69. beogradski Sajam knjiga, 23. - 31. oktobar 2026. DOBRODOŠLI!!!

 

Sajam knjiga u Beogradu 23.-31. oktobar

 

Štand CK Vračar, Hala 1 (Galerija, 1512)

 

 

NEUNIŠTIVI DUH PARISKE BOEMIJE

 

NEUNIŠTIVI DUH PARISKE BOEMIJE

Elegične reminiscencije jednog boema i rezigniranog buntovnika

    Pariz je grad jedinstvene mitologije i nasleđa, slavan po neverovatnoj lepoti svojih ulica, bulevara i vrtova, raskoši muzeja. Politička i kulturna istorija i događanja odjekuju aurom legendarnih restorana i kafića. Prošlost blista celim gradom i idealna je za priču o čoveku koji traži inspiraciju za osećanja i preispitivanje vlastitog života... Na obalama reke Seine prostire se  grad umetnika i boema, Pariz, grad svetlosti, romantike i ljubavi čija istorija, lepota i značenje za svetsku kulturu tvore jedno od onih mesta nekako neobjašnjivo ispunjenih duhom, gde možete satima šetati bez ikakvog cilja na umu i uživati u nestvarnim lepotama ulica, bulevara i vrtova osećajući besmrtni duh nekadašnje boemštine – legendarnih kafea poput Cafe De Flore ili egzistencijalističke meke Les Deux Magots, besmrtni duh umetnika boema. Osobena pariska boemija, pre svih ostalih, utonula u mit i duh jednog jedinstvenog soja ljudi(koji su svesno odbacivali isprazni konformistički svet i njegove vrednosti, zarad vlastite slobode i blagodeti duše) predstavljala je opiranje buržoaskim vrednostima, a te vrednosti poseduju jedan šablon po kom se formiraju, iako su vremenom postale nelako uočljive jer su se odomaćile i postale prihvaćene kao jedine moguće. Buržuj, građanin, a u današnjim kategorijama i svaki proleter, običan radnik, nezaposlena i zaposlena obrazovana populacija kao i prost seljak imaju nešto zajedničko – ostvaren ili neostvaren san o sigurnosti i izvesnosti. Nekada je on pripadao samo buržoaziji, a danas svima onima koji su se protiv nje borili i iz njenog raslojavanja nastali. San o izvesnosti podrazumeva žrtvovanje dosadnog danas sigurnom sutra, potrebu za domom, za vernim životnim partnerom, pouzdanim izvorom prihoda i stalnu opsednutost sticanjem, tako da se rad i njegov smisao sagledavaju samo kroz prizmu dobitka u materijalnom smislu. Boem, sa druge strane, predstavlja alternativu ovakvom sistemu vrednosti, a njegov prvi zadatak jeste da te vrednosti uoči i doživi kao relativne, a ne propisane i date ma koliko da su one gotovo svačiji san, uteha i strah.

U prvoj deceniji nakon Drugog svetskog rata u Parizu, i to u njegovom Latinskom kvartu na levoj obali Sene, oko bulevara Sen Mišel, a u kafeu DEUX MAGOTS stvorena je jedna potpuno nova boemija. U Francuskoj se razvija umetničko-boemska subkulturna scena inspirisana egzistencijalističkom filozofijom, nadrealizmom i psihoanalizom. Individualizam i humanizam isprepliću se s misticizmom i hedonizmom, pacifizam s anarhizmom, šansona s džezom, istok sa zapadom, a tuga se leči alkoholom i zagrljajima. Stare forme ustupaju mesto novima, drugačijima i slobodnima, okviri postaju tesni, ograde opet treba rušiti. Pariz je, doduše, i u ranijim epohama bio stecište različitih boemskih grupa. Pariz je bio tradicionalno utočište boemštine, a posebna atmosfera koju je nudio zvala se egzistencijalizam – među mladima to je bio popularan način života, koji se vrlo posrednim vezama temeljio na egzistencijalističkoj filozofiji, posebno delima Kamija i Sartra. U njegovim salonima i kafanama 18. i 19. veka rođeno je ono što su sociolozi nešto kasnije nazvali javnim mnenjem... U periodu između dva svetska rata u Pariskim kafeima začeti su i neki novi umetnički i estetski pokreti koji su snažno uticali na tokove umetnosti, poput Dadaizma i Nadrealizma. Ali, Pariska boemija iz prvih poratnih godina bila je istinski nešto novo u Evropi. Stare boemske grupe bile su malobrojne i autsajderske po svom socijalnom statusu. Nova egzistencijalistička boemija predstavljala je upravo po svojoj masovnosti novu pojavu. Pored Sartra i Simon de Bovar, kao inspiratora, pokretu boema iz prvih posleratnih godina pridružile su se i mnoge estradne zvezde. Uz ovaj umetničko-intelektualni nukleus okupili su se brojni mladi sledbenici životnog stila zasnovanog na filozofiji i umetničkim postavkama egzistencijalizma. Uz filozofiju egzistencijalizma, odakle je izvučena i celokupna filozofija svakodnevnice, melanholično obojene šansone i poeziju izrečenu u nešto tamnijoj gami, egzistencijalisti su oslikavali i posebni paramodni trend, široke karirane flanelske košulje, preširoke crne vunene džempere, nešto šire pantalone ili farmerke, naočare s crnim masivnim okvirom, đubretarce i velike šalove.

