JOHN LEE HOOKER (1917.-2001.)

 

Legendarni Delta blues man, John Lee Hooker, rođen je 22. avgusta 1917.  godine blizu Clarksdalea, Mississippi, USA. Bio je najmlađi od jedanaestoro dece Williama Hookera, nadničara i baptističkog propovednika (čoveka koji nije voleo blues, nazivajući ga đavoljom muzikom) i Minnie Ramsey. Poticao je iz muzičke porodice, a ujak mu je bio Earl Hooker (takođe briljantni blues man i gitarista, jedan od članova slavnog benda Muddy Watersa). Zajedno s braćom i sestrama, bio je školovan kod kuće. U četvrtoj godini roditelji su mu se rastali, a majka se brzo preudala. Očuh, William Moore – južnjački ruralni bluz muzičar, pridoneo je Johnovom prvom susretu s gitarom i drugom vrstom bluesa. Moore je naučio Hookera kako svirati gitaru, pokazujući dečaku njegov minimalistički, ali vrlo ritmičan stil sviranja. Ubrzo su Moore i Hooker zajedno svirali na kućnim zabavama i plesovima u blizini svog rodnog grada. Iako je Hooker uživao igrati se sa svojim očuhom, nesretno je živeo u Mississippiju i kad je imao 14 godina pobegao je od kuće. Kasnije je John očuhu pripisao zasluge za svoj jedinstveni stil sviranja.

Svaka pesma koju pevam, rekao je Hooker, nešto je što se dogodilo mom životu ili tuđem životu na ovom svetu. Možda izgubite novac ili automobil ili ne možete platiti stanarinu - svaka je osoba imala te bolove u srcu i nevolje. Zbog toga svi osećaju i razumeju blues. Kad pevam ove pesme, osetim ih duboko i dosegnem vas duboko

Tridesetih godina pojavljuje se na sceni svirajući sa briljantnim bluzerom Robertom Nighthawkom. Tokom četrdesetih, nakon boravka u Memphisu i Cincinnatiju (gde je počeo blues  odiseju kombinujući svoju ruralnu blues tradiciju sa urbanim ritmovima, izdržavajući se dnevnim poslovima kao što je redar u bioskopu, perač sudova, radnik u čeličani) seli se u Detroit gde provodi vreme pišući pesme, svirajući po tamošnjim klubovima i radeći u fabrici automobila kao domar. Noću je zabavljao prijatelje i susede svirajući na kućnim zabavana (prešavši sa ruralnog, akustičnog stila sviranja, na urbaniji, stil sviranja na električnoj gitari),  stekavši vremenom brojne obožavatelje po gradu, uključujući vlasnika lokalne diskografske kuće Elmera Barbeea. Barbeea je mladi muzičar toliko impresionirao da ga je upoznao s Bernardom Besmanom, producentom, distributerom ploča i vlasnikom Sensation Recordsa. Do 1948. Hooker, koji je sada svoj stil usavršio na električnoj gitari, snimio je nekoliko pesama za Besmana, koji je zauzvrat unajmio pesme Modern Recordsu. Među tim prvim snimkama bila je Boogie Chillun (ubrzo nakon što se pojavila kao Boogie Chillen) koja je postala hit broj jedan, prodavši više od milion primeraka.

Opisujući svoj zvuk, Hooker je jednom rekao Johnu Collisu iz Independenta: Ne volim nijedan otmeni akord. Samo bugi. Vožnja. Osećaj. Mnogi ljudi sviraju fensi, ali nemaju stila. To je dubok osećaj - jednostavno ne možeš prestati slušati taj tužni blues zvuk. Moj zvuk.

Na svom prvom studijskom snimanju gde je stvorena hit pesma Boogie Chillen, namerno koristeći izraz stvaranje John Lee Hooker je kao nepismen, svaki put kad bi svirao, smišljao svoju muziku i tekstove u glavi. Njegov producent Besman jednom je primetio da nikada nije dvaput pevao istu pesmu na isti način. Ubrzo je usledio niz hitova, uključujući I am in the mood, Crawling king snake i Hobo Blues. Tokom sedećih 15 godina John Lee Hooker potpisao je ugovor s novom izdavačkom kućom Vee-Jay Records i održavao plodan raspored snimanja izdajući preko 100 pesama.

Godine 1949. John Lee Hooker snima (neke već pomenute), antologijske singlove: Boogie chillen, Sally Mae, Highway blues i Wednesday to evening, otvarajući širom vrata vlastitoj, pola veka dugoj karijeri i nečemu, što će kroz početnu formu zvanu rhythm and blues vremenom prerasti u invanzivni fenomen koji će ubrzo osvojiti svet – rock and roll (pre svega ritmom u čije korene je duboko utkan blues i muzičari poput Hookera).

Nakon što je početnu popularnost stekao 1948. pesmom Boogie Chillen, rano je razdoblje njegove karijere obeležilo nekoliko inovativnih izvedbi aranžiranih uz solo električnu gitaru (Crawling King Snake, Hoogie Boogie, Weeping Willow Boogie). Vrhunac početne etape numera je I’m in the Mood (1951.), jedna od najuspešnijih u povesti rhythm and bluesa; njezina pionirska važnost ogleda se u inventivnoj tehnici nasnimavanja gitarističkih i vokalnih deonica. Svoje dramatične, intenzivne i ritmične izvedbe, objedinjene stilskom oznakom boogie, Hooker u pravilu gradi na jednome ili dvama akordima izbegavajući uobičajenu dužinu trajanja takta.

