LUIS BUNUEL: FANTOM SLOBODE (1974)

 

Fantom slobode, kultni film španskog reditelja Luisa Bunjuela, predstavlja satiru i komediju apsurda koja razbija buržoaske konvencije i kritikuje hipokriziju ustaljene moralnosti. Bunjel ga smešta između temeljnih okvira jedne nekonformističke, (z)bunjuelovske stilistike i tematike – između nadrealističnog, snolikog ludila jednog krajnje satiričnog humora i sveta apsurda koji potire sve zdravorazumsko poimanje stvarnosti. Bunjuelov stilski manir i ovaj put je nadrealističan, prepun šokantnih prizora, apsurdnih situacija i logike sna. I sa ovim filmom on ostaje najznačajniji predstavnik filmske avangarde i nadrealističke struje evropske kinematografije.

Novi naslov trebalo je da bude ukazivanje počasti Karlu Marksu i njegovom fantomu komunizma koji kruži Evropom s početka Manifesta. Sloboda o kojoj je reč u prvoj sceni filma je politička i društvena sloboda, ali sloboda uskoro dobija drugi smisao, postaje umetnička i kreativna sloboda, jednako iluzorna kao ona prva.

The Phantom of Liberty nije preterano koherentan film, on se većinskim delom sastoji od nekolicine prilično slabo povezanih epizoda koje za cilj imaju da kroz jednu zaista kvalitetnu metaforu oslikaju na satiričan način grupu ljudi koji nisu ni svesni koliko su njihova shvatanja slobode, kao i ostala uverenja zaista plitka i lažna.  Film se faktički bavi shvatanjima termina slobode ljudi sa različitim kulturološkim, religijskim i estetskim pozadinama. Vrlo brzo se uviđa da je reditelj prvenstveno želeo da oslika jedan društveni eksperiment, zasnovan na različitim individuama izvučenim iz sopstvenih komfornih zona. Film je zaista pun apsurdnih, bizarnih i urnebesnih incidenata koji savršeno oslikavaju prirodu likova koje reditelj prezentuje iz jednog neljudskog ugla, ističući jasno šta je to što prezire kod ove površne i suštinski prazne grupe ljudi. Narativ filma je u potpunosti zbunjujući (zbunjuelovski), ali i to je naravno sa ciljem ismevanja tradicionalnog načina izlaganja priče u filmovima. Bunjuel po mnogo čemu ide u krajnosti, hiperboliše, i vešto pogađa svoje mete. Jedna od takvih poenti, vezana za buržoaziju, odnosila se na konvencije, i neprirodnost pojedinih od njih.  Visoko društvo u toalet za stolom legendarnoj apsurdnoj sceni potrebu za hranom tretira kao nepristojnost, dok je izbacivanje obrađenog materijala(izmeta) sasvim prihvatljivo izvoditi pred drugima. Izjednačujući fiziološke potrebe, i menjajući pravila konvencije, Bunjuel time ismeva precenjeni bonton i konvenciju uopšte, a s njom i one koji je preozbiljno shvataju. Čini se takođe da buržoazija nije jedina stvar koja se Bunjuelu ne sviđa u društvu. Bunjuel je vrlo opširan u svojoj priči, i dodiruje njome brojne segmente društvenog života, kritikujući svaki. Pri tom, apsurdnost svega toga u momentima prima čak i duhovite tonove, ali glavni motiv je jasno iscrtano nezadovoljstvo. Fantom je kritika, ponekad pojedinačna, ali u suštini opšta. Negde između konvencija, pravila ponašanja i birokratskih rituala nestaje i sloboda. 

Fantom slobode mi je, u svakom slučaju, jedan od najdražih filmova. Mislim da se zanimljivo razvija, volim ljubavnu scenu između tetke i nećaka u spavaćoj sobi u krčmi, volim kada traže devojčicu koja se navodno izgubila, a zapravo je tu, volim kada ona dvojica šefova policije odu na groblje, volim kraj filma u zoološkom vrtu, onaj uporni pogled noja koji kao da ima veštačke trepavice.

Film Fantom slobode govori o fantomskoj prirodi slobode, kako političke i društvene, tako i stvaralačke slobode umetnika. Kombinujući na zabavan način ironiju i nadrealizam Bunjuel na sebi svojstven način ismeva buržoaziju. Patetična etika i lažni moral vladara sveta suptilnom metaforom oslikani su na urnebesno satiričan i uvrnut način. Film tumači shvatanje termina sloboda od strane ljudi različitih kulturoloških i religioznih tradicija i pozadina. Film obiluje nizovima apsurdnih i bizarnih incidenata - površnost i praznina ljudi dati su na lucidno bunjuelovski, satiričan način. U ovom, na momente genijalnom, na momente potpuno bizarnom ostvarenju, Bunjuel napada potpuno iskrivljenu društvenu percepciju religije i slobode, poigravajući se sa tematikom politike, religije i seksa.

Obožavam san, kaže Bunjuel, čak i onda kada su moji snovi more, što je najčešći slučaj, i ta luda ljubav prema snu, oslobođena svakog pokušaja da se objasni, jedna je od dubokih sklonosti koji su me približili nadrealizmu.

