The Velvet Underground – JESUS (Isus)

 

Velvet Underground su hroničari vandalizma, alijenacije, perverzne erotike, aristokratske dekadencije, svih opscenih rituala koje metropola skriva. Oni kopaju po zamršenosti poroka, ponovno ga povezujući s velikom francuskom tradicijom De Sadea i Baudelairea. Oni razodevaju pustoš modernog života, frustraciju stanovnika tehnoloških ruševina, mračne dvosmislenosti la dolce vita srednje klase. Toliko bolesnog zadiranja u degradaciju običaja daje morbidne pesme i dugotrajni delirijum, izmenjen zvukom doteranim do granice tolerancije. U tim neizlečivim apscesima zvuka Velvet Underground su se otkrili kao prvi radikalni proroci improvizacije, disonance i zaglušujućeg rocka.

Treći album njujorškog indie benda The Velvet Underground, istoimeni The Velvet Underground, objavljen marta 1969. (snimam u periodu novembar-decembar 1968., u T.T.G. studiju, Hollywood, California), donosi smirenje, neobično usporavanje tempa, repetitivnu hipnotičnost i odsustvo nekadašnje energičnosti, razarajuće andergraund buke.

Odlaskom Johna Calea muzika Velveta gubi prepoznatljivu avangardnu notu, ekstrovertno intoniranu napadnost i želju za istraživanjem formi - karakterističan Caleovski touch, koji istovremeno podstiče i iritira. Međutim, nivo sasvim običnog ludila ni malo se ne smanjuje  - uprkos svim nedaćama muzika benda ostaje jednako samosvojna i intrigantna. Sa mnogo manje buke, graničnih vrednosti i unutarnje tenzije Velveti  teraju dalje - ubitačno velvetovski do samog kraja.

Nekadašnji nemir i ekstrovertnost zamenjuju čudesna, introvertna smirenost, pop melodičnost (Reed je pretežno autor gotovo svih numera), liričnost na dokovima tame i melodijska lepršavost - snaga rock and rolla namenjena samo izabranima. Bio je to skup izvrsnih numera u rasponu od rockerskih komada What Goes On i Beginning To See The Light, do refleksivnih, melodičnih pesama o različitim oblicima ljubavi poput Pale Blue Eyes, Some Kinda Love, Jesus, I’m Set Free..., numera obeleženih izvrsnim gitarskim radom Lou Reeda i Sterlinga Morrisona. Album će u naznakama pokazati muzički i poetski pravac kojim će poći buduća, prilično uspešna ali i turbulentna solo karijera Lou Reeda.

 Sve u svemu bio je to Lou Reedov album (s pratećim bendom), utemeljitelj glam rocka i dekadentnog rocka, ploča sa mnogo manje nekadašnjeg velvetovskog naboja, eksperimentalnosti, želje da se šokira, koja samoubilački plovi između nekadašnjih hridi avangarde...

 Brojni elementi činili su  Velvete jedinstvenim i vrednim pažnje. Prvo, njihovi tekstovi bili su poput kratkih priča, ispunjenih fascinantnim likovima iz Warholove družine i iz kruga njihovih prijatelja i poznanika u New Yorku. Drugo, kako su sazrevali, njihovi su tekstovi sve više odražavali poseban pogled na svet koji je cenio lepotu nad funkcionalnošću, umetnost nad konvencijom, osećaje nad formom. Treće, njihova je muzika odražavala te vrednosti, koristeći vokalne harmonije, akustične gitare s 12 žica, elektronski feedback i bilo šta drugo što im je bilo pri ruci za stvaranje neverovatno lepe muzike. Četvrto, bili su majstori u prilagođavanju muzike i instrumentacije u službi svojih reči, uvek stvarajući kohezivne celine u kojima su zvuk i tekst besprekorno radili zajedno kako bi stvorili jedinstveno umetničko iskustvo. Kao što je Lou Reed rekao u intervjuu, muzika je odgovarala rečima. Kad su reči strašne, muzika bi postala strašna. Kad bi reči bile tužne, muzika bi postala jako tužna...

