Kurt Cobain - SMELLS LIKE TEEN SPIRIT (Miriše kao dečiji duh)

 

Kurt Cobain - SMELLS LIKE TEEN SPIRIT (Miriše kao dečiji duh)

Load up on guns, bring your friends
It's fun to lose and to pretend
She's over bored and self assured
Oh no, I know a dirty word
Hello, hello, hello, how low?
Hello, hello, hello!
With the lights out, it's less dangerous
Here we are now, entertain us
I feel stupid and contagious
Here we are now, entertain us
A mulatto
An albino
A mosquito
My libido
Yeah, hey, yay
I'm worse at what I do best
And for this gift I feel blessed
Our little group has always been
And always will until the end
Hello, hello, hello, how low?
Hello, hello, hello!
With the lights out, it's less dangerous
Here we are now, entertain us
I feel stupid and contagious
Here we are now, entertain us
A mulatto
An albino
A mosquito
My libido
Yeah, hey, yay
And I forget just why I taste
Oh yeah, I guess it makes me smile
I found it hard, it's hard to find
Oh well, whatever, never mind
Hello, hello, hello, how low?
Hello, hello, hello!
With the lights out, it's less dangerous
Here we are now, entertain us
I feel stupid and contagious
Here we are now, entertain us
A mulatto
An albino
A mosquito
My libido
A denial!

Numera Smells Like Teen Spirit bila je krik očaja i negiranja, himna stare-nove punk rock revolucije, njen mutantni oblik sastavljen od tri riffa, mnogo besa i urlanja, ili, kako je neko lucidno i pronicljivo primetio: bila je to savršena pop melodija Beatlesa isprljana durovima i agresijom, pretvorena malom korekcijom forme u underground.

Po rečima samog Kurta Cobaina, pesma Smells Like Teen Spirit bila je njegov pokušaj da napiše pesmu u stilu alternativnog, kultnog benda Pixies kojemu se divio ( s posebnim naglaskom na album Surfer Rosa). Što se samog naziva pesme tiče, legenda kaže sledeće: tokom jednog razgovora o anarhizmu i punk rocku sa prijateljicom, Ketlin Hanom, pevačicom benda Riot girl, ona je napisala na zidu Kurt smells like teen spirit što je sam Cobain razumeo kao revolucionarni slogan (mada se kasnije ispostavilo da je pomenuta Ketlin samo mislila na trivijalnu stvar da Kurt miriše na dezodorans koji se zvao, gle čuda, Teen spirit, koji je u to vreme koristila njegova devojka).

Pesma je snimljena tokom maja 1991. u Kaliforniji (u produkciji sjajnog Butcha Viga), a potom objavljena 10. septembra 1991., kao vodeći singl sa drugog albuma Nirvane – Nevermind. Ostatak priče je već odavno istorija i legenda.

 Nirvanin kultni frontman, Kurt Cobain, nije bio samo zaštitno lice grunge pokreta, već i kompozitor čiji uticaj traje čak i decenijama nakon debija benda. Rođen u Aberdeenu, Washingtonu, 1967. godine, Cobain je odrastao uronjen u punk rock scenu, kulturu koja je oblikovala njegov umetnički pristup. Uprkos naizgled abrazivnoj ličnosti projektovanoj kroz njegovu muziku, Cobainove pesme često su nosile duboko introspektivni ton, istražujući teme otuđenja, društvenog prezira i ličnih demona. Kombinacija njegovih sirovih tekstova s ​​hrapavim gitarskim rifovima stvorila je prepoznatljiv zvuk koji je govorio generaciji koja se osećala obespravljeno.

Cobainove numere bile su pod snažnim uticajem širokog raspona muzičkih stilova i umetnika. Inspiraciju je crpio iz legendarnih rock bendova poput Beatlesa i Led Zeppelina, a njegovi punk uticaji dolazili su direktno s underground punk scene, posebno bendova poput Melvinsa, Pixiesa i The Stoogesa. Ova mešavina uticaja podstakla je jedinstven zvuk koji je bio istovremeno poznat, ali i revolucionaran, obuhvatajući sirove emocije i energiju koje su definisale grunge eru. Cobainova autorska tehnika bila je neortodoksna; preferirao je strukturu rođenu iz spontanosti i sirovih emocija nad uglađenim savršenstvom. Njegove pesme, poput Smells Like Teen Spirit, često su počinjale jednostavnim gitarskim rifom oko kojeg se organski razvijao celi aranžman. Ovaj pristup pridoneo je dinamičnoj energiji pesme i nepredvidljivosti kojoj su se obožavaoci divili. Cobainova sposobnost spajanja oštrih lirskih narativa sa snažnim melodijama bila je ključna u stvaranju Smells Like Teen Spirit himne za celu generaciju.

Izranjajući iz muzičkog podzemlja turobnog američkog Zapada krajem osamdesetih (kao očiti primeri generacije X), bendovi poput Nirvane, Pearl jama ili Soundgardena (sa iscepanim farmericama, košuljama flanelkama i, uglavnom, crnim starkama, kao delom imagea otpadnika) na prepad su osvojili svet - bila je to poslednja u nizu tihih revolucija i mena nesalomivog rock and rolla, transformacija njegovih bazičnih ideja o jednostavnosti, nesputanosti i spontanosti, priča započeta davnih pedesetih godina dvadesetog veka (pojednostavljenjem bluesa, jazza, rhythm & bluesa, countryja - izvorišta sve moderne pop muzike).