Mnoga Hookerova rana izdanja uticala su na druge bluesmene poput Buddyja Guya i smatraju se ranim prethodnicima rock and rolla. Njegove blues pesme ugrađivale su tradicionalni blues zvuk s ritmovima jumpa i jazza. Iako je Hooker snimao svoju muziku s malo rezervnih kopija, nastupao je i sa živim bendom u klubovima u Detroitu i šire. Zahvaljujući svom talentu, marljivom radu i odlučnosti, Hooker je bio uspešan u R&B krugu tokom 1950-ih. Iako je Hooker uspeo nastupiti na električnoj gitari, otkrio je novu publiku za svoj akustični blues tokom kasnih 1950-ih. Folk muzika tada je proživljavala zanimanje (i imala svoju prezentaciju na čuvenom Newport festivalu), a grupe poput Weaversa i pevača bluesa poput Odette postajale su sve popularnije među mladim belim studentima. Hooker se počeo pojavljivati ​​u folk klubovima, kafanama, u kampovima univerziteta i na folk festivalima kao samostalni umetnik te je snimio nekoliko snimaka prateći se akustičnom gitarom. Mnoge njegove pesme napisane i snimljene tokom tog razdoblja odražavaju njegovu pozadinu u Mississippiju. Hooker je 1959. godine izdao svoj prvi album, I'm John Lee Hooker, za Riverside Records, njegovu novu izdavačku kuću. Ovaj novi zaokret u karijeri 42-godišnjeg bluesa donio mu je još širu publiku, ne samo među belim obožavateljima folka, već i na međunarodnim tržištima gde su objavljene i njegove ploče.

 

Hooker je jednom prilikom razgovarao o promeni električnog benda u samostalnu folk muziku s Peterom Watrousom, rekavši u intervjuu za New York Times: Dugo sam svirao solo, tako da znam tapkati nogama kako bi zvučalo poput bubnja. Mogu se prebaciti na bilo koji stil, moraš biti svestran kao muzičar. Znao sam da je bela publika vani, ali nisam znao kako doći do nje. Kako godine odmiču, stvari su se promenile i za mene su to bili samo ljudi. Nisam ni pomislio da će britanski pevači početi pevati moje pesme, nisam imao pojma šta će s tim doći. Ljudi su postali civilizovaniji.

Kad su mladi boemski umetnici šezdesetih godina prošlog stoleća otkrili Hookera, među ostalim značajnim začetnicima bluesa, on je pokrenuo svoju karijeru u novom smeru. S folk pokretom u naglom usponu, Hooker se vratio svojim solo, akustičnim korenima (poput veličina kao što su bili Skip James, Mississippi John Hurt, Muddy Waters, Son House) i bio je vrlo tražen na nastupima na koledžima i folklornim festivalima širom zemlje. Preko Atlantika, novonastali britanski ritam i bluz bendovi idolizovali su Hookerov rad. Umetnici pionirske britanske ritam i bluz scene poput Rolling Stones, Animals i Yardbirds predstavili su Hookerov zvuk novoj i nestrpljivoj publici, čije su im divljenje i uticaj pomogli da Hookeru dodele status superzvezde. Do 1970. Hooker se preselio u Kaliforniju i bio zauzet saradnjom na nekoliko projekata s rock bendovima.

Istovremeno sarađujući s mnoštvom izdavačkih kuća i koristeći se različitim pseudonimima (John Lee Cooker, Delta John, The Boogie Man), proširuje popularnost među ljubiteljima bluesa i rocka. Godine 1962. objavljuje jednu od prelomnih snimaka kojom privlači pop-publiku (Boom Boom), a prva važna saradnja s rok muzičarima (sastav Canned Heat) zabeležena je na dvostrukom albumu Hooker ’n’ Heat (1971); godinu posle ostvario je saradnju i s Vanom Morrisonom na albumu Never Get Out of These Blues Alive. Iako je ugled stekao u području amplificiranog bluza, ostao je vezan i uz njegove izvorne, folk-stilove, objedinjujući duh Mississippija i električne inovacije koje će biti ugrađene u britanski blues (The Rolling Stones, Them, The Animals) te u blues rock (ZZ Top, Canned Heat, Ten Years After ).

Hookerov je pristup pesmama bio krajnje arhaičan. Mnoge njegove pesme su bile bliže holler napevima od bilo kojeg ranijeg blues hita. Sastojale su se od nerimovanih stihova s ubačenim ugođajnim jecajima. Većinu svojih najvećih pesama ostvario je sam, svojim glasom, električnom gitarom i ponekad uz udaranje nogama o pod (stvorio je na taj način vlastiti-boogie man style, zaštitni znak u svetu bluesa). Pesmama: Boom, boom i Dimples ostvario je nemerljiv uticaj na ekspanziju britanske ritam i bluz scene ranih šezdesetih (dovoljno je čuti zapaljive obrade ovih pesama od momaka iz The Animals). Čuvene je njegova saradnja sa bendom Canned heat iz 1970., i sjajni album Hooker and heat. Bio je to impresivan spoj blues tradicije i snage rock and roll muzike koja se tih godina bližila vrhuncu. Sledi kratko podsećanje na ovaj vanvremeni biser, sponu dvaju svetova koja je ostavila neizbrisiv trag u vremenu, svetu muzike i šire.

