnčio zа šаnkom
sа ostаlim propаlicаmа
bilo mi je drаgo
što je Dostojevski pomilovаn,
jer je to i meni dаlo
neku vrstu pomilovаnjа,
dozvolilo mi dа gledаm prаvo u tа
užeglа licа
u mom svetu.

dok smrt upire svoj prst
čvrsto sаm se držаo,
neokаljаni pijаnаc
deleći prljavi mrаk
sа mojom brаćom.

Oduvek sam voleo i istinski cenio ovog neobičnog, duhovitog, iskrenog i hrabrog čoveka, oduvek sam voleo i istinski cenio ovog darovitog poetu čudesnog senzibiliteta i izraza, uz čije sam slavne romane i zabeleške starog pokvarenjaka nekad davno odrastao, hraneći dušu budućeg usamljenog marginalca sokovima čudesnog voća otpadništva i nepristajanja na ultimativna pravila i priče zlog starog licemernog sveta. Poezija je došla kasnije (ali ne i prekasno), na putu ka savršenom osmehu kada čovek napokon odluči da tera do kraja.

 Svi su saglasni da je ovo teško vreme,

možda najteže od svih vremena:

velike grupe ljudi u gradovima

širom sveta

protestuju jer ne žele da budu

tretirane kao smeće,

ali ko god da je na vlasti

neće da ih sluša.

Vidljivo je, naravno, da se

jedna moć bori protiv druge

dok je stvarna moć, naravno, u rukama

nekolicine koji vladaju nacijama

i njihove potrebe da zaštite te silne stvari

koje im pripadaju.

Shvatljivo je da će tih nekoliko vladara

pobeći

kad finalna erupcija krene;

pobeći će u svoja bezbedna skloništa

odakle će posmatrati

erupciju do kraja,

a onda se, posle razumne pauze,

vratiti i početi da grade

novu besmislenu i

odvratno nepravednu budućnost,

što, po meni, nije baš

najsrećnija misao

dok s praskom otvaram limenku piva

u vreloj julskoj noći

Pesme zloglasnog Charlesa Bukowskog takođe potpadaju pod tanki kišobran prljavog realizma. Kao pisac oronule i potištene Amerike, njegov goli, razočarani spleen oponašao je višak tužnih tinejdžera. Njegove pesme istražuju gorku bedu i monotoniju svakodnevnog postojanja. Njegov prljavi realizam usmerava oko na ljude koje književna elita često odbacuje. Čini to jednostavno, bez sažaljenja, patetike. Bukowski predstavlja borbu, propadanje, tugu i snagu ljudi u dosadnom i iskorišćavanom svetu u kojem Život koji bi trebao biti  postaje samo san, san koji jure mnogi umetnici kako bi komunicirali i izražavali se na različite načine. Umetnici protestuju, umetnici traže promene i od toga naprave lepu predstavu, nemaju ništa drugo u svom mozgu osim saosećanja, ljubavi, pravde, a budimo iskreni i oko toga, zloće. Umetnost Charlesa Bukowskog traži poštovanje, radost, ljubav, melanholiju i zlo kao slobodan duh zaglavljen u kavezu dela, ureda, poreza na cigarete i piće, a emocije se mogu pročitati i osetiti duboko u našim lobanjama dok hodamo za rukom Bukowskog.

Uvijek će biti love i kurvi i pijanaca
sve do posljednje bombe,
ali kao što je Bog rekao,
prekriživši noge,
vidim da sam stvorio mnogo pjesnika,
ali tako malo
poezije.

Čovečanstvo je postalo robotsko društvo koje ceni materijalističke aspekte našeg modernog života iznad mnogih drugih vrednosti, ovaj prioritet je iznad svih nas, ali jedva da možemo primetiti ovaj fenomen koji samo donosi bol kolektivu živih ljudi. Bukowski je morao izrasti u tome i iz toga, ali uvek je jurio za tim jednim snom, da jednog dana postane pesnik. Ovo je uzoran primer da nas konstantan trud može samo dovesti do cilja, ali i koliko tanko može biti da to ikome nedostaje u životu. Omiljen od mnogih, izvor inspiracije, vrisak buntovnika je ono što je Bukowskog postavilo kao jednog od najuspešnijih pisaca u našoj povesti. Ušao je iz sveta undergrounda, vlastitog, autentičnog bunta i trajno promenio spektar poezije koja je mnogo manje dvosmislena a ekspresivna, urbanija, ljudskija. 

Mnogo toga se može reći o njegovom načinu života, njegovim drugim strastima i ekscesima, ali uz svu tu težinu na svojim plećima, uspeo nam je doneti predivnu poeziju, poeziju koja može promeniti naše poglede na društvo i život u celini. U mom slučaju poslužio je kao jedna od najvećih spisateljskih, duhovnih, životnih inspiracija, filozofski, kreativni guru, neko kome se i nakon mnoštva decenija književnog iskustva i učenja od mnogih velikana istinski divim. Pored mnoštva njegovih vanvremenskih pesama koje me neizmerno nadahnjuju (od recimo Mizantropa do Dostojevskog), pomenuo bih ovom prilikom samo 4 izvanvremenske pesme i njihov pun smisao, utisak i uticaj koji su ostavile na mene:

1. Go All The Way ili pak Roll The Dice (Idi do kraja ili Baci kocku), koja mi govori kroz vreme na vlastitom, trnovitom putu ka sebi, suštini svega da moram istinski verovati i biti spreman na neizvestan put da bi doživeo nagradu, baš kao u kockanju. Možda najmoćnija pesma i poruka života koja kaže da ništa ne počinjem ako ne želim ići do kraja – uprkos svemu, svim teškoćama i padovima, visini cene.

2. The Laughing Heart (Srce koje se smeje), koja me upućuje da izbegavam kroz život uticaj spoljnih pritisaka (tzv. mišljenje većine) i društvenih očekivanja. Pesma koja mi govori da negde, na kraju tunela, svih muka ipak postoji svetlost.

3. Style (Stil), koji je odgovor na sve, mudrost koja me naučila da moram pronaći svoj jedinstveni glas i način izražavanja, ne dopustiti da moj stil bude pod pogubnim uticajem spoljašnjih očekivanja i mišljenja drugih.

4. Bluebird (Plava ptica), verovatno najlepša i najdublja pesma mog književnog uzora – Charlesa Bukowskog (poetična slika čoveka i umetnika estetike ružnog, Bukowskog, kakvog smo veoma teško mogli nazreti iza svih onih grubosti i ispada, ogoljenog i sirovog stila po kojem će ga većina pamtiti – zanemarujući njegovu lirsku, romantičniju stranu, unutrašnju lepotu dok svako živ spava), suva esencija svih mojih umetničkih stremljenja, najdublja moja potreba kao pisca i čoveka da sačuvam od svih onu najplemenitiju, najlepšu emociju u svom srcu od drugih, zlonamernih, pogubnih znatiželjnika.

