JOHN LENNON – Nadrealni svet pesama jednog sanjara (28 pesama, podeljenih u 2 knjige o Lennonu - ‚‚You may say i'm a dreamer" & ‚‚ Revolucija Džona Lenona")

 

JOHN LENNON – Nadrealni svet pesama jednog sanjara

 

IN MY LIFE (1965.) by JOHN LENNON

 Po rečima Paula McCartneyja pesma Johna Lennona In my life bila je pesma o mestima u Liverpoolu gde smo rođeni. Ono što je iniciralo Lennona da oktobra 1965. napiše i snimi za album Rubber soul jednu od svojih najintimnijih i melodijski najlepših pesama bio je razgovor sa McCartneyjem da napišu nešto o Liverpoolu, kao i korišćenje britke igre reči iz njegovih prethodno objavljenih knjiga In his own write i In Spaniard in the works (1964.).

There are places I'll remember

All my life though some have changed

Some forever not for better

Some have gone and some remain

 

All these places had their moments

With lovers and friends I still can recall

Some are dead and some are living

In my life I've loved them all

 

But of all these friends and lovers

There is no one compares with you

And these memories lose their meaning

When I think of love as something new

 

Though I know I'll never lose affection

For people and things that went before

I know I'll often stop and think about them

In my life I love you more

 

Though I know I'll never lose affection

For people and things that went before

I know I'll often stop and think about them

In my life I love you more

 

In my life I love you more ...

   U fazi blažene obuzetosti narkoticima, oblacima marihuane i izmaglici kiseline, kao i pod snažnim autorskim uticajem Boba Dylana, Lennon stvara antologijsku numeru In my life, pesmu uobličenu mirnim fatalizmom, unutar koje meditira o vlastitoj prošlosti izmešanoj sa užicima sećanja na nju i varljivosti prolaznih utisaka koji vremenom blede.

Mislim da je U mom životu prva pesma koju sam napisao i koja se zaista svesno odnosila na moj život, a podstakla ju je primedba koju su novinari i pisci u engleskoj izrekli nakon izlaska moje knjige In His Own Write. Zašto ne stavljate neke od načina koje koristite u knjizi u vaše pesme? Ili zašto u pesme ne unesete nešto o svom detinjstvu?, bila su česta pitanja novinara upućena Lennonu tih godina. Lennon u nastavku intervjua objašnjava rani nacrt pesme koji se bitno razlikovao od konačne verzije: In My Life započela je kao putovanje autobusom iz moje kuće na aveniji Menlove 250 do grada, spominjući svako mesto kojeg sam se mogao setiti. Bio sam smešan. U prvobitnom se nacrtu pesme spominje popis znamenitosti Liverpoola, uključujući Penny Lane, bioskop Abbey, stara holandska kafana i Dockersov kišobran - kolokvijalni naziv za nadzemnu železnicu Liverpoola, koja je sada srušena.

   Na kraju snimanja producent George Martin dodaje pesmi deonicu na električnom klaviru u baroknom stilu. In my life (pesma na koju je Lennon s pravom bio veoma ponosan i smatrao je svojim prvim ozbiljnim delom) pretvara se u jedan od njegovih vanvremenskih bisera izbrušen patinom vremena iz bogate kreativne kolekcije duhovnog vođe Beatlesa, mini remek-delo atmosfere nostalgične introspekcije.

Postoje mjesta kojih se sjećam

Cijeli svoj život,ali neka su se promjenila

Neka zauvijek,ne na bolje

Neka su otišla,a neka ostala

Sva ta mjesta imaju svoje trenutke

Sa ljubavnicima i prijateljima,još se prisjećam

Neki su mrtvi,a neki žive

U mom životu,voljeo sam ih sve

 

Ali od svih tih prijatelja i ljubavnika

Nitko se ne može mjeriti sa tobom

I ti momenti izgube svoje značenje

Kada pomislim o ljubavi kao o nečem novom

Iako znam da nikada neću izgubiti privrženost

Za ljude i stvari koje su se dešavale prije

Znam da ću često stati i razmišljati o njima

U mom životu,volio sam te više

 

Iako znam da nikada neću izgubiti privrženost

Za ljude i stvari koje su se dešavale prije

Znam da ću često stati i razmišljati o njima

U mom životu,volio sam te više

 

     Tekst o prijateljima odnosi se na Stua Sutcliffea, ranog Beatlesa i Johnovog velikog prijatelja (kojeg je John upoznao na umetničkom koledžu i kojem je predložio da postane jedan od članova ranih Beatlesa) koji je umro 1962. godine, i drugog prijatelja po imenu Pete Shotton (prijatelja iz detinjstva, jednog od najbližih). Lennon je takođe mislio na svoju tetku Mimi (majčinu sestru koju je neizmerno voleo, kojoj je dodeljeno starateljstvo nad njim nakon što su mu se roditelji rano razveli, majka potom preudala i na kraju stradala u saobraćajnoj nesreći 1958.) i suprugu Cynthiu (sa kojom je imao sina Juliana i od koje se razveo zbog Yoko Ono), kao i na druge prijatelje. John je In my life nazvao jednom od najlepših pesama Beatlesa – malim umetničkom delom.

    U intervjuu za časopis Rolling Stone u januaru 1971., John Lennon podsetio je na pisanje ove pesme: Napisao sam je u Kenwoodu (njegov dom u to vreme). Pisao sam je gore gde sam imao desetak Brunellovih magnetofona koji su bili svi povezani i dalje ih imam, svladao sam ih tokom godinu ili dve - nikad nisam mogao napraviti rock and roll ploču, ali mogao bih napraviti neke stvari na njemu. Prvo sam napisao tekst, a onda sam ga otpevao.

  Na kraju, postoji jedna veoma dirljiva stvar vezana za ovu pesmu Beatlesa (koju su i Lennon i McCartney i Harrison isticali kao jednu od najboljih i najomiljenijih pesama benda) – ova Lennonova pesma puštena je na sprovodu Kurta Cobaina. Beatlesi su imali rani i važan muzički uticaj na njega. Cobain je Lennona čak naveo kao svog idola u raznim časopisima tokom karijere s Nirvanom.

 

I’M ONLY SLEEPING (1966.) by JOHN LENNON

   Pesma Ja samo sanjam opisuje Johna Lennona u stanju konstatnog psihodeličnog sanjarenja, sredinom šezdesetih, ovaj put u vreme stvaranja kultnog albuma Beatlesa - Revolver (1966.). Bila je to njegova faza istraživanja unutrašnjeg univerzuma pomoću halucinogena LSD-a, slika čudesnih puteva duhovnih otkrovenja i Lennonovog lenčarenja u polusnenom stanju koje će ga par godina kasnije odvesti putem sveta heroinske zavisnosti i obamrlosti. LSD, halucinogena droga koja je imala presudan uticaj na kreativna i kontrakulturna dešavanja tog vremena (druge polovine šezdesetih) i koja je snažno okupirala Lenonovu svest dovevši ga vremenom do psihičke zavisnosti, svakodnevne upotrebe i stanja obamrlog, promenjenog stanja svesti uzrokovala je, s jedne strane, novu vrstu kreativnosti i umetničkog izraza transformisanog Lennona, a u psihološkom smislu, s druge strane, njegovu depersonalizaciju i gubitak ega gde se svesnost o sebi kao o zasebnom entitetu rastapala u nešto što je psihoanalitičar Jung nazvao okeanska svesnost – osećaj da su sve stvari jedno, a da je individualna svesnost samo iluzija.

When I wake up early in the morning

Lift my head, I'm still yawning

When I'm in the middle of a dream

Stay in bed, float up stream (Float up stream)

 

Please, don't wake me, no, don't shake me

Leave me where I am, I'm only sleeping

 

Everybody seems to think I'm lazy

I don't mind, I think they're crazy

Running everywhere at such a speed

Till they find there's no need (There's no need)

 

Please, don't spoil my day, I'm miles away

And after all I'm only sleeping

 

Keeping an eye on the world going by my window

Taking my time

 

Lying there and staring at the ceiling

Waiting for a sleepy feeling...

 

Please, don't spoil my day, I'm miles away

And after all I'm only sleeping

 

Ooh yeah

 

Keeping an eye on the world going by my window

Taking my time

 

When I wake up early in the morning

Lift my head, I'm still yawning

When I'm in the middle of a dream

Stay in bed, float up stream (Float up stream)

 

Please, don't wake me, no, don't shake me

Leave me where I am, I'm only sleeping ...

 

   Lennon je LSD koristio na svom čudesnom putu samootkrića, u jednoj od svojih najkreativnijih umetničkih faza,  pod čijim su uticajem nastala neka od njegovih najboljih dela: Strawberry fields forever, Lucy in the sky with diamonds, A day in the life, I am the walrus i Tomorrow never knows. Smekšan, blaženo relaksiran i zagonetno osmehnut u svom novootkrivenom lizergičnom univerzumu, Lennon je u jednoj od svojih bisernih revolverskih kreacija – I’m only sleeping poručio ostatku sveta da ga napokon ostavi na miru u njegovom inspirativnom i lenjavom stanju blaženstva.

Paul bi često bio Johnov jutarnji alarm. Živeti u ulici Wimpole značilo je da je ustajao ranije od Johna i spakovao više toga u jedan dan. John je vodio opušteniji prigradski život, ali ako je išao na večeru u London ili u klub, život toliko daleko od grada značio je da se kući vraća vrlo kasno. Paul bi stigao u podne ili rano poslepodne i probudio ga, odakle je John dobio ideju za pesmu Ja samo spavam (napisanu u trenutku nadahnuća na poleđini pisma iz pošte koje ga obaveštava o izvesnim neplaćenim računima, proleća 1966.).

     Beatlesi su bili prvi u mnogim stvarima, posebno u pogledu tehnika snimanja. Prestajući u vreme snimanja ove pesme i albuma Revolver sa zamornim i sve besmislenijim koncertnim aktivnostima (okončavši ih napokon avgusta 1966.) i posvetivši se u potpunosti studijskom radu i eksperimentima, oni postaju željni isprobavanja novih tehničkih mogućnosti. Jedno od njih bilo je snimanje gitare unatrag, što su i napravili 1966. godine s pesmom Ja samo spavam. Prema Georgeu Harrisonu, oni su prvi puta eksperimentisali s gitarom snimljenom unatrag tokom stvaranja pesme Rain 14. aprila 1966. godine, iako su rezultati ili izostavljeni ili ostavljeni negde na studijskim trakama tokom miksanja. Okrenuli smo traku i stavili je unatrag, a zatim smo odsvirali neke gitarske note, priseća se George, samo svirajući male komadiće, pogađajući, nadajući se da se uklapa. Bili smo uzbuđeni kad smo čuli kako sve to zvuči i bilo je magično. Autor Mark Lewisohn opisuje da je George Harrison, umesto da normalno svira gitaru i onda okreće traku, želeo preciznu melodijsku liniju koju je napisao odsviranu unazad. To je uključivalo razradu zapisa prema napred, ispisivanje unatrag, a zatim reprodukovanje kako zapis označava, tako da izlazi napred. Na ovaj način, iako zvuk još uvek ima zvučnu privlačnost unatrag puštene trake, instrument zapravo svira melodijski niz nota.

   S beleškama prepisanim za njega, George Harrison uzeo je celi dan da snimi, ne jedan, već zapravo dva gitarska sola jedan iznad drugog s dve različite melodijske linije. Jedan od solo delova izveden je pomoću njegove fuzz box gitare, a drugi s običnom električnom gitarom. Po sećanju inženjera snimanja, legendarnog Geoff Emericka bila je to jedna posebno zamorna seansa na kojoj smo svi poželeli da nikada nismo smislili koncept zvukova unatrag. George Harrison bio je odlučan da odsvira solo gitaru unatrag. U najboljim vremenima imao je problema i sa solo sviranjem unapred, tako da smo se s velikom strepnjom prilagodili onome što se ispostavilo kao beskrajan dan slušanja istih osam taktova sviranih unatrag i opet i opet iznova. Nadahnut slučajem pogrešno okrenute trake za snimanje od strane studijskog inženjera, Harrison je napisao novu solo deonicu, a potom je odsvirao dva puta – jedanput unapred i jedanput unatrag.

Kad se probudim rano ujutro, 
podignem glavu, još uvijek zijevam. 
Kad sam usred sna, 
ostanem u krevetu, plutam uzvodno (plutam uzvodno), 
molim te, ne budi me, ne, ne tresi me, 
ostavi me gdje jesam .

Čini se da svi misle da sam lijen. 
Ne smeta mi, mislim da su ludi 
Trče svugdje takvom brzinom, sve 
dok ne utvrde da nema potrebe (nema potrebe), 
molim vas, nemojte mi pokvariti dan, miljama sam daleko, 
I uostalom, ja samo spavam.

Promatrajući svijet koji prolazi pored mog prozora,  oduzimajući mi vrijeme, ležeći tamo i zureći u strop,
čekajući pospan osjećaj. 
Molim vas, nemojte mi pokvariti dan, kilometrima sam daleko, 
i uostalom, samo spavam.

Promatrajući svijet koji prolazi pored mog prozora,  oduzimajući mi vrijeme.

Kad se probudim rano ujutro, 
podignem glavu, još uvijek zijevam. 
Kad sam usred sna, 
ostanem u krevetu, plutam uzvodno (plutam uzvodno), 
molim te, nemoj me buditi, ne, nemoj me tresti, 
ostavi me gdje jesam, samo spavam

  Što se samog teksta pesme tiče, njegove osnove ideje i zamisli, prvi nacrt Lennonovih tekstova za pesmu Ja samo spavam, napisan na poleđini pisma iz 1966, sugeriše da je on u ovoj pesmi zapravo pisao samo o običnim ljudskim radostima boravka u krevetu, a ne o nekoj euforiji od droga koja se ponekad pominje u tekstovima. Dok nije bio na turneji, Lennon bi obično provodio vreme spavajući, čitajući, pišući ili gledajući televiziju, često pod uticajem droge, a Paul McCartney bi ga morao buditi za njihove seanse pisanja pesama. Po rečima jednog od bliskih prijatelja iz tog ludog vremena neprestanih turneja, snimanja i bitlmanijske euforije, Lennon je bio neko ko može neograničemo spavati, verovatno najlenja osoba u Engleskoj. Fizički, naravno.

  Možda najveće nasleđe ove psihodelične pesme (posvete Johnovoj ljubavi ostajanja u krevetu – koje je jako voleo kao sanjar, čak i kada nije spavao) bili su poznati antiratni protesti u krevetu koje su organizovali on i Yoko Ono. Prvi je organizovan u martu 1969. godine, nakon braka, na koji su pozvali novinare u svoju motelsku sobu dok su se zalagali za svetski mir.

Sve ljudske bede proizilaze iz toga što ne mogu sami sediti u tihoj sobi.  Hej, ako ostaneš u krevetu, nisi napolju u ratovima i ne činiš svet hladnim mestom, a ako imaš nekoga sa sobom,  promovišeš mnogo više ljubavi na svetu, zar ne?.

 

TOMORROW NEVER KNOWS (1966.) by JOHN LENNON

     Nakon iscrpljujućeg haosa euforične bitlmanije i albuma Rubber soul, prekretnice u radu Beatlesa nakon koje se bend okreće istraživanju vlastite unutrašnjosti, eksperimentalnom, pionirskom istraživaju muzike unutar novih tehničkih, studijskim mogućnosti, introspektivnom autorskom radu pod snažnim uticajem halucinogena i društvenih promena koje su najavljivale doba psihodelije i napuštanju faze koja je dosegla svoj vrhunac tokom 1965.  varijacijama na jednostavne, troakordne ljubavne pesme, John Lennon se sve više udaljavao od lirske muzike Paul McCartneyja. Početkom 1966., odmah nakon završetka albuma Rubber soul i svoje završne turneje po Britaniji, usledila je prva duža, tromesečna pauza u radu i životima Beatlesa.

   I dok se George Harrison posvetio izučavanju indijske muzike i istočnjačke mistike, Paul McCartney tražio novu inspiraciju u klasičnoj muzici, John Lennon kreće u istraživanje vlastitog unutrašnjeg univerzuma uz malu pomoć tih godina veoma popularnog narkotika – LSD, psihodelične supstance koja je bitno menjala njegovu i svest mnogih značajnih umetnika tog vremena (pomenimo samo, kao najznačajnije, gitaristu i glavnog kreativca grupe Pink Floyd – Sida Bereta, potom predvodnika, pesnika i pevača the Doors – Jima Morrisona ili recimo glavnog kreativca i gitaristu benda Fleetwood mac – Petera Greena - pre svih, mada je čitava tadašnja scena Zapadne američke obale i veliki deo Britanije bio pod uticajem LSD-a i psihodelije, kao autentičnog umetničkog izraza jedne epohe).  Bilo je to vreme rađanja Acid kulture – vreme izmenjenog stanja svesti koje je uzrokovao LSD, stanje tzv. depersonalizacije ili gubitka ega umetnika koji su ih koristili u potrazi za novim putevima kreativnosti i svoje unutrašnjosti. Svesnost o sebi kao posebnom entitetu, pod uticajem LSD-a, rastapala se u nešto što je psihoanalitičar Jung imenovao kao okeanska svesnost, osećaj da su sve stvari jedno, a da je individualna svesnost iluzija. Na veliku žalost, ta vrsta svesti ili iluzije iste, mnoge od velikih umetnika i ljudi tog vremena odvela je u totalnu stranputicu, šizofreni rascep (Syda Barretta ili recimo Petera Greena), dok su klizili veoma oštrom ivicom koja je graničila genijalnost od ludila. Na sreću, dve godine kasnije, isrpljen, uz pomoć Yoko Ono i dodatni heroinski stimulans, John Lennon je izbegao tu vrstu sunovrata, stvorivši u međuvremenu neka od svojih najboljih i najintenzivnijih dela poput Strawberry fields forever, I am only sleeping, Tomorrow never knows, Lucy in the sky with diamonds, A day in the life i vrhunac njegove psihodelično-sarkastične faze, jetku I am the walrus.

Početak Revolvera mnogo nam govori o tome dokle je stigao. U aprilu 1966. godine, kada su počeli sa snimanjem, Beatlesi su zakoračili u budućnost sa pesmom Tomorrow Never Knows. John Lennon je stvorio zvuk u svojoj glavi i prepustio producentu Georgeu Martinu i Jeffu Emericku, dvadesetogodišnjem inženjeru početniku, da smisle kako će to da pretoče u pesmu. Rezultat je bio izvanredan.

Želeo je da mu glas zvuči poput Dalaj Lame koji glasno peva sa vrha brda, kasnije se prisećao Martin. Pa, rekao sam, Malo je skupo otići na Tibet. Možemo li to izvesti ovde?.

Lennonov glas je pročišćen uz pomoć zvučnog sistema Lesli, koji mu je dao vibrato efekat koji se obično povezuje sa Hammond klavijaturom. George Harrison je doneo istočnjački zvuk zujanja tako što je svirao dugovratu lautu zvanu tambura, ali i sitar. Paul McCartney osmislio je obrnute zvuke različitih brzina, među kojima je i onaj koji oponaša zvuk galebova. Bubnjevi Ringa Starra se ističu, čime se menja hijerarhija koja je uglavnom tipična za rok instrumentaciju. Ringovi bubnjevi postali su vodeći instrument, gromoglasna ključna tačka u zvučnom haosu. Lennonov glas, koji zvuči poput tibetanskog monaha, podstakao je slušaoce da isključe misli, opuste se i plove nizvodno.

                                                                                                                                  Greg Kot, BBC

   Najlepša kompozicija na albumu je Johnova Tomorrow never knows. Zvuci sitara, unazad puštenih traka i izvodi iz Tibetanske knjige mrtvih rađaju nekog novog Lennona, transformisanog i spremnog za neke nove, sasvim drugačije kreativne domete. Od svih Lennonovih, već pomenutih psihodeličnih remek-dela, ova pesma je najdirektnije govorila o drogi – po Lennonovom mišljenju, bez obzira na sve opasnosti da kao mnogi umetnici nestane u paklenom svetu lizergičnih iluzija, on je tvrdio da ga je LSD promenio nabolje, smekšao njegovu dotadašnju agresiju i uticao na njegovu kreativnost.

 

Turn off your mind, relax and float down stream

It is not dying, it is not dying

 

Lay down all thoughts, surrender to the void

It is shining, it is shining

 

Yet you may see the meaning of within

It is being, it is being

 

Love is all and love is everyone

It is knowing, it is knowing...

 

... that ignorance and hates may mourn the dead

It is believing, it is believing

 

But listen to the colour of your dreams

It is not living, it is not living

 

So play the game "Existence" to the end...

... Of the beginning, of the beginning

Of the beginning, of the beginning

Of the beginning, of the beginning

Of the beginning, of the beginning

 

  Tomorrow never knows predstavljao je novi, hrabri, lizergični iskorak Beatlesa u nešto sasvim različito, zvučni pejzaž očaravajuće psihodelične mešavine anarhije i strahopoštovanja, zvučnu senzaciju koja je otvorila nepregledno kreativno polje Beatlesa za njihovu studijsku, eksperimentalnu fazu i pet, po mnogima njihovih najboljih albuma, a svakako albuma koji se nalaze na svakoj iole ozbiljnijoj listi ključnih albuma rokenrola. Zujeći ton tamne sitarske harmnonije predstavlajo je vrata percepcije koja su Beatlesi svojom inovativnošću otključali i poveli svet muzike u nova, neistražena prostranstva vlastitog kreativnog kosmosa.

 

  Par meseci kasnije, nastala su dva ključna albuma britanske psihodelične epohe – Sergeant Peppers lonely hearts club band Beatlesa i The Piper at the gates of dawn grupe Pink Floyd. Planeta Zemlja činila se sve udaljenijom u tom čudesnom kosmosu šarenolikih boja i umetničkih vizija. Turn off your mind, kao početni stihovi ove čarobne kompozicije, predstavljali su negaciju čitavog intelektualnog, racionalističkog zapadnjačkog pregalaštva, uz poruku koja je glasila : ono što je bitno nije sadržaj uma, već kvalitet samoga uma. Stara istočnjačka filozofija i mistika postali su novim putokazom kojim bi trebalo krenuti ka sebi i vlastitoj suštini putem kroz pročišćenost praznine, kroz The Void (prvobitni naziv pesme) omladina Zapada krenula je putem psihodelične revolucije. Beatlesi su bili tu da kreativno uobliče i trasiraju početak puta kao i mnogo puta pre i posle toga uticali su svesno na duhovnu revoluciju u glavama i srcima mnogih ljudi širom sveta. Bila je to druga Beatles pop revolucija, nakon 5. oktobra 1962. i singla Love me do.

 

STRAWBERRY FIELDS FOREVER (1967.) by JOHN LENNON

    Okupivši se u Abbey road studiju, u Londonu, 24. novembra 1966., obnovljeni i osveženi nakon definitivnog kraja njihovih zamornih koncertnih nastupa širom sveta u prethodne četiri godine (poslednji javni nastup Beatlesa desio se u Kendlstik parku, San Francisko, 29. avgusta 1966.) i nakon završetka albuma Revolver, prekretnice u njihovoj karijeri koji je označio njihovu novu, studijsku, eksperimentalnu, psihodelično-nadrealističnu fazu, Beatlesi su bili više nego spremni za nove kreativne izazove, radikalne promene koje su se dešavale sa obe strane Atlantika – kako u okviru rokenrola, tako i u društvenom smislu jednog burnog, protestnog, socijalno angažovanog vremena brojnih građanskih i studentskih pokreta protiv rata i za mnoga ljudska prava.

  Beatlesi su se kao bend nalazili na prekretnici i u pripremi je bio rad na njihovom antologijskom albumu Sergeant Pepper’s lonely hearts club band (1967.), a osnovna ideja vodilja za novi album, nakon revolucionarnog i eksperimentalnog Revolvera (1966.), natopljenog oblacima dima i lepljivošću marihuane, kao i izmaglicom LSD kiseline bila je stvaranje autobiografskog albuma oslonjenog na zanesena sećanja članova benda na njihovo detinjstvo u rodnom Liverpoolu.

   Prethodnica albumu bio je, ispostaviće se kasnije, njihov možda najznačajniji singl (dvostruka A strana ploče) sa pesmama Johna Lennona i Paula McCartneya Strawberry fields forever – Penny Lane (1967.), mini remek-delo nastalo u periodu od pomenutog novembra 1966., do januara 1967.. Pod dirigentskom palicom maestra Georgea Martina i tehničara Jeffa Emericka, tokom 24., 28., i 29. novembra i 8.,9., 15., 21. i 22. decembra, unutar legendarnog londonskog studija kompanije EMI, nastajala je prva, od dve monumentalne pesme za pomenutu singl ploču (najavu pomenutog albuma), koja će svetlost dana najpre ugledati u Americi – 13. februara 1967., a potom i u rodnoj Britaniji 17. februara iste godine.

   Strawberry fields forever bio je još jedan od moćnih Lenonovih halucinogenih, psihodelično-nadrealnih eksperimenata svešću i kreativnošću, nastao pod snažnim uticajem LSD-a i njegov kreativni prodor u unutrašnjost uma( obeležen biserima poput Tomorrow never knows, Lucy in the sky with diamonds, A day in the life ili recimo krucijalne I am the walrus – računajući pritom samo na njegov psihodelični niz u periodu 1966.-1967.). Naslanjajući se na numeru She said, she said i kreativnu viziju albuma Revolver, sneni, i u fazi samopreispitivanja okrenut ka vlastitoj unutrašnjosti Lennon upušta se, istraživački, u snažna, zbunjujuća i lićna osećanja (u stanju mogućeg eksperimentalnog proširivanja svesti halucinogenima, što će se vremenom, nažalost, pokazati kao veoma opasna igra i dvosekli mač, poguban po mnoge velike umetnike, pa i čitavu jednu generaciju mladih, hrabrih ljudi željnih pomeranja granica svesti i preispitivnja nametnutih vrednosti), vraćajući se sneno, romantičarski u nevinost doba detinjstva i vreme dok je lutao područjem Stroberi filda sa prijateljima Pitom Šotonom i Ajvanom Vonom. Lenon se, kao kompletan autor pesme, unosi u lik dečaka, siročeta iz doma Strawberry field, u ulici Bikonsfild roud koji se nalazio u blizini Lennonovog dečačkog doma u Vultonu, predgrađu Liverpula.

  Lebdeći kroz snene, psihodelično-nadrealne, čudesne tonove ove kompleksne kompozicije (na čijem snimanju su učestvovali Lennon (vokal, akustična gitara, bongosi, melotron), McCartney (melotron, bas gitara, električna gitara, timpani, marakas), Harrison (električna slajd gitara, timpani, marakas i svarmandal – vrsta indijske citre), Starr (bubnjevi, udaraljke), Mal Evans (daire), Nil Aspinal (gviro), Teri Doran (marakas), Džon Hol, Derek Simpson i Norman Džouns (violončela) i Toni Fišer, Greg Boven, Derek Votkins, Stenli Roderik (trube)), uplovljavamo nošeni talasima lizergičnih fluktuacija u lennonovsku studiju o nesigurnom identitetu samotnog buntovnika protiv svih institucionalnih stvari, s jedne, i sentimentalnu čežnju za neobuzdanim detinjstvom ispunjenim maštom i igrom – uplovljavamo u Lennonov imaginarni svet refleksija i introspekcije, vizionarsko polje jagoda iz njegove mašte.

Polja jagoda zauvek

Dozvoli mi da te povedem sa sobom,

Pošto idem dole do Polja jagoda

Tamo ništa nije stvarno,

I nemaš za šta da se uhvatiš

Polja jagoda zauvek

Lako je živeti zatvorenih očiju

Ne razumevati i ono što vidiš

Postaje teško biti neko

Ali ipak nekako uspeva

Meni to mnogo i ne znači

Dozvoli mi da te povedem sa sobom,

pošto idem dole do Polja jagoda

Tamo ništa nije stvarno,

I nemaš za šta da se uhvatiš

Polja jagoda zauvek

Mislim da nikoga nema na mom stablu

To bi po meni moralo da bude ili visoko ili nisko

To je kao kada ne znaš svoju melodiju,

Ali nema veze

U stvari, ja mislim da to i nije loše

Dozvoli mi da te povedem sa sobom,

Pošto idem dole do Polja jagoda

Tamo ništa nije stvarno,

I nemaš za šta da se uhvatiš

Polja jagoda zauvek

Uvek, ne samo ponekad, mislim da sam ja u pitanju

Ali znaj, ja sam svestan kada je u pitanju san

Mislim da znam, da mislim „Da”

Ali sve je to pogrešno

U stvari, ja se sa time ne slažem

Dozvoli mi da te povedem sa sobom,

Pošto idem dole do Polja jagoda

Tamo ništa nije stvarno,

I nemaš za šta da se uhvatiš

Polja jagoda zauvek, zauvek...

  Beatlesi su ovom revolucionarnom numerom ukazali na pravu temu engleske psihodelije – nostalgiju za naivnim dečijim vizijama (što će Syd Barrett sa svojim bendom Pink Floyd dovesti do muzičkog vrhunca na Ostrvu, krajem šezdesetih), za razliku od tema američke psihodelije upućene pre svega na stvari vezane za ljubav i droge.

  Pesma Strawberry fields forever bila je ogledalo duše, transformacije i promenjene svesti Johna Lennona iz sredine šezdesetih godina prošlog veka – kreacija proizašla iz njegovog intenzivnog samopreispitivanja pod snažnim uticajem LSD halucinogena i velikim uticajem njegove nove ljubavi – avangardne japanske umetnice Yoko Ono koju je upravo uppoznao u periodu stvaranja pomenute pesme, na njenoj samostalnoj izložbi u Londonu, koji će radikalno transformisati Lennona i kao čoveka i kao umetnika, odvevši ga narednih godina u mnogo beskompromisniju i avangardniju, politički angažovanu fazu i skori razlaz sa Beatlesima i prošlošću, kao i sa Johnovom prvom suprugom – Cynthijom Lennon. Melodija ove magične, nadrealne, hipnotičke, sanjarske i retrospektivne kompozicije pokazuje Lennona u fazi polusna, introspektivnog, odsutnog iz sivila svakodnevnice i realnosti, izgubljenog u potrazi za novim identitetom, umetničkom vizijom, životnom misijom i kreativnošću koja se tih godina bližila vrhuncu (koji će doseći sa svoja početna dva solo albuma – John Lennon Plastic Ono band (1970.) i  Imagine (1971.)).

