JOHN LENNON - You may say i'm a dreamer

 

JOHN LENNON - You may say i'm a dreamer

 

IN MY LIFE (lagani biografski uvod u temu)

 

Nakon posla i gužvanja u metrou, ležim i odmaram svoje četrdesetogodišnje kosti. Kao da sam utonuo u laki dremež, kad me prenu ženin glas:

Ove tvoje stare naočare za sunce samo mi smetaju. Daj, skloni ih negde ili ih baci, ionako ih već petnaest godina ne nosiš.

Stajala je iznad mene, držeči u ruci moje stare naočare s okruglim ramovima i staklima koje sam mnogo, mnogo voleo.

Ne, nemoj da ih baciš, skloniću ih ja već negde. Trebaju mi.

Negde iz ćoška sobe doputovao je i glas mog dvanaestogodišnjeg sina.

Daj ćale, što se foliraš, zašto bi mogle da ti trebaju?

Nisam mu ništa odgovorio. Mislim da ne bi shvatio. Pitao sam se posmatrajući ga dok gleda TV, da li bi ga to uopšte zanimalo: patike, farmerke, kožnjak, duga plava kosica i nemarno zafrljačena (uslovno rečeno školska) torba, u koju staje dve i po sveske, ali zato potpuno išarana imenima svih mogućih rok grupa. Za neke nikad nisam čuo, ali on kaže da su super. On ni ne zna da nekada nije bilo tako. Nekad smo nosili u školu punu torbu knjiga, štofane pantalonice, uniformu i bedž svog koledža, šimi cipele, sasvim kratku kosu.

A onda se odjednom sve pokrenulo. Neka ogromna snaga povela je mlade da pomere svet malo u stranu, i evo, zato je sada mnogo tog drugačije. Razmišljao sam hoće li se ikada zapitati ko je zaslužan što je on baš takav, tako slobodan, bez klišea, uštogljenog razmišljanja, ponašanja i odevanja i kako je sve počelo. Ali, možda, to i nije tako bitno. Život ide dalje, napred, a ne nazad. Onda je, iznenada, jednog dana, taj isti moj klinac uleteo u moju sobu i teško dišući upitao:

Tata, ko je bio Džon Lenon?

Lennon, ne Lenjin (grafit sa berlinskog zida)

     Kako legenda kaže, bili jednom jedni Beatlesi i sa njima jedan buba-John sa električnom gitarom i otkačenim smislom za humor. Jednog uobičajeno ružnog dana svet im se učini pomalo tupim i dosadnim, te čika John odluči da otkloni tu delimičnu opasnost: dve gitare, bas i bubanj počeše da kotrljaju planetu nekom novom muzičkom vizijom i energijom i zakotrljaše planetu rokenrolom - zauvek.

     Bila bi ovo moderna verzija bajke (bez hepienda, naravno) da čika John i jednom jedni Beatlesi nisu stvarno postojali i učinili nas sve pomalo drugačijima. Bile su to burne šezdesete godine 20. veka kada su Beatlesi, kao što je sam Lennon jednom izjavio stvarali električnu narodnu muziku dvadesetog veka, jednostavno nazvanu rock and roll.

     U prvom naletu inicirali su na muzičkom, društvenom i kulturnom planu velike promene. Vremenom su Beatlesi tražili nove puteve za sebe, oslanjajući se naravno na bogatu tradiciju i muzičku zaostavštinu – pre svega američku. Muzički od yeah – yeah varijante američkih tradicionala načinili su novi žanr, definišući postupno slobodniju formu koju su stalnim eksperimentima unutar kompozicije, neočekivanim harmonijama, višeglasnim pevanjem, uvođenjem tradicije indijske muzike, primenom elektronskih inovacija i novih načina snimanja, stalno nadopunjavali i proširivali. Rušeći dotadašnje predrasude, stalno se menjajući, pionirskim duhom nadahnjujući i nudeći uzbudljive alternative umnogome su ohrabrili hiljade mladih umetnika. Prosto rečeno, digli su radikalnu revoluciju (prvu bez ispaljenog metka i nasilja) na svim frontovima i nije nikakvo čudo da posle njih ništa nije izgledalo isto, niti je moglo biti. Nažalost, jednu zamku zle kobi nisu ni sami izbegli – vremenom su postali žrtve vlastitog uspeha.

In his own write

Upoznao sam ga na žurki u selu Volton. Kao đak bio sam buckast. Kad se tom prilikom oslonio na mene, ukapirao sam da je mortus pijan. Bili smo mladi i, bez obzira na njegove zulufe postali smo drugari. Tetka Mimi koja se o njemu brinula još od malena, obično je govorila da je pametniji nego što se pravi i tako to. Za školske novine je napisao pesmu o pustinjaku koji je rekao: Pošto je moj život disanje, ne smem da ne smem da prestanem da dišem. Ove reči su me odmah naterale da se upitam, ima li tu nečeg dubljeg? Nosio je naočare, pa je to bilo sasvim moguće, ali i bez njih ga nije bilo lako prokljuviti.                             