Živeći na periferiji društva, Charles Bukowski iskovao je brutalno iskren pesnički glas. Uzaludnost i besmislenost većine ljudskih nastojanja spojena s očajem i suštinskom samoćom pojedinca konstante su koje jačaju njegov  nihilizam. Trik je, sugerisao je, nastaviti kad sve izgleda tako strašno da nema smisla nastaviti... Suočite se sa zidom i samo to rešite... Suočavanje sa samim sobom, nasamo. Upravo ta vrsta hrabrosti i stoicizma govori o kanonu Bukowskog. Nije bio ni akademski pesnik ni narodni pesnik, nego samo osobeni, samosvesni pesnik koji je svojim zanatom sebi osiguravao opstanak. Dela Bukowskog karakteriše jednostavan stil, opisujući surovu stvarnost postojanja, pokrećući teme poput alkoholizma, zavisnosti, autentičnosti, ispunjenosti, siromaštva, ljubavi ili tuge. On deli specifičan buntovnički i nekonvencionalni duh, propitujući društvene norme i pomičući granice sirove autentičnosti. Osim toga, nije se bojao suočavanja s mračnijim aspektima života, ljudskim uvetima i prekoračenjem ovlašćenja. 

Nijesam prestao da mislim na tebe,
Volio bih ti ovo reći.
Želio bih ti napisati da bih se želio vratiti,
da mi nedostaješ
i da mislim na tebe.
Ali ne tražim te.
Čak ti i ne pišem.
Ne znam kako si.
Nedostaje mi da to znam.
Imaš li planove?
Jesi li se danas nasmiješila?
O čemu si sanjala?
Da li si se odjavila?
Gde ideš?
Imaš li snove?
Jesi li jela?
Htio bih te pronaći.
Ali ja nemam snage.
I nemaš ni ti.
I onda uzalud čekamo.
Razmislimo o tome.
I zapamti me.
I zapamti da mislim na tebe,
da, ne znaš,
ali ja živim svaki dan,
ono što pišem, pišem o tebi.
I zapamtii da su potraga i razmišljanje dvije različite stvari.
I mislim na tebe
Ali ne tražim te.

Charlesa Bukowskog često se povezuje s književnim pokretom Prljavi realizam i smatra se jednim od najuticajnijih pesnika 20. stoleća. Njegov stil pisanja, obeležen odbacivanjem tradicionalnih pesničkih konvencija, učinio ga je pionirom pristupačnijeg i srodnijeg oblika poezije koja se dotiče surove stvarnosti života. A ta sirova iskrenost i autentičnost nešto je što odjekuje kod mnogih čitaoca. Iako je Bukowski bio daleko od savršenog primera moralnog života, njegova dela odražavaju duboko razumevanje ljudske prirode i slavljenje ljudskog duha u svim njegovim manama. Njegova sposobnost da uhvati suštinu svakodnevnog života i prezentuje je bez pardona ostavila je trajan uticaj na modernu poeziju. A dela ovako otpornog Bukowskog nude razne životne lekcije koje možemo usvojiti, poput prihvaćanja autentičnosti i jedinstvenosti, sleđenja strasti, nepristajanja na život lišen smisla ili ispunjenja te prihvatanja nesavršenosti i snage vere u sebe.

Probudio sam se suha grla i vidio da je paprat mrtva
biljke u loncima žute kao kukuruz;
ostavila me žena
i prazne me boce kao iskrvarena tjelesa
okruživahu svojom neupotrebljivošću;
ipak, sunce je još bilo snažno,
i ceduljica moje gazdarice provirivaše ispod vrata
nenametljivim žutilom; sad bi izvrsno došao
kakav dobar komedijaš staroga kova, lakrdijaš
s vicevima o besmislenu bolu, besmislenu
jer je tu, postoji i ništa više;
pomno sam se obrijao starim žiletom
čovjek koji je jednom bio mlad i koga se
smatralo genijem; ali
takva je tragedija lišća,
mrtva paprat, mrtve biljke;
izišao sam u mračni hodnik
gdje je stajala gazdarica
proklinjući odlučno,
šaljući me k vragu,
mašući svojim debelim oznojenim rukama
i vičući
vičući zahtijevala stanarinu
jer nas je svijet izdao
oboje.

Njegov imidž žestokog momka bio je manje pozerski nego samozaštitnički. Oseća se da je bio idealista nagrižen zubom vremena, izmoren političkim izdajama, prilično zgrožen ispraznošću američke levice i savremenih američkih pisaca koji kao da igraju na sigurno i proizvode bledu prozu i besmisleno tajanstvenu poeziju. Zanimljivo je da u njegovim najboljim pesmama ličnost žestokog momka nestaje i otkriva se osetljivi pesnik koji je odlučio usvojiti divljačku hrabrost. Jasno je da je poznavao stvarnost prljave strane života; njegova poezija vrvi grotesknim i prljavim slikama; ali za razliku od onih koji bi pisali kako bi se reformisali, Bukowski je bio zadovoljan uhvatiti patos i sirovost ulica. Njegove prve četiri knjige na pravi način privikavaju čitaoca na njegovu dvojaku viziju - njegovu sirovost i njegovu saosećajnost. One takođe otkrivaju rizike svojstvene ovoj vrsti lične, reportažne poezije. U najboljem slučaju, spajao je naizgled neskladne elemente kako bi čitaoca uronio u nadrealni krajolik. U najgorem slučaju, podlegao je samosažaljenju, zaglavljen u vlastitoj svetovnoj stvarnosti.

nekada

smo bili mladi
za ovom mašinom…
pili
pušili
kucali

bilo je to
najlepše
čudesno
vreme

i sad je

osim što sada
umesto
da idemo u susret
vremenu
ono ide u susret
nama

čineći da se svaka reč
utiskuje
u papir

jasno

brzo

teško

ispunjavajući
prostor
koji se zatvara.

