Dragan Uzelac - My books...

THE BEATLES: REVOLVER (1966.)

Nakon godina euforične bitlmanije, proboja i uspeha u Americi, rodnoj Britaniji i ostatku sveta, uspeha na top listama i niza nezaboravnih hitova - od Love me do, She loves you, I wanna hold your hand, preko I feel fine, I should have known better i And i love her, do sofisticiranijh, autorski zrelijih pesama sa albuma Help i posebno Rubber soul (prethodnici Revolvera) - Yesterday, The word, Girl i In my life, postavljanja novih pravila i umetničkih izazova, zaokreta ka ozbiljnijem autorskom radu i udaljavanja od prostih, komercijalnih ljubavnih pesmica, tonjenja u dubine duše i introspekciju, ironiju i nepresušne izvor iščašenog humora, godina 1966. donosi mnogo toga što označava prekretnicu u životu i radu slavne liverpulske četvorke, benda the Beatles koji (ni)je promenio sve(s) t.

Mašinerija uspeha i mlaćenja para, u kombinaciji sa hedonističkim umrtvljavanjem čula i duše, zamkom tašte samodopadljivosti i ispraznosti počeli su da uzimaju danak i zatamnjuju svetlucavo nebo slave. Sviranje je izgubilo slast zabave ( avgusta 1966. Beatlesi održavaju poslednji živi nastup) i sve je više ličilo na težak posao, obavezu koja mora da se odradi. I kada je bilo najteže, u pomoć priskače čarobna azijska biljka - pušenje marihuane imalo je presudan uticaj na kreativnost Beatlesa sredinom šezdesetih. U oblacima dima kanabisa rađale su se nove, vedrije boje, tonovi i reči - teret slave podnosio se lakše, sa mnogo više smeškanja. Od jednolične, pritiskajuće stvarnosti odlazilo se u svet mašte, halucinacija, mistike i psihodeličnih vizija. Album Revolver nastao je pod uticajem ideologije i kulta droge, pod uticajem uživanja istih. Muzika je postala drugačija, nadrealnija i maglovitija.

John Lennon se sve više udaljavao od lirske muzike Paul McCartneyja. Početkom 1966., odmah nakon završetka albuma Rubber soul i svoje završne turneje po Britaniji, usledila je prva duža, tromesečna pauza u radu i životima Beatlesa. I dok se George Harrison posvetio izučavanju indijske muzike i istočnjačke mistike, Paul McCartney tražio novu inspiraciju u klasičnoj muzici, John Lennon kreće u istraživanje vlastitog unutrašnjeg univerzuma uz malu pomoć tih godina veoma popularnog narkotika – LSD, psihodelične supstance koja je bitno menjala njegovu i svest mnogih značajnih umetnika tog vremena (pomenimo samo, kao najznačajnije, gitaristu i glavnog kreativca grupe Pink Floyd – Syda Barretta, potom predvodnika, pesnika i pevača the Doors – Jima Morrisona ili recimo glavnog kreativca i gitaristu benda Fleetwood mac – Petera Greena, pre svih, mada je čitava tadašnja scena Zapadne američke obale i veliki deo Britanije bio pod uticajem LSD-a i psihodelije, kao autentičnog umetničkog izraza jedne epohe). Bilo je to vreme rađanja Esid kulture – vreme izmenjenog stanja svesti koje je uzrokovao LSD, stanje tzv. depersonalizacije ili gubitka ega umetnika koji su ih koristili u potrazi za novim putevima kreativnosti i svoje unutrašnjosti. Svesnost o sebi kao posebnom entitetu, pod uticajem LSD-a, rastapala se u nešto što je psihoanalitičar Jung imenovao kao okeanska svesnost, osećaj da su sve stvari jedno, a da je individualna svesnost iluzija.

Na veliku žalost, ta vrsta svesti ili iluzije iste, mnoge od velikih umetnika i ljudi tog vremena odvela je u totalnu stranputicu, šizofreni rascep (Syda Barretta ili recimo Petera Greena), dok su klizili veoma oštrom ivicom koja je graničila genijalnost od ludila. Na sreću, dve godine kasnije, isrpljen, uz pomoć Yoko Ono i dodatni heroinski stimulans, John Lennon je izbegao tu vrstu sunovrata, stvorivši u međuvremenu neka od svojih najboljih i najintenzivnijih dela poput Strawberry fields forever, I am only sleeping, Tomorrow never knows, Lucy in the sky with diamonds, A day in the life i vrhunac njegove psihodelično-sarkastične faze, jetku I am the walrus.

Objavljen u avgustu 1966. godine, album Revolver je stigao do ključne tačke u širem muzičkom pejzažu, otelotvorujući psihodelični duh vremena kasnih 60-ih, pomerajući granice onoga što pop muzika može biti. U poređenju sa svojim prethodnicima, Revolver predstavlja seizmički pomak, kako u pogledu tematske dubine, tako i zvučnog eksperimentisanja, služeći kao svetionik inovacija koji će osvetliti put bezbrojnim umetnicima i žanrovima. Umetničke namere iza Revolvera su višeslojne kao i sam album. Bitlsi, sveže sa svoje poslednje turneje i razočarani ograničenjima živih nastupa, nastojali su da iskoriste potencijal studija kao samostalnog instrumenta. Ovo je bila era oslobođena pritiska turneja, pružajući bendu luksuz vremena za eksperimentisanje sa avangardnim tehnikama snimanja, novim instrumentacijama i složenim aranžmanima pesama. Njihov cilj je bio ništa manje od redefinisanja onoga što pop album može da prenese, kako u pogledu lirske sofisticiranosti, tako i u pogledu auditivnog iskustva. Džon Lenon, Pol Makartni, Džordž Harison i Ringo Star, zajedno sa svojim vizionarskim producentom Džordžom Martinom, krenuli su u potragu za proširenjem palete pop muzike, crpeći iz raznovrsnog niza uticaja: klasične indijske muzike, novog žanra psihodeličnog roka i avangarde, između ostalih. Intervjui iz tog perioda otkrivaju bend u zenitu svojih kreativnih moći, željan da mapira neistražene teritorije. Makartnijeva razmišljanja o želji da stvori album koji bi bio kompletno umetničko delo i Lenonovi eksperimenti sa kasetnim lupovima i snimcima unazad ilustruju pomak benda ka introspektivnijem i eksperimentalnijem pristupu.