    Individualnoj svesti modernog čoveka spoljašnji svet ostaje stran, neuhvatljiv i nedokučiv, a društvo ga tera da nevoljno odigra komediju apsurda nametnutih konvencija. Sklad između pojedinca sa jedne strane, te sveta i društva sa druge, kao da su neostvarivi. Egzistencijalizam predstavlja filozofski pravac koji se bavi problemom ljudske egzistencije, njenim poljuljanim temeljima, budući da se javlja nakon Prvog svetskog rata. Suština egzistencijalizma jeste u okretanju ka pojedinačnom, subjektivnom, za razliku od dotadašnje filozofije koja je brinula o opštem i univerzalnom. Egzistencijalistička filozofija počiva na sadejstvu kategorija esencije i egzistencije. Esencija je suština, ono po čemu se stvari razlikuju međusobno i ono što biće čini bićem. Egzistencija je ono što uobličava esenciju i što joj prethodi: postojanje, stvarnost, način života. Esencija je bit, suština, ono što je i mogućnost postojanja, a različito od egzistencije i stvarnosti. Jedino je Bog združio esenciju i egzistenciju. Egzistencija je ostvarivanje esencije, da suština postoji. Konkretna i individualna egzistencija podrazumeva čoveka, krv, pitanje slobode i odlučivanja, istorijsko vreme, geografsku i kulturnu sredinu. Ono što je moje vreme, po egzistencijalističkoj filozofiji, jeste moja istina, odnosno moja autentična egzistencija. Sasvim je prirodno da je najjednostavnija forma za iskazivanje egzistencijalističke filozofije upravo umetnička forma. Parola je Živeti svoju misao, što znači da je filozof akter u drami, da hoda, da dela. Preovladavaju strah i strepnja od drugih, kada se izađe iz sebe, od sukoba sa drugima, kako bi se došlo do slobode. Moderni egzistencijalizam započinje radovima filozofa Kjerkegora, Hajdegera i Jaspersa. Zreli egzistencijalizam pronalazimo u delima Kamija i Sartra... Kroz kultni roman Albera Kamija, francuskog pisca- egzistencijaliste  Stranac, egzistencijalistički pokret otvoreno progovara o (be)smislu čovekova postojanja i (ne)mogućnostima akcije u svetu besmisla. Kami daje sliku čoveka, stranca u svetu apsurda, koji ne uspeva da pomiri svoju izvornu iskrenost i spontanost sa normama jednog društva, normama formalnog morala. Njegov junak Merso se nalazi u svetu koji je u potpunom neskladu sa zahtevima i suštinom njegovog bića. U trenutku kratkog spoja, kada Merso dolazi u kontakt sa društvom koje mu sudi , njegova otuđenost dobija radikalan buntovni izraz. U otuđenom svetu čovekov postupak biva osuđen na apsurdni nesporazum jer unutar društva ne nalazi adekvatan odjek i tumačenje, ne nalazi na očekivano razumevanje i saosećanje, milosrđe i oprost. Nemogućnost komunikacije je dvostruko uslovljena: s jedne strane čovek je, ne prihvatajući društvenu igru pod maskama, osuđen na samoću, nerazumevanje, nesporazum i sudbinu odbačenog stranca, a, sa druge strane, društvo je, po pravilu, zaslepljeno konvencijama i krutim, nehumanim normama na kojima, tonući nepovratno u propast, i počiva.

U jednom svetu u kome odjednom nestaju iluzije i svetlosti, čovek se oseća kao stranac. To je izgnanstvo bez izlaza, s obzirom da u njemu nema uspomena na izgubljeni zavičaj, niti nade da će se najzad stići u neku obećanu zemlju.

                                                       Jean Paul Sartre, francuski filozof i pisac, egzistencijalista

     Mesto okupljanja pariskih boema postali su pariski kafei, najpre oni u centru grada, u Latinskoj četvrti, a kasnije na Monmartru i Monparnasu. Iz više razloga kafei (ili kafane) bili su idealno mesto za boeme. Najpre, tu su se oko okruglih stolova mogli okupljati i razmenjivati ideje i posmatrati sa podsmehom buržuje tokom dana, a noću se prepušati telesnim zadovoljstvima, društvu žena i pića. Dok se sve što običan građanin radi moglo posmatrati iz perspektive koristi i dobiti, boemi su težili beskorisnosti.

   Između 1850. i 1880. godine na francuskoj književnoj sceni javljaju se pesnici sa novim, prefinjenijim, pesimističnijim osećanjem sveta, sa dubljim i senzibilnijim moralnim čulom. Bili su to pre svih Bodler, Rembo, Malarme i Verlen, pisci koji su poeziji poklonili apsolutnu ljubav, tako da ništa drugo za njih nije postojalo. Živeli su boemski, raskalašno, od danas do sutra, tragajući za lepotom, što je delovalo skandalozno iz ugla tadašnjeg francuskog društva. Društvo ih je osudilo tj. proklelo, odakle je usledio i opšti naziv za sve njih - prokleti pesnici. Istovremeno, i sami pesnici su sebe smatrali prokletima jer su bili rastrgnuti između pritisaka svakodnevnice, realnosti, i želje da se dosegne zadati ideal. Bili su simbolisti koji su svoju umetnost temeljili na duhovnom (simboličkom, apstraktnom) prikazu sveta. Poezija prokletih pesnika nikoga nije ostavljala ravnodušnim, iako je u sebi nosila svojevrsnu tamu - spleen, tužno raspoloženje, sumornost, opšte gađenje prema svemu.

   Rad od kojeg nisu bežali bio je rad na polju umetnosti, ali u očima buržoazije taj rad je bio beskoristan, a boemi su smatrani besposličarima. Prezrevši postojeće društveno stanje, sredinu koja ne razume umetnost i, skučena u sopstvena izmišljena pravila, odbacuje širinu misli i slobodu ponašanja, umetnici su u kafani i društvu jedni drugih tražili utočište – prostor gde mogu da razmene misli sa sebi sličnima, i da u vinu potraže nadahnuće i oslobode umetnički duh. Slatko vino i gorka duša čudnovato su se stapali u jedinstven ukus boemstva. Uostalom, ni sami nisu preterao bežali od toga – ideal svrsishodnosti bio im je sve samo ne privlačan, živelo se za trenutak i trenutno zadovoljstvo sa bezbrižnim pogledom u neizvesno sutra. To je bio njihov vid podrivanja buržoaskog sistema vrednosti. Iako su boemski pokret stvorili pisci, slikari, glumci, novinari vremenom je on postao privlačan i široj populaciji predstavljajući način života koji odoleva propisanim normama. Ubrzo su počeli da mu pristupaju i novi članovi, mahom studenti i usto neretko iz imućnih buržoaskih porodica. Oni bi, privučeni slobodom i autentičnošću boema, napuštali porodične poslove, programirane karijere i pristupali otpadničkim grupama buntovnika. Boemima su pripadali  gotovo svi uspešni umetnici Pariza jednog burnog vremena, slikari impresionisti, legende kao što su bili Mone, Renoar, Mane (koji je svojim monumentalnim delima sačuvao duh pariskih kafea, duh Monmartra, duh boemštine sa lica mesta, mesta zločina), kompozitori poput Kloda Debisija, pesnici simbolizma, među njima i Pol Verlen koga je nekim drugim putem poveo Artur Rembo( vunderkind koji je uspeo da sablazni i same boeme), dadaisti, nadrealisti, mnoštvo slikara koji su činili duh boemskog, umetničkog Pariza  poput Salvadora Dalija i Pabla Pikasa, pesnici Lorka i Apoliner, nihilistični pisci poput Džojsa, Skota Ficdžeralda, Henrija Milera, Ežena Joneska, Beketa, Hemingveja, filmaš neponovljivog duha Luis Bunjuel i čitav Francuski novi talas predvođen legendarnim Godarom i Trifoom, beskompromisni Emil Sioran svojim mračnim tonovima, spleenom sveta, a potom i novi buntovni pokret – francuski egzistencijalisti.