Prvo što je objavio legendarni američki poeta Charles Bukowski (1920.-1994.), bila je nezaboravna zbirka pesama Cvet, pesnica i zverski jauk (1960.), a nakon nje, još nekoliko desetina knjiga poezije. Za većinu, ipak, on je pre svega ostao autor niza kultnih romana... Cvet, pesnica i zverski jauk je najdoslednije izrađena od njegove prve četiri knjige i uključuje jednu od njegovih najpoznatijih pesama, Blizanci, koja transformiše njegovo dugotrajno neprijateljstvo prema ocu u transcendentnu izjavu o zajedničkoj ljudskosti i smrtnosti. Pesma je prepuna antitetičkih slika (slika koje odražavaju suprotnosti): Izgledali smo potpuno jednako, mogli smo biti blizanci... imao je svoje lukovice na ekranu spremne za sadnju dok sam ja ležao s kurvom iz 3. ulice. Njegovu vlastitu ambivalentnost sugeriše slika strašila koju je predstavio kad je shvatio: Ne mogu ga održati na životu bez obzira koliko se mrzili. Dakle, on stoji, takođe čeka da umre. Čitano zajedno s Sasvim žutim cvećem, Blizanci uspostavljaju jedan od dominantnih motiva u delu Bukowskog - prolaznu prirodu života i preteranu važnost koju ljudska bića pridaju efemeri. Ove pesme imaju kadencu nadolazeće katastrofe. Počevši s Deset lavova i smak sveta, Bukowski je prešao iz ovozemaljskog u apokaliptično bez prestanka; stvorio je stajalište koje je i ironično i sentimentalno dok je razmišljao o ceni bezbrižnog tempa modernog života. 

 Nije bilo šporeta

pa smo potapali konzerve pasulja

u vrelu vodu u lavabou

i čitali smo nedeljne novine

ponedeljkom

vadeći ih iz kanti za đubre

ali nekako smo nalazili

pare za vino i kiriju.

Novac je stizao sa ulica

iz zalagaonica, niotkuda,

i važna je bila samo nova boca.

Pili smo i pevali i tukli se,

lazili i izlazili iz

ćelija za pijance

iz saobraćajnih udesa i bolnica,

dizali smo barikade

između nas i policije

i ostali stanari su nas mrzeli

a nastavnik nas je plašio

i to je trajalo i trajalo

i bilo je to možda

najlepše vreme

u mom životu

    U suštini, kad se stvarno napijem, šetao sam po

sobi u prljavim iscepanim gaćama i pokidanoj majici

i govorio više u očajanju nego što sam verovao u to:

,, ja sam jebeni genije i niko to ne zna osim mene!“.

Mislio sam da je to prilično duhovito, ali ona bi rekla:

,, Ljubavi, mnogo kenjaš, sipaj nam još po jedno!“.

I ona je bila luda, pa bi tu i tamo prazna flaša

doletela ka mojoj glavi (uglavnom je promašivala)

ali

kad bi me zveknula nekom u lobanju ignorisao sam to

i sipao novo piće, jer,

na kraju krajeva, kad si besmrtan, ništa nije važno.

Osim toga, imala je možda najbolji par nogu

koji sam ikad video,

na tim visokim štiklama, ti nežni

članci i prelepa kolena što svetlucaju u

zadimljenom pijanom svetlu.

Pomogla mi je kroz neka od najgorih vremena, i da je

sada ovde, oboje bismo odvalili guzice od smeha

znajući da je sve bilo tako istinito i realno, a da ipak

uopšte nije bilo stvarno

Uprkos uspehu njegovih ultimativnih underground-beat remek dela, Bukowski je počeo i zatvorio krug jednog jedinstvenog života i stvaralaštva kao neobični i veoma plodan pesnik – poezija je vremenom postala njegov način življenja, razmišljanja, kreacije i bolno brutalnog izraza. Poezija je postala njegova fatalna ljubav, zamena za Džejn, ženu koju je neizmerno voleo, rano izgubio i sa kojom je postao stvaran, doživevši neke od trenutaka zbog kojih je vredelo ugledati ovaj naš nemilosrdni svet – svet bez iskrene ljubavi, sadržaja, stava i ideje.

U svetu Bukowskog bilo je moguće gotovo sve. Iako je potencijal za nasilje uvek bio prisutan, prkosio je logici. Njegov je bio duh farse. Stalno je izazivao obrise stvarnosti. Koristio je farsičnu dijalektiku kako bi spojio bizarno i svakodnevno; upotrebio je brutalno potkopavanje, kao u Ljubav je komad papira rastrgan na komadiće, u kojem su brod izvan kontrole i žena koju drugi servisira lišeni značaja, dok je zabrinjavajuća mačka uzdignuta na središnje mesto. Usredsredivši se na mačku i posuđe s cvećem i vinovom lozom naslikano na njima, Bukowski je potcenio svoju teskobu. Slično, u Ne mogu podneti suze, stražar ubija ranjenu gusku jer je ptica plakala, a ja ne mogu podneti suze. Takođe je evidentno u ovom prvom svesku pesama Charlesa Bukowskog opravdanje za bezosećajni mačizam kao odbranu od laži ljubavi; utemeljio je svoju argumentaciju proževši svoje pesme bezbrojnim oksimoronima koji su preuređivali putokaze stvarnosti. U pesmi Soiree boca postaje patuljak koji čeka da izgrebe moje molitve, a u Njegova žena, slikarka autobus postaje ludilo izniklo iz vijugave linije; govorio je o sunčevoj svetlosti kao laži i tržnicama koje mirišu na cipele i gole dečake odevene. Soiree takođe najavljuje nemogućnost održanja veze; Jesam li ti ikada rekao hvata tragikomičan element ljubavi. Neizbežan zaključak iz ove palete je da je ljubav uzaludna, dvolična ili, u najboljem slučaju, zasnovana na uzajamnim ustupcima. To objašnjava čestu grubost u radu Bukowskog, što je već bilo vidljivo u Bez optužbe. Longshot Poems for Broke Players sadrži nekoliko pesama koje opravdavaju egzistencijalizam i majstorstvo koje je Bukowski pokazao u svom prvom svesku. Stanje svetskih stvari kroz prozor trećeg sprata, na primer, stapa u suštini voajersko gledište s razmišljanjima o svetu preplavljenom nuklearnim oružjem. Ton mu je blag, a kontrapunkt sugeriše mogućnost opstanka. Čini se da je preživljavanje stvar perspektive, poenta koja se snažno ponavlja u Tragediji lišća, koja utelovljuje uverenje Bukowskog da je ono što je potrebno biti dobar komičar, starinski stil, šaljivdžija s šalama na apsurdnu bol; bol kao apsurd jer postoji. Završava empatičnom identifikacijom s gazdaricom jer svet nas je oboje izneverio.

Svi smo živeli zajedno

u jednoj kućici

u centru Los Anđelesa

žena je tada bila u krevetu

sa mnom

a veliki pas

pored kreveta

i dok su njih dvoje spavali

slušao sam kako dišu

i mislio: oni zavise od mene.

Kako je to čudno

I mada bi neki

kritičari nazvali ovu pesmu

običnom

meni je zaista draga

U ovoj sobi

sati ljubavi

još bacaju senke.

Kada si otišla

uzela si

gotovo sve.

Klečim u noćima

pred tigrovima

koji me ne puštaju.

To što si bila

neće se ponoviti.

