ANDRE BRETON (1896.- 1966.) - nadrealni sanjar

 

ANDRE BRETON (1896.- 1966.) - nadrealni sanjar

    Andre Breton (franc. André Breton; Orn, 19. februar 1896 — Pariz, 28. februar 1966) francuski pesnik i kritičar. Glavni je teoretičar nadrealizma, koji je istrajao na prvobitnoj liniji, raskrstivši s većinom svojih nekadašnjih prijatelja. Rođen je 1896. godine u mestu Tanšbraj, Orn u Normandiji. Studirao je medicinu i psihijatriju. Za vreme Prvog svetskog rata, od 1916. radio je u vojnom neuropsihijatrijskom centru u Sen Dizjeu, gde se susreće sa psihičkim poremećajima i upoznaje sa psihijatrijskom praksom, a posebno, preko knjiga doktora Režisa i doktora Babinskog, i sa Frojdovom psihoanalizom i metodom slobodnih asocijacija koju pokušava da primeni na obolelim vojnicima. U vojnoj bolnici u Nantu upoznaje Žaka Vašea, mladića poremećenog uma, čiji anti-društveni stavovi i prezir prema etabliranoj umetničkoj tradiciji snažno utiču na Bretona. Breton izjavljuje u prvom manifestu nadrealizma Vaše je nadrealista u meni. Sa Sigmundom Frojdom se upoznaje u Beču 1921..

   Umetnik Andre Breton stavio je sebi u zadatak premošćavanje nepomirljivog razdora između stvarnosti i sna. Spontanošću duhovnog automatizma i diktatom sna hteo je oploditi područje budućeg života. Njegove su pesme bile zbir žestokih, grčevitih slika koje se nižu bez predaha. Njegova najznačajnija dela su: pesnički roman Nadja (1928.), Les vases communicants (1932.), Luda ljubav (1937.) i Antologija crnog humora (1937.). Njima treba pridodati i : Clair de terre (1923.), Fata morgane 1940. i Arcane 17 (1944.). Sva njegova ostvarenja su jedinstvene knjige, napisane čistim i prefinjenim stilom i savršenim jezikom.

 

   Osim što je napisao dva manifesta i druge teorijske spise o nadrealizmu, Breton je osnovao i vodio međuratne časopise: Nadrealistička revolucija (1924.- 1929.),  Nadrealizam u službi revolucije (1930.- 1933.) i Minotaur (1932.- 1938.).

 

  Odvratnost prema svemu i potpuno odbacivanje sveta navelo je mnoge pesnike, naročito nadrealiste, koji su uvek težili za nečim izvan granica da francuskog simbolistu i prokletog pesnika Artura Remboa nazovu učiteljem, pretečom i idolom. Jedan od ključnih Remboovih spisa (pored njegove izuzetne poezije, pre svega Iluminacija i Pijanog broda) koji će ga ,, preporučiti“ nadrealistima kao jednog od predvodnika iz prošlosti, bilo je njegovo pismo profesoru u rodnom Šarlvilu (poznato pod naslovom Lettre du voyant). Ono je postalo neka vrsta improvizovanog proročanstva o razvoju i sudbini poezije.

 

Pesnik postaje pronicljiv pomoću potpunog, sveobuhvatnog i razumnog nereda svih čula. Sve odlike ljubavi, patnje, ludila traži u samom sebi, ispija sve otrove da bi zadržao za sebe suštinu. To je neizreciva patnja za koju mu je potrebna sva moguća vera, sva nadljudska snaga, zbog čega postaje težak bolesnik, veliki kriminalac, zauvek proklet i veliki mudrac! – jer doseže do nepoznatog! – jer je negovao svoju dušu i postao bogatiji od svih. Doseže do nepoznatog i kad potpuno lud zauvek izgubi razum u svojim vizijama, onda će ih tek videti!. Pesnik je zaista kradljivac vatre. Nosi na svojim plećima čovečanstvo i životinjski svet, mora da oseti, opipa, osluškuje njihove pozive. Ako ono što donosi tamo izdaleka ima oblik i on će ga zadobiti, ako je bezoblično, ostaće bez njega. Pronaći jezik. Osim toga, pošto je svaka reč ideja, doći će dan univerzalnog jezika. Pesnik će definisati količinu nepoznatog probuđenu u njegovom vremenu, u univerzalnoj duši. Poezija se neće rimovati sa postupcima; ići će ispred njih.