  Značajna epizoda, deo buntovne priče koja se svojim duhom naslanjala i nadopunjavala sa egzistencijalističkom, i uopšte pariskom boemštinom, umetničkom avangardom bila je priča vezana za teatar, tačnije novostvoreni duh pokreta antiteatra. U Parizu je tokom pedesetih godina 20. veka nastao tip drame u kojoj likovi bez ikakve motivacije i nepostojanje zapleta izražavaju konačnu uzaludnost života i apsurdnost sveta. Nekoliko radikalnih pozorišnih stvaraoca, među kojima su najznačajniji Samuel Beckett, Eugene Ionesco, Arthur Adamov i Jean Genet, čine brutalan raskid sa dotadašnjim pozorištem, menjajući njegovu samu suštinu pristupa likovima i samoj radnji. Sve postaje ogoljeno do nivoa apsurda jer...

    Dok se kod Ionesca i Adamova društveno, porodično i istorijsko još nazire u dramama, već je kod Becketta, najradikalnijeg u raskidu sa dotadašnjim, sve to svedeno samo na bedne ostatke prošlosti. Mogućnosti za iluziju kod njegovih su likova minimalne. Tradicionalnog momenta dramskog razvoja i raspleta gotovo da nema već u Čekajući Godoa, njegovom dramskom prvencu. Dva klošara, Vladimir i Estragon, u pustom pejzažu čekaju izvesnog Godoa koji bi mogao značiti spas u njihovom beznadežnom postojanju. Radnje u pravom smislu reči nema, ništa se ne događa, atmosfera dosade, tragične praznine, uznemirena je samo u dva navrata – upadom na scenu dvaju likova, sluge i gospodara. Kada oni odu, situacija ne pokazuje nikakvog opravdanja ni u činjenicama ni u karakterima. Na kraju se kao i na početku Vladimir i Estragon nalaze u istoj nepokretnosti uzaludnog čekanja i očaja. Svaka iluzija nestaje u atmosferi beznadne, apokaliptične monotonije.

   Tekst koji upravo nastaje iz čiste pobune duha, nostalgije, najčistije moguće ljubavi i moje posvete prohujalim boemskim danima koji su zauvek ostali bit mog buntovnog, neprilagođenog bića,  romantike, reminescentnih sanjarenja bivšeg boema i razočaranog buntovnika sažet je prikaz i podsećanje na dva kultna pariska mesta, kafea koja su pronela duh pariske egzistencijalističke boemije, uopšte duh boemskog Pariza kao večnog grada spremnog da prihvati sva istinska bogatstva različitosti sveta i umnoži ih favorizovanjem kretivne buntovnosti svih onih jedinstvenih pojedinaca koji su svojim vizionarskim duhom i kreativnošću, nepristajanjem na učmalost i prosek obogatili i unapredili naš nimalo savršen, ali ipak jedan jedini i neponovljivi svet. Ovo je priča o pariskim kafeima Deux Magots & Café De Flore, priča besmrtnom duhu nekih od mnogim njegovim stanovnika: od pomenutih pesnika Verlena i Remboa, preko Simon de Bovar, Sartra i Kamija, genija poput Pikasa, Džojsa, Henrija Milera, Brehta, Hemingveja ili svih onih Dadaista i Nadrealista koji su svojim životima i delima hrabro nastupali rušeći sve malograđanske principe i konvencije nekonformistički, nihilistički i radikalno težeči da jednom zauvek svojim boemskih duhom radikalno promene svet, do modernih vremena rokenrola kada se američki pesnik Džim Morison opraštao od sveta na svom autodestruktivnom putu lagane kapitulacije ispijajući alkohol na pragu nove zore i beskrajnih noći unutar pomenutih, legendarnih kafea boemskog Pariza.

 

LES DEUX MAGOTS

  Les Deux Magots poznati je  kafić na području Saint Germain des Pres u Parizu, Francuska. Nekad je imao reputaciju okupljališta književne i intelektualne elite grada, stecišta pariske boemije. Boemstvo nije predstavljalo ni klasu, ni organizovani pokret, već specifično stanje duha i poimanje stvari i reda u društvu - što su zagovarali svi boemi sveta, pa i najveći boemi Pariza. Boemija je zapravo mnogo više od kafane i pića, kako mnogi smatraju danas, iako dobro ide i uz jedno i uz drugo. Sama boemija je opiranje buržoaskim vrednostima i težnja ciljevima koji su u suprotnosti sa izvesnim vrednostima u životu. Boemi koji su proneli slavu i stvorili magičnu auru kafea Les Deux Magots & Café De Flore označavali su osobe koje su  živele van društvenih normi, sa težnjom da pronađe slobodu u svakom segmentu svog života. Ovi ljudi su napuštali porodične poslove i pristupali otpadničkim grupama buntovnika, kako su mnogi nazivali boeme. Kada su u pitanju boemi istorija nalaže da su prvi boemi u svetu počeli da naseljavaju ulice Pariza dolazeći iz Češke. Parižani su im dali ime Boemi ili Bohemi, što je bio naziv za ljude slobodnog duha, koji predstavljaju sve što je u suprotnosti sa buržoaskim načinom života.  Nekadašnji Monmartr u Parizu i Zlatna ulica u Češkoj, bile su sinonim za život boema i boeme uopšte. Boemi su živeli u društvu slično orjentisanih ljudi, sa sličnim ili istim životnim ciljevima, a njihov način života je među građanima bio poznat kao boemstvo. Sam život boema i boemština se obično odražavaju kroz nomadski način života. Naime, boemi su preferirali slobodnu ljubav i nisu bili zagovornici braka i bilo kakvih stega i organičenja. Stalna zaposlenja, boemi uglavnom nisu imali i tražili su honorarne i povremene poslove. Boemi su težili beskorisnosti, a jedini rad od kojeg nisu bežali je bio rad na polju umetnosti. Sa željom za jednostavnim životom, vrlo često su se selili iz grada u grad, ali je mesto okupljanja i inspiracije uvek bila kafana. Čovek boem je živeo za trenutak i trenutno zadovljstvo sa pogledom u neizvesno sutra. Svakodnevni život boema mogao bi da se podeli u dve vrste zadovoljstva -  po danu su težili zadovoljstvima srca i intelekta, po noći zadovoljstvima tela. Kako nisu imali stalno mesto življenja, nije bilo retko da nekoliko boema deli sobu i rade u istoj prostoriji najrazličitije stvari, od slikanja, preko pisanja poezije i proze, do stvaranja muzike.

   Danas je  Les Deux Magots popularno turističko odredište. Njegova istorijska reputacija proizlazi iz pokroviteljstva nadrealističkih umetnika, egzistencijalističkih intelektualaca kao što su Simone de Beauvoir i Jean Paul Sartre, te mladih pisaca, poput  Amerikanca Ernesta Hemingwaya. Ostali pokrovitelji bili su francuski egzistencijalista i pisac Albert Camus, španski slikar Pablo Picasso,  irski književni genij James Joyce, nemački pozorišni pisac i reditelj Bertolt Brecht, Facundo Fernandez Llorente, Pedro White, El Marce, Julia Child, te američki pisci James Baldwin, Alison Machin, Chester Himes, Charles Sutherland i romanopisac Richard Wright. Književna nagrada Deux Magots dodeljuje se francuskom romanu svake godine od 1933. godine.