Nije preterano u vremenu preterivanja ako se kaže da je album Nevermind američke grupe Nirvana, kad se sve oduzme i sabere, poslednji istinski važan album rokenrola. Nije to ni paušalna ni provocirajuća procena. Nekoliko godina po izlasku, a pogotovo nakon tragičnog razvoja događaja oko benda, osetilo se, pored ambicije, kvalitete i urgentnosti, da nešto drugo zrači iz te ploče. Nešto posebno lebdilo je nad njom - divno i nelagodno. I definitivno. Kurt Cobain, vođa, autor i lice benda, zajedno s njegova dva pratitelja - javilo mi se - zatvorio je vrata i ugasio svetlo nad čitavim pravcem. Nad formom koja je od najakutnije moderne forme, sada mogla poput drugih avangardi – bez i najmanje primisli na pežorativno značenje, već sa žalošću i težinom, i dahom olakšanja – postati muzejska. Svi veliki albumi, osim što moraju biti inovativni, često su sinteza većine dotadašnjih smjernica unutar stila; oni moraju sadržavati i novum, vlastiti glas, ali i svu tradiciju u isto vrijeme, pokazivati jedinstvenost izvođača i autora ali i heterogenost rokenrola i njegovu sposobnost usisavanja drugih stilova i podstilova te, u kontinuitetu, pravljenja nečega novoga od toga ranijeg materijala, stvaranja vlastitog.

Nije čudo da su kasnije u ovom albumu prepoznavali sve miljokaze dotadašnje: i Beatlese – Cobain kao Lennon, koji svoje mučne rane godine i bijes nad njima pretače u bolne intimne pjesme s kojima se ljudi identificiraju (i do privatnog nivoa – Cortney Love kao Yoko); i Sex Pistols – američki pank koji u prvoj postavi nikad nije bio masovan, a sada mijenja kulturu munjevito; i Dylana – originalan songwriter. Stvorili su i novu supstilsku kovanicu – grunge. Stilom nošenja i odjećom, što u rokenrolu nije ni sekunde sporedna stvar, donijeli su novi izgled - ili anti-izgled. Sve što značajni bendovi rade, uostalom. Otvarajući album svojom ključnom pjesmom, odnosno za većinu, u kombinaciji s danas klasičnim a neodvojivim videospotom – od početnog, suhog rifa fender jaguar gitare, te razbijanja vrata nogom s četiri udarca doboša Davea Grohla, nakon koje se bend podiže u zrak, da ne siđe – Smells like teen spirit bila je kao i sve ove gornje pjesme zajedno, i početni zov za novu generaciju. Ništa u srednjoj struji nije tako grmilo, kako sonično govoreći, a u onom malju zvučne slike (pod reglerima tada nepoznatog Butcha Viga), tako i uznemirujućim, gotovo nihilizmom, kao što je opalio taj singl.

Dečko bez formalnog obrazovanja, imao je strahovit dar kao tekstopisac. Kratke, intimne, zatvorene slike ponekad su začudno evokativne u sporijim pjesmama, a beskompromisno, nihilističko uživanje i sarkazam u bržima, te osjećaj za ritam riječi i metar, pokazivale su autora kakav se nije pojavio od Lennona. Najsofisticiraniji moment ostao mi je jedan iz refrena same Teen spirit: kad Cobain nabraja, i inače jedva razumljive dikcije (s čime su se mnogi šalili) seriju zbunjujućih riječi a mulatto, an albino, a mosquito, my libido, on osjeća poput pravog pjesnika da te riječi nekako ne pripadaju (ionako ograničenom) vokabularu američkog engleskog. Izvodeći ih ovako u seriji, u lancu, sa ironičnim tonom, ne samo da se gubi njihovo svako racionalno značenje, nego one postaju metafora njegova otuđenja, i od jezika i od okoline, one su osuda nemogućnosti smisla u jeziku i u svijetu. Točno ono o čemu je Nirvana i sama bila ogromnim dijelom.

                                                                                                    Đorđe Matić, magazin AKUZATIV

Ključna numera Nirvane -  Smells Like Teen Spirit  krik generacije bez budućnosti, po rečima samog autora, Kurta Cobaina, sarkastična je reakcija na pokušaj izvođenja revolucije, ali u isto vreme i podržava ideju o revoluciji. Po rečima kritike, koja je izuzetno cenila i uzdizala pesmu u jednu od najboljih u istoriji rock and rolla, kao i u himnu jedne generacije, stajalo je i mišljenje da je Smells Like Teen Spirit bila: tipično sumorno Cobainovo istraživanje smisla i besmisla, sarkastična reakcija na ideju pokretanja revolucije. Sam tekst kroz bes i zbunjenost ismeva ideju da treba dići pobunu, ali istovremeno ne odustaje od stava da je ideja o revoluciji lepa misao. Uhvatio sam se u zamku preteranog osuđivanja svoje generacije. Mislim, nije bilo ni jedne jebene stvari koju smo mi kao generacija mogli da promenimo, objašnjavao je Cobain vlastitu misiju glasa jedne generacije. Bez obzira na sve kontradikcije, prodaju snova i etabliranje unutar sistema kada napustite korene, underground marginu ili garažu, iz koje ste krenuli put misije menjanja svega( što je posebno razjedalo Cobaina, kao i mnoge pre njega), pesme su te koje su ostale za sva vremena, bar kao deo kolekcije sada već prašnjavih polica sećanja i zaborava.

