THE STOOGES: The Stooges (1969.)

THE STOOGES: The Stooges (1969.)

 

The Stooges bili su popularni američki rock sastav najpoznatiji po uticajnoj ulozi koju su odigrali u stvaranju i popularizaciji punk rock žanra krajem 1960-ih i početkom 1970-ih. Punk rock je predstavljao posebno agresivnu varijantu rock muzike koja je započela krajem 1960-ih i prerasla u potpuni, međunarodni muzički žanr i ideološki pokret u 1970-ima. Izraz punk rock u početku se primenjivao na podgrupu amaterskih garažnih muzičara u 1960-ima. Bendovi koji su spadali u kategoriju ranog punk rocka imali su malo ili nimalo formalnog muzičkog obrazovanja i uopšte su bili daleko manje vešti od svojih profesionalnih kolega. Kao takvi, njihov stil sviranja bio je izrazito sirov i primitivan, kvalitet koji se pokazao popularnim među publikom zainteresovanom za pojednostavljenu alternativu tradicionalnom rocku. Krajem 1960-ih, novi punk bendovi poput Stoogesa i MC5 počeli su popularizovati punk rock kao varijantu hard rocka koja je odražavala borbe tinejdžerske teskobe i prenosila jasnu političku poruku.

Predvođeni frontmenom i pevačem Iggyjem Popom, glavna postava benda uključivala je basistu Davea Alexandera, gitaristu Rona Ashetona i bubnjara Scotta Ashetona. Od objavljivanja svog istoimenog debitantskog albuma iz 1969. godine (The Stooges), The Stooges su preokrenuli svet rock and rolla naglavačke svojim sirovim, primitivnim stilom sviranja i preteranim nastupima uživo. Uprkos snimanju samo dva dodatna albuma (Fun House & Raw Power) tokom svog prvog mandata, Iggy Pop i The Stooges ostavili su neizbrisiv trag u razvoju rocka koji se osećao generacijama koje dolaze.

Kada su The Stooges objavili svoj istoimeni debi album u avgustu 1969. godine, nije stigao sa uglađenošću ili pretenzijom koja je obeležavala mnoge njegove savremenike. Umesto toga, došao je sirov i glasan, unoseći primitivnu energiju u rok pejzaž koji je sve više privlačila složenost i idealizam. U to vreme, bendovi poput The Beatlesa su završavali svoje psihodelične eksperimente, a Led Zeppelin je tek počeo da oblikuje budućnost hard rocka. Nasuprot tome, The Stooges su se osvrnuli unazad i unutra, dosežući nešto primitivnije i neposrednije. Ovo je bio prvi album grupe koja će kasnije postati poznata kao jedan od temelja pank roka. Pa ipak, 1969. godine, The Stooges su bili više džoker nego pokret. Nije postojao obrazac za ono što su radili. Igi Pop, Ron Ešton, Skot Ešton i Dejv Aleksander doneli su zvuk koji je bio grub i nerafinisan, ali duboko namerno usmeren. Sa Džonom Kejlom iz grupe The Velvet Underground kao producentom, bend je krenuo u pokušaj da uhvati suštinu haosa i tinejdžerske dosade, ne kroz poeziju ili narativ, već kroz raspoloženje i ponavljanje. Produkcija na albumu The Stooges balansirala je između namernog i haotičnog. Zvuk albuma, koji vodi Džon Kejl, koji je godinu ranije napustio kultne The Velvet Underground, bio je hrapav i neposredan. Snimak deluje gotovo uživo, kao da bend svira u polupraznoj sobi sa preglasnim pojačalima. Ovaj lou-faj pristup savršeno odgovara raspoloženju. Dopunjuje sirovi, agresivni stav benda i pojačava osećaj da je ono što čujete nešto nefiltrirano.

Aranžmani na albumu bili su namerno minimalni. Ron Eštonova (Ron Asheton) gitarsko sviranje je jednostavno, ali snažno, oslanjajući se na ponavljanje kako bi se izgradila napetost. Numere poput 1969 i I Wanna Be Your Dog prikazuju rifove koji se petljaju sa hipnotičkom upornošću. Umesto da prelazi kroz razrađene progresije akorda, Ešton jaše nekoliko nota u zemlju, stvarajući efekat sličan transu. Njegovo sviranje je gusto i distorzirano, služeći više kao tup instrument nego melodijski vodič. U međuvremenu, bas linije Dejva Aleksandera (Dave Alexander) drže sve usidreno, često odražavajući gitaru kako bi izgradile zid zvuka, a ne melodijski kontrapunkt. Vokal Igija Popa (Iggy Pop) bio je ključan za identitet albuma. On ne peva u tradicionalnom smislu. Umesto toga, on reži, podsmeva se i mrmlja kroz tekstove, zvučeći više kao lik u pank predstavi nego kao frontmen rok benda. Njegov glas probija miks, ne sa jasnoćom već sa prisustvom. Što se tiče žanra, The Stooges se nalazi na granici između garažnog roka i proto-panka. Postoje tragovi bluza i hard roka, ali sve je lišeno viška. To je pank pre nego što je pank dobio ime. Album ne pokušava da spoji žanrove. Drži se svoje linije i gura je do krajnjih granica. Ono što ga čini svežim je čista smelost njegovog pristupa. U eri kada je rok često bio vezan za virtuoznost, The Stooges su izabrali stav umesto složenosti. I time su postavili temelje za pokret koji se neće u potpunosti razviti sve do godina kasnije.

 Tekstovi na ovom moćnom albumu bili su sirovi i jednostavni kao i muzika. Odražavali su svet adolescentske frustracije, čežnje i nemirne energije. Umesto da gradi složene narative ili poetske metafore, bend se odlučuje za direktnost. Teme su jasne: dosada, želja, pobuna i žudnja za nečim – bilo čim – što se oseća stvarno. Ova otvorenost nije mana; ona je deo osnovnog identiteta albuma. To je jezik nekoga ko ne želi previše da razmišlja, ko samo želi da oseti nešto u svetu koji se oseća utrnulo.

Pesma 1969 otvara album jednostavnom, ali oštroumnom izjavom: Pa, 1969. je, u redu, Širom SAD (Well it’s 1969, okay, All across the USA). 1969 savršeno postavlja ton. Njen mucavi rif i oštar, neukrašen tekst hvataju osećaj razočaranja sa kojim se bilo, i još uvek jeste, lako poistovetiti. Trenutak kada Igi izgovara Još jedna godina bez ičega da se radi deluje kao udarac bez šale - samo sirovi izraz besciljnosti.

Well, alright
Well, it's 1969, okay?
All across the USA
It's another year for me and you
Another year with nothing to do
Now, last year I was twenty-one
I didn't have a lot of fun
And now I'm gonna be twenty-two
I say "Oh my" and a, a "Boohoo"
And now I'm gonna be twenty-two
A "Oh my" and a, a "Boohoo"
Well, it's 1969, okay?
All across the USA
It's another year for me and you
Another year with nothing to do
Another year with nothing to do
Well, it's 1969
Well, it's 1969

Godina 1969. priziva slike istorijskih prekretnica i kulturnih revolucija, ali za The Stooges, ona nije govorila samo o društvenim promenama, već je odražavala i sveprisutnu dosadu američke omladine. Ikone proto-panka iz Mičigena su ovo osećanje uhvatile u varljivo jednostavnoj pesmi koja je odjekivala kroz vekove – jer je osećaj da nemate šta da radite bezvremenski. Zavirivanje u pesmu 1969 je putovanje u srce generacije zarobljene između kraja jedne ere i naleta nove. Iako 1969 na površini služi kao vremenski pečat, ona obuhvata godinu koja je svedočila sletanje na Mesec, Vudstok i vrhunac Vijetnamskog rata. Grupa The Stooges, predvođena enigmatičnim Igijem Popom, stajala je usred ovog haosa i umesto otvorenog protesta, ponudila je naraciju godine kako ju je doživljavala razočarana omladina – nesigurno balansirana na pragu odraslog doba. Bend, iako stručnjaci za umetnost subverzije, odlučio je da se ne fokusira na veličinu duha vremena, već na utemeljenu stvarnost individualnog razočaranja. Upravo ta oštra suprotstavljenost monumentalnog i svakodnevnog postavlja temelje za dublje razumevanje suštine pesme.