                                                                                                    Paul McCartney o Johnu Lennonu

 

      John Winston Lennon - gitarista, pevač, kompozitor, pesnik, bivši student umetničkog koledža, pisac, ilustrator, otac, glumac, buntovnik, bogataš, očuh, asketa, farmer, levičar, borac za mir - i šta sve još ne, jedna od najbitnijih ličnosti šezdesetih godina prošlog veka – sve u svemu i zauvek - HEROJ RADNIČKE KLASE.

  Rođen 9. oktobra 1940. u siromašnoj četvrti Liverpula, lučkog grada na severozapadu Engleske. Dete jednog nesretnog braka, tako tipičnog za siromašniju varijantu engleske srednje klase, detinjstvo provodi uz tetku Mimi, koja mu umnogome zamenjuje rano izgubljenu majku (kao i oca koji ih je oboje napustio tokom Johnovog ranog detinjstva).

Čuo sam nešto o mojoj majci i mom starom, nisu me želeli pa su me načinili zvezdom.

     Iz poznanstva sa McCartneyjem nastao je ne samo tandem koji će postati nedostignuto tvoračko jezgro u istoriji moderne muzike, već i jedna sjajna pokretačka snaga koja će umeti sve svoje talente da istera na videlo i čije će delovanje tokom šezdesetih izmeniti mnoge zakonitosti i običaje u životima mladih širom planete, nametnuti nepoznata pravila unutar popularne muzike, celokupnog šou biznisa i ispisati scenario po kojem će se prilagođavati tokovi mnogih kretanja u kulturi naših dana. Međutim, kako je izgledala druga strana te iste medalje uspeha?

Ono što smo jedno vreme radili, bilo je zaista fantastično, objašnjavao je kasnije Lennon. Mislim dok smo svirali straight rock, niko u Engleskoj nije mogao ni da nam se približi. Međutim, čim smo uspeli, izgubili smo oštricu. Postali smo najveći, ali smo se, istovremeno, i prodali. Osećali smo da smo u govnima, jer smo morali da skratimo naš jednočasovni nastup u kome smo uživali na svega dvadeset minuta muzike. I onda smo tih istih dvadeset minuta ponavljali svake večeri. Beatlesi su kao muzičari tada umrli. Zato mi, kao muzičari, nikada nismo napredovali; ubili smo sami sebe da bismo uspeli. I, to je bio naš kraj. Kasnije smo postali tehnički savršeni, studijski umetnici, jer smo, zaista, bili kompetentna ekipa i, u bilo koji medij da si nas ubacio, mi bismo uradili pravu stvar.

     Ideolog legendarnih Beatlesa (1962. – 1970.), bio je njihova najbritkija, najkreativnija, najbeskompromisnija i najkontroverznija ličnost. Autentičan i istinski originalan nikada se nije priklanjao kolotečini, vladajućim ukusima, pomodarstvu ili komercijalizaciji. Upravo ga je iz tih razloga najviše i pogađala opšta fama i laž naduvane priče o slavi i uspehu Beatlesa. Slika koju su kroz medije proturali menadžeri i brojni manipulatori muzičke industrije vremenom je sve više izjedala Lennona iznutra, čineći ga u očima javnosti brutalnim i ciničnim.

Taj posao je bio odvratan, jebeno ponižavajući. Morao si da se do krajnosti ponižavaš da bi bio ono što su bili Bitlsi. I to je ono što sam ja odbijao. Sve se događalo korak po korak, sve dok se nismo našli okruženi totalnim ludilom, u situaciji gde radiš tačno ono što ne želiš da radiš, sa ljudima koje ne možeš da podneseš. U pitanju je bilo čisto ugnjetavanje. Doživljavali smo poniženje od svih redom – srednje klase, ljudi iz šou biznisa, gradonačelnika i svih ostalih. Bili su tako ograničeni i glupi. Svi su pokušavali da nas iskoriste. Za mene je sve to bilo posebno ponižavajuće jer nikada nisam mogao da držim jezik za zubima i uvek sam morao da budem ili pijan ili stoned da bih odoleo njihovom pritisku. Bio je to pravi pakao. Ni kasnije se ništa nije promenilo osim što smo promenili krpe, a ostavili smo da iste drkadžije drže sve u svojim rukama.

     Lennonove poruke, stihovi i druga literarna ostvarenja primana su i tumačena šire i pažljivije od ostalih. Pokušavajući da od svojih umetničkih zanosa uspostavi stvarnost, makar u malom, vlastitom svetu, Lennon ostaje u uspomenama i mimo muzike, kao čovek i humanista željan nečega što se ne nalazi i ne podrazumeva u bogatstvu i slavi. Prisećajući se nostalgično, romantično i sentimentalno (kao strastveni zaluđenik njihovom muzikom i stavovima, pre svega Lennonovim)  muzike Beatlesa, po ko zna koji put uživam (dok pišem ovu strastvenu posvetu jednom od najvećih ljudi u mom životu) u Lenonovim impresivnim autorskim ostvarenjima kao što su sledeće pesme: I won’t be long, Please mr. postman, You really got a hold on me, A hard day’s night, I should have known better, Ifi fell, No reply, Baby’s in black, Rock and roll music, Help, You’ve got to hide your love away, Ticket to ride, Norwegian wood, Girl, In my life, Dizzy miss lizzy, Another girl, Drive my car, Run for your life, All you need is love, I’m only sleeping, Tomorrow never knows, Strawberry fields forever, I am the walrus, Lucy in the sky with diamonds, A day in the life, Dear prudence, Glass onion, Happiness is a warm gun, I’m so tired, Yer blues, Revolution 1 & 9, Across the universe, Give peace a chance, One after 909, Don’t let me down, I’ve got a feeling, Come together, I want you, Because - izuzimajući ovaj put mnogobrojne rok obrade standarda iz rane faze i pesme nastale u tandemu sa Polom McCartneyjem. Lennonov autorski opus doista je impresivan: autor je više od 300 pesama. I to kakvih!