Canned heat & John Lee Hooker – Hooker & heat

Ovaj antologijski album bio je još jedna besmrtna priča o fatalnom spoju duha tradicije Delte i rock and rolla, priča o genijalnom John Lee Hookeru – gitaristi, pevaču i plodnom autoru, te belačkom američkom blues bendu oslonjenom na izvorište iz kojeg je sve poteklo krajem 19. veka. Američki beli blues bend Canned heat, široj publici poznat pre svega po hitu On the road again, osnovali su sredinom šezdesetih pevač Bob The Bear Hite, te gitarista, pevač i usni harmonikaš Alan Blind Owl Wilson (1943.-1970.), jedan od vodećih svetskih stručnjaka za blues svog vremena, vrsni autor.

Godine 1970. Canned heat ulaze u studio sa blues veteranom John Lee Hookerom i snimaju izvanredni blues album. Bilo je to pravo malo remek - delo i kako je neko pronicljivo primetio snimljeno je samo uz pomoć Hookerove gitare, noge koja je davala klasični boogie ritam i improvizovanih solaža na usnoj harmonici veličanstvenog Wilsona. Hooker je nakon snimanja albuma Hooker & heat (1970.) fasciniran izjavio kako nikada do tada nije imao posla sa boljim harmonikašem. Ostatak priče je nezaobilazni deo istorije moderne muzike, vrhunski album neverovatno pun duha, pozitivne energije i uzavrelog ritma, vreline Delte i praiskonskog duha izniklog iz krvi i znoja robova plantaža Juga. U njega je utkan suštinski Hookerov boogie man style, neprestano cupkanje i lupkanje nogom o pod u boom-boom ritmu i arhaični duh predaka, duh njihovih field holler napeva. Kada čujete neke od Hookerovih standarda: Boogie chillen, Dimples, Boom boom, Crawling king snake, Whiskey and wimmen, Big legs tight skirt, One bourbon, one scotch, one beer, naprosto osetite neverovatnu dozu prejakih emocija koje u vama raspale rhythm & blues feeling i teraju vas da zaplešete na njihovoj rasplamsanoj vatri. Takav je slučaj i sa albumom Hooker & heat.

Već sa uvodnom Messin’ with the hook uplovljavate u čarobni svet prastare Delte i Hookerovih gitarskih zaraznih ritmova, neprestanog pokreta, stalne promene ritma i glasa koji vas poziva da se priključite hipnotičkoj magiji, a odmah potom zagrmi ogoljenim akordima The Feelin’ is gone koja se prikrada, rafalno i moćno odzvanja iz dubina srca, solažom secira dušu i neprimetno ulazi pod kožu žrtve, čineći je nemoćnom da odoli izazovu i katarzičnom iskustvu. Iskustvu između šapata i zvučnog udara Hookerove impresivne gitarske tehnike, ogoljene, ritmične, neodoljive, strasne, nelogične, svojeglave. Ritam ubrzava i pojačava ubitačna Send me your pillow, brutalno pojednostavljena, boogie woogie napaljena, emotivna tužbalica, razarajuća kombinacija modernog hollera, arhaičnog ritma močvarne Delte i glasa koji nadire u talasima iz neistraženih dubina ranog bluesa. Sittin’ here thinkin’ glas je iz srca indijanske, razorene Amerike, iz duha afričkih predaka, sugestivan, hipnotički i moćan, ispresecan iznenadnim oštrim i zvečećim akordima, jecajima gitare unutar potmule, voodoo atmosfere predaka i njihovih kostiju razasutih diljem američke prerije. Meet me in the bottom poskakuje u klasičnom Hookerovom boogie man stilu, rafalno ispaljuje moćne akorde i neodoljivim blues vokalom starih majstora sa izvorišta obuzima dušu iskrenom emocijom. Teško je odoleti moćnom duhu jednostavnosti forme i neposrednosti duha koji razoružava emocijom srce na prvi dodir, otkucaj ustreptale gitare i noge neprestano daje naglasak na pokretu i ritmu. Alimonia blues izvire iz zvuka tišine, nestvarna, daleka, na momente ekstatična, prenaglašena nizovima oštrih i snažnih akorda, zvučnog udara gitarskog čekića. Pritajeno razarajuća, narativna, smeštena između krajnosti smiraja dana i uzavrele atmosfere letnje noći. Šapat i grmljavina, noć i dan. Ceo album odiše atmosferom smeštenom između krajnosti čudesne tišine i mirnoće i naglih survavanja, ustreptale vatrenosti, bola, straha i neodređene sreće. Poput plovidbe pučinom noću i borbe sa izazovima skrivenih hridi i iznenadnih oluja. Drifter odzvanja iz tame blues sete, jeca u ritmu stravično emotivne usne harmonike Alana Wilsona, uzdiže se, ponire, ustaje i ponovo pada, isprepletena snažnom mrežom ogoljenih Hookerovih akorda, a potom se poigrava glasom na vrelini uzburkane harmonike. You talk too much nastavlja priču u razigranom boogie ritmu, obojena neverovatnom improvizatorskom energijom i melodijom Wilsonove iskričave harmonike. Oni plešu u transu, prepliću se, zavode, reže, cvile, ubrzavaju ritam. Napetost pesama ublažava neobavezna priča Hookera i benda u kratkom predahu između dve oluje.