Igi Popov letargični, otegnuti vokal tokom cele pesme 1969 deluje manje kao proslava, a više kao rezignacija na godinu bez ičega da se radi. Ova apatija postala je preludijum pank egzistencijalnom kriku protiv društva koje je izgledalo ravnodušno prema težnjama svojih mlađih članova. Flertujući sa temama dosade i žeđi za smislom, grupa The Stooges je iskoristila moć ponavljanja i jednostavnosti kako bi istakla sveobuhvatni osećaj inercije koji su mnogi osećali u to vreme. Time su nesvesno postavili temelje za buduću pank (li)riku. Prošle godine sam imao 21 godinu, nisam se mnogo zabavio, a sada ću imati 22. Ovi nezaboravni stihovi obuhvataju dublji okean individualne borbe. Uronili smo u prelaz između uzrasta, između razigrane slobode mladosti i rastućih odgovornosti pravog sveta odraslih, postoji očigledan podton razočaranja; melanholična nostalgija za radostima koje 21 godina nije donela. Na prvi pogled, 1969 možda ne deluje kao buntovnička pesma. Nedostaje joj zapaljiva retorika njenih savremenika. Pa ipak, unutar svojih ponavljajućih akorda i tužnog refrena prolazećeg doba, pesma krije tihu pobunu — odbijanje da se prihvati somnambulistički marš kroz zabranjeni životni put. To je meditacija o ličnoj borbi da se pronađe smisleno uporište u eri koja zahteva i komformizam i radikalizam. Poruka se ne viče sa krovova; već izvire iz mesta introspekcije, preispitivanja i osećaja izgubljenog vremena. Iako nije odmah bila agresivna kao kasnije pank himne, 1969 nosi sirovu energiju i neuglađeni zvuk koji će postati obeležja žanra. Minimalističko muziciranje grupe The Stooges – namerni izbor da se izbegne složenost u korist direktnosti – stvorilo je zvučnu tapiseriju koja će odjeknuti kod budućih muzičara koji žele da uhvate duh vremena u njegovom najgolijem obliku.

Ponavljanje godine zadaje ton, ne kao proslava, već kao izjava malaksalosti. Pesma nije o kulturnim prekretnicama ili miru i ljubavi. Radi se o osećaju zaglavljenosti u vremenu koje obećava više nego što ispunjava. Poruka je manje o specifičnoj politici, a više o opštem nezadovoljstvu koje se krije odmah ispod površine. I Wanna Be Your Dog (Želim da budem tvoj pas) je verovatno najznačajnija numera albuma, a njen tekst je provokativan kao što i sam naslov sugeriše. Pesma pretvara ideju romantične ili seksualne čežnje u nešto mračnije i pokornije. Refren se ponavlja neumoljivom snagom, pretvarajući želju u opsesiju. Ovde nema mnogo suptilnosti, ali to joj daje snagu. Jednostavnost postaje pojanje, vrsta emocionalne predaje koja je istovremeno uznemirujuća i čudno iskrena. Želim da budem tvoj pas je centralni deo albuma i njegov najznačajniji trenutak. Od prvog zvuka distorziranog klavirskog akorda, najavljuje se pretećom. Ron Eštonov rif je jedna od velikih minimalističkih rok izjava - jednostavna, brutalna i hipnotička. Način na koji se gitara spaja sa basom Dejva Aleksandera i neumornim bubnjanjem Skota Eštona stvara puls koji se manje oseća kao gruv, a više kao pretnja. Nije samo muzika ono što je čini posebnom; to je način na koji se Igi Pop oslanja na očaj tekstova. On ne peva toliko koliko puzi kroz pesmu. Ta napetost između pokornosti i nasilja obuhvata suštinu albuma.

So messed up I want you here
In my room I want you here
Now we're gonna be face-to-face
And I'll lay right down In my favorite place

And now I wanna be your dog
Now I wanna be your dog
Now I wanna be your dog

Well, come on

Now I'm ready to close my eyes
And now I'm ready to close my mind
And now I'm ready to feel your hand
And lose my heart on the burning sands

And now I wanna be your dog
And now I wanna be your dog
Now I wanna be your dog

Well, come on

Kanališući sirovu, nefiltriranu energiju koja probija uglačanu površinu popularne muzike, pesma I Wanna Be Your Dog grupe The Stooges urla sa prvobitnom hitnošću koja odjekuje kroz generacije. Sa svojim gromoglasnim gitarskim rifovima i hipnotičkim naglaskom Igija Popa, numera ne samo da svira – ona vreba i luta, uvlačeći slušaoce u mračno zvučno iskustvo. Varljivo jednostavan tekst pesme nudi duboko složenu sliku, mešajući želju, pokornost i čežnju za povezivanjem u egzistencijalnom pejzažu. U svojoj srži, pesma I Wanna Be Your Dog duboko zalazi u dinamiku moći i želje. Ponavljana molba da želim biti tvoj pas je i vapaj za pokornim pripadanjem i deklaracija sirove potrebe. Ona invertira tradicionalne strukture moći, veličajući poniženje i ranjivost koje prate intenzivnu želju. Ova napetost između potčinjavanja i osnaživanja teče poput električne struje kroz pesmu, elektrifikujući svaku reč anksioznošću i oslobođenjem predaje. To je majstorska igra na temu guranja i povlačenja kontrole, koja govori o srži ljudskih odnosa.

Ponavljana mantra bliskosti – želim te ovde, u mojoj sobi, licem u lice – izaziva nefiltriranu intimnost koja uklanja svaku fasadu formalnosti. Želim da budem tvoj pas ne poziva samo subjekta u fizički prostor. To je neumorna težnja emocionalnoj bliskosti, podvlačeći potrebu za zajedničkom svešću koju obuhvata vrelina strasti. Ova želja za bliskošću je teritorijalna, ali nežna, životinjska, ali duboko ljudska. Govori o urođenoj potrebi za kontaktom i razumevanjem, sugerišući da samo u našim najranjivijim stanjima možemo otkriti – i uživati u – svom pravom ja. Grupa The Stooges stvara priču o poslušnosti koja je suprotna pobuni tog doba. Njihovo rešenje nije prkos već poslušnost, pronalaženje snage u činu dobrovoljne pokornosti. I Wanna Be Your Dog nije priča o ropstvu; to je himna autonomije, izboru kada i gde se predati. The Stooges hvataju dosadu jedne generacije, gde je postajanje tvojim psom sredstvo za bekstvo od monotonije i nihilizma tog doba. Surovost i ponavljanje pesme odražavaju monotoniju života, ali njeno grozničavo izvođenje je žestoko poricanje samozadovoljstva. Kroz ove stihove, slušalac je podstaknut da pronađe slobodu u lancima, smisao u haosu i život unutar statične buke. Izronivši iz surove lo-fi distorzije poput ratnog pokliča, I sada želim da budem tvoj pas otelotvoruje prkos kojim pesma zrači. Ovi stihovi nisu samo nezaboravni; oni su utisnuti u teksturu rok istorije, predstavljajući krik u prazninu koji su bezbrojni nezadovoljni mladi osećali kako odjekuje u njihovim grudima.

Motivi koji se ponavljaju na albumu uključuju izolaciju, ponavljanje i fizički pristup. U pesmi No Fun, Igi izražava vrstu nihilizma koja će kasnije postati pank osnov: Nema zabave, dušo moja, nema zabave, Nema zabave da se motaš okolo, Osećam se po starom. To je žalba, plač i izazov, sve u jednom. Ne nudi se rešenje - samo izjava osećaja koji odbija da se promeni.

No fun, my babe
No fun
No fun, my babe
No fun
No fun to hang around
Feelin' that same old way
No fun to hang around
Freaked out
For another day

No fun, my babe
No fun
No fun, my babe
No fun
No fun to be alone
Walking by myself
No fun to be alone
In love
With nobody else

Well, maybe go out, maybe stay home
Maybe call Mom on the telephone
Well c'mon, well c'mon
Well c'mon, well c'mon
Well c'mon, well c'mon
Well c'mon, well c'mon
No fun to be alone
No fun to be alone
Hang on
Don't you lemme go
No fun to alone
I said to be alone
I said to be alone
No fun

Well I say, I say c'mon Ron, I say
I say, c'mon, Ron
I say c'mon, Ron, and lemme
I say c'mon, Ron, and lemme hear you tell 'em
Lemme hear you tell 'em how I
Tell 'em how I, tell 'em how I
Tell 'em how I, tell 'em how I
Tell 'em how I feel
I say c'mon and tell 'em, tell 'em how I feel
Yeah, yeah, yeah

Well c'mon
Well c'mon
Well c'mon
Well c'mon
Well c'mon
Well c'mon
A-don't you, don't you, don't you
A-don't you, a-don't you, a-don't you, aah

Well c'mon, yeah
Yeah, man
I say, I say, I say-say, c'mon
Lemme say it, c'mon
Lemme say it, c'mon
Aah, hoo, hoo!