Fantom slobode nalik je ređanju scena iz nečijeg sna. Priče se smenjuju, naizgled nepovezane, poput snolikih fragmenata – neprijatni čovek sa igrališta detetu daje fotke (na njima je nešto potpuno neočekivano). Medicinska sestra provodi noć u motelu gde upoznaje veoma čudne monahe – podložne porocima poput alkohola i kocke. Motel je na neki način metafora sveta koji nas okružuje, prepun naizgled običnih ljudi koji se u trenucima intime pretvaraju u ekscentrike i bizarne pojave poput sadista i mazohista, incestualnih osoba, perverznjaka svih mogućih vrsta i stilova ispoljavanja želja prikrivenih i potisnutih stegama i maskama civilizacije i licemerne uglađenosti. Ređaju se nizovi nadrealnih scena, unutar kojih se vrata soba koriste kao zavese na pozornici koje se iznova i iznova spuštaju i dižu uvodeći zbunjuelizovanog gledaoca u fluktuirajući apsurdni niz neočekivanih situacija i likova. Snajperista neočekivano biva slavljen kao heroj nakon što puca na prolaznike sa vrha novog nebodera. Uplakani roditelji traže od policije da pronađe njihovu nestalu devojčicu iako je ona sve vreme pored njih, a grupa formalno obučenih ljudi sedi oko stola za ručavanje na wc školjkama. Bunjuel, otac filmskog nadrealizma, napada potpuno iskrivljenu društvenu percepciju religije i slobode, napada srž licemernog sistema gde svi neizmerno lažu i foliraju se, loše glumeći vlastite umišljene životne uloge i iskonstruisane ego tripove o sopstvenoj neponovljivosti i veličini,  poigravajući se sa tematikom politike, religije i seksa, kultnim tabu temama u koje niko ne zadire praveći ih na taj način lažnim svetinjama. Bunjuel ponire smelo i lucidno u milenijumske virove ljudskih laži i licemerja, ne štedeći nikoga i ništa – apsurdni i nadrealni humor njegovo su sečivo koje secira svo ludilo sveta koji nestaje u sopstvenim suludim igrarijama i podlostima, perfidnim blasfemičnim i okoštalim gadostima i glupostima, konformizmu bez sadržaja, formalizmu bez ljudskosti i časti.

Slučajnost je gospodar svih stvari. Nužnost dolazi tek potom. Nužnost nema čistotu slučajnosti. To što mi je od svih mojih filmova Fantom slobode posebno drag, možda je i zbog toga što se bavi ovom nemogućom temom. U zakonima nužnosti koji nam omogućavaju da živimo zajedno, ne treba, međutim, videti fundamentalnu, primarnu nužnost. Meni se čini da u stvarnosti nije bilo nužno da ovaj svet uopšte postoji, niti je bilo nužno da mi budemo tu, da živimo i umiremo. Pošto smo mi deca slučajnosti, slučajnog susreta jednog spermatozoida i jajne ćelije, Zemlja i univerzum mogli su nastaviti i bez nas do kraja sveta. Nepojmljiva je slika praznog i beskonačnog univerzuma koji praktično ničemu ne bi služio, kojeg ni jedna inteligencija ne bi posmatrala, koji bi postojao samo za sebe, kao trajni haos, ponor neobjašnjivo lišen života. Neki sanjaju o svemiru koji je beskonačan, drugi ga vide kao konačnog u prostoru i vremenu. Ja sebe vidim između ove dve tajne, jer ni u jednu od njih ne možemo prodreti. S jedne strane, slika beskonačnog univerzuma je nepojmljiva. S druge strane, predstava o konačnom univerzumu koji jednog dana više neće postojati gura me u ništavilo o kojem se ne može misliti, i to me u isto vreme i očarava i plaši. Idem od jednog do drugog. Ne znam kuda ću. Zamislimo da slučajnost ne postoji i da čitava istorija sveta, koja je najednom postala logična i predvidiva, može da se sažme u nekoliko matematičkih formula. U tom slučaju bilo bi neophodno verovati u Boga, pretpostaviti neminovno aktivno postojanje velikog časovničara ,  vrhovnog bića koje sve uređuje. Međutim, zar nije taj svemoćni Bog mogao iz hira stvoriti svet prepušten slučajnosti? Nije, odgovaraju filozofi. Slučajnost ne može biti božija tvorevina jer je ona negacija Boga. Ova dva pojma isključuju jedan drugog.Verovati ili neverovati - dođe mu na isto. Da mi neko, ovog časa, dokaže svetlo prisustvo Boga, to apsolutno ništa ne bi promenilo u mom ponašanju. Ne mogu da poverujem da me Bog neprestano gleda, da se bavi mojim zdravljem, mojim željama i greškama. Ne mogu da poverujem, a ne mogu ni da prihvatim, da može da me kazni za večna vremena. Šta sam ja za njega? Ništa, senka napravljena od blata. Moj boravak na ovom svetu je toliko kratak da za sobom ne ostavlja traga. Ja sam običan smrtnik, ne značim ništa ni u prostoru ni u vremenu. Bog se ne bavi nama. Ako postoji, to je kao i da ne postoji. Ovakva razmišljanja sam davno formulisao kao : Ja sam ateista zahvaljujući Bogu. Suluda je potreba da sve razumemo, a time i umanjimo, uprosečimo . Kada bismo bili u stanju da svoju sudbinu prepustimo slučajnostima i bespogovorno prihvatimo tajnu svog života, mogli bismo se približiti nekakvoj sreći, postali bismo nevini. Mašta je naša najveća privilegija. Razumeti je užasno. Sreća je prihvatiti neočekivano.