 Smells Like Teen Spirit bila je energetsko čudo, krik besa i nemoći, prepuna gruva, sirove energije koja saseca i kulminira u refrenu poput tempirane bombe. Osećaju se frustracija, gnev i sarkastičnost koji nadiru u talasima - iz garaža Seattlea ka obalama sveta industrije i komercijalizacije svega, pretvaranja pokreta u pomodarstvo, stil i etiketu koja se prodaje medijski zaglupljenim konzumentima i - tako u krug, do kraja sveta koji je smisao našao u radu, proizvodima, kupovini, potrošnji i ponovnom radu za neke nove usrećiteljske i preko potrebne stvari. Oseća se prezir prema svetu gde je sve na prodaju i svetu kome više emocije i empatija nisu potrebni, kao i običan čovek, koji misli svojom glavom i oseća, oseća se prevarenim i poniženim. Svest o tome da su prodaja i etiketa neizbežni užasno je frustrirajuća, ali...

Naoružaj se pištoljima i povedi drugove
Zabavno je gubiti i pretvarati se
Njoj je preterano dosadno i puna je sebe
Oh ne, znam jednu ružnu reč

Halo, halo, halo, koliko nisko?
Halo, halo, halo, koliko nisko?
Halo, halo, halo, koliko nisko?
Halo, halo, halo

Sa ugašenim svetlima, manje je opasno
Evo sad smo ovde, zabavite nas
Osećam se glupo i zarazno
Evo sad smo ovde, zabavite nas

Mulat, albino
komarac, moj libido
Da, hej, ura

Gori sam u onome u čemu sam najbolji
I tim darom mislim da sam blagosloven
Naša mala grupa uvek je bila
I uvek će biti, do kraja

Halo, halo, halo, koliko nisko?
Halo, halo, halo, koliko nisko?
Halo, halo, halo, koliko nisko?
Halo, halo, halo

Sa ugašenim svetlima, manje je opasno
Evo nas sad ovde, zabavite nas
Osećam se glupo i zarazno
Evo sad smo ovde, zabavite nas

Mulat, albino
komarac, moj libido
Da, hej, ura

I ja zaboravljam prosto zašto isprobavam
Oh da, pretpostavljam da me to čini nasmejanim
Teško mi je, teško je naći
Oh pa, svejedno, nema veze

Halo, halo, halo, koliko nisko?
Halo, halo, halo, koliko nisko?
Halo, halo, halo, koliko nisko?
Halo, halo, halo

Sa ugašenim svetlima, manje je opasno
Evo sad smo ovde, zabavite nas
Osećam se glupo i zarazno
Evo sad smo ovde, zabavite nas

Mulat, albino
komarac, moj libido

Poricanje, poricanje
Poricanje, poricanje
Poricanje, poricanje
Poricanje, poricanje
Poricanje

Razarajuća i apokaliptična himna generacije X, generacije bez budućnosti žrtvovane iz razloga sebičnih interesa hedonizma i uspeha prethodnika, onih koji su je stvorili svojim (ne)činjenjem -  Smells Like Teen Spirit, mogla bi se protumačiti i kao  manifest u kojem Kurt Cobain, pevač Nirvane, izražava ljutnju na svet u kojem dominiraju pohlepni poslovni ljudi, ali i na nesposobnost svoje generacije da radi na održivoj alternativi tom svetu. To je reakcija na naizgled nemoguć zadatak pokretanja revolucije... Sam Cobain je sve objasnio na sledeći način: 

Zgrožen sam svojom i apatijom svoje generacije. Zgrožen sam onim što dopuštamo, koliko smo beskičmeni, letargični i krivi. 

Nirvanina Smells Like Teen Spirit poznata je po svojim enigmatičnim i naizgled besmislenim stihovima, koji su izazvali beskrajne rasprave i interpretacije među obožavaocima i kritičarima. U svojoj srži, pesma obuhvata razočaranje i teskobu Generacije X, kanališući osećaj pobune i prkosa protiv mainstream kulture. Ponavljajuće teme apatije, otuđenja i potrage za identitetom duboko odjekuju generacijom koja se osećala neshvaćenom i frustriranom društvenim normama. Iako se stihovi mogu činiti apstraktnima, njihova haotična priroda utelovljuje sam etos grunge pokreta koji je nastojao izazvati konvencije. Narativ pesme ispričan je iz perspektive prvog lica, ali nedostaje mu linearna priča. Umesto toga, nudi prikaz haotičnih tinejdžerskih emocija i iskustava. Ovaj pristup odražava etos punk rocka, naglašavajući autentičnost i sirovi izraz nad uglađenim narativima. Stihovi, bogati frazama i slikama koje se kreću od bizarnih do dubokih, stvaraju tapiseriju mladalačke pobune i zbunjene introspekcije. Ovaj narativni stil pojačava uticaj pesme, pretvarajući je u himnu za one koji su se osećali bez glasa.

Pesma je smeštena u f-molu i prati tradicionalnu strukturu stiha i refrena. Otvara se sada već kultnim gitarskim rifom koji uspostavlja zvučnu atmosferu pesme, karakterisane sirovom snagom i jednostavnošću. Pesma prati 4/4 takt i karakteriše je neumoljiva energija, s umerenim tempom od 117 otkucaja u minuti. Progresija akorda u stihovima je ciklička ponavljajuća petlja power akorda (F5-H♭5-A♭5-D♭5), dok refren koristi uzlaznu progresiju akorda koja menja raspoloženje od introspektivnog do eksplozivnog, pokazujući sposobnost benda da stvori emocionalni luk unutar jedne pesme. Melodiju Kurt Cobain izvodi sirovim, iskrenim intenzitetom, uz podršku Krista Novoselića kao lucidnog basiste i Davea Grohla kao gromoglasnog bubnjara. Strateška upotreba tihih stihova i glasnih refrena ističe sposobnost benda da stvori sinkopirani kontrast, držeći slušaoca angažovanim tokom celog trajanja pesme. Cobainov hrapavi ton gitare, postignut kroz njegov Fender Mustang i distorsion pedale, obuhvata bit grunge pokreta. U međuvremenu, Grohlovo bubnjanje je snažno, ali precizno, podupirući neumoljiv pogon pesme. Novoselićeve bas linije nude temeljni groove koji je i ritmičan i melodičan, zaokružujući zvuk ubitačnog grunge trija.

