Duane Allman

THE ALLMAN BROTHERS BAND - early years (Rani dani)

 

Priča o Allmanima, legendarnom američkom južnjačkom bendu, vraća nas u zlatnu dekadu rock and rolla – šezdesete i Jug Amerike, raskrsnicu puteva mnogih naroda koji su nekad davno oformili SAD i stvorili jedinstvene muzičke pravce poput gospela, spirituala, bluesa, jazza i napokon rock and roll. Priča o braći Allman i njihovom bendu deo je bogatog američkog muzičkog nasleđa i južnjačka uteha okićena zastavama konfederacije.

Braća Allman – Duane (rođen 20. novembar 1947.– gitarista i lider benda) i Gregg (rođen 8 decembra 1947.– orgulje i vokal), iz Nashvillea, Tennessee, ključne su ličnosti i osnivači legendarnog benda. Ranih šezdesetih, opčinjeni zvukom blues velikana – Muddy Watersa, John Lee Hookera ili recimo BB Kinga, prihvatili su se gitara. Uz muziku sa radija, zajedno su na verandama starijih crnih prijatelja upijali muzičke uticaje i znanje, neumorno vežbali sviranje i učili razne gitarske trikove. Onda su osnovali Allman joys bend, nastupajući po lokalnim klubovima. Pri kraju šezdesetih krenuli su put Los Angelesa i postali deo studijske grupe Hourglass, koja je negde oko 1968. godine izdala dva albuma. Mada nisu bili zadovoljni albumima, braći Alman bilo je to još jedno dragoceno iskustvo – Duane se nametnuo kao blues gitarista, sa istančanim osećajem za melodiju i improvizaciju, što će uskoro postati jedan od zaštitnih znakova budućih The Allman brothers band.

Nakon što su rasformirali Hourglass, Duane i Gregg vraćaju se na jug i priključuju grupi Butcha Trucksa (budućeg bubnjara Allmana) - 31. of february. Album Duane and Gregg, kolekcija njihovih demo snimaka, ostao je kao svedočanstvo rada braće Allman sa pomenutim bendom. Sa ozbiljnom reputacijom session-muzičara Duane u Alabami snima sa soul zvezdom – Wilsonom Pickettom (izvrsnu verziju pesme Bitlsa - Hey Jude), a zatim i sa nizom drugih značajnih muzičkih imena tog vremena: Arethom Franklin, Clarence Carter, John Hammondom. Većina tih snimaka posthumno je objavljena na dvostrukom albumu: Duane Allman: an anthology. On pokazuje njegov ogromni muzički potencijal i napredak, pre svega Duaneov osećaj za blues i vladanje slide tehnikom sviranja gitare. Bilo je krajnje vreme da braća Allman osnuju vlastiti bend.

Prvu postavu The Allman brothers banda (1969.), pored braće Allman činili su : Richard Betts (gitara), Berry Oakley (bas), Jaimoe Johanson (bubnjevi, konge) i već pomenuti Butch Trucks (bubnjevi, timpani). Nakon dugog vežbanja tokom leta 1969. godine (svirali su sve, od blues standarda Crossroads i Born under a bad sign, preko funky i jazz improvizacija do hard rocka), grupa se seli u New York radi snimanja debi albuma – The Allman brothers band (1969). Album je predstavljao žestoko i veoma intenzivno iskustvo benda – oni postaju jedna od retkih grupa koja rock and roll svira pod uticajem jazza. Udruženi Duane i Betts, na svojim Gibson Les Paul gitarama, činili su jezgro i žarište oko kojeg se okupljao bend. Na koncertima su predstavljali svoje duge, improvizovane solo deonice koje su delovale moćno i hipnotički, žestoko, melodično i tečno, dok je Betts svojim snažnim ritmom držao stvari pod kontrolom. Jaimoe je svojim sinkopiranim jazzom punio zvuk benda svirajući konge ili bubnjeve s metlicama. Oakley i Trucks su gruvali napadački, dok je Greggov hrapavi vokal (viskijem podmazan) vremenom postao jedan od zaštitnih znakova Allmana. Jedinstvena južnjačka džezirana magija ubrzo je pretvorena u niz nezaboravnih numera i kultnih albuma Allmana. Whipping post jedna je od besmrtnih južnjačkih himni sa pomenutog debi albuma. Zgusnute, džezirane strukture, naglašene pulsirajućim basom Oakleya i klavijaturama Gregga Allmana, ona se prostire nepreglednim prostranstvima američke blues - jazz tradicije, uznoseći se ka nebesima      neistraženog , uz gitare koje varniče i režu, tandema Duane-Betts ( južnjački vrelog) i surovi glas Gregga Allmana koji snažno veže čoveka, a onda nestaje, nošena duhom nestvarnih legendi. Istovetno moćno zvuči i  ostatak Allmanovog debi albuma – od džeziranog, improvizirajućeg instrumentala Don’t want you no more, preko srčanog bluesa It’s not my cross to bear iz dubine duše i kolevke – Delte Juga, nošenog snažnim vokalom i filigranskim gitarskim preplitanjem Duanea i Bettsa, na krilima klavijatura koje atmosferi dodaju čudesnu blue notu, zatim, Black hearted woman, jednim od zaštitnih znakova Allmana, čiji zvuk donosi esenciju benda po kojoj će ostati lako prepoznatljivi do današnjih dana, tako poletne, čvrste i lepršave, nadahnute neobuzdanom energijom šestorice sjajnih muzičara, sa jakom osnovom koja daje neophodnu čvrstinu za koncertno uzletanje benda, improvizacije i inspirativne solo deonice (jazz rock u jednom od svojih najkreativnijih i najprijemčivijih izdanja), još jedne bluzirane Trouble no more koja podrhtava i veselo skakuće pod Duaneovim naletima slide bravura, a onda nastavlja da reže u dobrom starom južnjačkom maniru čvrstih momaka (podmazanih pivom i viskijem) do  Every hungry woman i Dreams, sjajnih muzičkih putovanja produhovljenim svetom braće Allman (kao i pomenute Whipping post), čuje se unutar svake rilne ploče (i oseti) bogatstvo zvuka jednog od najboljih bendova svih vremena.