Ja sam umetnik i ne zezam se. Stvarno želim da me porede sa Shakespeareom. Moja konkurencija nije Elvis Presley. Rokenrol je samo medij u kome stvaram.

       Nakon početne, euforične faze Beatlesa i bitlmanije, uspeha na svim listama, koncertima i turnejama širomsveta, kao i znamenitog priznanja od britanske Krune – ordena MBE, dolaze prelomne godine u karijeri benda i životu Lennona.

        Godine 1964. Lennon debituje u svetu književnosti – sredinom marta pojavljuje se njegova prva knjiga In his own write, zbirka kratkih priča i pesama, uvrnutih mladalačkih igara rečima (u stilu Joyceovog brbljanja kako je to lucidno i šeretski sam Johnn opisao) koja prikazuje neobičan duhovni svet inteligentnog šereta, visprenog šaljivdžije i poete. Godinu dana kasnije iz štampe izlazi A spaniard in the works, Lennonova druga knjiga. Bio je to 24. Jun 1965. . U jednom od brojnih intervjua tih godina, John objašnjava vlastito književno iskustvo:

Švrljam ponešto na papiriće i to skupljam po džepovima. Kada se dovoljno nakupi, eto knjige.

Zašto ste nemilosrdni prema ljudima u vašim knjigama?

To je dobar način da ih dokrajčim. Predpostavljam da je to manifestacija nekih mojih prikrivenih okrutnosti. Do sada su knjige bile pretrpane Alisama, Snežanama i Vini Puima. To mi je dojadilo. Ježeći se od toga ustanovio sam novu verziju događanja. To je moja uobičajena kritika, kao što su neki kritičari primetili.

Johne, šta nastojite da kažete u vašim knjigama? Zašto ih ljudi slabo razumeju?

Važno je da ih ja kapiram! Ako bih pisao u normalnom spelovanju, ne bi imalo smisla da ih uopšte pišem. Ne govorim ništa. Tu nema nekih većih poruka.

     U vreme snimanja drugog igranog filma Beatlesa – Help (1965.), na površinu počinje da izbija jedna od mnogih nesavršenosti idiličnog sveta Beatlesa. O čemu je bila reč?

Kada je Help nastao, ja sam stvarno zvao u pomoć. Beatlesi su nam preko svake mere udarili u glavu. Pušili smo marihuanu u ogromnim količinama da niko nije mogao da dođe do nas. Sve vreme smo se smejali bez razloga i svima su se oči caklile.

     Bio je to samo lagani uvod u novu burnu, stvaralačku i životnu fazu novih Beatlesa. Godina 1966. bila je u mnogo čemu prekretnica – novi talasi psihodelije dolazili su u Britaniju sa obala Amerike – rađalo se vreme frikova, halucinogena, rasta hipi pokreta, andergraunda i brojnih pokreta koji će stremiti da iz temelja promene svet. Bežeći kao superzvezde od sivila i monotonije svakodnevnice i klišea u koji su vremenom rutinski upadali, Bitlsi se okreću čudesnom svetu čarobne indijske biljke. Lennon i ekipa tokom leta zauvek napuštaju obavezu ispraznih koncertnih turneja (avgusta 1966. poslednji put nastupaju uživo), tražeći novu inspiraciju u oblacima marihuane, kolažima LSD putovanja i eksperimentalnom studijskom radu. Pomenutu godinu otvara još jedna u nizu šokantnih Lennonovih izjava – tako bolno iskrenih i beskompromisnih. Svet se našao u čudu (pre svih licemeri i malograđanština, sve zajedno sa večnim vladarima).

Hrišćanstvo će nestati. Nestaće i izgubiće značaj. To ne moram da dokazujem. U pravu sam i na kraju će se to pokazati. Mi smo trenutno popularniji od Isusa. Ne znam još šta će pre propasti – rokenrol ili hrišćanstvo. Isus je bio dobar ali njegovi sledbenici su glupaci i primitivci. Što se mene tiče, oni su upropastili hrišćanstvo.