 

CAFÉ DE FLORE

   Istorija ovog najpoznatijeg pariskog kafea počinje 1887. godine u tadašnjoj Trećoj francuskoj republici. Dobivši ime po statui Flori, rimskoj boginji cveća, koja još uvek stoji preko puta ulice u jednom od najelitnijih delova Pariza Sen Žermen, ovaj kafić je od svojih početaka do danas uvek privlačio veliki broj pisaca i filozofa.

  Jedan od prvih koji je započeo tradiciju pisanja u Café de Flore bio je Guillaume Apollinaire. On je 1913. godine započeo žurnal po imenu Večeri u Parizu. Uprkos ratu, navike ovog italijanskog pesnika se nisu promenile, redovno je posećivao kafe i provodio sate u njemu. Nakon završetka rata, 1917. godine Apollinaire upoznaje Andrea Bretona sa cvetnim kafićem, i upravo tu se rađa dadaistička grupa. Iste godine, Apollinaire upoznaje svet sa reči nadrealizam. Spržena zamorom od svega, pre svega lakrdije i nihilizma, Dada se kao avangardni umetnički pokret  početkom dvadesetih godina dvadesetog veka pretvorila u pepeo – supstancu iz koje će jedan od bivših dadaista – Andre Breton, stvoriti novi avangardni umetnički pokret. Dok je pravi osnivač dadaizma – Tristan Cara bio oličenje jedne vrste književne anarhije i jetkog humora, Breton, tvorac nadrealizma i bivši dadaista je težio disciplini i organizaciji, držeći uzde pokreta u svojim rukama. Dok je Dada na spoljnom planu značila podrugljiv sarkazam, a na unutrašnjem apsolutnu negaciju, nadrealizam se usredsredio na istraživanje snova, uvodeći novu tehniku pod uticajem Frojdove psihoanalize - automatsko pisanje. Za razliku od anarhičnog i spontanog dadaizma, nadrealizam je vremenom postao grupa sa strogim ustrojstvom i nepromenjivim zakonima. I to je trajalo više od 40 godina, počevši zvanično od 1924.godine.

   S obzirom na to da je Pariz u Drugom svetskom ratu bio pod nemačkom okupacijom, ono što je zanimljivo je da nijedan Nemac nije mogao da se nađe u njemu. Sartr dalje piše: putevi do Flore su za mene četiri godine bili putevi slobode. On je baš u prostorijama ovog kafea i započeo svoju egzistencijalnu filozofiju. Léon-Paul Fargue i Maurice Sachs su dolazili u kafe svaki dan. Zajedno sa njima i Simon Sinjoret koja je napisala u svojim memoarima: Rođena sam jedne večeri 1941. godine na klupi u Kafe de Floru.

   Ne samo za Sartra nego za svakog pisca, umetnika, filozofa ovaj kafe je bio sinonim za slobodu. Mogućnost da bez bilo kakvih smetnji uživaju u svojim radovima i da se neprestano obrazuju, ponajviše među sobom, bila je izuzetak u ratno vreme u Francuskoj, ali i u drugim delovima sveta.

   Nakon rata, čuvši za ovaj inspirativni prostor, Ernest Hemingway i Truman Kapote, pisac Doručka kod Tifanija, dolaze iz daleke Amerike da vide, upoznaju svoje kolege i osete čar ovog mesta. Od tada postaju i redovni gosti. Vlasnik kafea Boubal, iz šale je oformio klub PCF (Poilly Club of France), nazvan po flaši belog vina. Hemingway i Kapote su takođe bili članovi kluba. Šezdesetih godina ovaj kafe postaje atrakcija ne samo za pisce nego i za razna svetska imena filmske scene. Jane Fonda, Brigitte Bardot. Od režisera do producenata, ovaj kafić je vrveo od umetničkog sveta. Pored njih, nezaobilazni su bili i najveći svetski dizajneri. Yves Saint Laurent, Givenchy, Pako Raban i mnogo drugi su uživali u popularnosti i ekskluzivnosti koje je ovaj kafe nosio sa sobom. Osamdesetih kafe dobija drugu dimenziju, jer su svi želeli da budu viđeni u njemu. Govorilo se: U Floru su ljudi manje ružni nego bilo gde drugde. S obzirom na to da je posećenost bila velika, stolovi u kafeu su prvih jutarnjih časova bili rezervisani samo za stalne goste koji su voleli da misle da ih ispijanje kafe u Floru čini pametnijima. Nakon opuštenog prepodneva, kafe je ispunjen novinarskim i političkim sastancima.

   Danas je ovaj kafe dostupan turistima samo ako im se posreći da ugrabe prazno mesto. Još uvek se održava tradicija stalnog gosta i prepodnevnih rezervisanih časova. Ukoliko želite da popijete kafu u Cafe-u de Flore dok ste u poseti Parizu, verovatno ćete morati da se načekate. Ali, vredi. Vredi osetiti duh starih pisaca, njihovih razgovora, a i ko zna, možda se u nekima probudi i inspiracija.

 

Namesto epiloga

Sudbina boemskog pokreta bila je slična sudbini svakog drugog alternativnog kretanja. Kao po nekom dijalektičkom zakonu, takvi pokreti najpre nastaju kao izraz bunta i neprihvatanja dominantnog načina življenja i nisu prihvaćeni od strane glavnih tokova kulture. Posmatraju se sa prezirom i gađenjem, ali i sa malom dozom straha jer ipak uzurpiraju vrednosti koje se nisu dovodile u pitanje pa se ne mogu smatrati ni sasvim bezazlenim. Posle nekog vremena oni postaju šik, stvar pomodarstva i prilaze im ljudi koji sa njima nemaju suštinske, iskrene veze već samo idu za modom i zauzimaju svoju pozu. Na kraju bivaju prihvaćeni kao bitan deo kulturnog nasleđa, uklopljeni u društveni sistem i u tom prihvatanju oni nestaju u istoriji. Iako se većina istoričara kulture slaže da je istinski boemski pokret nestao sa početkom Prvog svetskog rata širom Evrope i Amerike i dalje je bilo ljudi koji su usamljeno, ali odlučno odbacivali propisane formule za život. Duboko zašavši u dvadeseti vek, pokreti poput bitnika, hipika i pankera u mnogo su čemu naličili nekadašnjim boemima i na kraju podelili njihovu sudbinu gubljenja u mejnstrim kulturi.

 

By Dragan Uzelac

The Piper at the Gates of Dawn (Svirač na vratima praskozorja)

 On October 21, 1967, Pink Floyd released their groundbreaking debut album The Piper at the Gates of Dawn in the United States through Tower Records, following its original British release in August. 