Istovetnog, neizmernog kvaliteta je i drugi album grupe – Idlewild south (1970.). On takođe odvodi slušaoca na dugo, unutrašnje putovanje srcem i dušom Juga Amerike. Pre svih tu su Midnight rider, klizajući snena bottleneck pesma u pročišćenom allmanovskom maniru koja vešto veže i drži pažnju, obuzimajući slušaoca neprimetno iznutra, kao i antologijska In memory of Elisabeth Reed, još jedno improvizovano jazz-rock iskustvo koje podrhtava od čudesnih ritmova, Greggovih pasaža na klavijaturama i rezantnih, plutajućih i čudesnih gitarskih međuigara Duanea i Bettsa. Ona tutnji, uzdiže se na plimi razigrane ritam sekcije, ponire ka neistraženim prostranstvima Greggovih mističnih pasaža na klavijaturama i odnosi poput snažnih talasa ustreptalom energijom gitara sve pred sobom. Zadivljujuće je moćno instrumentalno iskustvo genijalnih, nepojmljivo veštih muzičara, umetnika koji vlastite ideje i snove oblikuju nestvarnom veštinom. Tu su još izvrsna Revival, Don’t keep me wondering, razarajući Hoochie coochie man, u maniru najbolje blues tradicije elektrificirane Amerike, zatim Please call home – krstarenje, lagodno i odmereno, na talasima ustreptale allmanovske duše, naglašeno Greggovim sugestivnim vokalom i treperenjem klizača, i Leave my blues at home, džezerski razigrana, skakutava, topla i znalački odmerena još jedna izvanredna allmanovska pesma. Veoma bogato muzičko i duhovno iskustvo ugođaj je koji nepovratno veže sa bilo kojim Allman albumom. Jednako kvalitetan, ali i pojačan ugođaj pružali su brojni koncerti benda – od obale do obale tih godina uzburkane Amerike. Uporedo sa pomenutim aktivnostima, Duane Allman gradio je moćnu karijeru i kao session muzičar, postavši tih godina vodećim svetskim izvođačem na bottleneck, slide gitari. Ta je činjenica bila dovoljan razlog legendarnom britanskom gitaristi Ericu Claptonu da ga pozove da mu pomogne na snimanju albuma - Layla & other assorted love songs (1970). Dva velikana uskoro su zajedno ušli u studio i preko session svirke starih blues majstora stigli su do antologijske Layle. Lagana ljubavna balada Erica Claptona pretvorena je Duaneovim dodatnim ubrzanjem, slideom i solo deonicom u jednu od najlepših i najpoznatijih rock and roll ljubavnih pesama svih vremena.

Nakon saradnje sa Claptonom, Duane se vraća na jug i priprema se za nastup Allmana u dvorani Filmore east u New Yorku. Bend je nastupao dve večeri zaredom, 12. i 13. marta 1971. godine, a producent Tom Doud je uspeo da uhvati duh i magiju benda i zabeleži je na traci. Tako je nastao njihov ključni, antologijski treći album – Live at Filmore east (1971.), album na kojem je sve proključalo od nepresušne energije, talenta, improvizacije i oslobođene moći sjajnih muzičara Allmana. Produkt nesputanog izliva energije žive svirke bio je suvo zlato, jedan od presudnih albuma u bogatoj istoriji rock and rolla. Bili su tu energični, poletni, vreli i ustreptali Statesboro blues, koji obara s nogu, tera na neprestani pokret i veliča čistu lepotu življenja, muziku kao predivni Božiji dar, potom još jedan, ovaj put odmereniji, introvertniji i ležerni Stormy monday blues, čitav jedan univerzum melanholične duše, briljantno remek-delo, otpevano i odsvirano sa neverovatnom količinom osećajnosti, čudesnog senzibiliteta svojstvenog samo najvećima i duhom najbogatijima. Toliko duše na jednom mestu prosto je neverovatno i neodoljivo, toliko moćno da drži čoveka danima. Naravno, sa puno, puno bottlenecka. Epska blues priča, duga oko 11 minuta. Epskih dimenzija su i snažna, živa verzija In memory of Elisabeth Reed (preko 13 minuta),You don’t love me, esencijalna allmanovska improvizacijska magija od preko 19 minuta, kompleksa, uzavrela verzija Allman standarda Whipping post (skoro 23 minuta) i Mountain jam, nepregledno, kontemplativno allmanovsko džemovanje od preko pola sata. Bend je naprosto eksplodirao, obasjao vlastitom unutrašnjom svetlošću, znanjem i harizmom pozornicu New Yorka i dao sebi improvizacijskog, na studijskim albumima sputanog, energetskog oduška. Svaka sumnja u njihovo znalačko umeće (ako ih je uopšte moglo i biti) je ovim esencijalnim živim albumom otklonjena - The Allman brothers band magija osvojila je zauvek Ameriku, a potom i ostatak sveta. Pored standardno dobre, žive verzzije Trouble no more ili recimo klasičnog allmanovskog instrumentala Hot lanta, kvalitetom se izdvajaju dinamične i bluzirane Done someday wrong (koja varniči od Duaneovog klizača) i Drunken hearted boy, allmanovski blues implozivne duhovne energije. Na antologijsku nit ovog neverovatnog albuma nadovezuje se ekstatični biser za sva vremena - One way out, dovodeći celu priču do vrhunca ... dalje i bolje jednostavno nije moglo. Bend naprosto briljira – od uvodnih gitarskih, ritmičkih taktova, gde zapaljiva melodija Duaneovim slideom prosto klizi i lebdi na vatri uzavrele ritam sekcije, riffično cvili, reži i saseca sve pred sobom, do kraja elmorejamesovske gitarske vožnje i vokalnih uzleta Gregga Allmana (sa slide završnicom) One way out na najbolji mogući način eksponira bit rock and rolla – i kao muzike i kao neuništive, iskričave duhovne energije koja ne priznaje nikakve granice. Live at Filmore east bio je vrhunac jedne životne priče, jednog sjajnog benda i briljantnog, genijalnog muzičara – Duane Allmana, duše benda i vodećeg svetskog slajd gitariste tog vremena.