 

Nadrealizam je rođen na obroncima Dade, piše slikovito Ribeman-Desenj, a Tristan Cara dodaje: Nadrealizam je rođen iz pepela Dade.

  Spržena zamorom od svega, pre svega lakrdije i nihilizma, Dada se kao avangardni umetnički pokret  početkom dvadesetih godina dvadesetog veka pretvorila u pepeo – supstancu iz koje će jedan od bivših dadaista – Andre Breton, stvoriti novi avangardni umetnički pokret. Dok je pravi osnivač dadaizma – Tristan Cara bio oličenje jedne vrste književne anarhije i jetkog humora, Breton, tvorac nadrealizma i bivši dadaista je težio disciplini i organizaciji, držeći uzde pokreta u svojim rukama. Dok je Dada na spoljnom planu značila podrugljiv sarkazam, a na unutrašnjem apsolutnu negaciju, nadrealizam se usredsredio na istraživanje snova, uvodeći novu tehniku pod uticajem Frojdove psihoanalize - automatsko pisanje. Za razliku od anarhičnog i spontanog dadaizma, nadrealizam je vremenom postao grupa sa strogim ustrojstvom i nepromenjivim zakonima. I to je trajalo više od 40 godina, počevši zvanično od 1924.godine.

    U periodu od poslednjih dadaističkih manifestacija (1922.) do objavljivanja Bretonovog Nadrealističkog manifesta (oktobra 1924. godine), nastavio je da izlazi časopis Literatura (ugašen juna 1924.) kojeg je potom zamenio (decembra 1924.) časopis Nadrealistička revolucija. Naziv NADREALIZAM rađa se sa književnikom Apolinerom, koji je svoju dramu: Tiresijine dojke (1917.) nazvao nadrealistična drama.

    Antirealizam, antinaturalizam, negacija i apsolutno odbacivanje realnog kao materije i osnove umetnosti, upada u oči još od prve stranice Bretonovog prvog nadrealističkog Manifesta. U njemu se Breton buni protiv vladavine logike, hvali Frojdova otkrića i kategorički tvrdi: Mašta je, možda, na putu da povrati svoja prava. Breton veruje u razrešenje dva naizgled protivrečna stanja – sna i jave, veruje u neku vrstu apsolutne, NADREALNE stvarnosti. Breton ovako definiše nadrealizam: Čist psihički automatizam kojim se želi da izrazi, bilo usmeno, bilo pismeno, ili na ma koji drugi način, pravo delovanje misli. Diktat misli u odsustvu svake kontrole razuma, i lišen estetskih ili moralnih preokupacija. Što se tiče filozofske definicije, ona glasi ovako: Nadrealizam počiva na verovanju u višu realnost određenih oblika asocijacija, zanemarenih pre njega, u svemoć sna, u nekoristoljubivu igru misli. On teži da konačno razori sve ostale psihičke mehanizme, i da uzme njihovo mesto u procesu rešavanja osnovnih životnih problema.

    Ko su sve bili nadrealisti? Na početku: Aragon, Baron, Bonfar, Breton, Krevel, Deltej, Desnos, Elijar, Žerar, Lembur, Malkin, Moriz, Navil, Pere, Pikon, Supo, Vitrak. Šest godina kasnije, kada je Breton objavio svoj drugi Manifest(1930), ostala su mu verna samo trojica od pomenutih: Aragon, Elijar i Pere.

