KURT COBAIN: " Nešto na putu" (CK Vračar, Beograd 2026.) by Dragan Uzelac

 

Recenzija knjige:

IZMEĐU BUKE I TIŠINE

Postoji neobičan paradoks u priči o Kurtu Kobejnu: čovek koji je jednoj epohi dao zvuk buke, distorzije i pobune ostao je jednako snažno upamćen po tišini, ranjivosti i gotovo ogoljenoj nežnosti svojih pesama. Upravo u tom rascepu – između eksplozije i povlačenja, između potrebe da bude saslušan i želje da nestane iz vidokruga sveta – Dragan Uzelac pronalazi središte svoje knjige Kurt Cobain – Nešto na putu.

Naslov nije samo prepoznatljiva referenca na jednu od Nirvaninih najintimnijih pesama. „Nešto na putu“ postaje dobra metafora čitavog Kobejnovog života. Uvek kao da je nešto stajalo između njega i mogućnosti mirnog pripadanja: porodici, provinciji iz koje je potekao, muzičkoj industriji, sopstvenoj slavi, publici, pa naposletku i samom sebi. Uzelac upravo tim tragom vodi čitaoca, ne pokušavajući da od Kobejna načini skladnu i lako objašnjivu ličnost. Naprotiv, knjiga pokazuje da je njegova umetnička privlačnost velikim delom počivala na neskladu.

Uzelčev postupak nije enciklopedijski. Njega ne zanima samo odgovor na pitanje šta se i kada dogodilo. Biografske činjenice, istorija Nirvane, nastanak albuma, sećanja savremenika, Kobejnove izjave i stihovi pesama neprestano se smenjuju sa autorovim komentarima. Tako nastaje tekst izrazito montažne strukture, nalik dokumentarnom filmu čiji ritam određuje muzika. Čitalac čas ulazi u sumorni pejzaž Aberdina, čas u klupsku i alternativnu scenu Sijetla, zatim u studio, na koncert, u unutrašnjost neke pesme, da bi se ponovo vratio čoveku iza mita.

Važna linija knjige jeste priča o sudaru autentičnosti i uspeha. Nirvana je nastala iz kulture koja je nepoverenje prema komercijalnom uspehu gotovo pretvorila u moralni stav, a zatim je upravo taj bend postao globalni fenomen. Uzelac dobro prepoznaje koliko je taj obrt važan za razumevanje Kobejna. Put od sirovog Bleacha do planetarnog uspeha Neverminda, a potom do namerno neuglađenijeg, tvrđeg i intimnijeg In Utera, nije prikazan samo kao diskografski razvoj. To je istovremeno put čoveka koji je dobio ono za čim je nekada žudeo, da bi potom otkrio da mu upravo ostvareni san stvara novu vrstu teskobe. U rukopisu se In Utero zato posmatra kao povratak izvornijem, pankerskom senzibilitetu i kao album u kojem se sukobljavaju agresivnost, melanholija, intimnost i odnos prema slavi.

Posebno uspešna jeste odluka da se značajan prostor posveti pesmama. Kobejn je isuviše često svođen na biografsku legendu: na plavu kosu, pocepani džemper, heroin, generaciju X, preranu smrt i čuvenu dvadeset sedmu godinu. Takva slika lako potisne ono najvažnije – pesme. Uzelac vraća težište upravo njima.

U tom delu knjige About a Girl, Lithium, Polly, Something in the Way, Heart-Shaped Box, Dumb, All Apologies i druge numere postaju male zasebne priče. Autor traži veze između biografskog iskustva, slike, stiha i zvuka, ali istovremeno pokazuje jednu važnu osobinu Kobejnovog pisanja: prividnu jednostavnost iza koje se često nalazi znatno složenija emocionalna struktura. Njegov tekst može biti grub i nežan u razmaku od nekoliko stihova, ironičan i ispovedan, lucidan i namerno nejasan. Upravo ta nestabilnost značenja omogućila je milionima slušalaca da u istim pesmama pronađu različita iskustva.

