R.I.P. Goran Bare (1965. - 2026.)

 

GORAN BARE : autoportret

Intro:

    Goran Bare, rokenrol muzičar iz Hrvatske, frontmen legendarnih Majki i  Plaćenika, rođen je 16. avgusta 1965. godine u Vinkovcima. Kao dete iz siromašne radničke porodice odrastao je, uglavnom, na ulici gde je rano shvatio svu gorčinu života, pretočivši kasnije vlastita iskustva u snažne i emotivne rok tekstove i muziku – pesme koje će obeležiti jednu burnu epohu devedesetih i potonje godine. Vremenom je, probijajući se kroz uzburkane valove života na margini, izrastao u brutalno iskrenog rokera u srcu i duši, slobodnog mislioca i čoveka koji na najjednostavniji mogući način može da kaže mnoge od bitnih stvari o životu. Bluzer je u srcu, ovisnik o heroinu (bivši?) i rokenrolu (još uvek, bez obzira što su prošle tri uzburkane, paklene decenije!) kao načinu života. Zahvaljujući bolnim bluz ožiljcima na duši  (njegova prva žena, sa kojom ima sina Mirana, preminula je mlada kao heroinski ovisnik) postao je jedinstveni pesnik ulice i hroničar izgubljenih duša. Kao pesnik (mada sebe nikad nije tako posmatrao, već je tvrdio da je samo čisti, andergraund roker) život je transponovao u neke od najboljih rok pesama s ovih prostora, a kao inteligentni, tvrdokorni, buntovni i socijalno osvešćeni emotivac pronikao je u dušu čoveka nudeći svoj autentični put ka sreći.

    Goran Bare je angažovani rokenrol autor i umetnik samoće teških boja. Njegov život je muzika, bez klišea i kočnica jer uvijek je bio isti i gledao svakog u oči. Njegov život, stav i pesme jedinstven su i krajnje iskren autoportret malog, velikog čoveka.

Autoportret:

Ja sam mršavi pas

ostavljen od gospodara

poznajem svakog od vas

moja sjećanja su bolna i stara

svakoga dana ona navrati

da me kroz san vodi

tad počinjem u groznici drhtati

i novo prokletstvo se rodi.

Bio sam vezan lancem od bola

svakoga dana lizao rane

a ona se pojavi ružna i gola

i sva bol tad mi stane

ne želim više da pričam o sebi

i onako me ni’ko ne razume

čuvaj se zato beštije ove

beštija se život zove.

Ne traži me

iako želim da me nađeš

ne spašavaj me

iako želim da me spasiš

Ja sam čovek sa ulice. Ma ne znam, umjetnost je sranje za buržoaziju. Boli mene kurac za to. Ono što ja radim je običan rokenrol – običan ulični rokenrol i ništa više. Rokenrol se generalno menjao, ali onaj pravi, pravcati, andergraund rokenrol se nikada nije menjao, niti će, a takav je slučaj sa mnom. Droga je imala jak uticaj na mene, jer sam voleo da pevam o tome, kako to radim. Ali, bio bih daleko bolji da se nisam drogirao. Kad god sam u životu bio u teškim situacijama mislim da mi je rokenrol uvek pomogao i izvukao iz toga. To je ono što me u životu drži, u muzici se dobro osećam i jednostavno imam potrebu za tim da pravim muziku, pišem tekstove i snimam i nastupam.

Ja sam momak

iz proklete kuće

lijen i nervozan

glup i otrovan

ja sanjam

i čekam sve

krvarim od dosade.

Ja sam momak

iz proklete kuće

hoću da ti slomim srce

daj mi noćas malo nade

krvarim od dosade

Moji tekstovi su okrenuti i sebi i svijetu. Oni su o svemu što osjećam, svemu čega sam svjestan, to su pjesme o nekim mojim stanjima, razmišljanjima. Bina je jedini mjesto gdje se ja osjećam sto posto svojim. Ostatak vremena promatram svijet sa strane i bježim od te ludnice vani. Samo na bini sam ja, to je moj život i takav će biti do kraja. Rokenrol je istina, put i život.