    Godine 1919. nastala je knjiga: Les champs magnetiques, u kojoj Breton daje nadrealistički recept za pisanje:

Nabavite sebi pribor za pisanje pošto ste se smestili na što je moguće pogodnijem mestu za usredsređenje vašeg duha u sebi samom. Zanemarite svoj genije i svoje i tuđe talente. Odlučno recite sebi da je književnost jedan od najžalosnijih puteva koji vode u sve. Pišite brzo, bez unapred smišljene teme, dovoljno brzo da se ne biste zaustavili i da ne biste došli u iskušenje da sebe pročitavate. Rečenice će doći same po sebi, tim pre što se u svakoj sekundi rađa po jedna rečenica tuđa našim svesnim mislima, koja samo traži da se eksteriorizuje. 

   Knjiga i recept su nastali kao posledica Bretonovih opita iz psihoanalize, koji je u to vreme bio opsednut Zigmundom Frojdom. Za razliku od nekadašnjeg transa romantičarske inspiracije, u nadrealizmu se pisac potpuno prepušta mračnim silama nesvesnog, izaziva ih, čeprka po svojoj unutrašnjosti, spuštajući se do najvećih dubina, u nameri da iznese na površinu zlato i talog. Frojdov metod lečenja neuroza pomoću katarzičnih ispovesti pacijenata nadrealisti donose u književnost i pretvaraju ga u vlastiti sistem automatskog pisanja...

Uvijek kao prvi put
Jedva da te poznavah iz viđenja
Vraćaš se u kasni sat noćni u kuću
koso od mog prozora
Kuću posve nestvarnu
Tu od jedne sekunde do druge
U noći netaknutoj
Očekujem da se stvori još jedanput
pukotina što opčinjuje
Pukotina jedinstvena
Na fasadi i na mom srcu
Što ti se više približavam
U stvarnosti
Više pjeva ključ u vratima nepoznate sobe
Gdje mi se ti pojavljuješ sama
Ti si se isprva istopila u blistavom
nestalnom krajičku neke zavjese
To je polje jasmina koje sam posmatrao u zoru
Na jednom putu u okolini Grasa
S njegovim beračicama u dijagonali
Iza njih tamno krilo što pada sa biljki okljaštrenih
Pred njima trokut od blještanja
Zavjesa nevidljivo podignuta
Vraćaju se u metežu svi cvjetovi
Uhvatila si se u koštac sa ovim dugim satom nikad
dovoljno smućenim da bude san
Ti kao da bi mogla biti
Ista izuzev tog što te možda ne mogu sresti nikad
Praviš se kao da ne znaš da te posmatram
Začudo nisam više siguran da to znaš
Tvoje besposličenje puni mi oči suzama
Jato tumačenja okružuje svaki tvoj pokret
To je skupljanje nektara
Ima stolica za ljuljanje na mostu ima granja
koji bi moglo da te izgrebe u šumi
Postoje u jednom izlogu u ulici Notr-Dam-de-Loret
Dvije lijepe prekrštene noge stegnute dugim čarapama
Koje se ljevkasto šire u središtu jedne velike bijele djeteline
Ima  svilenih ljestvica razmotnih po bršljanu
Ima
Čim se nagnem nad ponor
Beznadnog sjedinjavanja tvog prisustva i tvog odsustva
Otkrio sam tajnu
Da te volim
Uvijek kao prvi put…

    Nadrealistički pokret su predvodili umetnici i pesnici Breton, Elijar, Aragon... dajući poeziji moć da se svet vidi drugim očima i da se promeni. Bili su pod velikim uticajem Prvog svetskog rata iz kojeg su izašli zgađeni. Njihov rad je uticao na slikare - Salvadora Dalija, Maksa Ernsta i Viktora Braunera, kao i na slavnog španskog filmskog reditelja Luisa Bunjuela. Nisu hteli da imaju više išta zajedničko sa civilizacijom koja je izgubila smisao postojanja, a radikalni nihilizam koji ih je nadahnjivao prostirao se na umetnost i sve manifestacije trule civilizacije. Andre Breton je govorio: U našim očima sve je bilo spremno za jednu neverovatno radikalnu, krajnje represivnu revoluciju koja bi zahvatila zaista sve oblasti.