A onda je došao kobni 29. oktobar 1971. godine – u motociklističkoj nesreći u Maconu, Georgia, poginuo je Duane Allman, na vrhuncu slave, karijere i života jednog od najznačajnijih muzičara svog vremena. Bio je to nenadoknadiv gubitak za bend i muziku uopšte. Ipak, ostala je njegova besmrtna muzika i mnoga definitivna sola koja su obeležila istoriju rock and rolla.

U tom momentu bile su snimljene svega tri pesme za naredni, četvrti po redu album Allmana – Eat a peach (1972.). Bend se na neki način prestrojio, pesma se nastavila, a rock muzika je dobila još jedan bitan album. Impresivna  Les brers in a minor pokazala je svu snagu, kvalitet i kreativnost benda na najbolji mogući način, dok je veoma ugodna (sweet) Melissa melodijski donela još jedan, hitmični kvalitet benda – Betts je prosto nastavio da briljira utabanim stazama pokojnog Duanea. Na ploči se još nalaze i nastavak Filmore east koncerta, među kojima je i tridesetominutna Mountain jam. Tu su još i vanvremenski biser One way out, zatim country obojena, melodična i lepršava Blue sky, koja odiše jednostavnošću i toplinom američkog Juga. Za sam kraj i opraštaj od Duanea ostavljen je još jedan biser benda – pesma Duane Allmana Little Martha, brijantni akustični instrumental posvećen njegovoj devojci.

U jesen 1972. godine Allmani grupi pridodaju Chucka Leavella na klaviru. I dok je novooformljena postava Allmana uvežbavala stvari za novi Brothers and sisters (1973.) album, basista Oakley gine u sličnim okolnostima kao pre njega Duane, u istom predelu Macona. Nesreća nikada ne dolazi sama. Grupa se nekako ponovo oporavila, dodajući postavi bivšeg Jaimeova kolegu Lamara Williamsa na Oakleyevo mesto basiste. Novi nalbum doneo je umereniji rock pristup, prožet snažnim country tonovima. Najbolji primer za to bila je predivna, gitarski obojena Ramblin’ man, impresivna vožnja divljinom Juga, naglašena Bettsovim zavidnim umećem sviranja. Još jedno, dugačko blues putovanje -  Jelly Jelly, ukrašeno Greggovim vokalom i zvukom klavijatura, predstavlja čistu pozlatu albuma – i sviračku, i kreativnu. Nakon još jednog allmanovskog prašenja - Southbound, usledio je vrhunac albuma – Bettsov klasični instrumental Jessica, jedna od besmrtnih pesama po kojoj vas svi prepoznaju i pamte. Ubitačni, čisti cuontry obrazac, veličanje slobode i lepote življenja, rock and roll divljine i slobode. Za sam kraj, nakon furiozne vožnje Jessicom ostavljena je Pony boy, moćnih country-blues tonova i osenčena metal-body  bottleneck zvukom moćne allmanovske gitare.

Album Brothers and sisters zaokružio je na neki način jednu muzičku i životnu priču (sa jedinstvenom notom tragike), učvrstio legendu o Allmanima kao jednom od najboljih američkih bendova i grupi briljantnih instrumentalista, kreativnih muzičara i koncertnih majstora. Nakon njega koncertne aktivnosti benda postaju nestalne, Gregg Allman i Richard Betts se mnogo više posvećuju samostalnim projektima, dok stvaralački impuls benda lagano nestaje i gasi se. Allmani objavljuju još jedan solidan studijski album – Win, lose or draw, dvostruki album koncertnih snimaka Wipe the windows, check the oil, dollar gas i retrospektivnu kompilaciju The Road goes on forever (čiji se naziv - Put se zauvek nastavlja pokazao ironičnim) i nakon sudskog procesa njihovom menadžeru Herringu (optuženom zbog droge, protiv koga je svedočio i sam Gregg, razbesnevši Bettsa i ostatak benda) se razilaze.

Sredinom sedamdesetih Allmana više nije bilo. Uprkos toj činjenici, njihova muzika nastavila je da živi u srcima svih onih dragih ljudi koji su ih voleli, umeli da osete i prenesu duh jedinstvene muzičke magije američkog Juga, jezgra unutar čije vatre je nastala originalna priča o modernoj muzici, pre svega rock and rollu kojeg su The Allman brothers band uzdigli na pijedestal besmrtnosti.

 

Happy heavenly birthday, Peter Green

 

FIRST RECORDS – Fleetwod Mac album

Prvi album benda, istoimeni, Fleetwood Mac, objavljen 24. februara 1968. godine donosi, pored ostalih pesama, cover verziju Jamesove Got To Move i furiozni, zapaljivi Elmore Jamesov blues standard Shake your moneymaker. Album je predstavljao zapaljivu, jedinstvenu kolekciju izvrsnih cover verzija blues standarda i originalnih numera sjajnog gitarskog autorskog tandema Green-Spencer. Objavljen je za izdavačku kuću Blue Horizon, dok je producentska palica bila u rukama Mikea Vernona (saradnja koja će obeležiti rani Fleetwood Mac predvođen Greenom).