 

U svojim znamenitim filmskim ostvarenjima: Viridijana, Simon pustinjak, Lepotica dana, Diskretni šarm buržoazije, Taj mračni predmet želja. Bunjuel se obračunava sa licemerjem, amoralnošću i prazninom sveta, kao što hrabro i odlučno zauzima svoj borbeni, beskompromisni, antiklerikalni stav u rodnoj Španiji, zemlji u kojoj sveštenstvo igra jednu od najbitnijih, presudnih uloga oblikujući svest naroda. Bunjuel ostaje jedan od najžešćih kritičara savremenog sveta kao i tvorac erotskog filma. U rasponu od nadrealizma i neorealizma, do modernizma i postmodernizma, Bunjuel stvara jednu od najimpresivnijih kolekcija filmskih remek-dela unutar celokupne istorije filma.

Bunjuel je kasnije objašnjavao da je film Fantom slobode bio baziran na onome što je video na slici El tres de mayo umetnika Francisco Jose de Goye. U svetu relativiteta, nedorečenosti, licemerja, nelogičnosti, laži, prolaznosti i fantomske slobode, samo je puka anarhija na neki način logična.

 

by Dragan Uzelac

LET IZNAD KUKAVIČJEG GNEZDA (priča o kultnom romanu i filmu)

 

Ludnica kao metafora modernog društva: da li su pravi ludaci u ludnicama ili van njih?

 

Nastao iz pera američkog pisca, bitnika i buntovnika Kena Kizija (Ken Kesey), čoveka koji je i sam imao čast da upozna psihijatrijsku ustanovu iznutra, kaznionu za nepodobne i neprilagođene otpadnike od sistema i društva u burnom previranju šezdesetih godina 20.-og veka, roman Let iznad kukavičjeg gnezda(1962.) iskrena je ispovest čoveka-osuđenika koji je proveo neko vreme na popravci i prilagođavanju unutar psihijatrijske ustanove. Ken Kesey rođen je 17. septembra 1935. godine u La Junti, Colorado. Pohađao je Univerzitet Stanford. Tokom pohađanja Stanforda, 1960. godine Kesey se dobrovoljno javio kao plaćeni eksperimentalni subjekt u studiji koju je provela američka vojska u kojoj su mu davali lekove za promenu uma i tražili da ih izvesti o njihovim učincima. Kizi je zapravo bio pokusni kunić u čudesnom eksperimentu pod sponzorstvom američke vlade s dotada malo poznatim psihodeličnim supstancama, meskalinom i LSD-jem. To je iskustvo značajno uticalo na njegov pogled na svet i potaknulo ga na pisanje romana. Kesey će nastaviti rekreativno konzumirati LSD tokom svog života. Drugi važan izvor inspiracije za Let iznad kukavičjeg gnezda jeste Keseyjevo iskustvo rada bolničkog pomoćnika u noćnoj smeni na psihijatrijskom odelu bolnice u Menlo Parku u Kaliforniji. Kizijevi eksperimenti pod uticajem droga poslužili su kao inspiracija za hipi pokret.  Ta iskustva poslužila su mu kao osnova za njegov roman iz 1962. - Let iznad kukavičjeg gnezda koji je ispitivao zloupotrebe sistema nad pojedincem i koji je predstavljao njegov snažni simbol psihodeličnog otpora konformizmu i društvenim normama. Ken Kizi je kasnije priznao da je nekoliko prvih stranica knjige Let iznad kukavičjeg gnezda nastalo pod uticajem pejotla, a da su mu LSD i meskalin pružili sasvim drugačiju perspektivu o ljudima u mentalnoj ustanovi. Naslov Kizijevog romana potiče od poslednjeg stiha pesme za decu koju je poglavica Bromden često slušao u detinjstvu:

Vintery, mintery, cutery, corn,
Apple seed and apple thorn,
Wire, briar, limber lock,
Three geese in a flock,
One flew East,
One flew West,
And one flew over the cuckoo’s nest...

