WORKING CLASS HERO (Heroj radničke klase) (1970.)

 

WORKING CLASS HERO (Heroj radničke klase) (1970.)

John Lennon (9. october 1940. Liverpool – 8. december 1980. New York ), gitarista, pevač i kompozitor legendarnih The Beatlesa (1962‒1970) ostaće zauvek upamćen u svetu rock ’n’ rolla kao autor mnogih neprevaziđenih pesama, beskompromisni i slobodoumni umetnik i buntovnik bez razloga, duhoviti cinik nesklon konformizmu uvek spreman da iskreno o svemu kaže ono što zapravo misli, ideolog jednog od najslavnijih bendova koji je bez ispaljenog metka podigao revoluciju na svim frontovima i osvojio lepotom i muzikom svet. Lennon je bio najbritkija i najkontroverznija ličnost liverpulskih čupavaca, autentičan i istinski originalan umetnik i čovek koji se nikada nije priklanjao kolotečini, vladajućim ukusima, pomodarstvu i opštoj komercijalizaciji svega i svakoga.

Istovremeno, rastom popularnosti The Beatlesa i njihovim sve većim uticajem u svetu, zahvaćen vrtlogom društvenih promena tokom šezdesetih godina 20. veka, turbulencijom antiratnih protesta, studentskih nemira i borbe za građanska prava, Lennon vremenom postaje jedan od najbitnijih predvodnika borbe za mir u svetu, pacifista, levičar i revolucionar sa gitarom u ruci, trn u oku moćnika Velike Britanije i Amerike, pre svih.

Nakon što će na White albumu The Beatlesa (1968) dati svoje viđenje (još uvek sa zadrškom i dozom skepse) radikalne promene sveta u pesmi Revolution, a već naredne godine svetu ispevati pacifističku himnu Give peace a chance, Lennon će se posle zvaničnog raspada The Beatlesa (1970) okrenuti mnogo iskrenijoj i ogoljenijoj solo karijeri i sa suprugom Yoko Ono krenuti put Amerike. Krenuće kao bivši The Beatles i politički aktivista u obećanu zemlju (koja ga nikako neće prihvatati i razumeti) i beskompromisno i hrabro stati na stranu radikalnih levičarskih pokreta, vremenom postajući glavna meta praćenja i zavere od strane ozloglašenog FBI.

Prva od pomenutih, Lennonov poziv na revoluciju, pesma Working Class Hero (sa kultnog, prvog pravog i verovatno njegovog najboljeg solo albuma ‒ John Lennon/Plastic Ono band 1970) predstavljala je zajedljivu lenonovsku kritiku razlika među socijalnim klasama ili, po rečima samog autora bila je to pesma koja govori o radniku koji se probija u tzv. srednju klasu, tj. mašinu (za mlevenje ljudskog mesa i dostojanstva). Nakon godina pisanja savršenih pop pesama s The Beatlesima, John Lennon je iskoristio prvi album svoje solo karijere da s bolnom iskrenošću piše o silama koje su ga dovele do te tačke u životu.

Veći deo John Lennon/Plastic Ono Band 1970-ih bio je posvećen isterivanju ličnih demona kao što je njegov problematični porodični život. Ali Lennon je takođe snažno pisao o društvenim snagama koje su uticale na njegove legije obožavatelja koliko i na njega. Working Class Hero Lennonov je ironični vodič o tome kako postati uspešan građanin tako što ćete potpuno obuzdati sve individualističke osobine i podlegnuti intenzivnom pritisku koji počinje u detinjstvu i ne završava sve dok ne postanete samo još jedna anonimna budala u grobu. Je li pesma sumorna? Bez sumnje. Ali je i jezivo uverljiva.

... Čim se rodiš teraju te da se osećaš beznačajnim

tako što ti ni za šta ne daju vremena

i dok bol ne dostigne vrhunac, ništa i ne osećaš,

treba biti heroj radničke klase...

Pesma je urađena u klasičnom dilanovskom maniru, samo sa akustičnom gitarom, dubokim uverenjem, minimalizmom, osenčenom atmosferom od koje zastaje dah, nekoliko akorda i glasom punim rezignacije, gorčine i prezira.

... Vređaju te kod kuće, ponižavaju u školi

mrze te ako si pametan, preziru lude

dok ne poludiš ne možeš da igraš

po njihovim pravilima,

treba biti junak radničke klase.

Pošto te tako maltretiraju i plaše 20 godina

očekuju da odlučiš čime ćeš da se baviš

kada od silnog straha

ne možeš valjano ni da funkcionišeš,

treba biti lider radničke klase...

Kao pozadinski efekat kamerne atmosfere nelagode i jetke zatamnjenosti rađa se otrežnjavajuća upitnost i misao: kako se izvući iz mulja u kojem opstajemo od trenutka kada dođemo na svet, do časa kada muzika utihne i mi zauvek odlazimo? Kako se postaviti i opstati u svetu gde je gotovo sve, pre svega njegove temeljne vrednosti, uzdrmano i dovedeno u pitanje? Gde je nestala humanost, saosećajnost i ljudsko dostojanstvo u suludoj trci za profitom gde se ne biraju sredstva i gde se preko svega i svih gazi? Zašto je tako teško sačuvati mir u svetu, gde su nestale temeljne vrednosti na kojima počiva ljudski rod: ljubav i sloboda?

... Drogiraju te religijom i seksom i televizijom

a ti misliš da si tako uman

i da ne pripadaš klasama, da si slobodan

ipak, koliko mogu da vidim,

ostaješ i dalje jebeni seljak,

heroj radničke klase je prava stvar...

Lennon na sebi svojstven način, sa mnogo jetkog cinizma, oštroumnosti i duha ironično razobličava nametnuto stanje stvari i u intervjuu objašnjava:

Mislim da je koncept pesme revolucionaran i nadam se da je bliži radnicima nego prostitutkama i homoseksualcima. Reč je o sopstvenom iskustvu i nadam se da je ovo tek upozorenje ljudima. To je revolucionarna pesma i ne sama  po sebi, već pesma za revoluciju.

