PINK FLOYD: "Meddle"

Gotovo preslikana priča (bez horova i orkestara) ponovila se i sa narednim Pink Floyd albumom, ne umanjujući značaj i snagu njihove originalne muzike i doslednosti. U pitanju je bio album Meddle, koji se pojavio novembra 1971. godine. Grupe se često raspadnu kada se ljudi uvrnu i ne mogu da stvore nove stvari, a to se nama desilo 1971. godine, objašnjavao je Waters problem u kojem su se našli Floydi, kao i većina bendova tih prelomnih godina. Kritika je prilično ravnodušno i hladno dočekala novi Pink Floyd album, smatrajući ga manje–više duplikatom po formi albuma Atom Heart Mother. Ipak bilo je tu mnogo nove vatre, dinamike, ideja, dobre svirke i standardnih Pink Floyd uvrtanja. Na neki način bila je to kreativna i idejna prekretnica benda Pink Floyd – kraj kosmičke, psihodelične ere i silazak na planetu Zemlju, početak priče koju će u narednih 5 albuma (od Dark side of the moon do Final cut) kreirati Roger Waters, njegova sociološka i psihološka studija sveta sa mnogo konkretnijim, manje eksperimentalnim zvukom benda, više oslonjenim na klasičnije viđenje rock and rolla uz standardno maestralni studijski i koncertni perfekcionizam Floyda.

You say the hill's too steep to climb
Chiding
You say you'd like to see me try
Climbing

You pick the place and I'll choose the time
And I'll climb the hill in my own way
Just wait a while for the right day

And as I rise above
The tree-line and the clouds
I look down
Hear the sound
Of the things you said today

Fearlessly the idiot faced the crowd
Smiling
Merciless the magistrate turns 'round
Frowning

And who's the fool who wears the crown
Go down in your own way
And everyday is the right day

And as you rise above
The fear-lines in his brow
You look down
Hear the sound
Of the faces in the crowd

Kažeš da je brdo prestrmo da bi se popeo
Šiding
Kažeš da bi voleo da me vidiš da pokušam sa
penjanjem

Ti biraš mesto a ja ću izabrati vreme
A ja ću se popeti na brdo na svoj način
Samo sačekaj malo za pravi dan

I dok se dižem iznad
drvoreda i oblaka
gledam dole
Čuj zvuk
stvari koje si danas rekao

Neustrašivo se idiot suočio sa gomilom
Nasmejani
Nemilosrdni sudija se okreće mršteći se
A

ko je budala koja nosi krunu
Spusti se u tvoju svoj put
I svaki dan je pravi dan

I dok se dižeš iznad
Bore straha na njegovom obrvu
Gledaš dole
Čujte zvuk
lica u gomili

Watersova One of These Days uleće brutalno snažno sa naglašenim bas uvodom (uz malu pomoć Gilmoura na drugoj bas gitari i console steel gitari) olujne snage. Jednostavna melodija veoma ubedljivo odsvirana krećući se zadivljujućom silinom orkana, od početnog huka vetra, taktova bas gitare propuštenih kroz eho efekat, kreće energično prženje Floyda kao u vreme kada su se sredinom šezdesetih kao grupa studenata probijali na sceni izvodeći čudesne verzije ritam i bluz standarda. Šestominutni orkan razara svojom energičnošću bilo kakvu pomisao na nedostatak volje i inspiracije, budeći novu nadu unutar magičnog teatra Pink Floyd pozornice nadrealnih i psihodeličnih frikova. Opuštanje sledi uz nežne talase ljubavne teme A Pillow of Winds i Gilmourov prepoznatljivi, ležerni i setni vokal. Suptilna, topla, obogaćena slajdom i daleka ona lagano plovi na talasima suzdržanosti britanskog duha i nepokolebljivosti koja se nikad ne predaje, uprkos svemu. Lagani i tihi povetarac u punim jedrima Pink Floyd krstarice.

Oblak paperja se vuče oko mene

Omekšavajući zvuk

Vreme je za spavanje kada moja ljubav legne pokraj mene

I ona lagano diše, sveće se gase

Kada noć padne ti zaključavaš vrata

Knjiga padne na pod

Poput tame koja se spušta i talasa koji se kotrljaju

Doba se promeni i vetar postane topao

Sada se sova budi, i labud spava

Pogledaj san, san je nestao

Zelena polja, hladna kiša

Spusta se u zelenoj zori

I duboko ispod zemlje su rani jutarnji zvuci

I ja se spuštam

Vreme je za spavanje kada moja ljubav legne pokraj mene

I ona lagano diše

I ja se uzdižem kao ptica,

Unutar izmaglice, čim prvi zraci dotaknu nebo

I noćni vetrovi utihnu.