 

Dana 27. februara 1967. godine, Floydi snimaju debitantski singl Arnold Lane - Candy and a Currant Bun, impresivne psihodelične numere Syda Barretta. Pesma Arnold Lane, priča o perverznom travestitu, kradljivcu ženskog rublja, ponudila je sasvim nova umetnička rešenja koja će postati zaštitnim znakom rane faze grupe Pink Floyd i jednog jedinstvenog muzičkog pravca. Syd Barrett, veoma kompleksna i kreativna ličnost, svojim je originalnim muzičkim izrazom pod uticajem halucinogena LSD postao predvodnik i jedan od simbola psihodelične umetnosti Britanije. On je komponovao izuzetno gusto aranžirane i strukturisane pesme (čudesne vizije njegovog unutrašnjeg, detinjeg sveta bajki, sveta međuplanetarnog misticizma i nadrealnih vizionarskih opsesija), da bi potom naizgled davao sve od sebe da uništi ono što je stvorio, razvlačeći ih u bilo kom pravcu koji bi mu se u datom momentu ukazao. Godina 1966. i deo 1967. bile su njegovo eksplozivno, neverovatno kreativno razdoblje, pre no što su droge i neki, nikad razjašnjeni unutarnji problemi doveli do njegove krajnje izolacije, kreativne krize i napadne ekscentričnosti, totalne blokade i neupotrebljivosti. Dok je stvarao, Barrett je stare rock and roll riffove razvijao na nestandardan način, stilom čije korene možemo tražiti negde između Bo Diddleyja, Hanka Marvina i Petea Towsenda. Taj više nego autentičan stil predstavljao je kombinaciju pulsirajućeg ritma sa nizovima akorda koji menjaju oblik i prerastaju u napete sklopove, prodorno visokih tonova. Čudesnu tehniku pratili su isto tako čudesni tekstovi, proizašli iz haotičnog i tajnovitog unutarnjeg sveta Syda Barretta, sveta nadrealnih vizija i duhovnih lomova čoveka koji je odbijao svet odraslih.

Arnold Lejn imao je čudan hobi

Sakupljanje odeće

Mesečina, Žica sa sušenje

Fino mu je stajalo

Veliko ogledalo je visilo na zidu

Iskrivljen pogled, dok gleda kroz beblje plavu

 

Oh, Arnold Lejne

To nije isto,potrebno je dvoje da znaš

Dva da znaš,dva da znaš

Zašto ne možeš videti?

Arnold Lejn,Arnold Lejn,

Arnold Lejn,Arnold Lejn

 

Sada je našao - prilično gadnu osobu

Dali su mu vremena

Udarac vrata - lančana banda - on mrzi to

 

Ne radi to ponovo.

 

Syd je bio kontraverzna ličnost, čovek kojeg su stalni unutrašnji lomovi i dileme odveli u samoizolaciju i napuštanje Floyda. Godinama ispred svog vremena, kreativan i nedokučivo inovativan, kretao se oštrom ivicom između genijalnosti i ludila koja je Floydima u ranoj fazi donosila prepoznatljivost i originalnost, prodornost u pionirskoj fazi stvaralaštva. Niko pre Syda nije uspeo da na takav način izrazi slike unutarnjeg sveta i šizofrenu krizu koja raspršuje njegove ideale. Stihovi: Strašno je pažljivo od vas, zato što mislite da sam ovde, a ja sam obavezan da vam razjasnim da nisam tu, i razmišljam, ko to u stvari piše ovu pesmu?, iz kompozicije Jugband Blues, na očigledan način prikazuju sve mene i krize Barrettove ličnosti, rascep između sveta materijalnog i spiritualnog, kao i mračne misli koje ga navode na pomisao da kroz psihodelične pop pesme rasprodaje vlastite ideale.

Barrett je bio avangardni inovator i u svojim apstraktnim slikama i u svom muzičkom stilu. Barrettovo muzičko eksperimentisanje najviše se oseća u numeri Interstellar Overdrive, psihodeličnom središnjem delu prvog albuma Pink Floyda. Očaravajući, oštri riff otvara ovaj instrumental koji se spušta u deset minuta slobodnog, anarhičnog haosa. Barrett je koristio radikalne tehnike povratne sprege (feedback), disonance i distorzije, koje će postati instrument kasnijim generacijama muzičara. Ova pesma je najbolji odraz onoga što su Floydi iz rane underground ere svirali u UFO Clubu, epicentru britanske kontrakulture.

Barrett je, na kraju, s ciničnim sjajem, napisao svoju najmračniju pesmu: Vegetable Man. Stihovi se smatraju kulminacijom njegovog ličnog i umetničkog sloma. Smatralo se da je pretamna da bi bila uključena na drugi album Pink Floyda. Za opraštaj je ostavljen njegov Jugband blues.

U žutim cipelama ja dobijam bluz

Iako hodam ulicama s mojim plastičnim stopalima

Moje plave velvetne pantalone me čine da se osećam roze

I postoji neki smrad u vezi sa plavim velvetnim pantalonama

U mojoj Pejsli košulji izgledam kao drkadžija

I moj tirkizni prsluk je po prilično izvan vidokruga

Ali oh oh moja frizura izgleda tako loše

Povrtni čoveče gde si?

Promenio sam svoju dragu, i pronašao sam svoja kolena,

I prikrio sam ih najnovijim rezom,

I moje pantalone i čarape su sve tačkaste u kutiji,

One ne produžuju moje najlonske čarape,

Sat, crni sat

Moj sat sa crnim licem

I velika igla, mala tačka,

I mnogo je sve što imam,

To je ono što nosim, to je ono sto vidiš,

To mora da sam ja, to je ono sto sam ja,

Povrtni čovek.

Svuda sam tražio mesto za sebe,

Ali ga nigde nema, jednostavno ga nigde nema.

Povrtni čovek, povrtni čovek,

On je taj tip osobe, jednostavno ga moraš videti ako možeš,

Povrtni čovek.

U londonskom Queen Elisabeth Hall, 12. maja 1967. godine Floydi unutar programa Games for May predstavljaju novi light show program, kombinovan sa nekom vrstom rudimentarnog kvadrofonskog sistema ozvučenja. Bio je to uvod u nešto što će vremenom postati jedan od zaštitnih znakova benda, perfektna, grandiozna scenska prezentacija vlastitih umetničkih vizija i pesama, podržana od strane svih čudesa tehnike i elektronike. Njihovi scenski nastupi prerasli su vremenom u svojevrsne hepeninge zvuka, slike, pirotehnike i moćne elektronike, subverzivne tehnološke erupcije, dok su njihove turneje, sa tonama i tonama opreme ličile na iskrcavanje saveznika u Normandiji.