Dok u pesmama Dr. Robert (jedna od zajedljivih Lennonovih priča, ovaj put o njujorškom doktoru koji je svoje klijente iz visokog društva perfidno navukao na narkotike) i She said, she said (emocionalno napeta i dirljiva, bolna Lennonova pesma predstavljala je njegovo mučno samopreispitivanje i duhovnu dezorijentisanost u trenucima dok je sve više tonuo u LSD psihodelično sanjarenje) opisuje vlastita iskustva s drogama, u lenjavo - melanholično - melodičnoj I’m only sleeping, premoren i opijen halucinogenom LSD- jem sanjivo gleda na svet oko sebe i moli ga da ga ostavi na miru, u sigurnosti postelje.

Pesma Ja samo sanjam opisuje Johna Lennona u stanju konstatnog psihodeličnog sanjarenja, sredinom šezdesetih, ovaj put u vreme stvaranja kultnog albuma The Beatlesa - Revolver (1966.). Bila je to njegova faza istraživanja unutrašnjeg univerzuma pomoću halucinogena LSD-a, slika čudesnih puteva duhovnih otkrovenja i Lennonovog lenčarenja u polusnenom stanju koje će ga par godina kasnije odvesti putem sveta heroinske zavisnosti i obamrlosti. LSD, halucinogena droga koja je imala presudan uticaj na kreativna i kontrakulturna dešavanja tog vremena (druge polovine šezdesetih) i koja je snažno okupirala Lennonovu svest dovevši ga vremenom do psihičke zavisnosti, svakodnevne upotrebe i stanja obamrlog, promenjenog stanja svesti uzrokovala je, s jedne strane, novu vrstu kreativnosti i umetničkog izraza transformisanog Lennona, a u psihološkom smislu, s druge strane, njegovu depersonalizaciju i gubitak ega gde se svesnost o sebi kao o zasebnom entitetu rastapala u nešto što je psihoanalitičar Jung nazvao okeanska svesnost – osećaj da su sve stvari jedno, a da je individualna svesnost samo iluzija.

Kada se probudim rano ujutro

Ostavljam svoje srce, zevam

Kada sam u sred snova

Ostajem u krevetu, lebdim naviše, lebdim naviše

Molim te ne budi me

Ne, nemoj me drmati

Ostavi me gde jesam

Ja samo spavam

Svi izgleda da misle da sam lenj

Nije me briga, mislim da su ludi

Jure svuda sa tolikom brzinom

Sve što nađu je da nema potrebe

Molim te ne kvari mi dan

Miljama sam daleko

Ja samo spavam

Okom pratim svet kako ide pored mog prozora

Uzimajući mi vreme

Ležeći tu i blenući u plafon

Čekajući na uspavljujuće osećaje

Molim te ne kvari mi dan

Miljama sam daleko

Ja samo spavam

Smekšan, blaženo relaksiran i zagonetno osmehnut u svom novootkrivenom lizergičnom univerzumu, Lennon je u jednoj od svojih bisernih revolverskih kreacija – I’m only sleeping poručio ostatku sveta da ga napokon ostavi na miru u njegovom inspirativnom i lenjavom stanju blaženstva.

Paul bi često bio Johnov jutarnji alarm. Živeti u ulici Wimpole značilo je da je ustajao ranije od Johna i spakovao više toga u jedan dan. John je vodio opušteniji prigradski život, ali ako je išao na večeru u London ili u klub, život toliko daleko od grada značio je da se kući vraća vrlo kasno. Paul bi stigao u podne ili rano poslepodne i probudio ga, odakle je John dobio ideju za pesmu Ja samo spavam (napisanu u trenutku nadahnuća na poleđini pisma iz pošte koje ga obaveštava o izvesnim neplaćenim računima, proleća 1966.).

Beatlesi su bili prvi u mnogim stvarima, posebno u pogledu tehnika snimanja. Prestajući u vreme snimanja ove pesme i albuma Revolver sa zamornim i sve besmislenijim koncertnim aktivnostima (okončavši ih napokon avgusta 1966.) i posvetivši se u potpunosti studijskom radu i eksperimentima, oni postaju željni isprobavanja novih tehničkih mogućnosti. Jedno od njih bilo je snimanje gitare unatrag, što su i napravili 1966. godine s pesmom Ja samo spavam. Prema Georgeu Harrisonu, oni su prvi puta eksperimentisali s gitarom snimljenom unatrag tokom stvaranja pesme Rain 14. aprila 1966. godine, iako su rezultati ili izostavljeni ili ostavljeni negde na studijskim trakama tokom miksanja. Okrenuli smo traku i stavili je unatrag, a zatim smo odsvirali neke gitarske note, priseća se George, samo svirajući male komadiće, pogađajući, nadajući se da se uklapa. Bili smo uzbuđeni kad smo čuli kako sve to zvuči i bilo je magično. Autor Mark Lewisohn opisuje da je George Harrison, umesto da normalno svira gitaru i onda okreće traku, želeo preciznu melodijsku liniju koju je napisao odsviranu unazad. To je uključivalo razradu zapisa prema napred, ispisivanje unatrag, a zatim reprodukovanje kako zapis označava, tako da izlazi napred. Na ovaj način, iako zvuk još uvek ima zvučnu privlačnost unatrag puštene trake, instrument zapravo svira melodijski niz nota.