Predivna Fearless takođe mirno i nadmoćno teče u dobrom duhu Davida Gilmoura (pričajući priču o pojedincu koji snažnom verom i upornošću uspeva nemoguće i suprotstavlja se gomili koja pokušava da ga obeshrabri i ponizi u njegovim namerama da uspe, istera vlastite snove), putujući ka luci neustrašivih, ka legendarnom Anfield Roadu, domu navijača FC Liverpool, čija se navijačka himna You’ll Never Walk Alone već decenijama prolama svetom ostrvskog i svetskog fudbala. Ovu pesmu sa posebnom emocijom nosim u srcu – i kao veliki ljubitelj Pink Floyda i kao još vatreniji pristalica fudbalskog kluba Liverpool – grada Beatlesa i neuništivog duha vedrine Ostrva. Kada zagrmi You’ll Never Walk Alone na kraju Neustrašivih srce mi uvek zaigra u posebnom Reds & Pink Floyd ritmu. Na moju veliku žalost, ono što sam naknadno saznao o razlogu zašto se himna navijača Liverpoola našla na kraju sjajne Fearless nije me baš oduševilo, ali... Naime, u pitanju je bila šala na račun meni dragog Watersa kao velikog navijača Arsenala – ali nema ljutnje, ljubav je ljubav, ovako ili onako.

Kažeš da je brdo previšo strmo da bi se popeo, penjući se

kažeš da bi me voleo videti da ja to pokušam, penjući se

Ti odredi mesto,ja ću odrediti vreme

I popeću se na brdo na svoj način

Samo sačekaj malo pravi dan

A kada se budem uzdigao iznad drvoreda i oblaka

gledaću dole slušajući zvukove

Onoga što si danas rekao

Neustrašiv idiot suočen sa gomilom, smeješ se

Nemilosrdni sudija se okreće, mršti se

I ko je budala koja nosi krunu?

Za tebe nema sumnje

I svaki dan je pravi dan

i dok se uzdižeš u linijama straha na njegovom čelu

Pogledaj dole, slušaj zvukove lica u gomili

Razdragana San Tropez priziva Watersovim ironičnim vokalom lepote hedonizma, dok neverovatni Seamus (blues) zatvara prvu stranu Meddle albuma. Kako je David Gilmour uspeo da nagovori psa da peva blues (upravo tako, uz zvuk usne harmonike Gilmoura i Watersa kao starog bluzera na gitari) nikada nikome neće biti jasno, ali bio je to još jedan uvrnut Pink Floyd pogotak i ustupak neobičnom ludilu rokerola. Lenjava atmosfera pesme, dobri stari blues, zvuk klavira i gitare i zavijanje psa u najboljem bluz maniru. Fantastično! Kao veliki ljubitelj bluza mogu sa ogromnim zadovoljstvom da se od srca nasmejem. Bravo za genijalne maestre Floyde!

I was in the kitchen

Seamus, that's the dog was outside

Well, I was in the kitchen

Seamus, my old hound was outside

Well, you know the sun was sinking slowly

But my hound just sat right down and cried

Bio sam u kuhinji

Seamus, to je pas, bio je napolju

Dakle, bio sam u kuhinji

Moj stari pas Seamus bio je napolju

Pa, znaš, sunce je polako zalazilo

A moj pas je samo seo i plakao

Seamus je predstavljao blues odmak od nekih ozbiljnijih i politički nabijenih pesama Pink Floyda. Seamus je laganija pesma (veoma relaksirajući snimak, prigušena melanholična atmosfera Pink Floyda na razmeđi uzburkane psihodelične prošlosti i novog uzleta koji je sledio sa Dark Side Of The Moon) koja se vrti oko psa po imenu Seamus. Pas je bio u vlasništvu inženjera za snimanje u studiju Abbey Road u kojem su Pink Floyd snimali album Meddle. Pas je jednostavno ušao u studio i počeo zavijati uz muziku. Članovi benda su uživali u zvuku i odlučili su u pesmu uklopiti Seamusovo zavijanje.