Noćas je moja tuga

poprimila ljudski oblik

otvorio sam oči

ispred sebe ugledao svoj lik

pružio sam si ruku

i rekao, hajde

vrijeme je da se krene

Pesma Teške boje oslikava neko moje stanje duha i stanje u kojem sam bio, kao i sve ono što mi se izdešavalo u životu, koji nije baš bio u nekom pastelnom koloritu i vedrim bojama.

Moje srce teško suzu pusti

i pumpa sa smiješkom

jer ja ću pjevati i evo pjevam

ja ne svijetlim, ja sijevam

U, teške boje

njima ja sam obojen...

Pokreni me, sa mnom pleši

tuge, tuge me riješi

daj da budem onaj, koji tješi

svakom onom, ko zna da griješi.

Reci mi Bože, koje si boje kože

Bože, daj kaži, to o tebi dal’ su laži

ti znaš sve, tako bar govore

mora da je super gore

kad se prozori raja otvore

Mene žene najviše privlače zbog seksa, nikako radi neke dublje veze i sličnih sranja, i tu nastaje problem. Nije meni teško da se povežem, ali jeste većini da se poveže sa mnom i zato sam sam. Nikada u životu nisam bio srećan. Ja sam jako tužan, psihički sam bolesnik. Ja pjevam bluz. Ja ne vjerujem u Boga, šta mogu? I mislim da ovi svećenici više ne vjeruju u Boga. Sasvim je logično da Bog ne postoji, tamo nekakav čiča što lebdi na nebu. Meni je Crkva staromodna i loša organizacija, ne želim nikoga vrijeđati, ali o njima ništa lijepo ne mogu reći.

Mene ne zanima

to o čemu se priča

mene ne zanima

to što se događa

jer uvijek sam bio isti

i svakog gledao u oči

ne želim razmišljati

o novom pogledu na život

želim razmišljati o ljubavi

meni ne možeš lagati

meni ne možeš pričati

mene ne možeš ni zamoliti

možeš mi samo mahati

sa druge obale

šaljive obale

opasne obale

koju zapljuskuju strahoviti valovi

valovi bijesa

zato ti kažem

povrati u rijeku

pasji skote

pojedi novac i reci

hvala ti živote

Mislim da je iskrenost i istina u životu veoma bitna, cenim iskrene ljude, i ja sam takav uvek bio.

Gdje je nestao čovjek

gdje se skrivao

iz vagona godina

na tračnice ispao

gleda gdje su znakovi

kojim putem krenuti

može li tko reći

gdje je put ka sreći...

Samo živi samo budi

svi odgovori doći će sami

samo stoj na svjetlu

i doći će kraj tami

Kakva je to istina

kad s druge strane je laž

izvrnute vrijednosti

strah, samo strah

neostvareni snovi

radiš ono što ne voliš

ali mogu ti reći

gdje je put ka sreći

Kako dugo će postojati

kako dugo će nestajati

želje, potrebe, osjećaji

koji koče i pokreću

tebe, mene sve to vrijeme

srca tvrda k’o kamenje

da mogu ti reći

pokazat put ka sreći

Samo živi samo budi

svi odgovori doći će sami

samo stoj na svjetlu

i doći će kraj tami

Iako sam star, mozak mi je još mlad, ali nekad se jednostavno presaugaš pa dva-tri dana, kad se ohladiš od nastupa, vidiš da ti je otišlo koleno, leđa, da su ti noge plave. Da bi čovek u ovim godinama radio posao kako treba, mora imati neki luksuz, a kod nas je to nemoguće jer nema novca. Ako to ne voliš raditi ili nemaš neki drugi posao uz glazbu, onda si u banani. Mislim da su klinci previše lijeni, pretili i da jedu previše čipsa. Puno drkaju po tastaturama, trebali bi više brijati po ulici, organizirati skupove, ako treba potući se sa policijom, pokazati silu i snagu. Međutim, sve se svodi na to da imaju 300 prijatelja na Fejsu. Mladež je otišla u tri pičke materine.