A day in the life

     Priklanjajući se vremenom sve više avangardnim umetničkim stremljenjima, svetu halucinogena, samosatlnim istupima u radu van Beatlesa i početnom političkom angažovanju, Lennon se sve žešće obrušava na jedan od lažnih mitova – mit o Beatlesima, stvoren u kuhinji licemerja i pohlepe beskrupuloznih bogataša i vladara sveta. Neprikosnovena slika o lepoti i bezgrešnosti ideala šezdesetih naglo je tamnela. Lennon u jednom od intervjua razobličava iluzije o famoznim Beatles turnejama:

Turneje Beatlesa nisu bile nimalo legendarne. Bile su to prave narko orgije upriličene od pohlepnih menadžera, dosoljene od kojekakvih grebatora, i zaštićene od korumpirane policije. Naše turneje su bile poput Felinijevog Satirikona. Imali smo takav imidž, kao svi mi imamo supruge i kod nas nema takvih orgija i svih tih sranja, što se dešavaju na turnejama. Ali, naše turneje su bile nešto sasvim drugo od onoga što su ljudi mislili. Svako je imao svoju sobu u hotelu i tu uvek bile nekakve ženske, svakojaki ljudi. Kad bismo stigli u neki grad mi bismo ga rasturili. Nije to bilo obično zezanje. Imam fotografije na kojima četvoronoške izlazim iz javne kuće u Amstrdamu, a policajci bi me pratili do sobe, kako bi sprečili eventualni skandal. Prokleta velika kopilad, to su bili Beatlesi. Moraš da budeš kopile da bi radio sve to što smo mi radili. A Beatlesi su najveća kopilad na svetu. Pa ipak, svi su želeli da održe naš neokaljani imidž. Novinari, svi... zato što su želeli besplatno piće, besplatne kurve i zabavu. Svi su želeli da ostanu u tom društvu. Mi smo bili Cezari. Ko je smeo nešto da nam zameri, kad smo donosili milione funti? Svi su se pravili da ne vide, bilo je podmićivanja policije, političara. Svi smo bili u tome, ne uzimaj nam Rim, naš mali Rim, gde svi možemo da imamo kuće, automobile, ljubavnice, žene, zabavu, piće i drogu. Ako sve to odbaciš Johne, onda si lud!.

     Ni odlazak u Indiju, kod gurua Maharišija, nije mnogo pomogao. Duh i zajedništvo Beatlesa raspadao se po svim šavovima i nestajao kao lanjski sneg.

U Indiju nas je odvelo traganje za sobom. Harrison i ja bili smo jedina dva bitlsa koja su tamo stvarno boravila. Meditacija se pokazala korisnom, i za nas dvojicu je bila odlična vežba duha. Naučio sam da je svako svoj vlastiti učitelj. Uostalom, nisu li Hrist i Muhamed govorili nešto slično – da svako može biti prorok. Da, mi smo svi proroci, mi ljudi.

     Oblaci tame ubrzano su se nadvijali nad sudbinom Beatlesa. Lennonova nova ljubavna veza sa japanskom umetnicom Yoko Ono samo će ubrzati skori kraj. Pod snažnim uticajem svoje buduće supruge Lennon ulazi u mnogo radikalniju životnu i umetničku fazu – snažan zaokret u ciljevima i načinu delovanja. Nakon razlaza sa prvom suprugom, Cynthijom, sa kojom je dobio sina Juliana, on se okreće ka Yoko i svojim potisnutim snovima istresajući nagomilani bes, frustracije i rezignaciju do krajnjih granica radikalizma. Što se muzike tiče, on se okreće nizu uvrnutih, avangardnih eksperimenata, suprotstavljenih u izrazu lizergičnoj Beatles pop-lepršavosti tih godina. Raskol unutar Beatlesa, posebno unutar tvoračkog jezgra Lennon- McCartney postaje sve veći i bolniji. Legendarni Beli album Beatlesa, remek delo koje je nastajalo tokom burne 1968. godine postaje ogledalo razdora – nekadašnji kompaktni bend postaje skupina četvorice individualaca, nezavisnih umetnika. Pesma sa ovog antologijskog rok albuma, na kojem se očituju sva muzička strujanja neponovljivih šezdesetih i koji je na neki način revija raznorodnih stilova te decenije – Revolution 9, zloslutna je najava početka raspada jednog vanvremenskog pop benda i najava bizarnih muzičkih lutanja novog Lennona, radikalizovanog pod uticajem Joko Ono u svakom pogledu – kako u smislu političkog angažovanja i potonjeg radikalizma, tako i radikalizma u avangardnom, umetničkom smislu.

    U konfuznom periodu od kraja 1968. pa sve do zvaničnog raspada Beatlesa, aprila 1970. (mada je priča bila već završena leta 1969., ako ne i ranije) Lenon snima niz samostalnih singlova i albuma - prvi u nizu bio je ekstremni solo projekat – Two virgins (1968.), avangardna i bizarna kolekcija zvukova snimljenih tokom prve zajedničke noći sa Yoko Ono. Cvrkut ptica, zvuci puštanja gasova u stereo tehnici, usporeni i unazad puštani snimci, kao i mnoštvo drugih koještarija (umetničkih provokacija unutar jednog vremena žestog bunta, promena i eksperimentisanja sa svešću i savešću pojedinca i društva), činili su ovaj jedinstveni album žestokom reakcijom Lennona na sve moguće iskonstruisane laži, poniženja i pritiske – kako pohlepne i zlobne industrije, tako i društvenih slojeva koji su godinama pre nastojali da slome nezavisni duh mladog umetnika i žestokog, beskompromisnog buntovnika sa razlogom, dubokim razlogom. Lennonova radikalna reakcija bila je više nego bolna i izazovna pilula za Establišment tih godina – već dovoljno uznemiren i uzdrman građanskim protestima, rasnim i antiratnim nemirima jedne uzavrele epohe. Ako se brutalnom protestu doda i čuveni omot albuma – fotografija na kojoj se John i Yoko pojavljuju potpuno goli (spreda i otpozadi - za svačiji ukus ponešto), intenzitet priče dolazi do usijanja.

