WOODY ALLEN: ANNIE HALL (1977.)

 

WOODY ALLEN: ANNIE HALL (1977.)

 

   Veliki proboj u filmskoj industriji za Vudija Alena  predstavlja film Eni Hol (Annie Hall, 1977) u kojem je glavnu žensku ulogu igrala Dijana Kiton (Diane Keaton), a za koji Alen potpisuje režiju, scenario sa koscenaristom Maršalom Brikmanom (Marshall Brickman) i igra glavnu mušku ulogu. Vrtoglavi uspeh ovog filma potvrđuju i četiri nagrade Akademije: Oskar za najbolji film, najbolju režiju, najbolji scenario i najbolju žensku ulogu. Interesantna činjenica je da se Vudi Alen nije pojavio na dodeli Oskara. Ovim filmom je napravio okretnicu u svojoj karijeri ne samo u smislu postignuća statusa renomiranog filmskog stvaraoca, već i time da se u svom stvaralaštvu okrenuo realističnim i ozbiljnim temama iz stvarnog života.

 

Ovaj Alenov film pogađa savršen balans između anarhije njegovih ranih radova i introspekcije koja vlada njegovim filmovima iz osamdesetih, sa ozbiljnim temama i dobrim humorom. Scena sa Kristoferom Vokenom sa titlovanim komentarima onoga što on/ona zaista misle, Alenova anketa sa slučajnim prolaznicima o njihovom seksualnom životu. Hemija između dvoje glavnih junaka nikada nije bila bolja, kao ni Alenova gluma, osim možda u Menhetnu. Ali, Eni Hol nadmašuje Menhetn zbog Dajan Kiton, najbolje glumice sa kojom je Alen sarađivao, u svojoj najboljoj ulozi. Ona je njegova najbolje realizovana junakinja. U žanru romantične komedije ne postoji bolji film niti postoje bolji glavni junaci.

 

   Eni Hol američka je božanstvena romantična komedija Vudija Alena. Komediograf Alvy Singer (Woody Allen) pokušava da shvati zašto je njegova veza sa Eni Hol (Diane Keaton) prekinuta pre godinu dana. Odrastajući u Njujorku, on zamara svoju majku sa nemogućim pitanjima o praznini postojanja... Naš junak je kao dečak saznao da se univerzum širi i samim tim može da nestane, što ga je dovelo do zaključka da je čitava ljudska civilizacija uzaludna i besmislena. Tokom filma Alvi prevazilazi svoje depresivne misli ističući lepotu estetike i ljubavi, kao i istraživanjem svog identiteta. Po njegovim rečima, humor i umetnost mogu biti potpuno nepotrebni, kao i većina stvari na svetu, ali ipak donose sreću i ispunjenost. Alvi i Eni su neodoljivo zabavni i neobični likovi. On je pesimista, njujorški stand-up komičar opsednut temom smrti i ima veoma zajedljive i cinične poglede na svet i ljude koji ga okružuju. Eni je netalentovana pevačica i fotograf. Nakon prvog susreta oni osećaju međusobnu privlačnost.

   Uvodna scena filma počinje bez muzike sa kadrom komičara koji protiv praznog ekrana priča nekoliko poznatih viceva, ključnih za čitavu atmosferu filma. Da je Eni Hol velika ljubav njegovog života odmah je jasno, a film je flash back od otvaranja monologa u kojem na žalost, napominje da su godinu dana ranije još bili u ljubavi. Film je njegova analiza šta je pošlo naopako, a odgovor je da je našao sreću, ali nije mogao da je prihvati. Postoje, naravno, i druge žene u Alvijevom životu, uključujući Rolling Stone dopisnicu (Shelley Duvall) i liberalnog demokratu (Carol Kane), koju Alvi oženi, ali se kasnije rastavljaju zbog njihovih neslaganja povodom teorije o drugom pištolju u atentatu na Kenedija. Slušajući Enine i Alvijeve dijaloge sve više razumevamo kompleksnost njihovog odnosa i shvatamo da to nije običan dijalog već dvostruki čin u procesu otkrivanja sebe. Što ih više slušamo sumnjamo da možemo upoznati puno ljudi koji mogu da drže korak sa njima. Kad Alvi izražava nespremnost da se Eni doseli kod njega, ona se žali na mali stan, na loše vodovodne instalacije i na bube. Jedino Alvi može da uzme reč bube za šlagvort i da primeti: Entomologija je polje koje naglo raste. I samo Eni može to da tumači kao: Ne želiš da živim sa tobom!