Seamus je zavijao uz akustičnu gitaru Davida Gilmoura (akustična slide gitara s otvorenim D štimom), njegovu usnu harmoniku i lenjavi Gilmourov vokal, a ostatak benda je uživao u zvuku (Roger Waters svira bas, dok je za klavir zadužen Richard Wright). Pink Floyd je bio na zlom glasu zbog svoje sklonosti eksperimentisanju s neobičnim zvukovima i njihovom uključivanju u svoju muziku. Dakle, uključivanje Seamusovog zavijanja u pesmu odgovara etosu muzičkog eksperimentisanja benda. Ipak, uprkos progresivnosti njihove muzike i kasnijem sve izraženijem političkom angažmanu (sociološkim studijama pod sve snažnijim uticajem Rogera Watersa kao idejnog vođe i glavnog kreativca, tekstopisca benda), ne treba da čudi blues osnova Floyda u ovoj jedinstvenoj numeri uzimajući u obzir Watersovu staru ljubav upravo prema bluesu (kao i istoriju početaka benda koji su radili obrade mnogih rhythm and blues standarda u pionirskoj fazi probijanja na sceni, sredinom šezdesetih, vremenu traženja vlastitog zvuka).

Ime Seamus je uobičajeno irsko ime koje znači James. Inženjer snimanja čiji je pas inspiracija za pesmu je Sean O'Mahoney, koji je bio irskog porekla. Pink Floyd nazvali su psa Seamus kako bi odražavali vlasnikovo irsko nasleđe.

Posebnu draž ovoj jedinstvenoj blues pesmi Pink Floyda daje otkačena live verzija snimljena za potrebe kultnog filma (u režiji Adriana Mabena) Pink Floyd at Pompeii (1972.). U ovoj (instrumentalnoj) verziji pesme autor David Gilmor umesto pevanja svira usnu harmoniku, dok je stari blues man Roger Waters zadužen za solo gitaru (sjajna izvedba na jednom od Gilmourovih Stratocastera). Na snimku gledamo veoma opuštenu ekipu Floyda (pored pomenutog dvojca tu se pojavljuje i Richard Wright koji drži mikrofon i ozvučava bluzersko zavijanje psa). Glavni vokal ovaj put je pripao ženki ruskog hrta – borzoi, po imenu Nobs (koja je pripadala Madonni Bouglione, ćerki direktora cirkusa Josepha Bouglionea). Pesma je po psu preimenovana u Mademoiselle Nobs i predstavljala je jedinstven blues ugođaj u celokupnoj istoriji ovog muzičkog pravca.

Druga strana Pink Floyd albuma Meddle (1971.) ostavljena je u celosti za još jedno epsko ostvarenje - Echoes, dugačko, kontemplativno remek delo Pink Floyd magije, uz obilje pritajene sete, smirenosti, meditativnosti, prefinjene Gilmourove gitare koja klizi na moćnoj podlozi elegičnog Pink Floyd dodira. Ubistveno Floydovski celim putem, bio je komentar časopisa Rolling Stone. Sjajni vokali Wrighta i Gilmoura, puno lirskog ugođaja i elegičnih zanosa uz Watersov lirični, filozofsko produbljen tekst, promena tempa i građenja atmosfere strahopoštovanja i putovanja kroz vreme. Odmerene solaže i gruvanje ritam sekcije, džezirane sekvence, sjajna, uzbudljiva dinamika i razrada teme u stilu ehoa talasa i nadiranja čudesne plime energije. Čitav bend briljira u duhu opuštene session svirke i Gilmourovih gitarskih uzleta (u pitanju je svakako jedna od najboljih Floyd kompozicija sa setnom notom elegancije, dramske atmosfere, zapleta i one tanane niti koja ostaje neizreciva i koja ih je učinila jednim od najboljih bendova svih vremena). Briljantnih dvadeset i nešto minuta plesa na laganoj vatri Pink Floyda.

Monumentalna svita Echoes numera je koja zatvara album Meddle, ispunjavajući neizrecivom kreativnom lepotom, unutar svojih 23:31 minuta trajanja čitavu B stranu ploče, nekadašnjeg vinilnog zapisa muzičke Pink Floyd improvizacije i ambijentalnih zvučnih efekata. Za potrebe kultnog Pink Floyd filma, snimljenog unutar amfiteatra nekadašnje rimske prošlosti – Live at Pompeii(1972.) ova epska kompozicija podeljena je u dva dela (kao što je prvobitno i sastavljena iz niza zasebnih, nezavisnih fragmenata u čijem su komponovanju učestvovala sva četvorica Floyda) pleneći svojom zvučnom kulisom i vizuelnom atraktivnošću jednog od najboljih rokenrol snimaka. Bio je to multimedijalni freak a la Pink Floyd show neviđene kreativne energije i suptilnosti, video zapis dostojan jednog Antonionija ili bilo kog drugog avangardnog filmaša. Echoes se izvorno zvao Return to The Sun Of Nothing i prvi put je izveden, s tim naslovom, 15. maja 1971. na Garden Partyju u londonskoj Crystal Palace. Pesma označava važan iskorak u temama kojih se Pink Floyd inače dotiče: pažnja benda, koji je polako napuštao psihodelični imaginarijum Syda Barretta, usmerava se ovom pesmom prema ljudskoj dimenziji i interakciji među nama. Echoes upravo opisuje potencijal koji poseduje čovečanstvo, potencijal koji ostaje neispoljen, ugušen ljudskim ambicijama, jurnjavom za uspehom, moći i novcem. Cela pesma, čudesna Pink Floyd epopeja poziv je na meditaciju, ponovno spajanje sa svemirom, punoću harmonije. Bio je to vanvremenski Pink Floyd poziv čovečanstvu na napuštanje individualizma, poziv na solidarnost i traženje bitnog, univerzalne empatije. Bio je to deo jedinstvene Pink Floyd duhovne potrage, njihove muzičke evolucije koja će ih dovesti do statusa jednog od najznačajnihih bendova u celokupnoj povesti rock and roll muzike.