Burning hell u pravom smislu reči gori i sagoreva snagom Hookerovih ritmova, ukrašena impresivnim partijama bravuroznog i hipersenzibilnog harmonikaša Al Wilsona. On Hookerovu snažnu baražnu vatru ritmike dodatno raspiruje i ubrzava, stvarajući požar u srcu i duši blues čistunaca, svih onih koji dobrovoljno pristaju da sagore dušu i telo na vatri paklenog bluesa Delte. Elektrificiranom, pojačanom i ubrzanom do samog usijanja. Bottle up and go u ležernom stilu nastavlja da praši rhythm & blues stazama prašnjavih letnjih drumova, od krčme do krčme, sa podignutom flašom i srcem punim radosti, jednostavnog, bezrazložnog osmeha.

Drugi deo priče počinje sa The World today, tihom blues besedom, na koju se nadovezuje klasični hookerovski blues šablon, vatreni boogie dodir koji pleni snagom ritma i energičnošću – I got my eyes on you tutnji poput besmrtne Boogie chillen, jecajući između mnoštva naglašenih i razornih tonova, između ponora tišine i tame i razigranih vrhova nade i iznenadne svetlosti, prelivajući se u Hookerov suštinski standard Whiskey and wimmen, mikrokosmos čitave jedne jednostavne i srčane životne filozofije, smešten između topline, nežnosti i inspirativne neizvesnosti odnosa muškarca i žene, večne igre natopljene zadahom alkoholnih isparenja, večne igre iz koje proizilazi život zvani blues. Just you and me deo je istovetne igre, obojen melanholijom i krajnostima surove snage koja je prilagođava nežnosti i toplini žene, istovremeno se gušeći u titrajima vlastite oholosti i taštine. Gitara prigušeno jeca, bori se, isijava energiju nepresušnih životnih sokova i pomirljivo, mirno plovi putevima novih izazova, do granica bola i ljubavne tuge. U stilu Boom boom klasika kreće se i poletna Let’s make it, poigravajući se dinamikom ritmova, glasa i gitare. Ona nemilosrdno prži preostale emocije nakon burnih ljubavnih igara. Wilsonova harmonika leluja i poskakuje u duhu boogie man stylea nestajući u beskraju ogromne blues duše. Pea vine special još energičnije se kotrlja nizom moćnih akorda, eksponirajući bit rhythm & blues magije, retko viđene srčanosti i borbenog duha bluesmana sa obala večnog Mississippija i Hookerovog rodnog Clarksdalea.

Neprestanom promenom ritma Hooker gradi nepresušni izvor inspiracije i jedinstven mikrokosmos blues magije, završavajući ovaj antologijski album besmrtnom blues himnom Boogie chillen. Duh Delte izvire iz svake njegove pore i uz pomoć Wilsonove fantastične usne harmonike odvodi muziku stazama besmrtnika i beskraja, tamo gde stižu samo oni odabrani – sa jakom verom i još čistijim srcem.

Vremenom je euforija koja je pratila bluz ekspanziju šezdesetih, a samim tim i rad Hookera, tokom sedamdesetih naglo splasnula, ali... Tokom kasnih 1970-ih i 1980-ih  John Lee Hooker  je kontinuirano obilazio SAD i Evropu. Njegova pojava u legendarnom filmu Blues Brothers (1980.) rezultirala je još većim ugledom. Tada je u svojoj 72. godini objavio najveći album u svojoj karijeri, The Healer (1989.). Nagrađivani album iz 1989. godine spajao je savremene umetnike (Bonnie Raitt, Carlos Santana, Los Lobos, Robert Cray, Charlie Musselwhite i George Thorogood, između ostalih) s  Hookerom  na nekim od njegovih najpoznatijih pesama – I’m in the mood, Baby Lee, Sally Mae. The Healer je hvaljen od kritike i prodan u više od milion primeraka. Hooker je zaokružio deceniju kao gostujući izvođač s Rolling Stonesima, tokom njihove turneje Steel wheels 1989. godine.

Tokom devedesetih je izdao niz bitnih blues albuma – Mr. Lucky (1991.), Chill out (1995.) i Don’t look back (1997.), sarađujući sa većinom bitnih imena rock scene poput Carlosa Santane, Ry Coodera, Johnny Wintera, Keitha Richardsa i Van Morisona, a potom i bluzerima Albert Colinsom, Robert Crayom, Terry Evansom, Booker T Jonesom i bluzerkom Bonnie Raitt. Na njima su se našle mnoge moćne blues pesme, održavajući večni Hookerov kreativni plamen i nakon pola veka stvaralaštva. Bili su to biseri poput One bourbon, one scotch, one beer, Tupelo, Annie Mae, I cover the waterfront, Crawlin’ king snake, Dimples, Blues before sunrise, Red house. Za većinu afroameričkih muzičara Hookerove generacije naziv  Gospodin Srećni ( Mr. Lucky) bio bi barem malo ironičan, ali John Lee Hooker uživao je u mnogo više darova sreće (zaštitivši mudro i na vreme, za razliku od većine svojih crnih prijatelja, autorska prava i vremenom naplativši sav uloženi trud i znanje) nego što se to obično dešavalo ostalim legendarnim  bluesmanima. Za to što je mogao privući ka sebi, čak i u starosti, gomilu kolega muzičara i potencijalnih saradnika, uveliko je zaslužan hipnotički učinak njegove magične, ritmične muzike, mantri poput skandiranja nad nemilosrdno ponavljajućim ritmom gitare i stopala.