Imam osećaj da će blues biti moj jedini način
I got a feeling, blues gonna be my only way

Da, imam osećaj da će blues biti moj jedini način
Yeah, I got a feeling, blues gonna be my only way

Ali kad nekoga tražiš
But when you're lookin' for somebody

Tražim nekoga
I'm lookin' for somebody

 

Reci mi, ženo, kako vidiš muškarca poput mene?
Tell me, woman, now, how d'you see a man like me?

Reci mi, ženo, kako vidiš muškarca poput mene?
Tell me, woman, now, how d'you see a man like me?

Izgledaš tako lepo
You look so nice

Osećaš se tako toplo, da
You feel so warm, yeah

 

Ovaj album ne samo da je postavio pozornicu za njihovu furioznu, slavnu karijeru (dugu svega tri godine), već je odigrao i ključnu ulogu u definisanju nove ere britanskog bluesa. Napravljen od strane benda koji je osnovao Peter Green nakon što je napustio Bluesbreakers Johna Mayalla, debitantski album predstavljao je nadahnutu mešavinu blues obrada i originalnih pesama, prvenstveno autora Petera Greena i Jeremyja Spencera​​​​. Greenov dinamičan gitaristički rad, u kombinaciji sa Spencerovom slide gitarom i čvrstim temeljima ritma koje su postavili Mick Fleetwood i John McVie, stvorio je zvuk koji je istovremeno bio sirov i očaravajuć​​. Uprkos uspehu u Ujedinjenom Kraljevstvu, gde je allbum dosegao 4. mesto na lestvici i uživao na istoj 37 nedelja, album u početku nije imao značajan uticaj u SAD-u. Međutim, prodan je u više od miliona primeraka, naglašavajući potencijal benda i utirući put njihovim budućim uspesima. Zvuk albuma orijentisan na blues bio je odmak od pop-orijentisanih hitova koji će definisati kasnije godine Fleetwood Maca, ali je postavio temelje benda u bogatoj tradiciji britanskog bluesa​​​.  

Tokom snimanja albuma i dokumentarnog filma Let It Be (Get Back), John Lennon je pitao svoje kolege iz benda jesu li noć pre gledali Fleetwood Mac na Late Night Liveu: Tako su slatki, čoveče, rekao je Lennon. I njihov glavni pevač (Peter Green) je sjajan. Znaš, izgleda sjajno, a i nekako tiho peva. On nije vikač. Paul McCartney se složio, rekavši da zvuče kao Canned Heat. Da, ali bolje od Canned Heata, ustvrdio je Lennon.

Formiranje Fleetwood Maca bilo je rezultat Greenove vizije, u kombinaciji s muzičkom sinergijom između njega, Micka Fleetwooda i Johna McVieja. Odluka da se bend nazove po ritam sekciji bila je dokaz Greenovog poštovanja prema kolegama iz benda i njegovog skromnog pristupa vođstvu. Debitantski album, sa svojim uverljivim spojem originalnih pesama i blues standarda, odražavao je duboke korene benda u blues žanru i njihov inovativni pristup stvaranju muzike. Prvenac Fleetwood Maca bio je više od samog albuma; bila je to izjava o nameri benda koji će nastaviti istraživati ​​nove muzičke teritorije i postići globalnu slavu. Mešavina Greenovog gitarskog majstorstva, Spencerove slide gitare i čvrste ritam sekcije Fleetwooda i McVieja stvorila je zvuk koji je bio i jedinstven i uticajan, postavljajući pozornicu za evoluciju britanskog bluesa i budući smer benda​​​.

Bila je hladna crna noć i kiša je padala
It was a cold black night and the rain was falling down

Hladna crna noć i kiša je padala
Cold black night and the rain was fallin' down

Izašao sam potražiti svoju devojku
I went out lookin' for my girl

Znao sam da je nema nigde
I knew she wasn't nowhere around

 

Otišla je od mene rano tog jutra, s koferom u ruci
She left me early that morning, with a suitcase in her hand

Ah, otišla je od mene rano tog jutra, da, s koferom u ruci
Ah, she left me early that morning, yes, with a suitcase in her hand

Ah, otišla je jutros vozom
Ah, she took off on a train this mornin'

I upoznala je nekog drugog muškarca, da
And she was meetin' some other man, yes

 

Nekada se jako dobro odnosila prema meni
She used to treat me real good

I pitam se zašto se nisam dobro ponašao prema njoj
And I wonder why I didn't treat her right

Da, ah, znaš da se pitam zašto se nisam dobro ponašao prema njoj
Yes, ah, you know I wonder why I didn't treat her right

A sada sve što mogu je hodati tim ulicama i danju i noću, da
And now all I can do, is walk those streets both day and night, yes

 

o da
Oh yes

 

Pratnja albumu bio je izvanredni Greenov singl Black magic woman, jedan iz njegove kolekcije besmrtnih, melodičnih numera koje su svojom posebnom lepotom i originalnošću na neki način činile pomak u odnosu na progresivne, bluz korene i osnovno usmerenje benda,  a sa druge strane dodatno pojačavale sjaj i autorsku prepoznatljivost samog autora – Petera Greena, uvodeći bend i na top listama u hol besmrtnih.

Sirovi blues jeste bio osnovna supstanca benda, ali nije nedostajalo ni stilske raznovrsnosti i melodijske lepote kojima su pre svega doprinosili čudesni Greenovi hit singlovi, neobično lepe i zrele numere, gotovo savršene, bitlsovske melodije koje nikog nisu ostavljale ravnodušnim i izvan okvira nadirućeg blues pokreta tadašnje uzavrele, kreativne i šarenolike britanske scene. Što se samog debi albuma tiče, ubrzo je dosegao vrhove muzičkih lestvica nizom blues numera, od kojih su neke već odavno čisti klasici bluesa.