Pesma No Fun(Nije zabavno) grupe The Stooges na muzičkoj sceni pojavila se kao sirovi krik apatije i razočaranja, učvrstivši se kao proto-punk klasik. Iza svojih hrapavih riffova i prodorne iskrenosti, pesma hvata malaksalost jedne generacije i pretvara je u antihimnu - bojni poklič za one koji se dosađuju, nezadovoljni su i nemirno obeshrabreni. Ona je uspostavila The Stooges nihilistični pogled na svet. No Fun se oslanjala na osnovnu strukturu ponavljajućeg gitarskog rifa, istaknutu bas liniju i minimalne udaraljke. Ova jednostavnost doprinosila je sirovom, neuglađenom utisku pesme, njenom razularenom nekonformističkom kriku protiv društvenih, sputavajućih konvencija, buntu protiv dosade kojom jedno učmalo društvo zarobljava pojedinca. Bio je to iskonski vrisak protiv dosade i društvenih očekivanja, hvatajući nihilistički i energični duh benda.

 Uprkos naizgled direktnom refrenu i ogoljenoj melodijskoj agresivnosti, No Fun je nijansirana tapiserija mladalačkog nemira i bunta. Ona vešto hvata duh jednog doba, s kraja šezdesetih godina dvadesetog veka, a istovremeno nagoveštava rastući punk pokret. Pogled na tekst pesme No Fun otkriva narativ natopljen dosadom. Ponavljanje No fun, my babe, no fun nije samo stilski izbor; to je mantra koja obuhvata cikličku prirodu dosade i nezadovoljstva. Ovo nije samo odsutnost radosti; to je sumoran portret života zaglavljenog u monohromatskoj rutini.

Pesma The Stoogesa, predvođenih harizmatičnim Iggyjem Popom svodi postojanje na njegovu sumornu esenciju i egzistencijanu atrofiju, apsurd, neprekidnu petlju u kojoj je uzbuđenje nestalo, ostavljajući protagonistu prepuštenog moru istosti. Svakako, ovo je bio odraz Iggy Popovih vlastitih osećaja otuđenja, optužnica protiv društva koje je njegov osećaj svrhe narušilo. Poziv na akciju je sirov (Well c’mon, well c’mon…), a pesma postaje više od narativa - to je provokacija. Tim rečima, The Stooges se probijaju kroz eter kako bi protresli slušaoca iz letargije, vanvremenska gesta koja će odjeknuti kod budućih generacija pankera i nekonformista.

Među nezaboravnim stihovima pesme No Fun, No fun to hang around, Freaked out for another day (Nije zabavno, Nije zabavno družiti se, jedva čekam još jedan dan) savršeno obuhvata duh pesme. To je stih koji ne samo da odjekuje napetostima svog vremena, već i dalje odjekuje u sadašnjosti, utelovljujući osećaj pobune i frustracije društvenim konstruktom koji kao da nudi malo bega. Ta frustracija se pojačava prema vrhuncu pesme, sa strastvenim povicima Hajde, reci im, reci im kako se osećam. Ovde emocije preuzimaju strukturu, a haotična priroda ljudskog iskustva preliva se preko okvira teksta, zamagljujući granice između pesme i iskonskog vriska.

Slušajući No Fun danas, gotovo šest decenija kasnije, nemoguće je ne smatrati je temeljnim delom koje je prethodilo punk rocku. Stoogesi su bili ispred svog vremena, utelovljujući punk etos pre nego što je dobio ime. Čistom zvučnom snagom i lirskim nezadovoljstvom postavili su temelje za pokret koji će kasnije uteloviti isti duh razočaranja i gladi za autentičnošću i sirovom energijom. The Stooges, s Iggyjem Popom na čelu, nisu pevali samo o tome kako se ne zabavljaju - svoje su nezadovoljstvo kanalisali u muziku koja je bila beskompromisna. Time su utisnuli svoje ime u anale muzičke povesti, utičući na bezbrojne bendove i obožavaoce da prigrle uzbuđenje pronađeno u sirovom priznanju mračnijih emocionalnih krajolika života.

Pesma We Will Fall, iako kontroverzna, zauzima jedinstveno mesto na albumu. Njeno razvučeno, monotono skandiranje i proganjajući deo violine stvaraju atmosferu sličnu transu kakvu nije zabeleženo nigde drugde na albumu. Bilo da se posmatra kao hrabar eksperiment ili popustljivo skretanje sa puta, teško je poreći da dodaje teksturu inače čvrstom fokusu albuma.

Što se tiče lirske dubine, album The Stooges ne teži složenosti u tradicionalnom smislu. Nema slojevitih značenja ili skrivenih metafora koje čekaju da budu otkrivene. Umesto toga, emocionalni uticaj dolazi od sirove iskrenosti. Tekstovi izazivaju nemir i očaj, ne kroz pripovedanje, već kroz ritam i ton. Nisu namenjeni da se analiziraju u učionici - oni su namenjeni da se osete, viču, pa čak i ispljunu u prazninu. The Stooges ne prati tradicionalni luk ili narativ, ali postoji čudno jedinstvo u njegovom haosu. Razvoj albuma nije zasnovan na priči koja se odvija kroz numere. Umesto toga, oslanja se na raspoloženje i ponavljanje kako bi stvorio neku vrstu hipnotičke konzistentnosti. Čini se da svaka pesma izvire iz istog mračnog, lepljivog podruma emocija – dosade, požude, frustracije – bez pokušaja da se to reši ili pobegne. Taj izbor, bilo nameran ili instinktivan, daje albumu grub, ali stabilan tok.

Lista pesama počinje sa 1969, koja zadaje ton svojim osećajem razočaranja, a završava se sa Little Doll, koja ne nudi toliko završetak koliko poslednji nalet nemirne energije. Između toga, album ne menja dramatično brzine. Nema balada, nema interludija, nema velikih eksperimenata. Pesme poput No Fun, Real Cool Time i Ann drže se svojih osnovnih ideja i ne lutaju daleko. Ovo stvara neku vrstu emocionalne petlje – ista osećanja se izražavaju iznova i iznova, ali svaki put sa malo drugačijom oštrinom. To ponavljanje može testirati strpljenje nekih slušalaca. Postoje trenuci gde album preti da se zamuti sam sa sobom. We Will Fall, jedino značajno odstupanje u tonu i dužini, nudi svemirsku, monotonu atmosferu koja se čini u suprotnosti sa ostatkom albuma. Njegovo meditativno pojanje i jezive linije za violinu protežu se više od deset minuta, što neki mogu videti kao dobrodošlu promenu, dok bi drugi mogli smatrati da to usporava inače čvrst tempo albuma. To je jedini trenutak koji deluje kao da pripada drugom bendu - ili barem drugoj ideji. Sirova produkcija, prvobitni rifovi i prodorni vokali drže numere na okupu. Čak i kada se pojedinačne pesme ne ističu melodijski, one doprinose ukupnom osećaju albuma. Ovde postoji neka vrsta tvrdoglave kohezije. Studžisi nisu bili zainteresovani za raznolikost samu po sebi. Pronašli su zvuk i držali ga se, udarajući istu emotivnu notu dok nije pukla.

Kada su se The Stooges pojavili 1969. godine, nisu se lepo uklapali u pejzaž tog vremena. Psihodelični rok je još uvek odjekivao kroz mejnstrim svest, a progresivni rok je počeo da pomera granice komponovanja i tehničke veštine. U tom kontekstu, The Stooges su delovali kao odbacivanje rastuće sofisticiranosti roka. Nisu bili zainteresovani za virtuoznost ili studijske trikove. Umesto toga, sve su sveli na najvažnije delove - buku, ritam, stav - i time pomogli da se utrti novi put za rok muziku.  Iako termin pank neće postati deo muzičkog leksikona još nekoliko godina, ovaj debi je postavio mnoge nacrte žanra. Tupa instrumentacija albuma, podsmeh vokala i minimalistička struktura suprotstavili su se ekscesima kasnih 60-ih. Nije pokušavao da impresionira; pokušavao je da provocira. To je samo po sebi bilo radikalno. Malo je albuma u ​​to vreme bilo tako drsko u svom nepoštovanju uglađenosti ili složenosti.