Puno pijem

dok ležim u sobi sam

moje ljubavi više nema

i ne želim da svane dan.

Ne želim sunce

nek traje ovaj mrak

jedna zvijezda kao da pjeva

to meni moja draga šalje znak.

Ne želim više biti tu

poljubit ću ponovo svoju dragu

ili u raju ili u paklu

Outro:

   Umetnošću samoće i jezikom ulice Goran Bare je ovekovečio svet oko sebe. Njegov bluz i rokenrol, obojeni teškim bojama, hronika su mnogih izgubljenih duša u potrazi za svetlošću i srećom u svetu očaja i bezosećajnosti. Snagom emocije, iskrenošću i ogoljenom istinom naslikao je na paleti života čovekov put ka sreći, osvetlivši makar na trenutak ovozemaljski život tamniji od noći.

 Samo živi samo budi

svi odgovori doći će sami

samo stoj na svjetlu

i doći će kraj tami

 

by Dragan Uzelac

IN MY LIFE (U mom životu) (1965.)

 

Po rečima Paula McCartneyja pesma Johna Lennona In my life bila je pesma o mestima u Liverpoolu gde smo rođeni. Ono što je iniciralo Lennona da oktobra 1965. napiše i snimi za album Rubber soul jednu od svojih najintimnijih i melodijski najlepših pesama bio je razgovor sa McCartneyjem da napišu nešto o Liverpoolu, kao i korišćenje britke igre reči iz njegovih prethodno objavljenih knjiga In his own write i In Spaniard in the works (1964.).

U fazi blažene obuzetosti narkoticima, oblacima marihuane i izmaglici kiseline, kao i pod snažnim autorskim uticajem Boba Dylana, Lennon stvara antologijsku numeru In my life, pesmu uobličenu mirnim fatalizmom, unutar koje meditira o vlastitoj prošlosti izmešanoj sa užicima sećanja na nju i varljivosti prolaznih utisaka koji vremenom blede.

Mislim da je U mom životu prva pesma koju sam napisao i koja se zaista svesno odnosila na moj život, a podstakla ju je primedba koju su novinari i pisci u engleskoj izrekli nakon izlaska moje knjige In His Own Write. Zašto ne stavljate neke od načina koje koristite u knjizi u vaše pesme? Ili zašto u pesme ne unesete nešto o svom detinjstvu?, bila su česta pitanja novinara upućena Lennonu tih godina. Lennon u nastavku intervjua objašnjava rani nacrt pesme koji se bitno razlikovao od konačne verzije: In My Life započela je kao putovanje autobusom iz moje kuće na aveniji Menlove 250 do grada, spominjući svako mesto kojeg sam se mogao setiti. Bio sam smešan. U prvobitnom se nacrtu pesme spominje popis znamenitosti Liverpoola, uključujući Penny Lane, bioskop Abbey, stara holandska kafana i Dockersov kišobran - kolokvijalni naziv za nadzemnu železnicu Liverpoola, koja je sada srušena.

Na kraju snimanja producent George Martin dodaje pesmi deonicu na električnom klaviru u baroknom stilu. In my life (pesma na koju je Lennon s pravom bio veoma ponosan i smatrao je svojim prvim ozbiljnim delom) pretvara se u jedan od njegovih vanvremenskih bisera izbrušen patinom vremena iz bogate kreativne kolekcije duhovnog vođe Beatlesa, mini remek-delo atmosfere nostalgične introspekcije.

Postoje mesta kojih se sećam

Celi svoj život,ali neka su se promenila

Neka zauvek,ne na bolje

Neka su otišla,a neka ostala

Sva ta mesta imaju svoje trenutke

Sa ljubavnicima i prijateljima,još se prisećam

Neki su mrtvi,a neki žive

U mom životu,voleo sam ih sve

Ali od svih tih prijatelja i ljubavnika

Niko se ne može meriti sa tobom

I ti momenti izgube svoje značenje

Kada pomislim o ljubavi kao o nečem novom

Iako znam da nikada neću izgubiti privrženost

Za ljude i stvari koje su se dešavale pre

Znam da ću često stati i razmišljati o njima

U mom životu,volio sam te više

Iako znam da nikada neću izgubiti privrženost

Za ljude i stvari koje su se dešavale pre

Znam da ću često stati i razmišljati o njima

U mom životu,volio sam te više

 