Deceniju kasnije, pomenuti roman poslužiće reditelju Milošu Formanu i sjajnoj glumačkoj ekipi, na čelu sa briljantnim Džekom Nikolsonom, kao literarni predložak za kreaciju kultnog filmskog ostvarenja. Roman Let iznad kukavičjeg gnezda objavljen je 1962. i odmah je stekao veliku popularnost. Knjiga, u kojoj je ludnica metafora bolesnog društva, stekla je ubrzo kultni status. Danas ovaj roman smatraju nezaobilaznim klasikom šezdesetih godina, a Formanova ekranizacija nagrađena je s pet najvažnijih Oscara - za najbolji film, glavnog glumca, glavnu glumicu, reditelja i scenario. Premda je Ken Kesey tvrdio da je premlad da bi bio bitnik, a prestar da bi postao hipik, njegov Let iznad kukavičjeg gnezda bio je u skladu s buntovničkim i slobodoumnim duhom vremena, te je kao jedno od temeljnih dela antiautoritarnog usmerenja bitno pridoneo njegovu oblikovanju. U Letu iznad kukavičjeg gnezda Miloš Forman dao je upečatljivu sliku ludnice kao metafore savremenog sveta. Opisujući borbu pojedinca protiv autoritarnog društva, Forman se ne referira samo na svoju domovinu, tada komunističku Čehoslovačku, nego i na demokratska društva poput SAD-a. Film stavlja naglasak na moć koju institucija ima nad pojedincem ili, tačnije, na nemoć samih pojedinaca unutar institucije. Pokušaji obuzdavanja McMurphyja lekovima te kasnije elektrokonvulzivnom terapijom pokazali su se neuspešnima. Njegova borba da vrati duh slobode u srca pacijenata u početku se pokazao nepremostivim problemom za sestru Ratched i ostale radnike ustanove, no ona završava tragično. Nakon samoubistva mladog pacijenta Billyja kojem je prethodio bes sestre Ratched (i opraštajna noćna žurka na samom psihijatrijskom odeljku koju je McMurphy priredio sabraći, pacijentima, planirajući potom bekstvo sa Bromdenom - prepunu alkohola, bluda i urnebesnog humora), McMurphy pronalazi krivca upravo u njoj. On gubi kontrolu te skače na nju pokušavajući je udaviti. Sprečen je i odveden. Kao završni pokušaj institucije da vrati kontrolu i ponovno uspostavi autoritet nad McMurphyjem je izvršena lobotomija. Film završava njegovom psihološkom smrću. Zbog lobotomije je ostao bez ličnosti, samosvesti, poput biljke, mrtav u svakom smislu osim fizičkom. Osoba bez ikakve očite mentalne bolesti, čiji je jedini greh bio pobuna protiv institucije u kojoj se našla kao neprilagođena sistemu, zbog svog je bunta na kraju izgubila sebe samu. Pobeda sistema nad pojedincem bila je trijumfalna i više nego brutalna i perfidna, bez ustezanja sadistička!

 

Radnja romana je smeštena u jednu psihijatrijsku ustanovu u Oregonu, a narator je poglavica Bromden, koji je polu-Indijanac, a u ovoj ustanovi je već 10 godina. Razlog što je on u psihijatrijskoj ustanovi je paranoja, koja nam je evidentna još od samog početka romana, a pati i od halucinacija. To je glavni razlog zašto se on pretvara da je gluv i nem, iako on zapravo vrlo dobro prati situaciju u ludnici. Pacijenti u ovoj ustanovi se dele na dve grupe – tu su akutni, koji nekako mogu biti izlečeni, i hronični, kojima manje-više pomoći nema; i te dve grupe se ne mešaju. Njima upravlja glavna sestra Ratčed, koja predstavlja i figuru glavnog negativca u ovom romanu. Ona je nekada bila vojnička medicinska sestra, i svaki problem rešava vrlo strogim pristupom. Ukoliko se desi da pacijent ne posluša, slede elektrošokovi, a ponekad i lobotomija. Iako sve teče po nekom svom planu, psihijatrijska ustanova i život u njoj će se promeniti kada dođe Mekmarfi, zvanično kockar, iako poglavica Bromden oseća da u njemu postoji nešto što je drugačije. Mekmarfi će zauzeti figuru neke vrste vođe, posebno kada se opkladi sa svim pacijentima da će moći da iznervira glavnu sestru Ratčed i time dokaže da ona zapravo kastrira muškarce.

Roman pripoveda poglavica Bromden, što znači da je u pitanju perspektiva iz prvog lica jednine, što je sa jedne strane vrlo lako pratiti, jer Bromden, odnosno Kizi, nema komplikovan jezik. Na momente jeste konfuzno – ali ne u smislu razumevanja, već shvatanja da li treba verovati osobi koja je u psihijatrijskoj ustanovi ili ne, i da li se sve to zapravo događa. Ipak, Bromden predstavlja jednog dobrog pripovedača koji nam, osim priče o bolnici, pripoveda i delove svog života i magle u svojoj glavi koju želi da raščisti. Postoje dve glavne teme u samom romanu, a to su opasnost žena i nevidljivost. Ovo prvo je vrlo interesantno, jer ni dan danas nije jasno da li je ovaj pristup feministički ili krajnje šovinistički. Naime, žene u romanu su predstavljene kao negativci, na čelu sa sestrom Ratčed. Svaka žena u romanu nosi neku vrstu straha sa sobom, jer je svakog od muških pacijenata ove bolnice uništila jedna ženska figura u životu. Tu je majka poglavice Bromden koja je bila strah i trepet (pa je čak i supruga pretvorila u nebitnog pijanca) kao glavni primer ženske moći posle sestre Ratčed. Nevidljivost je, pak, druga glavna tema ovog romana. Kao glavni simbol toga vidimo naratora, koji se godinama pravi da je gluv i nem da bi bio nevidljiv, iako je zapravo toliko visok da ne može ostati nezapažen. Ono što je glavna poenta iza ovog motiva u romanu je nevidljivost mentalno nestabilnih osoba – a ako uzmemo u obzir godinu u kojoj je ovaj roman pisan, možemo i da pretpostavimo na koji način se sve to odigravalo. Isto kao u ovom romanu, pacijenti u psihijatrijskim ustanovama bili su zaboravljeni i prepušteni kakvom god raspoloženju čelnika baš te ustanove, što Kizi, na kritički način, naziva nevidiljivošću.