   Solo albumi Johna Lennona koji su usledili u narednih godinu dana (a i kasnije) – Life with the lions i The Weding album (oba iz 1969.), još su na bizarniji način produbili eksperiment i Lennonovu potragu za novim, avangardnim vidovima izražavanja vlastitih umetničkih i političkih vizija i stavova. Pomenuti albumi donose još nepristupačnije snimke: čujemo čudesnu mešavinu kakofonije, free jazza, besmislenog ponavljanja reči, radio programa i nekoliko minuta tišine!!!

     Bila je to kap koja je prelila čašu – reakcija Sistema i rigidnog društva gde je sve moralo da bude pod perfidnom kontrolom bila je žestoka i podmukla. U početku, Lennon je uhapšen u sopstvenom stanu (tokom racije, 1968. ) radi posedovanja kanabisa. Naizgled beznačajan događaj (zataškan radi već pomenutih interesa većine), koštaće Lennona mnogih muka u potonjim godinama (godinama još radikalnijeg političkog angažovanja u Americi). Njegova legendarna borba za dobijanje američke useljeničke vize biće više nego mučna epizoda nakon njegovog preseljenja u Ameriku, po raspadu Beatlesa. Ništa manje opasno i bolno neće biti i iskustvo Johna Lennona sa vlastima Britanije i Amerike nakon njegovog konačnog buđenja političke svesti i bunta tokom 1968. – pesma Revolution, kritički intoniran poziv na bojkot svih političkih aktivista sveta koji žele da stvore novi svet nasilnim putem, bila je prva u nizu budućih reakcija na ludilo i propast jednog zabludelog sveta licemerja, pohlepe i ogoljenog zla.

This is the end

    Početkom 1969. Beatlesi su se našli na još jednom zajedničkom projektu. U pitanju je bilo snimanje albuma i filma Let it be. Prvi put, nakon 1966. godine, svet ihje uživo video na jednom javnom nastupu – ovaj put bila je to čuvena svirka na zgradi njihove kompanije Apple, u Saville row 3, London. Cela ta priča pokazala je još jednom neminovnost kraja legende – cela atmosfera tokom snimanja odisala je unutrašnjim nemirom i rastrzanošću unutar benda. Lennon je to video na sledeći način:

Ukratko, bilo je vreme za još jedan Beatles film ili tako nešto. McCartney je hteo da ponovo krenemo na turneju ili da radimo nešto drugo. On je kao sve sredio, pa su počele diskusije gde da idemo i sve to. Bio sam sa Yoko u to vreme i samo trčkarao za njima. Sve vreme sam bio stoned i bolelo me dupe. Kao i ostale. Sve je bilo kao što film pokazuje. Mi, lenje drkadžije, koje sviraju već 20. godina. Odrasli smo ljudi, jebi ga, ne možemo da sedimo i vežbamo. Ja ne mogu, u svakom slučaju. Bilo je to užasno osećanje biti sniman sve vreme. Hteo sam da nas ostave na miru. Dolazili smo u studio u 8 ujutru. Ne možeš praviti muziku u 8 ujutru, okružen reflektorima i ljudima koji te slikaju. Zamalo da izdamo taj album u zaista usranom stanju. Bilo mi je svejedno. Mislio sam da je dobro da ga pustimo i pokažemo ljudima šta nam se događa: mi ne možemo više zajedno, mi ne sviramo više zajedno, ostavite nas na miru.

    I mada je tokom leta 1969. snimljen još jedan album (hronološki poslednje snimke Beatlesa) – Abbey road (objavljen septembra iste godine), remek delo koje je još jednom pokazalo svu raskoš njihovih talenata i kreativnosti, priča o Beatlesima bila je završena. Tokom godine Lennon uglavnom radi na samosatlnim projektima. Nakon venčanja sa Yoko Ono, sve više se angažuje u vodama avangarde i politike – kao pacifista, a potom sve više i kao politički radikal.

Kada smo se venčali (20.mart 1969. Gibraltar), znali smo da nećemo moći da se sklonimo od očiju javnosti za vreme medenog meseca, pa smo odlučili da to iskoristimo za javno opredeljivanje. Sedeli smo sedam dana u krevetu amsterdamskog hotela Hilton protestvujući protiv rata i pričali sa novinarima. Bilo je ludo. Jedan tip se stalno vraćao na Hitlera: Kako možete da imate mir ako se ponovo pojavi neki Hitler?. Yoko mu je rekla da bi pošla sa njim u krevet i da bi bilo dovoljno deset dana da to sredi. Ispalo je da smo na naslovnim stranama listova uspeli da obezbedimo reklamu za mir, umesto uobičajene reklame za rat.