Alvi: Ne želim da živiš sa mnom!? Čija je to ideja bila?

Eni: Moja.

Alvi: Da, tvoja ustvari, ali odmah sam je odobrio.

   Film prati njihov ljubavni život, pre i posle njihove veze. Eni Hol je neodoljivo suptilna komedija (osenčena prepoznatljivim vudialenovskim britkim sarkazmom) posvećena Alenovoj ženi iz snova – Dajani Kiton, ekscentričnoj dami slobodnog duha sa kojom je Vudi Alen zapravo i bio u vezi u vreme snimanja ove antologijske romantične komedije, jednog od 200 filmova sa liste besmrtnih svih vremena.

 

Film se usuđuje ulaziti dublje i ozbiljnije u svoj materijal od prethodnih Allenovih ostvarenja. Annie Hall je komedija, da, i ima trenutke koji su jednako smešni kao i bilo šta što je Allen do sada napravio, ali ipak predstavlja sazrevanje autora. Allen se razvio u pametnog i zrelog reditelja. Možda se zato Annie Hall zove nervozna romansa; jer Allen je i lično  malo nervozan oko ovog nostalgičnog, romantičnog i sentimentalnog materijala. On želi više nego samo nas naterati da se smejemo. Kada tako analizira svoje vlastite odnose, svoje vlastite smernice, kao da želi istražiti kako ličnost radi.

 

                                                                                                                            Roger Ebert

   Eni Hol je jedinstvena vudialenovska komedija u ovitku inspirativnog duha Brodveja, romantike i jedinstvene senzibilnosti šereta neponovljivog gega i dosetljivosti. Još jedan besmrtni klasik autorskog filma. Ovim filmom koji vešto balansira između komedije i drame, Vudi Alen diže svoj humor na viši nivo inteligentnim i vrckavim dijalozima pričajući intimnu priču na dramaturški odvažan način o jednoj neuspeloj ljubavnoj vezi. Američko udruženje scenarista (WGA) proglasilo je scenario za romatičnu komediju Eni Hol (Annie Hall) Vudija Alena najsmešnijim scenariom svih vremena. Kroz čitav film narativ predstavlja pogled u proteklo vreme, koji biva prekidan razgovorima sa kamerom, tj. direktnim komentarima Alvija Singera upućenih gledaocima. Takođe koristi duple ekspozicije karaktera u toku pripovedanja priče prikazujući ih sa svim njihovim neurozama. Svi likovi ovog filma detaljno su razrađeni i prikazani sa velikom smelošću, odnosno sa fokusom na njihove ljudske nesavršenosti. Bez obzira na gorku priču o čistoj, ali ne uspešno ostvarenoj ljubavi, baš ovakav prikaz karaktera daje filmu izuzetno toplu notu i raspoloženje.