Tigrovi su me našli

i nije me briga

Neki od kerova što spavaju noćas

moraju da sanjaju o kostima

Večito si psovala kad popiješ,

kosa ti je opadala a ti

htela da eksplodiraš

od onog što te mučilo:

od trulih sećanja na

trulu prošlost i

na kraju si

pobegla od njih u smrt

i ostavila me sa trulom sadašnjicom

Bila si jedina koja je shvatala

uzaludnost našeg života;

Džejn, tebe je ubilo to

što si previše znala.

Dižem piće

za tvoje kosti

o kojima

ovaj ker

još uvek sanja

Njegov izraz je krajnje jednostavan, ogoljen, jezgrovit i neposredan, često sarkastičan, ironičan, gotovo brutalan i neizdrživo iskren, njegov stil napaja se sa izvorišta bitničkog bunta, underground šokantnosti i okretanja leđa licemernom društvu zasnovanom na mrtvilu, duhovnoj praznini, bezidejnosti, lažima i materijalističkim vrednostima pukog konzumerizma.

Stil pisanja se ne razvija samo metodom, on se razvija osećajem, to je poput polaganja slikarske četkice na platno na određeni način, a ako ne živite putem snage i protoka, stil nestaje. Imate stil pisanja, bez obzira da li tek započinjete ili pišete godinama. Jedina razlika je u tome što svoj stil usavršavate s vremenom i vežbom. Imate svoj način stavljanja reči na stranicu. Različitih je stilova koliko i ljudi, možda ćak i više.

Jezik ulice, onaj sirovi beat sa margina prebogatog i unezverenog društva Amerike (druge polovine 20. veka, pre svega pedesetih i šezdesetih godina) izliva se iz nemilosrdnog pera starog pokvarenjaka plaveći u talasima svu nataloženu mediokritetsku, dvoličnu, malograđansku, konformističku i krajnje zaglupljujuću stvarnost zasnovanu na vlastitoj duboko proživljenoj praznini, zlobi i gluposti. Stekavši priznanje iz ranih knjiga, Bukowski je krenuo sigurnijim smerom. It Catches My Heart in His Hand izdvaja neke od najboljih pesama iz ranih knjiga i dodaje mnogo novih komada. U ovom delu Bukowski se narugao vlastitom nekadašnjem samosažaljenju i transformisao ga u književno sredstvo kojim dokumentuje prolazak vremena, kao u Starom pesniku i Utrci. Opasnost od posvećivanja umetnosti dobija lakši pristup u Govornicima, koji su i kritika umetnosti radi umetnosti i odricanje od onih koji bi se skrivali iza apstrakcije i pretvaranja. 

Čuvaj se propovednika
Čuvaj se znalaca
Čuvaj se onih što stalno knjige čitaju
Čuvaj se onih što siromaštvo preziru
Ili se njime ponose
Čuvaj se brzih na hvalu
Jer očekuju da im se ona vrati
Čuvaj se lakih na cenzuru
Oni se plaše onog što ne znaju
Čuvaj se onih što stalno gomilu traže
Jer sami ništa nisu
Čuvaj se prosečnog čoveka, prosečne žene
Čuvaj se njihove ljubavi, njihova ljubav je prosečna
Traži prosek.

Ali u njihovoj mržnji ima genijalnosti
U njihovoj mržnji, ima je dovoljno da te ubije
Da ubije bilo koga
Ne tražeći samoću
Ne razumevajući samoću
Pokušaće da unište bilo šta
Što se razlikuje od njihovog
Nesposobni da stvore umetnost
Neće razumeti umetnost
Smatraće svoju stvaralačku manjkavost
Tek manjkavošću sveta
Nesposobni da potpuno vole
Smatraće tvoju ljubav nepotpunom
A onda će te zamrzeti
I njihova mržnja biće savršena

Kao blistavi dijamant
Kao nož
Kao planina
Kao tigar
Kao kukuta

Njihova vrhunska umetnost.

Umetnička distanca još je očitija u Raspelu u smrtonosnoj ruci, koja se bavi ponovno probuđenim sećanjima, čulima umrtvljenim svakodnevnim svetom i stvarnim suočavanjima sa smrću. U Sunflower i Fuzz, na primer, Bukowski je utišao svoj lični glas kako bi univerzalizovao vlastitu teskobu; često se činilo, kao u Travi, da posmatra samog sebe. Svakodnevni svet, provincija malih ljudi sa srećom i glavom pojavljuje se kao smrtonosna u Kulama mitraljeza i satovima i Nešto za bahate, časne sestre, trgovce mešovitom robom i vas. Bukowski je jednako prezirao goveđi mentalitet masa i grupno mišljenje kontrakulture. U Ovom se uzdigao iznad svih propisa i postao vlastita merna jedinica. Njegov stav je usamljenik, koji traži zadovoljstva tamo gde ih nalazi i ne pokorava se nikome. Njegov prezir prema svemu što je prosečno postaje očitiji u jednoj pesmi, The Genius of the Crowd(Genije gomile), koja pesnika upozorava da izbegava profani uticaj kulture. Odvažnije od bilo koje prethodne pesme, ona razotkriva prezir Bukowskog prema masama i tvrdi da ima dovoljno izdaje, mržnje, nasilja, apsurda u prosečnom ljudskom biću da opskrbi bilo koju vojsku u bilo koji dan. Ovo je pojačano sugestijom da je većina propovedanja dvolična, igra ogledala.

Stare sjedokose kelnerice
po kafeima u noći
odustale su,
i dok koračam
niz pločnike svjetlosti
i gledam u prozore
staračkih domova
vidim da toga više nema
u njima.
Gledam ljude po klupama u parku
i vidim po tome kako
sjede i gledaju
da je iščezlo.
Gledam ljude koji voze
i vidim po tome kako
voze svoja kola
da niti vole niti su voljeni
niti više mare za seks
sve je zaboravljeno kao
neki stari film.
Gledam ljude u robnim kućama
i samoposlugama
dok se kreću među rafovima
kupujući stvari
i vidim po tome
kako im stoji odjeća
i po načinu na koji hodaju
i po izrazu njihovih lica
i očiju
da im nije stalo ni do čega
i da ničemu nije stalo
do njih.
Vidim na stotine ljudi dnevno
koji su sasvim odustali.
Ako odem na hipodrom
ili na stadion
vidim hiljade
koji ne osjećaju ništa
ni za koga
i niko ne osjeća za njih.
Na sve strane vidim one koji
ne žude ni za čim osim za
hranom, krovom i
odjećom,
usredsređeni samo na to,
BEZ SNOVA.
Ne shvatam zašto ovi ljudi
ne iščeznu,
ne shvatam zašto ovi ljudi
ne izdahnu,
zašto ih oblaci
ne usmrte,
zašto ih psi
ne usmrte,
zašto ih cvjetovi i djeca
ne usmrte,
ne shvatam.
Biće da su već mrtvi
pa ipak ne mogu da se naviknem
na njihovo postojanje,
jer toliko ih je mnogo.
Svakoga dana,
svake noći,
sve ih je više,
u metrou,
u zgradama,
u parkovima.
Oni ne osjećaju užas
što ne vole
ili što nisu voljeni.
Toliko, toliko, toliko
mojih bližnjih

