WORKING CLASS HERO (Heroj radničke klase) (1970.)

WORKING CLASS HERO (Heroj radničke klase) (1970.)

John Lennon (9. october 1940. Liverpool – 8. december 1980. New York ), gitarista, pevač i kompozitor legendarnih The Beatlesa (1962‒1970) ostaće zauvek upamćen u svetu rock ’n’ rolla kao autor mnogih neprevaziđenih pesama, beskompromisni i slobodoumni umetnik i buntovnik bez razloga, duhoviti cinik nesklon konformizmu uvek spreman da iskreno o svemu kaže ono što zapravo misli, ideolog jednog od najslavnijih bendova koji je bez ispaljenog metka podigao revoluciju na svim frontovima i osvojio lepotom i muzikom svet. Lennon je bio najbritkija i najkontroverznija ličnost liverpulskih čupavaca, autentičan i istinski originalan umetnik i čovek koji se nikada nije priklanjao kolotečini, vladajućim ukusima, pomodarstvu i opštoj komercijalizaciji svega i svakoga.

Istovremeno, rastom popularnosti The Beatlesa i njihovim sve većim uticajem u svetu, zahvaćen vrtlogom društvenih promena tokom šezdesetih godina 20. veka, turbulencijom antiratnih protesta, studentskih nemira i borbe za građanska prava, Lennon vremenom postaje jedan od najbitnijih predvodnika borbe za mir u svetu, pacifista, levičar i revolucionar sa gitarom u ruci, trn u oku moćnika Velike Britanije i Amerike, pre svih.

Nakon što će na White albumu The Beatlesa (1968) dati svoje viđenje (još uvek sa zadrškom i dozom skepse) radikalne promene sveta u pesmi Revolution, a već naredne godine svetu ispevati pacifističku himnu Give peace a chance, Lennon će se posle zvaničnog raspada The Beatlesa (1970) okrenuti mnogo iskrenijoj i ogoljenijoj solo karijeri i sa suprugom Yoko Ono krenuti put Amerike. Krenuće kao bivši The Beatles i politički aktivista u obećanu zemlju (koja ga nikako neće prihvatati i razumeti) i beskompromisno i hrabro stati na stranu radikalnih levičarskih pokreta, vremenom postajući glavna meta praćenja i zavere od strane ozloglašenog FBI.

Prva od pomenutih, Lennonov poziv na revoluciju, pesma Working Class Hero (sa kultnog, prvog pravog i verovatno njegovog najboljeg solo albuma ‒ John Lennon/Plastic Ono band 1970) predstavljala je zajedljivu lenonovsku kritiku razlika među socijalnim klasama ili, po rečima samog autora bila je to pesma koja govori o radniku koji se probija u tzv. srednju klasu, tj. mašinu (za mlevenje ljudskog mesa i dostojanstva). Nakon godina pisanja savršenih pop pesama s The Beatlesima, John Lennon je iskoristio prvi album svoje solo karijere da s bolnom iskrenošću piše o silama koje su ga dovele do te tačke u životu.

Veći deo John Lennon/Plastic Ono Band 1970-ih bio je posvećen isterivanju ličnih demona kao što je njegov problematični porodični život. Ali Lennon je takođe snažno pisao o društvenim snagama koje su uticale na njegove legije obožavatelja koliko i na njega. Working Class Hero Lennonov je ironični vodič o tome kako postati uspešan građanin tako što ćete potpuno obuzdati sve individualističke osobine i podlegnuti intenzivnom pritisku koji počinje u detinjstvu i ne završava sve dok ne postanete samo još jedna anonimna budala u grobu. Je li pesma sumorna? Bez sumnje. Ali je i jezivo uverljiva.

... Čim se rodiš teraju te da se osećaš beznačajnim

tako što ti ni za šta ne daju vremena

i dok bol ne dostigne vrhunac, ništa i ne osećaš,

treba biti heroj radničke klase...

Pesma je urađena u klasičnom dilanovskom maniru, samo sa akustičnom gitarom, dubokim uverenjem, minimalizmom, osenčenom atmosferom od koje zastaje dah, nekoliko akorda i glasom punim rezignacije, gorčine i prezira.

... Vređaju te kod kuće, ponižavaju u školi

mrze te ako si pametan, preziru lude

dok ne poludiš ne možeš da igraš

po njihovim pravilima,

treba biti junak radničke klase.

Pošto te tako maltretiraju i plaše 20 godina

očekuju da odlučiš čime ćeš da se baviš

kada od silnog straha

ne možeš valjano ni da funkcionišeš,

treba biti lider radničke klase...

Kao pozadinski efekat kamerne atmosfere nelagode i jetke zatamnjenosti rađa se otrežnjavajuća upitnost i misao: kako se izvući iz mulja u kojem opstajemo od trenutka kada dođemo na svet, do časa kada muzika utihne i mi zauvek odlazimo? Kako se postaviti i opstati u svetu gde je gotovo sve, pre svega njegove temeljne vrednosti, uzdrmano i dovedeno u pitanje? Gde je nestala humanost, saosećajnost i ljudsko dostojanstvo u suludoj trci za profitom gde se ne biraju sredstva i gde se preko svega i svih gazi? Zašto je tako teško sačuvati mir u svetu, gde su nestale temeljne vrednosti na kojima počiva ljudski rod: ljubav i sloboda?