S beleškama prepisanim za njega, George Harrison uzeo je celi dan da snimi, ne jedan, već zapravo dva gitarska sola jedan iznad drugog s dve različite melodijske linije. Jedan od solo delova izveden je pomoću njegove fuzz box gitare, a drugi s običnom električnom gitarom. Po sećanju inženjera snimanja, legendarnog Geoff Emericka bila je to jedna posebno zamorna seansa na kojoj smo svi poželeli da nikada nismo smislili koncept zvukova unatrag. George Harrison bio je odlučan da odsvira solo gitaru unatrag. U najboljim vremenima imao je problema i sa solo sviranjem unapred, tako da smo se s velikom strepnjom prilagodili onome što se ispostavilo kao beskrajan dan slušanja istih osam taktova sviranih unatrag i opet i opet iznova. Nadahnut slučajem pogrešno okrenute trake za snimanje od strane studijskog inženjera, Harrison je napisao novu solo deonicu, a potom je odsvirao dva puta – jedanput unapred i jedanput unatrag.

Što se samog teksta pesme tiče, njegove osnove ideje i zamisli, prvi nacrt Lennonovih tekstova za pesmu Ja samo spavam, napisan na poleđini pisma iz 1966, sugeriše da je on u ovoj pesmi zapravo pisao samo o običnim ljudskim radostima boravka u krevetu, a ne o nekoj euforiji od droga koja se ponekad pominje u tekstovima. Dok nije bio na turneji, Lennon bi obično provodio vreme spavajući, čitajući, pišući ili gledajući televiziju, često pod uticajem droge, a Paul McCartney bi ga morao buditi za njihove seanse pisanja pesama. Po rečima jednog od bliskih prijatelja iz tog ludog vremena neprestanih turneja, snimanja i bitlmanijske euforije, Lennon je bio neko ko može neograničemo spavati, verovatno najlenja osoba u Engleskoj. Fizički, naravno.

Možda najveće nasleđe ove psihodelične pesme (posvete Johnovoj ljubavi ostajanja u krevetu – koje je jako voleo kao sanjar, čak i kada nije spavao) bili su poznati antiratni protesti u krevetu koje su organizovali on i Yoko Ono. Prvi je organizovan u martu 1969. godine, nakon braka, na koji su pozvali novinare u svoju motelsku sobu dok su se zalagali za svetski mir.

Sve ljudske bede proizilaze iz toga što ne mogu sami sediti u tihoj sobi. Hej, ako ostaneš u krevetu, nisi napolju u ratovima i ne činiš svet hladnim mestom, a ako imaš nekoga sa sobom, promovišeš mnogo više ljubavi na svetu, zar ne?.

Najlepša kompozicija na albumu je Johnova Tomorrow never knows. Zvuci sitara, unazad puštenih traka i izvodi iz Tibetanske knjige mrtvih rađaju nekog novog Lennona, transformisanog i spremnog za neke nove, sasvim drugačije kreativne domete. Od svih Lenonovih, već pomenutih psihodeličnih remek-dela, ova pesma je najdirektnije govorila o drogi – po Lennonovom mišljenju, bez obzira na sve opasnosti da kao mnogi umetnici nestane u paklenom svetu lizergičnih iluzija, on je tvrdio da ga je LSD promenio nabolje, smekšao njegovu dotadašnju agresiju i uticao na njegovu kreativnost.

Isključi svoj um, i lagano plutaj nizvodno

to nije samrtno, sudnji čas to nije.

Pusti sve misli, ništavilu predaj se,

to je blistanje, isijavanje to je.

Tada videćeš ti, možda unutrašnji smisao

to je ta bit, suština to je.

Ta ljubav je sve i ljubav jesu svi

to je saznanje, smisleno to je.

To neznanje i mržnja mogu ožaliti mrtve,

to je verovanje, zabluda to je.

Al` oslušni boju svojih snova,

to nije življenje, proživljeno to nije.

Il` igraj igru "Bitisanja" do kraja

Od početka, iz početka.

Tomorrow never knows predstavljao je novi, hrabri, lizergični iskorak Beatlesa u nešto sasvim različito, zvučni pejzaž očaravajuće psihodelične mešavine anarhije i strahopoštovanja, zvučnu senzaciju koja je otvorila nepregledno kreativno polje Beatlesa za njihovu studijsku, eksperimentalnu fazu i pet, po mnogima njihovih najboljih albuma, a svakako albuma koji se nalaze na svakoj iole ozbiljnijoj listi ključnih albuma rokenrola. Zujeći ton tamne sitarske harmnonije predstavlajo je vrata percepcije koja su Beatlesi svojom inovativnošću otključali i poveli svet muzike u nova, neistražena prostranstva vlastitog kreativnog kosmosa. Par meseci kasnije, nastala su dva ključna albuma britanske psihodelične epohe – Sergeant Peppers lonely hearts club band Beatlesa i The Piper at the gates of dawn grupe Pink Flojd. Planeta Zemlja činila se sve udaljenijom u tom čudesnom kosmosu šarenolikih boja i umetničkih vizija. Turn off your mind, kao početni stihovi ove čarobne kompozicije, predstavljali su negaciju čitavog intelektualnog, racionalističkog zapadnjačkog pregalaštva, uz poruku koja je glasila : ono što je bitno nije sadržaj uma, već kvalitet samoga uma ... Stara istočnjačka filozofija i mistika postali su novim putokazom kojim bi trebalo krenuti ka sebi i vlastitoj suštini putem kroz pročišćenost praznine, kroz The Void (prvobitni naziv pesme) omladina Zapada krenula je putem psihodelične revolucije. Beatlesi su bili tu da kreativno uobliče i trasiraju početak puta kao i mnogo puta pre i posle toga uticali su svesno na duhovnu revoluciju u glavama i srcima mnogih ljudi širom sveta. Bila je to druga The Beatles pop revolucija, nakon 5. oktobra 1962. i singla Love me do.