U filmu se analizira da li su ludaci mentalno poremećene osobe ili individue koje bolešću reaguju na nenormalno i bolesno društvo. Da li su pravi ludaci u ludnicama ili van njih, da li je opšteprihvaćena normalnost u stvari najopasnija bolest?.

Ludnica je predstavljena kao metafora modernog društva, a glavni lik – buntovni Mekmarfi, kao odmetnik koji postaje štićenik te iste mentalne bolnice  i buni se protiv represivnog sistema, postavljajući nezgodna pitanja o normalnosti i nenormalnosti u modernom svetu. Iako se radnja filma odigrava u mentalnoj ustanovi, cilj filma nije da istakne simptome mentalnih bolesti, već slobodu duha u zatvorenom sistemu. Njegov otpor i bunt su iskreni i otvoreni jer on oseća neodoljivu žeđ za promenom i oslobođenjem od stega lažnog morala. Let iznad kukavičjeg gnezda je jedna obična priča, o životima običnih ljudi, koji se putem dobre motivacije ponovo osećaju živim, spoznavši da je promena moguća i dobijaju napokon za šta da se bore. Bolno sumorni vizuelni stil savršeno postavlja ton filma, provlačeći priču od zaista poletne, do razarajuće i depresivne. Muziku za film je radio sjajni Džek Niče (Jack Nitzsche), po vokaciji pijanista, gitarista, saksofonista, kompozitor, aranžer, producent, a usput saradnik Roling Stonsa (Rolling Stones), Bafalo Springfilda (Buffalo Springfield) i Nil Janga (Neil Young).

Neizostavni deo svake iole ozbiljnije filmske kolekcije, Oskarima okićeno remek delo iz 1975.-e godine, moćna je tragikomedija, brutalna satira na račun američkog društva koja pršti od britkih dijaloga, dosetki i humora, osvetljavajući sistem iznutra, ispod svih nafilovanih naslaga licemerja i opštenarodnog blagostanja. Ispovest poglavice Bromdena, američkog Indijanca smeštenog unutar rezervata psihijatrijske ustanove, gde svi greškom veruju da je gluvonem i da ne kapira obradu materijala i lažne osmehe osoblja zaduženog za prevaspitavanje nepodobnih elemenata društva, metaforična je priča o američkom društvu i njegovom obračunu sa nepoželjnim pojavama i pojedincima, ustanovi koju vodi hladna, svemoćna i arogantna sestra Ratčed, simbol sistema.

    Uhodani sistem ispiranja mozgova, dobrovoljnog mazohizma, truleži, sivila i monotonije godinama ništa ne narušava, sve do trenutka kada u njega dospeva sitni prevarant nesputanog duha - Randolf Patrik Mekmarfi. Tu negde i kreće priča filma, urnebesna tragedija naših života, večni odnos Sistem-pojedinac, priča o istini i istini, licemerju i gluposti koja se obično tragično završava - kako za poslušnike, tako i za sve one koji pokušaju da kažu šta misle, rade šta im se prohte na svoju ruku i time remete preko potrebni red i mir projektovanog blagostanja i sveopšte sreće.

 

Radnja filma odvija se u psihijatrijskoj ustanovi u Oregonu, S.A.D., koja je poprište borbe institucije i pojedinca. Randolf Patrik Mekmarfi pokušava da promeni funkcionisanje ustanove. On se buni protiv niza besmislenih propisa koji ograničavaju slobodu, zdravlje i ljudsko dostojanstvo pacijenata, razbija rutinu bolnice(sistema) dovodeći njen humani program za pomoć ljudima do apsurda. Kroz tu borbu, prikazana je kritika bihejviorističke psihologije i veličanje humanističkih principa. Oličenje hladnog i okrutnog sistema predstavlja glavna sestra Ratčed. Reč gnezdo u naslovu filma, odnosno duševna bolnica simbol je za čovekovo gnezdo, sužen duhovni prostor u kome provodi život. Ako mali čovek pokuša da prekrši zakone i nametnuta društvena pravila njega će osuditi kao ludaka i kazniti izolacijom i odstranjenjem iz pravedne zajednice. Biće primoran da sebe svede na poslušnika i da čini samo ono što se od njega očekuje. Usprotivi li se i krene u potragu i borbu za istinom i slobodom, biće smešten na otrežnjavajuće lečenje. Jedini način da se sistem promeni je iznutra.

