Der Steppenwolf von Hermann Hesse

Hari živi u jednoj dimenziji koja je paralelna sa dimenzijom ostatka sveta. On je pesnik, prijatelj muza, kosmopolita, vatreni idealista. Živi u građanskim okvirima ali je stalno u sukobu sa javnim mnjenjem i moralom. Živi apsurdno. Pacifista, antimilitarista, bori se protiv smrti kolektiva, a on sam, kao pojedinac išao je u smrt. Paradoks. Njegov udes se objašnjava njegovom podelom na čoveka i vuka, na duh i nagon, na sveca i razvratnika. Tesno mu je u sopstvenoj koži i njegova unutrašnja borba je borba umnog, uzvišenog, kultivisanog sa onim nagonskim, divljim, haotičnim. Ničeovska borba apolonskog i dionizijskog i nemogućnost usklađivanja ovih principa je ono što dovodi do autodestrukcije. Poput Fausta koji kaže: dve duše se, ah, kriju u mojim grudima, tako Hari misli da su njegove dve duše mnogo za jedne grudi i da će ih rastrgnuti. A možda je Hari samo bio opsednut vučijom dušom koja je prerasla u bolest šizofrenije.

Ne mogu da izdržim dugo ni u pozorištu ni u bioskopu, jedva sam u stanju da pročitam novine, retko kad modernu knjigu, i ne mogu da razumem kakve to naslade i zadovoljstva ljudi traže u prepunim železnicama i hotelima, prenatrpanim kafanama sa nametljivom i sparnom muzikom, po barovima i varijeteima elegantnih, raskošnih gradova. Šta traže po svetskim izložbama, po korzoima, na predavanjima za one koji su željni obrazovanja, na velikim sportskim igralištima. Ja sve te radosti, koje bi mi, najzad, bile pristupačne i radi kojih se hiljade trude i tiskaju, ne mogu da razumem i da učestvujem u njima. A ono što se u meni događa u retkim časovima radosti, što je za mene slast, doživljaj, ekstaza i uzvišenost, to svet voli i traži možda jedino u pesničkim delima, a u životu smatra ludošcu. I odista, ako je svet u pravu, ako su ta muzika po kafanama, te masovne zabave, ti amerikanizovani ljudi, zadovoljni tako sitnim stvarima, u pravu onda sam ja kriv, onda sam lud, onda sam odista, kako sam sebe često nazivao, stepski vuk, životinja koja je zalutala u tuđ i nerazumljiv svet, koja više ne nalazi svoju postojbinu, vazduh i hranu.

Zamislimo da ulazimo u iznajmljenu sobu u kojoj stanuje Hari Haler. Otvaramo vrata. Pretrpana je stvarima. Na zidovima su nalepljene fotografije samo njemu poznatih osoba, tačnije devojke; zatim, slike velikih majstora, takoreći remek-dela i akvareli koje je sam slikao, crteži perspektiva raznih gradova i velikih revolucionara, isečci iz časopisa i slično. Ipak, to nam ne skreće mnogo pažnju. Ono na čemu se zaustavlja naš pogled su knjige. Nalaze se svuda. U ormarima, na stolovima, stolicama, krevetu i podu. Nervnom sistemu, preko čula mirisa zasmetao je dim cigareta koji obavija sve i koji se uvukao u svaki predmet. Dakle, osim knjiga najuočljivije su pepeljare prepune opušaka i prazne boce raznih alkoholnih pića. U svom ovom neredu uočavamo i jedan buket cveća, ali nam je nepoznata vrsta. Zaključujemo da je Hari posvećen razmišljanju i knjigama.

On je čovek koji je obdaren intelektom i možemo reći da zna mnogo, ali ono što ne zna je da bude zadovoljan sobom i svojim životom. Hari je po prirodi nezadovoljan, a prisetimo se Heraklita koji kaže: sudbina je čovekov karakter. Ne možemo sa sigurnošću tvrditi da je Hari znao, ali je bar naslućivao da nije čovek. Zapravo, da nije samo čovek, već i vuk. I to vuk iz stepe. Vuk samotnjak. Kada bi Hariju kao čoveku dolazila neka lepa misao ili neko plemenito osećanje, vuk u njemu bi iskezio zube, smejao bi se i pokazivao ironiju. Za vuka svaka čovečja delatnost postajala je komična, glupa i sujetna. Tako je bilo i kada bi se Hari osećao kao vuk, kada bi iskezio zube na druge i kada bi osećao mržnju ljudska priroda bi ga nazivala zverju. Duboko je bio nesrećan zbog dualnosti svog bića, jer svi koji su ga voleli, voleli su samo jednu njegovu stranu, a svaki čovek želi da bude voljen kao celina. Neki su ga voljeli kao prefinjenog i mudrog čoveka, pa su bili razočarani otkrivajući vuka. Takođe, veliko razočaranje su doživljavali i oni koji su voleli vuka u njemu, slobodu, ono divlje, neukrotivo i opasno, pa bi otkrili ljudsku dobrotu i nežnost.