Pesma je postala himna apatičnoj mladosti generacije X. U svetu opsednutom uspehom, odabir poraza bio je revolucionaran čin. Ljudi poput Kurta Cobaina, rođenog krajem šezdesetih, nisu proživeli svetski rat niti su se borili u Vijetnamu. Hladni rat, kulturna represija, razvodi, usamljenost, nezaposlenost i otuđenje: to je bio njihov Vijetnam. Njihovu pobunu nisu karakterisali epski nagoni ili idealistički nagoveštaji. Bio je to nezahvalni i spontani urlik besa, jauk tuge. Kao odgovor na etiku profita, na lažni optimizam 80 -ih, reagovali su sarkazmom i apatijom. Ovo je bio njihov stav: stati na stranu gubitnika, razmetati se ravnodušnošću pred katastrofom i saosećati s neuspehom.

Revolucija koja se vodila tokom 80 -ih i 90 -ih godina zapravo je bila platonska revolucija, inertni pokret, paraliza namere, cerebralna subverzija kastrirana skepticizmom koji je prožeo čitavu generaciju mladih. Cobainovi dnevnici sadrže rečenicu koju Cobain ne koristi u konačnoj verziji pesme; rečenica koja potvrđuje kako autodestruktivne tendencije mogu doći do ekstremnih posledica:

Najlepši dan koji sam ikada imao bio je kad sutra nije došlo.

 

by Dragan Uzelac

ALICE IN CHAINS – Down In The Hole (1992.) (Dole u rupi)

 

ALICE IN CHAINS – Down In The Hole (1992.) (Dole u rupi)

Layne Staley je dobro poznato ime američke muzičke (grunge) scene s kraja prošlog veka, milenijuma, pevač koji je utkao u vlastite pesme egzistencijalni blues jedne tragične, izgubljene generacije X, tražeći, ali nikad ne našavši put svetla u vrtlozima ovozemaljskog duhovnog mraka. On je jedan od velike grunge četvorke frontmena iz Seattlea. Rame uz rame sa svojim ortacima Eddiejem Vedderom(Pearl Jam), Chrisom Cornellom(Soundgarden) i Kurtom Cobainom (Nirvana), od kojih je samo Vedder još uvek živ, Layne je ostavio iza sebe neverovatno muzičko nasledstvo o kome starije i mlađe generacije i dan danas danas pričaju uz nezaobilaznu melanholiju, setne uspomene na umetnika koji je svojom senzibilnom dušom naslikao svu tragiku ovozemaljskom bivstvovanja na paleti tame… Snaga jednog vokala nije samo raspon glasa, boja i tehnika ispevavanja raznih muzičkih ukrasa. Nije ni sposobnost da nikada ne ode u falš. Prava snaga jednog vokala su čiste, iskrene emocije, odnosno način na koji vokal iskazuje te emocije i u stanju je da vam dirne srce, natera vas da osetite lepotu ili tragiku poruke duše koju u sebi nosi... Kada govorimo o Layne Staleyu, koji je zaista jedan od najvećih vokala svoje generacije, on možda nije najpoznatiji vokalista i oktavno impresivan, ali je jedan od najekspresivnijih – pesma Down In The Hole na poseban način to dokazuje svojom snažnom, čudesnom melanholijom, jezom sete od koje ponestaje daha svakom iole senzibilnom slušaocu…

Postoji nekoliko tumačenja ove vanvremene pesme, jednog od najvećih grunge ili pak uopšteno govoreći rock and roll bisera, obavijene istovremeno suicidalnom melanholijom i čudesnom unutrašnjom lepršavošću, svetlošću unutar zagrobne tame… Ovo je priča o mogućnosti tumačenja umetničke, duhovne lepote Staleyjevog vokala, Cantrellove melodije i stihova, gitare koja para dušu u kombinaciji sa glasovnim, melodijskim uzletima iz duboke rupe ranjene ljudske duše ili pak neizmerno jakog emotivnog utiska koji naprosto boli, ali i nadahnjuje, raduje se smrti kao rešenju boli gubitka voljene osobe ili konačnog kraja pakla zavisnika… Odgovor ćete osetiti sami nakon uranjanja u dubine rupe duše koja nezemaljski pati, putuje ka svetlosti koje gotovo da nema ili joj pak izmiče u silini želje za istom… dubini rupe ljubavi koja vas je napustila ne vašom voljom… ili pak da, možda… ne…. 

Tekstopisac Jerry Cantrell(Džeri Kantrel, gitarista, suosnivač i prateći vokal benda Alice in Chains) tvrdi da pesma Down In The Hole(Dole u rupi) govori o njegovoj dugogodišnjoj ljubavi (devojci Cortney Clarke) i njihovoj nemogućnosti da ostanu zajedno suočeni s uspehom benda Alice in Chains (u postavi sa pevačem Layneom Staleyjem grupa je objavila tri maestralna albuma – Facelift(1990.), Dirt (1992.), album snažnog i teškog zvuka koji ih je lansirao u orbitu, obojen temama koje su se bavile povučenošću i zavisnošću čoveka modernog doba(pre svih Generacije X kojoj su pripadali i članovi benda i uopšte pokreta grunge koji su obeležili svojim sjajnim zvukom – uz već pomenute Pearl Jam, Soundgarden, Nirvanu…) i istoimeni – Alice in Chains(1995.).