Njegovo pero zariva se duboko u tkivo bolesnog društva, zaseca ga bolno, secira rezignacijom i osvetljava iznutra. Ipak sasvim drugačiji utisak stekao je Cold Dogs in the Courtyard,nad kojim je Bukowski dobio urednički nadzor. U predgovoru je objasnio da je odabrao one pesme za koje je smatrao da su neopravdano zanemarene. Ono što nastaje je kolekcija koju karakteriše gotovo nežna melanholija. Imbecilna noć, na primer, uspostavlja delikatnu ravnotežu s kojom je podnosio turobnu kadencu tame. Informacija ovih pesama je osećaj strahopoštovanja dok primećuje suglasje čuda prirode i ljudskih izuma, posebno vidljivo u Ništa se ne treba smejati. Ovo je složeno dirljivo sučeljavanje supstancijalnog i efemernog, kao u Postojanju, pesmi izgrađenoj oko pošte i preterane važnosti koja se pridaje mrtvim slovima. Do vremena kada su se pojavili At Terror Street i Agony Way, Bukowski je očito povratio umetničku kontrolu; glasnoću samosažaljenja zamenjuje ruganjem sebi. Iako je nastavio istraživati ​​stanje onih koji su bili uhvaćeni pod tehnokratskim udarom, činio je to simboličnije i s većom lakoćom. U Crvenoj i zlatnoj boji on shvata sreću i umetnost kao čuda protiv lukavih hirova šefova, ratova i vremena. Opstanak se osigurava samo igranjem protiv izgleda, uvek iznova sugeriše. Oni koji odustanu od dobre borbe ili nikad ne počnu, implicirao je u Ponovnom okupljanju, mogu se dodvoriti, ali nikada stvarno ne žive.

    Sedim iza spuštenih roletni u zasedi

dok ambiciozni ljudi s novim kolima i

novim plavušama

vladaju ulicama.

Sedim u iznajmljenoj sobi

rezbarim drvenu pušku

crtam gole žene

bikove

ljubavne poze

starce

dečjim bojicama

po zidovima.

Na svakom od nas je da živi

kako god zna i ume

dok nas generali, doktori, policajci

opominju i mrcvare

 Vi

bez lica

bez ikakvog lica

što se smejete ničemu –

samo da vam kažem

pio sam u sobama za bednike

s imbecilnim pijancima

čiji je razlog bio jači

u čijim je očima još bilo svetlosti

čiji su glasovi očuvali neku osećajnost,

i kad bi svanulo

bilo nam je loše, ali nismo bili bolesni,

bili smo dekintirani, ali nismo bili prevareni,

legali smo na naše postelje i dizali se

u kasna popodneva

kao milioneri

Objava A Bukowski Sampler 1969. nagovestila je novu umetničku promenu. Na nešto manje od osamdeset stranica, Doug Blazek sakupio je neke od najboljih dela Bukowskog. Njegov izbor, prilično reprezentativan koji omogućuje da se u potpunosti okusi Bukowski, takođe uključuje urednikov uvod, pismo Bukowskog i nekoliko počasti poštovaoca njegovog dela. Objavljen otprilike šest meseci nakon Notes of a Dirty Old Man, knjiga je bila usmerena na sve veću publiku Bukowskog i rastuću kontrakulturu. Dok Days Run Away Like Wild Horses over the Hills ponovno bira pesme iz ranih knjiga, većina je pesama nova i sveža. Budući da je knjiga posvećena Jane, nije iznenađujuće da je smrt lajtmotiv. Ono što iznenađuje je gotovo senzualan ton. U nekoliko pesama upućenih Jane, može se osetiti i dubina ljubavi Bukowskog i teskoba koju je uzrokovala njezina smrt. Iako postoje obavezni izveštaji o njegovom bludu i ženskarenju, oni blede pred njegovim elegijama Jane i njegovim spominjanjem Frances i Marine. Njegov stav je sadržan u Rađanju, gde je muška dominacija prigušena malim ženskim stvarima i draguljima.

Sedeo sam u svojoj jeftinoj sobi, mladi čovek

totalno van koloseka u ovom svetu.

Jedva da sam jeo, samo su me vino i

klasična muzika

držali u životu.

Živeo sam kao prokleta muva, ili možda kao

zbunjeni pacov.

Ne sećam se više kako sam dolazio do para,

ali sećam se radnje s pločama

gde si mogao da menjaš tri polovna albuma za dva.

Kupujući poneku ploču i

stalno ih menjajući

vremenom sam odslušao skoro sve

ploče klasične muzike u toj radnji.

Ali kako sam uglavnom bio bez para

često sam bio primoran da puštam te dve ploče

koje imam

ponovo i ponovo i ponovo.

Pio sam i slušao

dok svaka nota i muzička fraza

sa tih ploča nije postala deo mene

zauvek.

Sada

decenijama kasnije

ponekad čujem

neku od tih meni bliskih ploča

na radiju –

isti dirigent, isti orkestar –

momentalno pojačavam ton

i s ljubavlju se sećam tog dalekog

melanholičnog vremena...

U mojim najgorim danima

na klupama u parku

u zatvorima

ili živeći sa kurvama

uvek sam imao određeno zadovoljstvo –

ne bih to nazvao srećom –

pre je to bila unutrašnja ravnoteža

prilagodljiva svemu što se dešavalo

Važno je

koliko si dobar

u hodanju kroz vatru

Jedna od najpoznatijih pesama Čarlsa Bukovskog jeste Plava ptica, objavljena 1992. godine u zbirci pesama pod nazivom Poslednja noć pesama na zemlji. U središtu pesme je jedna od najdublje ukorenjenih ljudskih emocija, ranjivost, kao i potreba čoveka da ono najnežnije i najvrednije sačuva duboko u sebi. Gotovo lirski, romantičarski ugođaj provejava stihovima ove veoma osećajne pesme, senzibilitet koji je neprepoznatljiv i nestvarno drugačiji u odnosu na ogoljenu, sirovu estetiku, estetiku ružnog koja je u bitničkom maniru stvorila većinu pesama i proznih dela Bukovskog – buntovnika s razlogom.