Inovacija je ležala u posvećenosti benda zvuku koji se više osećao kao raspoloženje nego kao muzički stil. Džon Kejlova sirova produkcija dala je pesmama neulepšano, gotovo konfrontaciono prisustvo. Gitare nisu bile slojevite ili vajane; bile su nazubljene i glasne. Tekstovi nisu bili poetični; bili su sirovi, provokativni. Ova direktnost je delovala novo, ne zato što niko nikada ranije nije bio glasan ili drzak, već zato što su The Stooges te kvalitete učinili poentom celog albuma. Takođe su doveli u pitanje ideju o tome šta rok frontmen može biti. Igijev nestabilni nastup i konfrontaciono scensko prisustvo nastavili su da utiču na generacije izvođača, od Džonija Rotena do Kurta Kobejna. Njegov nastup na ovom albumu – podjednako lajanje, podsmeh i pevanje – nije bio tehnički impresivan, ali je nesumnjivo bio magnetičan. Elementi noise rocka, post-punka i industrijske muzike mogu se pratiti delom njihovog DNK do grupe The Stooges. U vreme objavljivanja, album su mnogi kritičari odbacili, a radio je previđao. Ali istorija ga je opravdala. Iako se nije visoko rangirao na top listama niti je preko noći pokrenuo pokret, na kraju je postao kamen temeljac onoga što rok može biti kada se oslobodi svog ega.

The Stooges je bio album koji napreduje instinktom. Ne teži savršenstvu i retko se bavi preciznošću. Umesto toga, hvata nešto mnogo neuhvatljivije: sirovu, nefiltriranu energiju. Snage albuma leže u njegovom beskompromisnom stavu, ogoljenom zvuku i sposobnosti da komunicira dosadu, požudu i frustraciju. Igi Pop i njegove kolege iz benda nisu pokušavali da budu pametni - pokušavali su da budu stvarni, i time su na kraju zvučali kao budućnost. Uz to, album nije bez svojih slabosti. Ponavljajuće strukture i ograničene melodijske varijacije možda se neće dopasti svakom slušaocu, posebno onima koji preferiraju dinamičniji ili uglađeniji zvuk. We Will Fall, iako zanimljiva po konceptu, može se osećati kao pogrešan korak u tempu u inače zgusnutoj kolekciji.

Ipak, uticaj The Stoogesa se ne može preceniti. Nije eksplodirao odmah po objavljivanju, ali je vremenom postao zvučna i ideološka osnova za pank, garažni i alternativni rok. Za slušaoce koji su spremni da ga shvate pod njegovim sopstvenim uslovima, album nudi nešto iskreno, oštro i čudno vanvremensko. To je album koji ne pokušava da se objasni – on jednostavno postoji, glasan i bez izvinjenja. Grupa The Stooges možda nije bila u potpunosti shvaćena u svoje vreme, ali je pomogla u oblikovanju zvuka i duha roka decenijama koje dolaze.

 

By Dragan Uzelac

NIRVANA: MTV unplugged (1993.)

 

NIRVANA: MTV unplugged (1993.)

 

Volim punk rock. Volim cure s čudnim očima. Volim droge (ali moje telo i um ne dopuštaju mi da ih uzimam). Volim strast. Volim odigrati pogrešnu kartu. Volim vinil. Volim se osećati krivim zato što sam beli američki muškarac. Volim spavati. Volim izazivati male pse koji glasno laju u parkiranim autima. Volim učiniti da se ljudi osećaju sretnima i nadmoćnima zbog svog reagovanja na moj izgled. Volim imati jaka mišljenja koja ne potkrepljuje ništa osim moje iskonske iskrenosti. Volim iskrenost. Nemam dovoljno iskrenosti. Volim se žaliti i ne činiti ništa da napravim stvari boljima. Volim optuživati generaciju mojih roditelja za to što su došli tako blizu društvene promene, a onda odustali nakon nekoliko uspelih pokušaja od strane medija i vlasti da se ocrni pokret time što će se koristiti Manson i drugi predstavnici hipija kao propagandni primeri da su oni samo nepatriotski, komunistički, satanistički, neljudski bolesnici, pa su onda baby-boomeri postali krajnje konformistički yuppijevski licemeri koje je neka generacija ikad dala.

Ovo su setna, zanesena fragmentarna sećanja na predvodnika jedne generacije i poslednji album koji je snimio pre nego što je zauvek otišao. Samoubistvo, ubistvo ili nesrećan slučaj - ostaće večno, klasično rock’n’roll pitanje kada je reč o još jednoj legendi, još jednom od velikana jednog čudesnog pokreta koji je obeležio drugu polovinu dvadesetog veka i zauvek promenio sve(t). Ovo su sećanja na Kurta Cobaina i njegov bend Nirvana, sećanja na njihov kultni isključen album, božanstvenu kolekciju pesama duboko uronjenih u bluz generacije X.

Mnogi mediji su preneli izjavu Kurta Cobaina da se bend prodao i da nema smisla da glume neke pankere i buntovnike, kada to više nisu.

Poslednji meseci pre smrti Kurta Cobaina bili su prilično haotični, ali uprkos svemu grupa je nakon meseci nagovaranja pristala na snimanje svog nastupa u serijalu MTV Unplugged te popularne muzičke televizije. MTV Unplugged in New York s Nirvanom snimljen je 18. novembra 1993. godine, nekoliko meseci pre samoubistva Kurta Cobaina 5. aprila 1994.

Bila je to čudesna, opraštajna Kurtova predstava obojena jedinstvenom, više nego emotivnom atmosferom, veličanstven rock’n’roll ugođaj koji se sastojao od 14 numera koje su predstavljale besmrtnu kombinaciju Nirvaninih kultnih pesama – u rasponu od bitlsovske, zapaljive pop numere About a Girl (koja je u ovoj verziji poprimila dodatnu magiju melodičnosti i hipersenzibilnosti, sve ono najbolje što je krasilo vanserijski talenat Kurta Cobaina), preko klasičnih Nirvana komada – Come As You Are, Polly i Dumb, koje kulminiraju u melanholiji bolno iskrenih slika jedne od najlepših Kurtovh pesama Something in the Way, zaključno sa nekom vrstom opraštaja u All Apologies.

Nirvaninoj besmrtnoj kolekciji pesama (snimljenih pre toga na svega tri studijska albuma – Bleach (1989.), Nevermind (1991.) i In Utero (1993.), ovde je pridodata niska ništa manje sjajnih bisera, obrada pesama sledećih bendova i izvođača: The Vaselines – Jesus Doesn’t Want Me for a Sunbeam, potom fascinantni triling numera benda Meat Puppets – Plateau, Oh Me & Lake of Fire (čiji su osnivači, braća Kirkvud (Chris i Curt Kirkwood) gostovali na ovom Nirvaninom nastupu snimljenom u Sony music studiju u New Yorku).

Šlag na torti, ono po čemu će mnogi ovaj album pamtiti zauvek, uzdižući ga na sam pijedestal vanvremenskih albuma rock’n’rolla, bile su jezivo dirljive i bolne, bluzirane obrade dva klasika – pesme Davida Bowiea – The Man Who Sold the World (sa njegovog trećeg, istoimenog studijskog solo albuma iz 1970.) i bluz standarda legendarnog Huddie Leadbellyja (jednog od mitskih bluzera iz prastarih legendi) – Where Did You Sleep Last Night?, tradicionala koji na više nego emotivan i bolan način, Kurtovim glasom koji se pretvara u krik očajnika napuklog glasa, zatvara ovaj album i jednu jedinstvenu priču o bendu koji nije prodao sebe ni svet, izvevši verovatno poslednju istinsku rokenrol revoluciju i zapečativši svoju sudbinu na najtragičniji mogući način... preselivši se preko zloslutnog kluba 27 u mit i čudesnu rock and roll legendu.

Potpunom muzičkom ugođaju ovog sudbinskog albuma doprineli su još i Pat Smear na akustičnoj gitari i Lori Goldston svirajući čelo. Sve je odisalo čudesnom, na neki način zloslutnom atmosferom opraštanja, gotovo ugođajem koji je ličio na pogrebne pripreme unutar studijske kamerne atmosfere kojom je dominirao na momente hladni, sarkastični Cobainov lik, doktor Džekil koji je na trenutak postajao svoja sušta suprotnost – više nego emotivni, bolno iskreni i empatični lik mister Hajda koji je svojom izvornom umetničkom toplinom numerama davao ono neizrecivo što predvodnike izdvaja iz gomile, dajući im čudestan harizmatični oreol posebnosti i sablasne privlačnosti. Iako se bližio kraju svog života, tonući sve više u pakleni svet narkotika i autodestrukcije, Kurt Cobain je upravo ovim albumom pokazao, dodatno, naravno, sav raskoš svog talenta i onu emotivnu, umetničku crtu koja ga je činila tako drugačijim, neponovljivim, gotovo magičnim.