Uzelac posebno dobro oseća Kobejnovu melodičnost. Ispod buke i abrazivnosti Nirvane uvek je postojao izuzetno snažan osećaj za pop pesmu. Zato poređenja i veze sa Bitlsima, kao i Kobejnova ljubav prema melodiji koja se u rukopisu više puta naglašava, nisu usputni detalji. Oni objašnjavaju zbog  čega je Nirvana mogla istovremeno pripadati alternativnom podzemlju i postati muzika miliona. Kobejn je umeo da spoji ono što je naizgled nespojivo: pankersku neposlušnost i gotovo klasičnu pop melodiju, ružno i lepo, neprijatno i zavodljivo.

U tom smislu, poglavlje o MTV Unplugged in New York ima naročito mesto. Uzelac taj nastup ne tretira kao još jedan koncertni zapis, već gotovo kao komornu verziju svega što je Nirvana bila. Kada se uklone zidovi distorzije i buka električnih gitara, ostaju glas, pesma i njena unutrašnja građa. Autor upravo zato u tom koncertu prepoznaje jedno od ključnih mesta Kobejnovog umetničkog nasleđa, trenutak u kojem muzika dobija gotovo opraštajnu atmosferu. U završnim interpretacijama obrada i Nirvaninih pesama postaje jasno koliko je Kobejn bio više od ikone grandža: bio je izuzetno sugestivan interpretator sposoban da tuđoj pesmi promeni emocionalno težište i učini je gotovo sopstvenom.

Završna celina knjige nužno ulazi u najmračniji deo priče. Uzelac predstavlja okolnosti poslednjih meseci Kobejnovog života, različita tumačenja i kontroverze koje su se vremenom razvile oko njegove smrti. Rukopis ne može, niti bi trebalo, da razreši misteriju koju decenijama hrane mediji, biografi i popularna kultura; važnije je što se iza svih tih pitanja ponovo pojavljuje tragedija stvarnog čoveka čiji je život završen sa svega dvadeset sedam godina. I sam završetak knjige vraća čitaoca njegovom umetničkom nasleđu, a ne samo senzacionalizmu smrti.

Upravo je u tome jedna od vrednosti Uzelčeve knjige. On piše iz pozicije čoveka koji ovu muziku ne posmatra spolja. U tekstu postoji lični odnos prema rokenrolu, jasna naklonost prema autsajderima, pobunjenicima i umetnicima koji odbijaju da se sasvim prilagode. Ta subjektivnost nije prikrivena i zato knjiga nema hladnoću akademske studije. Ona je bliža rokenrol eseju, biografskoj prozi i autorskom omažu, ali je istovremeno bogata podacima, citatima, svedočenjima i analizama pojedinačnih pesama.

Kurt Cobain – Nešto na putu zbog toga se može čitati na nekoliko nivoa: kao priča o jednom muzičaru, kao istorija kratkog ali izuzetno intenzivnog života Nirvane, kao podsećanje na poslednju veliku eksploziju gitarske alternativne kulture devedesetih, ali i kao knjiga o ceni nepripadanja.

Kobejn je želeo slobodu koju uspeh nije umeo da mu pruži. Želeo je da njegove pesme stignu do ljudi, a istovremeno je zazirao od sveta koji ih je pretvarao u proizvod. Želeo je pripadanje i bežao od njega. Umeo je da iz bola napravi melodiju koju će pevati milioni, a da pritom ostane čovek koji se među tim milionima osećao kao autsajder.

Zbog toga se, nakon poslednje stranice Uzelčeve knjige, naslov ponovo vraća čitaocu sa nešto drugačijim značenjem. Nešto je zaista čitavog života bilo na Kobejnovom putu. Ali upravo iz tog otpora, iz tog stalnog trenja između njega i sveta, nastale su pesme zbog kojih Kurt Kobejn nije ostao samo simbol jedne izgubljene generacije, već jedan od najprepoznatljivijih i najranjivijih glasova rokenrola kraja dvadesetog veka.

Dr Milutin Đuričković

BRANIMIR JOHNNY ŠTULIĆ: "Glas jedne generacije" (CK Vračar, Beograd 2026.) by Dragan Uzelac

 

RECENZIJA

Knjiga Dragana Uzelca Branimir Johnny Štulić – Glas jedne generacije predstavlja istovremeno portret jednog izuzetnog autora, zapis o jednom vremenu i svojevrsnu hroniku kulturnog i duhovnog prostora u kojem je nastala Azra. Pred čitaocem nije klasična biografija zasnovana samo na hronologiji događaja, podacima i diskografskim činjenicama. Uzelac gradi znatno širu sliku: životni i umetnički put Branimira Štulića povezuje sa atmosferom epohe, društvenim lomovima, urbanim senzibilitetom i specifičnom snagom rokenrola da govori o stvarnosti onda kada zvanični jezici postaju nedovoljni ili neiskreni.