A onda, brutalno i bez pardona, istresa svu gorčinu do kraja u poslednjoj strofi ne ostavljajući mesta bilo kakvoj sumnji o trulom kompromisu i jednostavno poručuje slušaocu: Sledi me.

... Govore ti da na vrhu još ima mesta

ali prvo moraš da naučiš da ubijaš sa osmehom

ako hoćeš da budeš poput tih na vrhu

treba biti heroj radničke klase

ako hoćeš da budeš heroj, sledi me...

Neka od ključnih pitanja savremene civilizacije su tu. Lennonova slika sveta nije nimalo prijatna i ne ostavlja mesta kompromisima.

Šta su šezdesete stvarno promenile? Ništa! Nema nevinosti, nema spasa svetu nakon 5000 godina irelevantne civilizacije. Nakon šezdesetih godina ništa se nije dogodilo, osim što smo se svi obukli. Ista je kopilad na vlasti, čine tačno iste stvari, prodaju oružje Južnoj Africi, ubijaju crnce po ulicama. Ljudi žive u jebenoj bedi sa pacovima koji gamižu po njima. Sve je isto, samo što sad imam 30 godina i što mnogo ljudi nosi dugačku kosu.

Lennonova pesma Working Class Hero ostaje uzbudljiva himna radničke egzistencije, urezujući se u svest svojih slušalaca. Objavljena nakon raspada Bitlsa, ova solo kompozicija služi kao mračno meditativno razmišljanje o društvenim strukturama i putovanju svakog čoveka. Rastavljajući slojeve pesme Working Class Hero, otkriva se sirovi komentar o klasnim borbama i uticaju društveno-političkih mehanizama na pojedinca. Dugotrajni akordi pesme i Lennonov zamišljeni vokal prikrivaju duboku pobunu u akustičnoj jednostavnosti, poruku otpevanu sa margina koje gledaju u sebe ugnjetavajući, ograničavajući sistem.

Na prvi pogled, termin Heroj radničke klase deluje slavljenički, ali Lenonova namera je prožeta oštroumnom satirom. Herojstvo koje se ovde nalazi nije u slavnim trijumfima, već u podnošenju sistema koji stalno boli i udara. Herojevo putovanje nije put osvajanja, već preživljavanja protiv institucionalnog vrtloga. U tužnim ritmovima pesme ugrađena je ideja indoktrinacije – bilo da je to kroz fizičko nasilje udaranja u školi ili mentalno smirivanje kroz religiju, seks i televiziju, Lennon ukazuje na društvo koje oblikuje svoje podanike, umesto da ih neguje. Sa hirurškom preciznošću, Lennon analizira psihološke posledice koje slede nakon godina sistemskog ugnjetavanja, gde prisilna težnja ka unapred određenoj karijeri postaje vežba uzaludnosti. Ovo govori o srži heroizma radničke klase – hrabrosti da se traži identitet u svetu koji nudi samo ograničenja.

Pretposlednja poruka pesme, Ali prvo moraš da naučiš da ubijaš s osmehom, oslikava perverznu stvarnost dostizanja metaforičkog vrha. Jezivi savet otkriva moralni kompromis koji se očekuje od onih koji teže da se popnu na društvenoj lestvici – sposobnost da se negira lična etika u korist lične koristi. To je pesma ne o herojima u tradicionalnom smislu, već o tihoj otpornosti onih koji istraju, sanjaju i teže pod neumoljivom težinom društvenih očekivanja.

Sa dolaskon na vlast Ronalda Regana 1980. Lennonu je određena sudbina. Naime, Reganova administracija otvorila je poglavlje novih ratova u Latinskoj Americi uz aktivnu ulogu CIA-je u prikrivenim operacijama. I ratna poltika SAD u vremenu Buša, zatim Klintona, pa opet Buša imala je u Lennonu žestokog protivnika. Kako bi Lennon da je živ reagovao na agresiju na Libiju, Jugoslaviju, Avganistan, Irak ‒ možemo samo zamisliti. Da li bi držao antiratne koncerte, pozivao desetine miliona svojih obožavalaca širom sveta na proteste? Nema sumnje da bi. Ako se sa današnjeg aspekta analizira ono o čemu je Lennon tada pevao i kako je razmišljao vidi se da je savršeno dobro poznavao tehniku prikrivenog ratovanja tajnih službi. Lennon je nesporno bio humanista, mirotvorac i intelektualac i kritikovao je upravo ono što se u zapadnom svetu ne sme dovoditi u pitanje ‒ a to je svetinja zvana kapitalizam.  Njegov dvostruki album iz 1972. Some time in New York city sačinjen je od angažovanih političkih pesama. I korice albuma napravljene su kao naslovna strana uticajnog, uglednog i navodno nezavisnog Njujork Tajmsa. Lennon je u svojim pesmama pevao o političkim zatvorenicima u SAD (Anđeli Dejvis) – pesma Angela, o lažnoj demokratiji – Born in a prison, o borbi Iraca za nezavisnot i brutalnoj politici koju su sprovodili Englezi – The Luck of the Irish, Sunday bloody sunday. U pesmi New York city Lennon se zalaže za slobodu korišćenja marihuane jer je i Papa puši svaki dan, a zna se da monopolski posao i dobit u tgovini narkoticima odavno ima CIA. U pesmi Attica state on pominje uticaj Rokfelera na određena politička ubistva, gde u zatvoru završavaju samo oni koji su povukli obarač (nije li Lenon upravo tako i ubijen?). Lennon poziva na poštovanja ljudskih prava i na prava žena u pesmi Woman is the nigger of the world. Pesme Revolucija, Dajte šansu miru, Rat je završen (ako vi to želite) i danas se smatraju antiratnim himnama. Lennon je zakupljivao prostore u tiražnim novinama i na bilbordima objavljujući svoje antiratne poruke. Danas više takvih antiratnih pokliča u Americi nema. Ne pevaju više protiv rata ni Dylan, ni Joan Baez. Uticajni rok muzičari koji su pevali na veličanstvenim skupovima šezdesetih i sedamdesetih, poput Woodstocka, protiv rata, nasilja i pljačke siromašnih zemalja, naprasno su umirali u vreme svoje najveće slave. Jimi Hendrix, Janis Joplin, Jim Morrison ili Elvis Presley (koji po rečima njegovog oca nije mogao da prihvati zvaničnu verziju o ubistvu Kennedyja). Danas se za sve njih zna da su bili pod prismotrom FBI-ja, dok se o Presleyju čak govori negde i kao glavnom doušniku FBI-ja među rock zvezdama.