Recenzija eminentnog časopisa Melody Maker bila je više nego rečita u oceni debitanstskog FM albuma: Najbolji engleski blues LP ikad objavljen.

Od dinamičnog, spencerovski impresivnog My Heart Beat Like a Hammer (pesmu potpisuje Jeremy Spencer, naravno, u dobro poznatom maniru jednog od njegovih omiljenih bluzera – Elmore Jamesa) – eksplozivna, intenzivna numera obojena teškom slajd bluz gitarom, esencije britanskog blues uzleta (1967.-1970.), preko kristalne, rezantne, bolno iskrene i pročišćene Merry Go Round (briljantnog Greenovog autorskog komada) koja podrhtava od unutrašnje siline i ponire u dubinama duše svakog iskrenog bluzera, glasom, gitarom (legendarni Greenov Gibson Les Paul) i setom neponovljivog Greena, lepršave, usnom harmonikom potcrtane Long Grey Mare (takođe Greenov autorski rad, jedina na kojoj se Bob Brunning pojavljuje potpisan kao basista, pesma koja više naginje pop-rocku zadržavajući blues jezgru), nepretencioznošću oslobođene blues igrarije, zatim spiritualom i duhom prošlosti obojene, poniruće Hellround On My Trail (obrade remek dela legendarne ikone bluesa Delte – Roberta Johnsona, originalno snimljenog 1937.), u najboljem duhu crnačke duhovne tradicije i korena Afrike propuštenih kroz tlo nove domovine - Amerike (Britanije), stižemo furioznom blues svirkom ranih Fleetwooda do eksplozivnog standarda (već pomenute pesme Elmore Jamesa - originalno snimljene 1961., bluzera koji je svojim duhom, uz recimo BB Kinga, obojio rad blues verzije benda Fleetwood Mac, predvođene Greenom) Shake Your Moneymaker (by Elmore James) koji ritmom i dinamičnim revolucionarnim usklikom mrvi sve pred sobom, podižući tenziju do nivoa usijanja.

Ne tražite bez brige
Don't look for no worries

Brige i nevolje dolaze okolo
Worries and troubles come around

Da, ne tražim nikakve brige, ljudi
Yes, I don't look for no worries, people

Brige i nevolje dolaze okolo
Worries and troubles come around

Svet se stalno okreće
The world keep on turning

Moram ostati na zemlji
I got to keep my feet on the ground

 

Niko me nije vidio kako plačem - niko
Nobody saw me cryin' - nobody

Zna kako se osećam
Knows the way I feel

Niko me nije vidio kako plačem - niko
Nobody saw me cryin' - nobody

Zna kako se osećam
Knows the way I feel

Da, onako kako volim ženu
Yeah, the way I love the woman

Sigurno će me ubiti
It's bound to get me killed

 

Jako sam volio devojčicu
I loved the little girl so good

Naterala je moj niski maslac
She made my low down butter come

Jako sam volio devojčicu
Loved the little girl so good

Naterala je moj niski maslac
She made my low down butter come

Jako mi treba žena
I need the woman so bad

Trebam je kao što nebu treba sunce
I need her like the sky needs the sun

 

Južnoameričkim ritmom lepote, slobode, sete i lepršavosti prožeta, čarobna i magična latino melodija Looking For Somebody (by Peter Green, jedna od njegovih najlepših melodija, božanstveno setna, zavodljiva – teški McViejev bas zaključan je ispod uvoda zavodljive usne harmonije Petera Greena), plovimo do esencijalnog blues standarda FM koji silazi do najskrivenijih i najdubljih ponora duše, jeca, podrhtava i osmehuje se jezi zle sudbe i smrti, vibrirajuće No Place To Go (by Chester Burnett alias Howlin’ Wolf), ritmički ponavljajuće (rotirajući dron riff) i beskompromisne slike blues bola legendarnog bluzera Howlin’ Wolfa. Njen nastavak se pretapa lepršavim slajdom u melem na ranu u vidu Jeremy Spencerove My Baby’s Good To Me, idilične FM vožnje nepreglednim setnim prostranstvima što veličaju tugu kao radost odbačenih, impresivne južnjačke utehe, melanholijom obojene I Loved Another Woman (jednog od najvećih autorskih bisera Petera Greena, nešto za sva vremena), pesme koja odražava neizrecivi eho onih koji istinski vole, pate i raduju se životu, još jedne reskim slideom podvučene Cold Black Night (by Jeremy Spencer, mada zvuči kao stari, setni blues standard natopljen jezom odbačenih) koji sporim ritmom vozi, reže i prodire do srži lepote i tame, setne esencije radosti davanja The World Keep On Turning (još jednog autorskog bisera Petera Greena), minimalističke blue naracije i ritma koji rastače na sastavne delove sve što ste uzalud pokušali da sakupite i sastavite u konačnu celinu, sve do klizajući razarajuće Elmore Jamesove Got To Move, prostire se nepregledno polje neočekivane fleetwoodovske debi blues odiseje, prepune duše, radosti življenja i gubitništva koje vas kao ništa pre toga obogaćuje, čini mnogo boljim čovekom nego što zapravo i zaslužujete.