Jesus, help me find my proper place
Jesus, help me find my proper place
Help me in my weakness
'Cos I'm falling out of grace
Jesus
Jesus

Pesma Isus (Jesus) jedna je od čudesnih pesama iz galerije zagonetnih velvetovskih tajnovitih bisera, zaokreta nakon bure prva dva, apokaliptična albuma, caleovske avangardne oluje i lirske tematike natopljene porocima. Samo je Lou Reed mogao uzeti pesmu o religiji i učiniti je tako temeljnom, intrigantnom, jednostavnom. 

Isus nije želeo lažni sjaj i obrede, želeo je samo da ljudi dođu i obožavaju Boga onakvi kakvi zapravo jesu – u svoj prostodušnosti, slabosti, čistoti srca. Lou Reed je ovom pesmom to veoma jasno uspeo pokazati, još jednom razgrnuvši tamu iz koje je putovao ka svetlosti svojom jedinstvenom umetničkom magijom.

Isuse, pomozi mi naći moje pravo mesto

Pomozi mi u mojoj slabosti

Jer padam iz milosti

Isuse...

Tužan vapaj za vođstvom odjekuje kroz anale rokenrola, prikriven nežnim trzanjem akustične gitare i zamišljenim zujanjem orgulja. Velvet Underground, poštovani zbog svojih smelih istraživanja zvučnog andergraunda, napravili su neočekivani preokret pesmom Isus. Pesma je u oštroj suprotnosti sa beskompromisnim, eksperimentalnim radovima koji su definisali ranije albume benda. Ali iza njene jednostavnosti krije se duboko ukorenjena čežnja za svrhom i iskupljenjem, dok monotono prizivanje glavnog vokala Lu Rida nudi redak uvid u njegovo ranjivo razmišljanje o duhovnosti.

U ponavljajućim stihovima Isuse, pomozi mi naći moje pravo mesto leži suština poruke pesme: potraga za smislom i pravcem. Čini se da se bend The Velvet Underground, poznat po svom avangardnom egzistencijalizmu, okreće ka konvencionalnijem putu utehe u organizovanoj religiji. Naratorov zahtev je skroman i iskren, lišen hrabrosti ili poetske nejasnoće koja se često nalazi u Ridovim tekstovima. Ova mantra je duboka u svojoj jednostavnosti. Odjekuje kod svakoga ko je doživeo poznati osećaj izgubljenosti i želju za božanskom intervencijom. Usred eksperimentalnog žara kasnih 60-ih, Isus se ističe kao direktan izraz ljudske krhkosti i urođene potrebe za pripadnošću.

Opus grupe The Velvet Undergrounda nikada nije izbegavao izazivanje društvenih normi i bavljenje tabu temama. Pa ipak, Jesus kao da se odvaja od ikonoklastičke slike benda, prihvatajući izvesnu ortodoksiju kroz svoje otvorene reference na hrišćansku ikonografiju. To je dokaz Ridove veštine pisanja pesama da on može da otelotvori takve kontradikcije – prihvatajući i haos i tišinu, pobunu i pokajanje – u samo nekoliko kratkih stihova. Dualnost duhovnog verovanja i egzistencijalne sumnje u pesmi Jesus dodatno uvećava njenu privlačnost. Ona sugeriše da na putovanju svake osobe – možda čak i za buntovni rok bend – dolazi vreme kada duša traži sidro, apsolut, u burnom moru života.

Neukrašeno izvođenje pesme Jesus pojačava njenu iskrenost. Od oskudnih gitarskih zvukova do nenametljivih udaraljki Moren Taker, svaki element služi stvaranju intimnog okruženja. Zvučni pejzaž pesme odstupa od kakofoničnih, fidbekom vođenih frenezija njihovih prošlih radova i umesto toga poziva na razmišljanje i introspekciju. Nežni zvuk orgulja, koje svira Dag Jul, boji pesmu crkvenim poštovanjem, naglašavajući duhovnu potragu svojstvenu tekstu. Ovaj minimalistički pristup omogućava da svaki lirski apel lebdi u vazduhu, dajući slušaocu prostor da razmisli o sopstvenim interpretacijama i emocijama koje je pesma pobudila. Pretpostaviti da je Isus samo molba višoj sili značilo bi prevideti dubinu pripovedanja grupe Velvet Underground. Moguće je protumačiti pesmu kao Ridovu krizu identiteta, i kao čoveka i kao umetnika. Prizivanje Isusa moglo bi biti simbol šire potrage za čistotom i istinom u vremenu ličnih i društvenih previranja.