Echoes započinje čudesnim ping zvukom (eho efekat koji slušaoca meditativno, hipnotički uvodi u epsku temu) proizvedenim na klaviru Richarda Wrighta i propuštenim kao signal kroz Lesli zvučnike. Na antologijski eho efekat Wrightovog klavira, efekat psihodelično-avangardnog Pink Floyd eksperimentatora i jednog od glavnih arhitekata osobenog Pink Floyd elektronskog zvuka (verovatno najznačajnijeg muzičara unutar čudesne, četvoročlane skupine Kembridža) nadovezuje se klizeći zvuk melanholične Gilmourove gitare (kontemplativan, strukturno smešten između C mola i F dura).

Negde na sredini epske teme pesma ponire u turobne ponore nemira, jeze, straha i vapaja, tako vešto dočaranih Wrightovom instrumentacijom i efektom uznemirujuće oluje, neprijatne jeze usamljenosti, zloslutnih ptica, krika, odjeka straha od smrti i nepoznatog, nataloženih u čoveku kroz vekove bitisanja. Središnji, uznemirujući, zloslutni, mračni deo započinje vetrovitim krešendom. Roger Waters koristi gitarski slajd na svojim žicama za bas gitaru. Jezivi zvuk krika albatrosa proizveden je Gilmourovom gitarom: Zvuk gitare u srednjem delu numere Echoes stvoren je nehotice Gilmurovim uključivanjem wahwah pedale unazad - objašnjavao je kasnije Nick Mason. Apokaliptičnost atmosfere nadograđuje veličanstveni zvuk Wrightovih Hammond orgulja. Nakon nekoliko minuta jezive iskonske tame, beznađa i najave apokalipse, zvuk novih odjeka i Wrightovih orgulja najavljuju ponovno izranjanje iz zloslutne tame i prodor ka svetlosti. Bend nastavlja plovidnu na talasima ehoa mirnijim vodama zaobišavši po ko zna koji put podvodne hridi nepreglednog okeana prošlosti i prvobitnog kosmičkog haosa.

Overhead the albatross hangs motionless upon the air

And deep beneath the rolling waves in labyrinths of coral caves

The echo of a distant tide

Comes willowing across the sand

And everything is green and submarine

And no one showed us to the land

And no one knows the wheres or whys

But something stirs and something tries

And starts to climb towards the light

Strangers passing in the street

By chance two separate glances meet

And I am you and what I see is me

And do I take you by the hand

And lead you through the land

And help me understand the best I can

And no one calls us to move on

And no one forces down our eyes

No one speaks

And no one tries

No one flies around the sun

Cloudless every day you fall upon my waking eyes

Inviting and inciting me to rise

And through the window in the wall

Come streaming in on sunlight wings

A million bright ambassadors of morning

And no one sings me lullabies

And no one makes me close my eyes

So I throw the windows wide

And call to you across the sky.

Albatros iznad zemlje

Nepokretno visi u zraku

A u dubinama, pomicanje valova

U labirintima koraljnih špilja

Odjek davnog vremena

Dolazi leteći preko pijeska

I sve je zeleno i pod morem

Nitko nas nije pokazao zemlji,

Nitko ne zna odgovore na sva ''gdje'' ili ''zašto''

Ali nešto se probuđuje

I pokušava se uspeti ka svijetlu

Stranci prelaze ulicu,

Slučajno se pogledavajući

A ja sam ti, i ono što vidim sam ja

Dal da te uzmem za ruku i vodim kroz zemlju

Da si pomognem shvatiti najbolje što mogu?