Ne dugo potom pojavljuje se drugi Pink Floyd singl See Emily Play – Scarecrow (See Emily play bila je otvorena ekscentričnom slide gitarom i razigranom bas linijom, neumorno se vrteći kroz distorzirane gitare i Wrightov električni solo na čembalu), a 5. avgusta 1967. svetlost dana ugledaće vanvremenski debi album The Piper at the Gates of Dawn, apsolutni trijumf Sydovog kreativnog ludila i andergraunda šezdesetih. Pored toga što je odabrao naziv albuma – po jednom od poglavlja romana Wind in the Willows (Kennetha Grahamea), Barrett se pojavljuje i kao autor 10 od ponuđenih 11 numera. Jedanaesta pesma je bila delo Rogera Watersa – Take Up Thy Stethoscope and Walk.Album je snimljen u legendarnom londonskom studiju Abbey road (u periodu februar-maj 1967.), istovremeno kada su i The Beatles (u jednoj od susednih prostorija istog studija) snimali svoj album Sgt. Pepper’s lonely hearts club band.

Emili pokušava ali ne razume, uu

Ona je često navedena da pozajmljuje tuđe snove do sutra

Ne postoji drugi dan

Pokušajmo na drugačiji način

Izgubićeš svoj um i igraćeš

Slobodne majske igre

Vidi Emili kako igra

Uskoro po mraku Emili plače, uu

Gledajući kroz šumu tužna, neće biti zvuka do sutra

Ne postoji drugi dan

Pokušajmo na drugačiji način

Izgubićeš svoj um i igraćeš

Slobodne majske igre

Vidi Emili kako igra

Oblači haljinu koja dotiče zemlju, uu

Lebdi na reci uvek i zauvek, Emili

Ne postoji drugi dan

Pokušajmo na drugačiji način

Izgubićeš svoj um i igraćeš

Slobodne majske igre

Vidi Emili kako igra

 

Svirač na vratima praskozorja otvara jedno sasvim novo poglavlje u istoriji rock and rolla (u mnogim anketama proglašen za nabolji psihodelični album svih vremena, jednu od najuticajnijih ploča uopšte). Nikada pre a ni posle ovog albuma nije se našao autor ili bend sličnog senzibiliteta i kreativnih vizija. Album se pojavio niotkud i ostao kao neka vrsta monolita u nadrealnom svetu beretovske mašte. Psihodelična priroda debitantskog albuma Pink Floyda uveliko se može pripisati Barrettovoj sklonosti prema LSD-u u to vreme, zajedno s njegovom inherentno idiosinkratičnom (ekscentričnom) prirodom. Ali dok je ovo eksperimentisanje s halucinogenima možda podstaklo revolucionarni rad na The Piper at The Gates of Dawn, zajedno s njegovim sve lošijim mentalnim zdravljem, kataliziralo je njegov mentalni i duhovni slom koji je vremenom doveo do njegovog postepenog izbacivanja iz benda. Barrettov unos kiseline (acid, LSD) eskalirao je tokom snimanja albuma, a do juna '67. Barrettovo uobičajeno tripovanje učinilo ga je vidno iscrpljenim, nepredvidivim, nefunkcionalnim za saradnju i učestale Pink Floyd koncertne turneje.. Nekada opisan kao radostan, prijateljski nastrojen i ekstrovertan mladić (slikar, gitarista, neko ko je puno čitao i znao, čista umetnička duša, neverovatno kreativan i talentovan), postajao je sve depresivniji i društveno povučen, doživljavajući halucinacije, neorganizovan govor, gubitke pamćenja, intenzivne promene raspoloženja i razdoblja nesalomivih, katatoničnih transova.

Iz dubina undergraunda, suprotstavljenog dotadašnjim tabu temama i poželjnim slikama sveta, i na krilima višedimenzionalnosti svesti, pogleda na život sprženog halucinogenom kiselinom izranja Astronomy Domine, pesma koja otvara ovaj neponovljivi i briljantni album. Krećemo beretovskim intergalaktičkim plovilom na psihodeličnu kosmičku plovidbu - kako iznutra, njegovim svetom bajki i SF čudesa, tako i spolja, na čudesni esid trip neistraženim predelima jedinstvene duše i univerzuma. Pesma donosi zloslutni nemir, zebnju, svest iscepkanu rastrojstvom čula. Praćeni pozadinskom bukom i glasovima (menadžer Pink Floyda, Peter Jenner kroz megafon, u uvodu pesme, imenuje planete) odlazimo put sfera nesvesnog i nespoznatljivog (čudesni, kosmički zvučni zid izgrađen je Barrettovim Fenderom i slide tehnikom sviranja gitare, uz malu, veliku pomoć psihodeličnih orgulja genijalnog Richarda Wrighta).

Lime and limpid green, a second scene
A fight between the blue you once knew.
Floating down, the sound resounds
Around the icy waters underground.
Jupiter and Saturn, Oberon, Miranda and Titania.
Neptune, Titan, Stars can frighten.
Lime and limpid green, a second scene
A fight between the blue you once knew.
Floating down, the sound resounds
Around the icy waters underground.
Jupiter and Saturn, Oberon, Miranda and Titania.
Neptune, Titan, Stars can frighten.
Blinding signs flap,
Flicker, flicker, flicker blam. Pow, pow.
Stairway scare, Dan Dare, who's there?
Lime and limpid green, the sounds around
The icy waters under
Lime and limpid green, the sounds around
The icy waters underground.

 

Vapno u seni i nešto se zeleni u drugoj sceni

plavo se bori s plavim koje si nekad znao

odjek leprša pre nego što si pao

sa ledne vode što ispod zemlje brode

Jupiter,Saturn,Oberon,kečevi u rukavu

Neptun i Titan,zvezde ulivaju stravu

 

Mlitavi znaci za krivine

blic blic blic trep trep pa opet sine

I sama stubišta premrla su od straha

jer dole vlada vlada poslednjeg daha

zelenkasto lepilo pa zvuk i muk i slepilo

oko ledenih voda bistro zelenilo

i jek i odjek i te ledene vode

pod zemljom ledene vode što brode

 

Lucifer sam (numera izvornog naziva Percy The Rat Catcher, duguje neobičan naziv imenu sijamske mačke Syda Barretta ili pak, kako se još smatralo, imenu njegove tadašnje devojke Jeny Spiers) zlokobno podrhtava, beretovski neurotična gitara ponire i izranja trepereći visokofrekventno, pulsirajuće i uznemirujuće, dok glas nošen ehom surfa na talasima potmule Mason – Waters ritam sekcije i uzleće nošen nezemaljskim zvukom klavijatura, uranjajući u gotovo liričnu Mathilda Mother (Wright i Barrett nostalgično se prisećaju priča za laku noć i mašte iz detinjstva). Sve je u neprestanom pokretu, fluktuirajućem haosu neizvesnosti sledećeg trenutka, lomeći se na hridima beskraja kosmosa, beskraja naglašenog moćnim orguljama Richarda Wrighta (Hammond) i Barrettovim vokalom.

Sam u oblacima sve je plavo

Ležim na paperju.