  Posledica Lennonovog samopreispitivanja i traženja imala je svoje posledice i unutar same numere – prva, sporija verzija pesme, urađena je bez studijskih muzičara i dodatnih instrumenata u određenom tonalitetu. Potom je Lennon, nesiguran u sebe i ono što zapravo želi u tom trenutku konsultovao Georgea Martina, legendarnog Beatles producenta, po nekima petog člana Beatlesa, uradivši potom drugu, bržu verziju pesme u drugačijem tonalitetu sa dodatnom gustinom snimka i nizom raznorodnih muzičkih instrumenata i pomenutom grupom studijskih muzičara, uz korišćenje trube i violončela. A potom su čudesnom studijskom magijom, više nego revolucionarnom i naprednom za to vreme (na snažno i uporno insistiranje Lennona) Martin i Emerick uspeli do tada nemoguće – da ubrzavanjem dva različita snimka dođu do jedinstva pesama približno istog tempa.

  Lennonovo remek-delo dovedeno je do savršenstva zbirnim učešćem svih članova benda, angažovanih studijskih muzičara i magijom studijskog umeća tandem Martin i Emerick. Na kraju snimanja, nakon više od 50 sati utrošenog studijskog rada, oduševljeni Martin opisao je ovaj snimak kao potpunu tonsku poemu, poput modernog Debisija!.

   Kreativna magija Beatlesa i njihova jedinstvena inventivnost, inovativnost i maštovitost ovom su antologijskom numerom dali pop muzici novu, avangardniju i sofisticiraniju notu, nadomestivši spontanošću i originalnošću tehničku nesavršenost kao mogući nedostatak u odnosu na domete klasične muzike. Rock muzika je sa Beatlesima dobila svoje novo, umetničko ruho i izražajne mogućnosti unutar okvira jednostavnh pop kompozicija.

   Pesma Johna Lennona Strawberry fields forever (zajedno sa McCartneyjevom Penny Lane) bila je najava nove, možda najznačajnije Bitls revolucije i albuma nakon kojeg više ništa nije bilo isto. Album Sgt. Pepper's lonely hearts club band bio je temeljno oslikan LSD-jem. Zvuk tog magičnog albuma ostaje najautentičnija zvučna simulacija psihodeličnih doživljaja stvarnosti jednog vremena. Nadrealnoj atmosferi albuma koji je obeležio jednu čudesnu epohu i naslikao zvukom duh jednog vremena doprineo je i jedinstveni Lennon-McCartney kreativni proces nalik snu i laganom transu. Njihova vrela i buntovna keltska krv, natopljena lizergičnom kiselinom i halucinantnim čarima THC-a, osnažena kreativnom intuitivnom lucidnošću iznedrila je niz veličanstvenih umetničkih ostvarenja koja su postala simbolima vremena, neizbrisiv trag u svesti jedne generacije koja je pokušala da promeni sve(st).

 

LUCY IN THE SKY WITH DIAMONDS (1967.) by JOHN LENNON

   Snimljena krajem februara i početkom marta 1967., u Abbey road studiju, London, kao jedan od budućih bisera kultnog Beatles albuma Sergeant Pepper’s lonely hearts club band, pesma Lucy in the sky with diamonds bila je jedna od najsanjarskijih Lennonovih pesama, njegovo nadrealno, psihodelično slikanje rečima, lenjavo kruženje na melodijskim virovima u blistavim zvučnim mlazovima.

Picture yourself in a boat on a river

With tangerine trees and marmalade skies

Somebody calls you, you answer quite slowly

A girl with kaleidoscope eyes

 

Cellophane flowers of yellow and green

Towering over your head

Look for the girl with the sun in her eyes

And she's gone

 

Lucy in the sky with diamonds

Lucy in the sky with diamonds

Lucy in the sky with diamonds

Aaaaahhhhh...

 

Follow her down to a bridge by a fountain

Where rocking horse people eat marshmallow pies

Everyone smiles as you drift past the flowers

That grow so incredibly high

 

Newspaper taxis appear on the shore

Waiting to take you away

Climb in the back with your head in the clouds

And you're gone

 

Lucy in the sky with diamonds

Lucy in the sky with diamonds

Lucy in the sky with diamonds

Aaaaahhhhh...

 

Picture yourself on a train in a station

With plasticine porters with looking glass ties

Suddenly someone is there at the turnstile

The girl with the kaleidoscope eyes

 

Lucy in the sky with diamonds

Lucy in the sky with diamonds

Lucy in the sky with diamonds

Aaaaahhhhh...

Lucy in the sky with diamonds

Lucy in the sky with diamonds

Lucy in the sky with diamonds

Aaaaahhhhh...

Lucy in the sky with diamonds

Lucy in the sky with diamonds

Lucy in the sky with diamonds ...

   Psihodelični doživljaj teksta stvorio je u javnosti intrigantnu pretpostavku da je pesma šifrovana aluzija na LSD, prikrivena u samom naslovu numere (koju je Lennon kasnije bez dvoumljena odbacivao).

  Kad su Beatlesi objavili album Sgt. Pepper's Lonely Hearts Club Band u kasno proleće 1967., obožavaoci i kritičari brzo su pronašli reference na drogu na ovom čudesnom albumu, jedinstvenom ogledalu duha jednog neobičnog vremena. Na delirično ukrašenom, šarenolikom, psihodeličnom omotu albuma nalazile su se biljke marihuane u vrtu iza kojeg su stajali Beatlesi. Tekstovi pesama With a little help from my friends, Lovely Rita i A day in the life odnosili su se na marihuanu, spominjući naduvanost i uzimanje malo čaja, kao i želju da budete uključeni. A prilagođeni slušaoci lako su povezali osećaje, senzacije i vizije koje ljudi obično doživljavaju dok su na halucinogenim drogama sa slikovitim prikazima Lucy na nebu s dijamantima. Istaknuta je bila i pretpostavka da naslov pesme deli inicijale halucinogena L(ucy) in the S(ky) with D(iamonds). (LSD, dietilamid lizergične kiseline).

  Beatlesi su nedvosmisleno pridoneli percepciji da je Sgt. Pepper... zaista bio hipi propaganda za halucinogene zabave. Otprilike u vreme kada je album objavljen, Paul McCartney je u intervjuu za magazin Life otkrio da je koristio marihuanu i LSD. McCartney je čak nastavio uzdizati vrline LSD-a, tvrdeći da ga je približio Bogu i da će vremenom doneti svetski mir. Ubrzo nakon toga, John Lennon, George Harrison i menadžer Beatlesa Brian Epstein takođe su priznali da su koristili LSD. Kasnije tog leta, Beatlesi su podržali legalizaciju marihuane potpisujući svoja imena na reklami na celoj stranici u London Timesu. Uprkos ovim javnim proglasima o njegovoj upotrebi droga, John Lennon je odlučno poricao da je Lucy in the Sky with Diamonds govorila o drogama. Lennon je umesto toga dosledno tvrdio da je pesma odgovor na sliku koju je naslikao njegov trogodišnji sin Julian. Često ponavljana priča kaže da je Julian sliku doneo kući iz škole i rekao ocu da je to bila njegova prijateljica Lucy koja je bila na nebu s dijamantima. Lennonov je um tada odlutao prema knjigama Lewisa Carrolla – Alisa u zemlji čuda i Kroz ogledalo kojima se dugo divio i prethodno ih ponovno čitao. Lucy na nebu s dijamantima navodno je nastala kad je Lennon ugledao Julianov crtež i kombinovao ga s elementima Carrollovih priča i pesama.

Zamisli sebe u čamcu na reci,

uz narandžino drveće i nebo kao marmelada,

neko te zove, odgovaraš polako,

-         devojka sa kaleidoskopskim očima.

Celofansko cveće žuto i zeleno,

lebdi nad tvojom glavom,

potraži devojku sa suncem u očima,

iščezla je.

Lusi na nebu sa dijamantima

   Treće objašnjenje značenja i porekla Lennonove nadrealne pesme dao je sam Lennon mnogo godina nakon što je pesma napisana, samo nekoliko nedelja pre nego što je ubijen, u Njujorku 1980.. Dok je razmišljao o svakoj od pesama u svojoj diskografiji, Lennon je rekao sledeće o  Lucy in the Sky with Diamonds:

Bila je tu i slika žene koja će jednog dana doći spasiti me – devojke s očima kaleidoskopa koja će izaći s neba. Ispostavilo se da je to Yoko, premda je još nisam upoznao. Slika je bila Alice u čamcu. A takođe i slika ove žene koja će doći i spasiti me - ove tajne ljubavi koja će jednog dana doći. Pa se ispostavilo da je to Yoko, a ja tada nisam upoznao Yoko. Ali ona je bila moja zamišljena devojka koju svi imamo.

  Lennonovo objašnjenje iz 1980. godine pružilo je odskočnu dasku za još jednu interpretaciju pesme. U fusnoti svoje knjige iz 1994. godine, Revolucija u glavi: Pesme Beatlesa i šezdesete, muzički kritičar Ian MacDonald predložio je sledeće objašnjenje ove zagonetne pesme:

   Devojka s kaleidoskopskim očima je za Lennona bila ljubavnica, majka njegovih bespomoćnih maštarija: slika žene koja će me jednog dana doći spasiti. Ova misteriozna, proročanska žena - za kojom se oplakivalo u pesmi Yes It Is (Lennonova snimka iz 1965), koja je zbunjena u She Said, She Said (Lennonova pesma iz 1966., sa albuma Revolver) - prvobitno je bila njegova majka Julia, ulogu koju je nakon toga preuzela zagonetna Yoko Ono (u pesmi Julia, Lennonovoj snimci iz 1968., sa White albuma).

  Na kraju, nakon svih nagađanja, došlo se do ova četiri moguća rešenja čudesne zagonetke zvane Lucy in the sky with diamonds, četiri objašnjenja za poreklo i značenje psihodelične numere Lucy na nebu s dijamantima : (1) Reč je o supstanci LSD; (2) to je lirski odgovor na Julianov crtež, obojen spisima Lewisa Carrolla; (3) reč je o ženskoj spasiteljici za koju se ispostavilo da je Yoko Ono; i (4) reč je o Lennonovoj majci Juliji.

  Da li je  samo jedno od ovih objašnjenja istinito? Nije li ni na kraju ni jedno od njih istinito? Jesu li sva istinita?

Na neki se način rezultati psihološke analize mogu smatrati doslednima uobičajenu tvrdnju da je Lucy na nebu s dijamantima pesma o leku LSD. Ali umesto da odražavaju duboku upletenost u nečije subjektivno iskustvo i osećanja koja su tipična za uzimanje LSD-a, tekst Lucy na nebu s dijamantima zapravo je sličniji načinu na koji ljudi pišu i govore kad lažu i kada se pokušavaju psihološki distancirati od bolnog psihološkog materijala. Umesto da se usredsredi na iskustvo ovde i sada, tekst pesme izbegava sebe i sadašnjost, već se usredsređuje na apstraktno, intelektualno i ono što je izvan nečijeg ja. Štaviše, umesto da izražava gomilu emocija koje se obično javljaju kad se čovek spotakne, a šta je Lennon često izražavao u svojim drugim pesmama, Lucy na nebu s dijamantima gotovo je bezosećajna. Emocije su, naravno, notorno ovde i sada i retko su apstraktne.

                                             TIM KASSER, profesor psihologije na univerzitetu Knox College

   Do kraja života John Lennon se trudio da opovrgne bilo kakvu vezu njegove nadrealne, sanjarske poeme prepune čudesnih, snolikih slika i kolaža sa upotrebom LSD narkotika. U čuvenom intervjuu koji je dao za ugledni američki magazin Rolling Stone, godine 1970., rekao je sledeće: Kunem se Bogom, ili Maom, ili bilo kime ko vam se sviđa, da nisam imao pojma da naziv pesme nosi u sebi inicijale LSD.

   Lennon je do kraja svog života držao da je pesma zapravo nadahnuta slikom koju je njegov trogodišnji sin Julian napravio o Lucy O'Donnell, svojoj prijateljici iz vrtića Heath House. Ovo je istina: moj sin se vratio kući s crtežom i pokazao mi tu devojčicu neobičnog izgleda kako leti, objasnio je tokom nastupa u emisiji Dick Cavett 1971. Rekao sam: Šta je to?  i on je odgovorio: To je Lucy na nebu s dijamantima, a ja sam pomislio: To je divno, prelepo. Odmah sam napisao pesmu o tome. Nakon što je objavljena, neko je primetio da u nazivu pesme piše LSD, a ja nisam imao pojma o tome. Ali niko mi ne veruje.

   Lennon je bio vrlo otvoren (iskren kao i u svemu ostalom) prema ulozi koju je droga imala u njegovom pisanju pesama. Svojim iskustvima na LSD-u dosledno je pripisivao pesme She said, she said i Tomorrow never knows sa Revolvera iz 1966. godine , a pesma Cold turkey urađena kao singl sa Plastic Ono Bandom, septembra 1969. neobrađeni je muzički autoportret napisan usred vlastitog mučnog skidanja sa heroina (na suvo, što je u slengu zapravo i naziv pesme). Čini se neobično da bi Lennon lagao o pravom poreklu Lucy na nebu s dijamantima.

  Osim toga, broj svedoka vezan za ovu pesmu, njen nastanak i naziv uistinu je zapanjujući. Zapravo sam bio s Johnom kad je Julian ušao sa slikom ovog malog deteta, prisetio se Ringo Starr u  dokumentarnom filmu Beatles Anthology. Lennonova supruga Cynthia takođe je u kasnijim godinama ispričala sličnu priču. Sećam se da se s njom vraćao kući iz škole i pokazivao je ocu koji je sedio. U to vreme nije rekao: O, Bože! Kakav sjajan naslov za pesmu, ali očito ga je ta slika zaintrigirala. Čak je i Lennonov prijatelj iz detinjstva Pete Shotton bio prisutan tokom nastanka pesme. Slučajno sam bio tamo onog dana kad se Julian vratio iz škole sa pastelnim crtežom lica svoje prijateljice Lucy na pozadini eksplodirajućih, raznobojnih zvezda, napisao je 1983. godine u knjizi The Beatles, Lennon i ja. Neobično impresioniran ručnim radom svog sina, John je pitao kako se zove crtež. Lucy je na nebu s dijamantima, tata, odgovorio je Julian. Fantastično, rekao je John i odmah uvrstio tu nezaboravnu frazu u novu pesmu.

Lusi na nebu sa dijamantima

Lusi na nebu sa dijamantima

Lusi na nebu sa dijamantima

Ah... Ah...

 

Prati je dole na mostu pored fontane,

Gde ljudi koji izgledaju kao ljuljajuči konji jedu slatke pite

Svi se smeše dok lebdiš pored cveća

Što neverovatno visoko raste

 

Novine, taksiji, pojavljuju se na obali

Čekajući da te odvedu

Popni se na leđa s glavom u oblacima

I otišao si

 

Lusi na nebu sa dijamantima

Lusi na nebu sa dijamantima

Lusi na nebu sa dijamantima

Ah... Ah...

 

Zamisli sebe u vozu na stanici

S plastičnim portirima sa staklenastim kravatama

Iznenada je neko tamo na obrtnim vratima,

Devojka sa šarenim očima

 

Lusi na nebu sa dijamantima

Lusi na nebu sa dijamantima

Lusi na nebu sa dijamantima

Ah... Ah...

 

 

   Kakva god da je na kraju istina o ovoj čudesnoj Lenonovoj pesmi – bila ona Lennonovo raskošno sanjarenje, mini pop verzija Tolkinovog Gospodara prstenova, jedna od klasičnih pesama britanske psihodelije ili pak acid rock fantazija (kakvim su je sve epitetima krstili mediji tog vremena), jedno je sasvim sigurno – bilo je to još jedno božanstveno umetničko i duhovno unutrašnje putovanje fascinantnim svetom Johna Lennona, naslikano rečima i lenjavo kruženje na melodijskim virovima (obogaćeno zvucima Paul McCartneyja na Lowrey orguljama ili pak Harrisonovom indijskom tamburom) u blistavim zvučnim mlazovima. Nadrealni kosmički kutak samo za sanjare spremne prepuštanju dalekim svetovima naslikanim snovima vizionara.

 

A DAY IN THE LIFE (1967.) by JOHN LENNON

       A day in the life (1967) bila je prva pesma The Beatlesa koju su počeli da snimaju za album  Sgt.Pepper’s lonely hearts club band (nakon što su dve prethodno snimljene pesme ‒ Strawberry fields forever i Penny Lane morale zbog ranije ugovorenih obaveza da budu objavljene kao singl i zbog pravila industrije tog vremena nisu mogle da se nađu na pomenutom albumu, iako su prvobitno bile osmišljene kao početak istog). Osmišljena sama za sebe, ona je u osnovi bila još jedna misaona epizoda u paralelnom svetu njenih autora – Lennona i McCartneyja, a neko unapred smišljeno epohalno finale albuma koji je tek bio u začetku. Ona je predstavljala kompleksnu pesmu o kojoj je napisano mnoštvo besmislica i nešto što je pogrešno tumačeno kao evociranje lošeg LSD tripa The Beatlesa, njihov povratak stvarnosti nakon opijenosti halucinogenima, pusta zemlja u pop obliku ili čak morbidno slavljenje smrti. Reč je zapravo bila o kreativnom i produkcijskom remek-delu, pesmi sastavljenoj iz dva dela: Lennonu je nedostajala sredina, a McCartney nije imao početak. Bio je to vanvremenski kreativni spoj nenadmašnog autorskog tandema Lennon-McCartney, pesma predodređena LSD-jem, prepuna slikovitih asocijacija, prikrivenih značenja sa orkestarskim klimaksom u sredini i na kraju. Lennon je naprosto osvojio kritičare.

Čitam vesti danas,oh,čoveče

O srećniku koji je uspeo u životu

I iako je vest bila prilično tužna

Pa prosto sam morao da se nasmejem

Video sam sliku

 

Razmrskao je glavu u autu

Nije primetio da su se svetla promenila

Gomila ljudi je stajala i buljila

Videli su njegovo lice ranije

Niko nije bio siguran da li je on bio iz Doma lordova

 

Video sam film danas,oh,čoveče

Engleska vojska je upravo dobila rat

Gomila ljudi se okrenula

Ali ja sam morao da pogledam

Čitao sam knjigu

Voleo bih da te uključim...

 

Probudio se

Ustao iz kreveta,

Provukao češalj preko glave

Sišao dole i popio šolju

I pogledavši primetio sam da kasnim

 

Pronašao svoj kaput

I zgrabio šešir

Stigao na bus u sekundi

Popeo se na gornji sprat i pripalio

A neko je govorio

I utonuo sam u san

 

Laa la la la

La la laa-aah

 

Laa-aah laa

La la laa-aah

 

Čitam vesti danas, oh, čoveče

Četiri hiljada rupa u Blekburnu, Lankašir

I iako su rupe bile prilično male

Morali su sve da ih izbroje

Sada znaju koliko rupa je potrebno da se ispuni Albert Hall.

 

Voleo bih da te uključim...

 

      U tih sedam minuta finala ploče sažeta su gotovo sva iskustva The Beatlesa iz tog perioda: paranoja modernog življenja, aluzije na marihuanu, apstraktno mišljenje kao sredstvo umetničkog oslobađanja, događaji koji su sa žurnalističkom preciznošću ubacivali u sadržaj svoje slike sveta.

      Bio je to kratkometražni nadrealistični film ispričan jezikom zvuka, uzbudljiv i neočekivan u obrtima, dramatičan po snazi, ironičan i dvosmislen. Bio je to apsolutni trijumf The Beatles ludila i kreacije tandema koji su mnogi smatrali jednim od najboljih u 20. veku.

       A day in the life remek-delo The Beatlesa pod snažnim uticajem LSD-ja predstavljao je pesmu o percepciji i ona se stvarnosti ticala samo po tome što je LSD otkrio da je stvarnost velikim delom samo u oku posmatrača. Ona je predstavljala razočaranost The Beatlesa granicama isprazne percepcije ‒ stvaran svet je opisan ovom pesmom kao neprosvetljena konstrukcija koja sputava i uništava doživljaj umetnika i njegov pogled na sveukupnost života, nesputanost kreativne bezgraničnosti.

       U prvoj strofi pesme Lennon se poziva na smrt Tare Brauna, mladog britanskog milionera, prijatelja The Beatlesa, priču zasnovanu na izveštaju u novinama Dejli mejl od 17. januara 1967. Tara Braun, kao pripadnik londonske subkulturne scene i uživaoc narkotika za proširenje uma, gine 18. decembra 1966. u saobraćajnoj nesreći zakucavši se (prethodno proletevši kroz crveno svetlo na semaforu velikom brzinom) u parkirani kombi. Turobna žalost muzike koju je Lennon komponovao pokazuje hladnu distanciranost i izdvojen pogled posmatrača tog tragičnog događaja kojeg jedino zanima slava tog mrtvog čoveka, iskarikirana u spektakl, koji skreće od neostrašćenog ka bezosećajnosti.

      Druga strofa proizilazi iz događaja koji Lennon nasumično pronalazi na sledećoj strani novina Dejli mejl: Na jednom putu u Blekburnu, Lenkšir, ima četiri hiljade rupa, odnosno jedna dvadesetina rupe po čoveku, prema opštinskoj anketi. To je, pojačano nadrealnom referencom na kružni viktorijanski koncert u Albert holu, bila poslednja strofa. Između toga Lennon ubacuje strofu gde posmatrač gleda kako engleska vojska dobija rat (moguća aluzija na Vijetnamski rat). Bila je to ironično-nadrealna priča, lenonovska fascinacija apsurdom, o uticaju medija na otuđenost među ljudima, kao i poruka da je život san uz koju idu dva uznemirujuća orkestarska glisanda kao simbolika buđenja čoveka iz sna i njegovo duhovno uzdizanje – u E duru. Lennon je tokom snimanja orkestarskog, apokaliptičnog dela ove LSD epopeje tražio od producenta Georgea Martina zvuk kao da je smak sveta!

      Na sve prethodno navedeno McCartney dodaje svoj deo – duplo ubrzani srednji deo pesme, fragment o njegovim školskim danima koji u kontekstu ove pesme postaje skica deprimirajuće, isprazne rutine života.

      Nakon stihova I’d love to turn you on sledila je više nego jasna poruka ove magične psihodelične drame tmurne svakodnevnice propuštene kroz psihodelični Lennon-McCartney filter: ŽIVOT JE SAN, a mi, kao sanjari, imamo moć da ga učinimo fantastičnim. Orkestarski klimaksi unutar pesme simbolično su prikazivali buđenje iz sna i čovekovo spiritualno uzdizanje. Bio je to vrhunac pop muzike, na neki kreativni način džojsovsko-fineganovo buđenje svesti iz sna o životu, prolaz kroz vrata percepcije na neku drugu, samo probuđenima znanu stranu, prelazak rock ’n’ rolla iz adolescentske faze bezbrižne zabave u ozbiljnu i zrelu umetničku formu.

      Urađena za 36 sati snimanja u Abbey road studijima (početkom 1967), pesma A day in the life ostaje vrhuncem vanvremenskog The Beatles stvaralaštva. Bila je to zvučna, psihodelična poema koja je nadrealnom igrom rečima i nestvarnom zvučnom kulisom naslikala boje jednog jedinstvenog, više no kreativnog vremena i čudesne, buntovne i snolike epohe sanjara čija je percepcija otvorila neke nove, kreativne horizonte i poglede na sve(t).

 

I AM THE WALRUS (1967.) by JOHN LENNON

       Pesma I am the walrus bila je na neki način jedan od kreativnih vrhunaca Johna Lennona, čoveka i umetnika koji se nakon uspeha albuma Sgt. Pepper’s lonely hearts club band i smrti menadžera i prijatelja Briana Epsteina, a naročito nakon poznanstva i ljubavi sa Yoko Ono sve više osamljivao i udaljavao od benda, gubeći interesovanje za nastavak daljeg rada i onoga svega što su The Beatlesi tada predstavljali kao najuspešniji pop rock bend. Dok je avgusta 1967. završavao jednu od svojih najbitnijih pesama psihodelične faze – protestnu, antisistemsku I am the walrus, on se nalazio u pasivno-introspektivnom stanju, uglavnom isključivo zainteresovan za Yoko Ono i svoje unutrašnje doživljaje pojačane uticajem LSD-ja i fasciniran duhovnim pitanjima koja su ti doživljaji predstavljali. Sa Georgeom Harrisonom je delio interesovanja za hinduizam, dok se Harrison divio njegovim novim pesničkim vizijama mira i tolerancije. Istovremeno, Lennonov karakteristični opori cinizam nalazio je mnoštvo materijala kojim bi se pozabavio tog nemirnog leta 1967, u vreme kad je studentskim, građanskim i hipi pobunama, antiratnim protestima, kao i socijalnim nemirima Establishment krenuo da žestoko uzvraća udarac – različitim vrstama zabrana subverzivnih elemenata demokratskog društva i brojnim hapšenjima i ubistvima. Nakon hapšenja prijatelja – Micka Jaggera i Kita Richardsa iz Stonesa radi posedovanja narkotika (što će i sam Lennon doživeti samo godinu dana kasnije) i njihove zatvorske kazne, Lennon i McCartney (koji su u međuvremenu i sami javno priznali da koriste LSD) uradili su gest solidarnosti, otpevavši prateće vokale na protestnoj pesmi Stonesa We love you (koja počinje simboličnim zvukom zatvaranja zatvorskih ćelija).

 

      U tom i takvom ambijentu, nekoliko dana nakon smrti Briana Epsteina, mračan, razgoropađen, utonuo u sanjivi svet halucinogena i oporo ciničan kakav je uglavnom bio, Lennon je sedeći u svom domu prebirao po dirkama klavira tražeći inspiraciju za novu pesmu. Nešto krajnje neobično, u njegovom čudesnom duhovnom stanju i neraspoloženju iniciralo je početak jedne od njegovih najoriginalnijih i najborbenijih pesama, izlivu sarkazma ‒ I am the walrus. U daljini je začuo zvuk dvaju tonova zavijajuće policijske sirene (u vremenu žestokih uličnih nereda.) Istog momenta on ga je pretvorio u opsesivnu muzičku strukturu, izgrađenu oko konstantno uzlaznog i silaznog stepeništa prirodnih durskih akorda. Bio je to magični zvučni uvod u ovu briljantnu numeru, zloslutnu i oporu melodiju i krajnje borben, sarkastičan i ironičan tekst, bila je to najnekovencionalnija i tonski najdvosmislenija sekvenca koju je ikad stvorio.

 

      Drugi ključni element koji je inicirao tekstualni deo ove sarkastične zvučne epopeje, desio se ironičnom igrom sudbine. Po rečima Petea Shotona, Lennonovog starog prijatelja iz školskih i Quarry man dana (jednog od članova benda) originalna Lennonova inspiracija za nastanak pesme bilo je pismo jednog dečaka iz njihove stare škole u Quarry banku, u kojem je opisao kako je njegov razred analizirao pesme The Beatlesa, što je nasmejalo ironičnog Lennona (njegovi nastavnici engleskog u pomenutoj školi smatrali su mladog Johna za netalentovanog za engleski jezik, što je on veoma dobro upamtio uz duboke emotivne ožiljke). Lennonov odgovor bio je više nego borben, sarkastičan, napadački. Parodično ređajući besmislene slike (izrugivajući se onima koji su tražili dublji smisao u njegovim The Beatles pesmama i tekstovima, prethodno ga odbacujući kao netalentovanog), Lennon postepeno tekst usmerava u sve kritičniji ton okrenut protiv čitavog britanskog licemernog i gramzivog establišmenta. Pesma I am the walrus postaje ogoljena antiinstitucionalna pesma, tirada koja proklinje Englesku i njeno celokupno školstvo, kulturu, umetnost, religiju, zakone pa čak i sam um.

 

I am he

As you are he

As you are me

And we are all together

 

See how they run

Like pigs from a gun

See how they fly

I’m crying

 

Sitting on a cornflake

Waiting for the van to come

Corporation tee shirt

Stupid bloody Tuesday

Man, you been a naughty boy

You let your face grow long

 

I am the eggman (Ooh)

They are the eggmen, (Ooh)

I am the walrus

Goo goo g’ joob

 

Mister city p’liceman sitting pretty

Little p’licemen in a row

See how they fly

Like Lucy in the sky

See how they run

I’m crying

I'm crying, I’m crying, I’m crying

 

Yellow matter custard

Dripping from a dead dog’s eye

Crabalocker fishwife pornographic priestess

Boy you been a naughty girl

You let your knickers down

 

I am the eggman (Ooh)

They are the eggmen (Ooh)

I am the walrus

Goo goo g’ joob

 

Sitting in an English

Garden waiting for the sun

If the sun don’t come

You get a tan from standing in the English rain

 

I am the eggman

They are the eggmen

I am the walrus

Goo goo g’ joob g’goo goo g’ joob

 

Expert texpert choking smokers

Don't you think the joker laughs at you?

See how they smile

Like pigs in a sty, see how they snied

I'm crying

 

Semolina pilchards

Climbing up the Eiffel Tower

Element’ry penguin singing Hare Krishna

Man, you should have seen them kicking Edgar Allan Poe

 

I am the eggman (Ooh)

They are the eggmen (Ooh)

I am the walrus

Goo goo g’ joob

Goo goo g’joob

G' goo goo g’ joob

Goo goo g’joob, goo goo g’ goo g’ goo goo g’ joob joob

Joob joob...

 

       Bio je to Lennonov osvetnički juriš na represivno i zaglupljujuće, perfidno i cinično društvo koje se hranilo krvlju i mukom sopstvenog i drugih naroda širom sveta, usmeren protiv nasmejanih svinja u svinjcu, lažnih moralista koji prebijaju vlastitu omladinu radi očuvanja svojih jebenih privilegija – bio je to beskompromisni anarhistički udar na lažni moral jednog licemernog društva. Satirična Lennonova poema ima svoje duboke psihološke korene u njegovom haotičnom  detinjstvu (odrastao je kao dete razvedenih roditelja), razrešavajući dečačku dilemu oko toga da li je on sam lud ili genije. Lennon na kraju svega zaključuje (nakon dve decenije gorkog iskustva na sopstvenoj koži) da je njegova ludost njemu barem realnija od represivnih normi nemoralnog sveta.

 

GLASS ONION (1968.) by JOHN LENNON

  Pesma Glass onion sa legendarnog, Belog albuma Beatlesa, bila je jedan u nizu vanvremenskih bisera, lirskih lenonovskih pasaža otpevanih strasno neponovljivim setno bluziranim vokalom koji dira dušu. Ona predstavlja zajedljivo Lennonovo poigravanje dubinama (tako moćno i sarkastično najavljeno godinu dana ranije vanvremenskim singlom I am the walrus) koje su hipnotisani obožavatelji tražili u pesmama Beatlesa (njihovim‚skrivenim porukama i značenjima), njegovu beskrajnu gorčinu, sarkastičnu igru rečima, prezasićenost Beatlesima i ulogom koju je vremenom morao da igra i ponavlja do u beskraj – nametnutom od strane fanatične publike i industrije isprazne zabave željne uvek novih senzacija i idola, profita radi, naravno.