Ima jedna plava ptica u mom srcu koja
želi da izađe
ali ja sam isuviše opasan za nju,
kažem joj, ostani unutra,
neću
da te svako
vidi.

ima jedna plava ptica u mom srcu koja
želi da izađe
ali ja je nalivam viskijem i uvlačim
dim od cigareta
tako da kurve, barmeni
i sitni trgovci
nikad ne saznaju
da je
unutra.

ima jedna plava ptica u mom srcu koja
želi da izađe
ali ja sam isuviše opasan za nju,
kažem joj,
smiri se, zar želiš da
me raščerupaš?
zar hoćeš da mi zajebeš
sve?
zar hoćeš da mi upropastiš prodaju knjiga u
Evropi?

ima jedna plava ptica u mom srcu koja
želi da izađe
ali ja sam pametan čovek, pustim je napolje
samo ponekad noću
kad svako živ spava.
kažem joj, znam da si tu,
i zato ne budi
tužna.
onda je vratim nazad,
i ona pomalo pevuši
unutra,
ne dam joj da
umre
i onda mi tako spavamo
zajedno
sa našom
malom tajnom
i sve je to toliko lepo da
bi čovek mogao
da zaplače,
ali ja ne plačem,
a
ti?

Savršenim, šeretskim osmehom Bukowski nas vlastitom poezijom hodanja kroz vatru dovodi do kraja – tamo gde je čovek sam sa bogovima i gde noći gore u plamenu. Pesma Roll the dice (ili Go all the way) (moj apsolutni favorit, uz Plavu pticu i Dostojevskog) Charlesa Bukowskog jedna je od najemotivnijih pesama u američkoj istoriji.

Genijalnost bi mogla biti sposobnost da se na jednostavan način kaže duboka stvar ili čak na najjednostvaniji način. Ne pokušavaj biti neko ko nisi. Ako vam je dosadno raditi na nečemu, prestanite raditi na tome. Revidiram vlastite pesme, ali ne previše. Sledeći dan prekucam pesmu i automatski napravim promenu ili dve, ispustim redak ili napravim dva retka u jedan ili jedan redak u dva, takve stvari.

Još jedna od monumentalnih, besmrtnih pesama Bukowskog – pesma Stil, promišlja o važnosti individualnosti čoveka. On nas podstiče da hrabro pronađemo svoj jedinstveni glas i način izražavanja. Poziva pojedince da prigrle svoj stil i da ne budu pod uticajem tuđih očekivanja i nametnutih mišljenja. Bukowski istražuje pojam stila i njegovu važnost. On predstavlja stil kao sredstvo pristupa i pretvaranja svakodnevnih aktivnosti u umetnost. Henk (Henry Chinaski) sugeriše da usvajanje jedinstvenog pristupa i načina obavljanja stvari može poboljšati čak i najobičnije ili najopasnije zadatke. Potom implicira da je stil retka kvaliteta koju poseduje malo pojedinaca. Duhovito, sugeriše da je video pse s više stila od muškaraca, iako mnogi psi nemaju stila. Buk donosi primere pojedinaca kroz povest koji su u svom delovanju iskazivali stil, poput Hemingwaya, Jovanke Orleanke ili Isusa... Kraj ove pesme naglašava suštinu prirodnosti i individualnosti opisujući konačnu sliku nekoga ko go izlazi iz kupaonice ne primećujući prisutnost druge osobe. Bukowski veoma često naglašava važnost individualnosti i posedovanja jedinstvenih kvaliteta. U Stilu on sugeriše da se pravi stil ne tiče društvenih normi. Charles ističe retkost pravog stila, raznolikost njegovih manifestacija i sposobnost da životu daju osećaj jedinstvenosti i lepote.

Style

style is the answer to everything --
a fresh way to approach a dull or a
dangerous thing.
to do a dull thing with style
is preferable to doing a dangerous thing
without it.

Joan of Arc had style
John the Baptist
Christ
Socrates
Caesar,
Garcia Lorca.

style is the difference,
a way of doing,
a way of being done.

6 herons standing quietly in a pool of water
or you walking out of the bathroom naked
without seeing
me.

Stil

stil je odgovor na sve –

svež način da se pristupi dosadnom

ili  opasnoj stvari.

da uradi dosadnu stvar sa stilom

je bolje nego raditi opasnu stvar bez stila.

Jovanka Orleanka je imala stila

Jovan Krstitelj

Hrist

Sokrat

Cezar,

Garcia Lorca.

Stil je razlika,

način rada,

način na koji se radi.

6 čaplji mirno stoje u lokvi vode

ili izlazite iz kupatila goli

ne videvši me.

           Tokom 1950-60-ih godina dvadesetog veka ljudi su krenuli putem da budu drugačiji. Bez obzira na to je li to značilo slušati različitu muziku, različito se odevati, ponašati, ophoditi prema sebi i drugima ili prosto imati dugu kosu, svaka pesma tog vremena govorila je ljudima da ako nešto nameravaju da teraju to do kraja (kao i stihovi iz Baci kocku Bukovskog: ako ćeš da pokušaš, teraj do kraja, u suprotnom, nemoj ni da počinješ), inače nema smisla to činiti. Biti drugačiji nešto je što se ne može učiniti ako niste spremni ići do kraja. Bukowski daje snažnu izjavu govoreći učini to, učini to, učini to, učini to.

Muškarci zovu i pitaju me.
Zar ste vi stvarno Čarls Bukovski,
pisac?

Ponekad sam pisac, kažem,
ali najčešće ništa ne radim.

Čujte, pitaju me, sviđa mi se to
što pišete – imate li nešto protiv
da navratim sa desetak piva?

Možete ih donijeti, kažem im,
ali pod uslovom da vi ne ulazite…

A kada me pozovu žene, ja im kažem:
O, da – pišem, ja sam pisac,
osim što baš sada ne pišem.

Glupo se osjećam što vas zovem, kažu,
i bila sam iznenađena
kad sam vas pronašla u imeniku.

Ima razloga za to, kažem,
nego, što ne svratite
na pivo?

Neće vam smetati?!!

I one stižu,
zgodne žene,
uzornog uma,
tijela
i oka.

Često ne bude seksa,
ali navikao sam na to
jer dobro je,
jako je dobro samo ih gledati –
a ponekad me čak
posluži i neočekivana
sreća.

Za čovjeka od 55 koji nije spavao sa ženom
do svoje 23
i ne baš često do svojih 50
mislim da bi trebalo da ostanem
u telefonskom imeniku,
barem dok ne dobijem onoliko
koliko i svaki prosječan muškarac.

Naravno, moram da i dalje
pišem besmrtne pjesme
ali inspiracija je bar tu.