Prodrmajte svog stvaratelja novca
Shake your moneymaker

Prodrmajte svog stvaratelja novca
Shake your moneymaker

Moraš se osloboditi svog stvaratelja novca, da
You gotta shake your moneymaker, yeah

Prodrmajte svog stvaratelja novca
Shake your moneymaker

Moraš otresti svog stvaratelja novca
You gotta shake your moneymaker

I onda
And then

 

Imam curu koja živi gore na brdu
I got a gal that lives up on a hill

Imam curu koja živi gore na brdu
I got a gal that lives up on a hill

Kaže da će mi dopustiti da je motam, ali ne verujem da hoće
Says she'll let me roll her, but I don't believe she will

 

Ona neće uzdrmati svog stvaratelja novca
She won't shake her moneymaker

Neće uzdrmati svog stvaratelja novca
Won't shake her moneymaker

Želim je kotrljati, stalno molim
I wanna roll her, I keep beggin'

Ona neće uzdrmati svog stvaratelja novca
She won't shake her moneymaker

Neće uzdrmati svog stvaratelja novca
Won't shake her moneymaker

Ona neće
She won't

 

Imam curu i ona jednostavno neće biti istinita
I got a gal and she just won't be true

Imam curu i ona jednostavno neće biti istinita
I got a gal and she just won't be true

Ne dopušta mi da učinim jednu dobru stvar koju joj kažem
Won't let me do the one good thing I tell her to

 

Ona neće uzdrmati svog stvaratelja novca
She won't shake her moneymaker

Neće uzdrmati svog stvaratelja novca
Won't shake her moneymaker

Neće uzdrmati svog stvaratelja novca
Won't shake her moneymaker

Ona neće uzdrmati svog stvaratelja novca
She won't shake her moneymaker

Neće uzdrmati svog stvaratelja novca
Won't shake her moneymaker

Ona neće
She won't

 

Sve je dodatno obojeno zvukom usne harmonike Petera Greena i piano zvukom Jeremy Spencera, upotpunivši jedinstvenost početne blues magije FM prvenca i celokupne britanske scene posvećene bluesu. Uronjen u čistokrvni duh crnačke mississippijevske Delta & Chicago blues tradicije, prvi album FM nikog ne ostavlja ravnodušnim. Pojavivši se naizgled niotkud, iz srca i duše onih koji istinski vole, pate, veruju, poklanjaju i nesebično druge čine sretnim, ne tražeći ništa zauzvrat, ovaj briljantni album ulazi u red  nezaobilaznih, krucijalnih dela jedne nestvarne epohe. Album ostaje vrhunac za celi blues rock, delujući kao dokaz zašto se Green još uvek smatra jednim od izvornih britanskih bogova gitare.

 

WORKING CLASS HERO (Heroj radničke klase) (1970.)

 

WORKING CLASS HERO (Heroj radničke klase) (1970.)

John Lennon (9. october 1940. Liverpool – 8. december 1980. New York ), gitarista, pevač i kompozitor legendarnih The Beatlesa (1962‒1970) ostaće zauvek upamćen u svetu rock ’n’ rolla kao autor mnogih neprevaziđenih pesama, beskompromisni i slobodoumni umetnik i buntovnik bez razloga, duhoviti cinik nesklon konformizmu uvek spreman da iskreno o svemu kaže ono što zapravo misli, ideolog jednog od najslavnijih bendova koji je bez ispaljenog metka podigao revoluciju na svim frontovima i osvojio lepotom i muzikom svet. Lennon je bio najbritkija i najkontroverznija ličnost liverpulskih čupavaca, autentičan i istinski originalan umetnik i čovek koji se nikada nije priklanjao kolotečini, vladajućim ukusima, pomodarstvu i opštoj komercijalizaciji svega i svakoga.

Istovremeno, rastom popularnosti The Beatlesa i njihovim sve većim uticajem u svetu, zahvaćen vrtlogom društvenih promena tokom šezdesetih godina 20. veka, turbulencijom antiratnih protesta, studentskih nemira i borbe za građanska prava, Lennon vremenom postaje jedan od najbitnijih predvodnika borbe za mir u svetu, pacifista, levičar i revolucionar sa gitarom u ruci, trn u oku moćnika Velike Britanije i Amerike, pre svih.

Nakon što će na White albumu The Beatlesa (1968) dati svoje viđenje (još uvek sa zadrškom i dozom skepse) radikalne promene sveta u pesmi Revolution, a već naredne godine svetu ispevati pacifističku himnu Give peace a chance, Lennon će se posle zvaničnog raspada The Beatlesa (1970) okrenuti mnogo iskrenijoj i ogoljenijoj solo karijeri i sa suprugom Yoko Ono krenuti put Amerike. Krenuće kao bivši The Beatles i politički aktivista u obećanu zemlju (koja ga nikako neće prihvatati i razumeti) i beskompromisno i hrabro stati na stranu radikalnih levičarskih pokreta, vremenom postajući glavna meta praćenja i zavere od strane ozloglašenog FBI.

Prva od pomenutih, Lennonov poziv na revoluciju, pesma Working Class Hero (sa kultnog, prvog pravog i verovatno njegovog najboljeg solo albuma ‒ John Lennon/Plastic Ono band 1970) predstavljala je zajedljivu lenonovsku kritiku razlika među socijalnim klasama ili, po rečima samog autora bila je to pesma koja govori o radniku koji se probija u tzv. srednju klasu, tj. mašinu (za mlevenje ljudskog mesa i dostojanstva). Nakon godina pisanja savršenih pop pesama s The Beatlesima, John Lennon je iskoristio prvi album svoje solo karijere da s bolnom iskrenošću piše o silama koje su ga dovele do te tačke u životu.

Veći deo John Lennon/Plastic Ono Band 1970-ih bio je posvećen isterivanju ličnih demona kao što je njegov problematični porodični život. Ali Lennon je takođe snažno pisao o društvenim snagama koje su uticale na njegove legije obožavatelja koliko i na njega. Working Class Hero Lennonov je ironični vodič o tome kako postati uspešan građanin tako što ćete potpuno obuzdati sve individualističke osobine i podlegnuti intenzivnom pritisku koji počinje u detinjstvu i ne završava sve dok ne postanete samo još jedna anonimna budala u grobu. Je li pesma sumorna? Bez sumnje. Ali je i jezivo uverljiva.