Pesma možda nije narativ o preobraćenju, već priznanje da čak ni najočvrsliji među nama nisu imuni na egzistencijalni očaj i potragu za spasenjem – bilo božanskim, kreativnim ili ličnim. Unutar minimalističkih stihova pesme, fraza Padam iz milosti odjekuje sa posebnom snagom. Ovde Rid hvata trenutak samosvesti i odgovornosti, prepoznavanje ličnih neuspeha i složenog odnosa između greha i iskupljenja. To je univerzalna ispovest, artikulisana vrstom poetske ekonomije po kojoj je Rid bio poznat. Ovaj stih služi kao dirljiv podsetnik na manjkavu prirodu čovečanstva.

U pesmi koja retko odstupa od svojih nekoliko ponovljenih stihova, upravo to priznanje nesavršenosti daje Isusu trajni emocionalni uticaj. To pojačava autentičnost pesme, slikajući portret duše u tranziciji, koja traži uporište na putu ka oproštaju.

 

by Dragan Uzelac

 

ČUDESNI SVET DŽIMA DŽARMUŠA

 

Jim Jarmusch je visoko cenjeni američki reditelj poznat po svom jedinstvenom i nekonvencionalnom pristupu pripovedanju. Sa svojim minimalističkim stilom, poetskim vizualima i fokusom na nekonvencionalne likove, Jarmusch je izvršio značajan uticaj na nezavisnu filmsku scenu. Karakterišu ga njegova promišljena dinamika, deadpan (mrtvi, beziražajni, ozbiljni) humor i kontemplativno raspoloženje. Jarmuscheva vizuelna estetika odražava njegovu ljubav prema crno-beloj kinematografiji i korištenju dugih kadrova, dopuštajući gledaocima da urone u nijanse njegovih likova i njihovog okruženja. Ispitujući ljudska stanja, on često portretiše likove koji su autsajderi ili lutalice, koji imaju osećaj nepovezanosti s društvom. Kroz svoj jedinstveni stil, Jarmusch poziva publiku da promisli o složenosti ljudskog postojanja i prolaznoj prirodi života.

Deset je prepoznatljivih elemenata filmskog stila Jima Jarmuscha:

1.      MINIMALISTIČKO PRIPOVEDANJE: Jedan od elemenata koji definišu Jarmuschev filmski stil je njegovo minimalističko pripovedanje. Njegove pripovesti često imaju jednostavne i podcenjene radnje, fokusirajući se više na interakcije likova i introspekciju, a ne na zamršeni razvoj radnje. Jarmuschevi filmovi bujaju na lepoti svakodnevnog života i svakodnevnih trenutaka, hvatajući esenciju ljudskog postojanja kroz naizgled obične priče.

2.      SMRTONOSNI HUMOR: Jarmuschevi filmovi često su prožeti mrtvim humorom (deadpan), karakterisanim suvoparnom duhovitošću i suptilnom ironijom. Njegovi likovi iznose svoje rečenice nonšalantnim i suzdržanim tonom, dodajući sloj komičnog učinka celokupnoj priči. Jarmuschev humor često je posmatrački, naglašavajući apsurdnost i ekscentričnost ljudskog ponašanja.

3.      EGZISTENCIJALNE TEME: Egzistencijalizam prožima Jarmuscheve filmove, dok on razmišlja o smislu života, prolaznoj prirodi postojanja i ljudskom stanju. Njegove priče istražuju egzistencijalne dileme s kojima se suočavaju njegovi likovi, istražujući teme identiteta, izolacije i smrtnosti. Jarmuschevi filmovi podstiču gledaoce na promišljanje dubokih pitanja o vlastitom postojanju i mestu u svetu.

4.      STILSKE DOSETKE: Jarmuschev filmski stil karakterišu različite stilske doskočice koje izdvajaju njegov rad. Često uključuje duge kadrove, statične snimke i namerno koračanje kako bi stvorio kontemplativnu atmosferu. Jarmuschevo korištenje sporih i namernih pokreta kamere omogućuje gledaocima da urone u tihe i promišljene trenutke njegovih filmova.