Jedna od najpopularnijih i nadahnutijih pesama Bukowskog je upravo pomenuta - Baci kocku (Roll The Dice) ili Go All The Way (Idi do kraja). U ovoj pesmi on podstiče čitaoce na rizik jer težnja za slobodom i snovi nadmašuju njezine posledice, poput patnje i poniženja. Sam naslov se odnosi na kockanje, sport u kojem će mnogi verovatno izgubiti... ali uz hrabrost, iskrenu (bez imalo straha) veru u sebe moraće pokušati – bez obzira na mogući, verovatni poraz, gubitak...  Bukowski nas savetuje da ne idemo sigurnim putem i zadovoljimo se udobnim (konformističkim), stabilnim i predvidljivim životom. Pravo ispunjenje može se postići samo preduzimanjem hrabrih radnji. Jedna od najsnažnijih rečenica koja najviše odjekuje kod ljudi je prva: Ako ćeš da pokušaš, teraj do kraja. U suprotnom, nemoj ni da počinješ. To je zapravo suština poetike Charlesa Bukowskog, u kojoj je utvrdio da su posledice prolaženja utabanim stazama i konvencionalnim rutama neispunjavajuće i ograničavajuće. Motivacionim stihovima ove božanstvene pesme Bukowski (koji je živeo kao autsajder) nadahnjuje ljude da prevladaju vlastite strahove (kao i da propitaju društvene norme kako bi pronašli, osvojili pravu slobodu) i prihvate neizvesnost s velikom dozom odlučnosti. Treba iskoristiti svaku priliku (bez obzira na cenu) radi postizanja lične sreće i ispunjenja (pre svega duše i srca).

    Ako ćeš da pokušaš, teraj do kraja.

U suprotnom, nemoj ni da počinješ.

Ako ćeš da pokušaš, teraj do kraja.

To može da znači gubljenje devojaka,

žena, rodbine, poslova i možda razuma.

Teraj do kraja.

To može da znači 3-4 dana bez hrane,

to može da znači smrzavanje

na klupi u parku,

to može da znači zatvor,

to može da znači ruganje, prezir, izolaciju.

Izolacija je dar,

svi drugi su test tvoje istrajnosti

koliko zaista želiš da učiniš.

I učinićeš to

uprkos odbacivanju i nikakvim šansama

i to će biti bolje od bilo čega

što možeš da zamisliš.

Ako ćeš da pokušaš, teraj do kraja.

Ne postoji osećanje nalik na to.

Bićeš sam sa bogovima

i noći će goreti u plamenu.

Učini to, učini, učini, učini

do kraja, do kraja.

Vozićeš život pravo do savršenog smeha,

što je jedina dobra borba ovde

Još jedna inspirativna i osnažujuća pesma Bukowskog je The Laughing Heart(Srce koje se smeje), u kojoj on, kao i u Roll The Dice, podstiče čitaoce da prihvate život pod vlastitim uslovima i odupru se konformizmu. Pesma započinje snažnim stihovima, pozivajući nas da izbegnemo uticaj vanjskih pritisaka i društvenih očekivanja. Ova snažna pesma govori o tome da ne završimo u nenadahnutoj egzistenciji i da aktivno tražimo prilike da pobegnemo od trke pacova, kao i da težimo vlastitom duhovnom rastu i slobodi. Motivaciona poruka Srca koje se smeje podstiče nas da prihvatimo prilike čak i u mračnim vremenima poput našeg. Stihom – Negde ima svetla Bukowski sugeriše da će se prilike uvek pojavljivati, a te šanse koje nudi svemir ili bogovi mogu se pojaviti u različitim oblicima. Naš zadatak je aktivno tražiti i prepoznavati prilike. Nakon prepoznavanja, moramo ih zgrabiti bez oklevanja jer to može pobediti ograničenja naših života i omogućiti nam da iskusimo osećaj pobede nad neizbežnošću naše smrtnosti. Henk naglašava važnost optimizma jer čak i u teškim vremenima može postojati mala iskra nade i svetla koja nas može voditi prema ispunjenijem životu. Svest o prolaznoj prirodi čoveka i smrti u ovoj pesmi nije depresivna. Baš je suprotno. Bukowski je predstavlja kao nešto ohrabrujuće za savladavanje prepreka i posedovanje osobina koje nam omogućuju da živimo po svojim uslovima i težimo onome što je autentično. Poruka koju ova pesma nosi je puna nade. Čak i ako ne možemo puno učiniti po pitanju našeg ovozemaljskog postojanja i smrti, možemo bar pobediti smrt našim životima...

Srce koje se smije
The laughing heart

Tvoj život je tvoj život
Your life is your life

Ne dopustite da bude batinano u vlažnu podložnost
Don’t let it be clubbed into dank submission

Budite na oprezu, izlaza ima
Be on the watch there are ways out

Negdje ima svjetla
There is light somewhere

Možda nije puno svjetla
It may not be much light

Ali pobjeđuje tamu
But it beats the darkness

Ali pobjeđuje tamu
But it beats the darkness

Pripazati
Be on the watch

Bogovi će vam ponuditi šanse da ih upoznate
The gods will offer you chances know them

Uzmi ih ne možeš pobijediti smrt osim tebe
Take them you can’t beat death but you

Može pobijediti smrt u životu
Can beat death in life

Ponekad, a što češće ti
Sometimes, and the more often you

Naučite to činiti što će više svjetla biti
Learn to do it the more light there will be

Tvoj život je tvoj život
Your life is your life

Znaj da si divan dok ga imaš
Know it while you have it you are marvellous

Bogovi čekaju da uživaju u vama
The gods wait to delight in you

To je ljepota
That's the beauty

 

A tamo, s druge strane, uz vino i klasičnu muziku, jedine prave prijatelje koji čoveka drže u životu, Bukowski objavljuje: ZABAVI JE KRAJ.

    Samo su biljke i životinje

pravi drugari.

Pijem za njih i sa njima.

Oni čekaju dok punim

njihove čaše

 Pre nego što je zabavi došao kraj, legendarni Buk je besciljno lutao od jedne do druge američke obale, nigde ne nalazeći mesta za sebe. Onda je pronašao  utočište u Los Anđelesu – L.A. je bio dobro mesto, tu je živela masa bednika. Biće lako izgubiti se među njima. Tu je godinama živeo od danas do sutra, radeći besmislene poslove, opijajući se do besvesti, okružen polusvetom – kurvama, alkoholičarima, probisvetima i ludacima svih mogućih vrsta.

PRIJATELJSKI SAVET MNOGIM MLADIM LJUDIMA

Idi na Tibet.

Jaši kamilu.
Čitaj Bibliju.
Oboj cipele u plavo.
Pusti bradu.
Obiđi svet u papirnoj barki.
Pretplati se na Saturday Evening Post.
Žvaći samo levom stranom vilice.
Oženi se jednonogom ženom i brij se pravim brijačem.
Ureži svoje ime na njenu ruku.

Peri zube benzinom.
Spavaj ceo dan a noću se veri po drveću.
Budi monah i pij rakiju i pivo.
Drži glavu pod vodom i sviraj violinu.
Igraj trbušnjak pod ružičastim svećama.
Ubij svoga psa.
Kandiduj se za gradonačelnika.
Živi u buretu.
Razbij sebi glavu tomahavkom.
Sadi lale na kiši.