Verujući i boreći se kao angažovani umetnik i pacifista za neki mnogo bolji i pravedniji svet, Lennon se našao u kandžama multinacionalnog zla koje sebe predstavlja kao vođu međunarodnog demokratskog poretka opšte sreće za sve narode sveta ‒ poretka u kojem bogati postaju sve bogatiji (i bezobzirniji), a siromašni još siromašniji i beznadežniji. I pre nego što će se povući u samoizgnanstvo i izolaciju kao razočarani buntovnik i revolucionar (godine 1976, sve do trenutka povratka 1980. sa novim albumom Double fantasy) i pre nego što će konstatovati da životarimo u svetu bez nevinosti, svetu kome odavno već nema spasa, postavši decembra 1980. u surovom atentatu od strane SAD još jedna od brojnih žrtava bezdušnog zlog starog sveta, Lennon će poslati još jednu snažnu (ovaj put mnogo melodičniju) poruku svetu – poruku da se  zamisli pre nego što bude suviše kasno.

Nakon Lennonove smrti objavljeno je mnogo knjiga i izveštaja iz arhiva MI5 kako bi se Lennon kompromitovao. Tako tiražni Sandej tajms, koji je u vlasništvu Ruperta Mardoka, otkriva da je Lennon tajno sponzorisao levičare i trockiste u Britaniji krajem šezdesetih godina, o čemu je MI5 imao preciznu evidenciju. Takođe se u Lennonovom dosijeu navodi i da je tajno finansirao Irsku Republkansku Armiju i englesku Radničku Revolucionarnu Partiju, čiji je najpoznatiji član bila Vanesa Redgrave, terorista i trockista. U dosijeu su se nalazili i svojeručno ispisani stihovi Lennonove pesme Heroj radničke klase (Working class hero) u kojoj Lennon kritikuje eksploatatorski kapitalistički sistem. Posledica svega je današnji, još mnogo bezdušniji svet modernog robovlasništva, kontrolisanih medija i multinacionalnih kompanija, svet bez ikakve ideje, bunta, umetnosti ili velikih ljudi kakav je bio John Lennon. Čak ni radnička klasa više ne postoji, osim na papiru, kao birokratska izmišljotina. Ostali su samo robovi i vladari ‒ svet bez duše, umetnosti i duha. Sve ono protiv čega se Lennon hrabro borio, pevao i na kraju platio vlastitim životom.

 

By Dragan Uzelac

THE DOORS - "Riders on the storm"

 

Pesma Riders on the Storm(Jahači oluje) postaće Jimov umetnički epitaf, trenutak kada je njegova besmrtna muzika utihnula. Bio je januar 1971. godine. Pamela se vratila iz Pariza, Jim se neko vreme primirio i doneo definitivnu životnu odluku o njihovom zajedničkom odlasku u Pariz. Odluka suda u Majamiju o Jimovoj višemesečnoj robiji na Floridi, mogućnost oduzimanja pasoša uprkos plaćenoj kauciji, kraj živih nastupa Doorsa i gubitak želje za daljim radom sa bendom, nagnali su umornog i razočaranog buntovnika Jima Morrisona da prelomi... Incident na koncertu u Majamiju bio je presudan – Jim je postao progonjeni, obeleženi i nepoželjni public enemy, nastupi Doorsa su otkazivani i praćeni, dok je zloglasni FBI Jimu disao za vratom.

 

Ubica na cesti, lik nihilističnog i surovog autostopera-ubice, usamljenika, stranca u zemlji očaja i večnog egzistencijalističkog putnika bez lica, očajnika sa brojnim psihološkim ožiljcima, željom da se napokon probije na drugu stranu, kroz vrata percepcije, nastajao je u svesti i duši mladog Morrisona (srednjoškolca, tinejdžera) kao jeziva psihološka trauma i bolno sećanje na dane dok je samotno, kao mladić putovao po vrućini sablasnim cestama prašnjave Floride do svoje tadašnje devojke Mary Werbelow (na koju se odnosi i početna ideja njegove sudbinske poeme The End), udaljene nekih 280 milja od Jima dok je još stanovao kod bake i deke u naselju Clearwater, susrećući pritom mnošvo najbizarnijih likova koji su se duboko urezali u dečačku svest, još uvek dovoljno nespremnu na surovost sveta borbe za opstanak. Jake emocije koje su u tim trenucima samoće i iskušenja nastajale u srcu i svesti mladog Jima u plamenu požude, poetskih poriva koji su se u njemu veoma rano pojavili (o čemu svedoče brojne pesme nastale iz tog perioda) nošeni dahom čudesnog filozofa Fridricha Nietzschea kojeg je prosto gutao i upijao svaku njegovu misao, stav i viziju sveta koje će vremenom postati filozofska auto-mapa budućih Doorsa, u kombinaciji sa slikama koje je kao večni putnik bez adrese i ukorenjenosti, usamljenik i egzistencijalistički pobunjenik protiv okoštalih, konformističkih normi i stega, odvojenost od oca kao autoriteta, a potom i porodice (kada se nakon završetka studija seli na bitničku, boemsku meku plaže Venice West i u tom smislu potpuno raskida sa prošlošću i sponama koje vežu, negiraju totalnu slobodu čoveka željnog nekog novog, sasvim drugačijeg sveta od idealnog i unapred zadatog, umrtvljenog u svojoj dvoličnosti i bezidejnosti bez iskre kreativnosti), stvorili su glavni lik i atmosferu Jimove apokaliptične, zlosutne opraštajne pesme Riders on the Storm.