Početak Revolvera mnogo nam govori o tome dokle je stigao. U aprilu 1966. godine, kada su počeli sa snimanjem, Beatlesi su zakoračili u budućnost sa pesmom Tomorrow Never Knows. John Lennon je stvorio zvuk u svojoj glavi i prepustio producentu Georgeu Martinu i Geoffu Emericku, dvadesetogodišnjem inženjeru početniku, da smisle kako će to da pretoče u pesmu. Rezultat je bio izvanredan.

Želeo je da mu glas zvuči poput Dalaj Lame koji glasno peva sa vrha brda, kasnije se prisećao Martin.Pa, rekao sam, Malo je skupo otići na Tibet. Možemo li to izvesti ovde?

Lennonov glas je pročišćen uz pomoć zvučnog sistema Lesley, koji mu je dao vibrato efekat koji se obično povezuje sa Hamond klavijaturom. George Harrison je doneo istočnjački zvuk zujanja tako što je svirao dugovratu lautu zvanu tambura, ali i sitar. Paul McCartney osmislio je obrnute zvuke različitih brzina, među kojima je i onaj koji oponaša zvuk galebova. Bubnjevi Ringa Starra se ističu, čime se menja hijerarhija koja je uglavnom tipična za rok instrumentaciju. Ringovi bubnjevi postali su vodeći instrument, gromoglasna ključna tačka u zvučnom haosu. Lennonov glas, koji zvuči poput tibetanskog monaha, podstakao je slušaoce da isključe misli, opuste se i plove nizvodno.

Greg Kot, BBC

Pesmom Love you to, snimljenom tokom aprila 1966., u studijima Abbey road, London, poniremo u najkreativniju fazu Georgea Harrisona i The Beatlesa. Ona je prva u nizu numera vezanih za njegovo interesovanje za indijsku muziku, početak njegove nove duhovnosti i misticizma vezanih za sledbeništvo istočnjačke filozofije i hinduističke religije. Bila je to prva pesma Beatlesa u potpunosti zasnovana na indijskoj muzici, a prva koju je George Harrison napisao na sitaru. Ranija pesma, Norwegian Wood (This Bird Has Flown), takođe je koristila sitar, ali indijska je muzika samo delom uticala na nju ( Norvešku šumu svojim glasom i duhom obojio je njen autor, John Lennon). Bio je to samo prvi korak na njegovom putu prema istočnoj filozofiji i indijskoj muzici, što je u potpunosti ostvareno godinu dana kasnije Harrisonovom moćnim esejom, pesmom sa albuma Sergeant Pepper’s lonely hearts club band - Within You Without You, prvom pesmom Beatlesa koja se koristila samo indijskim instrumentima.

Svaki dan toliko brzo prolazi

Samo što se okrenem već je prošlost

Nemaš vremena da okačiš znak na mene

Voli me dok još možeš

Pre nego postanem mrtvi starac (Before I'm a dead old man.)

Život je tako kratak

Novi se ne može kupiti

Ali ono što imaš znači mi veoma puno

Vodi ljubav ceo dan

Vodi ljubav pevaj pesme

Vodi ljubav ceo dan

Vodi ljubav pevaj pesme

Tamo ljudi stoje okolo

Oni će te zabiti u zemlju

Ispuniće te sa svim stvarima koje vidiš

Voleo bi da vodim ljubav s tobom

Ako ti mene želiš takođe

Klasičnim hinduističkim instrumentima poput sitara, svarmandala i table, Harrison nas muzički i poetski uvodi u svoj novootkriveni svet duhovnosti i sve većeg udaljavanja od materijalističkog, tipično zapadnjačkog pogleda na svet. Ponavljajući dorski e-mol rastapa se u tipičnim harrisonovskim lirskim i melanholičnim linijama bojeći melodiju jedinstvenim dodirom kreativne magije probuđenog Harrisona, nastanjenog godinama u tišini senke neprevaziđenog autorskog tandema Lennon-McCartney, kreativnog jezgra besmrtnih Beatlesa. Nakon Harrisonovog predstavljanja sitara na Norwegian wood 1965. godine (album Rubber soul), bila je to prva pesma Beatlesa koja je u potpunosti odražavala uticaj indijske klasične muzike. Snimka je napravljena uz minimalno sudelovanje Harrisonovih kolega iz benda; umesto toga, stvorio je pesmu s sviračem table Anilom Bhagwatom i drugim indijskim muzičarima iz Azijskog muzičkog kruga u Londonu. Svoju muzičku inspiraciju, Harrison je crpio iz dela majstora sitara Ravija Shankara, koji je postao njegov učitelj sitara ubrzo nakon završetka snimanja. Pesma Love You To lirski je nadahnuta, ljubavna pesma posvećena Harrisonovoj supruzi Pattie Boyd, a uključuje i filozofske koncepte nadahnute njegovim eksperimentisanjem s halucinogenim drogom LSD. U kontekstu objavljivanja, pesma je poslužila kao jedan od prvih primera Beatlesa koji izražavaju ideologiju usklađenu s ideologijom nove kontrakulture. Muzikolozi i muzički kritičari pozdravili su Love you to kao revolucionarnu u predstavljanju nezapadne muzičke forme rock publici.

Za mene je indijska klasična muzika jedina stvarno sjajna muzika koja čini zapadnjačke stvari s tri ili četiri takta nekako mrtvima. Možete izvući toliko više iz toga ako ste zaista spremni koncentrisati se i slušati, objašnjavao je svoje oduševljenje novim viđenjem muzike George Harrison sredinom šezdesetih.