Film uz koji sam odrastao i sazrevao, pregledao ga i iščitavao do iznemoglosti, jedan je od onih sudbinskih u kojima pronalazite sebe, svoje snove, ideje, nemire i strepnje, čitav jedan život i ludilo sveta čiji ste nevoljni deo. Preslikana slika stvarnosti, u kojoj svaki misleći pojedinac nespreman na zadatu ulogu i podaništvo unutar vekovima unapred zadatog sistema i namenjene mu epizodne uloge otaljavanja, sreće radi, biva poslat na obradu i preispitivanje na ovaj ili onaj način, što uglavnom dovodi do potpunog slamanja duha, lobotomije i nestanka nepoželjnog ili pobune, sa uglavnom istim završetkom, ono je što izbija iz svake pore ovog genijalnog ostvarenja. Priča, da gledajući ovaj film o nama i suštini svih naših problema, grohotom se smejemo, uglavnom ne nalazeći da smo to u stvari mi, u nekom sličnom ili istom društvu, uglavnom je već viđena- i samim tim tragičnija.

Da li čovek može da živi izvan sistema? Da li može da se izbori sa njim? Može li sačuvati svoju autentičnost i slobodu, ili mora pristati na kompromise kako bi opstao? Vredi li se uopšte boriti za slobodu, ili je to borba sa vetrenjačama?

Let iznad kukavičjeg gnezda priča je o slobodnom duhu čoveka koji je zarobljen u kavezu sistema (kojeg simbolizuje psihijatrijska ustanova). On je priča prožeta duhom britkog humora koji predstavlja kontrapunkt temeljnoj tragičnoj noti romana. On je priča o psihijatrijskoj bolnici  (u kojoj smo svi smešteni) kao metafori bolesnog društva. Priča o nama, lobotomiziranima demagogijom, medijima, politikom, religijom koji pasivno, poput biljaka prihvatamo istinu društva i podnosimo život kao unapred zadati, nepromenjivi ultimatum vladara sveta. Priča o kafkijanskoj autokratskoj sili birokratije koja gnječi i uništava duh pobunjenog i samosvesnog pojedinca – priča o donkihotovskoj borbi sa vetrenjačama sveta. U filmu je normalno predstavljeno kao kontrolisanje i manipulisanje u sistemu, a nenormalni su ljudi koji to ne podnose i koji pokušavaju na bilo koji način da se suprostave. Jer, neuobičajeni obrasci ponašanja narušavaju društvene norme. Udaraju na sistem. A sistem je tu zbog nas. Da nam, stvarajući iluziju normalnog – nemaštovito programiranu satnicu slobode – čvrsto drži ruke. I povremeno nas šalje na popravku. U odgovarajuću instituciju, gde je život siguran i zdrav, obogaćen šarenim sedativima, veselim elektro-šokovima, diskretnom lobotomijom i, naravno – čeličnim rešetkama.

Prisećam se šeretskog osmeha buntovnika bez razloga Mekmarfija kada u žabokrečini ludnice saznaje da je većina pacijenata tu zapravo dobrovoljno. Tragična spoznaja, uprkos blagotvornom dejstvu humora od kojeg sve puca, dovodi ga do ludila. Utehu pronalazi u nenadanom otkriću da se poglavica Bromden, kao od brega odvaljen, sve vreme zapravo pravi lud, izigravajući moćnike njihovim načinom prevare.

Pre nego što se odluče za bekstvo, dolazi do ključnog dijaloga između njih dvojice, gde kroz razmenu ličnih impresija i iskustava iznose srž problema i kakvu takvu nadu za bekstvo iz pakla.

 

Mekmarfi: Poglavico, ne mogu više ovo da podnesem. Treba da izađemo odavde.

Bromden:Ne mogu.Jednostavno ne mogu.

Mekmarfi: Lakše je nego što misliš, Poglavico.

Bromden: Možda za tebe.Mnogo si veći od mene.

Mekmarfi: Zašto, Poglavico, velik si kao trup od stabla.

Bromden: Moj otac je bio velik. On je radio kako je hteo. Zato su svi bili protiv njega. Poslednji put kada sam ga video bio je mrtav pijan. I svaki put kada bi stavio flašu u usta, ne bi uspeo da se odvoji od nje. Toliko je pio dok se nije tako usukao, dobio bore i požuteo, da ga ni psi nisu prepoznavali.

Mekmarfi: Ubilo ga, jel’?

Poglavica: Ne kažem da su ga ubili. Samo su ga obrađivali, onako kako to sad rade tebi.