Popularni MTV unplugged nastup Nirvane bio je gotovo otkazan zbog svađe (par meseci pred Cobainovu smrt, u vreme njegove apstinencijalne heroinske krize). Cobain se prvo posvađao s Daveom Grohlom, a kasnije i s MTV ekipom. Nije mu odgovarao zvuk na setu, a Grohl je, po njegovom mišljenju, svirao preglasno. S druge strane, planirali su svirati samo manje poznate pesme što se popularnoj muzičkoj televiziji nikako nije sviđalo (bilo je to vreme enormnog uspeha i popularnosti tzv. MTV unplugged nastupa, koje su svojim koncertima uveličale mnoge rock and roll legende, pre svih Eric Clapton i Neil Young. Došao je red i na Kurtovu Nirvanu, na vrhuncu svoje planetarne slave). Kurt se zapravo bojao svirati hitove bez moćne pozadine i grubog grunge zvuka. Novinar časopisa The Rolling Stone Album Guide, Čarls M. Jang, proglasio je album bendovim drugim remek-delom, posle Nevermind, tvrdeći da je Cobain mogao napraviti preokret sa folk muzikom isto kao što je učinio sa rock muzikom, zbog upečatljivog glasa, odličnog ukusa u obradi pesama, i kvaliteta njegovih pesama.

Kurt Cobain ne samo što je umro mlad, nego je to učinio pucnjem iz sačmarice u glavu. Ili nije - ako je verovati brojnim novinarima, prijateljima i fanovima koji na temelju niza nikad objašnjenih detalja iz istrage tvrde da je jedna od najpoznatijih ličnosti svoje generacije pao kao žrtva finansijske računice prema kojoj je mrtva rock zvezda daleko isplativija od živog i problematičnog zavisnika. S druge strane, postoje izvori skloni žutilu koji tvrde da je Kurt već kao klinac od 14 godina rekao da će postati rock zvezda i da će se na vrhuncu slave ubiti. Kako god bilo, nedugo nakon poslednjeg koncerta održanog u Rimu 1994. godine ugasio se život jednog od retkih glasnogovornika generacije. Telo Kurta Cobaina pronađeno je u stakleniku iznad garaže velike porodične kuće u elitnom delu Seattlea. Kurt je sebi oduzeo život nekoliko dana pre toga, dok je, na nesreću njegovih najbližih, ostao sam u kući tokom jedne od brojnih psihičkih kriza koje je proživljavao u svom kratkom, a umetnički prebogatom životu.

Nirvanin legendarni MTV nastup otvara božanstvena About a Girl, uvodeći nas svojom magičnom pop melodičnošću u čudesni svet dvojakih, intenzivnih osećanja koji se oduvek kretao između krajnosti izvorne, gotovo romantičarske lepote i brutalne tame koja je često graničila sa beskompromisnim nihilizmom Kurta Cobaina kao autora i više nego neobičnog, bolno iskrenog mladića. Pesma About a Girl bila je, pre svih, jedna tako čudesno melodična, emotivna, nežna i na suptilan način ironična numera Kurta Cobaina. About a Girl, magično bitlsovski lepršava, ljubavlju obojena, perfektna kombinacija andergraund beskompromisnosti i pop rok melodičnosti u E molu – predstavljala je smrtonosnu pop-rock kombinaciju koju će Cobain dovesti do savršenstva, ujedinivši pankersku ogoljenost i melodični pop klasicizam. Svojom lepršavošću i melodičnošću bila je naizgled anomalija na debitantskom Nirvaninom underground albumu Bleach, obojenom ogoljenom, žestokom energijom američkog alternativnog rok zvuka, ali, na drugi način, ova pesma duboko uronjena u rok tradiciju (legenda kaže da je nastala u momentu Kurtove inspiracije, nakon preslušavanja američkog izdanja The Beatles albuma Meet the Beatles) bila je putokaz ka budućim Nirvaninim klasičnim pop rok numerama tipa Polly ili bilo koje druge bitlsovski melodične Cobainove pesme. Po sopstvenom priznanju Kurta Cobaina prvi muzički uticaj na njega bila je muzika Beatlesa. Tetke su mi davale ploče Beatlesa koje sam slušao u nedogled., izjavio je 1993. godine (priča se da mu je omiljena pesma Beatlesa bila Hey Jude, dok je na njegovom sprovodu puštana pesma Johna Lennona In my Life).

Kurt Cobain je ovu pesmu napisao za njegovu tadašnju devojku - Tracy Marander (nakon njene primedbe da joj nije posvetio nijednu pesmu), kod koje je stanovao neko vreme nakon srednjoškolskih dana (nakon majčinog ultimatuma da nađe posao ili ode iz kuće, Cobain je neko vreme lutao naokolo tražeći se i sve više se okrećući muzici i svojoj underground misiji). Kako je Trejsi stalno radila (često i noću), on bi u to vreme pisao pesme jer mu je bilo dosadno bez nje, odnosno, produktivno je iskorištavao vreme dok nje nema. Stih koji kaže: Pristajem(I do) zapravo bi se doslovno mogao prevesti kao uzimam (ženidba, pristajanje na brak sa devojkom). Sećanja o životu Kurta Cobaina krajem osamdesetih govore nam da je on tada vodio neuredan i lenj, razbarušen život otpadnika od sistema, boemski, andergraund život momka posvećenog rokenrolu (u punom smislu tog pojma i poimanja života, tako simbolično i dirljivo opisan u legendarnoj numeri Something in the way) i njegova tadašnja devojka – Tracy Marander (na koju se odnosi pesma) mu je često prigovarala zbog toga i pretila mu da će ga ostaviti. Kurt ovde govori da pristaje na njene uslove samo da ga ne ostavi. Takođe, Kurt možda tu misli i da pristaje na to što on nije njezin centar sveta i što ne može biti stalno samo s njim kao što bi on to želeo. Već u sledećem stihu se može videti da ona očito ima puno obaveza i da nema mnogo vremena za njega.

Na lepršavu atmosferu Beatlesa devedesetih, koja svojom melodičnošću i unutrašnjom lepotom otvara Nirvanin MTV unplugged, nadovezuje se Come As You Are (jedan od bisera ultimativnog Neverminda) pesma koja na kontradiktoran način govori o tome kako očekujemo da se ljudi ponašaju. Lagane note i melodični ritmovi daju slušaocu privid uljuljkanosti i prihvaćenosti, da bi potom usledile reči No i don’t have a gun od kojih prolazi jeza. Cobain je rekao da je želeo da ovom pesmom pokaže kako je njegova poezija pisana za svet a ne za pojedinca i kako u ovom poremećenom svetu ima mesta za svakoga.

Sreli smo se na stepeništu, pričali smo o starim vremenima

Iako ja nisam onda bio onde, rekao je da sam mu bio prijatelj

Što me je iznenadilo, rekao sam mu u dva oka

Mislio sam da si umro, još davno pre

Oh ne, ne ja

Ja nikad nisam izgubio kontrolu

Ti si licem u lice

S čovekom koji je prodao svet

Nasmejao sam se i pružio mu ruku, i vratio se nazad kući

Tragao sam za formom i zemljom, godinama sam lutao

Gledao sam praznim pogledom na milione koju su bili ovde

Mora da smo umrli davno davno pre

Ko zna? Ja ne

Mi nikad nismo izgubili kontrolu

Vi ste licem u lice

S čovekom koji je prodao svet

 

U sličnom maniru je i obrada numere Jesus Wants Me for a Sunbeam, škotskog alternativnog benda The Vaselines. Bila je to tipična ironično-melodična izvedba Kurta Cobaina, njegov cool način da se predstavi pesma koja je u osnovi parodija hrišćanske dečije pesme I’ll be a sunbeam. Melodijska linija dodatno je ukrašena zvukom harmonike koju svira Kris Novoselić, dok pozadinsku pratnju dominantnom Cobainu čine Pat Smear i (ovaj put) David Grohl na gitarama. Veličanstven ugođaj provlači se sve vreme Nirvaninog nastupa – zrelost i samouverenost prosto dominiraju scenom, dok se u pozadini oseća neka vrsta hladnog oreola tame izmešana sa snažnim emotivnim nabojem koji je sve vreme pratio Nirvanine nastupe. Harizma Kurta Cobaina svetlost je koja kompletnu scenu ozračuje iznutra nekom posebnom vrstom tajnovitosti i sete, senke koja se provlači između poletnosti svirke i vokala koji prosto lebdi na talasima kobejnovskog magičnog dodira. Na veličanstven način uhvaćen je jedan neponovljiv trenutak u vremenu, poslednji sjaj jednog života koji se nepovratno gasio pred očima javnosti. Bila je to labudova pesma grunge pokreta, opraštaj od čoveka koji je život menjao za legendu poslednji put odbijajući svaku vrstu kompromisa.