    Nadrealizam nije bio zamišljen kao nova umetnička škola, nego kao sredstvo za upoznavanje potsvesti, čudesnog, ludila, buntovnih stanja, svega što je predstavljalo naličje logičnog dekora sveta. Akcenat je, nasuprot rušilačkom anarhizmu dadaista, stavljen na sistematični, naučni, eksperimentalni, karakter novog ponašanja. Prvo nadrealističko delo Magnetska polja(1921.), plod saradnje Bretona i Supoa, ta je vrsta eksperimenta. Želeli su do beskonačnosti razviti mogućnosti ljudskog uma, puštajući da ih vodi slučaj i ono nesvesno u njima tj. njihovi snovi, želje i mašta. Pesnici su se prepuštali tzv. automatskom pisanju, zapisujući sve što im je prolazilo kroz glavu bez ikakve kontrole ili selektivnosti. Za razliku od spontane negacije dadaizma, nadrealizam traži neko konstruktivno načelo i razrađenu teorijsku osnovu. Kao lekar, Andre Breton upoznaje psihoanalizu Zigmunda Frojda, što je uticalo da nesvesno postaje jednom od osnova nadrealizma. Osnovni oblik nadrealističkog delovanja bilo je automatsko pisanje, Bretonovo otkriće, a sastojalo se u brzom beleženju spontanog toka misli, koji se javlja u posebnim stanjima sanjarenja i budnog sna. Nadrealizam se poziva na romantizam, pre svega nemački, koji je bio otvoren izazovu sna i iracionalnog. U Francuskoj, nadrealizam polazi od dela markiza de Sada, Bodlera, Malarmea, Remboa i Lotremona. Preteče su mu bile i Apoliner, Žari.

Nisam te počeo ni viđati a ti si već postala ZORA

Ništa još nije bilo razotkriveno

Sve barke ljuljale su se na žalu

Određujući svilene trake (ti znaš) onim kutijicama za bonbone

Ružičastim i bijelim između koji je prolazio jedan srebrni čamčić

A ja sam te tada pozvao zorom sav uzdrhtao

 

Deset godina kasnije

Otkrivam te u nekom tropskom cvijetu

Što se rastvara u ponoć

Jedan jedini sniježni kristal što bi preplavio čašu obiju tvojih ruku

Na Martiniqueu ga nazivaju cvijetom plesača

 

Ti i on dijelite tajnu postojanja

Prva kap rose nadmašujući kud i kamo druge

ludo obojena dugom što je sadržavala u sebi

sve njezine boje

Sad vidim ono što mi je zauvijek bilo skriveno

Kad ti spavaš na proplanku tvojih savitljivih ruku

pod leptirima kose

 

I kad se ponovo rađaš iz feniksa svog izvora

U metvici sjećanja

Zagonetna preljeva sličnosti u jednom zrcalu bez dna

Izvlačeći se vješto iz onoga što će se vidjeti samo jedanput

U mome srcu sva krila čudesnog tropskog leptira

Otkupljuju sve što mi kažeš

 