U središtu knjige nalazi se, naravno, Branimir Johnny Štulić – pesnik, muzičar, buntovnik, osobenjak i predvodnik Azre, ali još više autor čije su pesme postale način prepoznavanja čitavog jednog generacijskog iskustva. Uzelac ga ne posmatra izdvojeno od vremena u kojem je stvarao. Naprotiv, njegovu pojavu i poetiku smešta u društveni i kulturni kontekst kraja sedamdesetih i početka osamdesetih godina, kada novi talas donosi novu energiju, jezik i potrebu za neposrednijim suočavanjem sa stvarnošću. Štulićev glas u takvom okruženju postaje glas nepristajanja: na licemerje, malograđanštinu, ideološke obrasce, konformizam i unapred zadate istine.

Jedna od najvećih vrednosti ove knjige jeste u tome što Uzelac uspeva da prikaže povezanost Štulićeve poetike sa životom grada. U njegovim stihovima ulica nije samo scenografija. Ona je prostor susreta, ljubavi, samoće, pobune, poraza, ironije i svakodnevne borbe. Njome prolaze marginalci, studenti, radnici, izgubljeni idealisti, žene koje postaju junakinje pesama, ljudi iz kafana i sa gradskih pločnika – čitava galerija likova jednog vremena. Jezik ulice, sleng i kolokvijalni izraz kod Štulića dobijaju poetsku snagu i postaju sredstvo kojim se istovremeno mogu izraziti i nežnost i bes, i ljubavna čežnja i društvena kritika.

Uzelac pažljivo prati razvoj Azre i Štulićevog autorskog izraza, od ranih lutanja i stvaranja benda do perioda u kojem nastaju albumi koji će obeležiti jugoslovensku rok kulturu. Posebnu pažnju posvećuje albumima Sunčana strana ulice i Filigranski pločnici, kao i koncertnoj energiji albuma Ravno do dna. Međutim, njegovo pisanje nije svedeno na nabrajanje pesama, datuma i postava benda. Albumi su za autora polazišta za čitanje jednog vremena. On ih posmatra kao zaokružene umetničke celine u kojima se smenjuju politička provokacija, društvena ironija, egzistencijalna nelagodnost, gradski spleen i izuzetno snažna ljubavna lirika.

Poseban kvalitet rukopisa predstavlja poglavlje posvećeno poetici Branimira Štulića. Upravo tu knjiga najjasnije izlazi iz okvira biografsko-muzičkog zapisa i približava se književnom eseju. Uzelac u Štulićevim pesmama prepoznaje kritički, egzistencijalni i izrazito urbani senzibilitet, ali i snažnu potrebu za slobodom kao jednom od temeljnih ideja njegovog stvaralaštva. Štulićev lirski subjekt nije pasivni posmatrač. On se svađa sa svetom, osporava ga, podsmeva mu se, pati zbog njega, zaljubljuje se u njemu i neprestano pokušava da sačuva sopstvenu individualnost.

Važno je i to što autor ne odvaja društveno angažovanog Štulića od Štulića lirika. Iza slike beskompromisnog buntovnika otkriva se pesnik velike emotivne osetljivosti. Ljubavne pesme, gradske slike, melanholija, razočaranje i nežnost stoje ravnopravno uz politički angažovane stihove. Upravo ta unutrašnja suprotnost – između potrebe za bliskošću i potrebe za bekstvom, između vere u promenu i duboke rezignacije, između romantičara i  pobunjenika – čini Štulićevu umetničku ličnost složenijom od pojednostavljenog mita o rok zvezdi.

Uzelčev pristup je izrazito ličan i esejistički. Autor ne skriva sopstvenu fascinaciju predmetom o kojem piše, niti pokušava da stvori privid hladne distance. Međutim, upravo to knjizi daje posebnu energiju. O Štuliću i Azri piše neko kome ta muzika nije samo predmet proučavanja već deo ličnog i generacijskog iskustva. Zbog toga se kroz rukopis prepliću analiza, sećanje, dokument, citati, svedočenja i autorski komentar. Takav postupak čitaocu omogućava da Štulića sagleda iz više uglova – kao muzičara i pesnika, ali i kao kulturni fenomen koji je odavno prevazišao vreme prvobitnog nastanka svojih pesama.