 

Riders on the storm
Riders on the storm
Into this house, we're born
Into this world, we're thrown
Like a dog without a bone
An actor out on loan
Riders on the storm

There's a killer on the road
His brain is squirmin' like a toad
Take a long holiday
Let your children play
If you give this man a ride
Sweet family will die
Killer on the road, yeah

Girl, you gotta love your man
Girl, you gotta love your man
Take him by the hand
Make him understand
The world on you depends
Our life will never end
Gotta love your man, yeah

Riders on the storm
Riders on the storm
Into this house, we're born
Into this world, we're thrown
Like a dog without a bone
An actor out on loan
Riders on the storm

Riders on the storm
Riders on the storm
Riders on the storm
Riders on the storm

 

Jimov muzički epitaf – pesma Jahači oluje, po rečima Reja Manzareka bila je uzeta i adaptirana za album iz Jimovog scenarija za film Highway (iz 1969.), filma o autostoperu-ubici (igra ga sam Morrison), koji nakon stopiranja ubija vozača i otima njegov plavi Mustang u apokaliptičnoj atmosferi Joshua tree pustinje. Morrison je film snimio sa nekolicinom bivših kolega sa UCLA univerziteta. Inspiracija za pesmu Riders on the Storm bila je poezija kultnog američkog pesnika Harta Cranea (koji je život okončao suicidom) koji je pisao o jahačima oluje. Priča o ludaku – ubici (inspirisana takođe stvarnim likom masovnog ubice Williama Edwarda Cooka, koji je, lutajući između Misurija i Kalifornije, negde početkom pedesetih godina 20. veka, u roku od 22 dana nasumično usmrtio šestoro ljudi) završava se romantičnim stihovima o ljubavi (posvećenih Pameli). Što se same muzike tiče, Kriger i Manzarek su inspiraciju potražili u kantri numeri (Ghost) Riders in the Sky: a cowboy legend (Jahači na nebu: kaubojska legenda), američkog kantri muzičara i glumca Stanley Davis Jonesa. Prepuna zloslutnih tonova i simbolike, uz Morrisonov glas koji kao neku vrstu opraštanja recituje stihove, uz turobni eho i zvuke nadolazeće grmljavine, oluje ova numera je objavljena kao singl ploča juna 1971., neposredno pred Morrisonovu smrt u Parizu, put bez povratka mračnog jahača oluje.

 

Kad je reč o muzičkoj strukturi pesme Riders On The Storm, teško je ne biti impresioniran sposobnošću benda da stvori tako atmosferičan i upečatljiv zvučni krajolik. Pesma je napisana u E-dorijevom tonalitetu, molskoj lestvici koja se dobro uklapa u mračan i tmurni ton pesme. Dorijanski modus izveden je iz durske lestvice i drugi je modus u dijatonskom sistemu lestvica. Ovaj poseban izbor lestvice daje pesmi njezin prepoznatljiv i jeziv kvalitet.

 

Struktura akorda u pesmi Riders On The Storm je relativno jednostavna, ali delotvorna u stvaranju osećaja napetosti i oslobađanja. Glavna progresija akorda sastoji se od Em9 – A6/9 – Bm7 – A6/9 koja se ponavlja kroz celu pesmu. Tokom stihova, akordi se sviraju staccato, pružajući ritmičku kulisu za Jim Morrisonovu spoken-word poeziju. Nasuprot tome, refren sadrži akorde koji se sviraju s više legato osećaja, što nadopunjuje pevanu melodiju i doprinosi ukupnom hipnotičkom efektu. Jedan od najznačajnijih aspekata muzičke strukture pesme je njezin tempo. Održavajući stalan tempo od 122 otkucaja u minuti, ritam sekcija pruža pokretačku snagu koja tera pesmu napred, slično metaforičkom putovanju opisanom u tekstu. Kombinacija sinkopiranog bubnjarskog uzorka Johna Densmorea, koji oponaša zvuk kapi kiše, i Rhodesovog klavira Raya Manzareka stvara očaravajući groove koji ostaje u umu slušaoca dugo nakon što pesma završi.

 

Vredi spomenuti i međuigru instrumenata, jer svaki član benda doprinosi jedinstvenoj atmosferi pesme. Gitarista Robby Krieger koristi čist i reverb-intenzivan ton, koristeći arpeggirane akorde i melodijske linije kako bi aranžmanu dodao dubinu i teksturu. Njegov kultni gitarski solo, koji se pojavljuje oko 2:30, pokazuje njegovu sposobnost izazivanja emocija u sviranju uz zadržavanje osećaja suzdržanosti. Muzička struktura pesme Riders On The Storm pokazuje sposobnost Doorsa da stvore impresivno iskustvo slušanja koje slušaoca prenosi u drugo vreme i mesto. Izbor tonaliteta, progresija akorda, tempo i interakcija između članova benda doprinose trajnoj privlačnosti pesme i njezinom mestu u analima rock povesti.

 

Bila je to poslednja Jimova pesma na poslednjem The Doors albumu, pesma koja se mračno završava olujom - olujom koja najavljuje skorašnji kraj svih velikih planova i Jimovog života, stišavajući se postepeno. U pozadini zvuka oluje, oluje koja najavljuje tragediju, neku čudesnu, vanvremensku tugu, opraštaj i kraj svega može se čuti posustali Jim Morrison kako šapuće svoje stihove očaja i opraštajne molitve, koji zloslutno plutaju preko njegovog vokala što dodatno izaziva efekat jeze. Bila je to poslednja stvar koju je Jim kreirao sa grupom, neka vrsta njegovog opraštanja, očajničke molitve za spas sveta koji nije uspeo da stvori svojom čudesnom poezijom, neka vrsta epitafa duboko nesretnog čoveka, rezigniranog i posustalog u možda prevelikim htenjima da se sam suprotstavi jednom od najperfidnijih sistema, želji da umetnošću menja svet. Zvučni efekat groma na kraju pesme i jedne životne priče (koja je stala u svega 27 ovozemaljskih godina), propraćen slabašnim glasom poete i bluzera Jima Morrisona koji šapuće: Riders on the storm, riders on the storm… pretvaraju se u momentu magnovenja u simbol jednog neustrašivog duha koji nakon svega napušta svoje utočište, napušta razoreno telo Jima Morrisona koje je vremenom posustalo pod teretom preteranog života, autodestrukcije i lagane kapitulacije na preopasnoj, preoštroj ivici oštrice života kojeg pesnik Morrison nikad u potpunosti nije uspeo da dosanja otišavši zauvek za svojim snovima par meseci kasnije – kao glumac bez uloge, pas željan kosti, vizionar kojeg nije imao ko da razume i isprati na njegovom preopasnom putu putu kojim idu samo odabrani, oni čija žrtva ostaje kao putokaz svakom narednom iskušeniku, putniku na kraj noći, jahaču oluje.