     John Lenon i Yoko Ono snimaju 31. maja u Torontu definitivnu pacifističku himnu Give peace a chance, a potom kao Plastic Ono band učestvuju na rivajvl koncertu posvećenom rok legendama (septembar 1969.), gde nastaje i live album. U bendu se našao i gitaristički virtuoz Eric Clapton, dajući svoj pun doprinos kvalitetu svirke i snimaka. Sledeći Lennonov solo poduhvat bio je žestoki singl Cold turkey, jeziva i bolna ispovest o heroinskoj zavisnosti. Bio je to 24. oktobar 1969.. Dva dana nakon pojave kritički intoniranog singla, Lennon iznova šokira britansku javnost – ovaj put je bio u pitanju otvoren politički protest zbog kolonijalnog ratnog angažovanja Britanije u Africi i podrške kraljevstva američkom ratu u Vijetnamu. John se odlučuje da uz grubo protestno pismo vrati kraljici orden MBE. Britanija mu to nikad neće oprostiti, optužujući ga dodatno i za raspad Beatlesa koji je usledio par meseci kasnije.

    Nakon razlaza Beatlesa Lennon sve češće odlazi u Ameriku. Borba za useljeniču vizu, novi solo projekti i sve otvorenije angažovanje na strani američke levice i radikalnih antidržavnih pokreta obeležiće njegov boravak u Americi. Na emotivnom planu, kao i umetničkom, usledile su godine lečenja emotivnih rana iz prošlosti i doba bitlmanije, Lenonova krajnje iskrena i bolno katarzična reakcija. Njegov angažman na strani radikalnih levičarskih pokreta (usmerenih protiv besmisla rata u Vijetnamu, rasne diskriminacije i borbe za mir u svetu)bio je jedan od pokušaja pražnjenja nagomilanog besa, očaja i rezignacije. Nova američka levica oslobađala je u Lennonu nakupljenu agresiju i sarkazam. Lennon žaoku radikalizma isprva okreće ka sebi i sopstvenim umetničkim lutanjima iz prošlosti u legendarnom intervjuu za časopis Rolling stone, godine 1971. (kasnije objavljen kao knjiga Lennon remembers), Lennon oporo i cinično iznosi svoj osvrt na zlatne šezdesete:

Šta su šezdesete stvarno promenile? Ništa! Nema nevinosti, nema spasa svetu nakon 5000 godina irelevantne civilizacije. Nakon šezdesetih godina ništa se nije dogodilo, osim što smo se svi obukli. Ista je kopilad na vlasti... čine tačno iste stvari, prodaju oružje Južnoj Africi, ubijaju crnce po ulicama. Ljudi žive u jebenoj bedi sa pacovima koji gamižu po njima. Sve je isto, samo što sad imam 30 godina i što mnogo ljudi nosi dugačku kosu.

     Oktobra 1970. John snima svoj prvi zvanični solo album , kultni (i verovatno njegovo najbolje post bitls ostvarenje) – John Lennon – Plastic Ono band. Bio je to zastrašujuće intenzivan, katarzičan, jedak i emotivan album, duhovno čistilište uz obilje primalnih krikova i pražnjenja nakupljenog gneva. Album je prepun genijalnih numera i sirove muzike, kombinovane sa zvucima akustike i esencijalne rok lirike. Pesme poput: God, Love, Mother, Working class hero - nemerljiv su doprinos istoriji i kvalitetu jedne muzike, jednom autentičnom pogledu na sam život i svet. I njegov naslednik, još poznatiji i prijemčiviji, lepršaviji i melodičniji, album Imagine (1971.) bio je ništa manje genijalno delo bivšeg vođe Bitlsa. Ipak, bilo je to delo sa znatno manje oporosti, album prepun lirskih i romantičarskih ugođaja, melodičnih impresija jednog krajnje iskrenog i originalnog čoveka i umetnika. Pesma Imagine ostaće Lennonovim zaštitnim znakom. I kada se činilo da je John Lennon napokon pronašao svoj mir i put ka sreći, usledile su godine kreativne i životne krize: problemi sa američkim vlastima, useljeničkom vizom i praćenjem od strane FBI, narkoticima, izneverenim političkim nadanjima, dvogodičnji razlaz sa Joko Ono i napokon godine potpune muzičke i političke neaktivnosti, godine samoizolacije, posvećene mirnom porodičnom životu.

Sometimes in New York city

     Tokom poslednje decenije života, decenije provedene u Americi, Lennon je postao meta FBI praćenja, meta produžene ruke američkih vlasti i kapitalističkih jastrebova uvek željnih tuđe krvi i novca. Lenonov politički dosije narastao je (tajno) godinama do ogromnih razmera – Lennon je bio samo još jedna žrtva perfidnih političkih igara, žrtva jednog rigidnog i perfidnog sistema koji se hranio krvlju vlastitog naroda (ne štedeći ni ostatak sveta). Verujući i boreći se kao angažovani umetnik i pacifista za neki mnogo bolji i pravedniji svet, Lennon se našao u kandžama multinacionalnog zla koje sebe predstavlja kao vođu međunarodnog demokratskog poretka opšte sreće za sve narode sveta - poretka u kojem bogati postaju sve bogatiji (i bezobzirniji), a siromašni još siromašniji i beznadežniji. Razmišljajući jednom prilikom o mogućoj temeljnoj revoluciji, John u intervjuu objašnjava:

Stalno čitam Morning star da bih video ima li kakve nade, ali ta novina kao da je u 19. veku i kao da je pisana za sredovečne liberalne društvene otpadnike. Trebalo bi da se približimo mladim radnicima, jer su to ljudi koji imaju u sebi najviše idealizma i najmanje straha. Pičili su me zbog toga što sam tražio da se vlast da narodu, tvrdeći da nijedan sloj ne bi trebalo da poseduje vlast. Sranje... Narod nije sloj. Narod, to smo svi mi. Smatram da bi svako trebalo da raspolaže svim dobrima podjednako, i da narod treba da poseduje deo fabrika, i da je njegovo pravo da odredi ko će njima upravljati i ko će šta raditi.

     Prevaren i rezigniran, suočen sa bolnom činjenicom da od očekivane revolucije neće biti ništa (ili bar ništa suštinski bitno, kao i u svim prethodnim slučajevima kroz užas ljudske istorije licemerja i laži) i iscrpljen borbom za boravišnu vizu, Lennon se sredinom sedamdesetih godina povlači u samoizolaciju, prekida odnose sa javnošću i nakon albuma Rock and roll (njegovog zanesenog sećanja na mladalačke dane i ljubav prema izvornom rokenrolu) prestaje sa muzičkim aktivnostima. Sve to jednom prilikom će nazvati eksperiment kućnog života (ubrzo potom miri se sa Yoko i 1976. dobija sa njom sina Shona Lennona).

Pokušavaš da govoriš istinu, mada moraš nešto i da slažeš, jer je cela stvar na neki način laž, neka vrsta foliranja. A ti se nadaš da ćeš ako s nekim budeš iskren uspeti da taj čovek izbaci svoju plastičnu reakciju, da će ti uzvratiti iskrenošću i da će to onda biti vredno svog tvog truda. Međutim, svi igraju istu igru, i zato se često osećam razgolićenim, jer sam iskren sa svima, a oni me onda svi grizu. To je užasno razočarenje!.

     Narednih nekoliko godina života u izolaciji Lennon posvećuje porodici, pre svega svom tek rođenom sinu Šonu. I mada nije izdavao nove albume, on nastavlja sa snimanjem, naslanjajući se na impresivni post-bitls niz sjajnih numera poput: Love, Working class hero, Mother, God, Power to the people, Woman is the nigger of the world, Imagine, Crippled inside, Jealous guy, Mind games,Gime some truth, Instant karma, Happy xmas – war is over, Sunday bloody Sunday, John Sinclair, Woman, Just like starting over, Beautiful boy...

  U međuvremenu, objavljuje singl sa jednom od svojih proročanskih tema – bila je to čudesna, razigrana i ironična pesma, lennonovska Nobody told me.

Everybody's talking and no one says a word
Everybody's making love and no one really cares
There's Nazis in the bathroom just below the stairs
Always something happening and nothing going on
There's always something cooking and nothing in the pot
They're starving back in China so finish what you got

Nobody told me there'd be days like these
Nobody told me there'd be days like these
Nobody told me there'd be days like these
Strange days indeed -- strange days indeed

Everybody's runnin' and no one makes a move
Everyone's a winner and nothing left to lose
There's a little yellow idol to the north of Katmandu
Everybody's flying and no one leaves the ground
Everybody's crying and no one makes a sound
There's a place for us in the movies you just gotta lay around

Nobody told me there'd be days like these
Nobody told me there'd be days like these
Nobody told me there'd be days like these
Strange days indeed -- most peculiar, mama

Everybody's smoking and no one's getting high
Everybody's flying and never touch the sky
There's a UFO over New York and I ain't too surprised

Nobody told me there'd be days like these
Nobody told me there'd be days like these
Nobody told me there'd be days like these
Strange days indeed -- most peculiar, mama

Just like starting over

      Nakon godina eksperimenta kućnog života, 1980., Lennon se odlučuje na povratak ili bolje rečeno novi početak. Novi album – Double fantasy bio je spreman (sa mnoštvom sjajnih pesama kao što su Just like starting over, Beautiful boy (Darling boy), Woman, I’m loosing you). Mnogima se ta želja nije svidela, pre svega novoizabranoj, konzervativnoj američkoj administraciji na čelu sa republikanskim predsednikom Ronaldom Reganom (mada, imena i marionete tu ne igraju bitnu ulogu – konci se vekovima vuku iza pozadine priče, od strane onih koji drže novac, tj. moć). Svet multinacionalnih kompanija i krupnog kapitala uveliko je već bio na putu osvajanja planete, ne želeći ni po koju cenu na vlastitoj demokratskoj putanji bilo kakve prepreke i uticajne pojedince koji mogu da ustalasaju mase spremne na pokoravanje i usrećavanje.