5.      NAGLASAK NA MUZICI: Muzika igra značajnu ulogu u Jarmuschevim filmovima, često postajući središnji lik u pripovesti. Blisko sarađuje s muzičarima kako bi stvorio nezaboravne zvučne zapise koji nadopunjuju vizuelni prikaz i poboljšavaju celokupni ugođaj filma. Jarmuschevi filmovi poznati su po svojim eklektičnim muzičkim odabirima, od rocka i punka do jazza i world musica.

6.      JEDINSTVENI VIZUELNI STIL: Jarmuschev vizuelni stil je poseban i vizuelno privlačan. Često koristi minimalističke i simetrične kompozicije, posvećujući posebnu pažnju kadriranju i kinematografiji. Jarmuschevo korištenje dugih kadrova i širokougaonih sočiva stvara osećaj udaljenosti i odvojenosti, dopuštajući gledaocima da posmatraju likove i njihovo okruženje s pojačanim osećajem introspekcije.

7.      ISTRAŽIVANJE KULTURE RAZNOLIKOSTI: Jarmuschevi filmovi slave kulturnu raznolikost i prihvaćaju multikulturalne narative. Često uključuje likove iz različitih sredina i istražuje stecišta njihovih iskustava. Jarmuschevi filmovi izazivaju stereotipe i nude nijansirane prikaze kulturnog identiteta, ističući bogatstvo i složenost ljudske raznolikosti.

8.      SARADNJA S GLUMCIMA: Jarmusch je razvio dugogodišnju saradnju s glavnom grupom glumaca koji se često pojavljuju u njegovim filmovima. Ova saradnja poentira dubokim i nijansiranim izvođenjima koje hvataju suptilnosti ljudskih emocija i ponašanja. Jarmuschev radni odnos s glumcima kao što su Bill Murray, Tilda Swinton i Tom Waits doprinose doslednom i kohezivnom tonu njegovih filmova.

9.      MEĐUSOBNA POVEZANOST LIKOVA: Jarmusch često plete međusobno povezane priče, gde se likovi iz različitih priča ukrštaju ili dele prolazne trenutke povezanosti. Njegovi filmovi naglašavaju slučajnu prirodu ljudskih interakcija, sugerišući da slučajni susreti mogu imati dubok uticaj na živote pojedinaca. Jarmuscheve pripovesti često su strukturisane kao tapiserija međusobno povezanih priča, stvarajući bogato i teksturisano iskustvo gledanja.

10.  LJUBAV PREMA AUTSAJDERIMA: Jarmusch ima dubok afinitet prema autsajderskim likovima koji postoje na marginama društva. On istražuje živote neprilagođenih, usamljenika i nekonvencionalnih pojedinaca koji izazivaju društvene norme. Jarmuschovi filmovi nude saosećajne i empatične portrete ovih likova, ističući njihovu ljudskost i lepotu u njihovim jedinstvenim perspektivama.

Jim Jarmusch je diplomirao englesku književnost na Univerzitetu Columbia i u početku se bavio pesničkom karijerom pre nego što je prešao na snimanje filmova. Ova poetska pozadina odražava se u njegovom jedinstvenom, filozofskom i često introspektivnom filmskom stilu. Njegovi filmovi nastavljaju osvajati publiku i stoje kao primeri umetničkog integriteta i kreativnosti u kinematografiji.

Filmovi Jima Jarmuscha često istražuju teme egzistencijalizma, otuđenja i ljudskog stanja, dok uključuju elemente različitih žanrova kao što su vesterni, kriminalistički i vampirski filmovi. Uz rediteljski rad, Jarmusch je takođe sarađivao s poznatim glumcima i muzičarima, uključujući Johnnyja Deppa, Tildu Swinton, Toma Waitsa, Billa Murraya i Iggyja Popa. Njegovi su filmovi poznati po svojim eklektičnim (stil koji kombinuje elemente različitih škola) zvučnim zapisima, često sadržavajući muziku iz različitih žanrova i kultura. Jarmuschevi filmovi često sadrže nelinearne naracije i usporeno, kontemplativno pripovedanje. On prihvata minimalistički pristup filmovima, koristeći duge kadrove i naglašavajući tišinu i prirodne zvučne pejzaže kako bi izazvao osećaj introspekcije i raspoloženja. Ovaj jedinstveni stil omogućio mu je bazu posvećenih obožavaoca i hvalospeve kritičara.