Ljudi sličnih Hariju najviše ima među umetnicima. Svi ti ljudi u sebi imaju dve duše, dva bića, u njima ima božanskog i satanskog. O ovom antagonizmu Šarl Bodler peva u svojoj Himni ljubavi kad se pita: oj, lepoto, da li si iz raja ili pakla? Ipak, Andre Žid je najbolje definisao estetski fenomen kazujući da je umetnost burma na venčanju raja i pakla. Ovakvi ljudi su sposobni da budu srećni i da osećaju patnju celog sveta, a život im je pun nespokoja. Hari je želeo da bude slobodan i nezavisan. Usamljenost mu je to omogućavala, niko nije mogao da mu naređuje, a kasnije je uvideo da je ostao potpuno sam, otcepljen od ostatka sveta. To što mu je bila svrha, postalo je udes. Vremenom su ga se ljudi sve manje ticali, pa se čak ni on sam sebe više nije ticao, a njegova sloboda bila je jednaka smrti.

Onako kako se ja sada oblačim i izlazim da posetim profesora i izmenjam s njim niz manje-više lažnih učtivih reči, iako to u stvari ne želim, tako živi i radi većina ljudi iz dana u dan, iz časa u čas, silom, ne želeći to u stvari. Oni se posećuju,vode razgovore, sede određen broj časova u svojoj kancelariji, sve to silom, mehanički, bez volje, a sve bi to mogle da obave i mašine, ili da se uopšte izostavi. A baš ta mehaničnost, čiji tok ne prestaje, baš ona ih sprečava da, kao ja, podvrgnu kritici sopstveni život, svu njegovu glupost i plitkost, njegovu problematičnost što se odvratno kezi, da upoznaju i osete svu njegovu beznadežnu tugu prazninu.

Hari Haler, piščev dvojnik i lik koji personifikuje probleme modernog čoveka, nalazi se u sukobu sa sobom i svetom koji ga okružuje, kao stepski vuk, životinja koja simbolizuje usamljenost i nemir. Hesse je u potrazi za izlazom iz postojeće šizofrene podvojenosti čoveka i oslobađanjem od normi malograđanskog konformizma. On ga napokon i nalazi u humoru kao stanju duha koje ostvaruje zahteve životne mudrosti.

Ko hoće nešto drugo i u sebi nosi nešto drugo, ono junačko i lepo, ko obožava velike pesnike ili svece, taj je budala i Don Kihot. U pravu si, Stepski vuče, po hiljadu puta u pravu, pa ipak moraš da propadneš. Tvoji zahtevi su odviše visoki, tvoja glad prevelika za ovaj jednostavni i nemarni svet, zadovoljan tako sitnim stvarima, koje te odbacuju od sebe jer ti za njega imaš jednu suvišnu dimenziju. Ko danas hoće da živi i da uživa u tome, ne sme da bude kao što smo ti i ja. Ko umesto ciguljanja traži muziku, umesto razonode radosti, umesto novca dušu, ko umesto špekulisanja traži istinski rad, a umesto igre istinsku strast, tome ovaj lepuškasti svet ne može biti otadžbina. Trenutno mislim na Mocarta. Kako je bilo s njim? Ko je u njegovo vreme vladao svetom, skidao kajmak, davao ton i ko je onda nešto značio: Mocart ili ljudi koji su pravili trgovačke poslove, Mocart ili plitki, prosečni ljudi? A kako je umro i kako je sahranjen? I zato mislim da je uvek bilo tako da će uvek biti, a ono što škole nazivaju, istorijom sveta i što iz nje treba naučiti napamet u cilju obrazovanja, sa svim herojima, genijima, velikim delima i osećanjima, samo je obmana koju su izmislili učitelji u prosvetne svrhe, da bi deca bila nečim zabavljena, za vreme propisanih školskih godina. Uvek je bilo tako, i uvek će biti, da svet, novac i vlast pripadaju sitnim i plitkim ljudima, a ostalim, pravim ljudima da ne pripada ništa. Ništa sem smrti.

Hessenova knjiga koja je imala najveći odjek šezdesetih godina dvadesetog veka, doba radikalnih, buntovnih pokreta poput bitnika i hipija, doba rokenrola, građanskih protesta i eksperimentisanja svešću, kraja modernizma i poslednjeg velikog bunta protiv sveta materijalističke ispraznosti, konzumerizma i gramzivosti bila je Steppenwolf (1927.), po kojoj je imenovan niz rock bendova i teatarskih društava. Priča o muškarcu srednjih godina koji se osećao otuđeno od sebe koliko i od društva, roman je koji je privukao kontrakulturu delimično zato što se činilo da njezin halucinacijski stil nalikuje iskustvima izazvanim drogama koje šire um. Bivši harvardski psiholog i evanđelist LSD-a Timothy Leary kanonizovao je Hessea za majstora-vodiča psihodelije i savetovao svoje učenike: Pre LSD sesije pročitajte Siddharthu i Steppenwolfa. Ipak, osim doživotne zavisnosti o vinu i duvanu, Hessea nije zanimala droga. Što je još tačnije, bojao se i svim se moćima opirao gubitku sebe koje je Leary tražio i našao u psihodeličnom iskustvu.