Ne može se naglasiti koliko je ovo delo bez presedana u istoriji popularne muzike. Po prvi put azijska muzika nije parodirana koristeći se poznatim stereotipima i zabludama, već je premeštena u novo okruženje sa simpatijama i retkim razumevanjem, reči su etnomuzikologa Davida Recka.

Unutrašnja svetlost nekog novog mikrokosmosa (nakon naglog, iznenadnog praska psihodelične supernove i rađanja novih svetova mašte i kreativnosti) izvirala je iz dubina jedne hipersenzibilne duše, mada su ga mnogi poznavaoci prilika unutar benda smatrali najvećim cinikom (nadmašivši i borbenog Lennona), sklonog uvrnutom engleskom (od Kelta nasleđenom) humoru, kojim su Beatlesi zauzimali gard prema sveopštem licemerju društva i haosu bitlmanije, predrasudama i ludilu sveta koji ih je prethodnih godina pojave i uspona u svetu muzike okruživao. Nasmešeni i relaksirani, u oblacima marihuane i isparenjima halucinogene kiseline, duhovno i fizički promenjeni, Harrison i Beatlesi se ovom pesmom i albumom Revolver okreću sebi samima, vlastitim unutrašnjim svetovima kreacije i introspekcije, novih umetničkih i životnih vizija i imaginacija. Era psihodelije je mogla da počne. Svet je bio spreman za nove izazove i promene.

Love you to ostaje da zrači čudesnom energijom prosvetlenja kao Harrisonova čista indijska raga – obojena magičnim, hipnotičnim zvucima sitara i table isprekidanih svetlećim gitarskim rifom, zaslepljujućim zrakom sunca unutar mračne šume. Novi, antimaterijalistički, onirički produbljen filozofski i umetnički koncept, obojen indijskim misticizmom i isparenjima kiseline koja je natapala čula otvorivši um i pretvorivši svet u nepregledno prostranstvo kosmičke svesti lagano je osvajao svet, nošen talasima Beatles magije kojoj je malo ko mogao da odoli. Vrata su bila otvorena.

Politički obojena i žestoko kritički intonirana, legendarna Harisonova numera koja svojom iskričavom energičnošću i žestinom otvara kultni Revolver - Taxman (Poreznik), predstavlja georgeorwellovski nemilosrdni napad na britansku laburističku vladu Harolda Wilsona – napad na njegov drakonski porez. Uz malu pomoć Johna Lennona, bio je to iskričav i protestno intoniran tekst u dvanaestotaktnoj formi bluza. Iznenađujuće oštra, parodična i bolno sarkastična (s obzirom da su Beatlese smatrali apolitičnim bendom, barem tokom dotadašnje faze njihovog delovanja), pesma Taxman furiozno je izgrađena od mekartnijevskih rifova na basu, suprotstavljenih gitarskim akordima George Harrisona. Pored snažne rokerske ritmičke podrške na basu i kao prateći vokal u tandemu sa Lennonom, Paul McCartney dominira moćnim gitarskim solo deonicama kao podrška Harrisonu iskazujući još jednom sav raskoš vlastitog talenta i širinu raspona delovanja kojim je raspolagao unutar Beatlesa (često u senci Lennona, kao neko koga su smatrali autorom sladunjavih kompozicija unutar benda, Paul je veoma često umeo itekako da iznenadi i razuveri pristrasne kritičare svojom rokerskom energijom i eksplozivnošću, dovodeći u zabludu mnoge neupućene slušaoce oko autorske i sviračke uloge u mnogim lennonovski obojenim numerama). Neko koga vezuju za balade tipa – And i love her & Here, there and everywhere, mogao je isto tako vlastitom energičnošću bez problema da oduva sa scene svakog nabeđenog rokera svojim numerama poput Helter-skelter & Why don’t we do it in the road. Energija svirke kojom pleni u jednoj od najznačajnijih Harrisonovih pesama sa The Beatles – Taxman stoga nimalo ne čudi, već nadahnjuje.

(1, 2, 3, 4

Hrmm!

1, 2...

1, 2, 3, 4.)

Reću ću ti ja kako će da bude

Za tebe jedan, a za mene devetnaest

Jer ja sam poreznik, jea, ja sam poreznik

Ako ti se čini da je pet centi malo

Budi zahvalan što ne uzimam sve

Jer ja sam poreznik, jea, ja sam poreznik

Ako voziš kola, oporezovaću ulicu

Ako pokušavaš da sedneš, oporezovaću stolicu

Ako ti postaje hladno, oporezovaću toplotu

Ako kreneš u šetnju, oporezovaću ti stopala

Poreznik!

Jer ja sam poreznik, jea, ja sam poreznik

Ne pitaj me za čim tragam (Aaa Gosn. Vilson)

Ako ne želiš još da mi platiš (Aaa Gosn. Hit)

A sada moj savet za one koji će da umru

Prijavite novčiće na vašim očima

Jer ja sam poreznik, jea, ja sam poreznik

I ti ne radiš ni za koga osim za mene

Poreznik!

Uvodno odbrojavanje na početku pesme (urađeno moćnom studijskom uverljivošću, podsećalo je na početak prvog albuma The Beatlesa – Please please me i moćnu I saw here standing there), aludiralo je na novi početak Beatlesa – era psihodelije je mogla da počne. Nakon napornih turneja i haosa bitlmanije, Beatlesi su se povukli u svoj novi, izmaštani, imaginarni svet kreacije i studijskog rada, eksperimentišući i crpeći uz malu pomoć inovativnih studijskih tehničkih mogućnosti novu vrstu imaginacije, napredovanja u radu – zadržavajući svoju avangardnu, pionirsku ulogu i neviđene mogućnosti njihove neiscrpne kreativnosti, koji su doneli neke od najboljih pesama i albuma u celokupnoj istoriji rokenrola.