Potomak francuske kinematografije Žan-Lika Godara i Fransoa Trifoa, i graciozno usvojen u gradu Njujorku, Džarmuševe narativne posebnosti su mu omogućile da poveže niz apstrakcija kao što su, na primer, elegancija i melanholija - veština koja mu je služila kao oklop protiv holivudskih iskušenja i formula. Pored toga, on katalizuje ovu oksimoronsku sposobnost tretirajući je humorom visokog stila, što mu je omogućilo da spoji koncepte poput učenja Indijanaca sa kosmogonijom Vilijama Blejka, uz prisustvo likova kao što je Igi Pop.

Kao takav, u svoj jedinstvenom i lakonskom stilu godine 2004. smislio je 5 zlatnih pravila za snimanje filmova...

1.      Pravilo broj jedan - Nema pravila. Postoji onoliko načina da se snimi film koliko i potencijalnih filmskih stvaralaca. To je otvorena forma. U svakom slučaju, ja se lično nikada ne bih usudio da govorim nikome šta da radi ili kako da uradi bilo šta. Za mene je to kao da nekom drugom kažete kakva bi trebalo da budu njihova verska uverenja. Jebeš to. To je protiv moje lične filozofije - više kodeks nego skup pravila. Stoga, zanemari pravila koja trenutno čitaš, i umesto toga smatraj ih samo beleškama za mene. Čovek treba da pravi sopstvene beleške jer ne postoji jedan način da se bilo šta uradi. Ako vam neko kaže da postoji samo jedan način, njihov put, udaljite se što je moguće dalje od njega, i fizički i filozofski.

2.      Ne dozvoli da te jebači uhvate. Oni vam mogu pomoći ili ne pomoći, ali ne mogu da vas zaustave. Ljudi koji finansiraju filmove, distribuiraju filmove, promovišu filmove i izlažu filmove nisu filmski stvaraoci. Oni nisu zainteresovani da dozvole filmskim stvaraocima da definišu i diktiraju način na koji rade svoj posao, tako da filmski stvaraoci ne bi trebalo da budu zainteresovani da im dozvole da diktiraju način na koji se film pravi. Nosite pištolj ako je potrebno. Takođe, izbegavajte ulizice po svaku cenu. Uvek postoje ljudi koji žele da se bave snimanjem filmova samo da bi se obogatili, proslavili ili povalili. Generalno, oni o filmskom stvaranju znaju onoliko koliko Džordž V. Buš zna o borbi prsa u prsa.

3.      Produkcija je tu da služi filmu. Film nije tu da služi produkciji. Nažalost, u svetu filmskog stvaralaštva ovo je skoro univerzalno unazad. Film nije napravljen da služi budžetu, rasporedu ili životopisima onih koji su uključeni. Filmske stvaraoce koji ovo ne razumeju treba obesiti o gležnjeve i pitati zašto je nebo naopako.

4.      Snimanje filmova je proces saradnje. Dobijate priliku da radite sa drugima čiji su umovi i ideje možda jači od vaših. Uverite se da ostanu fokusirani na svoju funkciju, a ne na nečiji posao, inače ćete imati veliki nered. Ali tretirajte sve saradnike kao jednake i sa poštovanjem. Asistent u produkciji koji koči saobraćaj kako bi ekipa mogla da dobije snimak nije ništa manje važan od glumaca u sceni, direktora fotografije, dizajnera produkcije ili reditelja. Hijerarhija je za one čiji je ego naduvan ili van kontrole, ili za ljude u vojsci. Oni sa kojima odlučite da sarađujete, ako napravite dobar izbor, mogu podići kvalitet i sadržaj vašeg filma na mnogo viši nivo nego što bi bilo koji um mogao sam da zamisli. Ako ne želite da radite sa drugim ljudima, idite naslikajte sliku ili napišite knjigu. (A ako želiš da budeš jebeni diktator, pretpostavljam da ovih dana jednostavno moraš da odeš u politiku...)