Kroz decenije rada Hookerovo veliko delo i doprinos modernoj muzici prepoznali su ne samo njegovi vršnjaci, već i mlađa generacija. Postao je poznato lice popularne kulture, nastupima u emisijama The Tonight Show i Late Night s Davidom Lettermanom. 1990. godine u njujorškom Madison Square Gardenu održao se masovan tribute koncert na kojem su nastupali Hooker i njegovi slavni gosti. Godinu dana kasnije, John Lee Hooker uvršten je u Rock & Roll Hall of fame, dok mu je 1997. dodeljena zvezda na hollywoodskom Walk of fame. Nakon izlaska Chill Out- a 1995. povukao se s redovnih nastupa, iako se još uvek povremeno pojavljivao na pozornici. 1997. otvorio je blues klub u San Franciscu pod nazivom Boom Boom Room Johna Leea Hookera.

Hooker je svetu muzike u nasleđe ostavio niz remek-dela, vanvremenskih blues pesama: Crawling king snake, Bootle up and go,  Hobo blues, Frisco blues, Big legs, tight skirt, One bourbon, one scotch, one beer, Whiskey and wimmen, I am in the mood, Hobo blues, Annie Mae. Bio je i ostao vanvremena veličina, blues div čiji su sirovi glas i jedinstvena gitara premostili sve generacije, pretvorivši jedinstvenu zvučnu magiju močvarne i mračne Delte u lepršav zvučni ritam i bluz ugođaj. Otišao je mirno, putem svojih pesama, u snu, 21. juna 2001. u svom domu u Los Altosu, California.

Svi moramo otići jednog dana. Živimo ovaj život koliko god možemo i pokušavamo to najbolje iskoristiti. To sam i učinio. Celi svoj život samo pokušavaj to najbolje iskoristiti.

by Dragan Uzelac

Happy 83rd birthday, Robert de Niro!!!

MARTIN SCORSESE: TAKSISTA (1976.)

            

                                                            

Robert De Niro (Travis Bickle, bivši američki marinac i vijetnamski veteran) pati od nesanice i neuroza i prijavljuje se da radi kao taksista (noćna smena). Novim poslom pokušava pronaći svrhu svoje egzistencije dok se istovremeno bori s usamljenošću, zamenivši vijetnamsku džunglu  urbanom džunglom Njujorka. Prefinjeni coll jazz svojom melanholijom i silnom duhovnom smirenošću prati njegov život na opasnim i uvrnutim ulicama New Yorka noću. Očaravajući jazz legendarnog  Bernarda Hermanna (setimo se samo kako je obojio svojim zvukom fascinantnu Hičkokovu Vrtoglavicu) u kombinaciji sa sjajnim scenarijom Paula Schredera (kultnog scenariste koji ovim filmom započinje plodonosnu saradnju sa Skorsezeom) čine ovaj film hipnotički privlačnim, napetim, mračnim i magičnim. Film prati Trejvisovu transformaciju i potonuće u ludilo. Film prati čudesno i mučno putovanje jednog urbanog antiheroja, marginalca i odbačenog usamljenika na tragičnom putu samospoznaje kroz urbanu otuđenost i očajanje – sve do krajnjeg iskupljenja, prelomne životne kote koja nas definitivno opredeljuje i određuje našu krajnju životnu destinaciju, zatvarajući pun krug. Vozeći taksi, Travis  razmišlja o duhu velegrada i moralnom rasulu.

Sve životinje izađu noću. Kurve, narkomanke, pederi, travestiti, doperi, džankiji. Bolesno. Jednog dana, prava kiša će pasti i opraće sav ovaj šljam sa ulica. Ja idem svuda naokolo. Vozim ljude u Bronx, Brooklyn, Harlem. Nije me briga. Meni je to svejedno.

Hladan i rezigniran, on posmatra svet oko sebe i oseća noćni puls velegrada. Upoznaje u prolazu čarobno lepu devojku Betsy (Cybil Shepherd) iz nekog sasvim drugog sveta, koja vodi političku kampanju za jednog od američkih predsedničkih kandidata. Njihova labava veza puca veoma brzo nakon romantične posete bioskopu. On sve više rezignirano oseća kako je svet koji ga okružuje, sa svim svojim gadostima, šljamom i frustracijama hladan, bezosećajan, nezahvalan i prljav iznutra. Vozeći se gradom sreće svakakve likove i ludake. Jazz, strašno dobar jazz provejava filmom puneći ga intenzivno emotivnim nabojem koji teži ka kulminaciji i eksploziji. Travisova unutrašnja preispitivanja sebe i sveta plutaju unutar pulsa velegrada i beskrajnih noći prepunih nepoželjnih stranaca i usamljenih marginalaca. Tama, hladni džez, bezosećajnost, distanciranost ljudi i žena, usamljenost, rezignacija - sve to tišti i pritiska psihu pobunjenog Travisa, pritiska nerve poput oblaka dima, isparenja na početku filma koje pod snažnim pritiskom zastire kadar i svu nekadašnju toplinu, opuštenost i ljudskost u zlu uzavrelog sveta duhovnog i moralnog posrnuća i pomame. Travisa prati usamljenost, nerazumevanje okoline i neizdrživa želja za radikalnom promenom svega, za nečim što će dati smisao njegovom životu i  sjebanosti, nervozi koju više ne može da kontroliše.