Nitko nas ne zove da krenemo dalje,

Nitko nam ne obara pogled

I nitko ne govori,

Nitko ne pokušava,

Nitko ne leti oko sunca

Tvoja vedrina svaki dan pada na moje budne oči

Pozivajući me i potičući me da se ustanem

A kroz prozor na zidu

Milijun sjajnih ambasadora jutra

Ulaze strujeći na krilima sunca

I nitko mi ne pjeva uspavanke

I nitko me ne tjera da zatvorim oči

Zato širom otvaram prozore

I pozivam te preko neba…

Echoes je remek delo Pink Floyda nastalo iz zbirke zasebnih muzičkih eksperimenata članova grupe tokom vremena, mnoštva sati provedenih u legendarnim Abbey Road studijima Londona. Prvobitni naziv numere: Return of the Son of Nothing kreacija je nastala kao proizvod Pink Floyd improvizacija, brojnih studijskih eksperimentisanja koja su pažljivo beležena na trake, a potom im se bend vremenom vraćao, izvlačeći iz njih umetničku esenciju, bit novih numera koje su se sklapale tokom njihovog jedinstvenog kreativnog umetničkog delovanja. Časopis Rolling Stone opisao je mumeru Echoes kao slušnu ekstravaganciju Pink Floyda, dvadesettrominutni komad koji stare teme i melodijske linije razvija na nov, kreativan način, dodajući elegantne segmente na basu i bubnjevima i zadivljujući Gilmurov solo, dopunjujući impresivan elektronski izlet Floyda u nepoznato. Pesma Echoes predstavljala je moćni Pink Floyd omaž minimalističkom avangardnom kompozitoru Terryju Reallyju. Roger Waters, idejni vođa benda i autor teksta pesme rekao je sledeće: Pesmom Echoes pokušao sam opisati potencijal koji ljudi imaju da prepoznaju ljudskost i odgovore na nju empatijom, a ne antipatijom. Takođe je u mnogim intervjuima izjavio da je ova pesma ideološki prethodnik The Dark Side Of The Moon, jer je u Echoes muziku Pink Floyda počeo fokusirati na ljude i probleme s kojima se čovečanstvo suočava, a ne na fantastična svemirska putovanja i psihodelične slike.

Stihovi pesme Echoes nisu Rogerovi najbolji, iako se neretko referišu na duboko ukorenjene probleme u svakom ljudskom biću. Prvi stih evocira podmorsko okruženje pesme, što može biti alegorija za podsvest. U zadnjem delu prvog stiha, i kroz celu pesmu, postoje stihovi koji se mogu protumačiti kao odnosi na borbu svakog pojedinca da se oslobodi zavisnosti (posebno o autoritetima, onima koji navodno znaju gde i zašto ), te uspostaviti vlastiti nezavisni identitet. Roger je u to doba svog života počeo shvatati da treba uhvatiti u ruke vlastitu sudbinu i usmeriti je u željenom smeru. Drugi stih zamagljuje uočene razlike među pojedincima, pozivajući se na istinsko jedinstvo ljudi, gde svako traži i osećaj individualnosti i osećaj jedinstva sa svojim bližnjima. Ovde postoji osećaj slobode, jer niko nas ne zove da idemo dalje, odnosno niko više ne provodi kodeks ponašanja. Poslednji stih otkriva osećaj nove zore koja dolazi s istinskom nezavisnošću; a ipak pevač, osećajući se sam, doziva suputnika, završavajući s osećajem da želi da mu neko peva uspavanke i da mu ipak zatvori oči...

Muzički esejista Noah Lefevre na sledeći način vidi pesmu Echoes:

Pink Floyd je pronašao pravu količinu eksperimentisanja kako bi u svoju pesmu stavio ambijentalni deo koji služi da vas uroni u lirske teme pesme. Stavlja vas u okean, ali vas takođe stavlja samog bez tople ugode melodije. To je hladnoća sveta natopljenog antipatijom. ...baš kad smo u najvećoj nevolji, Pink Floyd ponovno uvode poznati zvuk. Taj ping je prvi zvuk koji čujete u odjecima. …Ping je iskra ljudske empatije ljudskog iskustva. To je utopijsko obećanje zajedništva koje zove kroz vreme, zov iz dubine okeana.

Ustreptalim zvukom bend mirno uplovljava u luku na kraju avanture, nošen duhom emotivnih vokalnih deonica i usijanom gitarom na džeziranim session talasima melodije. Na kraju puta, na kraju Meddle albuma nalazi se konačni smiraj duše i neki novi eho koji svima uliva nadu kada na momente posustanemo ili jednostavno pomislimo da ne možemo više i dalje. Odjeci Pink Floyd zvuka duhovna su hrana i ritam srca koje nikad ne posustaje - veličanstveni let Pink Floyd albatrosa.