    Annie Hall postavlja obrazac za mnoge partnerke Alena na filmskom platnu: lepa, pametna, mlađa, sa naklonošću koja postepeno bledi i prerasta u ogorčenje. Žene trpe mnogo u Alenovim filmovima, ali u jednom trenutku one uvek povlače liniju. Alvija Singera, kao i mnoge druge Alenove likove i samog Alena, svako iskustvo u životu pokreće na komentar. Živi u cilju pričanja o životu, a njegovi unutrašnji monolozi obezbeđuju ne samo analizu, već i alternativu. Nakon vođenja ljubavi sa Eni po prvi put, Alvi se prevrće, iscrpljen, i primećuje, Kao što je Balzak rekao: Počinje još jedan roman. Naročito se izdvaja filmska sekvenca u kojoj Alvi i Eni stoje u redu za bioskopsku blagajnu kada nadobudni čovek iza njih glasno komentariše o Felinijevom stvaralaštvu, a nakon što se ovaj pametnjaković prebaci na analizu Mek Luana (Marshall McLuhan), Alvi gubi strpljenje i suočava se sa njim, zatim trijumfalno izvuče Maršala Mek Luana iza plakata za film, koji kaže: Ti ne znaš ništa o mom radu!, potvrđujući time Alenov stav. Bez Vudija Alena u glavnoj ulozi, ovo filmsko ostvarenje ne bi bilo isto, a naročito ne dovoljno upečatljivo, jer Alen zapravo priča jedan segment svog života, kao i svoje viđenje međuljudskih i komplikovanih ljubavnih odnosa, bukvalno ispoljava sebe, iznosi svoje stavove prema intelektualnoj eliti Njujorka i izražava svoj subjektivni odnos prema umetnosti. Zbog toga ne deluje zamislivo da bi iko mogao da odigra ulogu Alvija Singera uverljivije i bolje od Vudija Alena.

   Eni Hol je scenaristički izgrađen na vrlo jakim dijalozima, sa fokusom na temu u razgovoru koji se vodi u okviru svake scene i na nesvakidašnje upečatljivim monolozima. Iako je u pitanju romantična komedija, nemoguće je ne uočiti koliko se u filmu insistira na ljudima koji razgovaraju: oni hodaju i pričaju, sede i pričaju, idu kod psihijatra, idu na ručak i pričaju, vode ljubav i pričaju, pričaju direktno u kameru, uvlačeći gledaoca u inspirativne monologe kao što je Enina slobodna asocijacija u sceni u kojoj Alviju opisuje svoju porodicu. Taj govor Dajane Kiton predstavlja nešto najbliže savršenstvu monologa sa klimaksom u sećanju na to kako je njen narkoleptični ujak Džordž zaspao i umro čekajući u redu za besplatnu ćurku. Čitava ta scena je izvedena zanatski brilijantno, izbalansirano, iako se monolog graniči sa mogućnošću preterivanja.

Ako je Manhattan nabolji film Woodya Allena, sa svojom predivnom crno-belom fotografijom, onda Annie Hall mora biti njegov najbolji scenario. Film počinje sa Woodyem kako stoji i gleda u kamera, pričajući vic od Groucha Marxa o tome kako ne bi hteo pripadati klubu koji bi ga imao za člana. Ovaj uvod razbija konvencionalne filmske granice, te nam govori da je sve u ovom filmu moguće, a Allen sve to iskorištava. Scenario ide svugde, vodeći likove natrag u prošlost - kako stoje u sobi sa samim sobom pre par godina, a ljudi na ulici komentiraju priču do sada. Woody se čak i u jednoj sceni pretvori u lik iz crtića. Annie Hall je osvežavajuća jer je pokazala neverovatan skok unapred u kreativnosti, istraživanju i kinematografijskoj radoznalosti u odnosu na Allenov prethodni film, vrlo duhovitu ali plitku komediju Ljubav i smrt. On će nastaviti rasti i tokom 80-ih i 90-ih, eksperimentirajući sa stilom, strukturom i likovima. Ovo nije normalna vrsta dobitnika Oscara za najbolji film. Očekivali biste da će Julia Freda Zinnemanna pobediti - bila je ozbiljnija i respektabilnija. Ali ko danas gleda Juliu i zna za nju?.