... Čim se rodiš teraju te da se osećaš beznačajnim

tako što ti ni za šta ne daju vremena

i dok bol ne dostigne vrhunac, ništa i ne osećaš,

treba biti heroj radničke klase...

Pesma je urađena u klasičnom dilanovskom maniru, samo sa akustičnom gitarom, dubokim uverenjem, minimalizmom, osenčenom atmosferom od koje zastaje dah, nekoliko akorda i glasom punim rezignacije, gorčine i prezira.

... Vređaju te kod kuće, ponižavaju u školi

mrze te ako si pametan, preziru lude

dok ne poludiš ne možeš da igraš

po njihovim pravilima,

treba biti junak radničke klase.

Pošto te tako maltretiraju i plaše 20 godina

očekuju da odlučiš čime ćeš da se baviš

kada od silnog straha

ne možeš valjano ni da funkcionišeš,

treba biti lider radničke klase...

Kao pozadinski efekat kamerne atmosfere nelagode i jetke zatamnjenosti rađa se otrežnjavajuća upitnost i misao: kako se izvući iz mulja u kojem opstajemo od trenutka kada dođemo na svet, do časa kada muzika utihne i mi zauvek odlazimo? Kako se postaviti i opstati u svetu gde je gotovo sve, pre svega njegove temeljne vrednosti, uzdrmano i dovedeno u pitanje? Gde je nestala humanost, saosećajnost i ljudsko dostojanstvo u suludoj trci za profitom gde se ne biraju sredstva i gde se preko svega i svih gazi? Zašto je tako teško sačuvati mir u svetu, gde su nestale temeljne vrednosti na kojima počiva ljudski rod: ljubav i sloboda?

... Drogiraju te religijom i seksom i televizijom

a ti misliš da si tako uman

i da ne pripadaš klasama, da si slobodan

ipak, koliko mogu da vidim,

ostaješ i dalje jebeni seljak,

heroj radničke klase je prava stvar...

Lennon na sebi svojstven način, sa mnogo jetkog cinizma, oštroumnosti i duha ironično razobličava nametnuto stanje stvari i u intervjuu objašnjava:

Mislim da je koncept pesme revolucionaran i nadam se da je bliži radnicima nego prostitutkama i homoseksualcima. Reč je o sopstvenom iskustvu i nadam se da je ovo tek upozorenje ljudima. To je revolucionarna pesma i ne sama  po sebi, već pesma za revoluciju.

A onda, brutalno i bez pardona, istresa svu gorčinu do kraja u poslednjoj strofi ne ostavljajući mesta bilo kakvoj sumnji o trulom kompromisu i jednostavno poručuje slušaocu: Sledi me.

... Govore ti da na vrhu još ima mesta

ali prvo moraš da naučiš da ubijaš sa osmehom

ako hoćeš da budeš poput tih na vrhu

treba biti heroj radničke klase

ako hoćeš da budeš heroj, sledi me...

Neka od ključnih pitanja savremene civilizacije su tu. Lennonova slika sveta nije nimalo prijatna i ne ostavlja mesta kompromisima.

Šta su šezdesete stvarno promenile? Ništa! Nema nevinosti, nema spasa svetu nakon 5000 godina irelevantne civilizacije. Nakon šezdesetih godina ništa se nije dogodilo, osim što smo se svi obukli. Ista je kopilad na vlasti, čine tačno iste stvari, prodaju oružje Južnoj Africi, ubijaju crnce po ulicama. Ljudi žive u jebenoj bedi sa pacovima koji gamižu po njima. Sve je isto, samo što sad imam 30 godina i što mnogo ljudi nosi dugačku kosu.

Lennonova pesma Working Class Hero ostaje uzbudljiva himna radničke egzistencije, urezujući se u svest svojih slušalaca. Objavljena nakon raspada Bitlsa, ova solo kompozicija služi kao mračno meditativno razmišljanje o društvenim strukturama i putovanju svakog čoveka. Rastavljajući slojeve pesme Working Class Hero, otkriva se sirovi komentar o klasnim borbama i uticaju društveno-političkih mehanizama na pojedinca. Dugotrajni akordi pesme i Lennonov zamišljeni vokal prikrivaju duboku pobunu u akustičnoj jednostavnosti, poruku otpevanu sa margina koje gledaju u sebe ugnjetavajući, ograničavajući sistem.

Na prvi pogled, termin Heroj radničke klase deluje slavljenički, ali Lenonova namera je prožeta oštroumnom satirom. Herojstvo koje se ovde nalazi nije u slavnim trijumfima, već u podnošenju sistema koji stalno boli i udara. Herojevo putovanje nije put osvajanja, već preživljavanja protiv institucionalnog vrtloga. U tužnim ritmovima pesme ugrađena je ideja indoktrinacije – bilo da je to kroz fizičko nasilje udaranja u školi ili mentalno smirivanje kroz religiju, seks i televiziju, Lennon ukazuje na društvo koje oblikuje svoje podanike, umesto da ih neguje. Sa hirurškom preciznošću, Lennon analizira psihološke posledice koje slede nakon godina sistemskog ugnjetavanja, gde prisilna težnja ka unapred određenoj karijeri postaje vežba uzaludnosti. Ovo govori o srži heroizma radničke klase – hrabrosti da se traži identitet u svetu koji nudi samo ograničenja.

Pretposlednja poruka pesme, Ali prvo moraš da naučiš da ubijaš s osmehom, oslikava perverznu stvarnost dostizanja metaforičkog vrha. Jezivi savet otkriva moralni kompromis koji se očekuje od onih koji teže da se popnu na društvenoj lestvici – sposobnost da se negira lična etika u korist lične koristi. To je pesma ne o herojima u tradicionalnom smislu, već o tihoj otpornosti onih koji istraju, sanjaju i teže pod neumoljivom težinom društvenih očekivanja.