Tekst o prijateljima odnosi se na Stua Sutcliffea, ranog Beatlesa i Johnovog velikog prijatelja (kojeg je John upoznao na umetničkom koledžu i kojem je predložio da postane jedan od članova ranih Beatlesa) koji je umro 1962. godine, i drugog prijatelja po imenu Pete Shotton (prijatelja iz detinjstva, jednog od najbližih). Lennon je takođe mislio na svoju tetku Mimi (majčinu sestru koju je neizmerno voleo, kojoj je dodeljeno starateljstvo nad njim nakon što su mu se roditelji rano razveli, majka potom preudala i na kraju stradala u saobraćajnoj nesreći 1958.) i suprugu Cynthiu (sa kojom je imao sina Juliana i od koje se razveo zbog Yoko Ono), kao i na druge prijatelje. John je In my life nazvao jednom od najlepših pesama Beatlesa – malim umetničkom delom.

U intervjuu za časopis Rolling Stone u januaru 1971., John Lennon podsetio je na pisanje ove pesme: Napisao sam je u Kenwoodu (njegov dom u to vreme). Pisao sam je gore gde sam imao desetak Brunellovih magnetofona koji su bili svi povezani i dalje ih imam, svladao sam ih tokom godinu ili dve - nikad nisam mogao napraviti rock and roll ploču, ali mogao bih napraviti neke stvari na njemu. Prvo sam napisao tekst, a onda sam ga otpevao.

Na kraju, postoji jedna veoma dirljiva stvar vezana za ovu pesmu Beatlesa (koju su i Lennon i McCartney i Harrison isticali kao jednu od najboljih i najomiljenijih pesama benda) – ova Lennonova pesma puštena je na sprovodu Kurta Cobaina. Beatlesi su imali rani i važan muzički uticaj na njega. Cobain je Lennona čak naveo kao svog idola u raznim časopisima tokom karijere s Nirvanom.

NOWHERE MAN (Čovek niotkuda) (1965.)

Album Rubber Soul predstavljao je prekretnicu ili pak šarku koja je Beatlese jednim delom vezivala sa pop prošlošću, a drugim delom održavala na površini dok su tražili mogućnosti nekog novog izraza. Lennon i McCartney su znali da im ponestaje varijacija na temu jednostavnih ljubavnih pesama pređašnjih albuma i bili svesni činjenice da moraju pokušati nešto novo ili potonuti.

Svesni činjenice da se vremena naglo i neočekivano menjaju i da su mnogi autori poput Dylana, Stonesa, Kinksa, grupe the Who ili Animals otišli korak dalje od uobičajenih pop pesama svojim angažovanim i jetkim numerama poput: Like a Rolling Stone, Satisfaction, See My Friends, My Generation, nudeći teži zvuk, društvenu angažovanost i beskompromisne komentare na duh jednog burnog vremena koje se upravo rađalo sredinom šezdesetih, naveliko već zapljuskujući bitničku, zapadnu obalu uzavrele, psihodelične Amerike.

Odgovor koji su The Beatlesi dali svojim prekretničkim albumom Rubber Soul bio je uvod u njihovu eksperimentalnu, inovativnu i revolucionarnu studijsku fazu koja je počela već narednim albumom Revolver i istovremenim prekidom opterećujućih, sve besmislenijih turneja i svirki. Bila je to nova era The Beatlesa, moćno obeležena introspektivnim duhom oslobađajućeg LSD-a.