Slušajte, govnari, ludaci. Ovo je čovek koji to više neće da trpi. Koji se suprotstavlja šljamu, prljavštini, džukelama, đubretu, sranju. Evo ga neko ko je ustao protiv toga, ključne su Travisove reči dok se sprema fizički, psihički i sa oružjem da se suprotstavi svom šljamu koji zagušuje život Njujorka i njegovog malog mikrokosmosa. Pritisnuti, marginalizovani, prenapeti pojedinac modernog, apokaliptičnog sveta gramzivosti, bezdušnosti i sveopšteg haosa nakon propasti svih pravih vrednosti i ničeanske smrti Boga rezigniran, reaguje impulsivno, nihilistički.

Travis Bickle je toliko usamljen, rezigniran, nihilističan i očajan da pokušava ostvariti dijalog s ogledalom u legendarnom obraćanju samome sebi koje je više tužno, nego coolerski zabavno. Dok se naoružan fizički i psihički danima priprema za obračun sa svetom koji ga nepravedno odbacuje i izaziva u njemu sartrovsku mučninu, on u jednom momentu staje pred ogledalo (iskrivljene i surove stvarnosti) i obraća samome sebi: Meni govoriš? Ti govoriš meni? Govoriš meni?! Ja sam jedini ovde. U ogledalu Taxi Drivera pesimistični Scorsese je savršeno uhvatio nelagodni odraz postvijetnamskog New Yorka.

Njegov protest, unutrašnji bunt protiv zagađenog sveta sve više tinja u njemu, guši ga i radikalizuje se. Počinje sa fizičkim vežbama, čisti telo i duh, kupuje oružje i sa njim vežba. Želi da očisti svet od nagomilanog šljama. Nakon nekoliko neuspešnih pokušaja zavođenja službenice političke kampanje, Travis Bickle se odlučuje preuzeti inicijativu i sam napasti društvo koje ga ignoriše ili ne prihvata. Prvobitni plan je atentat na popularnog političkog kandidata, ali kada i to propadne, on pokuša spasiti društvo samoubilačkom misijom spašavanja maloletne prostitutke (Jodie Foster) od svodnika koji je zlostavlja. Robert de Niro prosto briljira, uvlačeći gledaoca svojim ludilom i harizmom totalno u film i vlastitu viziju (misiju). Upoznaje mladu prostitutku Iris (Jodie Foster). Pokušava da joj pomogne, izvuče iz kandži makroa i propasti. Sve je radikalniji, brutalniji i kreće u konačni obračun sa svetom u kojem ne postoji solucija za njega. Pravi irokez frizuru, oblači ratničku vijetnamku, farmerice i kaubojke i ... Prvo ubija omraženog makroa (Harvey Keitel), pravi masakr u bordelu i sam biva brutalno izranjavan.

Sledi potom neka vrsta katarzične i zlokobne tišine. Ledena jeza. Kamera se lagano kreće i beleži postapokaliptičnu atmosferu nakon pucnjave i masakra u tami noći i tami bordela iz ptičje (ili možda Božije?) perspektive. Posledice krvavog obračuna i lepote jednog sumanutog, odavno već obezboženog sveta nasilja, zla, iskorišćavanja ljudi i jurnjave za novcem deluju zastrašujuće hladno, neljudski. Nakon svega, sve(t) se vraća u normalu i uz lagane zvuke jazz saksofona Travis ponovo taksijem klizi nočnim ulicama velegrada. Desila se katarza sveta i sad je sve mnogo lakše.

Taksista je mračan i vrlo nasilan (mnogi kritičari su nakon premijere filma reditelju zamerali preteranu količinu nasilja) i malo je hollywoodskih projekata koji su toliko subverzivni i brutalno realni. Bile su to godine uzleta jedne sjajne generacije američkih reditelja – tzv. movie brats generation, predvođene mnoštvom budućih filmskih klasika poput Francisa Forda Coppole, Briana de Palme, Sydney Pollacka, Petera Bogdanovicha, Miloša Formana, Roberta Altmana, Williama Friedkina, George Roy Hilla, Michaela Cimina, Johna Carpentera, Stevena Spielberga, Georga Lucasa, Davida Lyncha (pomenimo samo neke od onih koji su se tek probijali, uz već dokazana imena poput Stanley Kubricka, Woody Allena, Sam Peckinpaha, Romana Polanskog, Boba Rafelsona, Arhur Penna, Bob Fossea), godine apsolutne autorske slobode, kreativnosti i antologijskih filmskih ostvarenja. Scorsese je pokazao drugačiju, suroviju sliku obećane zemlje Amerike. Bez ulepšavanja, licemerja, lažnog prikaza svakodnevice. Daleko od Američkog sna. Amerika je to u kojoj vladaju nemoral, kriminal i nedostatak empatije, nasilje, korupcija, lažni sjaj, ispraznost, duhovna inercija, poremećen sistem vrednosti, odsustvo ljudskosti. Ravnodušnost običnih ljudi omogućuje zadržavanje statusa quo. Jedini kome je stalo do promene, jedini koji želi promeniti stanje je usamljeni, depresivni Travis Bickle. Travis je (anti)heroj, čovek koji je, za razliku od ostalih, pokušao nešto promeniti.