Grunge (žargonska reč za nekoga ili nešto što je odvratno ili pak prljavo) ili tzv. zvuk Seattlea, predstavljao je alternativni rock žanr i subkulturni pokret začet sredinom osamdesetih godina u severozapadnoj američkoj državi Washington (to se posebno odnosi na grad Seattle i okolinu), žanr koji je spajao punk rock & heavy metal (kao i uticaj tzv. indie, nezavisnih bendova). Snažan, distorzirani gitarski zvuk propraćen je mračnim, nihilističnim tekstovima koji su se bavili savremenom alijenacijom, teskobom, depresijom i introspekcijom, psihološkim traumama, izolacijom i željom za slobodom pojedinca izgubljenog unutar modernog, represivnog društva. Istovremeno, uz tu i takvu muziku i stav išao je i njima sličan image – zapušten, anti-star, buntovan, nekonvencionalan izgled momaka u starom, prljavom, izlizanom džinsu, pohabanim košuljama od flanela, crnim starkama i nihilističnim stavom prema ispraznom kapitalističkom svetu kojeg su se u najmanju ruku gnušali (daleko od bilo kakve poze i neiskrenosti – barem na početku pokreta). Bio je to krik još jedne od izgubljenih generacija, izraz bunta, rezignacije i očaja mladih ljudi kojima se nudio konzumeristički sistem gde su svi i sve bili na prodaju, gde je lažni sjaj, zadovoljenje isprazne forme bio važniji od duhovnosti, istinskog sadržaja i vrednosti čoveka.

Grunge muzika imala je ono što se naziva ružnom estetikom - kako u urliku iskrivljenih električnih gitara, tako i u mračnijim lirskim temama. Ovaj pristup odabran je kako bi se suprotstavio glatkom elegantnom zvuku tada prevladavajućeg mainstream rocka, jer su grunge umetnici hteli preslikati ružnoću koju su videli oko sebe i osvetliti neviđene dubine i izopačenost stvarnog sveta. Grunge gitaristi bili su pod uticajem sirovog, primitivnog zvuka punka i favorizirali su energiju i nedostatak finoće nad tehnikom i preciznošću.

Teško nam je oboma shvatiti…da ovaj život nije pogodan za puno uspeha s dugoročnim vezama, napisao je Cantrell o inspiraciji pesme u beleškama uz boxset Music Box iz 1999. godine.

S druge strane ove depresivne ljubavne priče, s druge strane (break on through to the other side) nestvarnog ogledala života koju retki, samo retki i odabrani upoznaju, Staleyeva se heroinska zavisnost produbila u godinama nakon uspeha Dirta, a nakon što je njegova devojka, zanosna Demri Parrot, umrla od predoziranja heroinom 1996., činilo se da je potpuno odustao od bilo kakvih daljnih pokušaja da se ispravi, povrati životu... Layne Staley proveo je zadnjih nekoliko godina skriven u svom stanu u Seattleu (dole, u rupi života kojem više nije mogao naći smisla, nade koja bi ga iznova pokrenula), a njegovi milioni dolara omogućili su mu da izgradi zid između sebe i sveta, dok mu je droga dostavljana danonoćno. Prijatelji su pokušali, ali nisu uspeli stupiti u kontakt s njim, njegova sve veća upotreba heroina rezultirala je gubitkom većine zuba, a u aprilu 2002., nakon što su njegove računovođe shvatili da nije podigao novac dve nedelje, policija mu je razbila vrata i pronašla njegovo telo na kauču, okruženo priborom za drogiranje. Imao je šokantnih 39 kg. Njegova smrt je datirana na dan 5. aprila, tačno na isti dan kad je Kurt Cobain umro osam godina ranije –  dan u životu heroinom opustošene muzičke scene u Seattleu koja je cvetala ranih 90-ih. Lako je bilo tražiti smisao u muzici nakon tragedije, ali teško je negirati da je Layne Staley, uprkos tome što je u to vreme bio na visokom umetničkom i kreativnom nivou, bio u rupi dok je snimao ovu pesmu, a da se iz nje nikada nije uspeo iskopati. Ili kao što pesma kaže: Hteo je leteti, ali su mu krila bila uskraćena (heroinom ili gubitkom voljene... odgovor ostaje da lebdi u vazduhu nepostojanja, heroinskom ili bilo kom drugom spleenu života bez nade, ljubavi, volje...).