   Najbolji prijatelj Johna Lennona iz detinjstva, Pete Shotton, jednom je ispričao priču o tome kako je pokojna zvezda Beatlesa komponovala pesmu Ja sam morž (I’m the walrus). Lennon je primio pismo od tinejdžerskog obožavatelja koji je spomenuo da njegov učitelj na času književnosti analizira tekstove Beatlesa. To je i iznerviralo i zabavilo tekstopisca, nadahnutog da napiše besmislene stihove poput Krema od žute materije koja curi iz oka mrtvog psa (Yellow matter custard, drippimg from a dead dog’s eye u pesmi I’m the walrus). Jednom kad je završio pesmu, Lennon se okrenuo Shottonu i rekao: Neka jebene budale  to sad reše. U tom istom smislu Lennon je pesmu s  Belog albuma Glass Onion komponovao delimično kao odgovor na one koji su preterano interpretirali tekstove Beatlesa. To je omogućilo Beatlesima  nežnu satiričnost prema svojim obožavateljima, ali i prema sebi samima.

  Na Glass Onionu  Beatlesi su se odlučili malo zabaviti s lirskim referencama na svoje ranije pesme (Strawberry fields forever, I am the walrus, Lady Madonna, The fool on the hill, Fixing a hole). Na neki čudan, samo njemu svojstven, dvosmislen i ironičan način, Lennon je sve više svestan kraja priče o Beatlesima ( i svog što bezbolnijeg načina da se uz pomoć Yoko Ono izvuče iz cele te farse) pokušao kroz tekst pesme ironično prokomentarisati celu naduvanu priču oko Bitlsa i ujedno se zahvali McCartneyju na svemu što čini da bi se grupa održala na okupu (prepuštajući mu, prećutno, lidersku ulogu u bendu i sve više se okrećući sebi, Yoko Ono i vlastitim umetničkim vizijama koje su težile nečemu sasvim drugačijem, avangardnijem uz postepenu sve veću političku angažovanost unutar vremena radikalnih društvenih promena). Lennon je bio taj koji je namerno koristio besmislice u tekstovima da bi dodatno zbunio publiku koja je tražila dubinu i poruke unutar pesama Beatlesa.

  1967. godine Stephen Bayley, koji je u to vreme bio student u staroj školi Quarry Bank Johna Lennona u Liverpoolu, napisao je pismo Lennonu da mu kaže da učitelj priprema razred da analizira pesme Beatlesa. Zamolio je Johna da objasni svoje pisanje pesama, na što mu je Lennon uzvratio: Sve moje pisanje oduvek je bilo za smeh ili zabavu ili kako god već to nazvali - ja to radim prvo za mene - što god ljudi kasnije naprave, ne mora nužno odgovarati mojim razmišljanjima o tome, u redu? To vredi za bilo čije kreacije, umetnost, poeziju, pesmu – misterije i sranja koji su izgrađeni oko svih oblika umetnosti ionako treba razbiti.

  Preispitujući sebe i sopstvenu prošlost, ulogu u Beatlesima i tražeći novu životnu i umetničku misiju, smisao svog stvaralaštva i samog postojanja, Lennon se brutalno obračunavao sa svim nametnutim pravilima, očekivanjima, lažima i pričama, tačnije snom koji se sve više odbijao od zidove stvarnosti. Narkotici su činili poslednju liniju odbrane od stvarnosti koja je nemilosrdno nadirala ispod površine lažnog sjaja.

Lennon je svoju drsku stranu prihvatio sa pesmom Glass Onion, autoreferencijalnom pesmom koja paradira kao simbolična. Umesto toga, dizajnirana je kako bi prevarila obožavaoce da misle kako njihove pesme znače više nego što zapravo čine.

  Duhovitost, kreativnost i urođeni talenat, intuiciju da oseti pravi trenutak i duh vremena, potreba za nečim sasvim novim i iskrenijim izbijali su iz svih pora njegovog umetničkog bića. Razlaz sa Beatlesima, nečim što je sve više smatrao iluzijom bio je neminovan – samo su se rascep i gorčina sa kojima je doživljavao sebe unutar priče kojoj više ničim nije pripadao sve više produbljivali. Glass onion je bio jedan od vrhunaca Lennonove gorčine i nezadovoljstva situacijom u koju je sve dublje tonuo izigravajući po inerciji ono što već odavno nije iskreno osećao.

I told you about strawberry fields

You know the place where nothing is real

Well here's another place you can go

Where everything flows

Looking through the bent backed tulips

To see how the other half live

Looking through a glass onion

 

I told you about the walrus and me, man

You know that we're as close as can be, man

Well here's another clue for you all

The walrus was Paul

Standing on the cast iron shore, yeah

Lady Madonna trying to make ends meet, yeah

Looking through a glass onion

 

Oh yeah

Oh yeah

Oh yeah

Looking through a glass onion

 

I told you about the fool on the hill

I tell you man he living there still

Well here's another place you can be

Listen to me

Fixing a hole in the ocean

Trying to make a dove-tail joint, yeah

Looking through a glass onion...

   Kasne šezdesete bile su natopljene narkoticima za proširivanje svesti. John Lennon i Beatlesi bili su sastavni deo te intrigantne i provokativne priče – pod uticajem LSD - a i avangardne umetnosti oni su počeli u svom kreativnom procesu (pre svih Lennon, zaljubljen ceo život u igre rečima i seksualne eufemizme, stalno se boreći sa onima koji su imali smisla za preterano tumačenje pesama) da slučajnosti i prve misli koje im padnu na pamet uzimaju kao neporecivo važne (u stilu buntovnih i avangardnih nadrealista), prepuštajući slušaocima da sami stvaraju sopstvene veze i tumačenja onoga što čuju. U tom i takvom duhu stvoren je i Beli album, kao i jedan u nizu Lennonovih bisera, pesma Glass onion, s bluzersko disonantnim Dis-durom i kiselom melodijom u a-molu, dočaravajući ubedljivo autorovu sarkastičnu gorčinu i stav.

Pričao sam ti o poljima jagoda

Znaš ono mesto gde ništa nije stvarno

Pa, evo još jednog mesta gde možeš otići

Gde sve lebdi.

Gledam kroz nakrivo nasađene lale

Da bih video kako žive na drugoj strani

Gledam kroz stakleni luk.

 

Pričao sam ti o moržu i meni--čoveče

Znaš da smo bliski koliko se to može biti--čoveče

Pa, evo novog traga za sve vas

Morž je bio Pol.

Stojim na gvozdenoj obali--jea

Lejdi Madona pokušava da sastavi kraj s krajem--jea

Gledam kroz stakleni luk.

O jea o jea o jea

Gledam kroz stakleni luk.

 

Pričao sam ti o ludi na brdu

Kažem ti čoveče on i dalje živi tamo

Pa, evo još jednog mesta gde možeš biti

Slušaj me.

Popravljam rupu u okeanu.

Pokušavam da napravim spojeni lastin rep--jea

Gledam kroz stakleni luk.

 

  Što se tiče značenja stvarne fraze Stakleni luk (Glass onion), knjiga Davida Quanticka Revolucija: Izrada Belog albuma Beatlesa donosi vrlo uverljivo objašnjenje: Stakleni luk je podrugljiva melodija u kojoj Lennon posvuda razbacuje izmišljene tragove o nepostojećoj zagonetki i poziva nas sve da napravimo budale od sebe pokušavajući to razrešiti. Odgovor - nalazi se u naslovu. Stakleni luk izuzetno je prigodno nazvana pesma. Ogulite slojeve luka i tu, naravno, nema ništa, ali sa staklenim lukom ne morate ni guliti. Bitno njegovo ništavilo izloženo je svima da ga vide.

   Bila to Johnova namera ili ne, stvarni stakleni luk velika je staklena boca koja se koristila na brodovima za držanje vina ili rakije, ručno pravljena da bude veća na dnu kako bi se sprečilo njeno prevrtanje. Iako se čini da nalikuje luku, možemo se samo pitati može li iko pokušati progledati kroz nju (Looking through a glass onion) s bilo kojim uspehom?! Lennonova sarkastična zamka, igra reči i poigravanje smislom nije slušaocima i tumačima pesme davala nikakve nade. Pesma je u svom punom, sarkastičnom sjaju ostala (s)misaono neprozirna, nemoguća za prokljuviti svima onima koji su uzaludno tražili smisao tamo gde ga s namerom nije ni bilo … ili je prosto upakovan tako da se višeznačno poigra sa svima, kao i Lennon sa ovom i mnogim drugim pesmama i samim smislom postojanja fenoma the Beatles. Bio je to još jedan njegov čudesan trip, nadrealno posmatranje sveta iz samo njemu u potpunosti znanog, naizgled uvrnutog, iskrivljenog ugla – kroz neprozirnost staklenog luka koji dodatno iskrivljuje ionako nesigurnu, umetničku percepciju stvarnosti.

   Ovom jedinstvenom pesmom, fragmentom tridesetodelne priče zvane White album (ili samo simbolom utisnutim u prazne, bele korice, slojeve luka zvanog The Beatles) sarkastičnom Lennonovom poetičnom zamkom i igrom reči, traženjem smisla u naslagama svesno podmentnutog besmisla, kao i čitavom pričom koja je pratila album na kojem se  našla – White album (belih korica koje su takođe simbolizovale odsustvo mnogo čega smislenog u nekadašnjem šarenilu i bogatstvu ideja i jedinstvog duha The Beatlesa kao grupe) krenulo je bolno rastakanje jednog mita i svega što se prikrivalo iza višegodišnjeg spoljašnjeg blještavila i osmeha namenjenog širokom auditorijumu. Slojevi The Beatles luka lagano su se vremenom gulili ogoljavajući ništavilo koje se sve više naziralo iznutra, a ogoljeno, kroz spoljnu, staklenu pokoricu ili pak pokrov na sanduku, albumu, videlo već odavno i spolja ispod slojeva koji su poslednji put izgledali savršeno i neuništivo samo godinu dana ranije obojeni šarenilom magije Sgt. Pepper’s lonely hearts club band.

 

HAPPINESS IS A WARM GUN (1968.) by JOHN LENNON

    Kultni White album Beatlesa, jedna od presudnih ploča rock and rolla, benda sa kojim je sve počelo, odrastalo i sazrevalo, pretvorivši se krajem šezdesetih u kreativni vrhunac i raspršenu iluziju generacije koja nije dosanjala vlastite snove o miru, ljubavi i slobodi, jedna je od onih stvari u životu koje nikako nisu na prodaju - koje vas definitivno vežu na neki svoj neuhvatljivi način i čine onakvima kakvim možda niste ni sanjali da ćete biti. Snaga harizme četvorice momaka iz Liverpoola, heroja radničke klase i buntovnika bez razloga, stvorena neobičnim duhom, šarmom, neiscrpnom inspiracijom, kreativnošću i verom u sebe, pretočena je, kao nikad pre ni posle toga, u duh jedne generacije i originalan muzički izraz.

    Autorski tandem Lennon-McCartney, stvaralačko jezgro benda, obeležio je svojim radom čitavu jednu epohu, ostavljajući pečat u vremenu kao putokaz za sve one zaljubljenike u rock and roll u potrazi za kreacijom, novih horizontima i vlastitim identitetom u moru komercijale.

 

     Nakon enormnog uspeha albuma Sgt. Pepper's lonely hearts club band i euforije koju je pratilo njegovo pojavljivanje, potom šoka nakon iznenadne smrti njihovog slavnog menadžera Briana Epsteina (koji ih je kako-tako držao na okupu, u normali i uticao na to da se što manje bave uzavrelom političkom situacijom i komentarima, dajući akcenat njihovoj kreativnosti i pionirskoj ulozi u svetu rokenrol stvaralaštva) i uzdrmanog duha zajedništva koji ih je činio najpopularniim bendom u istoriji rokenrola, a napokon i gorko-otrežnjavajućeg iskustva sa prvim pravim neuspehom – albumom Magical mistery tour (kao i istoimenim TV filmom), Beatlesi se na neko vreme povlače iz javnosti u mir i utočište koje im je donela Indija, tačnije Rišikeš, mesto gde su se posvetili transcendentalnoj meditaciji i istočnjačkom duhovnom promišljanju kod svog novog gurua – Mahariši Maheš Jogija. Boravak u miru Rišikeša, daleko od Britanije i očiju javnosti (kao i starih navika – konzumiranja marihuane i LSD-a kao neophodnih relaksirajućih i kreativnih energenata) značajno je obnovio njihovu kreativnu energiju početkom 1968. godine i očistio umove od psihodeličnih eksperimenata za nešto što će se vremenom pokazati kao njihov najkreativniji domet i vrhunac benda koji je obeležio jednu epohu i duh jednog jedinstvenog vremena – deceniju šezdesetih. Ideje za legendarni White album prosto su navirale u miru i dokolici, daleko od sveta koji su sami stvorili svojom jedinstvenom kreativnošću, duhom i energijom.

 

    Prazne, bele korice albuma simbolizovale su na neki način stanje benda pred skorašnji raspad, grupu sjajnih, kreativnih umetnika na zajedničkom projektu. Bilo je to burno vreme nemira i stalnih previranja, simbolično ovekovečeno kroz stvaralaštvo Beatlesa. Trideset pesama, životnih priča okupljenih na jednom albumu, slika su buntovne 1968.-e godine, unutrašnjih i spoljašnjih promena pojedinca i društva, večne čovekove dileme kojim putem krenuti. Ovo je priča o jednom od bisera sa Belog albuma, ovo je priča o pesmi Johna Lennona Happiness is a warm gun, jednoj od možda najlepših i najkompleksnijih numera Beatlesa i pop muzike do današnjih dana.

 

To je još jedna od onih koje volim. Kažu da je to pesma o drogama, ali je više o rock’n’rollu nego o drogama. To je neka vrsta istorije rock’n’rolla. Naslov sam uzeo iz jednog američkog magazina o puškama. Ne znam zašto ljudi pričaju da je to igla za heroin. Samo sam jednom video kako je to neko radio sa iglom i više to ne bih mogao ni da vidim, objašnjavao je John Lennon kasnije suštinu jedne od svojih najznačajnijih numera.

 

   Uticaj halucinogena  (sa kojima je počeo da eksperimentiše još u fazi Rubber soul albuma iz 1965., istražujući pre svega oniričke slojeve svoje kompleksne ličnosti, unutarnja previranja na jednoj od životnih prekretnica i različite mogućnosti kreativnog izražavanja) pojačavao je, u slučaju Johna Lennona njegovu introspekciju u periodu kada se njegovo poimanje sopstva menjalo još radikalnije pod sve snažnijim uticajem njegove sve prisnije veze sa Yoko Ono, koja ga je usmeravala ka samom sebi, odvajajući ga od ostaka Beatlesa i ubeđujući ga da poniranjem u sebe crpi kreativnu energiju i novu vrstu umetničke i životne vizije i misije. Siže njegovog kontrakulturnog odnosa prema konvencionalnom društvu, okretanje sve više ka avangardi i buntovnom političkom angažmanu te prelomne i čudesne 1968.( pre svega pesmom Revolution), predstavljalo je Lennonovo insistiranje na tome da je njegov autentični kreativni intuitivni izraz mnogo važniji od forme. Ljubav prema Yoko Ono omogućila mu je, s jedne strane, da se napokon probudi iz višegodišnjeg sna i opijenosti halucinogenim narkoticima, izvuče se u poslednji čas iz njihovih zlokobnih kandži autodestrukcije ličnosti (koje su recimo neke od velikih umetnika tog burnog i prelomnog vremena psihodelije poput Syda Barretta ili pak Petera Greena dovele do totalnog duševnog sloma, šizofrene raspolućenosti ličnosti i gubitka životne i kreativne energije – što je naravno odgovaralo uzdrmanom sistemu i jednoj od njegovih perfidnih igara kako da ukloni najsvesnije i najopasnije pojedince, moguće pokretačke snage uskomešane i nezadovoljne omladine, pre svih i svega), dok ga je s druge strane, ta ista veza sa japanskom avangardnom i angažovanom umetnicom Yoko Ono, dočekana sa svih strana najblaže rečeno neprijateljski, odvela pored eksperimentisanja sa novim umetničkim pravilima i vizijama (rušeći sve predrasude i tabue na beskompromisan i provokativan način) u još opasniji svet heroinske zavisnosti.

 

  U tom trenutku, takvom stanju (i dodatnom rasulu unutar Beatlesa koji su Belim albumom zakoračili na put nepovratnog razlaza i kraja jednog sna koji je započeo, obeležio i zatvorio jednu burnu i neponovljivu deceniju – šezdesete) i raspoloženju nastajala je i najmračnija pesma White albuma Beatlesa - Happiness is a warm gun (u periodu od 23.-25. septembra 1968., u studiju Abbey road).

 

She’s not a girl who misses much
Do do do do do do, oh, yeah

She’s well acquainted
With the touch of the velvet hand
Like a lizard on a window pane
The man in the crowd with the
Multicolored mirrors on his hobnail boots

Lying with his eyes
While his hands are busy working overtime
A soap impression of his wife
Which he ate and donated to the National Trust

I need a fix cause I’m going down
Down to the bits that I left uptown
I need a fix cause I’m going down

Mother Superior jump the gun
Mother Superior jump the gun
Mother Superior jump the gun
Mother Superior jump the gun
Mother Superior jump the gun
Mother Superior jump the gun

Happiness is a warm gun
(Bang bang, shoot shoot)
Happiness is a warm gun mama
(Bang bang, shoot shoot)
When I hold you in my arms
(Oh yeah)
And I feel my finger on your trigger
(Ooo, oh yeah)
I know nobody can do me no harm
(Ooo, oh yeah)

Because happiness is a warm gun mama
(Bang bang, shoot shoot)
Happiness is a warm gun, yes it is
(Bang bang, shoot shoot)
Happiness is a warm, yes it is, gun
(Happiness, bang bang, shoot shoot)
Well, don’t you know that happiness is a warm gun mama
(Happiness is a warm gun yeah)

   Sam naslov ove krajnje originalne i kompleksne pesme uzet je iz slogana američkog Nacionalnog udruženja vlasnika oružja, koji je Lennon video u jednom od časopisa o oružju: Pomislio sam kako je fantastično, uvrnuto, to reći: topao pištolj upravo znači da ste nekog upucali. Čitav prvi deo pesme sklopljen je od uvrnutih fraza, koje je Lennon (kao veliki zaljubljenik i majstor igre rečima, ironičan i sarkastičan, što se najbolje vidi u njegovim prethodno objavljenim knjigama: In his own write i A spaniard works, 1964.) nasumično, uzimajući pojmove i neobične likove i situacije iz svakodnevnice, kao umetnik koji je prednost uvek davao intuiciji prilikom stvaranja, slobodnim asocijacijama smišljao spontano (uz malu pomoć prijatelja i psihodeličnog putovanja na LSD-u). Strastvena veza s Joko Ono (koja je te godine, po povratku iz Indije, planula punim žarom nakon formalnog razvoda Lenona od prve supruge, Cynthije Lennon, ljubavi iz školskih dana) bojila je tadašnje Lenonove tekstove erotskim značenjem( simbolično, Yoko Ono je predstavljala Mother Superior koja se pojavljuje unutar ove pesme, Lennonovu erotsku i fantaziju novog majčinskog lika, koja je u sebi sublimirala svu onu emociju i energiju koja mu je nedostajala nakon smrti rano preminule majke Julije – o kojoj peva u istoimenoj pesmi sa Belog albuma, maštajući istovremeno o Yoko Ono). Lennon je istovremeno negirao sve aluzije javnosti da je pesma posvećena drogama, pre svega heroinu (što bi na neki način već sam naziv pesme mogao da opovrgne, ali...) u čiji je relaksirajući svet opijenosti tada tonuo oslobađajući se istovremeno sveta halucinogena i tereta slave Beatlesa koja se lagano raspršivala kao iluzija (radeći istovremeno sa Joko Ono sve više na samostalnim projektima i avangardnim muzičkim formama – pre svih, u isto vreme kad i na Belom albumu Beatlesa, albumu Two virgins, koji se pojavio gotovo u isto vreme kad i Beli album, krajem 1968.). John Lennon je pesmu Happiness is a awrm gun opisao kao neku vrstu istorije rokenrola.

  Lennonova numera krajnje originalne forme (za koju je sam tvrdio da je jedna od njegovih najboljih numera) predstavljala je mešavinu tri ili četiri zasebna fragmenta koji su spojeni i naglašeni čudesnim tekstom prepunimvišeznačnih aluzija i asocijacija na različite teme, događaje i ličnosti, i koji su urađeni genijalnim promenama ritmova unutar pesme oslobađajući zapaljive političke, erotske i socijalne aluzije na čudesnu stvarnost tog otkačenog vremena frikova.

Muzički gledano, pesma Happiness is a warm gun sastoji se od četiri dela: uvoda s okidanjem prstima u tradicionalnom stilu, koji s neutešnog e-mola prelazi u razljućeni a-mol; lidijski deo u troosminskoj meri, koji uključuje i bluzerske nepravilnosti. Duplo ubrzani nastavak u istom tonalitetu i, manje-više, rokerskom stilu i dugi zaključni u c-duru, uz korišćenje standardnog du-vap dela iz pedesetih.

 

  Relaksirajući uticaj ljubavi Yoko Ono – nove superiorne majke, ljubavi i erotske Lennonove fantazije, kao i blažena obamrlost pod dejstvom heroina obojili su ovu genijalnu pesmu (autoru ovog prikaza možda najdražu Beatles stvar) posebnom, vanvremenskom magijom, dugim emotivnim i asocijativnim psihodeličnim duhovnim putovanjem Johna Lennona na jednom od svojih kreativnih vrhunaca – od početnog, depresivnog raspoloženja pesme, potom penjanja kroz klasičnu lenonovsku ironiju i autodestruktivni očaj do kosmičkog ispunjenja koje odbacuje iscrpljujuću strepnju, Lennon nas vodi kroz svoj jedinstveni duhovni i umetnički svet ispunjen bolnom iskrenošću i sarkazmom i obojen njegovom karakterističnom blues setom u glasu koja vas veže i dira direktno u srce – tako jedinstveno, senzibilno i neponovljivo kako je samo on to mogao u beskraju univerzuma zvanog rokenrol.

 

  I zvuk, i višeznačni, asocijativni tekst, aranžman, magične ritmičke promene i melodija koja kulminira u refrenu svojom neobičnom, nestvarnom lepotom obojena glasom koji dira dušu (i čuveni uzdah u momentu pre no što vas emotivni krešendo zauvek odvede putem lenonovskog čudesnog duhovnog univerzuma – gde ništa nije stvarno i traje večno), doprineli su tome da ovaj večni Lennonov biser, koji funkcioniše na nivou emocionalne aluzije, ostane jednom od najuzbudljivijih pesama Beatlesa, istinskim remek-delom nadahnutog, uvrnutog i iznova rođenog, pravog Lennona.

 

YER BLUES (1968.) by JOHN LENNON

   Pesma Yer blues predstavljala je još jedan u nizu lenonovskih cinizama, ironičan odgovor na britanski blues boom druge polovine šezdesetih, ironičan komentar na pitanje: mogu li beli ljudi istinski da osete i sviraju bluz muziku američkih, crnih legendi?. Bila je to sarkastična lenonovska parodija na engleske imitatore bluesa. Ipak, da sve ne izgleda i zvuči tako lenonovski pociničeno, pesma je urađena sa puno lepe energije, sa puno duše i stare vatre koja je krasila izvorni rokenrol duh Beatlesa (pre nego su se prodali, da bi uspeli – kako je to već jednom objasnio Lennon, okrutno, ali uvek više no iskreno), obojena gitarskim solo deonicama Lennona i Harrisona i ekspolozivnošću jedne od najkreativnijih ritam sekcija koju rock and roll istorija beleži – McCartney-Starr. Na pola puta između parodije i neodoljive Beatles impresije (zbilje i sna), smestio se još jedan od 30 besmrtnih bisera koji tvore krucijalni, White album, možda najbolji presek revije stilova i uhvaćenog vanvremenog duha šezdesetih.

    Yer Blues jedna je od mnogih pesama Belog albuma napisanih u Indiji u proleće 1968. I dok je boravak Beatlesa u Rišikešu, kod gurua Maharišija, za mnoge bio vežba spokoja, meditacije i relaksacije, John Lennon je prolazio kroz ličnu krizu. Njegov se brak sa Cynthiom bližio kraju, a veza s Yoko Ono tek je bila na početku: Smešno u kampu bilo je to što sam, iako je bio vrlo lep i meditirao sam u njemu oko osam sati dnevno, napisao najjadnije pesme na svetu. U Yer Blues, kad sam napisao: Tako sam usamljen da želim umreti, nisam se šalio ni malo. Tako sam se zapravo osećao. Pokušavajući doći do Boga, osećao sam se suicidalno, objašnjavao je Lennon motive svog jedinstvenog bluesa.

   Istorija je pokazala da se na Beatlese tih godina u velikom meri gledalo kao na pionire i kreatore trendova, a ne na sledbenike istih. Bend se kontinuirano redefinisao sa svakim novim albumom i singlom koji su izdali. Ako ste bili privilegovani što ste sredinom do kasnih 60-ih imali ugovor o snimanju, čak i ako ste smatrali da ste se osigurali s popriličnim uspehom, i dalje je bilo pametno posmatrati u kojem su muzičkom smeru krenuli Beatlesi, a zatim bi ste i sami trebali usmeriti svoje sledeće izdanje u tom pravcu. Međutim, Beatlesi su bili jednako i posmatrači novih muzičkih trendova kao i svi drugi. Jedan od primera bio je ponovna pojava žanra muzike zvanog Blues. Britanske grupe kao što su The Rolling Stones, The Animals i The Yardbirds unele su blues u njihovo pisanje pesama, kao i uključivanje klasičnih blues pesama u njihov repertoar. Do 1968. razvija se British blues-boom, a u njemu prednjače grupe  kao što su bile  Claptonova Cream, Mayallovi Bluesbreakersi,  Greenova Fleetwood Mac i The Jimi Hendrix Experience. Lennon je to prvi primetio i uradivši Yer blues pružio svoje jedinstveno viđenje cele priče – uz karakterističan, ironičan odgovor, dvojaku emocije.

   John je u to vreme bio na jednom od sudbinskih  životnih raskršća. Beatlesi su prestali s turnejama, njegov brak sa Cynthiom bio je u sve većem problemu, a u to je vreme bio opsednut avangardnom umetnicom Yoko Ono. Cynthia je bila prisutna s Johnom u Indiji, ali je bila odvojena od njega kroz dobar deo vremena zbog njihovih meditacijskih vežbi. Ometanju su dodala i pisma od Yoko koja je John dobijao tokom njihovog boravka u Rišikešu. Ti su konfuzni osećaji rezultirali pesmom Yer Blues (u opštem smislu – evo vam Vaš Blues, jer u liverpulskom žargonu Yer je označavalo zamenicu Vaš), naslovom koji je John opisao kao samo igra reči, nesumnjivo nadahnutim trenutnom popularnošću britanske blues muzike i vrlo osporavanom temom ’’Mogu li beli muškarci pevati blues?“. Da bi uradio vlastiti blues, John je kombinovao svoje duboko emocionalno previranje sa slikama koje su izbacili klasični blues umetnici (napominjući u intevjuu da je već u umetničkom koledžu, koji je pohađao krajem pedesetih imao priliku čuti blues velikane poput Sleepy John Estesa, mada, sasvim druga stvar bila je to pevati) poput Roberta Johnsona (kao u njegovom Hell Hound On My Trail), kao i lik Mr. Jones od Boba Dylana iz pesme Ballad Of A Thin Man s njegovog albuma Highway 61 Revisited. Gospodin Jones (kojeg Lennon pominje u svojoj Yer blues) bio je  prikladan citat za Lennonov blues s obzirom na to da, u Dylanovoj pesmi, što više pitanja postavlja, svet za njega ima manje smisla. Stoga John peva: Osećam se tako samoubilački, baš kao i Dylanov Mr. Jones. Uticaj Yoko Ono u poetici Yer blues takođe se može dešifrovati u delu teksta Moja majka bila je s neba, otac je bio sa zemlje, ali ja sam iz svemira, što prilično podseća na njezinu poeziju.

Ljudi koji su nas čuli u Liverpoolu i Hamburgu, i u ranim danima početkom šezdesetih pre nego što smo se pretvorili u  masovni vrisak, mogli su čuti kako zapravo sviramo - heavy rock, izjavio je John 1968., pojašnjavajući ugođaj snimanja numere Yer blues koja je svojim pristupom i zvukom prizivala ta vremena za kojima je Lennon osećao žal, osećao kako su izgubili nekadašnju spontanost, snagu, kvalitet svirke.

   Beatlesi su u maju 1968. godine u kući Georgea Harrisona u Esheru, Surrey snimili akustični demo pesme Yer Blues . Iako mu je nedostajala sirova snaga studijske verzije, ona je lirski uglavnom bila identična konačnoj verziji (snimljenoj avgusta 1968.).

Yes I'm lonely wanna die

Yes I'm lonely wanna die

If I ain't dead already

Ooh girl you know the reason why

 

In the morning wanna die

In the evening wanna die

If I ain't dead already

Ooh girl you know the reason why

 

My mother was of the sky

My father was of the earth

But I am of the universe

And you know what it's worth

I'm lonely wanna die

If I ain't dead already

Ooh girl you know the reason why

 

The eagle picks my eye

The worm he licks my bone

I feel so suicidal

Just like Dylan's Mr. Jones

Lonely wanna die

If I ain't dead already

Ooh girl you know the reason why

 

Black cloud crossed my mind

Blue mist round my soul

Feel so suicidal

Even hate my rock 'n' roll

Wanna die yeah wanna die

If I ain't dead already

Ooh girl you know the reason why...

  Uprkos činjenici da je Lennonov sarkazam zvani Yer blues bio samo još jedan od njegovih gorkih komentara na sve(t) oko sebe, Beatlesi su pesmu uradili sa velikim entuzijazmom, uživajući nakon dužeg vremena eksperimentalnog studijskog rada sa trakama, efektima i nasnimavanjima u čistoj rokenrol (blues) svirci. Pesma je nastala u jednom dahu – nakon dugo vremena našli su se sva četvorica ponovo zajedno na istom projektu, odabrali za snimanje jednu od sporednih, manjih prostorija ogromnog Abbey road studija i rezultat je bio više nego impresivan. Nekadašnji duh nadahnuća i radosti čiste svirke ponovo se osetio u ovoj jednostavnoj pesmi bez ikakvih dodatnih efekata. Lennonu se pesma izuzetno dopala i ne slučajno je uvrstio u svoja dva legendarna nastupa – mimo rada sa Beatlesima.