 

Tiha, jeziva i neverovatno evokativna, pesma Riders on the Storm je oduševila umove po objavljivanju i potom omogućila generacijama slušalaca da se izgube (sa ili bez hemijske pratnje) u njenim slojevima zvuka i glasa. Možete zatvoriti oči i naći se noću, u autu, vozeći se pustinjskim autoputem, kiša udara u vetrobransko staklo i u sitnim kapima i u velikim pljuskovima, nebo je najčistije crno koje ste ikada videli, a jedino svetlo dolazi sa prednjeg dela vašeg vozila, neke ogromne munje i sjaj nekog grada, daleko na horizontu. To je filmska pesma, rekao je Manzarek za Artist Direct. Pustinja može da stvori neverovatne grmljavine. Daleko u daljini, vidi se sjaj svetala Los Anđelesa, ali ta osoba na putu je luda: Ako povezeš ovog čoveka, slatka porodica će umreti. Međutim, nastavio je, ono što volim kod teksta je to što ga Morison na kraju preokreće i od njega pravi pesmu iskupljenja. On pravi vrhunsku ljubavnu pesmu. Njegov svet zavisi od tebe, tvoj život se nikada neće završiti. Devojko, moraš voleti svog čoveka, je poslednji stih. To je nagoveštaj. To je Džimova podsvest koja nam svima govori, a možda i njemu govori da je ovo poslednja pesma. Ali, tvoj život se nikada neće završiti.

 

Robi i Džim su svirali, džemovali nešto iz pesme Ghost Riders in the Sky, rekao je Manzarek za Uncut 2007. godine. Predložio sam bas liniju i deonicu za klavir; džezerski stil je bio moja ideja. Džim je već imao priču o ubici autostoperu na putu... U suštini, bila je to veoma filmska pesma o serijskom ubici – daleko ispred svog vremena 1970. godine.

 

Kul jezivost pesme Riders on the Storm ne dolazi samo od teksta, već i od dva zvučna ukrasa.

Prvi je bio Morisonov šaputavi vokal, miksovan ispod glavnog; ovo je bilo gotovo naknadna misao, inspirisana Densmorom. Imao sam ovu ideju, rekao je bubnjar za Uncut, koju sam predložio Brusu Botniku, da se Džim vrati i uradi još jedan vokal koji je samo šaputao, i to je zaista podsvesno. Osim ako ne znate da je tu, ne čujete ga.

 

Drugi ukras bili su zvučni efekti koje je Botnik dodao pesmi dok je miksovao. Svi smo razmišljali o ideji za zvučne efekte, sećao se Botnik, a Džim je bio taj koji je to prvi rekao naglas: Zar ne bi bilo kul dodati kišu i grmljavinu? Koristio sam snimke zvučnih efekata Elektre i, dok smo miksovali, samo sam pritisnuo dugme. Uređaj je funkcionisao tako da je sva grmljavina dolazila na sva prava mesta. Odvodila vas je negde. Bilo je kao mini film u našim glavama.

 

Na kraju, Riders on the Storm je bila poslednja pesma originalnog kvarteta koja je objavljena dok je Morrison – koji je umro tri meseca nakon što je album izašao – još bio živ. Manzarek je smatrao da je to prikladan kraj. Gledajući spolja, možete staviti lepu malu mašnu na to i videti to kao naš poslednji nastup, rekao je kasnije. Ali mi smo samo svirali do iznenađenja – brzo, žestoko i rok, ali kul i mračno. Volim zvuk Doorsa. Sada mogu da postanem autsajder i pomislim u sebi to je jedan čvrst, jebeno čvrst bend.

by Dragan Uzelac, Apathy city, Serbia

 

Lou Reed – WALK ON THE WILD SIDE (Prošetaj divljom stranom)

 

Lou Reed – WALK ON THE WILD SIDE (Prošetaj divljom stranom)

 

Ulice New Yorka, ulice strave i užasa bile su i ostale glavno poprište Reedovih ogoljenih, uznemiravajućih pesama, pesničkih slika. Opskurna, velegradska pista, štrafta po kojoj šetaju foliranti, prazne ljušture apsurdnih urbanih kreatura, manekeni promašenih života – sav onaj noćobdijski promiskuitetni svet (kojeg će čuveni taksista Travis Bickle jednostavno nazvati šljam) u njemu je imala najrelevantnijeg  pesnika, surovo realnog, bitnički beskompromisnog, autentičnog, samosvesnog, autodestruktivno razarajućeg. Na ulici Lou Reedove lirike urbane džungle New Yorka, modernog Vavilona, se susreću i dodiruju svetovi koji su, u svim drugim prilikama, razdvojeni nesavladivim socijalnim, ekonomskim i subkulturalnim barijerama. Taj susret rađa tenziju koja kao X zrak prodire do same srži ogoljene, brutalne, teskobne istine, jeze realnosti tamnije od noći,  iza pompeznih i jadnih maski uličnih šetača, otkrivajući žalosno klupko bola, frustracije i promašene nade, kao poslednju suštinu ljudske egzistencije.

Nikad nisam volio Beatlese, nikad mi se zapravo nijedna britanska grupa nije svidela, ne mislim da bi Britanci trebali svirati rock and roll... Nikad nisam ozbiljno shvatao britanski rock and roll i još uvek ga ne shvatam.