Glavni protagonista filma, Randolf Patrik Mekamarfi, simboličko oličenje radikalnog bunta i duha šezdestih, sveg onog bitničkog, rokerskog, hipi i andergraund ustalasanog miljea koji je smelo ustao protiv jednog rigidnog, američkog društvenog sistema do grla zaglavljenog u besmisao vijetnamskog rata i građanske, studentske proteste širom Amerike svojski se trudi suprotstaviti Establišmentu i pobediti Sistem bez ispaljenog hica. No, kako smo naučili još kod Kafke, autokratska sila redovno (z)gnječi individualca i potpuno mu skrši nesalomivi duh. Forman jednim od svojih antologijskih krupnih kadrova pred kraj filma snima McMurphyja izgubljenog u nesređenim mislima, prodire u njegovu slomljenu dušu i na licu mu hvata rezigniranost, svest da je donkihotovski boj protiv vetrenjača nepovratno izgubljen. Na tragičnom kraju iznova trijumfuje iracionalno. Ipak, i pored činjenice što Mekmarfi završava kao žrtva lobotomije, a potom i biva ugušen, kao biljka, od strane saborca Bromdena, završnica otvara poslednju nadu unutar scene gde poglavica Bromden uspeva da pobegne iz psihijatrijske ustanove, uspeva, makar na tren, da se oslobodi kandži neuništivog, sveprisutnog sistema za slamanje duha i slobode pojedinca, slobode svakog od nas. Najupečatljiviji deo filma je upravo kraj sa kadrovima Poglavice koji beži iz mentalne institucije dok ostali pacijenti gledaju i dive se njegovoj smelosti. Duh slobode, smešten iza rešetaka psihijatrijske ustanove za nepodobne, buntovne, drugačije i neprilagođene na kraju filma ipak, makar simbolično, pobeđuje - poglavica Bromden s kojim se McMurphy sprijateljio i usadio mu slobodarske ideje uspeva zauvek pobeći iz “ludare“, uspeva pobediti i nadvladati zli i naopaki sistem.

 

Ključni roman, nastao iz slobodarskog duha šezdesetih, pretočen u kultni film, ostaje kao žig u vremenu, duh cinizma, groteske i satire, njegovog veličanstva - humora, koji sada slobodno luta po svetu kao upozorenje, poruka nedosanjanog sna o slobodi, let iznad kukavičjeg gnezda ukopanog u rovove zlobe, gluposti i nesuvisle ideje o mogućnosti pobede nad temeljnim ljudskim vrednostima, moći vere, istine, ljubavi, humora i kreativnosti otpornih. Let iznad kukavičjeg gnezda ostaje univerzalnom umetničkom predstavom u kinematografskoj i kniževnoj formi o sveopštem stanju svesti (ili bolje rečeno o odsustvu iste u savremenom, haotičnom i ispraznom svetu golog materijalizma, animalnih zadovoljstava i virtualne stvarnosti koja lagano odnosi prevagu nad realnošću) o ljudskoj nemoći u modernom svetu apsurdnih mehanizama kontrole i upravljanja, kapitala i politike o savremenom svetu punom strahova, bezumnosti i bezizlaznosti.

 

by Dragan Uzelac

WOUNDED KNEE(RANJENO KOLENO

 

WOUNDED KNEE(RANJENO KOLENO) i konačno uvođenje „demokratije“ – Priča o masakru nad severnoameričkim Indijancima

Ako su Evro-Amerikanci počinili genocid bilo gde na kontinentu nad Indijancima, onda je to bilo u Kaliforniji, atraktivnoj tih godina zbog tzv. zlatne groznice. Između 1850.- 1860. godine rat, bolesti i glad smanjili su populaciju Indijanaca Kalifornije sa 150 hiljada na svega 35 hiljada.

Hrabar čovek umire jednom, kukavica više puta.

 

Godine 1876., u svrhu samoodbrane od uništenja i progona, plemena Sijuksa i Čejena  ujedinila su se pod vođstvom legendarnih poglavica - Bika Koji Sedi i Ludog Konja,  odnevši slavnu pobedu nad generalom Kasterom u bici kod Litl Bighorna. Do zadnjeg sukoba došlo je 1890. kod mesta Wounded Knee(Ranjeno Koleno).

Jednog hladnog dana u decembru 1890. godine, američki vojnici su opkolili i poklali oko 300 muškaraca, žena i dece Lakota u Wounded Knee Creeku u Južnoj Dakoti. Iako su vojnici u to vreme bili slavljeni, Wounded Knee se danas pamti kao strašan zločin.

 

Masakr u Wounded Kneeu bio je reakcija na verski pokret koji je dao prolaznu nadu Indijancima s ravnica čiji su životi bili preokrenuti belim naseljavanjem. Pokret The Ghost Dance (Ples duhova) proširio se indijanskim plemenima na američkom Zapadu počevši od 1870-ih. Temeljio se na nizu učenja vračeva Paiutea, koji su prorekli da će nadolazeći preokret dovesti do iskorenjivanja belaca sa Zemlje i ponovnog oživljavanja Indijanaca. Pokret je brzo poprimio poseban značaj za narod Lakota u Severnoj i Južnoj Dakoti (podeljenih nakon gubitka 58 miliona hektara zemlje u pet rezervata). Pripadnici pokreta verovali su da pesme i ceremonije mogu ubrzati nadolazeću katastrofu, vratiti njihove mrtve i osigurati obnovu njihovih zemalja. Vernici Lakota nosili su posebne košulje za koje se verovalo da odbijaju metke, dok su neki doživljavali hipnotičko stanje uzrokovano ponavljajućim pesmama i kružnim masovnim plesovima koje su sledbenici delili.