Ali nemoj da pišeš poeziju.

Njegova kasnija poezija je ustrajnije autobiografska i finije izbrušena od njegovih ranijih dela. Mnoge pesme, posebno u Ljubav je pas iz pakla, imaju fiktivne analogije u Ženama. Pesme se često čine kao da su samo presađene u (ili iz) romana. Slično tome, nekoliko pesama u Dangling in the Tournefortia odgovara Shakespeare Never Did This, a druge jasno otkrivaju uticaj preseljenja Bukowskog u San Pedro - poteza koji nije ublažio njegovu perspektivu.

Glupi,
Isuse Hriste,
neki su ljudi toliko glupi
da ih možeš čuti kako
prskaju u svojoj gluposti.

Želim
pobeći i sakriti se
želim
pobeći od njihove obuzimajuće
ništavosti.

Na kraju, kada je od akohola umrla jedina žena koju je istinski voleo – Džejn, njegov se iskreni bol, rezignacija, bunt i očaj pretvorio u besmrtnu poeziju, unutrašnju ravnotežu onih retkih, izabranih, koji najbolje umeju da hodaju kroz vatru i zaplešu vlastitom nadahnutom lirikom na njenom večnom poetskom plamenu.

Mizantrop

Optužen sam kao
takav.
dobro, ja sam atinska ruina,
znate već.
večito radim na ponovnoj
izgradnji, popravljam
se.

ali kad sam sa ljudima
nešto se oduzima
od mene.
većina ljudi teško da je
vesela i retko je
zanimljiva.
slušam njihove žalopojke,
uočavam njihovu
hvalisavost,
njihova neoriginalna
zapažanja.
pretvaraju mi
život u zev.

tražite da ih
prigrlim?
ja ih ne mrzim,
ne želim da ih porazim
ili ubijem.
samo hoću da se
sklonim.

samo kada sam
sam
osećam se
najbolje.
to je moj normalni
put,
kada klizim,
lebdim,
kada bilo kakva
svetlost
ulazi u
mene.

atinska ruina.

stari klošar.

bubašvaba u
katedrali.

dobro vino.

duhovni razgovori sa
madam smrt.

san o zlatnim
vetrenjačama.

udisanje
života.

uzvišeno zatočeništvo.

nežni zidovi.

ako ljubav prema tome
umesto prema čovečanstvu
čini od mene
mizantropa
onda to i
jesam

do koske,
rado.

sada

ovde

noćas
sutra
dogodine

sam sa
samoćom

konačno.

Pesme Charlesa Bukowskog najbolje se cene ne kao pojedinačni verbalni artefakti, već kao trajni, najbolji delovi priče o njegovim istinskim pustolovinama, poput stripa ili filmskog serijala. One su snažno pripovedačke, crpeći snagu iz beskrajne ponude anegdota koje obično uključuju barove, konjske trke, devojke ili bilo koju njihovu permutaciju. Slobodni stih Bukowskog doista je niz rečenica razbijenih u dugačku, usku kolonu, kratki redovi daju utisak brzine i sažetosti čak i kad je jezik sentimentalan ili klišeizira. Alkohol je bio njegovo pogonsko gorivo, kao što je to često bio i predmet njegovih poetskih eksplozija: Mislim da nisam napisao pesmu kad sam bio potpuno trezan.

ZA DŽEJN

225 dana pod travom
i znaš više od mene.
Odavno su ti uzeli svu krv
suva si pritka u korpi.
Tako li to biva?
U ovoj sobi
sati ljubavi
još bacaju senke.

Kada si otišla
uzela si gotovo sve.
Klečim u noćima
pred tigrovima
koji me ne puštaju.

To što si bila
neće se ponoviti.
Tigrovi su me našli
i nije me briga.

Kao jedan od najplodnijih i najpoznatijih underground pesnika, Bukowski je svoj uspeh zahvalio autentičnosti svog glasa. Čak i slučajni susret s njegovim radom otkriva nedostatak pretvaranja i odbijanje povlađivanja kritičarima. Odbijao je batine; kao što je sugerisao u Poslednjoj generaciji, širokoj pesmi, možda je teže biti genije s porastom broja izdavača i pisaca, ali vredi pokušati. Previše je neopevanih likova nečastive parade i previše pesama koje zahtevaju da budu napisane. Njegova bahatost nije ništa manje nego njegov stil slobodne forme predstavljala svojevrsni manifest. Američka je poezija dugo bila oprezna i preterano tajanstvena, čime je isključila velik deo potencijalne pesničke publike i širok raspon tema i osećanja. Piće, žestoka ljubav i konjske trke, iako se uopšteno ne vide kao poetske teme, dominiraju opusom Bukowskog. Njegova grubost, koja je oslabila neka od njegovih dela, bila je u njegovim najboljim delima nadopunjena osetljivim razumevanjem rubova društva. Ispod površine, maske grubosti naslućuje se čovek koji nije navikao na ljubav i prilično je se bojao; čovek koji je istovremeno prezirao i aplaudirao masama zbog vlastitog ambivalentnog samopoimanja.

 

SMRT PUŠI MOJE CIGARE

Znaš: Ponovo sam ovde
I pijan
I slušam Čajkovskog na radiju .
Isuse, čuo sam ga pre 47 godina
Kada sam bio izgladneli pisac
I sada evo ga
Ponovo
Sada kada sam stekao delimičnu slavu
Kao pisac
I smrt šeta ovom sobom
Gore-dole
Pušeči moje cigare
Cirkajući moje vino
Dok Čajk uporno odrađuje
Svoju Pathetique,
Kakav je to samo put bio
I sva sreća koja me je zadesila bila je
Samo zato što sam kockice bacio
Kako treba:
Ginuo sam za svoju umetnost,
Ginuo sam da se dokopam
5 prokletih minuta, 5 sati
5 dana –
Sve što sam želeo bilo je da izbacim
Reč iz sebe
Slava, novac nisu bili važni:
Ja sam želeo da izbacim tu reč iz sebe
A oni su me želeli za štanc-presom ,
Fabričkom trakom
Želeli su da budem magacioner u
Robnoj kući .
Pa, kaže smrt, prolazeći sobom,
Svejedno ću te ščepati
Ma šta bio:
Pisac, taksista, svodnik, kasapin,
Padobranac, ščepaću te .
Važi srce, kažem joj .
I sada pijemo zajedno
Dok jedan po ponoći polako prelazi u dva
Po ponoći i
Samo ona zna pravi trenutak
Ali sam je ipak zajebao:
Izvukao sam svojih
5 prokletih minuta
i još mnogo
preko toga.

 

by Dragan Uzelac, bluebird