Postoji mogućnost(analizirajući pesmu iz emotivnog ugla vlastitog srca, načina na koji je doživelo, osetilo istu) da ova jezivo dirljiva, na momente turobna pesma nema veze s heroinskom zavisnošću. Nemam pojma zašto, ali ljudi su skloni pronalaziti smešne načine da pokušaju povezati tekstove s zavisnošću jednostavno zato što je pisac (tačnije pevač) bio heroinski zavisnik. Priča je mnogo više povezana s gubitkom voljene osobe, bilo da je reč o stvarnoj ili pretpostavljenoj smrti. Čovek o kome govori Dole u rupi oseća se iznutra mrtvim zbog gubitka voljene osobe. On stoji na grobnom mestu držeći retko cveće, čekajući da ga baci na vrh njezinog kovčega pre nego što počnu lopatom bacati zemlju po njoj. Ali...on se oseća kao da je dole s njom, mrtav...samo žudi da bude pokopan u grobnici s njom. Oseća da bi grobnica zapravo bila materica. Pokopan s njom, oseća da bi zapravo mogao procvetati, da bi mogli zajedno procvetati...kao seme koje se sadi (i kada umre, rađa novi život). Kad govori o jedenju sunca, ona je bila njegovo sunce... oseća se krivim što je proždirao svaki delić njezine lepote. Ona mu je bila sve, sva njegova sreća. Kad jednom takvu sreću izgubiš, nema šanse da je ponovno okusiš...toliko mu je ona značila. Možda grešim, ali i iz mog ličnog iskustva (iznenadnog, neopisivo šokantnog i deprimirajućeg gubitka voljene osobe u samo jednom trenu grube neočekivanosti) verujem da je ova besmrtna pesma upravo posvećena toj vrsti gubitka, iako je i to na neki način slika tame (ništa manje pogubna) neke vrste zavisnosti, zavisnosti od ljubavi voljene koja je jednako teška droga koja ubija... ne ostavlja mesta bilo kakvoj nadi, krilima uz pomoć kojih bi ponovo poleteli....

S bilo koje strane ogledala života tumačili ili (sa)gledali ovu jezivo emotivnu pesmu, odgovor ili osećaj će biti istovetan – Dole u rupi ostaje božanstvenom, melanholičnom simfonijom duše, svih naših uspona i padova koji se u krajnjem zbiru života više jasno ne razaznaju osim kao ljubav bez koje nestaje svaka nada – makar i u ponoru heroinskog pakla ili bilo kog drugog vida duhovne smrti čoveka bez krila uz pomoć kojih bi iznova poleteo...

 

 

By Dragan Uzelac

AZRA – UŽAS JE MOJA FURKA (1981.)

 

Osamdesetih godina počinje djelomično slabljenje okova koje je država i partija postavila, što je pogodovalo umjetnosti. Time je i glazba pojačala svoj utjecaj među društvom, pojavljivanjem na televiziji i novonastalim radio stanicama. Novovalna hrvatska glazba svojim sadržajem u prvom redu izražavala je nezadovoljstvo i kritičnost prema političkom sustavu, društvu i pojavama u državi. Naravno da uz pjesme koje su tematizirale već navedeno, bilo je i pjesama ljubavnih tematika. Izražavanje stavova i ideja ovisilo je od benda do benda i njihovog stila. Ponekad je izražena kritika kroz stihove pjesama bila ironična i suptilnija, a ponekad se obraćala izravno. Nepovjerenje, izoliranost, nezadovoljstvo i frustracija zbog nemoći promjena, predstavlja preneseno značenje većine novovalnih pjesama. Novovalni bendovi kroz svoje pjesme koje je pratila istančana i drugačija glazba, iskazivali su svoje mišljenje i kritike. Sebe nisu smatrali glavnim akterima u promjeni na bolje, ali su vjerovali kako pjesmama mogu nešto postići.

Zagrebačka novovalna grupa Azra, pisala je poeziju u kojoj je prevladavalo kritiziranje mentalnog stanja društva pod socijalističkim režimom. Pjesme Užas je moja furka iz 1981. godine, Put za Katmandu iz 1982. godine te Kurvini sinovi, najpoznatije su pjesme koje slikovito karakteriziraju ozračje novog vala. Opisi grada u kojima prevladavaju jeftini barovi te mlado i staro stanovništvo bez perspektive, glavna je tematika pjesme Užas je moja furka.

                                                         Ivana Gregurić & Bruno Ćurko: Novi val i filozofija

Novi talas (val) termin je kojim je domaća rock kritika odala priznanje kreativnom razdoblju jugoslovenske muzičko-scenske produkcije s kraja sedamdesetih i početka osamdesetih godina, podstaknutom recepcijom britanskog i američkog punka i tzv. novotalasne muzike, njegove manje radikalne i šire prihvaćene refleksije. New wave predstavljao je čudesnu post punk sintagmu koja upućuje na nešto što upravo dolazi, nadire, preplavljuje, buntovno vrišti, osvežava okruženje ustajale žabokrećine i stvara nesnosnu buku koja iritira malograđansku učmalost. Donosio je sobom vreme novog bunta, želje za slobodom i nezadovoljstva sveopštim političko-sociološko-kulturološkim dekadentnim stanjem monotonije, bezidejnosti i jalovosti jednog društva i trenutka u kojemu se dugo nalazilo.

Novi je talas neposredni izraz individualne, epohalnom istorijom napuštene, navodno marginalne težnje ka slobodi koja parira kolektivnom pojmu slobode. Novi talas se može uzeti kao način života (u državi), kao stil koji nije ispražnjen u puku pojavnost nego se javlja u vidu angažmana za slobodu pojedinca i socijalnu pravednost koja se izgubila potrošnjom ideala revolucije (kako rokenrol, tako i kod nas, socijalističke revolucije u posustajanju, nestajanju i pretvaranju u vlastitu parodiju, licemerje i farsu). Parirajući populističkom negovanju bezbrižnosti vladajućih korumpiranih, demagogijom obojenih struktura vlasti, Novi talas oponira ravnodušnosti, poziva na bitni smisao popularne kulture i stvara uslove ne samo za kritičko mišljenje nego i za dejstvo kritičkog mišljenja koje se nije moglo uspostaviti preko nauke, zvanične kulture,  preko sistema dakle, koji je, i svojim paradnim monumentalizmom, označio kraj revolucije, a ne njeno neprestano trajanje. Kraj revolucije postaje evidentan u umnožavanju privilegija i oslobađanju kapitala. Revolt zato treba uzeti kao način na koji kritika deluje, kao nepristajanje na pasivnu kritiku koja legitimizuje postojeće stanje. U našem regionu neposrednijeg, konkretnijeg dejstva kritike, očigledno, nije bilo: od 1979. do danas.