5.      Ništa nije originalno. Kradite sa bilo kog mesta koje odjekuje inspiracijom ili podstiče vašu maštu. Progutajte stare filmove, nove filmove, muziku, knjige, slike, fotografije, pesme, snove, nasumične razgovore, arhitekturu, mostove, ulične znakove, drveće, oblake, vodene površine, svetlost i senke. Izaberite samo stvari za krađu koje govore direktno vašoj duši. Ako to uradite, vaš rad (i krađa) će biti autentični. Autentičnost je neprocenjiva; originalnost ne postoji. I ne trudite se da prikrijete svoju krađu - proslavite to ako vam se tako prohte. U svakom slučaju, uvek se setite šta je Žan-Lik Godar rekao: Nije bitno odakle uzimate stvari - već gde ih nosite.

Jarmuschev doprinos kinematografiji doneo mu je brojna priznanja i hvalospeve kritike. Dobitnik je velike nagrade žirija na filmskom festivalu u Cannesu, nagrade Nemačkog udruženja filmskih kritičara i nagrade Independent Spirit za najboljeg reditelja, među ostalima. Smatra se jednim od najuticajnijih filmaša svoje generacije, a njegova dela nastavljaju nadahnjivati ​​i izazivati ​​publiku diljem sveta.

Na kraju, sumirajući priču o jedinstvenom filmskom stvaraocu Jimu Jarmuschu, vredelo bi izneti elemente koji se repetitivno ponavljaju u njegovim filmovima, a mogu se smatrati narativnim elementima koji sve njegove priče čine nekako sličnim i prepoznatljivim u autorskom pristupu pripovedanja.

1.      IZOLACIJA, NAPUŠTENI GRADOVI: U filmu Only Lovers Left Alive (2013.), gradovi odabrani kao glavne lokacije su Detroit i Tangier u Maroku; oba su trenutno napušteni urbani prostori. Postoje duge scene Adama (Tom Hiddleston) koji svake noći vodi Evu (Tilda Swinton) kroz Detroit; pokazuje joj staru pozorišnu dvoranu koja se pretvorila u parkiralište, napušteni urbani prostor po kojem tumaraju kojoti. Opravdanje odabira grada poput Detroita kao glavnog narativnog prostora u ovom filmu je činjenica da je protagonista vampir, te da se radije drži podalje od haosa velikih gradova. Želi svoju privatnost i samoću. U filmu Dead Man (1995.) William Blake (Johnny Depp) nalazi se na kraju puta, u gradu mašina samo zato što mora pronaći posao računovođe. On ne želi ostati tamo, jer je odbio dobiti posao. Lik se slučajno nađe na napuštenoj lokaciji dok je Adam tamo, jer ako postoji trenutno savršena lokacija u današnjem svetu za modernog vampira, Detroit je to kao i svaki drugi napušteni grad. Jarmuschev prvi dugometražni film Permanent Vacation (1980.) počinje slikom prepune njujorške ulice (zvuk je subjektivan, izolovan zvuk i ne snima se na pozornici, a pokreti su spori), sukcesivno presečenih u napuštenu njujoršku uličicu gde niko ne prolazi. Ovakav način rezanja dvaju različito posećenih ambijentalnih scena ponavlja se nekoliko puta dok se protagonista ne pojavi, a naravno da se lako i bez reči primeti jer on jedini tumara po pustim uličicama grada.

2.      USAMLJENICI KAO PROTAGONISTI: Jarmuschevi odabrani protagonisti dobrovoljno stoje izvan svake društvene definicije. William Blake u Dead Manu samotnjak je bez ikakve pripadnosti; on je na ivici započinjanja veze, ali postaje brzo potisnut od devojčinog ljubomornog zaručnika. Protagonista filma Ghost Dog (1999.) nema porodicu, njegov je izbor živeti kao usamljenik i slediti put samuraja. Isto se može reći i za Dona Johnstona (Bill Murray), protagonistu Slomljenog cveća (2005.); odabrao je imati porodicu i više voli da ga puste na miru. Glavni protagonist Only Lovers Left Alive, iako su bračni par, žive odvojeno u dve različite zemlje. U Noći na Zemlji (1991.), Kafi i cigaretama (2003.), Pod udarom zakona (1986.) i Tajanstvenom vozu (1989.), svi su likovi izvan društvenog konteksta, a priče se oblikuju u taksijima, zatvorima, ulicama i novom nepoznatom gradu. Stanuju u hotelskim sobama i na mestima koja se ne smatraju stalnim boravištima; lik je smešten u to okruženje privremeno i samo tokom vremenskog odmaka u kojem se priča događa. U Helsinkiju(epizodi Noći na Zemlji) pijani čovek ostaje sam ispred vlastite kuće, u Ghost Dogu umesto da ostane unutra, vreme provodi na krovu sa svojim golubovima i jedinim likom koji vidi unutrašnjost vlastitog privatnog prostora (često napadnut od strane svog suseda koji samo ulazi i izlazi) čini se da mu je neugodno u vlastitom domu kao i u bilo kojoj drugoj kući koju posećuje. Čini se da je Jarmuschov stil jednostavno izbegavanje ličnih prostora.