Nagrađeno Zlatnom palmom i nominovano za četiri Oscara, uključujući one za najbolji film i glavnu mušku ulogu, prema mnogima najuspelije i istinski kultno ostvarenje Martina Scorsesea jedan je od najvažnijih američkih filmova 70-ih godina prošlog veka. Reč je o izuzetno uticajnom delu iz kojeg su neke replike postale deo opšte kulture, a za koji je scenario na temelju istinitih događaja, pokušaja atentata na guvernera Alabame, napisao ugledni scenarista i reditelj Paul Schrader. Ležeći u bolnici (nakon užasavajućeg perioda života u kojem je Pol Šreder, nakon razvoda, perioda alkoholisanja, beskućništva, besciljnog lutanja ulicama Njujorka doživeo krvarenje čira na želucu i bio na ivici odlaska s ovog sveta) i čitajući o Arthuru Bremeru, usamljeniku i egzekutoru neuspelog atentata na guvernera Alabame Georgea Wallacea tokom njegove predizborne kampanje, Schraderu je na pamet pao lik ogorčenog malog čoveka, taksiste i bivšeg vijetnamskog veterana, s kojim se zastrašujuće lako poistovetiti, zbog čega se film o patologiji usamljenosti i alijenaciji u velikim gradovima povezao s mnoštvom gledaoca. Ugođajem jedinstveno teskoban i izuzetno realističan film modernističke režije imponuje izrazito slojevitom i intrigantnom psihološkom razradom protagonista, podjednako kao i impresivnom fotografijom Michaela Chapmana te sjajnom muzikom Bernarda Herrmanna, koji je umro nekoliko sati nakon završetka komponovanja filmske partiture.

Razarajuće dobro, gusto strukturisano i prenapregnuto štivo sjajnog američkog reditelja Martina Scorsesea (17. novembar 1942. Njujork), na granici genijalnosti, ludila i ljudske izdržljivosti – tako autentično u svetu obilja nasilnosti, briljantno, sa neverovatno snažnim autorskim pečatom. Mladi Robert de Niro u jednom od svojih najboljih izdanja, u usponu prebogate karijere nakon Godfathera 2 i budućih Scorseseovih remek-dela koje je takođe obogatio svojim besmrtnim rolama - New York, New York i Razjareni bik.

 

by Dragan Uzelac

BOB DYLAN – Blowin' In The Wind (1963.)

 

BOB DYLAN – Blowin' In The Wind (1963.)

 

Album Freewheelin’ Bob Dylan (1963.) otvara epska Blowin’ In The Wind (bio je to april 1963. godine, vreme kada je lutajući trubadur Bob Dylan otkrio protestni folk-pokret i priklonio mu se s potpunom predanošću. Album prikazuje Dylana kao snažno angažovanog kantautora folk stila). Dvadesetdvogodišnji mladić, zapanjujuće svesno i pronicljivo, nazalno, sa setom u glasu, usnom harmonikom i akustičnom gitarom upitno se bavi čovekovom sudbinom u tadašnjem (današnjem?), surovom svetu. Koliko puta mora smrt da dođe da bi neko saznao da je suviše mnogo ljudi umrlo? peva mladi Dylan, pitajući Ameriku na ivici nuklearnog sukoba i atentata na predsednika Kennedyja u najavi - kuda i kako dalje?

How many roads must a man walk down
Before you call him a man?
How many seas must a white dove sail
Before she sleeps in the sand?
Yes, 'n' how many times must the cannon balls fly
Before they're forever banned?
The answer, my friend, is blowin' in the wind
The answer is blowin' in the wind

Yes, 'n' how many years can a mountain exist
Before it's washed to the sea?
Yes, 'n' how many years can some people exist
Before they're allowed to be free?
Yes, 'n' how many times can a man turn his head
And pretend that he just doesn't see?
The answer, my friend, is blowin' in the wind
The answer is blowin' in the wind

Yes, 'n' how many times must a man look up
Before he can see the sky?
Yes, 'n' how many ears must one man have
Before he can hear people cry?
Yes, 'n' how many deaths will it take till he knows
That too many people have died?
The answer, my friend, is blowin' in the wind
The answer is blowin' in the wind

 

Koliko li je teških puteva suđeno nekom
Da bi se zvao čovekom?
Koliko puta galeb mora da pobegne valu
Dok ne zaspi na žalu?
Koliko li još bombi mora svet da podnese
Dok ih se ne otrese?
Odgovor, prijatelju, na sve što te muči –
Odgovor u vetru huči.

Da vidiš trun plaveti, koliko puta treba
Da digneš pogled put neba?
Koliko se ušiju mora imati da se čuje
Tuđ vapaj sred oluje?
Koliko smrti treba da počne da te brine
Što odveć ljudi gine?
Odgovor, prijatelju, na sve što te muči –
Odgovor u vetru huči.

Koliko godina treba planina nebo da dere
Pa da je more spere?
Koliko godina treba ljudima otkad se rode
Da im se daju slobode?
Koliko puta čovek može da okrene glavu
Da ne bi video javu?
Odgovor, prijatelju, na sve što te muči –
Odgovor u vetru huči.

Odgovor, nažalost, niko do današnjih dana nije čuo - odneo ga je vetar... Ili – u vetru huči, kako je to sjajno preveo legendarni Dragoslav Andrić. Iako  Blowin’ In The Wind nije bila hit nakon prvog objavljivanja, nije uopšte uspela doći na top lestvicu, pesma je postala jedna od ključnih pesama 1960-ih - himna kulturne revolucije koja se dogodila među mladima u to vreme. U stihovnom smislu, Blowin’ in the Wind postavlja niz retoričkih pitanja koja služe za oslikavanje stanja društva u Sjedinjenim Američkim Državama tokom tog razdoblja - i još uvek do danas. Miroljubiva melodija sugeriše da iako niti jedna osoba nema odgovore, odgovor postoji i prirodan je poput vetra koji duva (huči).