   Bez obzira na puno vanserijski originalnih, duhovitih monologa i dijaloga kojim je film protkan, ne može se reći da se radi o konvencionalnoj romantičnoj komediji. Naprotiv, Alen kroz film servira gorko parče života, ispunjeno crnim humorom, koji je više od dodira melanholije i neke ravnodušne začudnosti. S obzirom na to da se film toliko brzo kreće i sadrži izuzetnu svežinu i živost, neprimetno je koliko su Alenovi kadrovi dugački. Poznato je da većinu scena voli da snima kao master snimke sa svim glumcima iz date scene sve vreme prisutnim na setu, umesto da prekida kadar, odnosno daje znak za rez nakon svakog dijaloga. Alen u svom izražavanju koristi niz zadivljujući vizuelnih taktika, uključujući i podelu ekrana u kadru u kojima se likovi sa obe strane direktno bave jedni drugima; scena spavaće sobe u kojoj Enin duh ustaje tokom seksa i dosađujući se sedne na stolicu pored kreveta; autobiografske fleš-bekove; titlovi koji otkrivaju šta su likovi stvarno mislili; učenici u đačkim klupama koji se obraćaju gledaocima kao da su odrasli; animirani niz uparivanja Alvija sa opakom vešticom iz Snežane i sedam patuljaka; i način na koji Alvi govori direktno publici. Ovo je film koji uspostavlja estetiku konstantnim prebacivanjem između estetskih vrednosti. Prekidi i kontrasti odražavaju nemirni um autora, koji gledaoce odvraća od očigledne teme scene da bi pronašao ugao koji otkriva vic. Eni Hol je film o čoveku koji je uvek u potrazi za rupama u savršenstvu. O čoveku koji može sve pretvoriti u šalu, a želio bi da nije tako. Iako je ovaj film topla ljubavna priča koja nema srećan kraj, već završava neprikrivenom stvarnošću – slomom idealizovane ljubavne veze – svejedno je kreiran na takav način da gledaocima i dalje uliva dovoljnu dozu utehe. Život možda jeste dolina suza, ali kroz viđenje Vudija Alena to definitivno nije.

    Vudi Alen, američki filmski reditelj, scenarista i glumac, patentirao je lik brbljivog i neurotičnog komičara, izumeo modernu romantično-satiričnu komediju, a pod stare dane sazreo u sjajnog dramatičara. Komedije je usmeravao protiv apsurda današnjeg sveta. U središtu pažnje njegovih satira bili su njujorški intelektualci, prikazani tragikomično bez dlake na jeziku. Nije zaobišao ni veličine poput Dostojevskog, Šopenhauera i Bergmana, parodirajući njihove uzvišene misli u potrazi za smislom života i sveta. Alen je jedan od onih reditelja koje smatramo autorskim. Sve svoje filmove, bilo da su u pitanju drame ili komedije, je napisao, izrežirao a uglavnom i odglumio sam. Kao i većina američkih autora više je cenjen u Evropi, nego kod kuće (i sam iznenađen ovom činjenicom, jednom prilikom je izjavio: Mora da su titlovi jako dobri!). Razlog možda leži u tome da nikad nije snimao istinski komercijalne filmove. Najviše uspeha je imao 70-ih godina prošlog veka kada je cvetala autorska američka kinematografija. Ipak, treba istaći i činjenicu da njegov filozofski pristup ozbiljnim temama, čak i kada je prezentiran uz humor, nikada nije mogao imati masovnu publiku.

 

    Pasionirani je ljubitelj filma. Priznaje da voli snimati filmove u svom brooklynskom susedstvu i to bez puno celodnevnog rada jer voli uživati u životu. Intelektualac, koji obožava sport. Ljubitelj je džeza i redovno, svakog ponedeljka svira klarinet sa svojim bendom. Romantičar, koji pored sporta i džeza obožava mlade dame(naročito glumice) i komičar koji voli raditi drame. Jednoj od već pomenutih mladih dama, glumici i jedno vreme životnoj saputnici – Dajani Kiton posvetio je jedan od svojih najboljih komada – besmrtni Annie Hall, remek delo filmske umetnosti po kojem će ga mnogi zauvek i pamtiti.

 

By Dragan Uzelac