Ples duhova izazvao je strah belih doseljenika, koji su se brinuli da će rituali podstaknuti nasilje nad njima. Američke vlasti u rezervatima Lakota takođe su bile zabrinute zbog najistaknutijeg sledbenika Plesa duhova, Poglavice Bika Koji Sedi (naročito nakon njegove pobede nad američkom vojskom kod Litl Bighorna). Uverena da pokret predstavlja pretnju belcima, američka vojska zabranila je ceremonije Plesa duhova u svim rezervatima u decembru 1890. i počela gomilati trupe diljem regije. Savezna vlada je u početku planirala da Buffalo Bill Cody pokuša uveriti Bika Koji Sidi da natera plesače da odustanu. Ali, Codyja su na putu presreli američki oficiri i naredili mu da se vrati.

Novi plan je bio da se Bik Koji Sedi uhapsi. 15. decembra 1890. vojska je pokušala uhapsiti Bika Koji Sedi, slavnog poglavicu Siouxa, za kojeg su pogrešno verovali da je Duhovni plesač, i pritom ga ubila, povećavajući napetost na Pine Ridgeu. Probudili su usnulog Bika Koji Sedi u svom krevetu u 6 sati ujutro. Kad je odbio mirno krenuti, okupilo se mnoštvo. Došlo je do pucnjave i Bik Koji Sedi ranjen je u glavu i prsa. Odmah potom je umro od rana iz vatrenog oružja.

 

Nyaa nindinendam
(Oh, razmišljam)

Mekawiyaanin
(Podsjeća me)

Endanakiiyaan
(Moje domovine)

Waasawekamig
(Daleko mjesto)

Endanakiiyaan
(Moja domovina)

Nidaanisens e
(Moja mala kćer)

Nigwizisens e
(Moj mali sin)

Ishe naganagwaa
(Ostavljam ih daleko iza sebe)

Waasawekamig
(Daleko mjesto)

Endanakiiyaan
(Moja domovina)

Zhigwa gosha win
(Sada)

Blizu je
(Blizu je)

Ninzhike we ya
(Sam sam)

Iše izžajan
(Dok odlazim)

Endanakiiyaan
(Moja domovina)

Endanakiiyaan
(Moja domovina)

Ninzhike we ya
(Sam sam)

Iše giivejaan
(Idem kući)

Nyaa nigashkendam
(Oh, tužan sam)

Endanakiiyaan
(Moja domovina)

 

Uvereni da će savezne trupe ubiti još poglavica, Spotted Elk (Pegavi Los) i njegovi saveznici krenuli su na jug prema Pine Ridgeu u potrazi za zaštitom. Ali njihov tempo usporili su loše vreme i bolesti. 28. decembra naišli su na vojne trupe, koje su im rekle da krenu prema Wounded Knee Creeku. Te noći, dok su se Lakote ulogorile kod Wounded Kneea (Ranjenog Kolena), oko 500 vojnika okružilo je 300-tinjak muškaraca, žena i dece. Sledećeg jutra, pukovnik James W. Forsyth naredio je Lakotama da polože oružje i rekao im da će biti odvedeni u novi logor. Lakote su pretpostavile da to znači da će biti potpuno premešteni s teritorija Lakota. Neki su počeli pevati pesme Plesa duhova. Vojnici koji su okruživali Lakote bili su naučeni da Ples duhova i njegove ceremonije uvod u rat. Kad je jedan od plesača uzeo zemlju s tla i bacio je u vazduh, vojnici su to protumačili kao neku vrstu signala i počeli pucati. Bio je to neviđeni pokolj. Dok je pucnjava prestala nekoliko sati kasnije, tela su bila svuda okolo. Većina, uključujući bebe i žene, ustreljena je iz neposredne blizine. Neki od mrtvih Lakota pronađeni su i do pet kilometara od logora gde su progonjeni oni retki koji su pobegli. Američka vojska je pronašla svoje mrtve, ali je ostavila žrtve Lakota da se smrznu tokom trodnevne mećave koja je usledila. Pre nego što su smrznuta tela bacili u masovnu grobnicu, mnogi vojnici su skinuli Lakote do gola, čuvajući njihove košulje duhova kao suvenire.

Obruč nacije je slomljen i raspršen. Više nema središta, a sveto drvo je mrtvo, zapisao je tada Crni Los, vrač plemena Lakota koji je preživeo masakr. Bio bi to poslednji veliki okršaj u stoleću oružanog sukoba između američkih Indijanaca i američkih trupa.

Godine 1887. Dosov zakon je američkim starosedeocima koji su se odrekli pripadnosti plemenu dodelio državljanstvo SAD i 41400 hektara zemlje u rezervatima.

Moraš pogledati dublje, daleko ispod ljutnje, povređenosti, mržnje, ljubomore, samosažaljenja, daleko dublje gde leže snovi, sine. Pronađite svoj san. Potraga za snom je ono što te leči. 

 

by Dragan Uzelac