3.      ULETETI U SCENU: To je scena koja se ponavlja u svim Jarmuschevim delima. Lik je doslovno uvučen u okruženje pripovesti; u Dead Man i Mystery Train pokraj voza, u Broken Flowers, Ghost Dog i Down by Law, značajno vreme likovi su u automobilu, dok su u Night on Earth  cela pripovest odvija unutar automobila tokom kretanja kroz prostor. Korištenje scena unutar transportnog medija, osim što odražava tendenciju reditelja da izoluje lik iz okoline, način je Jarmuschevog subjektivnog pristupa priči koju pripoveda, posebno zato što većina scena u automobilu u Jarmuschevom filmu propraćena muzikom.

4.      UPUĆIVANJE NA LITERATURU: William Blake u Dead Manu, iako stalno tvrdi da je drugačiji Blake, tokom filma se pretvara u verziju slavnog pesnika; William Blake koji svoju poeziju piše bez reči, svojim pištoljem. U Ghost Dogu, iako nema direktne reference na slavnog pesnika ili pisca, način života i filozofija lika mogu se smatrati doslovnim pristupom, kroz stalne glasove koji čitaju o načinu na koji se samuraji suočavaju sa životom. Christopher Marlowe živeo je godinama u Only Lovers Left Alive. Eve, dok pakuje svoj prtljag za putovanje, skuplja knjige, a Donov sused, Winston (Jeffrey Wright) voli misteriozne romane i uvozi svako dramatizovano pravilo iz ovog žanra književnosti, namećući ga u priču. Čak i ako glavni likovi nisu direktno uključeni u stvaranje književnog dela ili doslovnog koncepta, dugi monolozi i direktne reference na živote poznatih ljudi i njihovo citiranje uvek su uključeni u Jarmuscheve priče.

5.      SMISAO ZA HUMOR: Više od svega, stvaranje duhovite situacije u Jarmuschevim pripovestima konceptualno koristi kontrast između likova, kao i kontrast između lika i okoline koja ga okružuje. Klovn iz Istočne Nemačke koji radi kao taksista u New Yorku (Noć na Zemlji), sukobljava potom u Dead Manu Indijanca koji veruje u duhovni život s računovođom ili pasivni bivši informatičar kojeg entuzijastični sused tera u dramu.  Vampiri kreativno isprobavaju krvave sladolede (Only Lovers Left Alive), a japanski obožavaoci Elvisa Presleya dolaze sve do Colorada kako bi videli rodni grad svojih omiljenih muzičara (Misteriozni voz). Kafa i cigarete je možda najznačajniji primer stvaranja duhovitih situacija kroz jednostavno sučeljavanje likova i njihovih kontrasta.

6.      MUZIČARI KAO PROTAGONISTI: Jarmuschevo tumačenje stereotipa o vampiru potpuno je drugačije od svega što je prethodno ispričano. Umesto na bilo šta drugo, on se drži činjenice da vampir može zaustaviti starenje i ostaje zauvek mlad, te s pravom odlučuje da onaj ko čezne zauvek ostati živ, treba imati sve veći interes za životom i stalnim cenjenjem života. Njegovi vampiri su umetnici i kao svaki umetnik dive se živim vrstama, životu i mladosti. Odabir muzičara i umetnika kao glavnih likova takođe može objasniti zašto su ti likovi usamljenici – zbog jednostavne činjenice da njihov način samoizražavanja nije kroz reči. William Blake u Mrtvacu, nakon što je došao do uverenja da je duša umrlog pesnika materijalizovana i reinkarnirana kroz njegovo telo, počinje se izražavati i stvarati umetničke slike kroz nasilje. Muzičari i umetnici uopšteno, mrtvi ili živi, ​​kao glavni ili sporedni likovi uvek su prisutni u Jarmuschevim pripovestima. Odabir muzičara kao glavnog lika reditelju daje prednost dramatičnog opravdavanja izvora muzike.