Istoričar muzike David Simonelli, u svojoj knjizi Heroji radničke klase, grupiše Taxman s pesmom Eleanor Rigby i singlovima benda iz maja 1966. – Paperback Writer i Rain kao primere istaknutog društvenog komentara Beatlesa što je učvrstilo njihovu dominaciju londonskom društvenom scenom. U intervjuu 1968. Lennon se pozvao na pesmu Taxman kao deo antiautoritativnog pogleda Beatlesa; rekao je da je to pesma protiv poreza (koji se potom koristio za nabavku oružja i podršku Amerikancima u vijetnamskom ratu) i protiv uspostavljanja establišmenta i da je bend još uvek protestovao protiv toga da mora plaćati vladu ako nije za pravedno ili komunističko ili stvarno hrišćansko društvo.

Pored sjajnih Good day sunshine (McCartneyja blistava impresija, napisana jednog vrelog letnjeg popodneva 1966. u kući Johna Lennona – radosno jednostavna i razigrana), Got to get you into my life i predivne, lirske i setne, u gotovo klasicističkoj formi Here, there and everywhere (ljubavna uspavanka u kojoj Paul McCartney uz malu pomoć gudača doseže neke od najvećih pop dometa, mereno čak i kriterijumom samih Beatlesa. Jedna od njemu najdražih pesama, uz nezaboravnu Yesterday).

Snimljena početkom juna 1966., po rečima samog Harrisona pesma I want to tell you je predstavljala lavinu misli koje je teško izreći ili zapisati i izražavala je problem u sporazumevanju na orijentalni način – it’s only me, it’s not my mind, that is confusing things. Bilo je to vreme kada je Harrison, lagano izlazeći iz senke nenadmašnog kreativnog tandema Lennon-McCartney počeo stvarati vlastiti muzički identitet, pre svega pod uticajem indijske kulture i čudesnih iskustava tog psihodeličnog vremena i eksperimentisanja umetnika sa svešću, pre svega korišćenjem LSD i kanabisa. Upravo je za pesmu Želim ti reći inspiraciju crpio iz eksperimentisanja halucinogenom LSD, nošen kreativnim talasom koji ga je zapljusnuo početkom 1966. godine. Proučavajući mogućnosti indijskog sitara kao instrumenta i istočnjačku filozofsku misao kao novi temelj za pisanje pesama Harrison stvara vlastiti autorski identitet. Po prvi put, na jednom albumu Beatlesa biće potpisan kao autor tri pesme – I want to tell you, Love you to & Taxman.

Bio je to njegov neočekivan izlazak iz senke nenadmašnog autorskog tandema (koji se uzgred nalazio na vrhuncu kreativnosti, ali ujedno i sve manjeg međusobnog podnošenja) i uvod u najkreativnji umetnički period – kako sa Beatlesima, tako i nakon njih, zaključno sa epskim solo albumom, trostrukim All things must pass.

Hoću da ti kažem

Moja glava je prepuna stvari koje hoću da kažem

Ali čim si ovde

Sve te reči odjednom iščeznu

Kad sam blizu tebe

Ove igre počinju da me deprimiraju

Ali je u redu

Možda ću ti vratiti sledeći put

Ali ako se ikad ponašam bezobzirno

To sam samo ja, nisu to moje misli

Koje zakomplikuju stvari

Hoću da ti kažem

Da se osećam spušteno i ne znam zašto

Ne smeta mi

Mogu čekati zauvek, imam vremena

Ponekad bih poželeo da te bolje znam,

Da bih mogao da budem iskren i da ti kažem

Možda bi tada razumela

Hoću da ti kažem

Da se osećam spušteno i ne znam zašto

Ne smeta mi

Mogu čekati zauvek,

Imam vremena,

Imam vremena

Kao promišljen i filozofski udubljen u vlastiti mikrokosmos duhovnosti i izražajnosti, Harrison strpljivo, u senci tandema Lennon-McCartney gradi svoj put i razvija interesovanje za indijsku muziku. Tokom juna 1966., Ravi Shankar, legendarni virtuoz na sitaru (otac današnje pop dive Norah Jones) i njegov kolega Ala Raka (svirač table) posetili su Georgea u njegovom domu u Asheru i svirali okupljenim Beatlesima. Vremenom Harrison postaje jedan od glavnih Shankarovih zapadnjačkih štićenika i promotera indijske muzike u svetu. Harisonova fascinacija istočnjačkom filozofijom zadominiraće društvenim životom The Beatlesa u naredne dve godine, kulminirajući početkom 1968., posetom Beatlesa Indiji kod gurua transcendentalne meditacije Maharišija (gde će u stanju nove duhovne energije, pročišćenja i smirenosti nastati glavnina materijala za njihov antologijski Beli album).

Kombinacija istočnjačke filozofske misli i indijske muzike, pre svega sitara kao instrumenta koji je nadograđivao zvuk Harrisonove gitare, pružajući mu širi spektar izražajnih opcija, s jedne strane, kao i dejstvo halucinogena kao mogućih stimulativa za proširenje ili bolje reći raspršivanje svesti, drugačije percipiranje ostataka nekadašnje predvidive i neinspirativne stvarnosti, s druge strane, doveli su Harrisona, kao i mnoge druge umetnike tog vremena prepuštene tokovima novog strujanja svesti do stanja da što su brže i šire dosezale njihove misli, to je bila mukotrpnija i veća borba za pronalaženje reči koje će ih izraziti. Iz te čudesne umetničke i duhovne sinergije proizaće u narednih par godina neke od najlepših i najkompleksnijih numera George Harrisona. Dok je njegova bluesom obojena gitara nežno jecala, rađalo se novo sunce kreacije, dolazeći donosilo nešto.

Aa, pogledaj sve te usamljene ljude

Elenor Rigbi skuplja pirinač u crkvi gde se održalo venčanje

Živi u snovima

Čeka kraj prozora, noseći lice koje čuva u tegli pored vrata

Koga li čeka?