Yer blues sa White albuma ne možete nadmašiti. Bilo nas je napokon četvoro, kao grupa. U maloj prostoriji, veličine kutije grupa the Beatles napokon je bila zajedno. Bilo je to poput grunge rocka šezdesetih, stvarno – grunge blues, euforično je objašnjavao bubnjar Ringo Starr, oduševljen snimkom koji je ličio na Beatles početke, sirove i energične, daleko od prethodnih snimaka koje je radio svako za sebe izgubljen u moru studijske opreme, traka, efekata.

  O tome kakva je bila atmosfera u bendu tokom godine, najbolje govori činjenica da ih je Ringo Starr u jednom trenutku napustio, da bi se upravo u avgustu 1968. vratio u Beatlese (ista stvar će se ponoviti i sa Harrisonom, par meseci kasnije, za vreme snimanja albuma i filma Let it be, kada je u jednom trenutku, sit svega, pre svega neprestanih prigovora i nametnute liderske uloge nesnosnog McCartneya odlučio da ode (vrativši se kao i Ringo da dovrši započete snimke). John Lennon je u to vreme već odavno bio u ostavci (kako je i sam priznao u jednom od potonjih intervjua, još od 1966. tražio je načina kako da napusti Beatlese), provodeći sve više vremena u vlastitom lizergično-heroinskom kosmosu i svetu čiji je centar bio Yoko Ono i njegovi (njihovi) solo projekti. Stoga su snimci poput Yer blues bili dragocene retkosti, poslednji odblesci duha The Beatles magije. Uprkos činjenici da je White album bio početak kraja i neka vrsta razjedinjene celine, projekat grupe umetnika okupljenih oko jedne ideje, još uvek je nosio u sebi svu onu snagu i nadahnuće koji će ostati da postoje u svoj svojoj vanvremenskoj lepoti koja ne bledi ni danas.

  Pojavivši se po prvi put uživo, nakon prestanka koncertnih aktivnosti Beatlesa avgusta 1966., ovaj put kao gost u legendarnom TV šou programu benda The Rolling Stones – Rock and roll circus (11. decembra 1968.), sa svojim novim bendom (stvorenim samo za tu priliku), bendom The Dirty mac, u postavi: John Lennon (gitara, vokal), Keith Richards (bas), Eric Clapton (solo gitara) i Mitch Mitchell (bubnjevi), on je sa uživanjem otprašio Yer blues. Bila je to jedna od vrhunskih rock and roll predstava (upotpunjena gostima poput The Who, Jethro Tull, Taj Mahal), koje su obeležile kraj zlatne dekade pomenute muzike, vrhunac jedne neprestane žurke i duha slobode koji je počeo upravo sa Beatlesima i zvao se šezdesete. Druga svirka, desila se krajem 1969. (tačnije 13. septembra 1969., kada se Lennon, nakon nezvanične objave da napušta Beatlese pojavljuje sa sopstvenim – Plastic Ono bandom, u Torontu, na festivalu posvećenom svetkovini starog dobrog rokenrola – uz legende poput Chuck Berryja ili Bo Diddleya) i na njoj, između ostalih klasika, takođe izvodi Yer blues – opet uz malu pomoć prijatelja, legendarnog gitariste Erica Claptona).

   Lenonov nekonformizam, gorčina, jetka ironija i bolna iskrenost davali su pesmama Bitlsa notu plemenite tuge, onu vrstu blues sete u glasu tako jedinstvenu i prepoznatljivu koja ih je njegovom originalnošću i beskompromisnošću izdvajala iz gomile i činila u mnogo čemu najznačajnijim bendom po istinsku revoluciju u srcima i glavama ljudi dekade koja je počela i završila sa njihovim pojavljivanjem i nestankom. Sjajan kontrast sa McCartneyjevim optimizmom, melodičnošću i duhom lepršavosti činili su jedinstvenu magiju Bitlsa, neponovljivu magiju tvoračkog tandema benda koji je proslavio rokenrol ili električnu narodnu muziku 20. veka, kako ju je sam Lennon jednom prilikom nazvao.

 

JULIA (1968.) by JOHN LENNON

   Poslednja pesma snimljena za besmrtni, dvostruki album Bitlsa - White album, bila je Lennonova potresna posveta pokojnoj majci Juliji (koja je nastradala u saobraćajnoj nesreći 1958.) i poruka da je u Joko Ono pronašao zamenu za majčinsku, rano izgubljenu ljubav (Lenon je bio dete razvedenih roditelja, koji je odrastao kod Juljine sestre Mimi Smit). Julia Lennon (1914 – 1958) podstakla je sinovljevo zanimanje za muziku i kupila mu prvu gitaru. Ali nakon što se razišla s Johnovim ocem, Johna je preuzela njegova tekta Mimi, a Julia je osnovala novu porodicu s drugim muškarcem.  Iako je živela samo nekoliko kilometara od Johna, Julia niz godina nije provodila puno vremena s njim. Njihov se odnos počeo poboljšavati kako se približavao dobu adolescencijie.

Kako je odrastao, John bi sve češće ostajao s nama, priseća se njegova polusestra Julia Baird. On i tata su se dovoljno dobro slagali, a naveče kad bi naš tata, glavni konobar, bio na poslu, John i mama Julia bi sedili zajedno i slušali ploče. Bila je strastveni obožavatelj Elvisa Presleyja, a ona i John bi igrali po sobi uz Heartbreak Hotel i druge rane Elvisove snimke. John je ljubav prema muzici nasledio od nje, a ona ga je ohrabrila da započne s klavirom i bendžom, terajući ga da svira melodiju iznova i iznova dok to ne uspe.

   Sve Johnove kasnije traume i bunt, neprilagođenost, posledica su odsustva i gubitka majke jer je Julija bila i ostala jedino ljudsko biće koje je bezrezervno voleo. Njena pogibija u saobraćajnoj nesreći 15. jula 1958. potpuno ga je razorila. Dvaput sam je izgubio, rekao je Lennon. Jednom kao petogodišnjak kad sam bio preseljen kod tetke. I još jednom kad je stvarno fizički umrla.

 

Half of what I say is meaningless

But I say it just to reach you, Julia

 

Julia, Julia, oceanchild, calls me

So I sing a song of love, Julia

Julia, seashell eyes, windy smile, calls me

So I sing a song of love, Julia

 

Her hair of floating sky is shimmering, glimmering

In the sun

 

Julia, Julia, morning moon, touch me

So I sing a song of love, Julia

 

When I cannot sing my heart

I can only speak my mind, Julia

 

Julia, sleeping sand, silent cloud, touch me

So I sing a song of love, Julia

Hum hum hum hum... calls me

So I sing a song of love for Julia, Julia, Julia...

 

   Pesma Julia Lennonovo je bolno prinošenje žrtve duhovima predaka i pokušaj prekida opsesije majkom i istovremenog prenošenja ljubavi s nje na Yoko Ono (ime Yoko Ono na japanskom doslovno znači dete mora (oceanchild) i predstavlja jedan od stihova koji se pominju u pesmi) – uz tihu molbu, sanjarenje na javi i traženje blagoslova. Julia je svojevrsna impresionistička meditacija muškarca o eteričnoj prisutnosti žene koja ga doziva, istovremeno lebdeći izvan njegovog domašaja. Nežnu finger-picking donovanovsku tehniku sviranja akustične gitare prati krhka, vokalna melodija i setni i sneni glas u kojem se ogleda neporeciva Lennonova usamljenost. Bila je to jedina stvar na albumu koju je potpuno sam izveo.

Rekao mi je (Lennon) da želi napisati pesmu o svojoj majci. Rekao je, Donovane (čuveni britanski kantautor, neko ko je sa Bitlsima proveo par meseci početkom 1968. u Indiji i pomogao Lennonu da savlada tehniku sviranja akustične gitare prebiranjem prstima po žicama, namesto trzalicom) ti si kralj dečijih pesama. Možeš li mi pomoći?. Želim napisati pesmu o detinjstvu koje zapravo nikad nisam imao s majkom. Zamolio me da mu pomognem sa slikama koje bi mogao koristiti u tekstu pesme o ovoj temi. Pa sam rekao: Pa, kad pomisliš na pesmu, gde se zamišljaš? A John je rekao: Na plaži sam i držim majku za ruke i hodamo zajedno“. I pomogao sam mu s nekoliko redaka.

  Setna i snena melodija – samo Lennonov jezivo emotivan vokal i akustična gitara, bili su na neki način muzički nagoveštaj pravca u kojim će se kretati nakon Beatlesa, posebno na prva dva intenzivno emotivna, minimalsitička albuma – John Lennon – Plastic Ono band (1970) & Imagine (1971), lečenje njegovih trauma iz detinjstva i emotivnih rana iz perioda odrastanja i bitlmanije koje katarzično otvara pesma Mother, istovetno posvećena majci Juliji.

    Polovina onoga što kažem besmisleno je, ali kažem to samo da bih stigao do tebe, Julija, neizmerna je lepota sete i poetike Johna Lennona, ono nešto što ga je činilo jednim od najvećih i najsenzibilnijih umetnika druge polovine dvadesetog veka – poete, čiji stihovi, koji kad su i gibranovskim nadahnućem obojeni, čine nešto tako autentično i dirljivo da ostaju urezani zauvek u srce i svest mnogih generacija koje su se napajale lepotom sa njegovih emotivnih, bluesom i retko viđenom iskrenošću, obojenih izvorišta.

 

REVOLUTION no.1&9 (1968.) by JOHN LENNON

      Pesma Revolution no. 1 bila je prva na redu tokom snimanja White albuma The Beatlesa (maj 1968, nakon razočaravajućeg povratka iz Indije, boravka koji je ipak bio kreativan i doprineo stvaranju mnogih ideja koje će se tokom godine realizovati upravo na snimanju legendarnog albuma). John Lennon se nalazio u jednoj od prelomnih životnih faza – njegova veza sa japanskom umetnicom Yoko Ono konačno je ozvaničena u njegovoj kući u Sariju  (Surrey, England), 19. maja 1968. Dok je još uvek zvanična Lenonova supruga Cinthyja Lennon bila na odmoru, John i Yoko su proveli čitavu noć snimajući njegov prvi solo album: Unfinished music no. 1 ‒ Two virgins, pre nego što su u zoru vodili ljubav. Ljubav prema Yoko pomogla mu je, s jedne strane, da se oslobodi zatupljujućih kandži LSD-ja (s kojim je eksperimentisao još od 1965. godine), ali je istovremeno, s druge strane, radeći uz Yoko na novim umetničkim viđenjima stvarnosti počeo da koristi heroin.

 

      Pesma Revolution na White Albumu (1968) prva je otvoreno politička Lennonova pesma, koja se često pogrešno shvata kao apolitična ili konzervativna, već pre svega kritika posebno maoističkih i drugih marginalnih levičarskih skupina njegovog vremena koje su zagovarale revoluciju koja samo govori o uništenju. Uspešna revolucija, u krajnjem slučaju, ne znači samo rušenje starog poretka, već i izgradnju novog.

 

      Dok je Revolution no. 1 nastajala u dvo akordnom ležernom šafl ritmu, na studijskim trakama je ostalo zabeleženo kako se The Beatlesi opuštaju bluzerskim improvizacijama između pokušaja snimanja pesme.

Hteo sam reći šta osećam i mislim o revoluciji. Razmišljao sam o tome gore u brdima u Indiji. Još uvek sam imao osećaj Bog će nas spasiti zbog toga, da će sve biti u redu. Zato sam to i učinio: hteo sam razgovarati, hteo sam reći svoj deo o revoluciji.

      Pre nego što je avgusta 1968. pesma Revolution objavljena na singlu, kao zasebna verzija pesme (B strana singl ploče Hey Jude), pesma Revolution no. 1 je doživela niz promena i nasnimavanja, dok se na kraju nije pojavila i znatno brža i snažnija singl verzija. Nakon što su Lennon i Yoko dodali nove vokalne delove i efekte, nastavljeno je s daljim nasnimavanjem benda. Lennonova inspiracija za serijal Revolution bili su studentski protesti u Parizu, maja 1968, a potom i antiratne demonstracije pred američkom ambasadom u Londonu. Lennon se našao u procepu sve radikalnijih stvaralačkih zahteva za nasilnom revolucijom i anarhijom Nove levice, s jedne strane (nazvavši Lennonovu kompromisnu verziju viđenja događaja apolitičnim, plačljivim i uplašenim vapajima buržoazije), gnušajući se njegove kritike radikalnih političkih aktivista, i mogućeg peace and love, pacifističkog, miroljubivog rešenja nastalih nemira, s druge strane. Razljućen i gnevan prigovorima radikalne levice i desnice, po njihovom mišljenju Lennonovim neopredeljivanjem na ovu ili onu stranu u jednom od presudnih istorijskih trenutaka, Lennon je u jednom od intervjua dao svoj stav i viđenje cele stvari i mogućeg rešenja problema.

 

Reći ću vam šta ne valja u svetu ‒ ljudi. Dakle, želite da ih uništite? Sve dok ne promenite/promenimo svoje glave, nema šanse. Navedite mi jednu uspešnu revoluciju. Ko je sjebao komunizam, hrišćanstvo, kapitalizam, budizam itd? Bolesne glave i niko drugi.

 

    Bluzerski tempo pesme poslužio je poistovećivanju Johna Lennona tadašnjem opštem povratku (bluziranim) korenima, uličnoj kulturi, buntu, muzičkom proleterstvu i usponu revolucionarne levice (koja je tokom 1966. i 1967. s gnušanjem odbacivala buržoasku umetnost). Bilo je to vreme britanskog blues buma, kao i povratka bazičnom rock’n’rollu. I kao što je odgovor Stonesa bio u vidu povratka r & b singlu – Jumping Jack flash, potom albumu  Beggar’s banquet (sa pesmama poput Street fighting man i Sympathy for the devil, koje su bile njihov borbeni odgovor na revoluciju i ulične nemire), White album The Beatlesa progovorio je na još snažniji i nedvosmisleniji način o duhu jednog burnog vremena (pre svega Lennonovim Revolucijama). Pesma Revolution no. 1 bila je po mnogo čemu presudna i jedan od najsnažnijih revolucionarnih Lennonovih zaokreta u životu i karijeri – bila je prva ozbiljna pukotina na uglađenoj fasadi The Beatlesa i uvod u njegovu novu, mnogo radikalniju, društveno angažovaniju i politički obojenu, pacifističku fazu. Po mnogima bilo je to vreme kada je rođen novi, pravi, istinski Lennon!

 

You say you want a revolution

Well you know

We all want to change the world

You tell me that it’s evolution

Well you know

We all want to change the world

But when you talk about destruction

Don’t you know you can count me out

Don’t you know it’s gonna be alright

Alright Alright

 

You say you got a real solution

Well you know

We'd all love to see the plan

You ask me for a contribution

Well you know

We're doing what we can

But when you want money for people with minds that hate

All I can tell you is brother you have to wait

Don’t you know it’s gonna be alright

Alright Alright

 

You say you’ll change the constitution

Well you know

We all want to change your head

You tell me it’s the institution

Well you know

You better free your mind instead

But if you go carrying pictures of Chairman Mao

You ain’t going to make it with anyone anyhow

Don’t you know know it’s gonna be alright

Alright Alright.

 

   Od kreativne moći i nadahnutosti The Beatles pesama sa White albuma do eksperimenta u  Revolution no. 9, svojevrsnog radikalnog avangardnog poniranja u unutarnji svet autora i pomaka ka nečemu drugačijem, prostiralo se nepregledno polje duhovne kreativne avanture četvorice neponovljivih autora unutar celokupne istorije pop rock muzike. Pesma Revolution no. 9 osmominutna je proba slušnih, slobodnih asocijacija, koja predstavlja zvučni Lennonov kolaž, avangardni eksperiment nastao iz više delova tokom juna 1968. godine u legendarnim londonskim Abbey road studijima, produciran od strane još jednog The Beatles maga – slavnog Georgea Martina, sa Geoffom Emerickom kao tehničarem. Bilo je to lenonovsko otkačeno-nadrealno-sarkastično-tmurno viđenje pop muzike, nastalo pod uticajem eksperimentisanja s konkretnom muzikom avangardnih kompozitora Johna Cagea i Karlaheinza Stockhausena.

 

Revolution no. 9 je bila nesvesna slika onoga što ja zapravo mislim da će se dogoditi kada se dogodi; baš kao crtež revolucije.

 

    Bilo je to lenonovsko sarkastično i avangardno razmrdavanje učmale malograđanske svesti, menjanje percipiranja nametnute stvarnosti ‒ tzv. jedine moguće stvarnosti, koja je osmišljena u vladajućim krugovima u svrhu umrtvljivanja radnika i običnog sveta u iluzije blagostanja i opšte apatije ‒ stanja koje je u potpunosti odgovaralo uzdrmanim vlastima u jednom haotičnom vremenu burnih protesta i pokušaja menjanja sveta i svesti ljudi. Bila je to Lennonova sarkastična žaoka i izazov elitnim i pohlepnim krugovima, učmalim, komercijalizovanim umetničkim krugovima, bio je to njegov iskorak koji će ga u budućnosti odvojiti u potpunosti od sveta The Beatlesa i povesti vodama avangarde, ličnog samopreispitivanja i gorčini solo albuma – bolno iskrenih i političkih angažovanih, na momente i radikalizovanih.

 

     Mislio sam da zvukom slikam revoluciju, ali pogrešio sam. Greška je bila u tome što je to bila kontrarevolucija, objašnjavao je kasnije Lennon jednu od svoje dve revolucije koje se pojavljuju na ovom albumu. Treća, malo ubrzanija, ostavljena je za singl. Oslanjajući se, uobičajeno, na vlastitu intuiciju (svoje najjače kreativno oružje, ono što ga je činilo tako posebnim, kreativnim, maštovitim, originalnim), Lennon nam svojom nadrealnom i provokativnom kompozicijom prezentuje nesvesne elememnte svoje neverovatne kreativnosti (istorija rock ’n’ rolla beleži da je bio autor preko 300 pesama tokom svoje celokupne karijere, stvorivši u tih dvadesetak godina mnoštvo klasika za sva vremena i eksperimentišući pionirski i avangardno oslobađajući prostor i udarajući temelje za mnoge potonje autore i pravce svojim vizionarskim, hrabrim delovanjem unutar rock ’n’ rolla) i maštovitosti kroz nasumičnu interakciju fragmenata snimaka (smeštenih unutar graničnog područja između sna i buđenja) i svesno ironičan i sarkastičan omaž klišeima – svoju duhovnu revoluciju i korenitu transformaciju ličnosti (koja kulminira njegovim prvim pravim solo albumom iz 1970 – John Lennon – Plastic Ono band).

 

Kažeš da želiš revoluciju,

pa, znaš

svi mi želimo da menjamo svet

Kažeš mi da je to evolucija

Pa, znaš

svi mi želimo da menjamo svet

Ali kada pričaš o razaranju

Zar ne znaš do možeš da me isključiš-uključiš*

Zar ne znaš da će biti u redu

U redu?

Zar ne znaš da će biti u redu

U redu?

 

Kažeš da imaš pravo rešenje

Pa, znaš

Svi mi želimo da vidimo plan

Pitaš me za doprinos

Pa, znaš

Svi mi radimo šta možemo

Ali ako hoćeš novac za ljude koji mrze

Brate sve što ti mogu reći je da moraš da sačekaš

Zar ne znaš da će biti u redu...

 

Kažeš da ćeš promeniti ustav

Pa, znaš

Svi bi mi voleli da te prevaspitamo

Ti mi kažeš da je to institucija

Pa, znaš

Bolje je da umesto toga oslobodiš svoj um

Ali ako počneš da nosiš Maove* slike

Nećeš uspeti nikako i na nikakav način

Zar ne znaš da će biti u redu...

U redu... U redu...

 

       Ne prilagođavaj svoj mozak, greška je u stvarnosti, bio je čuveni hipi slogan tih godina koji je unutar Revolution no. 9 lenonovski transformisan u zvučni kolaž na čudesan način i koji komentariše kvalitet svesnosti jednog uzbudljivog, radikalno buntovnog vremena. Kreativna nasumičnost, oslobađanje uma dotadašnjih okova stvarnosti i nametnutih, krutih normi konzervativizma i prepuštanje slučajnosti bili su posledica, pre svega, tadašnjeg masovnog konzumiranja halucinogena – LSD-ja, omogućivši mašti i intuiciji probuđenog Lennona revolt protiv svega onoga što je smatrao zastarelim izvesnostima prethodnih generacija ‒ Lennonov sarkazam i radikalizam samo su dodatno ojačali novu, avangardnu notu njegovog umetničkog izraza. Uticaj Yoko Ono, njegove nove ljubavi bio je više nego značajan i vremenom sve jači na buduće Lenonove projekte, posebno solo albume i singl ploče koji su usledili dok je još formalno bio član The Beatlesa (period 1968‒1969.). Uz avangardni umetnički izraz i radikalizam išli su i njegovo sve snažnije političko angažovanje, koje će ga na kraju odvesti u smrt – postao je previše ozbiljna i neprihvatljiva pokretačka snaga mnogih slobodarskih pokreta, preselivši se početkom sedamdesetih u Ameriku.

 

DON'T LET ME DOWN (1969.) by JOHN LENNON

   Snimljena kad i pesma Get back, 28. januara 1969. (a potom objavljena kao B strana istoimenog singla, iako je bila predviđena za album Let it be kojeg je pratila konfuzija oko raspada benda), ova predivna Lennonova melodija (posvećena, naravno, voljenoj Yoko Ono) ističe se emotivnošću i grubo strasnim Lennonovim vokalom, onom neodoljivom vrstom magije kojom je obojio muziku Beatlesa i šarenilo sveta inspirativnih šezdesetih godina procvata rokenrola.

   Nakon pažnje koju je posvetio radu na monumentalnim albumima i singlovima Bitlsa – tokom 1967. i 1968. godine, Lennon sav svoj talenat i energiju usmerava ka pisanju pesama za svoju novu, veliku ljubav Yoko Ono. Više nije osećao potrebu dokazivati svetu da može napisati savršenu pop pesmu poput A day in the life i stvoriti sa Beatlesima monumentalne albume poput Sgt. Pepper’s lonely hearts club band & White album – želeo je samo vrisnuti kako i šta oseća prema svojoj novoj ljubavi, ženi u kojoj je video majku koju je tako rano izgubio ( i čiju ljubav nikad nije u potpunosti osetio kao dete rastavljenih roditelja) i ljubavnicu koju nikad nije mogao da pronađe u Cynthiji, ženi sa kojom se upravo razišao (bez obzira na to što mu je rodila sina Juliana kojeg je toliko voleo).

  Bilo je to veoma napeto razdoblje, prisećao se kasnije Paul McCartney, koji je tih godina davao sve od sebe da očuva bend na okupu i povede ga u nekom novom, mirnijem, kreativnom pravcu, bazičnom rokenrol zvuku i ponovnim nastupima po manjim klubovima, vodeći se iskrenom željom za povratkom korenima nakon haosa psihodelične i eksperimentalne faze Beatlesa. John je bio s Yoko, tonuo je u heroinski svet i svu prateću paranoju, stavljajući sam sebe na onu stvar. Mislim da ga je, koliko god ga sve to uzbuđivalo i zabavljalo, istvovremeno potajno plašilo (samo par meseci pre toga, oktobra ’68., uhapšen je zbog posedovanja kanabisa, a potom i žestoko kritikovan zbog sablažnjivog omota svog prvog solo albuma – Two virgins, objavljenog u isto vreme kad i White album Beatlesa, na čijem se omotu pojavljuje sasvim obnažen sa Yoko Ono).

Mislim da je pesma Don’t let me down bila pravi Lennonov vapaj za pomoć. Bila je to dobra pesma. Snimili smo je u podrumu zgrade Apple company za potrebe albuma i filma Let it be, a potom smo je i izveli na koncertu na krovu zgrade. Bila je to u potpunosti Johnova pesma.

   Ostaće upamćena i po svojoj fantastičnoj živoj verziji na zgradi kompanije Apple, u Londonu, 30. januara 1969., snimljenoj za potrebe filma  Let it be (mada je Don't let me down objavljena samo kao singl ploča, par meseci kasnije – 11. aprila 1969.). Billy Preston, kojeg su The Beatles upoznali kad je bio na turneji s Little Richardom 1962. godine, svirao je klavijature na ovoj pesmi. Preston je bio jedan od retkih muzičara izvan Beatlesa (isključujući članove orkestara) koji su svirali na bilo kojoj njihovoj pesmi. George Harrison doveo ga je da ugladi napetosti u studiju i pruži svežu energiju; Harrison je učinio isto tokom sesija Belog albuma kada je doveo Erica Claptona, koji je svirao na Dok moja gitara nežno plače. Prisutnost muzičara kojeg su Beatlesi poštovali bila je način da bar za trenutak ostave po strani svoje razlike i razmirice koje će dovesti do raspada benda. Bila je to zapravo prva pesma koju je Lennon posvetio voljenoj Yoko, sa kojom će se venćati par meseci kasnije – 20. marta 1969. godine.

 

Don't let me down, don't let me down

Don't let me down, don't let me down

 

Nobody ever loved me like she does

Oh, she does, yes, she does

And if somebody loved me like she do me

Oh, she do me, yes, she does

 

Don't let me down, don't let me down

Don't let me down, don't let me down

 

I'm in love for the first time

Don't you know it's gonna last

It's a love that lasts forever

It's a love that had no past (Seeking past)

 

Don't let me down, don't let me down

Don't let me down, don't let me down

 

And from the first time that she really done me

Oh, she done me, she done me good

I guess nobody ever really done me

Oh, she done me, she done me good

 

Don't let me down, hey don't let me down

Heeeee, don't let me down

 

Don't let me down

Don't let me down, don't let me let down

Can you dig it? Don't let me down...

  Svojim dubokim, toplim zvukom i osećajem zrelog opuštanja, neopisivom lepotom strasne emocije i dodirom lennonovske magije, Don’t let me down ulazi u konkurenciju za najbolju Lennonovu pesmu u kasnoj fazi Beatlesa (uz recimo Come together ili I want you (she so heavy), sa njihovog hronološki poslednjeg snimljenog albuma Abbey road, leta 1969.).

Niko me nikad nije voleo kao ona

Oh, voli me, da, voli me

I kad bi me neko voleo kao ona mene

Oh, ona voli mene, da, voli me

 

Nemoj me izneveriti, nemoj me izneveriti

Nemoj me izneveriti, nemoj me izneveriti

Zaljubljen sam po prvi put

Zar ne znaš da će trajati

To je ljubav koja zauvek traje

To je ljubav koja nije imala prošlost (Tražeći prošlost)

 

    To sam ja, pevam o Yoko, John je jednostavno rekao 1980. kad su ga pitali o pesmi Ne izneveri me. Dobar deo pesme napisan je do decembra 1968. godine (istovremeno sa dovršetkom rada na Belom albumu Beatlesa i  završetku prvog Lenonovog solo albuma,  avangardnog projekta – Dve device,  o čemu svedoči i kućni demo koji je nesumnjivo snimio u svom domu u Kenwoodu, u svom privremenom prebivalištu s Yoko neposredno nakon njenog pobačaja i boravka u bolnici krajem novembra. S tim tragičnim događajem koji mu je bio svež u mislima, njihova privrženost jedno drugome bila je vrlo jaka, a rezultat je bila ljubavna pjesma koju je John napisao posvećenu svojoj istinskoj ljubavi. Ostatak pesme snimljen je tokom proba Get Back - Let It Be albuma (filma) početkom januara u Twickenham Film Studios u Londonu, a izmene akorda usput su  dorađivane. Dodavanje refrena, zajedno s krikovima falseta pleeeeease  blizu kraja pesme, menjaju  pesmu iz neposredno ljubavne u molbu za vernost, privrženost jedno drugom.

   Za sam kraj priče o jednoj od najlepših i najemotivnijih Lennonovih pesama - Don’t let me down, vredelo bi istaći i njenu veliku srodnost s još jednom božanstvenom numerom (sa albuma Beatlesa Abbey road) posvećenoj njegovoj ljubavi – Yoko Ono.   Bila je to bluzerska melodija u a molu, unutar koje pripovedačev ton postaje gotovo očajnički, tražeći od ljubavnika ne samo da ga ne izneveri, nego da ga i spase – bila je to pesma I want you (she so heavy). Zanimljiva je činjenica da su se ove dve pesme, ta dva lenonovska bisera  bile dve polovine jedne moćne izjave, koja ga je transformisala u duhovnom smislu u ono što će u naredne dve godine postati njegova dva istinska solo albuma (nešto najbolje što je stvorio nakon Beatlesa) – John Lennon – Plastic Ono band (1970.) i Imagine (1971.), izjave koja je glasila: Don't let me down - I want you (Nemoj da me izneveriš, zato što te želim).

   Sve u svemu, bio je to početak kraja Beatlesa i kulminacije Lennonove velike ljubavi  prema Yoko Ono, kao i niza njegovih nezaboravnih pesama (inspirisanih ili potaknutih idejama Joko Ono) koje su obeležile 1969. – od Don’t let me down, The Ballad of John and Yoko, Give peace a chance, Come together, I want you (she so heavy), Because i prvog singla van Bitlsa (doduše nezvaničnog, jer su se zvanično razišli tek naredne godine) – turobnog Cold turkey.

 

I’VE GOT A FEELING (1970.) by JOHN LENNON

  Furiozna pesma I’ve got a feeling  sa albuma Let it be bila je savršen primer lenonovskog bazičnog rokerskog uzletanja, uzbudljive kombinacije dvaju savršenih vokala McCarneyja i Lennona (oseća se duh novog poleta i radosti povratka silini čiste rock energije, nakon teške psihodelične ere tripovanja i uvrnutosti stila). Bila je to prva zajednička pesma neprevaziđenog kreativnog tandema – Lennon-McCartney još od legendarne A day in the life iz 1967., spoj dve polupesme.