U početku je Blowin’ in the Wind bila pesma od dva stiha koja je sadržavala prvi i treći stih poslednje pesme. Ovo je ono što je Dylan prvi put izveo uživo u aprilu 1962. u Gerde’s Folk Cityju u New Yorku. Ova izvedba je snimljena u celosti i kružila je među njegovim obožavaocima, a kasnije je objavljena na kolekciji rariteta uživo. Nedugo zatim Dylan je pesmi dodao srednji stih, koji je uključen u verziju snimljenu za album Freewhelin’ Bob Dylan. Dylan je pesmu prokomentarisao na sledeći način:

Ne mogu puno toga reći o ovoj pesmi osim da je odgovor u vetru. Nema ga ni u jednoj knjizi, filmu, TV emisiji ili grupi za raspravu. Čoveče, u vetru je – i duva u vetar. Previše ovih modernih ljudi govori mi gde je odgovor, ali oh, neću verovati u to. Još uvek kažem da je na vetru i baš kao nemiran komad papira mora malo pasti... Ali jedina nevolja je što niko ne pokupi odgovor kad padne, tako da ga previše ljudi ne vidi i ne zna... i onda odleti. I dalje tvrdim da su jedni od najvećih kriminalaca oni koji okreću glavu kad vide krivo i znaju da je krivo. Imam samo 21 godinu i znam da je bilo previše ratova... Vi ljudi iznad 21 godine ste stariji i pametniji.

Dylanove reči ispunjene su nadom mladosti, ali takođe pokazuju duboku mudrost i razumevanje ljudske prirode i sveta. On se nada svetskom miru, skladu među rasama i veruje da je mir prirodan put stvari, a majka priroda nam to pokušava reći. Muzički, Blowin’ in the Wind direktna je adaptacija gospel pesme No More Auction Block For Me. Pesma se razvila iz crnačke duhovne tradicije, a njezine verzije pod naslovom We Shall Overcome bile su popularne himne pokreta za građanska prava, uz Dylanovu melodiju naravno. Iako se čini da mnoga od Dylanovih retoričkih pitanja koja postavlja u Blowin’ In The Wind (pitanja rata, mira, slobode, jednakosti i pravde) nemaju lake odgovore ili uopšte nemaju konkretne odgovore, svako od njih podseća na lekcije i stvarnosti koje mogu dovesti do spoznaja o prirodi života i međusobnoj povezanosti ljudi.

Pesma Blowin’ in the Wind počinje pitanjem šta znači biti čovek u očima društva, pitanjem s koliko se cesta, odnosno s koliko izazova ČOVEK mora suočiti pre nego što bude prihvaćen. Zatim ispituje belu golubicu – simbol mira – i pita koliko dugo mora leteti preko mora pre nego što se može odmoriti u pesku. Potom se Dylan obraća ratu, postavljajući pitanje koliko puta moramo ispaliti topovske kugle jedni na druge pre nego što zauvek zabranimo rat. Stigavši do refrena, pesnik nam sugeriše (nije potrebno istaći da je Bob Dylan ovenčan Nobelovom nagradom za književnost) da odgovor huči u vetru – želeći nam time reći da je ključni odgovor čovečanstva istovremeno veoma lako razumljiv i potpuno apstraktan. Vetar (ili simbolički vetar, sam život od Boga) duva (ili huči) svaki dan, a ako odvojimo vreme (i srce) da ga poslušamo, mogli bismo se naći u meditativnom stanju (više svesti, duhovnog mira). U tom stanju, ljutnja i negativnost kao da trajno isparavaju i čovek se napokon oseća ugodno... srećan i zadovoljan sobom i drugima. Dylan nam metaforički sugeriše da putujući kroz život potražimo unutrašnji mir kako bismo omogućili mir unutar društva i sveta uopšte.

Nastavljajući svoje unutrašnje putovanje, upitnost smislom svega u potrazi za istinom, konačnim odgovorima na esencijalna pitanja života, Dylan u nastavku ove besmrtne pesme primećuje da će čak i moćna planina jednog dana podleći silama mora, sugerišući nam na nepostojanost života i snagu večne prirode. Zatim, čini se da Dylan direktno govori o borbi crnih Amerikanaca u sticanju svoje slobode, budući da su društvo i zakon pronašli načine da ih neprestano sputavaju od početka. To je nešto što je još uvek relevantno u društvu i danas.  Treći stih počinje apstraktnim pitanjem o mogućnosti čoveka da vidi nebo. Čini se očiglednim da svako može podići pogled i videti nebo, ali Dylan nam sugeriše da videti nebo znači imati perspektivu otvorenog uma i iskrene vere. Potom ističe da svi imamo uši i sluh, ali malo ko primećuje plač drugih oko sebe. Pitanje empatije više je nego očigledno – zašto je ima sve manje ili uopšte nema?

Na samom kraju jezivo emotivne, bolne, upitne i gotovo religiozne poeme, pesnik nas suočava sa slikama rata i smrti, postavljajući još jedno od ključnih pitanja sveta – kada će moćnici, vladari sveta i naših sudbina odlučiti da je dosta i da vreme ubijanju prestane?

Odgovor, prijatelju, na sve što te muči –
Odgovor u vetru huči.

 

by Dragan Uzelac, 2. avgust 2023.