... Drogiraju te religijom i seksom i televizijom

a ti misliš da si tako uman

i da ne pripadaš klasama, da si slobodan

ipak, koliko mogu da vidim,

ostaješ i dalje jebeni seljak,

heroj radničke klase je prava stvar...

Lennon na sebi svojstven način, sa mnogo jetkog cinizma, oštroumnosti i duha ironično razobličava nametnuto stanje stvari i u intervjuu objašnjava:

Mislim da je koncept pesme revolucionaran i nadam se da je bliži radnicima nego prostitutkama i homoseksualcima. Reč je o sopstvenom iskustvu i nadam se da je ovo tek upozorenje ljudima. To je revolucionarna pesma i ne sama po sebi, već pesma za revoluciju.

A onda, brutalno i bez pardona, istresa svu gorčinu do kraja u poslednjoj strofi ne ostavljajući mesta bilo kakvoj sumnji o trulom kompromisu i jednostavno poručuje slušaocu: Sledi me.

... Govore ti da na vrhu još ima mesta

ali prvo moraš da naučiš da ubijaš sa osmehom

ako hoćeš da budeš poput tih na vrhu

treba biti heroj radničke klase

ako hoćeš da budeš heroj, sledi me...

Neka od ključnih pitanja savremene civilizacije su tu. Lennonova slika sveta nije nimalo prijatna i ne ostavlja mesta kompromisima.

Šta su šezdesete stvarno promenile? Ništa! Nema nevinosti, nema spasa svetu nakon 5000 godina irelevantne civilizacije. Nakon šezdesetih godina ništa se nije dogodilo, osim što smo se svi obukli. Ista je kopilad na vlasti, čine tačno iste stvari, prodaju oružje Južnoj Africi, ubijaju crnce po ulicama. Ljudi žive u jebenoj bedi sa pacovima koji gamižu po njima. Sve je isto, samo što sad imam 30 godina i što mnogo ljudi nosi dugačku kosu.

Lennonova pesma Working Class Hero ostaje uzbudljiva himna radničke egzistencije, urezujući se u svest svojih slušalaca. Objavljena nakon raspada Bitlsa, ova solo kompozicija služi kao mračno meditativno razmišljanje o društvenim strukturama i putovanju svakog čoveka. Rastavljajući slojeve pesme Working Class Hero, otkriva se sirovi komentar o klasnim borbama i uticaju društveno-političkih mehanizama na pojedinca. Dugotrajni akordi pesme i Lennonov zamišljeni vokal prikrivaju duboku pobunu u akustičnoj jednostavnosti, poruku otpevanu sa margina koje gledaju u sebe ugnjetavajući, ograničavajući sistem.

Na prvi pogled, termin Heroj radničke klase deluje slavljenički, ali Lenonova namera je prožeta oštroumnom satirom. Herojstvo koje se ovde nalazi nije u slavnim trijumfima, već u podnošenju sistema koji stalno boli i udara. Herojevo putovanje nije put osvajanja, već preživljavanja protiv institucionalnog vrtloga. U tužnim ritmovima pesme ugrađena je ideja indoktrinacije – bilo da je to kroz fizičko nasilje udaranja u školi ili mentalno smirivanje kroz religiju, seks i televiziju, Lennon ukazuje na društvo koje oblikuje svoje podanike, umesto da ih neguje. Sa hirurškom preciznošću, Lennon analizira psihološke posledice koje slede nakon godina sistemskog ugnjetavanja, gde prisilna težnja ka unapred određenoj karijeri postaje vežba uzaludnosti. Ovo govori o srži heroizma radničke klase – hrabrosti da se traži identitet u svetu koji nudi samo ograničenja.

Pretposlednja poruka pesme, Ali prvo moraš da naučiš da ubijaš s osmehom, oslikava perverznu stvarnost dostizanja metaforičkog vrha. Jezivi savet otkriva moralni kompromis koji se očekuje od onih koji teže da se popnu na društvenoj lestvici – sposobnost da se negira lična etika u korist lične koristi. To je pesma ne o herojima u tradicionalnom smislu, već o tihoj otpornosti onih koji istraju, sanjaju i teže pod neumoljivom težinom društvenih očekivanja.