I've got a feeling, a feeling deep inside

Oh yeah, oh yeah, that's right

I've got a feeling, a feeling I can't hide

No no no, oh no, oh no

Yeah yeah I've got a feeling yeah

 

Oh please believe me, I'd hate to miss the train

Oh yeah, yeah, oh yeah

And if you leave me I won't be late again

Oh no, oh no, oh no

Yeah yeah I've got a feeling yeah

I've got a feeling

 

All these years I've been wandering around

Wondering how come nobody told me

All that I was looking for was somebody

Who looked like you

 

I've got a feeling, that keeps me on my toes

Oh yeah, oh yeah

 

I've got a feeling, I think that everybody knows

Oh yeah, oh yeah, oh yeah

Yeah yeah I've got a feeling yeah

Yeah

 

Everybody had a hard year

Everybody had a good time

Everybody had a wet dream

Everybody saw the sunshine

Oh yeah, (oh yeah) oh yeah, oh yeah

Everybody had a good year

Everybody let their hair down

Everybody pulled their socks up

Everybody put their foot down

Oh yeah

Yeah I've got a feeling

A feeling deep inside

Oh yeah

 

Oh yeah

 

I've got a feeling

A feeling I can't hide

Oh no

 

Oh no no no

 

Yeah yeah yeah yeah

I've got a feeling

 

I've got a feeling

 

Everybody had a good year

Everybody had a hard time

 

Everybody had a wet dream

 

Everybody saw the sunshine

 

Everybody had a good year

Everybody let their hair down

 

Everybody pulled their socks up

 

Everybody put the foot down

Oh yeah

 

Oh yeah

 

I've got a feeling

Yeah yeah yeah yeah

 

[Oh my soul, so hard.]...

  Jedan deo činila je McCartneyjeva strofa-refren i srednjih 10 taktova, u vezi s njegovom verenicom Lindom Eastman, dok drugi deo predstavlja jedna od Lennonovih ideja iz 1968. godine, dvoakordni bluzerski format. Snimljena uživo tokom svirke na krovu zgrade Apple (kao deo čuvenog filma o snimanju albuma Let it be), 30. januara 1969., ona je predstavila po ko zna koji put Beatlese u svom nadahnutom, neispoliranom rokenrol izdanju, predstavila je njihovu snažnu, iskrenu i spontanu svirku, praćenu izvanrednim Bilijem Prestonom na električnom klaviru, povratak korenima i osnovnoj ideji da pesme nastanu bez ikakvog dodatnog nasnimavanja i studijskog poliranja.

Imam osećaj, osećaj duboko iznutra

O jea, o jea, tako je

Imam osećaj, osećaj koje ne mogu sakriti

Ne, ne, ne, o ne, o ne

Jea jea imam osećaj

 

O molim te veruj mi, mrzim da propustim voz

O jea, jea, o jea

I ako me ostaviš neću opet kasniti

O ne, o ne, o ne

Jea jea imam osećaj jea

Imam osećaj

 

Svih ovih godina lutam okolo

Pitam se kako mi niko nije rekao

Sve što sam tražio je bila neka

Neka koja izgleda kao ti

 

Imam osećaj, koji me održava na nogama

O jea, o jea

Imam osećaj, mislim da svi znaju

O jea, o jea, o jea

Jea jea imam osećaj jea

Jea

 

Svi imaju tešku godinu

Svi imaju dobru zabavu

Svi imaju vlažne snove

Svi su videli sunčev sjaj

O jea, (o jea) o jea, o jea

Svi imaju dobru godinu

Svi neka puste svoje kose

Svi su navukli svoje čarape

Svi su nagazili svojim stopalom

O jea

Jea imam osećaj

Osećaj duboko iznutra

O jea

 

O jea...

 

(O moja duša, tako je teško)

 

 

   Ova poletna, nadahnuta rokenrol pesma kasnih Beatlesa zapravo je predstavljala kombinaciju dveju nedovršenih pesama: I’m got a feeling Paula McCartneyja i Everybody had a hard year Johna Lennona. Nasuprot Mekartnijevom optimističnijem delu i poletnosti, Lenonova polovina pesme predstavljala je litaniju (molitvu, tužbalicu) koja je odražavala njegov blues, jednu veoma tešku godinu koja je ostala za njim. Bio je to Lennonov gorki osvrt na burnu 1968., godinu unutar koje se razveo od prve supruge Cynthije, dok je njegova nova supruga Yoko Ono imala spontani pobačaj, godinu unutar koje se borio sa heroinskom zavišću (koju će tako bolno i emotivno opisati naredne godine u pesmi Cold turkey, sa svojim novim bendom koji će ga pratiti unutar dela solo karijere – Plastic Ono bendom) i posledicama koje će mu doneti hapšenje zbog posedovanja kanabisa, i napokon godinu koja mu je donela otuđenost od prvog sina – Juliana (koji je tada imao svega 5 godina) i otuđenosti i nezadovoljstva unutar Beatlesa koje nije više osećao kao radost, deo svog života i umetničkih vizija koje su krenule putem avangarde, protestnih pesama i na kraju surovo ličnih komada unutar potonje solo karijere koja je već začeta tokom formalnog boravka unutar Beatlesa.

 

GIVE PEACE A CHANCE (1969.) by JOHN LENNON

Dva, jedan dva tri četiri

Svi govore o

Bagism, Shagism, Dragism, Madism, Ragism, Tagism

Ovaj-ism, Taj-ism, is-m, is-m, is-m.

 

Sve što govorimo je dajte miru priliku

Sve što govorimo je dajte miru priliku

 

Hajmo

Svi govore o Ministrima,

Zlokobnicima, ogradama i kanistrima

Biskupi i Fishopsi i Rabini i Pop oči,

I pa pa, pa pa.

 

Sve što govorimo je dajte miru priliku

Sve što govorimo je dajte miru priliku

 

Dopusti mi da ti sad kažem

Svi govore o

Revoluciji, evoluciji, masturbaciji,

Šibanju, propisima, integracijama,

Meditacijama, Ujedinjenim Narodima,

Čestitam.

 

Svi govore o

Johnu i Yoko, Timmy Learyu, Rosemary,

Tommy Smothersu, Bobby Dylanu, Tommy Cooperu,

Derek Tayloru, Norman Maileru,

Alan Ginsbergu, Hare Krishni,

Hare, Hare Krishni.

 

     Legendarna Lennonova pesma Give peace a chance (Dajte šansu miru) bila je protestna, antiratna pesma koju je John snimio 1. juna 1969, tokom medenog meseca i protestnog Bed-in projekta ‒ 8 dana provedenih u krevetu hotelske sobe u nastojanju promovisanja mira u svetu, koji su privukli ogromnu medijsku pažnju ‒ sa suprugom Yoko Ono (venčali su se par meseci ranije, u martu iste godine) koji su proveli u Montrealu, Quebec, Canada. Pesma je snimljena uživo, sa gostima, u živahnoj atmosferi sobe broj 1742, hotela Queen Elisabeth. Bio je to prvi samostalni singl Johna Lennona (mada je još uvek zvanično bio član The Beatlesa i završavao sa njima tokom leta 1969. njihov album Abbey road), izdat 4. jula 1969. (na B strani nalazila se pesma Yoko Ono Remember love), sa bendom Plastic Ono Band (budući prateći bend Johna Lennona tokom solo karijere koja je zvanično počela naredne godine nakon kraja The Beatlesa), pesma koja je postala himna američkog antiratnog pokreta tokom sedamdesetih godina dvadesetog veka. Bila je to jedna u nizu politički obojenih, iskrenih i radikalnih protestnih pesama Johna Lennona, zajedno sa čuvenim Revolution, Working class hero, Imagine, Gimme some truth, Power to the people i celokupnim materijalom albuma Sometimes in New York city sa kojim kulminira Lennonov politički angažman na strani antisistemskih, pretežno levićarskih snaga Amerike i sveta, koje će na kraju dovesti i do Lennonovog političkog ubistva, krajem 1980, upravo nakon godina njegove samoizolacije i povratka na muzićku scenu albumom Double fantasy. Godinama praćen od strane FBI-ja (sa podebelim dosijeom), proganjan od strane vlasti koje mu nisu dozvoljavale dobijanje useljeničke vize u Ameriku kao nekom politički nepodobnom, pretvorenim u public enemy i spremljenim za odstrel, John Lennon će ostati upamćen i kao beskompromisni pacifista, umetnik i čovek dovoljno smeo da bez straha podigne svoj glas protiv tiranije koja će današnji svet pretvoriti u sofisticirani logor za prevaspitavanje i uklanjanje nepodobnih.

 

Two, one two three four
Ev’rybody’s talking about
Bagism, Shagism, Dragism, Madism, Ragism, Tagism
This-ism, that-ism, is-m, is-m, is-m.

All we are saying is give peace a chance
All we are saying is give peace a chance

C’mon
Ev’rybody’s talking about Ministers,
Sinisters, Banisters and canisters
Bishops and Fishops and Rabbis and Pop eyes,
And bye bye, bye byes.

All we are saying is give peace a chance
All we are saying is give peace a chance

Let me tell you now
Ev’rybody’s talking about
Revolution, evolution, masturbation,
Flagellation, regulation, integrations,
Meditations, United Nations,
Congratulations.

Ev’rybody’s talking about
John and Yoko, Timmy Leary, Rosemary,
Tommy Smothers, Bobby Dylan, Tommy Cooper,
Derek Taylor, Norman Mailer,
Alan Ginsberg, Hare Krishna,
Hare, Hare Krishna.

 

       Na pitanje novinara šta želi postići višednevnim protestom u krevetu, unutar hotelske sobe, Lennon je jednostavno odgovorio: Samo dajte šansu miru. Bilo je to vreme suludog rata u Vijetnamu, beskonačnog, brutalnog, krvavog američkog sukoba sa nesagledivim posledicama po svet, vreme studentskih nemira u Americi i Evropi, građanskih protesta, rasnih nemira, vreme kada su mnogi značajni pojedinci iz sveta rock ’n’ rolla – pored ostalih, ustali protiv i dali svoj glas za što pravednije i mirnije rešenje haosa u koji je zapadao blokovski i ideološki podeljeni svet.

 

Kada smo se venčali (20. mart 1969. Gibraltar), znali smo da nećemo moći da se sklonimo od očiju javnosti za vreme medenog meseca, pa smo odlučili da to iskoristimo za javno opredeljivanje. Sedeli smo sedam dana u krevetu amsterdamskog hotela Hilton protestvujući protiv rata i pričali sa novinarima. Bilo je ludo. Jedan tip se stalno vraćao na Hitlera: Kako možete da imate mir ako se ponovo pojavi neki Hitler. Yoko mu je rekla da bi pošla sa njim u krevet i da bi bilo dovoljno deset dana da to sredi. Ispalo je da smo na naslovnim stranama listova uspeli da obezbedimo reklamu za mir, umesto uobičajene reklame za rat.

     Lennon je zamolio svog službenika za štampu Dereka Taylora da pronađe inženjera snimanja. U sobu 1742 hotela Queen Elizabeth u Montrealu stigao je 1. juna 1969. Andre Perry, vlasnik lokalnog studija za snimanje, koji se poslužio jednostavnim postavljanjem četiri mikrofona i magnetofona s četiri kanala koje je poneo sa sobom. Snimanju su prisustvovali deseci novinara i raznih poznatih osoba, uključujući Timothy Leary (LSD guru), rabin Abraham Feinberg, Joseph Schwartz, Rosemary Woodruff Leary, Petula Clark (pevačica), Dick Gregory, Allen Ginsberg (legendarni pesnik beat poezije), Roger Scott, Murray the K (američki radijski DJ) i Derek Taylor (novinar, publicista), od kojih se mnogi spominju u tekstu pesme. Lennon je svirao akustičnu gitaru, a pridružio mu se Tommy Smothers iz braće Smothers, takođe na akustičnoj gitari. Pesma je namerno bila jednostavna, s dva akorda i refrenom (kao i besmislicama u tekstu) kojima se svako mogao pridružiti u izvođenju. Deo muzičke pratnje, sa bubnjevima i udaraljkama, bili su i članovi kanadskog hrama Radha Krishna.

    Pesma je na lenonovski, beskompromisan i neposredan način progovorila o činjenici da je eskalacija rata u Vijetnamu (naročito posle dolaska Richarda Nixona na mesto predsednika SAD 1968) rezultat toga što ljudi nisu dali šansu miru da deluje. Poput pesme koju je dve godine ranije napisao sa McCartneyjem – All you need is love, ona sugeriše svetu da bez obzira koliko teška i složena izgledala situacija u Vijetnamu ona može biti rešena ako ljudi daju šansu miru (i ljubavi).

     Pesma je veoma brzo postala himna antiratnog pokreta (istorija beleži da se samo tokom šezdesetih godina dvadesetog veka u svetu vodilo preko 170 ratova), jer su mnogi Amerikanci smatrali da zemlja ne bi trebala nastaviti rat s Vijetnamom. Dana 15. oktobra 1969. godine održane su masovne antiratne demonstracije pod nazivom Moratorijum za okončanje rata u Vijetnamu na kojima su protestanti masovno pevali Lennonovu himnu Give peace a chance.

 

COME TOGETHER (1969.) by JOHN LENNON

    Sa svojim seksualno ‒ političkim naslovom ‒ Come together je Lennonovo poslednje zagovaranje kontrakulture tokom boravka u The Beatlesima (fraza koju je skovao Timothy Leary bila je slogan za njegovu kampanju protiv kandidature Ronalda Regana za gradonačelnika Kalifornije, 1969. Leary je Lennona zamolio da napiše pesmu za kampanju i Lennon je pristao – tako je nastala ova antologijska stvar, Lennonov politički poklič koji otvara poslednji album The Beatlesa – Abbey road).

   Izvorno seme ideje koja je rezultirala klasičnom Lennonovom pesmom tog prelomnog perioda (početaka Lennonovog otvorenog političkog angažovanja na strani radikalnih buntovnih pokreta, levice, kao i njegovog konačnog razlaza sa The Beatlesima, prošlošću i odlaska u Ameriku naredne godine, uz to još i istinskog početka solo karijere) ‒ Come Together datira iz početka juna 1969. Nastanak ove neobične pesme (koja otvara poslednje poglavlje The Beatlesa i koja je Lennonu po prvi put donela tužbu za plagijat – navodno je koristila deo melodije pesme Chuck Berryja You can’t catch me) je vezan za Timothy Learyja, otvorenog zagovornika LSD-ja, koji se odlučio kandidovati za guvernera Kalifornije protiv Ronalda Reagana na izborima 1970. godine. Leary i njegova supruga Rosemary pozvani su u Montreal u Kanadi kako bi prisustvovali drugom i poslednjem bed-in performansu za mir Johna i Yoko. Tamo su stigli na sastanak s proslavljenim parom šestog dana njihovog protesta u krevetu, 1. juna 1969. I upravo tamo, u sobi 1742 hotela Queen Elizabeth (ili Hotel Le Reine Elizabeth), par Leary nagovaran je da se pridruži refrenu snimanja filma Give Peace A Chance, koji je objavljen ubrzo nakon toga kao prvi singl grupe Plastic Ono Band. U slavljeničkom duhu tog događaja, John je uvrstio njihova imena ( Timmy Leary, Rosemary) u završni stih koji imenuje prisutne toga dana. U znak zahvalnosti na saradnji u improviziranom snimanju ove pesme, Lennon je sledećeg dana, 2. juna 1969, pitao Learya može li išta učiniti kako bi pomogao njegovoj kandidaturi. Learyovi su hteli da im napišem pesmu za kampanju.

     Napisana u stilu Lennonovih politički angažovanih, pacifističkih, postbitlsovskih pesama poput: Give peace a chance, Working class hero, Imagine, Power to the people, Happy Xmas (war is over) i Woman is the nigger of the world, ova pesma ispaljuje jetki mlaz blebetanja prema nasilnim neprijateljstvima neprosvetljenog sveta, ukazujući na to da je jezik koji se koristi u takvim sukobima potencijalna zamka.

Here come old flat top

He come grooving up slowly

He got joo joo eyeball

He one holy roller

He got hair down to his knee

Got to be a joker he just do what you please.

 

He wear no shoe shine

He got toe jam football

He got monkey finger

He shoot Coca-Cola

He say I know you, you know me

One thing I can tell you is you got to be free

Come together right now over me

 

He bag production

He got walrus gumboot

He got Ono sideboard

He one spinal cracker

He got feet down below his knee

Hold you in his armchair you can feel his disease

Come together right now over me

 

Right!

Come

Come...

Come...

Come...

 

He roller coaster

He got early warning

He got Muddy Water

He one Mojo filter

He say. „One and one and one is three”

Got to be good looking ’cause he so hard to see

Come together right now over me

 

Oh!

Come together

Yeah.

    Ono što mogu da vam kažem jeste to da morate da budete slobodni, jetko saopštava John Lennon u duhu jednog radikalno buntovnog vremena socijalnih nemira i društvenih previranja. Sloboda koju Lennon u pesmi priziva razlikuje se od pređašnje revolucionarne slobode po tome što je ona oslobađanje od svih normi i svih formi, uključujući i one najradikalnije – levičarske. Bio je to Lennonov opraštaj sa The Beatlesima i jednim snom, kao i uvod u sve one turbulentne, pre svega politički obojene događaje i traume koje će ga pratiti tokom njegove poslednje decenije života, decenije provedene u Americi gde je nastavio radikalnu borbu za mir u svetu, solo karijeru i borbu za iseljeničku vizu (tzv. zelenu kartu koju nikako nije mogao da dobije zbog burne prošlosti, hapšenja zbog posedovanja kanabisa u Britaniji i naravno kao opasan politički protivnik američkih vlasti koje su mu preko FBI-ja sve vreme disale za vratom, na kraju ga i brutalno uklonivši).

    Život je ono što ti se dešava, dok ti razmišljaš o nekim drugim stvarima, jedni su od poslednjih Lennonovih stihova koji su oslikali svu ironiju sudbine koja ga je pratila tokom njegovog burnog i beskompromisnog života i stvaralašva. Pevao je o slobodi i miru koji su, na žalost njegovu i svih nas, uglavnom ostali kao snovi u njegovim pesmama. Na kraju je svoju slobodu platio glavom – hicima na pločniku Njujorka koji su odjeknuli celim svetom kao i sve njegove pesme.

 

I WANT YOU(SHE’S SO HEAVY) (1969.) by JOHN LENNON

    Pesma Johna Lennona koja zatvara prvu stranu poslednjeg Beatles albuma - I want you (she's so heavy) je neka vrsta enigme, čak i za najvernije sledbenike Beatles misije - atipično duga i čvrsta, prepuna neke neodređene tuge, gorčine i neuhvatljive jeze razvija se lagano, u session maniru, tokom predugih osam minuta napetosti. Traje...i traje... u neobaveznosti jamm session forme, neprimetno podižući tenziju. Zvuči kao neki osećaj dugog iščekivanja, pritajene sete rastanka, dugo odlaganog kraja, bez opraštaja i umirujuće nade. Seta u lepršavim pop klasicima Beatlesa bilo je ono što ih je, između ostalog, izdvajalo od većine, čineći ih tako magičnih i uvek svežim. Ma koliko je puta preslušavali, I want you deluje čudesno zavodljivo i neuhvatljivo, nudeći mogući odgovor na pitanje kako bi Beatlesi zvučali da su još koju godinu potrajali - zrelo, primamljivo, korak ispred vremena u kojem sve nestaje osim njihove neukrotive mašte.

 

       Pesma I want you bila je surovo beskompromisna Lennonova kreacija, miljama udaljena od sentimentalnosti pop balada Paula McCartneyja, udaljena od svega onoga od čega su on i Harrison pokušavali da pobegnu, na kraju dovevši do raspada Beatlesa nakon dve godine rastrzanosti i tri maestralna albuma. Njeno duboko emotivno i strasno izvorište nalazilo se u beskrajnoj ljubavi koju je Lennon tih godina osećao prema Yoko Ono (umetnički i životno tražeći iznova sebe i bežeči od svega što su predstavljali Beatlesi, mit od kojeg se na kraju grozio duboko rezigniran i bolno sarkastičan). Ponirući duboko u sebe, iznova probuđen i rođen, svoje ustalasano emotivno vrelo kreacije i duhovnosti, Lennon stvara jedno od svojih neobičnih remek dela. Bila je to bluzerska melodija u a molu. Negde u isto vreme nastala je i jedna od njegovih najboljih pesama – Don't let me down. Zanimljiva je činjenica da su se te dve pesme, ta dva lenonovska bisera (posvećena naravno dragoj Yoko, njegovom novom božanstvu, muzi i inspiraciji) bile dve polovine jedne moćne izjave, koja ga je transformisala u duhovnom smislu u ono što će u naredne 2 godine postati njegova dva istinska solo albuma (nešto najbolje što je stvorio nakon Beatlesa) – John Lennon – Plastic Ono band (1970.) i Imagine (1971.), izjave koja je glasila: Don't let me down - I want you (Nemoj da me izneveriš, zato što te želim). Svet Beatlesa lagano se gasio u Johnu Lennonu, ali je i na samom kraju ostavio iza sebe niz besmrtnih Beatles klasika – Don't let me down, Come together, I want you, The Ballad of John & Yoko, Because.

 

I want you
I want you so bad
I want you
I want you so bad
It's driving me mad
It's driving me mad

I want you
I want you so bad, babe
I want you
I want you so bad
It's driving me mad
It's driving me mad

I want you
I want you so bad, babe
I want you
I want you so bad
It's driving me mad
It's driving me mad

I want you
I want you so bad
I want you
I want you so bad
It's driving me mad
It's driving me mad

She's so heavy
Heavy, heavy, heavy

She's so heavy
She's so heavy
Heavy, heavy, heavy

I want you
I want you so bad
I want you
I want you so bad
It's driving me mad
It's driving me mad

I want you
You know I want you so bad, babe
I want you
You know I want you so bad
It's driving me mad
It's driving me mad
Yeah

She's so...

 

  I want you jedan je od poslednjih zajedničkih bljeskova Beatlesa (nakon završetka snimanja albuma Abbey road, avgusta 1969., Beatlesi su kao grupa bili praktično mrtvi), neka vrsta eksplozije supernove nakon koje su nastali mnogi drugi svetovi i zvezde (složenica sklopljena od 33 najbolja dela iz isto toliko pokušaja sa prvog dana njenog snimanja, gde su sva četvorica Beatlesa dali svoj puni, nadahnuti doprinos kao u najboljim danima, ne ostavljajući mesta bilo kakvim sumnjama zašto su bili i ostali najbolji pop rock bend svih vremena). Fascinira i sama činjenica da je miksanje i nasnimavanje ove čudesne Lennonove duhovne avanture trajalo gotovo šest meseci! Krajnji rezultat svega je autentična rok pesma, teškog, kompleksnog stila (u kojoj se tako moćno ogledao duh jednog uzburkanog, gotovo apokaliptičnog vremena), čista antiteza njihovom dotadašnjem karakterističnom pop izrazu po kojem su bili i ostali prepoznatljivi. Pesma koja se zlokobno uspinje ka svom apokaliptičnom klimaksu, poput antologijskog, orkestarskog dela pesme A day in the life, iznenada nestaje u vihoru, kovitlacu enigmatične Beatles oluje. Bio je to kraj prve strane albuma, orkanski klimaks pred smirenje i Harrisonovu romantičnu, lepršavu Here comes the sun i neprekinuti niz pesama u medleystilu (niz nerealizovanih snimaka i delova, vešto ukomponovan i kreiran, kao neka vrsta odjavne špice) sa opraštajnim mekartnijevskim The end recitalom o ljubavi. Bio je to veličanstveni uvod u kraj jednog sna, jedne neponovljive decenije i jedan od milion mogućih odgovora na pitanje kako bi u stvari zvučali Beatlesi da su potrajali bar još neko vreme. Ali, čar magije i jeste u tajnovitosti i upitnosti, onom nedokučivom što nam uvek za malo izmiče i tera nas, uprkos svemu i saznanju da sve ima svoj kraj da uvek damo sve, pa i mnogo više od onog što zapravo mislimo da možemo. I want you ostaje Lennonovim biserom i ljubavnom porukom koja ovaj čudesni svet čini jedinim mogućim  i istrajnim uprkos svim poražavajućim saznanjima njegove lagodne (ne)podnošljivosti postojanja - she's so heavy...

 

BECAUSE (1969.) by JOHN LENNON

  Vanvremenska, kosmička, setna Because bila je poslednja pesma snimljena za hronološki poslednji album Beatlesa – Abbey road, Lenonova trodelna harmonija u cis -molu, inspirisana time što je Lennon čuo Yoko Ono kako svira deo Adagio sostenuto iz Beethovenove klavirske sonate – poznatije kao Mesečeva sonata.

John je napisao ovu melodiju, rekao je George Harrison. Podloga je pomalo poput Beethovena. I trodelna harmonija u pesmi. Paul obično piše slađe melodije, John, nekako više, one rave-up stvari ili one čudnije. Mislim da mi je ovo možda najdraži album. Tekstovi su tako jednostavni. Harmoniju je bilo prilično teško pevati. Morali smo to zaista naučiti. Ali mislim da je to jedna od melodija koja će impresionirati većinu ljudi. Stvarno je dobra.

  Što se same kompozicije, sonate koja je inspirisala Lennona za vlastito remek- delo kojim je u svakom smislu zaokružio priču o The Beatles (uzdigavši je poslednjim činom na najviši nivo) tiče, priča je sledeća: kada je 1801. godine Beethoven završio sa komponovanjem svoje sonate br. 14, u cis-molu (op. 27 br.2), dodao je i naziv Quasi una fantasia (kao fantazija), što se najviše odnosi na samu formu sonate. Svojim melanholičnim (blues?) karakterom, Beethovenova Mesečeva sonata smatra se pretečom muzičkog romantizma. Naime, kod trostavnih sonata prvi i treći stav su obično brzi, a drugi je spor. Beethoven je to promenio i sonatu komponovao tako da je prvi stav spor (Adagio sostenuto), drugi malo brži (Allegretto), a treći veoma brz (Presto agitato). Neki kažu da je Franc Liszt za drugi stav prokomentarisao da je kao cvet između dva ponora. Naredne godine ovu sonatu Beethoven je posvetio svojoj učenici Đulijeti Đukardi (Julie Giulietta Guicciardi).

   Naziv Mesečeva sonata pojavio se tek pet godina nakon Betovene smrti – 1832. godine, kada je muzički kritičar i pesnik Ludvig Relštab prokomentarisao da ga atmosfera prvog stava ove sonate podseća na mesečinu na Lucernskom jezeru. Beethoven, najpoznatiji tvorac sonatskih kompozicija, buntovnik po prirodi, veoma plahovitog temperamenta, istupiće iz ustaljenih muzičkih okvira i otvoriti nove perspektive koje će preovladati muzikom 19. veka. Postoji legenda vezana za nastanak ove magične sonate: šetajući pokraj reke Beethoven je svako veče zaticao na klupi slepu devojčicu kojoj je majka opisivala izgled meseca. Opčinjen ovom slikom 1801. godine načinio je klavirski sonet br. 14 u cis-molu, op. 27 br. 2, koji je iste godine prezentovao javnosti. Čuvši Beethovenovu sonatu: Tek sada vidim koliko je mesec zaista lep, rekla je devojčica.

   Gotovo dva veka kasnije, jedan drugi buntovnik i po mnogo čemu romantik plahovitog temperamenta istupiće iz ustaljenih normi svog vremena i otvoriti novu perspektivu muzici 20. veka, zaokruživši mit koji je stvorio sa sopstvenom muzičkom grupom kao deo jednog neponovljivog vremena čiji se odblesci, poput betovenovske mesečine na Lucernskom jezeru mogu videti i danas u dušama svih onih zanesenjaka koji umeju da uživaju u plodovima venvremenske umetnosti.

  Kako legenda kaže, marta 1969. John i Yoko boravili su u kući bubnjara Beatlesa Ringo Starra. Yoko Ono je sela za klavir, počela da svira čuvenu sonatu Ludwiga Van Beethovena –Moonlight, Lennona je to nadahnulo, inspiracija je učinila svoje i u tim momentima nastala je čuvena pesma Because, koja će par meseci kasnije – početkom avgusta, biti snimljena za album Abbey road.

   Yoko Ono je svirala Moonlight sonatu na klaviru, rekao je John Lennon u intervjuu Davidu Scheffu. Bila je klasično obučena pijanistkinja. Rekao sam joj: Možeš li svirati te akorde unatrag?. i napisao sam pesmu Because oko njih. Lirika pesme govori sama za sebe, jasna je. Nema tu sranja. Nema slika,  nema opskurnih referenci, objašnjavao je tada Lennon, aludirajući pre svega na vlastite numere Lucy in the sky with diamonds i I’m the walrus, njihove uvrnute, psihodelične melodije i čudesne slike, igre rečima, nadrealne i sarkastične asocijacije.

        U intervjuu iz 1992.,Yoko Ono se priseća kako je nastala pesma Because:

Kad to stvarno slušate, rekla je Yoko Ono, vidite da je on u jednom trenutku svirao akorde unatrag, ali mislim da se na kraju to malo očistilo u pop formatu. Dakle, nije upotrebio sve akorde. Ali to je bila početna inspiracija.

      Baš kao što je Ludwig Van Beethoven u svoje vreme bio revolucionaran kompozitor, hrabro sledeći svoj novi put i zauvek menjajući klasičnu muziku, tako su i Beatlesi na neki način otvorili vrata novom dobu u pisanju pesama i muzici. Beethoven je rođen u klasičnoj muzičkoj eri, gde je muzika bila uravnotežena, čista i elegantna. Pretvorio ga je u romantičarsko doba, gde je muzika postala puna energije i strasti. Beatlesi su na sličan način uzeli jednostavnu i ogoljenu rock-’n’-roll muziku 50-ih i transformisali je u takozvanu popularnu muziku. Oni su uticali na kantautore da postanu kreativniji, sofisticiraniji i imaju više umetničke slobode.

Aaaaaahhhhhh...

Because the world is round it turns me on

Because the world is round...aaaaaahhhhhh

 

Because the wind is high it blows my mind

Because the wind is high...aaaaaaaahhhh

 

Love is old, love is new

Love is all, love is you

 

Because the sky is blue, it makes me cry

Because the sky is blue...aaaaaaaahhhh

 

Aaaaahhhhhhhhhh...

Aaaaahhhhhhhhhh...

Aaaaahhhhhhhhhh...

 

   Melodija akorda poseduje ledenu gracioznost koja ne uspeva da angažuje emocije, već lebdi na povetarcu uzvišene igre reči. Pesma je snimljena početkom avgusta 1969. (1., 4. i 5. avgusta 1969.) u postavi: John Lennon – vocal & lead guitar, Paul McCartney, vocal & bass guitar, George Harrison – vocal i Moog synthesizer  i George Martin (legendarni producent Beatlesa) koji na ovom snimku svira electric spinet Baldwin harpsichord. Bila je to ujedno jedina pesma snimljena bez bubnjeva, bez učešća Ringo Starra. Because je završena na sam dan kada je napravljena i čuvena fotografija Beatlesa na pešačkom prelazu ispred studija (dakle 5. avgusta 1969.), buduća omotnica albuma Abbey road, objavljenog krajem septembra iste godine (tačnije 26. septembra 1969).