Naslov Glas jedne generacije zato se pokazuje kao precizan ključ za razumevanje knjige. Taj glas, međutim, nije važan samo kao nostalgični znak jedne prošle mladosti. Mnoga pitanja koja se otvaraju kroz Štulićeve stihove – pitanje lične slobode, odnosa pojedinca i sistema, manipulacije, društvenog licemerja, otuđenja, konformizma i potrebe da čovek sačuva vlastito „ja“ – ostaju prepoznatljiva i u drugačijem istorijskom trenutku. U tome se nalazi jedan od razloga trajnosti njegovog dela.

Knjiga Dragana Uzelca nije samo knjiga za poštovaoce Azre niti samo za one koji su osamdesete godine doživeli kao deo vlastite mladosti. Ona može biti zanimljiva svakome ko želi da razume zašto rokenrol u jednom trenutku nije predstavljao samo muzički žanr, već prostor slobode, društvene kritike, poezije i stvaranja identiteta. Istovremeno, ona podseća da umetnička dela koja nastanu iz istinske potrebe da se govori sopstvenim glasom često nadžive okolnosti iz kojih su potekla.

Branimir Johnny Štulić – Glas jedne generacije Dragana Uzelca zato predstavlja vredan doprinos čuvanju  sećanja na jedno značajno poglavlje naše rok kulture, ali i pokušaj da se Štulićevo stvaralaštvo sagleda izvan granica muzike – kao poetski, društveni i kulturni fenomen. Pred nama je knjiga napisana sa znanjem, strašću i vidljivim poštovanjem prema umetniku o kojem govori, knjiga koja ne pokušava da zatvori priču o Johnnyju Štuliću, već da je ponovo otvori pred čitaocem i podstakne ga da se vrati njegovim pesmama. A možda je upravo to najbolji način da se o jednom umetniku ponovo govori – tako što ćemo iznova čuti njegov glas.

Dr Milutin Đuričković

Najava nove dve knjige...uskoro!

 

Mnogi misle da ja radim

rekoh sebi dobar štos

plaha narav, eto to je, od rada mi je zlo

u tramvaju mi masa ljudi bez pardona prste gazi

pritisnuti poslom,brigom

svako svoje dupe čuva, pazi

 

Svet je plastično mesto bez imalo duše i morala gde je istinski osećaj postao prava retkost.

                                                                                                                                       Kurt Cobain

Kurt Cobain - SMELLS LIKE TEEN SPIRIT (Miriše kao dečiji duh)

 

Kurt Cobain - SMELLS LIKE TEEN SPIRIT (Miriše kao dečiji duh)

Load up on guns, bring your friends
It's fun to lose and to pretend
She's over bored and self assured
Oh no, I know a dirty word
Hello, hello, hello, how low?
Hello, hello, hello!
With the lights out, it's less dangerous
Here we are now, entertain us
I feel stupid and contagious
Here we are now, entertain us
A mulatto
An albino
A mosquito
My libido
Yeah, hey, yay
I'm worse at what I do best
And for this gift I feel blessed
Our little group has always been
And always will until the end
Hello, hello, hello, how low?
Hello, hello, hello!
With the lights out, it's less dangerous
Here we are now, entertain us
I feel stupid and contagious
Here we are now, entertain us
A mulatto
An albino
A mosquito
My libido
Yeah, hey, yay
And I forget just why I taste
Oh yeah, I guess it makes me smile
I found it hard, it's hard to find
Oh well, whatever, never mind
Hello, hello, hello, how low?
Hello, hello, hello!
With the lights out, it's less dangerous
Here we are now, entertain us
I feel stupid and contagious
Here we are now, entertain us
A mulatto
An albino
A mosquito
My libido
A denial!

Numera Smells Like Teen Spirit bila je krik očaja i negiranja, himna stare-nove punk rock revolucije, njen mutantni oblik sastavljen od tri riffa, mnogo besa i urlanja, ili, kako je neko lucidno i pronicljivo primetio: bila je to savršena pop melodija Beatlesa isprljana durovima i agresijom, pretvorena malom korekcijom forme u underground.