Branimir Štulić, kao jedinstvena pojava unutar celokupnog pokreta, u prvoj fazi delovanja sa Azrom, uspeva poetizovati urbani žargon kao niko pre i posle njega, učiniti ga jezičkom osnovom vlastite potrebe za promenom sveta i revolta koji se saopštava u pravo vreme i na pravi način. Osećaj za jezik je pokazan u meri za reči koje se nepotrošivo zarivaju u kob vremena i određuju ga. Niti preterano naglašeno, niti banalno, jer u osećaju za jezik prebiva Štulićev sluh za vreme. Inače izgovoreno ne bi imalo dejstva, ne bi imalo značaja, time značenja i smisla.

Štulićevom Sunčanom stranom ulice defiluje niz najčudnijih stvorenja, galerija likova poput: frikova, kosijanera, šljakera, studenata bez diplome, žena bez lepote, neženja bez stana, putnika bez para, kurvinih sinova, stranaca, pametnih i knjiških ljudi, usamljenih marginalaca, rezigniranih, propalih revolucionara, malograđana svih vrsta, demagoga, drugova u plavom, idiota koji su postali cijenjeni ljudi, birokrata, pričajući vlastitim životima, nadanjima i snovima priče o lepoti, stravi, užasu i svim frustracijama modernog sveta, propasti jednoga društva duboko razorenog demagogijom i malograđanskim, podaničkim, palanačkim duhom. Opora i hladna atmosfera beznađa i straha, opšte paranoje i frustracija prepliće se i sučeljava sa gorkim istinama, neobičnim ljubavima i konačno odlaskom u noć, u još jednu neobaveznu gradsku avanturu. Oštrina i pronicljivost Štulićevog pera ne ostavlja mesta nikakvom lažnom predstavljanju, ulepšavanju ili iskrivljavanju stvarnosti, nikakvoj demagogiji lažnih proroka i nadi bez osnova – sve je ogoljeno do bolne istine, a gorčina je ovim albumom istrešena do samog kraja.

Gužvu i vrevu na popljuvanim gradskim ulicama uokviruju pejzaži izukrštanih tramvajskih šina i naponskih vodova, filijale i uredi, reklame, te kiosci s obiljem dosadnih, sadržajno praznih magazina i novina uz privlačnost atraktivnih duplerica, pa se pesnik - paranoik sa daleko većim stepenom pozitivnih iščekivanja povlači u svet podzemlja, u zadimljene lokale kojima, baš kao i nekadašnjim književnim salonima predrevolucionarnog francuskog društva, dominiraju boemska atmosfera i beskrajne priče o umetnosti, politici i egzistenciji.

                                                                                                                       Zlatomir Gajić

Album Sunčana strana ulice(Azra, 1981.) remek-delo je jugoslovenskog rock and rolla i jedinstvena urbana priča koja svedoči o jednom čudesnom vremenu (između svih naših krajnosti) iz prve ruke tj. iz Džonijevog oštrog pera i grčevitog, oporog vokala, tako sugestivnog i smelog. Bila je to ujedno, na džonijevski, često ironičan, osoben način, priča o jednom gradu – Zagrebu, velegradski mit od svitanja u 041 do sumraka u Odlazak u noć – dokumentaristički oslikana poput loureedovskih osvrta na tamnu stranu New Yorka ili pak još tamnijeg, fassbinderovskog osvrta na velegradski spleen Berlina.

Branimir Štulić autentična je figura popularne kulture, odnosno primjer produkta popularne kulture u glazbi – baštinik tradicijske i radničke te ikona urbane kulture. U svojim se tekstovima nameće kao socijalno osjetljiv, angažiran prosvjednik, zaštitnik slabijih i potlačenih, kritičar vladajućih, zagovornik promjena i prosvjeda. Upravo zbog toga, ali i unatoč tome, tadašnja je publika, između ostalog, prema njegovim pjesmama imala ambivalentan stav: dok su mu jedni zamjerali (slabe) sviračke i pjevačke mogućnosti, pretenciozne i politikantske tekstove pune nerazumljivih metafora, drugi su pak u njima vidjeli (i čuli) neposrednost glazbe, energije i poetike, a u Štuliću čovjeka koji je uhvaćene djeliće gradskoga očaja ponovo povezivao u stvaran svijet svojih pjesama dajući ga u širokom registru tonova, od straha i bijesa do delikatne ljubavi. Štulićevi modernistički intonirani stihovi višestruko su obilježili (ne samo lirsku) senzibilnost desetljeća. U njima se pojavljuje nemilosrdna društvena kritika, angažirana polemika s političkim praksama i medijskim opsjenama, potreba da se stihovima reagira na stvarnost. Štulićev je subjekt izrazito angažiran, on je pobunjenik, čovjek koji bi mijenjao svijet. Njegov je diskurz stilizirani kolokvijalni idiom čije su glavne sastavnice urbani sleng, ideologemi, jezik medija i jezik ulice.