Bila je sredina popodneva, priseća se u svojoj knjizi Here, there and everywhere – My life recording music of the Beatles legendarni inženjer snimanja muzike Beatlesa Geoff Emerick. Svetla u studiju 2 bila su prigušena zbog atmosfere. Četiri Beatlesa – i Ringo je bio tamo, pružajući moralnu podršku, bili su okupljeni u polukrugu, a oskudna prateća muzika tiho im je svirala u slušalicama. Trebalo je više od pet sati snimanja tog popodneva da se izvedu i snime svi zahtevni vokali, i premda je strpljenje Johna Lennona bilo jako isprobano tog dana niko nije odustao. Cilj je bio savršenstvo i niko nije bio spreman prihvatiti ništa manje. George Martin je zauzeo svoje mesto pored mene u kontrolnoj sobi, pažljivo slušajući. Yoko je bila gore s nama, ali celo popodne nije progovorila ni reči. John, Paul i George Harrison imali su svaki svoj mikrofon, ali svi su snimani na jednu traku, pa sam bio usredsređen na balansiranje svega. Njih trojica pevali su tog popodneva iznova i iznova pesmu Because, prošavši je dvadeset-trideset puta. Retko su pevali u neskladu i dobro su se sećali svojih delova, ali nije bilo ni malo lako precizno frazirati, započinjati i završavati svaku reč tačno u isto vreme. Tog popodneva neobično strpljivi Lennon u jednoj je trenutku puknuo i rekao: Isuse Hriste, daj mi malo odmora. Voleo bih da nisam napisao ovu prokletu stvar. Ipak, nastavili su do kraja, sva trojica zajedno. Znali su da rade nešto posebno, nije bilo uobičajenog zezanja, bili su vrlo ozbiljni i skoncentrisani. Tog dana video sam četiri Beatlesa u najboljem izdanju. Postojala je stoprocentna koncentracija svih njih – čak je i Ringo, koji je mirno sedeo zatvorenih očiju, ćutke nagovarao članove benda za njihov najbolji nastup. Bio je to fantastičan primer njihovog timskog rada koji je godinama toliko nedostajao. Primamljivo je bilo zamisliti šta bi još Bitlsi mogli postići da su ostali zajedno i zadržali taj duh.

  Bilo je to vreme kada je heroin hladno lebdeo oko tela Johna Lennona dajući pesmi atmosferu vizionarskog otplovljavanja u neke druge ravni postojanja, poznate samo autoru ove nezaboravne melodije, setnog, mističnog, atipičnog, opraštajućeg kraja neponovljive Beatles magije ... dodir večnosti od kojeg vas obuzima neka čudesna seta i jeza, nemoć da bilo šta preduzmete nego da se prepustite hipnotičkim čarima vanvremenske melodije, magične aure koja je upravo zatvarala jedan mistični krug Beatlesa i jednu neponovljivu deceniju koja je upravo počela i završila se sa njima – kao i sve slobode i kreativni usponi oslobođeni nepreglednim poljima mašte i inspirativnosti koji je svetu ponudio ovaj bend, predvođen pre svega Johnom Lennonom.

   Bilo je to, igrom sudbine, poslednje snimanje Beatlesa kao grupe (Lennon će već u septembru 1969., pre izlaska albuma Abbey road, objaviti da napušta bend, što će se čuvati kao tajna sve do 10. aprila 1970. kada će Paul McCartney zvanično objaviti kraj The Beatlesa svojim odlaskom). Ipak, pesma Because i muzika koju su stvorili te decenije ostaće zauvek da pleni i nadahnjuje, nadahnjuje svet poput kompozicije Ludwiga Van Beethovena koja je poslužila kao inspiracija i poslednje nadahnuće The Beatlesa da svetu pruže ono što niko pre ni posle njih nije uspeo, magiju jednog jedinstvenog duha i muziku koja nadilazi sva ograničenja – bezvremenu, gracioznu, setnu, a istovremeno i lepršavu kao romantičarska sonata jednog od najvećih kompozitora kojeg je svet ikad imao – velikog, neponovljivog Beethovena.

 

COLD TURKEY (1969.) by JOHN LENNON

Temperatura raste

Groznica je visoka

Ne vidim budućnost

Ne vidim nebo

 

Stopala su mi teška

I glava takođe

Želeo bih da sam beba

Želeo bih da sam mrtav

 

Hladna ćurka me je uhvatila u trčanju

 

Moje telo boli

Naježena kost

Nikog ne vidim

Ostavi me samog

 

Oči su mi širom otvorene

Ne mogu da spavam

U jednu stvar sam siguran

U dubokoj sam paralizi

 

Hladna ćurka me je uhvatila u trčanju

 

Hladna ćurka me je uhvatila u trčanju

 

Trideset šest sati

Valjanja u bolu

Molim se nekome

Oslobodi me ponovo

 

O biću dobar dečko

Molim poželi mi dobro

Obećaću ti bilo šta

Samo me izvadi iz ovog pakla

 

Hladna ćurka me je uhvatila u trčanju.

 

    Pesma Cold turkey bio je njegov drugi solo singl (objavljena u Britaniji 24. oktobra 1969, u vreme dok je Lennon zvanično još uvek bio član The Beatlesa – mada je u tajnosti čuvano da ih je već bio napustio mesec dana ranije, septembra 1969, nešto pre pojavljivanja poslednjeg albuma The Beatlesa – Abbey road, tada je već imao vlastiti prateći bend – Plastic Ono band, sa kojim je debitovao 13. septembra 1969. u Torontu, Kanada), žestoka, ogoljena i bolno jeziva, emotivna numera koja je kao sirov prikaz progovorila o skidanju s heroina (na suvo, što zapravo označava slengovski izraz – cold turkey – hladna ćurka) njega i Yoko Ono. Lennon i Yoko Ono postali su zavisni o heroinu 1968, dok su The Beatles snimali White album. John se osvrnuo na svoju naviku i u pesmama s pomenutog The Beatles albuma Happiness Is A Warm Gun (Treba mi popravak jer padam ‒ I need a fix ’cause i’m goin’ down) i Svako ima nešto za skrivanje osim mene i mog majmuna (Što dublje ideš, više letiš ‒ The deeper you go the higher you fly).

Hladna ćurka je sama po sebi razumljiva. Ponovo je zabranjena na celom američkom radiju, objašnjavao je John Lennon. Mislili su da promovišem heroin, ali umesto toga... Oni su tako glupi u vezi s drogom! Uvek hapse krijumčare ili decu s nekoliko džointa u džepu. Nikada se ne suočavaju sa stvarnošću. Ne traže uzrok problema s drogom. Zašto se svi drogiraju? Pobeći od čega? Zar je život tako strašan? Živimo li u tako strašnoj situaciji da ne možemo ništa učiniti bez pojačanja alkoholom, duvanom ili tabletama za spavanje? Ne propovedam o drogama u pesmi. Samo kažem da je droga droga, znaš. Važno je zašto ih uzimamo, a ne ko to kome prodaje na uglu.

     Lennonovo korištenje heroina činilo je veliki deo njegove ambivalentnosti, dvojakosti osećanja prema The Beatlesima, njegovog unutrašnjeg, emotivnog sukoba koji ga je jednim delom usmeravao ka ljubavi, a drugim delom ka mržnji prema nekadašnjim prijateljima u bendu tokom sesije Let it be u januaru 1969, iako se njegova zavisnost često javljala i nestajala. On je, na primer, navodno bio čist tokom hepeninga za mir koji su priredili on i Yoko Ono (nakon njihovog venčanja, marta 1969) u martu i junu 1969. godine (u vreme kad su snimili prvi Lennonov samostalni singl, čuvenu Give peace a chance). Do kraja leta te godine on i Yoko odlučili su se skinuti s heroina, podvrgavajući se procesu poznatom kao hladna ćurka u kojem se navika drogiranja napušta bez postepenog smanjenja unosa heroina ili dodataka koji bi bili zamena za isti. Lennona je ovo bolno iskustvo inspirisalo da napiše ono što je postalo drugi singl Plastic Ono Banda. Bio je to jedan od vrhunaca njegovog ogoljavanja pred svetom, koji se ogledao (bukvalno) i u mračnom omotu za singl ploču koja prikazuje rentgenski snimak njegove glave. Naredne godine, na albumu John Lennon/Plastic Ono band on će se emotivno ogoliti do krajnjih granica pred slušaocima, skidajući slojeve The Beatles šminke i otvarajući se bolno u vlastitom svetu emotivnih rana i trauma iz detinjstva pred svima. Heroinskih iluzija je takođe nestalo – Cold turkey bio je opraštaj sa tim delom ružne, traumatične prošlosti, svetom iluzija koje su činile šarenoliki svet The Beatlesa iza kojih se krio jedan sasvim drugačiji John Lennon.

Singl Cold turkey bio je zabranjen jer se odnosio na drogu. To vam je kao da zabranite film jer prikazuje stvarnost, rezignirano je konstatovao Lennon.

     Lennon je demo snimke za ovu pesmu snimio početkom septembra (neposredno nakon završetka snimanja The Beatles albuma Abbey road, avgusta 1969), a potom ih je drsko predložio The Beatlesima kao njihov novi singl (znajući, naravno, da će taj predlog biti odbijen). Nakon toga se odlučio da Cold turkey bude drugi singl njegovog Plastic Ono banda i da saopšti The Beatlesima da ih napušta i započinje samostalnu karijeru. Sve se to odigralo u svega tri nedelje septembra 1969, nešto pre objavljivanja poslednjih zajednićkih The Beatles snimaka pod već pomenutim nazivom, Abbey road (26. septembra 1969). Boravak u The Beatlesima sve više je gušio njegove društveno – političke impulse i želju da govori o svojoj ličnoj mračnoj strani. Predstavi zvanoj The Beatles bližio se kraj.

Heroin. Jednostavno nije bilo previše zabavno. Nikad ga nisam ubrizgavao ili tako nešto. Malo smo ga ušmrkivali kad nas je stvarno bolelo. Mislim, jednostavno nismo mogli izdržati pritisak oko nas – ljudi su nam tako teško padali. Imao sam sam toliko sranja oko sebe, a posebno Yoko. Ljudi poput Petera Browna u našem uredu, on dolazi dole i stisne mi ruku a Yoko čak i ne pozdravi. Sada se to stalno događa. I toliko nas boli da moramo nešto preduzeti po tom pitanju. I to se nama dogodilo. Uzeli smo heroin zbog onoga što su nam The Beatlesi i njihovi prijatelji radili. I izašli smo iz toga.

       Dana 28. septembra 1969, u Trident studios u Londonu, Soho, snimljena je konačna verzija ove brutalne Lennonove pesme u postavi: John Lennon – vokal, električna gitara, Eric Clapton – električna gitara, Klaus Voormann – bas i Ringo Starr – bubnjevi.

Temperature’s rising
Fever is high
Can’t see no future
Can’t see no sky

My feet are so heavy
So is my head
I wish I was a baby
I wish I was dead

Cold turkey has got me on the run

My body is aching
Goose-pimple bone
Can’t see no body
Leave me alone

My eyes are wide open
Can’t get to sleep
One thing I'm sure of
I’m in at the deep freeze

Cold turkey has got me on the run

Cold turkey has got me on the run

Thirty-six hours
Rolling in pain
Praying to someone
Free me again

Oh I’ll be a good boy
Please make me well
I promise you anything
Get me out of this hell

Cold turkey has got me on the run.

      Singl Cold Turkey objavljen je u SAD 20. oktobra 1969, dosegnuvši vrhunac na 30. mestu top liste. Četiri dana kasnije izdan je u Velikoj Britaniji, dosegnuvši 14. Mesto. Oznaka za singl imala je PLAY LOUD, otisnuta velikim masnim slovima i odnosila se pre svega na zvučno, melodijsko isticanje mučnog ugođaja kojim je dočarana atmosfera skidanja s heroina. Lennonov sugestivni, izmučeni vokal koji se, idući prema kraju pesme pretvara u bolni krik, naglašen je jednako snažnim rifom koji se ponavlja i svojim reskim tonom uvlači psihu slušaoca u zastrašujuće iskustvo zavisnika koji je u agoniji – telesnoj i psihičkoj ‒ moleći se nekome da mu oprosti i izvuče ga iz pakla hladne ćurke. Pesma se na kraju pretvara u neizdrživu sliku ponora tame, zvučni vapaj očajnika koji dočarava nepodnošljivost bola i kajanje. B-strana singla bila je pesma Ne brini Kyoko (Mama samo traži svoju ruku u snegu) Yoko Ono.

      Dana 26. novembra John Lennon vratio je u znak političkog protesta svoj MBE orden (dobijen s The Beatlesima od britanske kraljice) u Buckinghamsku palatu, zajedno s izjavom koja je glasila:

Vraćam ovaj MBE u znak protesta protiv britanske umešanosti u unutrašnje odnose  Nigerije ‒ Biafra, protiv naše podrške Americi u Vijetnamu i protiv pada na lestvici moje pesme Cold turkey. S ljubavlju, John Lennon.

 

GOD (1970.) by JOHN LENNON

     John Lennon se napokon osećao kao oslobođen kada su se The Beatlesi razišli – Ja ne verujem u The Beatlese. Ne verujem u njihov mit. Bio je to samo san. On je sada gotov i mi moramo da se vratimo u realnost. Sada sam slobodan. Godinama smo bili pod ugovorima, na snimanjima, turnejama. Za život nije bilo vremena. Konačno se to đubre završilo i svako je pošao svojim putem. Ako negde vidite The Beatlese pozdravite ih u moje ime!

      Ali, znatno pre toga, sredinom šezdesetih, daleko od očiju javnosti u doba bitlmanije, svoje najveće popularnosti kao člana The Beatlesa, John Lennon je tonuo u stanje očaja, otuđenja, egzistencijalnog nemira i vakuuma tražeći izlaz i spas iz nepodnošljive, gotovo šizofrene situacije. Daleko od očiju javnosti koja ga je slavila i zavidela mu na svemu što je navodno dolazilo sa slavom, Lennon je svom bliskom prijatelju Peteu Shottonu poverio sledeće: Što više imam, to više vidim i što više iskustva dobivam, postajem sve zbunjeniji ko sam i šta je, dovraga, život. Tražeči izlaz iz vlastitih egzistencijalnih i duhovnih nemira, duboko očajan neispunjenošću materijalnim i prazninom koju je osećao otuđen od svih unutar sveta slave i lažnog sjaja, Lennon je otkrio knjigu Hugha Schonfielda, jednog od izvornih učenjaka Svitaka s Mrtvog mora, pod naslovom Pashalna zavera. Tema mu je bio demitologizovani Isus, Židov koji je bio toliko uveren da je predviđeni mesija da se urotio da ispuni stara biblijska proročanstva kroz namerni plan delovanja. Lennon je pronašao intelektualno zadovoljstvo u tome što su se maglovite tajne hrišćanstva objasnile tako prozaično, a knjiga mu je napokon pomogla promeniti njegovo nejasno poimanje Boga. Počeo je zamišljati Boga ne kao lično božanstvo, već kao rezonantnu energiju koja prožima svemir, moćnika koji u sebi nije ni dobar ni loš ‒ baš kao što se električna energija može koristiti ili za pogubljenje zločinca ili za osvetljavanje sobe. Na kraju decenije šezdesetih svoju je definiciju ovog bezličnog božanstva pretočio u nezaboravni aforizam: Bog je koncept kojim merimo svoju bol. Pesma u kojoj se pojavljuje, God, poslužila je kao Lennonovo lično proglašenje nezavisnosti. Sistemski se odričući vere u Isusa, Budu, Bibliju, Gitu i druge proslavljene entitete, uključujući Elvisa, potvrdio je da je slobodouman pojedinac.

     Za Johna Lennona Bog nije predstavljao personalizovano biće koje se treba poštovati, već maglovitu, neutralnu energiju koja prožima svemir. Lennon se mogao samo religioznim nazvati na humanistički način koji bi zadovoljio vrlo malo vernika. Verovao da čovečanstvo može doseći viši nivo (pre svega svesti i duhovnosti), onaj gde su nasilje i rat zamenjeni, a ljudski odnosi utemeljeni na ljubavi i poštovanju. Smatrao je da su prosečni muškarci i žene sposobni u svojoj moći da pomognu preoblikovati svoju kulturu u tom smeru kad bi samo prepoznali tu sposobnost, i posvetio je znatan napor pokušavajući ih osvestiti o svojoj moći.

     Bog je koncept kojim merimo količinu našeg bola, pevao je tada iznova rođeni John Lennon, istinski probuđeni umetnik i pacifista, čovek – humanista konačno slobodan i osvešćen nakon decenijske bajke zvane The Beatles koju je sam stvorio i iživeo, promenivši svet burnih šezdesetih godina.

God is a concept
By which we measure
Our pain
I’ll say it again
God is a concept
By which we measure
Our pain
Yeah pain, yeah

I don’t believe in magic
I don’t believe in I-Ching
I don’t believe in Bible
I don’t believe in tarot
I don’t believe in Hitler
I don’t believe in Jesus
I don’t believe in Kennedy
I don’t believe in Buddha
I don’t believe in mantra
I don’t believe in Gita
I don’t believe in yoga
I don’t believe in kings
I don’ believe in Elvis
I don’t believe in Zimmerman
I don’t believe in Beatles

I just believe in me…

Yoko and me...

 

   Pesma God bila je jedan od besmrtnih bisera koji su se našli na prvom Lenonovom solo albumu U postavi: John Lennon ‒ gitara,vokal, Klaus Voorman ‒ bas i Ringo Starr ‒ bubnjevi, uz neizbežnu, kmečeću Yoko Ono, i malu pomoć prijatelja – producent Phil Spector svira klavir u numeri Love, maestralni Billy Preston (koji je gostovao i na albumu  Let it be) svira klavir u pesmi God i Jim Gordon je na bubnjevima u My mummy’s dead, snimljen je, po mnogima, verovatno najbolji Lennonov solo album – John Lennon-Plastic Ono band, veoma bolna, katarzična emotivna reakcija na godine bitlmanije, neka vrsta Lennonove muzičke psihoterapije (koja se oslanjala na psihoterapiju Arthuta Janova, tzv. primal scream therapy, usmerenu na lečenje neurotičnih trauma proizašlih iz represije čiji koreni sežu duboko u detinjstvo ličnosti), pronalaženja svoje nove umetničke i životne vizije i misije. Ne verujući ni u koga i ni u šta, osim sebe samog, Lennon kroz ovaj suštinski album predstavlja nešto sasvim, sasvim lično, neku vrstu ispovesti, deleći je sa svima koji su mu verovali, ali ga nisu istinski poznavali. Album je sniman u periodu od 26. septembra (dakle samo dan kasnije nakon godišnjice objavljivanja hronološki poslednjih snimaka The Beatlesa na albumu Abbey road, što je samo po sebi neka vrsta simbolike i čudesne igre sudbine, jer se album pre svega odnosio na Lennonovu žestoku emotivnu reakciju na godine bitlmanije i sve nataložene obmane spakovane u jedan mit) do 23. oktobra 1970, u studiju Abbey road, London (opet ironija sudbine, jer je to zapravo bio studio koji su i The Beatlesi uglavnom koristili i gde je snimljen, između ostalih, i njihov poslednji album, pomenuti Abbey road – gde na omotu albuma, predvođeni Lennonom, prelaze čuveni pešački prelaz ispred studija i odlaze u legendu), kao i delom u Ascot sound studiju, Berkshire. Dana 11. decembra 1970, izdavačka kuća Apple objaviće album.

       Lennon je šezdesete otvorio sa The Beatlesima, sedamdesete prvim pravim solo albumom, a osamdesete, osamdesete su počele njegovim političkim ubistvom, zatvorivši jedan ironični krug istorije. 

Bog je koncept kojim

Merimo našu bol

Ponovo ću reći to

Bog je koncept kojim

Merimo našu bol

Ne verujem u magiju

Ne verujem u Knjigu promene

Ne verujem u Bibliju

Ne verujem u tarot

Ne verujem u Hitlera

Ne verujem u Isusa

Ne verujem u Kenedija

Ne verujem u Budu

Ne verujem u mantru

Ne verujem u pesmu uzvišenog

Ne verujem u jogu

Ne verujem u kraljeve

Ne verujem u Elvisa

Ne verujem u Zimermana

Ne verujem u Bitlse

Jedino verujem u sebe... i tu javu

San je završen

Šta da kažem?

San je završen

Juče

Bio sam sanjar

Ali sada sam preporođen

Bio sam morž

Ali sada sam Džon

I tako da, dragi moji prijatelji

Moraćete samo da produžite dalje

San je gotov…

      Unutar ove katarzične Lenonove pesme nalaze se tri odeljka. U prvom delu Lennon opisuje Boga kao koncept kojim merimo svoju bol. U drugom delu Lennon navodi mnoge pokrete i entitete u koje više ne veruje (nakon gorkih iskustava tokom šezdesetih, koja će ga, na žalost, ironijom sudbine nastaviti pratiti i tokom sedamdesetih, sve do njegove prerane smrti, ubistva – u trenutku kada je još jednom kretao iznova verujući ponovo samo u sebe i Yoko, bez ikakvih iluzija da se ovaj bolesni svet ikada može promeniti), završavajući izjavom da samo veruje u sebe (individualnost) i Yoko Ono. Rezignirani Lennon odbacuje magiju, I Ching, Bibliju, tarot, Hitlera, Isusa, Kennedyja, Budu, mantru, Gitu, jogu, kraljeve, Elvisa, Zimmermana (Boba Dylana) i The Beatlese. Poslednji deo ove magične, katarzične i jetke pesme opisuje Lennonovu promenu nakon raspada The Beatlesa. Iako su The Beatlesi u osnovi bili njegova porodica (rastao je bez oca, a potom i majke koja je poginula u saobraćajnoj nesreći kad je Lennon imao svega 18 godina) tokom 1960-ih  on navodi da više nije The Walrus, već samo Johnn. Završni stih pesme San je gotov zapravo je službeno proglasio kraj 1960-ih i njegovu potragu za značenjem u utopijskim pokretima. Lennon kaže da značenje i smisao postojanja Boga leži u nama samima. Ako postoji Bog, Lennon je objasnio, mi smo sve to.

 

Rođeni ste s bolom. Bol je ono u čemu smo većinu vremena i mislim da što je bol veći, to više tražite Boga.

 

      Bio je to Lennonov brutalno iskreni komentar na sve poštovaoce lažnih idola, njegov stav da organizovana religija donosi više štete nego koristi (koji se nadovezuje na njegovu čuvenu izjavu iz doba bitlmanije iz 1966. da su The Beatlesi popularniji od Isusa, a potom i pesmu iz naredne, 1971, legendarnu Imagine u kojoj je pevao o nekom boljem svetu bez religija).

      U svojoj duhovnoj suštini i osnovi John Lennon je bio cinični idealista. Razumeo je urođeni vlastiti interes koji koči naš napredak prema boljem svetu, ali nikada mu nije nedostajalo optimizma da ćemo tamo doći ako svoj san držimo u fokusu. Kao filozof, neprestano nas je poticao da zagledamo horizont; kao umetnik osećao se slobodnim iskaliti svoju frustraciju zbog naše stalne kratkovidosti. U boljem svetu koji je Lennon predložio, ljudi bi se odrekli nasilja i ponašali se iz ljubavi i uzajamnog poštovanja. Prepoznali bi da su takvi tradicionalni klasifikatori kao što su religija, nacionalnost i boja kože besmisleni iz kosmičke perspektive i da bi prema bilo kojoj osobi trebalo postupati jednostavno kao prema bližnjem. Nadalje, bili bi zadovoljni deljenjem materijalnog bogatstva i zemaljskih resursa u interesu stvaranja miljea socijalne harmonije unutar koje bi istraživali potencijal vlastitih života. Lennon je naglasio ovde i sada ‒ na to kako najbolje iskoristiti količinu vremena koju nam je dodelila šansa; na onome što možemo postići kao pojedinci i društva dok smo još uvek živi. Život je zamišljao kao umetničko delo, a metafora vredi za svakoga od nas. Neki imaju više resursa i prednosti, neki manje, ali svako od nas ima slobodu koristiti ih kako god odluči. Jednom prilikom je novinar komentarisao: Kažete da su svi jednaki, ali neki su ljudi jednakiji od drugih (jetko aludirajući na satiričnu misao Orwella u njegovoj Životinjskoj farmi). Lennon mu je tada odgovorio u svom stilu: Ali svi su beskonačni. Svi imaju beskrajne mogućnosti, prijatelju.

      U izdanju časopisa Rolling Stonea u januaru 1971. (za koji je John dao obimni intervju, osvrt na godine sa The Beatlesima i njegovu buduću karijeru i život, iz kojeg će se izroditi čuvena knjiga Lennon remembers) Lennon je rekao da je pesma God gotovo sastavljena od tri pesme. Nastavio je potom s objašnjenjem: Imao sam ideju da je Bog koncept kojim merimo bol, tako da kad imate takvu ideju, jednostavno sednete i otpevate prvu melodiju koja vam padne na pamet i sve je jednostavno, jer volim takvu muziku i onda sam se samo uvalio u nju. To mi se jednostavno događalo u glavi i prošao sam prva tri ili četiri stiha, ostalo je jednostavno izašlo. ​​Šta god da je izašlo. San je bio gotov i The Beatlesi su postali samo još jedan mit u koji više nisam verovao. Ipak, nisam samo mislio na The Beatlese. Govorio sam o čitavoj generaciji. Sve je bilo gotovo i morali smo, barem sam ja lično morao, doči do nove takozvane stvarnosti. ​​

 

     Čudesnom igrom sudbine, dok je John Lennon snimao svoju oštru kritiku hrišćanstva kao religije i poimanja Boga, George Harrison je u susednoj prostoriji legendarnih londonskih Abbey road studija dovršavao svoj monumentalni solo album All things must pass pevajući My sweet Lord (Moj slatki Bože), a njegov dotadašnji saborac iz The Beatlesa, John je pevao ne verujem u Isusa, ne verujem ni u šta.

 

      Idealan svet koji je Lennon zamislio 1970. nije bio nešto što je očekivao da će se dogoditi sledeće godine. Njegova je svrha bila poslužiti kao alternativno odredište prema kojemu se činilo da naša kultura strmoglavo juri u doba Apokalipse, one iste koju već možda danas svedočimo i živimo. Pesmom God, jednom od svojih najlepših, poveo nas je na dugačko, mistično putovanje ka nama samima – središte svetlosti ili tame koju krijemo u vlastitom srcu, put u središte suštine sveta koji kroz ljubav i unutrašnji mir treba da pobedi sebe i sve vlastite zablude i nemire, omogućivši svima konačnu i jedinu moguću kosmičku harmoniju.

 

WORKING CLASS HERO (1970.) by JOHN LENNON

     John Lennon (9. october 1940. Liverpool – 8. december 1980. New York ), gitarista, pevač i kompozitor legendarnih The Beatlesa (1962‒1970) ostaće zauvek upamćen u svetu rock ’n’ rolla kao autor mnogih neprevaziđenih pesama, beskompromisni i slobodoumni umetnik i buntovnik bez razloga, duhoviti cinik nesklon konformizmu uvek spreman da iskreno o svemu kaže ono što zapravo misli, ideolog jednog od najslavnijih bendova koji je bez ispaljenog metka podigao revoluciju na svim frontovima i osvojio lepotom i muzikom svet. Lennon je bio najbritkija i najkontroverznija ličnost liverpulskih čupavaca, autentičan i istinski originalan umetnik i čovek koji se nikada nije priklanjao kolotečini, vladajućim ukusima, pomodarstvu i opštoj komercijalizaciji svega i svakoga.

    Istovremeno, rastom popularnosti The Beatlesa i njihovim sve većim uticajem u svetu, zahvaćen vrtlogom društvenih promena tokom šezdesetih godina 20. veka, turbulencijom antiratnih protesta, studentskih nemira i borbe za građanska prava, Lennon vremenom postaje jedan od najbitnijih predvodnika borbe za mir u svetu, pacifista, levičar i revolucionar sa gitarom u ruci, trn u oku moćnika Velike Britanije i Amerike, pre svih.

As soon as you’re born they make you feel small
By giving you no time instead of it all
'Til the pain is so big you feel nothing at all

A working class hero is something to be
A working class hero is something to be

They hurt you at home and they hit you at school
They hate you if you’re clever and they despise a fool
’Til you’re so fucking crazy you can’t follow their rules

A working class hero is something to be
A working class hero is something to be

When they’ve tortured and scared you for 20 odd years
Then they expect you to pick a career
When you can’t really function, you’re so full of fear

A working class hero is something to be
A working class hero is something to be

Keep you doped with religion, and sex, and TV
And you think you’re so clever and classless and free
But you’re still fucking peasants as far as I can see

A working class hero is something to be
A working class hero is something to be

There’s room at the top they are telling you still
But first you must learn how to smile as you kill
If you want to be like the folks on the hill

A working class hero is something to be
A working class hero is something to be

If you want to be a hero well just follow me
If you want to be a hero well just follow me.

       Nakon što će na White albumu The Beatlesa (1968) dati svoje viđenje (još uvek sa zadrškom i dozom skepse) radikalne promene sveta u pesmi Revolution, a već naredne godine svetu ispevati pacifističku himnu Give peace a chance, Lennon će se posle zvaničnog raspada The Beatlesa (1970) okrenuti mnogo iskrenijoj i ogoljenijoj solo karijeri i sa suprugom Yoko Ono krenuti put Amerike. Krenuće kao bivši The Beatles i politički aktivista u obećanu zemlju (koja ga nikako neće prihvatati i razumeti) i beskompromisno i hrabro stati na stranu radikalnih levičarskih pokreta, vremenom postajući glavna meta praćenja i zavere od strane ozloglašenog FBI.

       Prva od pomenutih, Lennonov poziv na revoluciju, pesma Working class hero (sa kultnog, prvog pravog i verovatno njegovog najboljeg solo albuma ‒ John Lennon/Plastic Ono band 1970) predstavljala je zajedljivu lenonovsku kritiku razlika među socijalnim klasama ili, po rečima samog autora bila je to pesma koja govori o radniku koji se probija u tzv. srednju klasu, tj. mašinu (za mlevenje ljudskog mesa i dostojanstva). Nakon godina pisanja savršenih pop pesama s The Beatlesima, John Lennon je iskoristio prvi album svoje solo karijere da s bolnom iskrenošću piše o silama koje su ga dovele do te tačke u životu. Veći deo John Lennon/Plastic Ono Band 1970-ih bio je posvećen isterivanju ličnih demona kao što je njegov problematični porodični život. Ali Lennon je takođe snažno pisao o društvenim snagama koje su uticale na njegove legije obožavatelja koliko i na njega. Working class hero Lennonov je ironični vodič o tome kako postati uspešan građanin tako što ćete potpuno obuzdati sve individualističke osobine i podlegnuti intenzivnom pritisku koji počinje u detinjstvu i ne završava sve dok ne postanete samo još jedna anonimna budala u grobu. Je li pesma sumorna? Bez sumnje. Ali je i jezivo uverljiva.