Po rečima samog Kurta Cobaina, pesma Smells Like Teen Spirit bila je njegov pokušaj da napiše pesmu u stilu alternativnog, kultnog benda Pixies kojemu se divio ( s posebnim naglaskom na album Surfer Rosa). Što se samog naziva pesme tiče, legenda kaže sledeće: tokom jednog razgovora o anarhizmu i punk rocku sa prijateljicom, Ketlin Hanom, pevačicom benda Riot girl, ona je napisala na zidu Kurt smells like teen spirit što je sam Cobain razumeo kao revolucionarni slogan (mada se kasnije ispostavilo da je pomenuta Ketlin samo mislila na trivijalnu stvar da Kurt miriše na dezodorans koji se zvao, gle čuda, Teen spirit, koji je u to vreme koristila njegova devojka).

Pesma je snimljena tokom maja 1991. u Kaliforniji (u produkciji sjajnog Butcha Viga), a potom objavljena 10. septembra 1991., kao vodeći singl sa drugog albuma Nirvane – Nevermind. Ostatak priče je već odavno istorija i legenda.

 Nirvanin kultni frontman, Kurt Cobain, nije bio samo zaštitno lice grunge pokreta, već i kompozitor čiji uticaj traje čak i decenijama nakon debija benda. Rođen u Aberdeenu, Washingtonu, 1967. godine, Cobain je odrastao uronjen u punk rock scenu, kulturu koja je oblikovala njegov umetnički pristup. Uprkos naizgled abrazivnoj ličnosti projektovanoj kroz njegovu muziku, Cobainove pesme često su nosile duboko introspektivni ton, istražujući teme otuđenja, društvenog prezira i ličnih demona. Kombinacija njegovih sirovih tekstova s ​​hrapavim gitarskim rifovima stvorila je prepoznatljiv zvuk koji je govorio generaciji koja se osećala obespravljeno.

Cobainove numere bile su pod snažnim uticajem širokog raspona muzičkih stilova i umetnika. Inspiraciju je crpio iz legendarnih rock bendova poput Beatlesa i Led Zeppelina, a njegovi punk uticaji dolazili su direktno s underground punk scene, posebno bendova poput Melvinsa, Pixiesa i The Stoogesa. Ova mešavina uticaja podstakla je jedinstven zvuk koji je bio istovremeno poznat, ali i revolucionaran, obuhvatajući sirove emocije i energiju koje su definisale grunge eru. Cobainova autorska tehnika bila je neortodoksna; preferirao je strukturu rođenu iz spontanosti i sirovih emocija nad uglađenim savršenstvom. Njegove pesme, poput Smells Like Teen Spirit, često su počinjale jednostavnim gitarskim rifom oko kojeg se organski razvijao celi aranžman. Ovaj pristup pridoneo je dinamičnoj energiji pesme i nepredvidljivosti kojoj su se obožavaoci divili. Cobainova sposobnost spajanja oštrih lirskih narativa sa snažnim melodijama bila je ključna u stvaranju Smells Like Teen Spirit himne za celu generaciju.

Izranjajući iz muzičkog podzemlja turobnog američkog Zapada krajem osamdesetih (kao očiti primeri generacije X), bendovi poput Nirvane, Pearl jama ili Soundgardena (sa iscepanim farmericama, košuljama flanelkama i, uglavnom, crnim starkama, kao delom imagea otpadnika) na prepad su osvojili svet - bila je to poslednja u nizu tihih revolucija i mena nesalomivog rock and rolla, transformacija njegovih bazičnih ideja o jednostavnosti, nesputanosti i spontanosti, priča započeta davnih pedesetih godina dvadesetog veka (pojednostavljenjem bluesa, jazza, rhythm & bluesa, countryja - izvorišta sve moderne pop muzike).