 Dekadencija modernog, ispraznog, hladnog i samodovoljnog sveta džonijevski defilira poput usrane šminke pločnicima megapolisa, nestajući na momente u tami noći, kabaretske bobfossijevske noći ili pak zagušljivoj, ustajaloj melanholiji alfreddoblinovskog, fassbinderovskog mraka jednog berlinalexanderplatzovskog posrnuća ljudskog roda u predvečerje jedne od najtamnijih noći, predvečerje brutalne klanice rata sviju protiv svih – bez milosti, opraštanja, bilo kakve nade. Street hassler, česti junak Reedovih napeva, heroj je ulice koji samom svojom pojavom čini da maske padnu a suština se prikaže. Bolji engleski rečnici nas obaveštavaju da je street hassler posebna vrsta uličnog provokatora, koji pojavom, a ne namerom, raskrinkava ulične šetače. Muzika Lou Reeda odražava vrevu ulice. Ritam je prilagođen užurbanim koracima izbezumljenog heroinomana koji sa 26 dolara u ruci ide na ugao nekih njujorških ulica, konkretno na jedan od uglova ozloglašenog Harlema. Tamo ga čeka surovi diler koji će mu dati malo snega, a uzeti dušu i sve ostalo.

Poznat po svom hladnom pogledu i nepokolebljivoj iskrenosti, Lou Reed je odrastao utelovljujući surovu kulturu centra Manhattana 1960-ih i 70-ih, a njegove pesme dokumentovale su život okružen umetnicima, društvenim neprilagođenicima, seksualnim radnicima, dilerima droge i zavisnicima. Godine 1964. osnovao je Velvet Underground, bend nazvan po romanu iz 1963. o LGBT kulturi i seksualnim devijantima. Bend je 1965. odsvirao dvonedeljni koncert u Café Bizarreu, a njihove pesme o prostituciji i drogama rutinski bi plašile goste. Međutim, privukli su pažnju poznatog pop umetnika Andyja Warhola, kojem su se svideli njihovi distopijski tekstovi i disonantni zvukovi gitare. Warhol im se ponudio da im bude menadžer i instalirao ih kao kućni bend u svom umetničkom studiju The Factory. Upravo je tamo Reed upoznao likove koji će inspirisati mnoge njegove pesme. Osim što je napisao neke od najeksplicitnijih rock tekstova o drogama (Heroin, Waiting for My Man), sadomazohizmu (Venus in Furs) i prostituciji (There She Goes Again), Reed je takođe dokumentovao živote svoje zajednice superzvezda iz Factoryja.

The Velvet Underground bili su među prvim bendovima koji su rock muziku zamislili kao kreativnu umetnost, a ne kao komercijalni proizvod koji se prodaje u formatu od 45 okretaja u minuti. The Velvet Underground bili su među prvim bendovima koji su pokazali potpunu nezainteresovanost za prodajne lestvice. Svrha njihove muzike bila je preneti emocije, izraziti nelagodu, komunicirati unutar vlastitog okruženja. Prvi Velvet Underground albumi bili su pre svega primeri kreativne slobode: bend je pisao šta su hteli, aranžirali kako su hteli i svirali kako su hteli. Jedino pravilo grupe bilo je ne svirati blues, jer je bilo previše bendova pod uticajem bluesa. The Velvet Underground izmislio je ni iz čega morbidnu poeziju huliganizma, otuđenja, perverzne erotike, visokograđanske dekadencije, ružnih obreda skrivenih u metropoli. Kopali su u lavirintu poroka pozivajući se na veliku francusku tradiciju De Sadea i Baudelairea; ogolili su pustoš modernog života, frustraciju stanovnika tehnoloških ruševina, mračne nejasnoće dolce vita srednje klase. Tolika nezdrava inspekcija u degradaciji rezultovala je atmosferskim pesmama i dugim zabludama izmenjenim zvukom na granici čujnog; u tim neizlečivim zvučnim apscesima The Velvet Underground pokazali su se kao prvi radikalni proroci improvizacije, disonance i rock gluvoće.

Iako su gotovo sve  pesme The Velvet undergrounda izgrađene na tri akorda gitare i 4/4 tempa koje su koristili i toliki drugi rock bendovi, The Velvet Underground izmislili su bolesnu, negativnu, dekadentnu atmosferu koja je mogla doseći nepodnošljive nivoe paranoje. The Velvet Underground bili su pre svega veliki pesnici metropole. Ta je atmosfera stalno spominjala degradaciju modernog života, urbano otuđenje, egzistencijalni očaj koji seže do hronične usamljenosti, do moralnog i fizičkog nasilja, koje je delila cela populacija modernih gubitnika Vavilona (čitaj New Yorka). Muzika The Velvet Undergrounda bila je klaustrofobično uronjena u opresivna okruženja. Muzika The Velvet Undergrounda bila je lek za opstanak u tim sredinama. Njihovi su tekstovi hvalili seksualnu devijantnost i zavisnost o drogama više kao katarzične rituale nego kao hedonističke prakse. Njihova muzika bila je taj osećaj bede. Ali to je bila i velika poezija, koja je postojanje, egzistenciju pretvorila u weltanschaung (pogled na svet), koja je nadišla milje Lower East Sidea za Danteove vizije u kojima su se raj i pakao pomešali. The Velvet Underground pevao je i trijumfalno izvinjenje, oprost i žalosnu jadikovku ovog zastrašujućeg i zavodljivog sveta. The Velvet Underground je tih godina bio gotovo suprotan svemu. Bend je bio stran protestnoj pesmi jednog Dylana, bio je stran deci cveća Zapadne američke, LA i SF obale, bio je stran slavi The Beatlesa. Pesme su im bile aranžirane na način na koji se nikada pre nije pokušavalo, a ponekad su bile čisti zvučni haos.