Sa dolaskon na vlast Ronalda Regana 1980. Lennonu je određena sudbina. Naime, Reganova administracija otvorila je poglavlje novih ratova u Latinskoj Americi uz aktivnu ulogu CIA-je u prikrivenim operacijama. I ratna poltika SAD u vremenu Buša, zatim Klintona, pa opet Buša imala je u Lennonu žestokog protivnika. Kako bi Lennon da je živ reagovao na agresiju na Libiju, Jugoslaviju, Avganistan, Irak ‒ možemo samo zamisliti. Da li bi držao antiratne koncerte, pozivao desetine miliona svojih obožavalaca širom sveta na proteste? Nema sumnje da bi. Ako se sa današnjeg aspekta analizira ono o čemu je Lennon tada pevao i kako je razmišljao vidi se da je savršeno dobro poznavao tehniku prikrivenog ratovanja tajnih službi. Lennon je nesporno bio humanista, mirotvorac i intelektualac i kritikovao je upravo ono što se u zapadnom svetu ne sme dovoditi u pitanje ‒ a to je svetinja zvana kapitalizam. Njegov dvostruki album iz 1972. Some time in New York city sačinjen je od angažovanih političkih pesama. I korice albuma napravljene su kao naslovna strana uticajnog, uglednog i navodno nezavisnog Njujork Tajmsa. Lennon je u svojim pesmama pevao o političkim zatvorenicima u SAD (Anđeli Dejvis) – pesma Angela, o lažnoj demokratiji – Born in a prison, o borbi Iraca za nezavisnot i brutalnoj politici koju su sprovodili Englezi – The Luck of the Irish, Sunday bloody sunday. U pesmi New York city Lennon se zalaže za slobodu korišćenja marihuane jer je i Papa puši svaki dan, a zna se da monopolski posao i dobit u tgovini narkoticima odavno ima CIA. U pesmi Attica state on pominje uticaj Rokfelera na određena politička ubistva, gde u zatvoru završavaju samo oni koji su povukli obarač (nije li Lenon upravo tako i ubijen?). Lennon poziva na poštovanja ljudskih prava i na prava žena u pesmi Woman is the nigger of the world. Pesme Revolucija, Dajte šansu miru, Rat je završen (ako vi to želite) i danas se smatraju antiratnim himnama. Lennon je zakupljivao prostore u tiražnim novinama i na bilbordima objavljujući svoje antiratne poruke. Danas više takvih antiratnih pokliča u Americi nema. Ne pevaju više protiv rata ni Dylan, ni Joan Baez. Uticajni rok muzičari koji su pevali na veličanstvenim skupovima šezdesetih i sedamdesetih, poput Woodstocka, protiv rata, nasilja i pljačke siromašnih zemalja, naprasno su umirali u vreme svoje najveće slave. Jimi Hendrix, Janis Joplin, Jim Morrison ili Elvis Presley (koji po rečima njegovog oca nije mogao da prihvati zvaničnu verziju o ubistvu Kennedyja). Danas se za sve njih zna da su bili pod prismotrom FBI-ja, dok se o Presleyju čak govori negde i kao glavnom doušniku FBI-ja među rock zvezdama.

Verujući i boreći se kao angažovani umetnik i pacifista za neki mnogo bolji i pravedniji svet, Lennon se našao u kandžama multinacionalnog zla koje sebe predstavlja kao vođu međunarodnog demokratskog poretka opšte sreće za sve narode sveta ‒ poretka u kojem bogati postaju sve bogatiji (i bezobzirniji), a siromašni još siromašniji i beznadežniji. I pre nego što će se povući u samoizgnanstvo i izolaciju kao razočarani buntovnik i revolucionar (godine 1976, sve do trenutka povratka 1980. sa novim albumom Double fantasy) i pre nego što će konstatovati da životarimo u svetu bez nevinosti, svetu kome odavno već nema spasa, postavši decembra 1980. u surovom atentatu od strane SAD još jedna od brojnih žrtava bezdušnog zlog starog sveta, Lennon će poslati još jednu snažnu (ovaj put mnogo melodičniju) poruku svetu – poruku da se zamisli pre nego što bude suviše kasno.

Nakon Lennonove smrti objavljeno je mnogo knjiga i izveštaja iz arhiva MI5 kako bi se Lennon kompromitovao. Tako tiražni Sandej tajms, koji je u vlasništvu Ruperta Mardoka, otkriva da je Lennon tajno sponzorisao levičare i trockiste u Britaniji krajem šezdesetih godina, o čemu je MI5 imao preciznu evidenciju. Takođe se u Lennonovom dosijeu navodi i da je tajno finansirao Irsku Republkansku Armiju i englesku Radničku Revolucionarnu Partiju, čiji je najpoznatiji član bila Vanesa Redgrave, terorista i trockista. U dosijeu su se nalazili i svojeručno ispisani stihovi Lennonove pesme Heroj radničke klase (Working class hero) u kojoj Lennon kritikuje eksploatatorski kapitalistički sistem. Posledica svega je današnji, još mnogo bezdušniji svet modernog robovlasništva, kontrolisanih medija i multinacionalnih kompanija, svet bez ikakve ideje, bunta, umetnosti ili velikih ljudi kakav je bio John Lennon. Čak ni radnička klasa više ne postoji, osim na papiru, kao birokratska izmišljotina. Ostali su samo robovi i vladari ‒ svet bez duše, umetnosti i duha. Sve ono protiv čega se Lennon hrabro borio, pevao i na kraju platio vlastitim životom.