... Čim se rodiš teraju te da se osećaš beznačajnim

tako što ti ni za šta ne daju vremena

i dok bol ne dostigne vrhunac, ništa i ne osećaš,

treba biti heroj radničke klase...

     Pesma je urađena u klasičnom dilanovskom maniru, samo sa akustičnom gitarom, dubokim uverenjem, minimalizmom, osenčenom atmosferom od koje zastaje dah, nekoliko akorda i glasom punim rezignacije, gorčine i prezira.

... Vređaju te kod kuće, ponižavaju u školi

mrze te ako si pametan, preziru lude

dok ne poludiš ne možeš da igraš

po njihovim pravilima,

treba biti junak radničke klase.

Pošto te tako maltretiraju i plaše 20 godina

očekuju da odlučiš čime ćeš da se baviš

kada od silnog straha

ne možeš valjano ni da funkcionišeš,

treba biti lider radničke klase...

      Kao pozadinski efekat kamerne atmosfere nelagode i jetke zatamnjenosti rađa se otrežnjavajuća upitnost i misao: kako se izvući iz mulja u kojem opstajemo od trenutka kada dođemo na svet, do časa kada muzika utihne i mi zauvek odlazimo? Kako se postaviti i opstati u svetu gde je gotovo sve, pre svega njegove temeljne vrednosti, uzdrmano i dovedeno u pitanje? Gde je nestala humanost, saosećajnost i ljudsko dostojanstvo u suludoj trci za profitom gde se ne biraju sredstva i gde se preko svega i svih gazi? Zašto je tako teško sačuvati mir u svetu, gde su nestale temeljne vrednosti na kojima počiva ljudski rod: ljubav i sloboda?

... Drogiraju te religijom i seksom i televizijom

a ti misliš da si tako uman

i da ne pripadaš klasama, da si slobodan

ipak, koliko mogu da vidim,

ostaješ i dalje jebeni seljak,

heroj radničke klase je prava stvar...

        Lennon na sebi svojstven način, sa mnogo jetkog cinizma, oštroumnosti i duha ironično razobličava nametnuto stanje stvari i u intervjuu objašnjava:

Mislim da je koncept pesme revolucionaran i nadam se da je bliži radnicima nego prostitutkama i homoseksualcima. Reč je o sopstvenom iskustvu i nadam se da je ovo tek upozorenje ljudima. To je revolucionarna pesma i ne sama  po sebi, već pesma za revoluciju.

       A onda, brutalno i bez pardona, istresa svu gorčinu do kraja u poslednjoj strofi ne ostavljajući mesta bilo kakvoj sumnji o trulom kompromisu i jednostavno poručuje slušaocu: Sledi me.

... Govore ti da na vrhu još ima mesta

ali prvo moraš da naučiš da ubijaš sa osmehom

ako hoćeš da budeš poput tih na vrhu

treba biti heroj radničke klase

ako hoćeš da budeš heroj, sledi me...

      Neka od ključnih pitanja savremene civilizacije su tu. Lennonova slika sveta nije nimalo prijatna i ne ostavlja mesta kompromisima.

Šta su šezdesete stvarno promenile? Ništa! Nema nevinosti, nema spasa svetu nakon 5000 godina irelevantne civilizacije. Nakon šezdesetih godina ništa se nije dogodilo, osim što smo se svi obukli. Ista je kopilad na vlasti, čine tačno iste stvari, prodaju oružje Južnoj Africi, ubijaju crnce po ulicama. Ljudi žive u jebenoj bedi sa pacovima koji gamižu po njima. Sve je isto, samo što sad imam 30 godina i što mnogo ljudi nosi dugačku kosu.

        Sa dolaskon na vlast Ronalda Regana 1980. Lennonu je određena sudbina. Naime, Reganova administracija otvorila je poglavlje novih ratova u Latinskoj Americi uz aktivnu ulogu CIA-je u prikrivenim operacijama. I ratna poltika SAD u vremenu Buša, zatim Klintona, pa opet Buša imala je u Lennonu žestokog protivnika. Kako bi Lennon da je živ reagovao na agresiju na Libiju, Jugoslaviju, Avganistan, Irak ‒ možemo samo zamisliti. Da li bi držao antiratne koncerte, pozivao desetine miliona svojih obožavalaca širom sveta na proteste? Nema sumnje da bi. Ako se sa današnjeg aspekta analizira ono o čemu je Lennon tada pevao i kako je razmišljao vidi se da je savršeno dobro poznavao tehniku prikrivenog ratovanja tajnih službi. Lennon je nesporno bio humanista, mirotvorac i intelektualac i kritikovao je upravo ono što se u zapadnom svetu ne sme dovoditi u pitanje ‒ a to je svetinja zvana kapitalizam.  Njegov dvostruki album iz 1972. Some time in New York city sačinjen je od angažovanih političkih pesama. I korice albuma napravljene su kao naslovna strana uticajnog, uglednog i navodno nezavisnog Njujork Tajmsa. Lennon je u svojim pesmama pevao o političkim zatvorenicima u SAD (Anđeli Dejvis) – pesma Angela, o lažnoj demokratiji – Born in a prison, o borbi Iraca za nezavisnot i brutalnoj politici koju su sprovodili Englezi – The Luck of the Irish, Sunday bloody sunday. U pesmi New York city Lennon se zalaže za slobodu korišćenja marihuane jer je i Papa puši svaki dan, a zna se da monopolski posao i dobit u tgovini narkoticima odavno ima CIA. U pesmi Attica state on pominje uticaj Rokfelera na određena politička ubistva, gde u zatvoru završavaju samo oni koji su povukli obarač (nije li Lenon upravo tako i ubijen?). Lennon poziva na poštovanja ljudskih prava i na prava žena u pesmi Woman is the nigger of the world. Pesme Revolucija, Dajte šansu miru, Rat je završen (ako vi to želite) i danas se smatraju antiratnim himnama. Lennon je zakupljivao prostore u tiražnim novinama i na bilbordima objavljujući svoje antiratne poruke. Danas više takvih antiratnih pokliča u Americi nema. Ne pevaju više protiv rata ni Dylan, ni Joan Baez. Uticajni rok muzičari koji su pevali na veličanstvenim skupovima šezdesetih i sedamdesetih, poput Woodstocka, protiv rata, nasilja i pljačke siromašnih zemalja, naprasno su umirali u vreme svoje najveće slave. Jimi Hendrix, Janis Joplin, Jim Morrison ili Elvis Presley (koji po rečima njegovog oca nije mogao da prihvati zvaničnu verziju o ubistvu Kennedyja). Danas se za sve njih zna da su bili pod prismotrom FBI-ja, dok se o Presleyju čak govori negde i kao glavnom doušniku FBI-ja među rock zvezdama.

       Verujući i boreći se kao angažovani umetnik i pacifista za neki mnogo bolji i pravedniji svet, Lennon se našao u kandžama multinacionalnog zla koje sebe predstavlja kao vođu međunarodnog demokratskog poretka opšte sreće za sve narode sveta ‒ poretka u kojem bogati postaju sve bogatiji (i bezobzirniji), a siromašni još siromašniji i beznadežniji. I pre nego što će se povući u samoizgnanstvo i izolaciju kao razočarani buntovnik i revolucionar (godine 1976, sve do trenutka povratka 1980. sa novim albumom Double fantasy) i pre nego što će konstatovati da životarimo u svetu bez nevinosti, svetu kome odavno već nema spasa, postavši decembra 1980. u surovom atentatu od strane SAD još jedna od brojnih žrtava bezdušnog zlog starog sveta, Lennon će poslati još jednu snažnu (ovaj put mnogo melodičniju) poruku svetu – poruku da se  zamisli pre nego što bude suviše kasno.

      Nakon Lennonove smrti objavljeno je mnogo knjiga i izveštaja iz arhiva MI5 kako bi se Lennon kompromitovao. Tako tiražni Sandej tajms, koji je u vlasništvu Ruperta Mardoka, otkriva da je Lennon tajno sponzorisao levičare i trockiste u Britaniji krajem šezdesetih godina, o čemu je MI5 imao preciznu evidenciju. Takođe se u Lennonovom dosijeu navodi i da je tajno finansirao Irsku Republkansku Armiju i englesku Radničku Revolucionarnu Partiju, čiji je najpoznatiji član bila Vanesa Redgrave, terorista i trockista. U dosijeu su se nalazili i svojeručno ispisani stihovi Lennonove pesme Heroj radničke klase (Working class hero) u kojoj Lennon kritikuje eksploatatorski kapitalistički sistem. Posledica svega je današnji, još mnogo bezdušniji svet modernog robovlasništva, kontrolisanih medija i multinacionalnih kompanija, svet bez ikakve ideje, bunta, umetnosti ili velikih ljudi kakav je bio John Lennon. Čak ni radnička klasa više ne postoji, osim na papiru, kao birokratska izmišljotina. Ostali su samo robovi i vladari ‒ svet bez duše, umetnosti i duha. Sve ono protiv čega se Lennon hrabro borio, pevao i na kraju platio vlastitim životom.

 

IMAGINE (1971.) by JOHN LENNON

    Nakon heroja radničke klase drogiranog religijom, seksom i TV-om i kultnog albuma – John Lennon/Plastic Ono band (1970), godinu dana kasnije, dakle 1971,  svetlost dana ugledaće Lenonov najpoznatiji i najcenjeniji post-bitls album, još jedan poziv na revoluciju, temeljnu izmenu vrednosti posrnulog sveta predrasuda i zabluda, album koji će doneti istoimenu pesmu – Imagine, njegov zaštitni post-bitls znak, pesmu po kojoj će ga većina ljudi pamtiti.

John Lennon se nije uklapao u neku od fino određenih kategorija jer on nikada nije predugo ostajao isti John Lennon. On je bio lavirint protivrečnosti. Kao pevač, toliko je mrzeo zvuk sopstvenog glasa da ga je sve više maskirao snimcima. Bio je rock ’n’ roll čistunac, ali je s vremenom počeo sebe da smatra avangardnim umetnikom. Bio je rođeni vođa, ali ga je ponekad bilo veoma lako voditi.

       Lennon je, naravno, bio duhovit, često veoma duhovit, ciničan, sarkastičan, neko ko se voleo igrati rečima i njihovom višesmislenošću, nesavršenstvom. Godine 1964. Lenon debituje u svetu književnosti – sredinom marta pojavljuje se njegova prva knjiga In his own write, zbirka kratkih priča i pesama, uvrnutih mladalačkih igara rečima (u stilu Džojsovog brbljanja kako je to lucidno i šeretski sam John opisao) koja prikazuje neobičan duhovni svet inteligentnog šereta, visprenog šaljivdžije i poete. Godinu dana kasnije, 24. juna 1965, iz štampe izlazi A spaniard in the works, Lennonova druga knjiga. Ipak, pre svega, on je imao svoj stav, svoju drskost, koja je nekako oličavala težnje čitave njegove generacije da se suprotstavi autoritetima. Umeo je i želeo da saopšti neizrecivo. Iako je u istoriji rock muzike bilo glamuroznijih zvezda, čak i u okviru samih The Beatlesa, pojava Johna Lennona uhvatila je i definisala duh jednog posebnog, burnog i romantičnog vremena na najupečatljiviji način. John Lennon jedan je od legendi 20. veka.

Imagine je antireligijski, antinacionalistički, antikonvencionalan, antikapitalistički... ali zato što je zašećeren, prihvaćen je.

       Od miljenika mase i ikone pop muzike do pacifiste i mušičavog, kontraverznog umetnika, državnog neprijatelja no.1 Amerike, on je krčio put mnogima posle sebe, bio je pionir i vizionar, buntovan, lucidan, kreativan i beskompromisno hrabar umetnik. Svojim buntovništvom, pesmama, izjavama (The Beatlesi su veći od Isusa) i umetničkim projektima često je šokirao svet. Brutalan primer je njegov prvi solo album Two virgins sa Yoko Ono, provokativni muzički avangardni eksperiment (objavljen u isto vreme kad i White album The Beatlesa) na čijem omotu se pojavljuje potpuno nag sa Yoko (gurajući još jednom prst u oko establišmentu, koji ga je negde u to vreme hapsio zbog posedovanja kanabisa u Londonu). Two virgins (1968), predstavljao je šokantnu, provokativnu,  avangardnu i bizarnu kolekciju zvukova snimljenih tokom prve zajedničke noći sa Yoko Ono. Cvrkut ptica, zvuci puštanja gasova u stereo tehnici, usporeni i unazad puštani snimci, kao i mnoštvo drugih koještarija (umetničkih provokacija unutar jednog vremena žestokog bunta, promena i eksperimentisanja sa svešću i savešću pojedinca i društva), činili su ovaj jedinstveni album žestokom reakcijom Lennona na sve moguće iskonstruisane laži, poniženja i pritiske – kako pohlepne i zlobne industrije, tako i društvenih slojeva koji su godinama pre nastojali da slome nezavisni duh mladog umetnika i žestokog, beskompromisnog buntovnika sa razlogom, dubokim razlogom. Lennonova radikalna reakcija bila je više nego bolna i izazovna pilula za establišment tih godina – već dovoljno uznemiren i uzdrman građanskim protestima, rasnim i antiratnim nemirima jedne uzavrele epohe.

Pesma Imagine je izvorno inspirisana Yokoinom knjigom Grapefruitt. U njoj je puno komada koji govore: Zamisli ovo, zamisli ono. Yoko je zapravo puno pomogla s stihovima, ali ja nisam bio dovoljno muško da joj pripišem zasluge za to. Još uvek sam bio dovoljno sebičan i dovoljno nesvestan da na neki način prihvatim njezin doprinos, a da to ne priznajem. Još uvek sam bio pun želje za vlastitim prostorom nakon što sam celo vreme bio u sobi s dečkima, morao sam sve deliti.

         Solo albumi Johna Lennona koji su usledili u narednih godinu dana – Life with the lions i The Weding album (oba iz 1969), još su na bizarniji način produbili eksperiment i Lennonovu potragu za novim, avangardnim vidovima izražavanja vlastitih umetničkih i političkih vizija i stavova. Pomenuti albumi donose još nepristupačnije snimke: čujemo čudesnu mešavinu kakofonije, free jazza, besmislenog ponavljanja reči, radio programa i nekoliko minuta tišine! Istovremeno, proces krunjenja slavnog mita o The Beatlesima dešavao se pred očima šokirane javnosti pre svega zahvaljujući sve manjem interesovanju Lennona za zajednički rad sa The Beatlesima. Pomenuti White album s kraja 1968. bio je gorak primer procesa rastakanja slavnog benda, naročito Lennonova avangardna kreacija nazvana simbolično Revolution 9 koja je bila sve, samo ne deo mita o sladunjavim The Beatlesima. Bio je to još jedan od početnih provokativnih projekata probuđenog Lennona koji će vremenom šokirati svet. Ne samo da će biti proglašen glavnim krivcem za raspad jednog čudesnog benda i mita šezdesetih – The Beatlesa, nego će vremenom sve više navlačiti na sebe gnev javnosti, političkih struktura i sistema nenaviknutog na tako slobodoumne i beskompromisne, hrabre pojedince koji su svojim postupcima kršili sva pravila i zadirali u svetinje licemernog društva, razotkrivajući pozadinu laži.

Ja sam umetnik i ne zezam se. Stvarno želim da me porede sa Shakespeareom. Moja konkurencija nije Elvis Presley. Rock and roll je samo medij u kome stvaram.

Rock and roll je večan, jer je jednostavan, u njemu nema ništa suvišno. Njegov ritam prodire kroz sve prepreke. Čitao sam knjigu Elridgea Cleavera ‒ on piše o tome kako su crnci pomogli  belcu da pronađe sebe, spozna svoje telo. Njihova muzika prodrla je u nas zauvek. Već u petnaestoj godini za mene ništa osim rock ’n’ rolla nije postojalo u ovom životu. Njegova snaga je u nekom posebnom realizmu. Izvrsna prirodna snaga zadivljuje već pri prvom upoznavanju s njom. Jednom rečju, ovo je prava umetnost.

       Album Imagine (1971), drugi solo album Johna Lennona bio je njegov najveći komercijalni uspeh. Na njemu je ublažio neke od abrazivnijih i konfrontirajućih elemenata svog prethodnika, albuma John Lennon/Plastic Ono band (1970), nudeći umesto toga konvencionalnu pop kolekciju koja sadrži neke od njegovih najomiljenijih pesama. Nakon ogoljenosti i surovosti, lizanja emocionalnih rana iz prošlosti, a potom i političke, revolucionarne angažovanosti singla Power to the people, Lennon se albumom Imagine vraća konvencionalnoj pop muzici. Pored Lennona, na albumu se pojavljuje impresivan spisak muzičara, prijatelja: George Harrison, Nicky Hopkins, John Tout, Klaus Voormann, Joey Molland, Tom Evans, Rod Linton, Andy Davis, Ted Turner, Ivan Tout, Curtis King, John Barhan, Steve Brendell, Alan White, Jim Keltner, Jim Gordon i Mike Pinder. Produkcija je poverena tih godina sveprisutnom Philu Spectoru.

       Njegove pesme su ostavile nezapamćen trag u svetu. Setimo se samo pesme Imagine (naslovne pesme, koja otvara ovaj veličanstveni album) koja je od sanjarskog pesmuljka o boljem svetu postala himna svih onih koji se bore za neke više ideale. Za sve one koji veruju da kao individue mogu promeniti nešto. On je u svojim pesmama dovodio stihove do apsurda, provlačeći cinizam kroz niti svojih pesama i poigravajući se različitim motivima. Secirao je svakodnevnicu i svoje doživljaje prenosio iskreno i nadahnuto, s neretkim kritikama tadašnjeg društva i politike, često uvijenim u podrugljive parada-pokliče.

Zamisli da nema raja

lako je ako pokušaš

da nema pakla pod nama

iznad nas samo nebo

zamisli da svi ljudi žive za danas.

       Pesma Imagine Lennonov je poziv ljudima da snagom srca, uma, duše i pozitivne energije pokušaju stvoriti novi svet, svet bez zla, mržnje, pohlepe, podela i zavisti. Vazdušasto obojena i melodična Imagine svojom jednostavnom melodijom, glasom i klavirom osvaja svakog dobronamernog čoveka, spremnog da se zarad opšteg dobra odrekne samoživosti, gramzivosti, mržnje i zavisti i okrene iskrenoj viziji jednog zanesenog sanjara. Imagine je antiteza Lennonovog prethodnog singla, Power To The People (četvrti singl Johna Lennona s Plastic Ono Bandom, Power To The People, bio je njegov prvi eksplicitni poziv na revolucionarnu akciju, inspirisan politikom radikalne levice ranih 1970), i njegovog kasnijeg političkog sloganiranja albuma Some time in New York city. Imagine sugeriše da, umesto da odmah započne revoluciju, Lennon želi ništa za šta bi ubio ili umro i život u miru. Kao takav, podsećao je na duh leta 1967. više nego bilo koji drugi njegov rad iz 1970-ih.

Zamisli da nema država

to nije teško

ničeg zbog čega bi se ubijalo i umiralo

i da nema religija

zamisli sve ljude da žive u miru...

Zamisli da nema svojine

pitam se da li možeš

da nema potrebe za pohlepom i glađu

bratstvo ljudi

zamisli sve ljude da dele ceo svet...

        Lennon na sledeći način objašnjava viđenje njegova dva najuspešnija solo albuma ‒  John Lennon/Plastic Ono band i Imagine, kao i uspeh njegove najbitnije, revolucionarne pesme:

I pesma i ceo album Imagine su ista zamisao kao i Working class hero, Mother ili God. Ali, prva ploča bila je previše stvarna za ljude i niko nije želeo da je kupi. Sada je Imagine veliki hit svuda u svetu. Jedna antireligiozna, antinacionalistička, antikapitalistička pesma, ali obmotana šećerom. Sada razumem kako treba raditi – poslati svoju poruku sa malo slatkiša.

      A onda, u refrenu, progovara iz ugla sanjara o nekom drugom, mnogo boljem svetu koji je za njega i njemu slične ljude dobre volje ostao do današnjih dana nedosanjan.

Možda ćeš reći da sam sanjar

ali, ja nisam jedini

nadam se da ćeš nam se jednog dana pridružiti

i svet će biti kao jedan.

     Nažalost, snovi Johna Lennona, kao i mnogih velikih ljudi pre njega, o nekom boljem i pravednijem svetu, raspršili su se 8. decembra 1980. godine na okrvavljenim pločnicima Njujorka ‒ moćnici i zlotvori sveta ugasili su pucnjima ovozemaljski život jednog velikog čoveka, humaniste, idealiste, sanjara i revolucionara iza kojeg je ostala neprocenjiva muzička zaostavština i misao da sve u stvari zavisi od nas samih, ma koliko to sanjarski i donkihotovski suludo zvučalo.

       Pesma Imagine je ušla u elitno društvo kao jedna od najboljih pesama svih vremena, a njeni za mnoge provokativni stihovi – pogotovo oni koji govore o nepostojanju religija su izazvali napade pojedinih hrišćana koji su je čak nazivali komunističkom, ateističkom ili satanističkom, ali Lennon im je sve lepo objasnio rekavši kako se tu radi o tome da bi postojao mir u svetu da se ljudi ne prepiru i ne ratuju zbog religije, a ne da je uopšte nema, kao i da su stihovi o nepostojanju raja i pakla govorili da se ljudi ne trebaju brinuti za sutra već misliti na sadašnjost, zbog čega postoji stih: Imagine all the people living for today – Zamislite sve ljude koji žive za danas. Yoko Ono je rekla da je tekst Imagine predstavljao sve ono u što je John verovao ‒ da smo svi jedna zemlja, jedan svet, jedno čovečanstvo. On je želeo to svima poručiti.

Imagine there’s no heaven
It’s easy if you try
No hell below us
Above us only sky
Imagine all the people
Living for today... Aha-ah...

Imagine there’s no countries
It isn’t hard to do
Nothing to kill or die for
And no religion, too
Imagine all the people
Living life in peace... You...

You may say I’m a dreamer
But I’m not the only one
I hope someday you’ll join us
And the world will be as one

Imagine no possessions
I wonder if you can
No need for greed or hunger
A brotherhood of man
Imagine all the people
Sharing all the world... You...

You may say I’m a dreamer
But I’m not the only one
I hope someday you’ll join us
And the world will live as one

 

 

GIMME SOME TRUTH  (1971.) by JOHN LENNON

Pisanje pesama je poput pisanja knjiga. Pohranjujete male melodije /reči/ideje itd. u svoju biblioteku uma i izvlačite ih kad vam zatrebaju.

      Biser koji otvara B stranu antologijskog solo albuma – Imagine (1971), Johna Lennona, zvao se Gimme some truth. Bio je to Lennon u svom punom sjaju (uz malu pomoć prijatelja Harrisona na moćnoj slajd gitari), u jednom od najboljih izdanja – ovaj put u gorkoj potrazi za istinom. Zataškavanje istine poput masakra u My Laiu u Vijetnamu frustriralo je Lennona da napiše ovu borbenu, politički obojenu, protestnu  pesmu, zahtevajući jednostavnu istinu. Lennon je predsednika USA Richarda Nixona u ovoj pesmi nazvao tricky dicky, nadimak koji je postao popularan tokom saslušanja u Watergateu. Mnogo je lirskih referenci na političare kao na varljive, ulizice i kukavice. Počeci pesme datiraju još iz vremena koji su The Beatlesi proveli u Indiji, početkom 1968, da bi se pesma pojavila i na sesiji zvanoj Get back, januara 1970. Mnogo se toga promenilo za Lennona od tada do snimanja za Imagine. Rešio se svoje zavisnosti o heroinu, prošao je primarnu terapiju kod dr Arthura Janova i uspostavio se kao uspešan solo umetnik, okrenuvši se dosta političkom angažovanju i protestnim pesmama.

Muka mi je i umoran sam od slušanja

Nervoznih-kratkovidih-uskogrudih-licemera

 

Sve što želim je istina

Samo mi daj malo istine

 

Dosta mi je čitanja stvari

Neurotičnih-psihotičnih-svinjoglavih političara

 

Sve što želim je istina

Samo mi daj malo istine

 

Nijedan Tricky Dickyjev

Kratkokosi-žuti sin

Me neće uspavati

Nasapunjati me

Samo džepom punim nade

Novac za dop

Novac za ništa(dobijen bez truda)

 

Smrtno mi je muka od gledanja

Stegnutih-snishodljivih-maminih malih šovinista

 

Sve što želim je istina

Samo mi daj malo istine

 

Dosta mi je gledanja scena

Šizofrenih-egocentričnih-paranoičnih-primadona

 

Sve što želim je istina

Samo mi daj malo istine.

      Pesma Gimme some truth nema uvoda – samo zaroni ravno u glavne akorde i tekst od prvog takta. To je najdirektnija pesma na albumu Imagine u svakom smislu. Ona govori slušaocu o čemu se tačno radi bez upotrebe slika ili simbolike. Lennon je otprilike u to vreme (krajem šezdesetih, početkom sedamdesetih) napisao nekoliko protestnih pesama s političkim temama, od Revolution i Give Peace A Chance do Power To the People, Working class hero i Instant Karme, zaključno sa singlom Happy Xmas (War Is Over) i albumom Sometimes in New York City. Gimme some truth, kao jedna od najekstrovertnijih Lennonovih protestnih pesama, sadrži različite političke reference koje proizilaze iz vremena kada je napisana, tokom poslednjih godina Vijetnamskog rata.

Bavio sam se takozvanom politikom u kasnim 1960-im i 1970-ima, više iz osećaja krivice, nego zbog istinske zabrinutosti. Više zbog krivice što si bogat i razmišljanja da možda ljubav i mir nisu dovoljni. To da se pokušam upucati ili tako nešto ili dobiti udarac šakom u lice da dokažem da sam jedan od ljudi. Činio sam to protiv svog osnovnog instinkta koji mi je govorio drugačije, priseća se John Lennon.

      Ispisujući pesme poput Gimme Some Truth, John Lennon je radikalizovao svoju muziku i postao jedan od politički najangažovanijih muzičara u istoriji. Snaga i poruka Lennonove polemičke pesme (koja je doživela mnoštvo obrada i čija poruka posebno snažno odjekuje u današnjem svetu post-istine) imale su veliki uticaj i na Bona Voxa. Pevač irske rock grupe U2 rekao je:

Sećam se da sam slušao album Imagine kada sam imao 12 godina. Promenio je oblik moje spavaće sobe, promenio je oblik moje glave i promenio je oblik mog života. Toliko je proširio otvor blende da mi je bilo kao da prvi put vidim svet. Naučio sam mnogo iz stihova pesme Gimme Some Truth i to je, na neki način, bio predložak za sve što je usledilo.

      Lennon je rekao da je njegov život nakon Imagine postajao sve luđi (naročito nakon pesama poput Gimme some truth), kao da je Alisa u zemlji čudesa. Taj bi osećaj bio pojačan kada je postao meta američke vlade (praćen do ubistva, 1980. od strane FBI-ja kao opasan politički antisistemski radikal). Lennon je živeo u New Yorku, gde je zajedno s Yoko Ono napisao svoju sezonsku političku himnu Sretan Božić (Rat je gotov), a postao je i prijatelj s političkim radikalima Abbie Hoffmanom i Jerryjem Rubinom. Njegovo prijateljstvo s tim otvorenim Nixonovim kritičarima i njegove antiratne pesme razbesnele su J Edgara Hoovera, direktora FBI. Hoover i Nixon bili su itekako svesni da će nadolazeći izbori 1972. biti prvi na kojima će 18-godišnjaci imati pravo glasa, i bili su zabrinuti da bi Lennon mogao iskoristiti svoju moć slavne osobe kako bi inspirisao mlade ljude u politički postupak bunta protiv njih i sistema. Sredinom 70-ih Lennon je doživeo promenu smera i počeo se udaljavati od radikalizma, iako nikada nije izgubio svoju predanost politici. Godine 1978. rekao je:

Najveća pogreška koju smo Yoko i ja napravili u tom razdoblju bila je dopuštanje da padnemo pod uticaj ozbiljnih revolucionara muškaraca-machoa i njihovih suludih ideja o ubijanju ljudi... trebali smo se držati vlastitog načina radeći za mir: kreveti, plakati...

I’m sick and tired of hearing things
From uptight, short-sighted, narrow-minded hypocritics
All I want is the truth
Just gimme some truth
Ive had enough of reading things
By neurotic, psychotic, pig-headed politicians
All I want is the truth
Just gimme some truth

No short-haired, yellow-bellied, son of tricky dicky
Is gonna mother hubbard soft soap me
With just a pocketful of hope
Money for dope
Money for rope

No short-haired, yellow-bellied, son of tricky dicky
Is gonna mother hubbard soft soap me
With just a pocketful of soap
Money for dope
Money for rope

I’m sick to death of seeing things
From tight-lipped, condescending, mamas little chauvinists
All I want is the truth
Just gimme some truth now

I’ve had enough of watching scenes
Of schizophrenic, ego-centric, paranoiac, prima-donnas
All I want is the truth now
Just gimme some truth

No short-haired, yellow-bellied, son of tricky dicky
Is gonna mother hubbard soft soap me
With just a pocketful of soap
Its money for dope
Money for rope

Ah, I’m sick and tired of hearing things
From uptight, short-sighted, narrow-minded hypocrites
All I want is the truth now
Just gimme some truth now

Ive had enough of reading things
By neurotic, psychotic, pig-headed politicians
All I want is the truth now
Just gimme some truth now

All I want is the truth now
Just gimme some truth now
All I want is the truth
Just gimme some truth
All I want is the truth
Just gimme some truth.

 

 

POWER TO THE PEOPLE  (1971.) by JOHN LENNON

    Početak solo karijere Johna Lennona 1969. godine poklopio se s njegovim uranjanjem u antiratni pokret, pitanja ljudskih prava i razne druge radikalne proteste. Protivljenje umešanosti SAD u Vijetnam donelo mu je sukob s američkim vlastima, što je dovelo do dugotrajnog procesa njegove deportacije i nadzora FBI-ja koji je Lennona postavio kao nacionalnu pretnju, političkog radikala i personu non grata. 