Jupi! Nemožeš me videti

Ali ja tebe mogu.

Besposličarim u maglovitoj rosi

Sedim na jednorogu.

Nije fer, nemožeš me čuti

Ali ja tebe mogu…

Mrak i jeza uvode nas u Flaming koja se potom naglo prelama i ponire u beretovski mistični svet bajki i čudesne mašte, prepun neuobičajene radosti, neobičnih zvukova, mašinerija i strepnje (Sydov pokušaj stvaranja zvučnih kolaža, svojevsrnog muzičkog postimpresinizma kroz priču o dečijoj igri). Ništa manje stravična i uznemirujuća nije ni Pow R. Toc H. koja vibrira nošena klavirskom ritmičkom podrškom i uranja u horor pasaž, iz kojeg stravično ječe Barretova gitara i Wrightove klavijature, uvek na ivici nervnog sloma i totalnog duhovnog smirenja. Kraj se iznova pretvara u horor momenat.

Doktore doktore!

Ja sam u krevetu

Boli me glava

Zlato je vodič

Čok na hlebu

Neuhranjen

Zlato je vodič

Isus je krvav

Bol je crven

Oni su siledžije

Rasti sad

Mastna kašika

Ti si nesvešt

Jun cveta

Izgleda da muzika pomaže bolu

Izgleda da kultiviše mozak.

Doktore ljubazno reci to svojoj ženi

Ja sam živ - Cveće napreduje - shvati to - shvati to

Shvati to.

Take Up Thy Stethoscope and Walk, Watersov autorski prvenac, tutnji i krši sve pred sobom, kakofonično, razarajuće, dovodeći atmosferu albuma do usijanja gitarskim vibracijama, kricima, zapaljivošću (morbidni Watersov tekst, nepovezan ritam bubnja i luda igra između Wrightovih orgulja i Barrettove gitare čine ovu pesmu najmračnijom na albumu), uvodeći album u B stranu i hit - singl, ultimativnu, nadrealističnu Interstellar Overdrive, psihodeličnu himnu i psihološku dramu, razarajući kvazistelarni izvor čiste energije, prasak supernove koji rađa novo viđenje rock and roll muzike. Bio je to brutalni zvučni napad iz svih pravaca i raspoloživih instrumenata (upečatljiv gitarski riff započinje pesmu, a zatim se raspada u raznoliku ludnicu slobodnog oblika pre nego se vrati da bi iznova sastavio kompoziciju progresivnog, psihodeličnog rocka, kulminirajući potom u intenzivnom finalu ludog dijamanta), poniranje u nepoznate svetove i dimenzije, desetominutna kreativna ekspedicija Syda Barretta u samo njemu znane i dostupne umetničke, nadrealne sfere i tiho stvaranje embriona iz kojeg će watersovski izrasti budući rad Pink Floyd nadrealista, rad pod duhovnom palicom ništa manje neobičnog basiste i kreativca RogeraWatersa.

Bila je to početna Pink Floyd intergalaktička plovidba u stilu kjubrikovske svemirske Odiseje, rastrojstvo čula, sasvim nove dimenzije stvaralaštva, kosmički prodor i pogled iznutra, sasvim drugačijim očima. Barrettova autentično napeta, pulsirajuća gitarska tehnika i avangardni Wright koji vešto gradi atmosferu, gustu arhitektonsku strukturu za beretovsko uzletanje, razvlačenje, kidanje i poniranje u dubine onostranog čine ovaj album totalnim unikatom.

I've got a bike. You can ride it if you like.
It's got a basket, a bell that rings and
Things to make it look good.
I'd give it to you if I could, but I borrowed it.
You're the kind of girl that fits in with my world.
I'll give you anything, ev'rything if you want things.
I've got a cloak. It's a bit of a joke.
There's a tear up the front. It's red and black.
I've had it for months.
If you think it could look good, then I guess it should.
You're the kind of girl that fits in with my world.
I'll give you anything, ev'rything if you want things.
I know a mouse, and he hasn't got a house.
I don't know why. I call him Gerald.
He's getting rather old, but he's a good mouse.
You're the kind of girl that fits in with my world.
I'll give you anything, ev'rything if you want things.
I've got a clan of gingerbread men.
Here a man, there a man, lots of gingerbread men.
Take a couple if you wish. They're on the dish.
You're the kind of girl that fits in with my world.
I'll give you anything, ev'rything if you want things.
I know a room of musical tunes.
Some rhyme, some ching. Most of them are clockwork.
Let's go into the other room and make them work.

Imam bicikl.

Možeš da ga voziš ako želiš.

Ima korpu, zvonce koje zvoni,

i stvari da izgleda dobro.

Dao bih ti ga kad bih mogao, ali sam ga pozajmio.

 

Ti si tip devojke koja se uklapa u moj svet.

Daću ti bilo šta, sve, ako želiš stvari.

 

Imam ogrtač, malo je smešan.

Pocepan je spreda, crven je i crn,

Imam ga mesecima.

Ako misliš da bi mogao da izgleda dobro onda predpostavljam da bi trebalo.

 

Ti si tip devojke koja se uklapa u moj svet.

Daću ti bilo šta, sve, ako želiš stvari.

 

Poznajem miša i nema kuću.

Ne znam zašto, zovem ga Džerald.

Postaje prilično star ali je dobar miš.

 

Ti si tip devojke koja se uklapa u moj svet.

Daću ti bilo šta, sve, ako želiš stvari.

 

Imam klan medenjaka.

Ovde medenjak, tamo medenjak, puno medenjaka.

Uzmi par ako hoćeš, na tanjru su.

 

Ti si tip devojke koja se uklapa u moj svet.

Daću ti bilo šta, sve, ako želiš stvari.

 

Znam sobu muzičkih melodija.

Neke rimuju, neke klikću, većina njih su satni mehanizam.

 

Hajde da uđemo u drugu sobu i učinimo ih da rade.

 

Nakon uzbudljivog međuzvezdanog putovanja Pink Floyd krstaricom, izranjamo na kraju iz kosmičkog ambisa – bio je to čisti SF rock and roll gde su planeta Zemlja i Chuck Berryjev Johnny nestali u dubinama prostor-vremenskog beskraja i tame.The Gnome unosi preko potrebno smirenje i odvodi slušaoca u čudesni svet patuljka zvanog Grimble Gromble, bajkovit i nestvaran...

Želim da ti ispričam priču

O malom čoveku

Ako mogu

O patuljku zvanom Grimbl Grombl.

I malim patuljcima koji su ostali u svojim kućama.

Jeli, spavali, pili svoje vino.

Nosio je grimiznu bluzu,

Plavo-zelenu kapuljaču,

Izgledalo je prilično dobro.

Imao je veliku avanturu

Usred trave

Sveži vazduh naposletku.

Čašćavao je sebe vinom, večerao, ubijao svoje vreme.

I onda jednog dana - Ura!