Nije preterano u vremenu preterivanja ako se kaže da je album Nevermind američke grupe Nirvana, kad se sve oduzme i sabere, poslednji istinski važan album rokenrola. Nije to ni paušalna ni provocirajuća procena. Nekoliko godina po izlasku, a pogotovo nakon tragičnog razvoja događaja oko benda, osetilo se, pored ambicije, kvalitete i urgentnosti, da nešto drugo zrači iz te ploče. Nešto posebno lebdilo je nad njom - divno i nelagodno. I definitivno. Kurt Cobain, vođa, autor i lice benda, zajedno s njegova dva pratitelja - javilo mi se - zatvorio je vrata i ugasio svetlo nad čitavim pravcem. Nad formom koja je od najakutnije moderne forme, sada mogla poput drugih avangardi – bez i najmanje primisli na pežorativno značenje, već sa žalošću i težinom, i dahom olakšanja – postati muzejska. Svi veliki albumi, osim što moraju biti inovativni, često su sinteza većine dotadašnjih smjernica unutar stila; oni moraju sadržavati i novum, vlastiti glas, ali i svu tradiciju u isto vrijeme, pokazivati jedinstvenost izvođača i autora ali i heterogenost rokenrola i njegovu sposobnost usisavanja drugih stilova i podstilova te, u kontinuitetu, pravljenja nečega novoga od toga ranijeg materijala, stvaranja vlastitog.

Nije čudo da su kasnije u ovom albumu prepoznavali sve miljokaze dotadašnje: i Beatlese – Cobain kao Lennon, koji svoje mučne rane godine i bijes nad njima pretače u bolne intimne pjesme s kojima se ljudi identificiraju (i do privatnog nivoa – Cortney Love kao Yoko); i Sex Pistols – američki pank koji u prvoj postavi nikad nije bio masovan, a sada mijenja kulturu munjevito; i Dylana – originalan songwriter. Stvorili su i novu supstilsku kovanicu – grunge. Stilom nošenja i odjećom, što u rokenrolu nije ni sekunde sporedna stvar, donijeli su novi izgled - ili anti-izgled. Sve što značajni bendovi rade, uostalom. Otvarajući album svojom ključnom pjesmom, odnosno za većinu, u kombinaciji s danas klasičnim a neodvojivim videospotom – od početnog, suhog rifa fender jaguar gitare, te razbijanja vrata nogom s četiri udarca doboša Davea Grohla, nakon koje se bend podiže u zrak, da ne siđe – Smells like teen spirit bila je kao i sve ove gornje pjesme zajedno, i početni zov za novu generaciju. Ništa u srednjoj struji nije tako grmilo, kako sonično govoreći, a u onom malju zvučne slike (pod reglerima tada nepoznatog Butcha Viga), tako i uznemirujućim, gotovo nihilizmom, kao što je opalio taj singl.

Dečko bez formalnog obrazovanja, imao je strahovit dar kao tekstopisac. Kratke, intimne, zatvorene slike ponekad su začudno evokativne u sporijim pjesmama, a beskompromisno, nihilističko uživanje i sarkazam u bržima, te osjećaj za ritam riječi i metar, pokazivale su autora kakav se nije pojavio od Lennona. Najsofisticiraniji moment ostao mi je jedan iz refrena same Teen spirit: kad Cobain nabraja, i inače jedva razumljive dikcije (s čime su se mnogi šalili) seriju zbunjujućih riječi a mulatto, an albino, a mosquito, my libido, on osjeća poput pravog pjesnika da te riječi nekako ne pripadaju (ionako ograničenom) vokabularu američkog engleskog. Izvodeći ih ovako u seriji, u lancu, sa ironičnim tonom, ne samo da se gubi njihovo svako racionalno značenje, nego one postaju metafora njegova otuđenja, i od jezika i od okoline, one su osuda nemogućnosti smisla u jeziku i u svijetu. Točno ono o čemu je Nirvana i sama bila ogromnim dijelom.