The Velvet Underground bio je urbani hiperrealizam, ali filtriran kroz um koji je neprestano zamagljen drogama i bolestan od perverznih fantazija. Dve povesne škole evropske kulture, ekspresionizam i dekadencija, međusobno su se prožimale, koristeći pop art Andyja Warhola i novoizmišljeni minimalizam LaMonte Younga kao pokretačku energiju i viziju. Njihova je muzika bila dosadna i uznemirujuća buka koja je imala istu funkciju kao ritualna muzika primitivnih populacija: pojedinac prepoznaje svoju okolinu,  postaje njezin sudionik, postaje protagonista. A u isto vreme taj je zvuk bio oblik vizionarskog haosa, iz čije je magle izronila fatamorgana boljeg sveta, prema praksi bliskoj hinduističkoj i zen filozofiji. Njihova je muzika imala osećaj veličanstvenosti, čak i kad se spuštala do najslabih zvukova.

Pesma Candy Says (Candy kaže, počela sam mrziti svoje telo, i sve što je potrebno na ovom svetu) napisana je o trans glumici i Warholovoj muzi, Candy Darling, i njezinoj borbi s rodnom disforijom (forma depresivnog poremećaja suprotna euforiji). Nakon pet albuma objavljenih s Velvet Undergroundom, Reed je napustio bend i započeo solo karijeru 1970. Njegov prvi istoimeni solo album kritičari su loše primili. Ali, 1972. Reed je sarađivao s Davidom Bowiejem, obožavaocem Velvet Undergrounda i biseksualnom zvezdom, kako bi producirao svoj drugi solo album, Transformer. U zloglasnom intervjuu za Melody Maker u kojem se Bowie otkrio (Ja sam gay, oduvek sam bio), takođe je spomenuo da producira Reedov novi solo album. U drugom intervjuu, Reed je prekinuo razgovor kako bi poljubio Bowieja u usta. Iščekivanje izlaska Transformera bilo je frenetično. 

Walk on the Wild Side, prvi singl s albuma Transformer, bio je Reedov jedini singl među 20 najboljih. Prema Reedu, pesma je inspirisana romanom Nelsona Algrena iz 1956., A Walk on the Wild Side. Algrenov roman govorio je o prevarantima i prostitutkama u Francuskoj četvrti New Orleansa 1930-ih. Reedova pesma napisana je na sličan način, crpeći inspiraciju iz njegove vlastite zajednice u New Yorku. Svaka strofa odnosi se na jednu od Warholovih superzvezda iz njegovih dana u The Factoryju.

 

Holly je došla iz Miamia FLA

Stopirala je kroz SAD

Počupala obrve na putu

Obrijala noge i tada je on postao ona

Ona kaže "Hej dušo, prošeći divljom stranom"

Rekla je "Hej, prošeći divljom stranom"

Candy je došla s otoka

U stražnoj sobi ona je bila svačija draga

Ali nikad nije izgubila pamet

Čak niti kad ga je pušila

Rekla je "Hej dušo, prošeći divljom stranom"

Rekla je "Hej dušo, prošeći divljom stranom"

Bijeli momak je rekao:

Oooooooooh

Do da do da do da do do do

Do da do da do da do do do

Do da do da do da do do do

Prošeći divljom stranom

Do da do da do da do do do

Do da do da do da do do do

Do da do da do da do do do

Mali Joe nikad nije ništa darovao

Svi su mu morali plaćati

Gužva amo, gužva tamo

New York je mjesto gdje su mu rekli

"Hej Joe, prošeći divljom stranom"

Rekli su "Heeeeej, heeeeej"

Slatka Plum Fairy je došla i udrila po ulicama

Tražeći duhovnu hranu i neko mjesto gdje bi mogla jesti

Stoja je pošla u Apollo

Trebao si ju vidjeti kako ide

Rekli su joj "Hej šećeru, prošeći divljom stranom"

Rekli su "Heeeeej, heeeeej"

Jackie je samo prebrzo vozila

Mislila je da je postala James Dean na jedan dan

I onda se valjda morala sudariti

Valium je pomogao tom jurišu

Hej dušo, prošeći divljom stranom

Ja sam rekao "Hej, prošeći divljom stranom"

Bijeli momak je rekao:

Do da do da do da do do do

Do da do da do da do do do

Prošeći divljom stranom

Šeći divljom stranom

Walk on the Wild Side andergraund poete Lu Rida je pesma koja istražuje živote marginalizovanih pojedinaca na njujorškoj andergraund sceni, posebno onih povezanih sa Endi Vorholovom Fabrikom. Probila je put otvorenom diskusijom o tabu temama kao što su prostitucija, transrodne osobe, upotreba droga i oralni seks. Tekst pesme, inspirisan Ridovim zapažanjima i interakcijama, prikazuje živote likova poput Holi Vudlon, Džeki Kurtis, Džo Kembel, Kendi Darling i Džo Dalesandro (transrodni glumci i glumice iz miljea pop art ikone Andyja Warhola), koji su bili deo Vorholovog kruga.

Holly Woodlawn bila je 15-godišnja transrodna glumica koja je odbegla od vlastite seksualnosti i glumila u Warholovim filmovima, uključujući Trash i Women in Revolt. Kasnije u životu pojavila se i u televizijskoj seriji Transparent, u kojoj su glumili Jeffrey Tambor i Judith Light.

Candy Darling: Ovo bi bio drugi put da je Reed pisao o Candy, transrodnoj glumici koja se pojavila u Warholovim filmovima Flesh i Women in Revolt. Darling je umrla dve godine nakon izlaska pesme u dobi od 29 godina, ali njezini će likovi živeti u pop kulturi kao naslovnice albuma za Anohni and the Johnsons i Smiths. Pesmu Candy Says (s trećeg albuma The Velvet Underground, 1969.) držao je u svom repertoaru tokom cele karijere i izveo je na svom poslednjem koncertu 2013.

Joe Campbell: Slatka Plum Fairy bila je lik dilera droge kojeg je glumio glumac Joe Campbell u Warholovom filmu Moj prevarant. Campbell je bio najpoznatiji po tome što je imao poznate momke, uključujući queer političara Harveyja Milka i Billyja Sipplea, koji je sprečio pokušaj Sare Jane Moore da ubije predsednika Geralda Forda.