Sa dolaskon na vlast Ronalda Regana 1980. Lennonu je određena sudbina. Naime, Reganova administracija otvorila je poglavlje novih ratova u Latinskoj Americi uz aktivnu ulogu CIA-je u prikrivenim operacijama. I ratna poltika SAD u vremenu Buša, zatim Klintona, pa opet Buša imala je u Lennonu žestokog protivnika. Kako bi Lennon da je živ reagovao na agresiju na Libiju, Jugoslaviju, Avganistan, Irak ‒ možemo samo zamisliti. Da li bi držao antiratne koncerte, pozivao desetine miliona svojih obožavalaca širom sveta na proteste? Nema sumnje da bi. Ako se sa današnjeg aspekta analizira ono o čemu je Lennon tada pevao i kako je razmišljao vidi se da je savršeno dobro poznavao tehniku prikrivenog ratovanja tajnih službi. Lennon je nesporno bio humanista, mirotvorac i intelektualac i kritikovao je upravo ono što se u zapadnom svetu ne sme dovoditi u pitanje ‒ a to je svetinja zvana kapitalizam.  Njegov dvostruki album iz 1972. Some time in New York city sačinjen je od angažovanih političkih pesama. I korice albuma napravljene su kao naslovna strana uticajnog, uglednog i navodno nezavisnog Njujork Tajmsa. Lennon je u svojim pesmama pevao o političkim zatvorenicima u SAD (Anđeli Dejvis) – pesma Angela, o lažnoj demokratiji – Born in a prison, o borbi Iraca za nezavisnot i brutalnoj politici koju su sprovodili Englezi – The Luck of the Irish, Sunday bloody sunday. U pesmi New York city Lennon se zalaže za slobodu korišćenja marihuane jer je i Papa puši svaki dan, a zna se da monopolski posao i dobit u tgovini narkoticima odavno ima CIA. U pesmi Attica state on pominje uticaj Rokfelera na određena politička ubistva, gde u zatvoru završavaju samo oni koji su povukli obarač (nije li Lenon upravo tako i ubijen?). Lennon poziva na poštovanja ljudskih prava i na prava žena u pesmi Woman is the nigger of the world. Pesme Revolucija, Dajte šansu miru, Rat je završen (ako vi to želite) i danas se smatraju antiratnim himnama. Lennon je zakupljivao prostore u tiražnim novinama i na bilbordima objavljujući svoje antiratne poruke. Danas više takvih antiratnih pokliča u Americi nema. Ne pevaju više protiv rata ni Dylan, ni Joan Baez. Uticajni rok muzičari koji su pevali na veličanstvenim skupovima šezdesetih i sedamdesetih, poput Woodstocka, protiv rata, nasilja i pljačke siromašnih zemalja, naprasno su umirali u vreme svoje najveće slave. Jimi Hendrix, Janis Joplin, Jim Morrison ili Elvis Presley (koji po rečima njegovog oca nije mogao da prihvati zvaničnu verziju o ubistvu Kennedyja). Danas se za sve njih zna da su bili pod prismotrom FBI-ja, dok se o Presleyju čak govori negde i kao glavnom doušniku FBI-ja među rock zvezdama.

Verujući i boreći se kao angažovani umetnik i pacifista za neki mnogo bolji i pravedniji svet, Lennon se našao u kandžama multinacionalnog zla koje sebe predstavlja kao vođu međunarodnog demokratskog poretka opšte sreće za sve narode sveta ‒ poretka u kojem bogati postaju sve bogatiji (i bezobzirniji), a siromašni još siromašniji i beznadežniji. I pre nego što će se povući u samoizgnanstvo i izolaciju kao razočarani buntovnik i revolucionar (godine 1976, sve do trenutka povratka 1980. sa novim albumom Double fantasy) i pre nego što će konstatovati da životarimo u svetu bez nevinosti, svetu kome odavno već nema spasa, postavši decembra 1980. u surovom atentatu od strane SAD još jedna od brojnih žrtava bezdušnog zlog starog sveta, Lennon će poslati još jednu snažnu (ovaj put mnogo melodičniju) poruku svetu – poruku da se  zamisli pre nego što bude suviše kasno.

Nakon Lennonove smrti objavljeno je mnogo knjiga i izveštaja iz arhiva MI5 kako bi se Lennon kompromitovao. Tako tiražni Sandej tajms, koji je u vlasništvu Ruperta Mardoka, otkriva da je Lennon tajno sponzorisao levičare i trockiste u Britaniji krajem šezdesetih godina, o čemu je MI5 imao preciznu evidenciju. Takođe se u Lennonovom dosijeu navodi i da je tajno finansirao Irsku Republkansku Armiju i englesku Radničku Revolucionarnu Partiju, čiji je najpoznatiji član bila Vanesa Redgrave, terorista i trockista. U dosijeu su se nalazili i svojeručno ispisani stihovi Lennonove pesme Heroj radničke klase (Working class hero) u kojoj Lennon kritikuje eksploatatorski kapitalistički sistem. Posledica svega je današnji, još mnogo bezdušniji svet modernog robovlasništva, kontrolisanih medija i multinacionalnih kompanija, svet bez ikakve ideje, bunta, umetnosti ili velikih ljudi kakav je bio John Lennon. Čak ni radnička klasa više ne postoji, osim na papiru, kao birokratska izmišljotina. Ostali su samo robovi i vladari ‒ svet bez duše, umetnosti i duha. Sve ono protiv čega se Lennon hrabro borio, pevao i na kraju platio vlastitim životom.

 

By Dragan Uzelac