Power to the people
Power to the people
Power to the people
Power to the people
Power to the people
Power to the people
Power to the people
Power to the people, right on

Say you want a revolution
We better get on right away
Well you get on your feet
And out on the street

Singing power to the people
Power to the people
Power to the people
Power to the people, right on

A million workers working for nothing
You better give ’em what they really own
We got to put you down
When we come into town

Singing power to the people
Power to the people
Power to the people
Power to the people, right on

I gotta ask you comrades and brothers
How do you treat your own woman back home
She got to be herself
So she can free herself

Singing power to the people
Power to the people
Power to the people
Power to the people, right on
Now, now, now, now

Oh well, power to the people
Power to the people
Power to the people
Power to the people, right on

Yeah, power to the people
Power to the people
Power to the people
Power to the people, right on

Power to the people
Power to the people
Power to the people
Power to the people, right on.

     Četvrti singl Johna Lennona s Plastic Ono Bandom, Power To The People, bio je njegov prvi eksplicitni poziv na revolucionarnu akciju, inspirisanu politikom radikalne levice ranih 1970-ih. Lennon i Yoko Ono nameravali su provesti januar 1971. u Japanu, delimično kako bi izbegli reakciju na njegov otkrivajući intervju za časopis Rolling Stone (Lennonovo emotivno brutalno ogoljavanje, poput onog koje će u muzičkom smislu uslediti na albumu John Lennon/Plastic Ono band, njegova životna priča vezana pre svega za vreme provedeno u The Beatlesima i ni malo nežan osvrt na mit koji je prikazao u sasvim drugom svetlu, između ostalog). Međutim, njihovi su planovi prekinuti kada su njegovi advokati insistirali da se vrate u Englesku kako bi se pozabavili previranjima uzrokovanim tužbom Paula McCartneyja za raskid partnerstva The Beatlesa. Par se vratio 21. januara, da bi im potom bilo rečeno da su svoje zakonske obaveze mogli obaviti i telefonom. Uz malo neočekivanog slobodnog vremena, par je dao intervju političkim piscima i aktivistima Tariqu Aliju i Robinu Blackburnu iz marksističkih novina Red Mole. Objavljen je u izdanju od 8. do 22. marta 1971.

Šta su šezdesete stvarno promenile?Ništa! Nema nevinosti, nema spasa svetu nakon 5000 godina irelevantne civilizacije. Nakon šezdesetih godina ništa se nije dogodilo, osim što smo se svi obukli. Ista je kopilad na vlasti. čine tačno iste stvari, prodaju oružje Južnoj Africi, ubijaju crnce po ulicama. Ljudi žive u jebenoj bedi sa pacovima koji gamižu po njima. Sve je isto, samo što sad imam 30 godina i što mnogo ljudi nosi dugačku kosu.

     Ali i Blackburn su ranije u svojim štampanim izdanjima kritikovali Lennona i Ono zbog njihovog verovanja u pasivna, nenasilna sredstva za postizanje mira, kao što su protesti poznati kao bed-in u Amsterdamu i Montrealu (čuveni hepeninzi u hotelima), kampanja War Is Over i nastup Plastic Ono Banda na Rock & Roll Revival festival u Torontu septembra 1969. Smatrali su da su takvi propagandni trikovi manje delotvorni od direktnih političkih akcija. Lennon se, sa svoje strane, često brzo povezivao s osobama koje su navodno nudile smernice, bilo duhovne, filozofske ili političke, od Maharišija Mahesha Yogija (transcendentalna meditacija) do dr Arthura Janova (primal scream therapy). I tako je početkom 1971. postao fasciniran verom Nove levice u radikalnu intervenciju i narodnu borbu (priključujući se tokom prve polovine sedamdesetih mnogim radikalnim antivladinim političkim opcijama i protestnim antiratnim i antisistemskim pokretima napadajući licemerni i eksploatatorski duh američke svetinje zvane kapitalizam).

       Pesma Power To The People postala je Lennonova himna revolucionarnog aktivizma, isto ono što je čuvena Give Peace A Chance bila za pokret pacifizma. Bio je to poziv na akciju čiji koreni sežu u buntovne šezdesete, dekadu burnih građanskih i antiratnih protesta – dekadu čiji kraj mnogi istinski rock ’n’ roll buntovnici nisu dočekali. Objavljena kao singl 12. marta 1971, Power To The People potiče od fraze koja je korištena kao oblik pobune protiv onoga što su građani SAD doživljavali kao ugnjetavanje od strane Establishmenta. Crni panteri (organizacija koja se bavila pravima crnaca u SAD, osnovana 1966, koju su predvodili legendarni Martin Luther King i Malcolm X – obojica kasnije ubijeni) koristili su slogan Sva moć ljudima kako bi protestovali protiv dominacije bogate, vladajuće klase nad društvom, dok su ga prodemokratski studenti upotrebili za protest protiv američke vojne kampanje u Vijetnamu.

Napisao sam Power to the People na isti način kao što sam napisao Give Peace a Chance, kao nešto što će ljudi pevati. Pravim singlove poput brošura. Bila je to još jedna brzo napisana pesma, urađena u Ascotu, rekao je kasnije Lennon. Power To The People dovršen je između 11. i 16. februara 1971. (podstaknut pre svega pričom objavljenom u pomenutom intervjuu) u studiju Abbey Road, tokom ranog rada na albumu koji je postao Imagine, s bendom kojeg su činili muzičari od Klausa Voormanna na basu, Billyja Prestona na klaviru i klavijaturama, Bobbyja Keysa na saksofonu a budući da je Ringo Starr bio na odmoru, Derek i Jim Gordon iz Derek & Dominosa uskočili su svirati bubnjeve; među pratećim pevačima bile su Yoko Ono i Rosetta Hightower.

      Poruka Johna Lennona (koja će ga na kraju koštati života, nepunu deceniju kasnije) bila je više nego jasna: pacifistička poruka iz šezdesetih – all you need is love, početkom sedamdesetih više nije bila dovoljna i bilo je vreme za borbu za radikalne promene društva utonulog u ratove i licemerje. Ranija Lennonova nepovezanost s revolucijom napokon je raspršena više nego jasnim stihovima pesme Power To The People: Kažeš da želiš revoluciju. Bolje da krenemo odmah, sada. Ustaj na noge i hajde napolje na ulicu.

Moć ljudima

Moć ljudima

Moć ljudima

Moć ljudima

Moć ljudima

Moć ljudima

Moć ljudima

Moć ljudima, odmah sada

 

Kažeš da želiš revoluciju

Bolje da krenemo odmah sada

Ustaj na noge

I hajde napolje na ulicu

 

Pevaj moć ljudima

Moć ljudima

Moć ljudima

Moć ljudima, odmah sada

 

Milion radnika rade nizašta

Bolje da im daš šta stvarno žele

Mi ćemo te stišati

Kad stignemo u grad

 

Pevaj moć ljudima

Moć ljudima

Moć ljudima

Moć ljudima, odmah sada

 

Moram da vas pitam drugovi i braćo

Kako tretirate svoju ženu kod kuće

Ona mora biti to što jeste

Da bi se oslobodila

 

Pevaj moć ljudima

Moć ljudima

Moć ljudima

Moć ljudima, odmah sada

 

Moć ljudima...

 

     Moć ljudima bila je popularna fraza 1960-ih i ranih 70-ih. Ukazivala je na potrebu da pojedinci preuzmu kontrolu od vlada i institucija, upravo ono što je John Lennon hrabro zagovarao, pružajući nesebičnu materijalnu, duhovnu i umetničku podršku mnogim buntovnim pokretima i pojedincima tog burnog vremena. Njegova priča tragično je okončana 8. decembra 1980. krvavim epilogom na pločnicima Njujorka, slobodarske, demokratske i hrišćanske Amerike. Postao je još jednom u nizu žrtava tih istih vlada i institucija protiv kojih je hrabro ustao, poput jednog Martina Lutera Kinga, Če Gevare i mnogih beskompromisnih pojedinaca sveta rock ’n’ rola koji su svojim životima platili slobodu. Moć ljudima ostala je još jednom samo pusti san, iluzija... ili možda ne – to zavisi od svih nas.

 

HAPPY XMAS (WAR IS OVER)  (1971.) by JOHN LENNON

Happy Christmas, Kyoko
Happy Christmas, Julian

So this is Christmas
And what have you done
Another year over
And a new one just begun
And so this is Christmas
I hope you have fun
The near and the dear one
The old and the young

A very Merry Christmas
And a happy New Year
Let's hope it's a good one
Without any fear

And so this is Christmas (war is over)
For weak and for strong (if you want it)
For rich and the poor ones (war is over)
The road is so long (now)
And so happy Christmas (war is over)
For black and for white (if you want it)
For yellow and red ones (war is over)
Let's stop all the fight (now)

A very Merry Christmas
And a happy New Year
Let’s hope it’s a good one
Without any fear

And so this is Christmas (war is over)
And what have we done (if you want it)
Another year over (war is over)
And a new one just begun (now)
And so happy Christmas (war is over)
We hope you have fun (if you want it)
The near and the dear one (war is over)
The old and the young (now)

A very Merry Christmas
And a happy New Year
Let’s hope it’s a good one
Without any fear

War is over, if you want it
War is over now

Happy Christmas!

 

     Objavljena u SAD 1971. i u Velikoj Britaniji sledeće godine, Lennonova pesma Sretan Božić (Rat je gotov) imala je svoje korene u mirovnoj kampanji 1969. koju su organizovali John Lennon i Yoko Ono. Kampanja je pokrenuta 15. decembra 1969. u 12 gradova diljem sveta: New Yorku, Los Angelesu, Torontu, Rimu, Atini, Amsterdamu, Berlinu, Parisu, Londonu, Tokiju, Hong Kongu i Helsinkiju. Pojavili su se beli plakati s oštrim crnim slovima na kojima je pisalo:

Rat je gotov! Ako to želiš. Sretan Božić od Johna & Yoko.

      Dve godine kasnije Lennon je ideju pretvorio u ono što će postati evergreen svečana pesma. Iako je Sretan Božić (Rat je gotov) naizgled pesma o vijetnamskom ratu, pokazala se kao univerzalna poruka koja se razume u celom svetu. Lennon je eksperimentisao s himničnim porukama u pesmama kao što su Give Peace A Chance i Power To The People, i opet proizveo jednostavan lirski refren za koji se nadao da bi ga svako mogao razumeti. Pesma je predstavljala ezoteričan, ali ne i neutemeljen koncept koji su John Lennon i Yoko Ono takođe izneli u pesmi Zamisli: ako dovoljno ljudi želi da se nešto dogodi, hoće. Dakle, ideja je bila podstaknuti nas da aktivno želimo mir, što bi moglo dovesti do kraja rata.

Sretan Božić Yoko i ja napisali smo zajedno. Piše: Rat je gotov ako to želiš. I dalje je bila ista poruka – ideja da smo jednako odgovorni kao i čovek koji pritisne dugme. Dokle god ljudi zamišljaju da im neko to radi i da nemaju kontrolu, onda nemaju kontrolu.

     Lennon je početkom oktobra 1971. snimio kućne demo verzije pesme Happy Xmas (War Is Over). Nekoliko reči je bilo na mestu, ali melodija i struktura uglavnom nisu bili potpuni. Lennon je očito imao problema s pevanjem visokih tonova srednjeg dela, kako je pevala Ono u konačnoj verziji. I Lennon i Phil Spector tvrdili su da se melodija pesme temelji na hitu The Paris Sisters iz 1961. I Love How You Love Me, koji je producirao Spector. Ali, stihovi su uže vezani uz sastav Peter, Paul & Mary i njihovu verziju američke narodne pesme Stewball.

 

Srećan Božić, Kjoko

Srećan Božić, Džulijan

 

Ovo je Božić

I šta si uradio?

Još jedna godina je prošla

I nova samo što počinje

 

I ovo je Božić

Nadam se da vam je zabavno

Bliski i dragi

Stari i mladi

 

Veoma veseo Božić

I srećna Nova Godina

Nadajmo se da je dobra

Bez ikakvog straha

 

I ovo je Božić

Za jake i slabe

Za bogate i siromašne

Put je tako dug

 

I zato srećan Božić

Za crne i za bele

Za žute i crvene

Prekinimo svu borbu

 

Veoma veseo Božić

I srećna Nova Godina

Nadajmo se da je dobra

Bez ikakvog straha

 

I ovo je Božić

I šta smo uradili?

Još jedna godina je prošla

I nova samo što počinje

 

I zato srećan Božić

Nadamo se da vam je zabavno

Bliski i dragi

Stari i mladi

 

Veoma veseo Božić

I srećna Nova Godina

Nadajmo se da je dobra

Bez ikakvog straha

 

Rat je završen

Ako to želiš

Rat je završen

Sada

 

Srećan Božić!

 

      Pesma Johna Lennona i Yoko Ono iz 1971. jedna je od najpopularnijih božićnih pesama na svetu i ona koja je sadržala i političku poruku koja je odjeknula do danas. Lennon je ovu pesmu osmislio kao način da putem lične odgovornosti nastavi teme društvenog jedinstva i mirne promene, što je bila osnova prethodne kampanje s bilbordima, pokušavajući preneti optimizam i izbegavajući sentimentalnost. The Harlem Community Choir snimilo je prateće vokale (hor sastavljen od tridesetoro dece uzrasta od 4 do 12 godina) ukrasivši ovu predivnu božićnu i antiratnu pesmu sjajem nevinih dečijih duša.

 

SUNDAY BLOODY SUNDAY (1972.) by JOHN LENNON

      Pesma Sunday Bloody Sunday je bila posebno o Krvavoj nedelji, koja se dogodila u Derryju 30. januara 1972. Dvadeset i šest nenaoružanih protestanata za građanska prava i prolaznika ubili su vojnici britanske vojske. U pucnjavi je poginulo četrnaest muškaraca, od kojih je petoro pogođeno u leđa.

Well it was sunday

bloody sunday

When they shot the people there

The crys of thirteen marty martyrs

Filled the free derry air.

Is there any one among you

Dare to blame it on the kids?

Not a soldier boy was

bleeding

 

When they nailed the

coffin lidds!

 

Sunday bloody sunday

Bloody sunday’s the day!

 

You claim to be majority

Well you know that it’s a lie

You’re really a minority

Oh this sweet emerald asle.

When Stormont bans

our marchers

They’ve got a lot to learn

Internment is no answer

It's those mother’s turn

to burn!

 

Sunday bloody sunday

Bloody sunday’s the day!

 

You anglo pigs and scotties

Sent to colonize the north

You wave your bloody

Union Jacks

And you know what it’s worth!

How dare you hold on to ransom

A people proud and free

Keep ireland for the irish

Put the english back to sea!

 

Sunday bloody sunday

Bloody sunday’s the day!

 

Yes it’s always bloody sunday

In the concentration camps

Keep Falls and roads free forever

From the bloody english hands

Repatriate to britain

All of you who call it home

Leave ireland to the irish

Not for London or for Rome!

Sunday bloody sunday

Bloody sunday’s the day!

      U septembru 1971, četiri meseca pre Krvave nedjelje, Lennon je objasnio svoje poteškoće u pomirenju pacifizma s nasiljem irske republikanske borbe.

Razumem zašto to rade, i ako je to izbor između IRA-e ili britanske vojske, ja sam s IRA-om. Ali ako je to izbor između nasilja i nenasilja, ja sam za nenasilje. Dakle, to je vrlo delikatna linija. Naša podrška irskom narodu ostvaruje se, zapravo, kroz Irish Civil Rights, što nije IRA. Iako osuđujem nasilje, ako se dvoje ljudi svađaju, verovatno ću biti na jednoj ili drugoj strani, iako sam protiv nasilja.

        Album Some Time In New York City uglavnom je napisan kao reakcija na lične i političke situacije koje su videli Lennon i Yoko Ono nakon njihovog preseljenja u Sjedinjene Američke Države. Neke su pesme bile generički izraz protesta, dok su druge bile usmerene na specifične incidente ili ljude. Pesma Angela je napisana u znak podrške Angeli Davis, pristalici stranke Black Panthers (borcima za crnačka prava i protiv rasne segregacije, predvođenim čuvenim MLK) kojoj je suđeno i na kraju je oslobođena zbog sumnje da je umešana u ubistvo sudije Harolda Haleyja u Kaliforniji. Some Time In New York City se smatra Lennonovim najslabijim solo albumom, a političke poruke imaju prioritet nad njegovom muzičkom kreativnošću. Iako sigurno nije klasik, pesma Attica State (priča o pobuni ugušenoj u krvi zatvorenika u njujorškom zatvoru Attica) ima jednu od najjačih melodija albuma, a zavijajući saksofon i istaknuta slide gitara čine ga jednim od Lennonovih najboljih rock momenata tog razdoblja. Born in a prison donosi Lennonov kritički i revolucionarni zanos pričajući o ličnoj slobodi kroz metaforu, dok se znamenita Woman is the nigger of the world bavi temom feminizma i ženskih prava. Sve u svemu, bio je to politički obojen album Johna Lennona, vrhunac njegovog revolucionarnog zanosa početkom sedamdesetih (ne baš umetnički sjajan), inspirisan radikalnom levičarskom politikom ranih sedamdesetih godina u vreme vladavine Richarda Nixona i vreme kulminacije rata u Vijetnamu.

NOBODY TOLD ME  (1980.) by JOHN LENNON

Everybody’s talking and no one says a word
Everybody’s making love and no one really cares
There’s Nazis in the bathroom just below the stairs
Always something happening and nothing going on
There's always something cooking and nothing in the pot
They’re starving back in China so finish what you got

Nobody told me there’d be days like these
Nobody told me there’d be days like these
Nobody told me there’d be days like these
Strange days indeed ‒ strange days indeed

Everybody’s runnin’ and no one makes a move
Everyone’s a winner and nothing left to lose
There’s a little yellow idol to the north of Katmandu
Everybody’s flying and no one leaves the ground
Everybody’s crying and no one makes a sound
There’s a place for us in the movies you just gotta lay around

Nobody told me there’d be days like these
Nobody told me there’d be days like these
Nobody told me there’d be days like these
Strange days indeed ‒ most peculiar, mama

Everybody’s smoking and no one’s getting high
Everybody’s flying and never touch the sky
There's a UFO over New York and I ain’t too surprised

Nobody told me there’d be days like these
Nobody told me there’d be days like these
Nobody told me there’d be days like these
Strange days indeed ‒ most peculiar, mama

       Iako je John Lennon izvorno nameravao da Ringo Starr snimi Nobody Told Me, pesma je ostala neobjavljena sve do posthumnog albuma Milk and honey iz 1984. godine. Lennon je započeo pesmu 1976, kada je napisao i snimio ono što je tada bilo poznato kao Everybody’s Talkin’, Nobody’s Talkin’. Izvedena na klaviru s podrškom za bubanj, pesma je imala većinu konačnog teksta Nobody Told Me, a akordi su bili na mestu, iako je bilo potrebno malo finog ugađanja pre nego što je završena.

      Pesma Niko mi nije rekao uprkos svojoj lepršavoj i zabavnoj melodiji, predstavlja Lennonovo vizionarsko, kritičko viđenje današnjeg ispraznog sveta gde svi govore, a niko ne kaže ni reč, svi vode ljubav, a nikome zapravo nije stalo, svi nekud jure, a ništa se ne događa. Njegovom čudesnom senzibilitetu ništa ne promiče. Nastala tokom sesija za njegov, ispostaviće se (sudbinski) poslednji album, pesma progovara simbolikom, kao i direktnim aluzijama o svemu onome protiv čega se Lennon borio tokom svog kratkog, hrabrog i veoma kreativnog života. Konzumerizam kapitalističkog, nasilnog i zaglupljujućeg društva, sva ta mimikrija i licemerje naslikani su jednom od njegovih inteligentnih, šeretskih, ciničnih dosetki – vrckavim stihovima koji poniru do u samo srce sveta koji počiva na praznini, zaslepljenosti materijalnim i iluzijama da se sve u životu može kupiti novcem – sreća, talenat, ljubav...

Svi govore i niko ne kaže ni reč
Svi vode ljubav i nikoga nije briga
Nacisti su u kupatilu, baš ispod stepenica
Uvek se nešto dešava i ništa se ne događa
Uvek se nesto kuva i ničeg nema u loncu
Oni gladuju ponovo u Kini pa završite ono što ste dobili

Niko mi nije rekao da će biti ovakvih dana
Niko mi nije rekao da će biti ovakvih dana
Niko mi nije rekao da će biti ovakvih dana
Zaista neobičnih dana ‒ zaista neobičnih dana

Svi jure i niko ne pravi ni makac
Svako je pobednik i nije ostalo ništa da izgubi
Tu je mali žuti idol na severu Katmandua
Svi lete i niko se ne izdiže od zemlje
Svi plaču i niko ne ispušta zvuk
Postoji mesto za nas u filmovima samo moraš da lažeš unaokolo

Niko mi nije rekao da će biti ovakvih dana
Niko mi nije rekao da će biti ovakvih dana
Niko mi nije rekao da će biti ovakvih dana
Zaista neobičnih dana ‒ većinom čudnih, mama

Svi puše i niko se ne uzdiže
Svi lete i nikad ne dotaknu nebo
NLO je iznad Nju Jorka i ja nisam previše iznenađen

Niko mi nije rekao da će biti ovakvih dana
Niko mi nije rekao da će biti ovakvih dana
Niko mi nije rekao da će biti ovakvih dana
Zaista neobičnih dana ‒ većinom čudnih, mama.

 

NAMESTO EPILOGA... Lennonov besmrtni let slobodne ptice put večnosti

 

SLOBODAN KAO PTICA by John Lennon & The Beatles

     Temeljenu na demo snimku iz 1977. koji je John Lennon snimio u New Yorku, pesmu Free As A Bird su dovršila ostala tri Beatlesa 17 godina kasnije – tokom februara i marta 1994..  Pesma je objavljena kao glavni singl (uz još jednu obradu Lennonovog demo snimka, nastalog takođe u New Yorku, 1979. – Real Love) unutar projekta Anthology (Antologija Beatlesa bio je multimedijalni retrospektivni projekat koji se sastojao od višečasovnog televizijskog dokumentarca, trostrukog skupa duplih albuma i knjige koja opisuje povest Beatlesa. Članovi Beatlesa Paul McCartney, George Harrison i Ringo Starr sudelovali su u realizaciji projekta, dok se pokojni John Lennon pojavljuje u arhivskim snimcima i intervjuima).

     Pesma je izvorno bila jednostavan demo na klaviru koji je Lennon snimio u svom domu u zgradi Dakota u New Yorku. Nikada dovršena u studiju, bila je to jedna od brojnih pesama koje je snimio na kasetu tokom svog razdoblja povlačenja iz javnosti i sveta muzike, razdoblja koje je posvetio porodičnom životu s Yoko Ono (i njihovom tek rođenom sinu Seanu) između 1975. i 1980. godine. Paul McCartney odneo je demo snimak Johnove pesme u svoj studio u Sussexu, England. Rad na pesmi je započeo u februaru 1994.. Jeff Lynne je bio koproducent s ostalim Beatlesima, a bivši inženjer grupe Beatles, Geoff Emerick upravljao je miks pultom (zbog oslabljenog sluha, slavni producent Beatlesa – George Martin, nije mogao prihvatiti svoj deo posla u realizaciji ovog snimka).

Slobodan kao ptica

To je sledeće najbolje biti

Slobodan kao ptica.

 

Kući, kući i suvoći

Kao kolibri odleteću

Kao ptica na krilima

 

Šta se desilo

Sa životom koji smo jednom znali?

Da li zaista možemo da živimo jedno bez drugog?

 

Gde smo izgubili dodir

Koji je značio tako mnogo?

To čini uvek da se osećam tako...

 

Slobodan kao ptica

To je sledeće najbolje biti

Slobodan kao ptica.

 

Kući, kući i suvoći

Kao kolibri odleteću

Kao ptica na krilima

 

Šta se desilo

Sa životim koje smo jednom znali?

To me čini tako slobodnim.

 

Slobodan kao ptica

To je sledeće najbolje biti

Slobodan kao ptica.

Slobodan kao ptica.

Slobodan kao ptica.

 

     U svom izvornom stanju, Free As A Bird bila je nedovršena demo snimka Johna Lennona (nastala u New Yorku 1977.). Njeno sirovo stanje omogućilo je Threetlesima (kako je štampa kasnije prozvala Paul McCartneyja, Georgea Harrisona i Ringo Starra, koji su se iznova okupili nakon dve i po decenije od raspada Beatlesa, radeći zajedno i uživajući na kompilacijskoj kolekciji Beatlesa, čuvenom serijalu Anthology, kao i nekim od starih, neobjavljenih snimaka pokojnog Johna Lennona koje im je ustupila Yoko Ono) da naprave novi aranžman i dodaju nove akorde i stihove.

 

Biti tamo u unutrašnjem svetištu i družiti se s njima nekoliko nedelja bilo je fantastično. Iako je prošlo puno vremena otkako su zadnji put snimali kao jedna celina, užasno su dobro sarađivali, a biti u kontrolnoj sobi, gledati i slušati kako međusobno komuniciraju bilo je fascinantno. Često bih imao razloga razmišljati: Hriste, nije ni čudo da su bili najbolji. Ali ionako sam uvek mislio da su oni najveći.

I dalje su sjajni muzičari i sjajni pevači. Paul i George bi zapevali prateće vokale – i odjednom su to opet bili The Beatles! Biti tamo usred svega ovoga i imati stepen odgovornosti za rezultat bilo je zapanjujuće. Nije to bila neka lažna verzija, to je stvarno bila prava stvar. Zabavljali su se jedno s drugim i podsećali se na stara vremena. Čekao bih da snimim i normalno bih rekao, OK, idemo snimiti, ali sam bio previše zauzet smehom i smeškom svemu o čemu su pričali, reči su producenta Jeffa Lynnea, u čijem je studiju dorađivan Johnov demo snimak.

Free as a bird
It's the next best thing to be
Free as a bird

Home, home and dry
Like a homing bird I'll fly
As a bird on wings

Whatever happened to
The life that we once knew?
Can we really live without each other?

Where did we lose the touch
That seemed to mean so much?
It always made me feel so...

Free as a bird
Like the next best thing to be
Free as a bird

Home, home and dry
Like a homing bird I'll fly
As a bird on wings

Whatever happened to
The life that we once knew?
Always made me feel so free

Ah...
Ah...
Ah...

Free as a bird
It's the next best thing to be
Free as a bird
Free as a bird
Free as a bird
Oooooo

Free...

Izmislio sam mali scenario za snimanje ove Johnove pesme, objašnjavao je kasnije Paul McCartney. John je kao otišao na odmor i samo me je nazvao i rekao: Samo dovrši ovu pesmu za nas, hoćeš li? Šaljem kasetu - verujem ti. To je bila ključna stvar: Verujem ti, samo radi svoje stvari na tome. Rekao sam to ostalim momcima i Ringo je bio posebno zadovoljan, a on je rekao: Ahh, to je super!. Bilo nam je jako lepo i vrlo dirljivo  prema Johnu. On sam nikada ne bi pristao na to. John bi bio prvi koji bi to razotkrio, uradio na manje emotivan, sentimentalan način - Jebeni heroj? Pali heroj? Odjebi, snimamo ploču, rekao bi on da je bio sa nama.

    Studijska oprema je uglavnom bila analogna, kako bi snimka bila što autentičnija. Dok je McCartney koristio Wal bas s pet žica umesto svog zaštitnog Hofnerovog  instrumenta, Starr je koristio svoj originalni Ludwigov set bubnjeva. Harrison je svirao dva Fender Stratocastera, a on i McCartney dodali su akustične gitare. McCartney je takođe koristio analogni sintisajzer Oberheim OBX8.

Ono što smo pokušavali napraviti je stvoriti zapis koji je bio bezvremenski, pa smo se klonili korištenja vrhunske opreme. Nismo ga hteli učiniti modernim. Dakle, iako snimak zvuči sveže i novo, ne bi bilo naodmet da se našao i na Belom albumu Beatlesa, rekao je Jeff Lynne.

     Sve u svemu, bila je to više nego dirljiva posveta duhu Johna Lennona i jednog neponovljivog vremena i benda  The Beatles. Emotivni dodir jedinstvene Beatles magije, te čudesne sete koja dira dušu i oplemenjuje slušaoca nestvarnom unutrašnjom lepotom iznova je zaživeo devedesetih, tri decenije nakon što su sva četiri Beatlesa promenila svet vlastitom muzikom i duhovnošću. 

     Video koji je urađen za ovu nostalgičnu numeru, otelotvorenje besmrtnog duha Beatlesa i Lennona, prikazuje iz ptičije perspektive aspekte jedne neponovljive, nadahnute prošlosti, prepun referenci (pomenimo samo neke) na mnoge pesme Beatlesa (čujemo zvuk mahanja ptičijih krila, sličan izvornoj verziji Lennonove Across the universe koji nas početnim kadrovima, kroz koje promiču slike Johna Lennona iz detinjstva, uvodi u ovaj omamljujući, nestvarni kolaž, mnoštvo isečaka jednog života i vremena, vidimo potom mačku koja spava na fotelji, aluziju na Lennonovu I’m only sleeping s čudesnog Revolvera, ljude koji odlaze s posla kao u A hard day’s night, ulaz u čuveni liverpulski Strawberry field – Strawberry fields forever, čudesno mesto iz Lennonovog detinjstva, susrećemo čoveka iz Liverpool Egg Company koji dostavlja jaja (aluzija na  Johna eggmana) iz njegove satirične I’m the walrus, tu je i trgovina pod nazivom Dylan’s – još jedna vrckava aluzija na pesmu Beatlesa Yer blues (Dilanovog Mister Jonesa iz pomenutog Lennonovog bluesa s White albuma), vidimo gomilu ljudi koji stoje i bulje u saobraćajnu nesreću (situaciju koja jasno asocira na događaje iz ključne Beatles numere A day in the life), zatim se pojavljuje slika kineskog komunističkog, revolucionarnog vođe Maoa (jasna aluzija na Lennonov serijal pesama Revolution s Belog albuma), dok John i Yoko plešu valcer čujemo pesmu I’m happy just to dance with you). Bila je to dirljiva razglednica bajkovite, nadrealne prošlosti, još jednom vešto uhvaćen duh jednog vremena koje su svojom maštom i kreacijom zauvek obojili The Beatles.

     Slobodni kao ptice, John Lennon i njegovi prijatelji iz liverpulskih Buba još jednom su obradovali svet lepotom svoje vanvremenske muzike, božanskim duhom Feniksa koji nikad ne umire ili još boje rečeno stalno se iznova rađa iz vlastitog pepela. 

 

 

By Dragan Uzelac 2022.