                                                                                                    Đorđe Matić, magazin AKUZATIV

Ključna numera Nirvane -  Smells Like Teen Spirit  krik generacije bez budućnosti, po rečima samog autora, Kurta Cobaina, sarkastična je reakcija na pokušaj izvođenja revolucije, ali u isto vreme i podržava ideju o revoluciji. Po rečima kritike, koja je izuzetno cenila i uzdizala pesmu u jednu od najboljih u istoriji rock and rolla, kao i u himnu jedne generacije, stajalo je i mišljenje da je Smells Like Teen Spirit bila: tipično sumorno Cobainovo istraživanje smisla i besmisla, sarkastična reakcija na ideju pokretanja revolucije. Sam tekst kroz bes i zbunjenost ismeva ideju da treba dići pobunu, ali istovremeno ne odustaje od stava da je ideja o revoluciji lepa misao. Uhvatio sam se u zamku preteranog osuđivanja svoje generacije. Mislim, nije bilo ni jedne jebene stvari koju smo mi kao generacija mogli da promenimo, objašnjavao je Cobain vlastitu misiju glasa jedne generacije. Bez obzira na sve kontradikcije, prodaju snova i etabliranje unutar sistema kada napustite korene, underground marginu ili garažu, iz koje ste krenuli put misije menjanja svega( što je posebno razjedalo Cobaina, kao i mnoge pre njega), pesme su te koje su ostale za sva vremena, bar kao deo kolekcije sada već prašnjavih polica sećanja i zaborava.

 Smells Like Teen Spirit bila je energetsko čudo, krik besa i nemoći, prepuna gruva, sirove energije koja saseca i kulminira u refrenu poput tempirane bombe. Osećaju se frustracija, gnev i sarkastičnost koji nadiru u talasima - iz garaža Seattlea ka obalama sveta industrije i komercijalizacije svega, pretvaranja pokreta u pomodarstvo, stil i etiketu koja se prodaje medijski zaglupljenim konzumentima i - tako u krug, do kraja sveta koji je smisao našao u radu, proizvodima, kupovini, potrošnji i ponovnom radu za neke nove usrećiteljske i preko potrebne stvari. Oseća se prezir prema svetu gde je sve na prodaju i svetu kome više emocije i empatija nisu potrebni, kao i običan čovek, koji misli svojom glavom i oseća, oseća se prevarenim i poniženim. Svest o tome da su prodaja i etiketa neizbežni užasno je frustrirajuća, ali...

Naoružaj se pištoljima i povedi drugove
Zabavno je gubiti i pretvarati se
Njoj je preterano dosadno i puna je sebe
Oh ne, znam jednu ružnu reč

Halo, halo, halo, koliko nisko?
Halo, halo, halo, koliko nisko?
Halo, halo, halo, koliko nisko?
Halo, halo, halo

Sa ugašenim svetlima, manje je opasno
Evo sad smo ovde, zabavite nas
Osećam se glupo i zarazno
Evo sad smo ovde, zabavite nas

Mulat, albino
komarac, moj libido
Da, hej, ura

Gori sam u onome u čemu sam najbolji
I tim darom mislim da sam blagosloven
Naša mala grupa uvek je bila
I uvek će biti, do kraja

Halo, halo, halo, koliko nisko?
Halo, halo, halo, koliko nisko?
Halo, halo, halo, koliko nisko?
Halo, halo, halo

Sa ugašenim svetlima, manje je opasno
Evo nas sad ovde, zabavite nas
Osećam se glupo i zarazno
Evo sad smo ovde, zabavite nas

Mulat, albino
komarac, moj libido
Da, hej, ura

I ja zaboravljam prosto zašto isprobavam
Oh da, pretpostavljam da me to čini nasmejanim
Teško mi je, teško je naći
Oh pa, svejedno, nema veze

Halo, halo, halo, koliko nisko?
Halo, halo, halo, koliko nisko?
Halo, halo, halo, koliko nisko?
Halo, halo, halo

Sa ugašenim svetlima, manje je opasno
Evo sad smo ovde, zabavite nas
Osećam se glupo i zarazno
Evo sad smo ovde, zabavite nas

Mulat, albino
komarac, moj libido

Poricanje, poricanje
Poricanje, poricanje
Poricanje, poricanje
Poricanje, poricanje
Poricanje

Razarajuća i apokaliptična himna generacije X, generacije bez budućnosti žrtvovane iz razloga sebičnih interesa hedonizma i uspeha prethodnika, onih koji su je stvorili svojim (ne)činjenjem -  Smells Like Teen Spirit, mogla bi se protumačiti i kao  manifest u kojem Kurt Cobain, pevač Nirvane, izražava ljutnju na svet u kojem dominiraju pohlepni poslovni ljudi, ali i na nesposobnost svoje generacije da radi na održivoj alternativi tom svetu. To je reakcija na naizgled nemoguć zadatak pokretanja revolucije... Sam Cobain je sve objasnio na sledeći način: 

Zgrožen sam svojom i apatijom svoje generacije. Zgrožen sam onim što dopuštamo, koliko smo beskičmeni, letargični i krivi. 