On je pravi čovek niotkuda
Sedi u svojoj niotkuda zemlji
Pravi sve svoje planove ni za koga

Nema svoje stajalište
Ne zna kuda ide
Nije li on pomalo poput tebe i mene?
Čoveče niotkuda  molim te slušaj
Ne znaš šta propuštaš
Čoveče niotkuda, svet je na tvojoj komandi

On je slep koliko može biti
Samo vidi ono što želi videti
Čoveče niotkuda, vidiš li me uopšte
Čoveče niotkuda ne brini
Uzmite  vremena, ne žurite
Ostavi sve nekom drugom
Pruža ti ruku
Ah, la, la, la, la
Ah, la, la, la, la

Nema svoje stajalište
Ne zna kuda ide
Nije li on pomalo poput tebe i mene?
 Čoveče niotkuda molim te slušaj
Ne znaš šta propuštaš
Čoveče niotkuda, Svet je na tvojoj komandi
Ah, la, la, la, la
Ah, la, la, la, la

On je pravi čovek niotkuda
Sedi u svojoj niotkuda zemlji
Pravi sve svoje planove ni za koga
Pravi sve svoje planove ni za koga
Pravi sve svoje planove ni za koga

 

Pesma Nowhere Man (Lennonov gorki komentar na sebe u fazi debelog Elvisa, prinuđenog da u očima javnosti glumi sreću i ulogu koja mu je bila namenjena, u totalnoj suprotnosti sa njegovom tadašnjom stvarnošću čoveka duboko očajnog u monotoniji braka i izgubljenog u izolaciji svog ogromnog imanja u Weybridgeu), bitlsovski je domišljata Lennonova numera sa albuma Rubber soul i neverovatno puna duha i čudesne melodičnosti (još jedan njegov očajnički vapaj kao i onaj u pesmi Help!, želeći da se izvuče iz pakla apatije, bezličnosti, haosa u koji je upao zahvaljujući muzičkoj industriji koja je njega i Beatlese pretvorila u kreature niotkuda čija je jedina svrha zabava širokih narodnih masa i stvaranje ogromnog profita pomenutoj industriji).

Proveo sam pet sati tog jutra pokušavajući napisati pesmu koja je smislena i dobra i na kraju sam odustao i ponovo legao. Onda je došao Nowhere Man, reči i muzika, cela prokleta stvar, dok sam ležao, pričao je John Lennon o nastanku svoje briljantne pesme koja je govorila o njegovom stravičnom osečaju izolacije na pomenutom imanju, gde je provodio mnoge sate u samotnoj kontemplaciji daleko od haosa Beatlemanije.

 Bila je to mučna slika Johna Lennona, trenutak samospoznaje u kojem je uvideo šta je ostalo od nekadašnjeg buntovnog, mladog čoveka, rokenrolera iz pedesetih godina i studenta umetničkog koledža – slika bezličnog čoveka bez porekla, ideje, stava i vizije kuda dalje, svega onoga protiv čega se upravo borio, da bi već nakon par godina postao debeli Elvis Presley (vlastita parodija), uhvaćen u zamku prodaje da bi uspeo... Slika Čoveka niotkuda koja će samo par decenija kasnije, nakon propasti svih buntovnih snova iz šezdesetih i ideje rock and rolla kao životne energije i stava večno mladih i samosvesnih ljudi, propasti svih pravih vrednosti postati užasavajuća stvarnost, spoznaja sveta uhvaćenog u zamku konzumerizma i bezidejnih pojedinaca, kreatura – bez porekla, ideje, stava i vizije...

Rekao mi je da je to napisao o sebi, osećajući se kao da nikuda ne ide, prisećao se kasnije Paul McCartney. Mislim da se zapravo radilo o stanju njegovog braka. Bilo je to u razdoblju kada je bio pomalo nezadovoljan onim što se događa; međutim, to je dovelo do vrlo dobre pesme. Tretirao je kao pesmu u trećem licu, ali je bio dovoljno pametan da kaže: Nije li on malo poput tebe i mene?.

Sve do Nowhere Man, velika većina pesama Beatlesa bila je ograničena na tipičnije pop teme; romantika u rimi ili zabava i veselje, ali s Nowhere Man uplovili su u druge vode, umirujući feeling s klasičnim stajlinzima, otvarajući delo trodelnom harmonijom koju su pevali Lennon, Harrison i McCartney.