Svi ti usamljeni ljudi

Odakle li dolaze?

Svi ti usamljeni ljudi

Gde li pripadaju?

Otac Mekenzi piše reči za bogosluženje koje niko neće čuti

Niko i ne prilazi blizu

Gledaj ga kako radi, krpi svoje čarape u noći kada nema nikoga

Do čega li mu je stalo?

Svi ti usamljeni ljudi

Odakle li dolaze?

Svi ti usamljeni ljudi

Gde li pripadaju?

Aa, pogledaj sve te usamljene ljude

Elenor Rigbi je umrla u crkvi i sahranjena je zajedno sa svojim imenom

Niko nije došao

Otac Mekenzi čisti blato sa svojih ruku dok odlazi od groba

Niko nije spašen

Svi ti usamljeni ljudi

Odakle li dolaze?

Svi ti usamljeni ljudi

Gde li pripadaju?

Ma za kojom formom ili stilom posegli uvek su znali da izvuku maksimum i prevaziđu originale. Njihova pionirska uloga činila ih je jednostavno nenadmašnima - o kreativnosti i višeglasnom pevanju već su napisane brojne studije, zato... Numere Eleanor rigby (priča o smrti u samoći) i gotovo barokna For no one (ravnodušan i flegmatičan McCartneyjev osvrt na kraj ljubavne veze sa Jane Asher, gotovo klasična kompozicija u kojoj se pojavljuje jedan od najboljih britanskih hornista – Alan Siril, svirajući rog) pravi su biseri albuma - savršene pop melodije, obogaćene i nadograđene klasičnim uticajima; jednostavno rečeno primer za udžbenike. Da sve ne bi izgledalo previše savršeno i ozbiljno, pobrinuo se, a ko bi drugi, nego relaksirano zabavni bubnjar Ringo Starr i njegova detinja Yellow submarine (tačnije McCartneyjeva dečija pesmica, koju je otpevao bezbrižni Ringo) dve godine kasnije iskorišćena za naslovnu temu The Beatles crtanog filma o neobičnom zloći.

Tvoj dan počinje, um te boli,

saznaješ da sve njene reči dobrote ostaju

kad joj više ne trebaš.

Ona se budi, ona odlučuje,

ona ne oseća potrebu da treba da žuri;

više joj ne trebaš.

I u njenim očima ti ne vidiš ništa,

nema znaka ljubavi iza suza oplakanih ni za koga.

Ljubav koja je trebala da traje godinama.

Ti je želiš, ona ti treba,

i ti joj ipak ne veruješ kada kaže da je njna ljubav mrtva;

ti misliš da joj trebaš.

I u njenim očima ti ne vidiš ništa,

nema znaka ljubavi iza suza oplakanih ni za koga.

Ljubav koja je trebala da traje godinama.

Ti ostaješ kući, ona ide napolje,

ona kaže da je odavno znala nekog ali ga sada nema;

on joj ne treba.

Tvoj dan počinje, tvoj um boli

biće vremena kada sve stvari koje je ona rekla ima da ti napune glavu,

nećeš je zaboraviti

I u njenim očima ti ne vidiš ništa,

nema znaka ljubavi iza suza oplakanih ni za koga.

Ljubav koja je trebala da traje godinama.

Zvučni pejzaž albuma Revolver bio je tapiserija inovacija, obeležena kvalitetom produkcije koji je bio revolucionaran za svoje vreme. Pod vođstvom producenta Džordža Martina i zvukoinženjera Džefa Emerika, produkcija albuma je izbegla tada preovlađujuću oštrinu i jasnoću u korist istraživačkog pristupa koji bi se mogao smatrati avangardnim. Ovo nije bila produkcija radi same produkcije; svaki zvučni element služio je temama albuma o introspekciji, ljubavi i društvenim komentarima, obavijajući slušaoce u čauru auditivnog čuda koje je bilo i intimno i prostrano. Upotreba tehnika kao što su automatsko dvostruko praćenje, varispid i snimanje unazad obdarila je album teksturom koja je bila bogata i složena kao i teme koje je istraživao. Muzički aranžmani na Revolvera su ništa manje nego revolucionarni. Album flertuje sa izobiljem raznorodnih zvukova: od gudačkog okteta u pesmi Eleanor Rigby koji slika jezivu sliku usamljenosti, do indijskog sitara i table koji pesmi Love You To daju hipnotičku, raga-rok privlačnost. Tomorrow Never Knows služi kao zvučna odiseja sama po sebi, sa Lenonovim vokalom koji se provlači kroz lavirint trakastih petlji, krikova galebova (postignutih manipulisanim fidbekom) i monotone tambure, stvarajući impresivni zvučni pejzaž koji mnogi smatraju pretečom moderne elektronske muzike. Ovi aranžmani nisu samo inovativni; oni su transformativni, pozivajući slušaoca da doživi muziku na način koji prevazilazi konvencionalne strukture pop pesama. Revolver Bitlsa prolazi kroz širok spektar muzičkih žanrova, besprekorno mešajući elemente psihodeličnog roka, klasične, indijske muzike i tradicionalnog popa u kohezivnu celinu koja prkosi lakoj kategorizaciji. Ovo mešanje žanrova nije samo novo; Otkrivajuće je, demonstrirajući neuporedivu svestranost i smelost da se upusti tamo gde se malo mejnstrim umetnika usudilo da kroči. Upad albuma u psihodeliju je možda njegovo najdefinisanije istraživanje žanra, sa pesmama poput Tomorrow Never Knows i I’m Only Sleeping koje otelotvoruju psihodelično iskustvo kroz svoje lirske teme i revolucionarne zvučne pejzaže.