Nirvanina Smells Like Teen Spirit poznata je po svojim enigmatičnim i naizgled besmislenim stihovima, koji su izazvali beskrajne rasprave i interpretacije među obožavaocima i kritičarima. U svojoj srži, pesma obuhvata razočaranje i teskobu Generacije X, kanališući osećaj pobune i prkosa protiv mainstream kulture. Ponavljajuće teme apatije, otuđenja i potrage za identitetom duboko odjekuju generacijom koja se osećala neshvaćenom i frustriranom društvenim normama. Iako se stihovi mogu činiti apstraktnima, njihova haotična priroda utelovljuje sam etos grunge pokreta koji je nastojao izazvati konvencije. Narativ pesme ispričan je iz perspektive prvog lica, ali nedostaje mu linearna priča. Umesto toga, nudi prikaz haotičnih tinejdžerskih emocija i iskustava. Ovaj pristup odražava etos punk rocka, naglašavajući autentičnost i sirovi izraz nad uglađenim narativima. Stihovi, bogati frazama i slikama koje se kreću od bizarnih do dubokih, stvaraju tapiseriju mladalačke pobune i zbunjene introspekcije. Ovaj narativni stil pojačava uticaj pesme, pretvarajući je u himnu za one koji su se osećali bez glasa.

Pesma je smeštena u f-molu i prati tradicionalnu strukturu stiha i refrena. Otvara se sada već kultnim gitarskim rifom koji uspostavlja zvučnu atmosferu pesme, karakterisane sirovom snagom i jednostavnošću. Pesma prati 4/4 takt i karakteriše je neumoljiva energija, s umerenim tempom od 117 otkucaja u minuti. Progresija akorda u stihovima je ciklička ponavljajuća petlja power akorda (F5-H♭5-A♭5-D♭5), dok refren koristi uzlaznu progresiju akorda koja menja raspoloženje od introspektivnog do eksplozivnog, pokazujući sposobnost benda da stvori emocionalni luk unutar jedne pesme. Melodiju Kurt Cobain izvodi sirovim, iskrenim intenzitetom, uz podršku Krista Novoselića kao lucidnog basiste i Davea Grohla kao gromoglasnog bubnjara. Strateška upotreba tihih stihova i glasnih refrena ističe sposobnost benda da stvori sinkopirani kontrast, držeći slušaoca angažovanim tokom celog trajanja pesme. Cobainov hrapavi ton gitare, postignut kroz njegov Fender Mustang i distorsion pedale, obuhvata bit grunge pokreta. U međuvremenu, Grohlovo bubnjanje je snažno, ali precizno, podupirući neumoljiv pogon pesme. Novoselićeve bas linije nude temeljni groove koji je i ritmičan i melodičan, zaokružujući zvuk ubitačnog grunge trija.

Pesma je postala himna apatičnoj mladosti generacije X. U svetu opsednutom uspehom, odabir poraza bio je revolucionaran čin. Ljudi poput Kurta Cobaina, rođenog krajem šezdesetih, nisu proživeli svetski rat niti su se borili u Vijetnamu. Hladni rat, kulturna represija, razvodi, usamljenost, nezaposlenost i otuđenje: to je bio njihov Vijetnam. Njihovu pobunu nisu karakterisali epski nagoni ili idealistički nagoveštaji. Bio je to nezahvalni i spontani urlik besa, jauk tuge. Kao odgovor na etiku profita, na lažni optimizam 80 -ih, reagovali su sarkazmom i apatijom. Ovo je bio njihov stav: stati na stranu gubitnika, razmetati se ravnodušnošću pred katastrofom i saosećati s neuspehom.

Revolucija koja se vodila tokom 80 -ih i 90 -ih godina zapravo je bila platonska revolucija, inertni pokret, paraliza namere, cerebralna subverzija kastrirana skepticizmom koji je prožeo čitavu generaciju mladih. Cobainovi dnevnici sadrže rečenicu koju Cobain ne koristi u konačnoj verziji pesme; rečenica koja potvrđuje kako autodestruktivne tendencije mogu doći do ekstremnih posledica:

Najlepši dan koji sam ikada imao bio je kad sutra nije došlo.

 

by Dragan Uzelac