Još jedan način za patuljke da izgovore

Ura.

Pogledaj u nebo, pogledaj u reku

Nije li dobro?

Pogledaj u nebo, pogledaj u reku

Nije li dobro?

Kružio je, pronalazio mesta za odlazak.

I onda jednog dana - Ura!

Još jedan način za patuljke da izgovore

Ura.

Ura.

Chapter 24 nastavlja u sličnom, gotovo lirskom raspoloženju, naglašena Watersovim bas dodirom i poniranjem, na koji se nadovezuje Barrettov specifični vokal. Tu je i neizbežni Wright koji tka strukturu pesme i okvir slike unutar koje se sve dešava. Lirsko smirenje nakon haosa putovanja i potrage za onostranim, prožeto stihovima inspirisanim drevnim kineskim tekstom I Ching (knjigom promena), najstarijim delom klasične kineske književnosti. Na neki čudestan način, kroz stari kineski kanon o taoizmu i konfučijanizmu i 24. poglavlje knjige I Ching (dok Roger Waters udara u gong, instrument koji uvek najavljuje promene), pratimo zvučnu ilustraciju raspada Sydove psihe. Scarecrow (Strašilo) je nova impresivna beretovska vizija, raspevana, ogoljena, psihodelični pop smiren i distanciran, drugačiji, nesaznatljiv, neobjašnjiv (pesma obojena baroknim zvukom oštre akustične gitare s 12 žica, kao i zvukom violončela i flaute Richarda Wrighta, prati Barretttova egzistencijalna razmišljanja, odražavajući njegovu tugu i gubitak vere). Sydovi stihovi bili su čudesni lavirint vijugavih elaboracija, nepredvidivih promena smera i iznenadnih slepih ulica, a njihovi stalni motivi prekid komunikacije, izolacija, krhkost i bolno preterana osetljivost na znakove koji ne povezuju ljude, već samo povratne potvrde duboke i neizlečive izolacije. Muzika i umetnost bile su zabavne za Syda, a smišljanje duhovitih tekstova i jednostavnih zaraznih melodija bilo mu je lako jer se činilo da je stvarima pristupao na dečiji način, pun znatiželje i čuđenja nad svetom oko sebe.

A movement is accomplished in six stages
And the seventh brings return.
The seven is the number of the young light
It forms when darkness is increased by one.
Change returns success
Going and coming without error.
Action brings good fortune.
Sunset.
The time is with the month of winter solstice
When the change is due to come.
Thunder in the other course of heaven.
Things cannot be destroyed once and for all.
Change returns success
Going and coming without error.
Action brings good fortune.
Sunset, sunrise.
A movement is accomplished in six stages
And the seventh brings return.
The seven is the number of the young light
It forms when darkness is increased by one.
Change returns success
Going and coming without error.
Action brings good fortune.
Sunset, sunrise.

Pokret se ostvaruje u šest faza
 a sedmi donosi povratak.
Sedam je broj mladog svjetla.
Ono nastaje kada se tama poveća za jedan.
Promjena vraća uspjeh.
Idete i dolaze bez greške.
Akcija donosi sreću.
Zalazak sunca.
Vrijeme je sa mjesecom zimskog solsticija.Kada
bi promjena trebala doći.
Grmi na drugom putu neba.
Stvari se ne mogu uništiti jednom za svagda.
Promjena vraća uspjeh.
Idete i dolaze bez greške.
Akcija donosi sreću.
Zalazak sunca, izlazak sunca.
Pokret se ostvaruje u šest faza
 a sedmi donosi povratak.
Sedam je broj mladog svjetla.
Ono nastaje kada se tama poveća za jedan.
Promjena vraća uspjeh.
Idete i dolaze bez greške.
Akcija donosi sreću.
Zalazak sunca, izlazak sunca.

Na samom kraju čudesne odiseje sledi opraštajna vožnja imaginarnim biciklom - Bike, ljubav na psihodelični način, kraj spiritualnog puta svetom mašte, bajki i nadrealnog. I kada se očekuje konačno smirenje i opuštanje kraj devojke koja se uklapa u čudesni beretovski svet, vraćamo se na sam početak priče i puta, imaginarni svet prodornih i zastrašujućih zvukova i mašinerija, satova, zvona, gonga, obrnute trake sa smehom članova benda i koječega sve ne, mesto u glavi kreativnog genija Syda Barretta, zatvorivši pun krug na mestu gde je sve zapravo i počelo. Obiđen je pun kosmički krug mašte, put u nepoznato i neizvesno, na oštroj ivici između genijalnosti i ludila.

Nije samo ploča Pink Floyda The Piper At The Gates Of Dawn ono što ga čini automatskim kandidatom za najbolji psihodelični album svih vremena. Naslovna fotografija (korice) albuma takođe su ikonična vizija psihodelije (autor Vic Singh). Ona predstavlja izmenjenu percepciju vizuelne slike stvarnosti, u ovom slučaju benda, kao da ih gledate kroz kaleidoskop. Svaki se član pojavljuje tri ili četiri puta, zamagljujući se u sebe i jedan u drugoga. Učinak je dezorijentišući, upečatljiv, zadivljujući i stimulišući, savršeno odražavajući čudesni muzički sadržaj u njemu.

Stvarnost, ma kakva ona bila i ma šta pod njom podrazumevali, suprotstavljena je na ovoj briljantnoj ploči svetu beretovske mašte i ideala, materijalno je stavljeno nasuprot spiritualnom. Album je svojom inovativnošću i introvertnom magijom pokrenuo čitav talas britanske psihodelije, ostajući zauvek bar za korak ispred svih. Sjaj ludog dijamanta još uvek obasjava neistražene kreativne predele, nudeći nekim novim frikovima večnu inspiraciju i iskru koja bi iznova zapalila neko novo kreativno ludilo. Na nekom drugom međuzvezdanom putovanju.

Ljudi misle da je poludeo, ali ja nikad nisam mislio tako. Bio je potpuni original... Video sam ga kao nežnog pesnika, poput Baudelairea ili Rimbauda, reči su fotografa Micka Rocka o Sydu Barrettu.

Iako se delom uklapao u muzička i društvena stremljenja druge polovine otkačenih šezdesetih, album je svojom inovativnošću idejama, introvertnom magijom i originalnim muzičkim rešenjima bio prilično ispred svog vremena, pokrenuvši godinama kasnije niz neinspirativnih klovnova, ali i čitav jedan britanski psihodelični talas unutar društva i umetnosti. Bio je to visoko estetizovan sjaj ludog dijamanta, trenutak večnosti uhvaćen u punom stvaralačkom naponu.

Monumentalan, neizreciv, više nego autentičan, album se pojavio gotovo niotkud brzinom svetlosti i poput monolita iz Odiseje obasjao šaroliki svet andergraunda šarenilom psihodeličnih, intenzivnih boja.

 

  by Dragan Uzelac