Sećam se kako je neko rekao da ako probaš heroin, navučeš se. Naravno da sam se smejao i rugao toj ideji, ali sad verujem da je to vrlo tačno. Ne doslovno, mislim ako je jednom uzmeš nisi isti čas ovisan, obično treba mesec dana svakodnevnog korištenja za fizičku ovisnost. Ali nakon prvog puta tvoj um kaže aaah ovo je bilo jako ugodno, dok god to ne radim svaki dan neću imati problema. Problem je što se to dogodi s vremenom... Kod svakoga se ponekad barem jednom godišnje pojavi nekakva kriza, gubitak prijatelja ili dečka, cure, bliskog rođaka, onda ti droga kaže jebiga. Svaki ovisnik je rekao jebiga više puta nego što bi mogao izbrojati... Kad kažeš jebiga, dugi proces pokušavanja da izdržiš bez droge počinje. Prvo skidanje je obično lako ako imaš tablete. U osnovi spavaš. Što je po mom mišljenju loše jer pomisliš ako je tako lako onda se mogu navlačiti i skidati ostatak života. Ali drugi i treći put postane jako drugačije. Traje i 5 puta duže. Psihološki faktori su se ukorenili i nanose štete koliko i fizički. Svaki put kad se skidaš što vreme više prolazi to ti je neugodnije. Čak i oni s najvećim strahom od igle mogu žudeti za olakšanjem zabijanja inekcije u ruku. Ljudi su ubrizgavali vodu, cugu, vodicu za usta itd. Drogiranje je eskapizam hteo ti to priznati ili ne... Svaki narkić kojeg sam sreo borio se s tim barem 5 godina, a većina se bori oko 15-25 godina, dok konačno ne moraju spasti na drugu drogu - program od 12 koraka koji je sam po sebi još jedna droga/religija. Ako ti to uspeva, čini to. Ako ti je ego prevelik, počni od polja broj jedan i idi kroz psihološku rehabilitaciju. U svakom slučaju, imaš bar 5 do 10 godina borbe pred sobom.

Ako su prethodne tri numere bile briljantan uvod u MTV sesiju Nirvane, ono najbolje je tek dolazilo. Mnogi će Nirvanu upravo i pamtiti po obradi numere Davida Bowieja The Man Who Sold the World, toj briljantnoj gitarskoj i vokalnoj magiji, obojenoj jedinstvenom dozom sete i melodijske lepršavosti. Neverovatan spoj poletnosti, bluzirane romantike koja naprosto lebdi unutar kamerne studijske atmosfere i ispunjava prostor senzibilnošću koja dira dušu i srce. Teško je rečima opisati središnju gitarsku solo deonicu Kurta Cobaina, koja spada u neke od najlepših momenata r’n’r uopšte, momenata od kojih vam se zaustavlja dah i ledi krv u žilama od stravične čulnosti, hipersenzibilnosti trenutka u kojem vreme na trenutak staje... staje propuštajući zahuktali voz emocija na raskrsnici života, večnosti u jednom trenutku.

Da li su na autora Bowieja u trenutku stvaranja ove magične pesme uticale brojne navedene novele ili pak političke satire – The Man Who Sold the Moon, The Man Who Sold the Earth ili The Man Who Bought the World, verovatno je od manjeg značaja od činjenice da je stvorio magiju koju je Cobain, četiri decenije kasnije, transponovao u jednu od najlepših i najdirljivijih numera rock and rolla. Što se same priče na osnovu koje je Bowie napisao ovu dirljivu, bolnu temu tiče, ona izgleda ovako: Bowiev brat po majci, Terry, bio je smešten u duševnu bolnicu još dok je David – koji je u starijem bratu video svog važnog uzora – išao u školu. David ga je tada redovno posećivao, razvivši teoriju da se društvo na taj način obračunava, između ostalog i sa onima koji znaju istinu. Mislio sam da si umro usamljen, pre mnogo, mnogo vremena bilo je pitanje, a onda je sledio odgovor: O, ne, ja: ja nikada nisam izgubio kontrolu. Verovatno je ovako dirljiva tema, koja se doticala i njegovih problema sa društvom, nerazumevanjem i neprihvatanjem, veoma dojmila Kurta Cobaina, utičući na sam intenzitet i emotivnost  kojima je pesma otpevana i odsvirana, pretvorivši je u jedan od najsjajnijih Nirvaninih bisera.

Pretpostavljam da sam napisao pesmu Čovek koji je prodao svet jer je postojao deo mene koji sam tražio. Možda sada kada se osećam ugodnije sa načinom na koji živim svoj život i moje mentalno stanje i moje duhovno stanje bilo šta, možda osećam da sada postoji neka vrsta jedinstva. Ta pesma je za mene uvek bila primer toga kako se osećaš kada si mlad, kada znaš da postoji deo tebe koji još nisi stvarno sastavio. Imate sjajnu pretragu, veliku potrebu da saznate ko ste zaista.

Sve u svemu, Čovek koji je prodao svet  bavi se borbama s kojima se pojedinci suočavaju u pogledu vlastitog identiteta. Razotkriva koliko je lako promeniti vlastiti identitet kako bi se prilagodio trenutnom stilu života, a da se to i ne primeti. Uzdizanje do nivoa slave koju je David Bowie postigao dolazi se s mnogo odricanja. To je gotovo kao da prodajete svoju dušu i svoje male komadiće, deo po deo. Sve je u tome što je Bowie prodao svoju dušu i deliće sebe do te mere da više ne prepoznaje osobu kakva je danas. Za pesmu koju je napisao u jednom danu, neverovatno je dirljiva i iskrena, dublja nego što bi se očekivalo.

Pored pomenute interpretacije zagonetnog, višeznačnog teksta (koji je u rasponu od naučno-fantastične fikcije do moralnog, psihološkog rascepa čovekove ličnosti) koji je nastao u trenutku, pred samo snimanje pesme (na istoimenom Bowiejevom albumu – The Man Who Sold The World, 1970.) kao posledica frustracija i upitanosti autora kojim putem krenuti dalje unutar virovitog muzičkog sveta, pomenuo bih još jedno zanimljivo viđenje ove čudesne numere. Čovek koji susreće svoje drugo ja (ili jedno od bezbrojnih drugih ja) u trenutku samosvesnosti, shvata šta je mogao postati i razmatra život kakav bi mogao voditi da on je izgubio kontrolu. Kroz konformizam, ne gubeći kontrolu nad svojim emocijama ili životom, pripovedač prodaje svet, odriče se svih drugih života koje je mogao živeti u zamenu za čvrstoću i spokojnost, za život u kojem nema ni uzbuđenja ni traume. Ipak, taj drugi se s vremena na vreme pojavi, i iako pripovedač misli da je taj aspekt njegovog lika umro sam, davno davno, još uvek ga proganja i ismejava ga pomisao na ono što je moglo biti.

Kad se pripovedač udalji od drugoga, pokušava se vratiti u svoj dom, tražeći oblik i zemlju, lutajući godinama i zagledan u sve milione ovde, gomilu neotkrivenih ja, dualnost umnoženu do beskonačnosti. Postoji i pomak od izvesnosti do neizvesnosti: prvi refren kaže Oh ne, ne ja, dok drugi menja stih u Ko zna? Nisam ja. Pripovedač se preselio na nesigurno tlo, još se nije vratio kući. A tu je i sugestija da čak i ako to učini, dom više nikada neće biti isti, sada kada se suočio sa svojim novim znanjem. Moguće je i tradicionalnije moralističko gledište ove pesme (iako manje tekstualno potkrepljeno). To je slika u ogledalu gornjeg, već pomenutog scenarija pesme, u kojem je pripovedač prodao svet – dom, ženu, porodicu – kako bi delovao prema svojim željama, idealima. On se susreće s drugim, onim koji nikada nije izgubio kontrolu, ali koji u pripovedaču prepoznaje svoje drugo ja, čoveka koji je zaista prodao svet. Ukoreni pripovedač neuspešno se pokušava vratiti kući kako bi povratio izgubljeni Eden, ali nalazi sve milione ovde kako pokušavaju učiniti isto.

Uznemirujući aspekat pesme dodatno je pojačan muzičkom akordnom strukturom koja je jednako nelagodna kao i temeljne psihološke i filozofske ideje pesme (čoveka koji je prodao sve(t) ili pak sebe da bi uspeo). Prava briljantnost pesme je muzička metafora koju koristi Bowie, stalni, nepromjenjivi riff koji se skladno uklapa s tri pojedinačna akorda, a čiji se karakter menja dok se svira preko svakog.