Moćna ritam sekcija - Hrnjak & Leiner oslobađa ogromnu energiju nataloženih frustracija i laži, dok iz dubina rock and roll bunta hitmične Užas je moja furka progovara ironični i ogorčeni Džoni Štulić. On kao rezignirani pesnik (razočaran odsustvom revolucionarnog duha kod poniženih slojeva društva, mase koja neosvešćena vegetira i trune na dnu jednog duboko podeljenog, moralno degradiranog drušva) stihovima gradira propadanje društvene zajednice tadašnje nazovi socijalističke (demagoški samoupravne) zemlje Jugoslavije, dovodeći sve do apsurda, jetkog sarkazma i ironičnog razrešenja problema koje nudi tihu letargiju i neku vrstu zaborava, umesto beskompromisne pobune koju kao beatnik i umetnik priziva i iskreno joj se nada. Bio je to istovremeni punk rock poklič protiv pogubnog statusa quo, čudesni nalet čiste energije koja poziva na akciju i ironični obračun sa opštom letargijom, duhovnim rasulom. Bila je to Azra u jednom od svojih najubitačnijih, rockerskih izdanja – dinamična, leinerovski ritmična, potcrtana potmulošću bas linije koja omogućava Džonijevo borbeno uzletanje fantoma slobode, bilo je to nemirenje sa postojećim stanjem, učmalošću smrdljivog grada gubitnika... Bio je to krik očaja kao umetnička forma konačnog bunta, uzvraćen udarac sistemu. Bio je to himnični koncertni favorit budućih Azrinih bezbrojnih nastupa na dokovima jugoslovenskih podijuma...

Smrdljivi grad zatvara bircuze
Smrdljivi grad zatvara ulice
Smrdljivi grad je zadovoljan sobom
Strukture ga dobro furaju

Ooooo oooooo ooo

Kosijaneri trule u patikama
Muda im zaprašuju cestu
Guzice spuštaju nisko do poda
Kako se oni samo dobro furaju

Ooooo oooooo ooo
Jeftina mjuza teška cuga
Lutrija je njihova furka
Jeftina mjuza teška cuga
Užas je naša furka

Ooooo oooooo ooo

Smrdljivi grad otvara jeftine bircuze
Za šljakere sto loču ko pesi
Studenti bez diplome, žene bez ljepote
Neženje bez stana, putnici bez para

Sa Džonijem Štulićem i Azrom umetnost je progovarila jezikom ulice. Svestan činjenice da muzika i poezija nikada nisu uspele da promene svet, on se okreće izvornom buntu rock and rolla nudeći nam sreću kao iluzionist, tamnu stranu grada, govor ulice. Energična, sarkastična, sirova i divlja Užas je moja furka, bila je ogledalo jednog društva, ogoljena slika stvarnosti puna besa, frustracija, cinizma i jetkih opaski, svesti o užasima urbane svakodnevnice i gomili koja te gura u tramvaju (kao i u životu, gde god i kad god stigne). Bila je sarkastičan uvod u jedan moćan muzičko-poetski opus čije bolne slike ni danas ne blede i svojom čudesnom energijom opominju na sav užas u i oko nas.

Branimir Johnny Štulić, buntovni novotalasni trubadur i glasnogovornik mnogih generacija žrtvovanih u ime viših ciljeva i svetle budućnosti jednog sistema u brutalnom kolapsu kao glavnu problematiku osamdesetih godina smatrao je to da sluđeni i izmanipulisani, zastrašeni pojedinac korumpiranog demagoškog sistema nema svoje ja, ni u čemu nije svoj ni samostalan, već je protiv svoje volje ubačen u društvo zasnovano na lažima i licemerju. Takav pojedinac ne razume šta mu se događa, pod snažnim je uticajem medijske propagande i tuđeg, demagoškog i ideološkog delovanja te sve to u njemu izaziva ogorčenje i bes ili ga pak tera da se povuče u sebe maštajući o nekom boljem svetu. Poetizujući urbani žargon, Džoni ga je učinio osnovom za izražavanje vlastitog mišljenja nadajući se korenitoj promeni sistema i sveta u i oko nas. Ukomponovavši vlastitu poeziju unutar pesama benda Azra, Branimir Štulić je ispričao svoju novotalasnu, urbanu priču u čudesnoj poetskoj formi – nalazeći motive i slike, uglavnom, na ulicama Zagreba. Bio je originalan autor koji je društvenu situaciju osamdesetih godina prošlog veka na inspirativan način uvrstio u muzičke stihove. Prikazao je na ogoljen način život čoveka građanske klase, s posebnim zanimanjem za tadašnju društvenu i političku situaciju. Kroz vlastito stvaralaštvo pokazao se kao izuzetno socijalno osetljiva osoba, prikazavši se, istovremeno, kao vrstan pesnik kome je muzika dodatno pomogla kao vrsna podloga za njegov istančan osećaj ritma i strukture pesme.

Veličina Džonija Štulića po autoru ovih redova uveliko se zasnivala (pored naravno maestralne poetike i muzike) upravo na tom poštenju, hrabrosti, doslednosti i čvrstom stavu da beskompromisno stoji iza vlastitog dela i uverenja. Na kraju, u hamletovskoj dilemi (uslovno rečeno, jer njega svakako nije mučila) između kamijevskog Pobunjenog čoveka i muzilovskog Čoveka bez svojstava, Džoni je hrabro, bez ikakvog kompromisa odabrao ovo prvo. Kad je napokon shvatio da je njegova borba bila uzaludnim pokušajem menjanja suštine stvari jednog propalog društva unutar kojeg mrtvi fazani lete iznad naših glava i sistema krivog srastanja, Džoni se povukao – nepovratno. Nije više bilo nikakvog smisla niti razloga nastaviti dalje.

 

By Dragan Uzelac