   Sloveći godinama unazad kao jedan od retkih lidera koji je svojom harizmom i snagom poruke mogao da okupi i povede levičarske ili bilo koje druge progresivne i buntovne snage protiv sitema, kao i sve obespravljene ljude (moderne robove) koji su tragali za novom vizijom humanijeg sveta koji ne podrazumeva samo rad, bogaćenje i trošenje kao jedine vrednosti života, Lennon se ponovo našao na udaru. Dosije skupine FBI bio je sjajan alibi za konačan obračun sa nepoželjnim buntovnikom. Sve je bilo spremno za egzekuciju. Čekao se samo pogodan momenat.

Čovek koji je došao u New York sa gomilom traka muzike The Beatles i revolverom, ostvario je svoju ambiciju. Njegovi pucnji odjeknuli su po celom svetu. Ubistvo Lennona imalo je takvo dejstvo, da se u jednom trenutku čitava zemaljska kugla osetila poput sela, potrešena do srži smrću voljenog čoveka.

      Desilo se to na ulicama New Yorka, 8. decembra 1980. godine, negde oko 23 časa – nekoliko revolverskih hitaca ispred čuvene njujorške zgrade Dakota kraj Central parka (da, upravo iste one zgrade u kojoj je slavni Roman Polanski snimio svoj zloslutni film Rosemary’s baby (1968.), najavivši, nesvesno, kraj jedne epohe i nastanak jednog bezbožnog sveta čije lepote i vrednosti danas uživamo) i telo Johna Lennona ležalo je beživotno u lokvi krvi. Beživotno telo Johna Lennona na jednom od pločnika Amerike, mračna scena modernog sveta hipokrizije i laži sa puno zloslutne simbolike.

Kako je moguće da su jednog pevača smatrali tako značajnim, da je njegovo ubistvo odmah upoređeno sa ubistvom jednog predsednika (Johna Kennedyja)? Lennon je bio motorna snaga čitave jedne industrije, ali je njegova smrt stavila tačku na kraj jednog fenomena poznatog pod imenom šezdesete,  iako su se njihove šarene boje u međuvremenu zaprljale, a njihovi ideali zdrobili u cinizam.

    Ironijom sudbine, jedan od poslednjih intervjua Johna Lennona počinje ovako:

Ja Ameriku volim i mrzim. Trebalo je da se rodim u New Yorku, tu pripadam. Svi žele da budu tamo gde se nešto dešava i zato sam ja sada ovde. Tu sam da bih udisao taj vazduh. U Evropu idete da se odmorite, kao u selo.

     A onda se nastavlja u sentimentalnom tonu:

Sa 64 godine, nadam se da ćemo Yoko i ja biti stari i srećan par. Živećemo na obali Irske i prisećati se naših davnih ludosti. Kao klinja mnogo sam se plašio smrti. Sada mi taj strah znači sve manje. Kada smo bili Beatlesi, okruživala nas je brigada telohranitelja zato što smo bili zabrinuti za naše skupocene živote. U meni jedino postoji bojazan od nepoznatog. Okruženi smo iluzijama o ljubavi, ratu, mržnji, miru. Ispred i iza je sfera nepoznatog. Plaši me šta se tamo krije. Verujem da raspolažem sa dva života. Jedan je bajno okončan, drugi upravo počinje. Mislim, divan je bio prvi, ali će drugi biti čak i bolji, jer sam našao svoj unutarnji mir i uspostavio vezu sa Yoko. Imam jednu želju: da umrem pre nje. Postali smo toliko jedno da ja bez nje ne bih umeo dalje.

     Jezivo, odista jezivo. Intenzitet publiciteta koji je dat Lennonovoj smrti sam je po sebi bio ironičan, jer je on bio prva zvezda koja je počela proces demaskiranja veličina. Beatlesi su delovali tako sveže i novo zato što su se ponašali poput običnih momaka; oni su drsko pregazili svete klasne međe, čineći provincijski akcenat, ne samo prihvatljivim već i poželjnim, lansirajući jedan stil otkačenog humora koji je zarazio sve slojeve društva. Međutim, Lennon je otišao mnogo dalje; njegov odbrambeni sistem poprimio je formu britkog sarkazma, jetke arogancije i glatkog odbijanja bilo kakvog kompromisa. Sve što je uradio, kao što je i sam potvrdio, uradio je bez trunke kajanja.

You may say i’m a dreamer but i’m not the only one, i hope some day you’ll join us and the world will live as one.

     Život i delo Johna Lennona ostaju bogatom životnom i kulturnom zaostavštinom čovečanstva, retko dirljivom i sentimentalnom uspomenom na jedno neverovatno vreme kada su ljudi živeli i verovali u neki mnogo bolji, humaniji i pravedniji svet. Vreme koje iz današnjeg ugla moderne apokalipse deluje gotovo nestvarno.

 

   U mom slučaju, John Lennon ostaje početak i kraj životne i kreativne inspiracije, ljubavi prema muzici i pisanoj reči, John Lennon ostaje sve, sve ono lepo u čega čovek veruje i bori se svim srcem do poslednjeg daha. John Lennon ostaje putokaz u svetu stvorenom samo za sanjare i sve one koji stvari gledaju isključivo srcem – ostati dete u srcu do samo kraja, uprkos svim preprekama i izazovima po meni je najveće bogatstvo koje može čoveka da približi večnosti i čistoti ljubavi koja nikad ne prolazi. Počivaj u miru, Johne Lennone!

 

By Dragan Uzelac