Joe Dallesandro je biseksualni glumac čija je prva uloga bila uloga prevaranta u Warholovom filmu Flesh. Njegove gole scene pretvorile su ga u seks simbol u gej kulturi. Warholova fotografija njegovog međunožja korištena je za naslovnicu albuma Rolling Stonesa, Sticky Fingers. Dallesandro se pojavio u nekoliko filmova, uključujući klasik Johna Watersa Cry Baby i Soderberghov The Limey.

Jackie Curtis: Pozorišna glumica i dramatičarka, Curtis se prvi put pojavila u predstavi Miss Nefertiti Regrets 1965. godine uz koleginicu novopridošlicu, Bette Midler. Kao dramatičarka, u njezinim produkcijama često su sudelovali transrodni glumci, uključujući Candy Darling i Holly Woodlawn. Takođe je mladom Robertu De Niru dala njegovu prvu pozorišnu ulogu u predstavi Glamour, Glory, and Gold, u kojoj je glumio šest različitih likova. Curtis je umrla od predoziranja drogom 1985. godine. Reedov tekst aludira na njezinu zavisnost (i njezinu opsesiju glumcem Jamesom Deanom – Mislila je da je postala James Dean na jedan dan…).

Uvek sam mislio da bi bilo zabavno upoznati ljude s likovima koje možda pre nisu upoznali ili nisu hteli upoznati, rekao je Lou Reed.

Tekst ove čudesne pesme bio je više nego revolucionaran i riskantan za vreme kada je pesma nastala (početkom sedamdesetih godina dvadesetog veka). Bila je to jedna od dve dvostruke A strane singla s albuma Transformer iz 1972. godine.

Smatrana oštrim, ljubavnim grupnim portretom neprilagođenih dečaka i ponoćnih miljenika New Yorka, ova je pesma napisana 1971. godine kada je Lou Reed zamoljen da komponuje muziku za pozorišnu adaptaciju dela Šetnja divljim svetom, realističnog romana o zavisnosti i prostituciji Nelsona Algrena.

Najmanje što biste mogli reći o Reedu jeste da je bio komplikovan. Bio je liričan i grub, empatičan i narcisoidan, ženstven i muževan, nespretni adolescent i starac, običan tip i svojeglavi devijant, te umetnik i vandal. Kao tinejdžer bio je podvrgnut elektrošokovima, s ciljem da se izleči od homoseksualnosti ili opšte zalutalosti.

Biti Lou Reed 1972. bila je surova stvar: dve godine nakon što je otišao iz jednog od najvećih i najuticajnijih bendova u povesti rocka – The Velvet Underground, našao se kao siromašna, iscrpljena olupina, s karijerom koja je iznenada i ozbiljno krenula zalaskom. Da stvar bude gora, njegov istoimeni solo debitantski album, objavljen ranije te godine, bio je monumentalni promašaj, na brzinu sastavljena zbirka drugorazrednih repriza Velvet Undergroundovih pesama kojima je nedostajao intenzitet i fokus njegove ranije muzike. Reed se nalazio na raskršću, nesiguran kojim smerom krenuti sa svojom novostečenom nezavisnošću.

 Istovremeno, s druge strane okeana pojavljivao se novi trend. Glam rock je počeo cvetati 1971. godine, a do sledeće godine privukao je bezbroj britanske dece, pretvarajući ih od nemirnih, nezadovoljnih mladih u savršene, androgine hipstere odevene u platforme, šljokice i impozantnu kosu. Bio je to prvi mainstream rock pokret koji je otvoreno priznao uticaj Reedovih Velveta, a u Marcu Bolanu, Ianu Hunteru i Bryanu Ferryju, Reed je počeo videti svoje štićenike: grubi, iskonski rock 'n' roll kome je on bio pionir pronašao je svoju publiku. Jedan od njegovih potomaka, mladi David Bowie, bio je veoma cenjen nakon uspeha svog albuma The Rise and Fall of Ziggy Stardust, koji je dospeo na vrh top lista, i možda je bio najglasniji u svojoj ljubavi prema Velvetima i neizmernom uticaju koji su imali na njegovu muziku. Kad im se pružila prilika, Bowie i njegov gitarista Mick Ronson ponudili su se producirati Reedov sledeći solo album: ono što je usledilo bio je nesumnjivo jedan od najboljih trenutaka i glam rocka i Reeda, onaj koji mu je dao nekonvencionalni radijski hit i nacrt za većinu njegovog solo rada koji će uslediti.

 Radeći na svom drugom solo albumu – Transformer (sa Davidom Bowiejem kao producentom) u roku od godinu dana, Lou Reed se transformisao od kultnog umetnika newyorškog undergrounda do međunarodne superzvezde (glam rocka). Veze s Bowiejem zasigurno nisu odmogle, ali pesme su ostavile trajan dojam i osvojile veliku publiku. Prvi singl Walk on the Wild Side postao je hit među Top 40 s obe strane Atlantika, promaknuvši na čudestan način svojim lascivnim, provokativnim stihovima tadašnjoj cenzuri. Satellite of Love postala je jedna od Reedovih prepoznatljivih pesama, a Vicious se smatra pretečom punk pokreta.

Čudesna himna američke kontrakulturne scene, balada o neprilagođenima i čudacima (kako su je između ostalog nazivali), inspirisana u zametku romanom Nelsona Algrena iz 1956., poznata po svojim uzlaznim i silaznim bas linijama, temeljila se na jednostavnoj progresiji akorda koji se kreću između C i F dura. Što se samih muzičara tiče, za bas linije bio je zaslužan Herbie Flowers, bariton saksofonski solo izvodi Ronnie Ross, bubnjeve svira Ritchie Dharma, neizbežni David Bowie svira akustičnu gitaru, dok magični Reedov vokal prati vokalna grupa Thunderhighs (Dari Lalou, Karen Friedman i Casey Synge). Neko je sve to krstio kao pravi levičarski žanr bivšeg Velvet Undergroundera.

 

 

By Dragan Uzelac