7.      ISTOČNA FILOZOFIJA, MISTIFIKACIJA: Nepoznatost istočnjačkih kultura i filozofija u zapadnom kontekstu stvara osećaj egzotike u Jarmuschevim filmovima. Korištenje lutalaštva kao glavnog muzičkog instrumenta u Only Lovers Left Alive, indijanska duhovna verovanja u Dead Man, reference na samurajsku filozofiju života u Ghost Dog i etiopski jazz koji prati Donovo putovanje u Broken flowers savršen su primer Jarmuschevog pristupa i zanimanja za istočnjačku filozofiju i kulturu.

8.      PASIVNI LIKOVI, VAŽNOST SPOREDNIH LIKOVA: Ovo je glavni element koji se ponavlja u gotovo svakoj Jarmuschevoj priči. Čini se da glavni likovi (protagonisti) nemaju dovoljno motivacije da prate radnju, a uvek postoji sporedni lik koji prisiljava protagoniste da prate dramski tok. Čini se da Don nema volje pomaknuti se sa svog kauča ako Winston, budući da je upoznat s romanima misterija, pokušava označiti svaku potencijalnu dramatičnu tačku priče, pa čak i bira odgovarajuću muziku (po njegovom mišljenju) za situaciju, snažno gurajući Dona u njegovom autu i podstičući ga da prati priču do kraja (Broken flowers). Ista stvar se događa s Williamom Blakeom, koji nema nameru aktivno slediti dramsku liniju i Niko (Gary Farmer) oštro uvlači Blakea u ono što mu Niko zapravo sugeriše. Blake, pasivni računovođa, mrtav je na samom početku ove priče (Dead Man); onaj koji je još živ i izražava svoju poeziju pucanjem iz pištolja je Blake pesnik za kojeg su svi verovali da je mrtav. Adam u Only Lovers Left Alive spreman je odreći se svoje beskonačne mladosti, a Eva je ta koja ga nagovara da nastavi dalje. Ovakav način tretiranja likova u scenariju savršeno odražava Jarmuschev pristup u suočavanju s dramatičnom situacijom.

9.      NARATIVNE EPIZODE: Neki od Jarmuschevih filmova očito su ispričani kao zasebne epizode. Jedino što povezuje epizode u Noći na zemlji je činjenica da se sve priče odvijaju u taksiju koji vozi kroz grad, što je i glavna radnja, a lokacija je upravo element koji povezuje epizode u Kafi i Cigaretama zajedno. U Dead Manu ponavljajuće bleđenje u crno deli celu jedinstvenu priču u zasebne epizode, dok u Only Lovers Left Alive likovi do određene tačke fizički žive na udaljenim lokacijama.

10.  IGRANI FILM STRUKTURISAN KAO MUZIČKI SPOT: Osim što muzika u Jarmuschevim filmovima predstavlja subjektivni pristup priči u celini, upotrebom scena automobila propraćenih muzikom rekreira poznatu situaciju koju gotovo svako je doživeo. Gledanje iz auta dok se sluša muzika može svaku dnevnu, trivijalnu činjenicu pretvoriti u direktan, smislen i subjektivan odraz te muzike. Jarmusch računa na naše direktno saosećanje s usamljenim pasivnim protagonistom, koristeći te muzičke subjektivne intervale da zapravo ubrza ovu vezu.

U svetu bez duha, iskrenih emocija, ideja i kreativnosti, koji nepovratno posustaje i nestaje pred rušilačkim naletima komercijalne apokalipse, umetnici i individualci (koji se tvrdoglavo drže ličnih vizija, ne prodaju nikome i rade samo ono što žele – uprkos svemu i svima) poput Džima Džarmuša predstavljaju ohrabrujuće zrake svetlosti u tami sveta (ne)pokretnih slika, svetu umetnosti i lepote unutar koga duh pokreće tvar – uprkos svemu i svima.

 

by Dragan Uzelac