Što se same muzičke izvedbe tiče, malo je ljubitelja kvalitetnog rokenrol zvuka koji neće potvrditi da je verzija Kurta Cobaina svojom magijom i čudesnom energijom, jakom emocijom i opštim utiskom nadmašila Bowiejev original. Dok se David Bowie oslanja na gitarski zvuk izvrsnog Micka Ronsona(njegov ikonični riff) i egzotični, suptilni zvuk orgulja te bliskoistočni prizvuk psihodelije čija se energija još uveliko osećala početkom sedamdesetih (sa znatno manje emotivnog naboja i autorske harizme), Kurt Cobain je unplugged obradom Čoveka koji je prodao svet dosegao jedan od svojih izvođačkih vrhunaca, jednu od svojih najemotivnijih izvedbi na sceni. Klimaks koji sledi unutar gitarske solo deonice (maestralno podržane od ostatka Nirvane pojačane gitaristom Patom Smearom) nešto je najemotivnije što se moglo čuti u poslednjih par decenija na rokenrol sceni sveta, naglašeno dvojakošću weltschmertza i svetlosti koja se nazire na kraju stepeništa ka nebu. Bio je to opraštajni, magični cobainovski dodir setne, rascepljene, tragične duše pre trenutka kada je definitivno odlučila da ode stepeništem ka nebu, nebeskoj verziji sebe same, trenutka pre nego bi u ime uspeha i enorme slave koju je bio dosegao prodao sebe ili sve(t)...

Pennyroyal Tea bila je sledeća numera na nastupu. Ovu himničnu Nirvaninu stvar Cobain je napisao još 1990.. Dejv i ja smo se zajebavali na nekom četvorokanalnom kasetofonu i ja sam tu pesmu smislio za nekih tridesetak sekundi. Posle tri godine sam seo i u potpunosti je završio za pola sata, ali neposredno pre nego što smo je snimili. Pomenuti pennyroyal tea predstavljao je vrstu čaja za koji se smatralo da može da izazove abortus. Narednu, melodičnu stvar Dumb Kurt je napisao leta 1990. Kobejn je rekao da pesma Dumb govori o mnogim ljudima koji svoj lični intelektualni razvoj guše gledajući televiziju deset sati dnevno i uživaju u tome.

 

Tekst Kobejnove numere Polly, naredne na MTV Unplugged albumu,  bio je napisan na osnovu stvarnog događaja u Takomi, iz juna 1987., kada je izvesnu, 14 godina staru devojčicu, koja se vraćala sa koncerta uhvatio manijak, potom je silovao i držao je obešenu o krov svoje kolibe mučeći je na razne načine.

Jedan od nekoliko vrhunaca Nirvaninog unplugged nastupa u New Yorku bila je i autobiografska, blues tema Something in the Way, kojom Cobain secira svoju prošlost i otkriva detalje iz svog detinjstva,  i kako je, dok je lutao kao beskućnik rodnim Aberdeenom,  spavao pod mostom, dok su mu jedino društvo pravile životinje koje bi ulovio.

U završnicu ovog vanvremenskog albuma, nakon niza Nirvaninih bisera (ukrašenog obradama The Vaselines i Davida Bowiea) uvodi nas Kurt Cobain, potpomognut braćom Kirkwood iz benda Meat Puppets (na gitari i basu), upravo numerama pomenutog dvojca i njihovog benda. Triling numera koji je usledio – Plateau, Oh, Me i Lake of Fire, veličanstveno lepršavih i kobejnovski moćnih, liričnih i melodijski savršenih doveo je ovaj nastup do jednog od vrhunca.

Pesmom Plateau uranjamo u jedinstveni, gotovo renesansni svet braće Kirkwood, koji hipnotičkim tonovima maestralno prate ispovedni ton Cobainovog vokala. Neka vrsta pritajene sete je tu na lepršavim talasima predivne melodije, lirski uglađenih, tako prijemčivih, bluziranih.

Pesma Plato počinje usponom, i bukvalnim i tematskim. Kako su se mnoge ruke popele na plato, pozvani smo da razmislimo o mnoštvu napora uloženih u težnji ka ciljevima. Plato je šifra za životna dostignuća, gde i sveti duhovi i voditelji tok-šoua ostavljaju svoj privremeni trag. Refren Ništa na vrhu osim kante i krpe i ilustrovane knjige o pticama tera slušaoca da se suoči sa surovim realnošću dostizanja vrha samo da bi pronašao svakodnevnicu. Da li su kanta i krpa alati za čišćenje ili simboli neizbežnog čišćenja nakon što se zabava postignuća završi? Štaviše, ilustrovana knjiga o pticama mogla bi da simbolizuje slobodu koja se nalazi u znanju i umetnosti – krila koja nam omogućavaju da se vinemo iznad svakodnevnice, ili je možda podsetnik da se nakon svih svetskih težnji povlačimo u kontemplativnu samoću obdarenu onim što smo naučili.

Svaki plato do kojeg se kasnije dođe postaje samo tačka gledišta za sledeći. Ljudsko stanje, u svom neumornom nezadovoljstvu, nikada ne može da se zadovolji trenutnim platoom, dostignućem (slično genijalnoj filozofskoj misli Artura Šopenahauera u njegovom besmrtnom delu Svet kao volja i predstava, gde je volja koja upravlja čovekom i svetom uvek nezadovoljna kada stigne do nekog cilja, platoa). Pa ipak, Kobejn uvodi obrt: zaključuje se da pravi uvid ne leži u kontinuiranom usponu, već u prepoznavanju platoa na kojem se trenutno nalazi. Uspon nije samo snalažljiva ambicija, već duboka potraga za smislom. Jedna od najprodornijih rečenica u pesmi, Kome treba akcija kada imaš reči, obuhvata prodornu kulturnu kritiku. Ona se bavi preferencijom retorike u odnosu na direktnu akciju, teoretisanjem iz fotelje u odnosu na opipljive mere i davanje prioriteta dijalogu u odnosu na dela. Alternativno, ova rečenica bi se mogla protumačiti i kao suptilna pohvala književnosti i misli. U svetu koji ceni fizičku primenu i akciju, Kobejn kao da sugeriše da reči zaista imaju moć. One nose težinu da inspirišu, provociraju i na kraju katalizuju promene – baš kao što su to njegovi tekstovi učinili u svetu muzike. Potraga za sledećim platoom ostaje zadivljujuća misterija dok pesma dostiže svoj kraj. Ova uporna čežnja za napretkom, za novim horizontima, pokretačka je snaga koja tera čovečanstvo da ide napred, čak i kada nije svesno odredišta. Pa ipak, usred ove neumorne potrage, postoji slučajno saznanje radosti u samom radu, koje se nalazi u stihovima Plato je čist, nema prljavštine, a rad je bio zabavan. Ovde Nirvana hvata inherentnu vrednost rada (ili možda sizifovsku utehu?) – sposobnost da se pronađe zadovoljstvo ne samo u dostizanju novih visina već i u samom činu penjanja.

 Oh, Me jednako je setna, laganog tempa, sa lenonovskim, dirljivim vokalom Kurta Cobaina. Gitarski zvuk je izuzetno čist, vazdušast, lelujav. Sve je u divnom poetičnom koloritu, začinjeno specifičnim kobejnovskim dodirom iskrene emocije. Neki od najlepših trenutaka u bogatoj umetničkoj karijeri Kurta Cobaina. Gotovo da čovek poželi da zauvek nastavi sa braćom Kirkwood čija je muzika prosto stopljena sa Cobainovim senzibilitetom.

 Pesma Oh, Me zaranja u suštinu bića, napetost između akcije i misli i neopisivu prirodu postojanja. Uvodni stihovi Kad bih morao da izgubim milju, kad bih morao da dodirnem osećanja, izgubio bih dušu, onako kako to radim stvaraju zamišljeno raspoloženje koje prožima srž pesme. Ovde Kobejn razmišlja o ceni introspekcije, kao da previše duboko kopanje po sopstvenim emocijama rizikuje samu suštinu duše. Ovo je duboko priznanje ranjivosti od strane kulturne ikone koja je obično slavljena zbog svoje buntovne hrabrosti. U stihovima Ne moram da razmišljam, samo moram da uradim, Rezultati su uvek savršeni, I to je stara vest, krije se oštar komentar o težnji ka savršenstvu i zabludi lakoće. Kobejn sardonično odbacuje ideju da se izvrsnost može postići bez razmišljanja, ismevajući prividnu jednostavnost za koju drugi mogu pretpostaviti da definiše njegov kreativni proces. U svetu zaljubljenom u lik mučenika, ovi stihovi nude sarkastičan odgovor, nagoveštavajući da ono što izgleda prirodno prožeto genijalnošću zapravo krije neprikazanu, mukotrpnu borbu. Takođe evocira ideju da se persona umorila od ove percepcije, označavajući je kao staru vest, i samim tim, banalnu očekivanost.