Lirska tapiserija Revolvera je bogata i raznolika kao i njeni muzički pejzaži, ispreplićući teme ljubavi, introspekcije, egzistencijalne anksioznosti i društvenog komentara u koherentnu naraciju koja mnogo govori o ljudskom stanju. Ova tematska raznolikost prati složenost i poetska priroda tekstova, koji osciliraju između jednostavnog i apstraktnog, nudeći slojeve značenja koji pozivaju na duboko razmišljanje i tumačenje. Centralno za Revolver je istraživanje sebe i spoljašnjeg sveta. Eleonor Rigbi zalazi u usamljenost i očaj modernog života, slikajući živopisnu sliku izolacije kroz svoju dirljivu naraciju i oštre slike. Nasuprot tome, Ovde, tamo i svuda hvata uzvišenu prirodu ljubavi svojom nežnom jednostavnošću i emocionalnom dubinom. Album se takođe upušta u egzistencijalnije teritorije sa pesmom Tomorrow Never Knows, oslanjajući se na Tibetanska knjigu mrtvih kako bi ponudio kaleidoskopsku meditaciju o životu, smrti i ponovnom rođenju, kapsuliranu u tekstovima koji su podjednako mistifikujući koliko i prosvetljujući. Lirska veština Bitlsa na albumu Revolver je očigledna u njihovoj sposobnosti da spoje narativnu jasnoću sa poetskom apstrakcijom. Pesme poput I’m Only Sleeping i She Said She Said flertuju sa nadrealizmom i tokom svesti, izazivajući slušaoce da pronađu sopstveno značenje u lavirintskim tekstovima. Ova složenost ne zamagljuje poruke albuma, već ih obogaćuje, nudeći mnoštvo interpretacija koje odjekuju na duboko ličnom nivou.

Genijalnost albuma Revolver ne leži samo u njegovim revolucionarnim pojedinačnim numerama, već i u pedantnom načinu na koji su ovi delovi isprepleteni, stvarajući album koji prevazilazi zbir svojih delova. Razvoj numera na albumu Revolver je majstorska klasa u sekvenciranju, balansirajući muzičku raznolikost sa tematskim jedinstvom kako bi se stvorilo iskustvo slušanja koje je i raznovrsno i kohezivno. Ovaj pažljiv aranžman osigurava narativni i emocionalni razvoj koji povezuje album, vodeći slušaoca kroz putovanje koje je podjednako intelektualno stimulativno koliko i emocionalno rezonantno. Od melanholičnih žica pesme Eleanor Rigby do poslednjeg, jezivog akorda Tomorrow Never Knows, Revolver se odvija poput pažljivo osmišljene naracije, svaka numera doprinosi sveobuhvatnoj priči o ljubavi, životu, usamljenosti i egzistencijalnom čudu. Prelaz sa optimistične Good Day Sunshine na introspektivnu And Your Bird Can Sing ilustruje ovu ravnotežu, odražavajući istraživanje spoljašnje radosti i unutrašnje refleksije na albumu. Redosled je takav da se svaka numera oseća kao prirodan napredak u odnosu na prethodnu, kako muzički tako i tematski, omogućavajući slušaocu da se potpuno uroni u složeni emocionalni pejzaž albuma.

Revolver je svedočanstvo eklektičnog ukusa Bitlsa i spremnosti da u svoju muziku uklope različite uticaje. Album spaja elemente psihodeličnog roka, klasične, pop i indijske muzike, između ostalog, stvarajući zvuk koji nije bio samo svež već i bez presedana. Ovo mešanje žanrova bilo je više od puke inovacije radi same inovacije; to je bila smela izjava o univerzalnosti muzike i njenoj moći da prevaziđe kulturne i stilske barijere. Revolver je pokazao da pop muzika može biti složena i raznolika kao i bilo koji drugi oblik umetnosti, dovodeći u pitanje konvencije industrije i inspirišući novu generaciju umetnika da eksperimentišu sa svojim zvucima. Jedan od najinovativnijih aspekata Revolvera je nesumnjivo njegova produkcija. Album je pionirski koristio studijske tehnike kao što su tape lupovi i automatsko duplo praćenje, revolucionišući proces snimanja. Produkcija na pesmama poput Tomorrow Never Knows i Eleanor Rigby nije bila samo revolucionarna; bila je transformativna, menjajući način na koji su umetnici i producenti razmišljali o studiju za snimanje. Studio je postao instrument sam po sebi, mesto gde se granice zvuka mogu istraživati i proširivati. Ovakav pristup produkciji postavio je temelje za buduća muzička istraživanja, od složenih studijskih albuma krajem 60-ih i 70-ih do elektronskih i digitalnih inovacija moderne ere. Revolver zauzima jedinstveno i poštovano mesto ne samo u svom žanru već i u muzičkoj industriji uopšte. Njegovo objavljivanje označilo je prelomni trenutak kada se pop muzika nepovratno transformisala u medijum za umetničko izražavanje i eksperimentisanje. Daleko od toga da se pridržava ustaljenih normi ranih 1960-ih, Revolver ih je razbio, pomerajući granice onoga što popularna muzika može postići u pogledu produkcije i tematske dubine. Njegovo nasleđe je nasleđe neustrašivih inovacija, postavljajući scenu za progresivne i psihodelične pokrete koji će uslediti i uticati na bezbroj žanrova i umetnika u decenijama koje dolaze.

Bilo je to varljivo (od glagola - variti, duvati) leto 1966. godine, mesec avgust, jedan od prelomnih trenutaka za Beatlese, kada se u potpunosti okreću studijskom radu (publika će ih ponovo uživo videti tek 30.januara 1969. prilikom prepodnevne svirke na krovu zgrade, za vreme snimanja albuma i filma Let it be), introspekciji i nizu kreativnih eksperimentisanja čiji će plod biti četiri antologijska studijska albuma za isto toliko godina. Ostatak priče je čista istorija, tačnije mit. Nakon Revolvera ništa više neće biti isto - pa ni sami Beatlesi, momci od kojih je sve zapravo i počelo.