 Zanimljivo pitanje Da li biste želeli da čujete moj glas, posut emocijama, izmišljen pri vašem rođenju? otvara metadijalog o Kobejnovoj ulozi kao umetnika. Njegov glas nije samo doslovni medijum za njegove tekstove, već i metaforički odjekuje emocionalnom autentičnošću koju slušaoci žude. Oštro priznanje Ne vidim kraj sebe, celokupno svoje prostranstvo ne vidim, formulišem beskonačnost, uskladištenu duboko u meni vodi nas u srce egzistencijalnije teritorije pesme. Kobejn, poznat po preziru prema jednostavnim objašnjenjima, zarobljava slušaoca u introspektivnoj petlji, suočavajući se sa bezgraničnošću sopstva. Formulišući beskonačnost, Kobejn odbija linearno ili konačno razumevanje svog života ili identiteta, umesto toga postulirajući neopisivu dubinu u sebi. Ovo je kvintesencijalni grandž manifest: prkosno zagrljaj složenosti i kontradikcije. Kako se pesma vraća na početak ponavljanjem ranijih stihova, ciklična priroda pesme Oh Me postaje očigledna, odražavajući ponavljajuće misli koje proganjaju kutke naših umova. Ponavljanje naglašava neizbežne obrasce naših unutrašnjih monologa i dosledan povratak centralnim temama gubitka, savršenstva i emocionalne ranjivosti. Ovaj lirski izbor služi i kao muzički i tematski zanos, ponovo angažujući slušaoce sa osnovnim osećanjima pesme, a istovremeno aludira na često cikličnu prirodu ljudskih emocija i iskustva. Podvlači trajnu relevantnost ovih razmišljanja, označavajući Oh Me kao himnu za one koji traže smisao unutar i izvan muzike.

Lake of Fire je samo vatreni vrhunac saradnje pomenute trojke. Glas Kurta Cobaina jednostavno plovi, natopljen bolom i gorčinom, na talasima treperavih, iskričavih gitara Kirkwooda. Tako jednostavno, minimalistički, a opet više nego moćno, snažno duhovno i emotivno iskustvo. 

Gde odlaze loši ljudi kad umru?

Oni ne idu u raj gde anđeli lete

Silaze u jezero vatre i prže se...

Nirvanina izvedba pesme Lake of Fire, koju su originalno napisali Meat Puppets, prepuna je oštrih, jezivih slika. Pesma, izvedena sa ogoljenom sirovošću, bavi se temama smrtnosti i moralnog ekstrema. Glas Kurta Kobejna, težak od tereta teksta ove potresne pesme, transformiše jednostavne stihove u jezivo razmišljanje o onome što se nalazi iza vrata smrti. Priča o dami iz Duluta, koju je oborio ujed besnog psa, predstavlja dirljivu vinjetu unutar meditacije pesme o smrti. To je sirov snimak životnih nepredvidivosti, podsetnik na krhkost koja ističe naše postojanje. U tom svetlu, žuti mesec  kome ona zavija postaje simbol – možda svedok njene tuge, tihi pratilac na njenom poslednjem, prevremenom putovanju ili simbol ludila koje nas obuzima dok se borimo sa neizbežnošću smrti. Često pogrešno tumačena kao puko istraživanje kazne u zagrobnom životu, Lake of Fire vodi slušaoce u dublji egzistencijalni zaron. Minimalistička struktura i kriptični, ezoterični stihovi pesme pozivaju na višestruka tumačenja, izazivajući slušaoca da se suoči sa sopstvenim uverenjima o iskupljenju, ljudskom stanju i konačnosti smrti.

Where do bad folks go when they die?
They don't go to heaven where the angels fly
They go down to the lake of fire and fry
Won't see 'em again till the fourth of July

I knew a lady who came from Duluth
She got bit by a dog with a rabid tooth
She went to her grave just a little too soon
Flew away howling on the yellow moon

Where do bad folks go when they die?
They don't go to heaven where the angels fly
They go down to the lake of fire and fry
Won't see 'em again till the fourth of July

The people cry and the people moan
Look for a dry place to call their home
Try to find some place to rest their bones
While the angels and the devils try to make their own

Where do bad folks go when they die?
They don't go to heaven where the angels fly
They go down to the lake of fire and fry
Won't see 'em again till the fourth of July

Refren pesme Lake of Fire predstavlja oštru dihotomiju između idiličnog raja gde anđeli lete i mučnog jezera vatre. To je evokativna ilustracija binarnog moralnog koda koji oblikuje toliko religioznih narativa i društvenih normi. Ipak, Nirvanin grandž pristup, iznesen Kobejnovim nepogrešivim, čudesno emotivnim i sugestivnim vokalom, nudi prljavo ogledalo uglačanoj površini takvih priča. U njegovim rukama, pesma postaje manje upozorenje na božansku pravdu, a više odraz ljudske prisile da kategoriše moral u crno-belom. Ponavljajuća slika vatre i suda služi kao više od puke biblijske alegorije; to je metafora za nevolje koje ljudi doživljavaju u životu. Jezero vatre moglo bi biti prikaz ličnog pakla koji ljudi podnose, svaki suočen sa svojim ličnim patnjama i iskušenjima. Kada se posmatra kroz ovu prizmu, okruženje pesme je manje onostrana ravan večne kazne, a više pejzaž duše, gde se pojedinci suočavaju sa posledicama svojih postupaka i iskušenjima koja testiraju njihov duh.

Kobejnov promukli glas daje težinu teškoj situaciji ljudi koji plaču i jauču, prenoseći kolektivnu čežnju za predahom. Pesma evocira večnu potragu čovečanstva za pronalaženjem mira usred haosa, sigurnog utočišta od životnih oluja. Ova stalna potraga – za suvim mestom koje će nazvati svojim domom ili nekim utočištem gde neko može odmoriti svoje kosti – odražava univerzalnu želju za utehom pred nedaćama, a možda i nadu u konačno iskupljenje i olakšanje u zagrobnom životu.

Nakon Meat Puppets, numera All Apologies, sa svojim smirujućim, otužnim i ispovednim tonovima bila je kratki predah, uvod u krešendo, epohalno finale albuma. Kurtov opraštaj i izvinjenje svetu koji ga nije razumeo i prihvatao. Mnogi su smatrali da ispovedni ton ove pesme koja zatvara album In utero (i na neki način karijeru benda, nakon kojeg je usledio samo MTV unplugged koncert krajem iste, 1993. godine, u New Yorku, a potom i Kurtov suicid početkom aprila 1994., što je bio definitivni kraj benda i jedne epohe, poslednje rock and roll revolucije, grunge odiseje) ima nekog ličnog značaja za Kurta Cobaina. Njegov odgovor je bio više nego jasan: Ne, nema. Nema nikakve veze sa mnom. Ta pesma ne govori ni o čemu.

Za sam kraj je ostavljen legendarni blues Where Did You Sleep Last Night?, za sam kraj je ostavljen sav bol, očaj i Cobainov katarzični krik, zatvarajući jedan pakleni i mistični krug pesmom sa samog izvorišta muzike koju je Kurt Cobain doveo, vek kasnije, do verovatnog vrhunca... trenutka nakon kojeg je sve utihnulo, jer, nije više imalo smisla nastaviti dalje, jer nije se više imalo kud. Pesma se lagano razvija, u klasičnom blues maniru dvanaestice, podižući tempo i tenziju snagom ritma i neverovatno senzibilnim Kurtovim vokalom, vokalom koji se na kraju, napukao kao ogledalo iskrenih emocija, potpuno rastače i pretvara u bolni, brutalni blues krik.

My girl, my girl
Don't lie to me
Tell me, where did you sleep last night?

Blues Huddie Leadbellyja simbolično zatvara ovaj antologijski album, zatvara pun krug muzike i iskrenih osećanja koji su na put samospoznaje i samoostvarenja krenuli tamo negde krajem devetnaestog veka, da bi sa Kurtom Cobainom i njegovom grunge, punk rock verzijom na samom kraju stigli na mesto odakle su zapravo i krenuli, napravivši pun krug, magični krug dug čitav jedan vek i par miliona pesama, neponovljivih osećanja. Napravili pun krug, shvativši, napokon, da je krug zapravo nepravilan i da nema svoj stvarni kraj.

Nirvana: MTV Unplugged album predstavlja neponovljivo duhovno iskustvo, putovanje onom drugom, nesaznatljivom stranom postojanja čije se lepota samo da naslutiti kada otvorite sva svoja čula i srce, spremne da prime najiskrenije moguće emocije i lepote muzike veće i od samog života. U tih 53 minuta i 50 sekundi omogućeno vam je čudesnom Cobainovom magijom da uhvatite blejkovsku večnost u jednom nezaboravnom trenutku - trenutku koji ostaje i nakon što muzika i život utihnu.

 

By Dragan Uzelac