Ti već nosiš haljinu ljeta koju poznavala nisi

Gotovo nestvarna ona je posuta u svim smjerovima

magnetima u obliku potkovica lijepa surikova

crvenila plavih nogu…

      Godine 1924. nadrealistički pokret je zvanično osnovan. Imao je svoj stalni ured - Biro za nadrealistička istraživanja i svoj organ: nadrealističku revoluciju. Okupio se oko Andrea Bretona, dovoljno iskusnog i smelog da napiše povelju pokreta - Manifest nadrealizma. Manifest je najpre osudio realizam, označivši ga kao neprijateljski prema svakom duhovnom i moralnom poletu. Zatim osuđuje proizvode realizma, naročito roman, koji je postao isprazni privilegovani književni oblik. U prvi plan je istaknuta nadrealistička poezija, automatsko pisanje i uništenje logike, i svega što se oslanja na nju. Uz to i uništenje religije, morala, porodice, tih ludačkih košulja koje sprečavaju čoveka da živi idući za svojom željom. Nadrealisti su bili buntovnici čiji cilj nije bio samo promena tradicionalnih okolnosti koje su vladale u dotadašnjoj poeziji, već i onih koje su vladale u životu. Gajili su veliku iluziju verujući da će se njihovi neprijatelji srušiti od zvuka njihovih reči ili pri čitanju njhovih spisa.

    Izjava nadrealista, štampana kao letak 27. januara 1925. godine, objavljuje:

1. Mi nemamo šta da tražimo od literature. Ali sasvim smo sposobni da se u slučaju potrebe njom poslužimo kao i svi drugi.

2. Nadrealizam nije neki novi ili lakši način izražavanja, a nije čak i nekakva metafizika poezije. On je sredstvo za potpuno oslobođenje duha i svega što je duhu srodno.

3. Mi smo čvrsto odlučili da izvedemo jednu određenu revoluciju.

4. Spojili smo nadrealizam sa rečju revolucija jedino da bismo ukazali na nezainteresovani, nezavisni i sasvim beznadni karakter te revolucije.

5. Ne pretendujemo da bilo šta promenimo u zabludama ljudi, ali mislim da će im dokazati krhkost njihovih misli, kao i to na kakvim su nemirnim temeljima, na kakvim pukotinama podigli svoje drhtave kuće.

6. Upućujemo društvu ovo svečano upozorenje. Neka pripazi na svoja zastranjenja, na svaki pogrešan korak svog duha, mi ga nećemo promašiti.

7. Mi smo specijalisti za pobunu. Nema nijednog sredstva za akciju koje  u slučaju potrebe nismo kadri da upotrebimo.

8. Nadrealizam nije nikakva poetska forma. On je krik duha koji se okreće sebi samom, čvrsto rešen da očajnički smrvi sve što ga sputava. A u slučaju potrebe učiniće to i sasvim opipljivim čekićima...

    Ideja o bilo kakvoj nadrealističkoj revoluciji usmerena je na suštinu i na poredak u mislima. Ona je pre svega usmerena na stvaranje jedne nove vrste misticizma. Ljubav, kao i revolucija, predstavljala je jedno od osnovnih nadahnuća nadrealizma...

    Naglasak nadrealističke revolucije se stalno stavlja na neophodnost pobune, koja je osnova i cilj pokreta. Na jednoj od brojnih predavanja, u Madridu, 1925.godine, Luj Aragon nasrće svom snagom na priznate predstavnike mrtve civilizacije koji su došli da ga slušaju:

Ah! bankari, studenti, radnici, funkcioneri, sluge, vi picolisci korisnosti, drkadžije neophodnosti! Ja nikad neću raditi, moje su ruke čiste. Bezumnici, sakrijte od mene te svoje dlanove i te intelektualne žuljeve kojima se ponosite. Ja proklinjem nauku, tu sestru bliznakinju rada. Sticati saznanja! Jeste li ikad sišli do dna tog mračnog bunara? Ja vam stoga želim samo toliko da vas tamo jedna lepa eksplozija gasa najzad vrati lenosti koja je jedina prava domovina misli. Mi ćemo raščistiti sa svime. Najpre ćemo uništiti tu civilizaciju koja vam je draga, u kojoj ste ukalupljeni kao fosili u škriljcu. Zapadni svete, osuđen si na smrt. Mi smo defetisti Evrope.

    Nadrealizam je, naime, pošao od kolektivnog pokušaja da se izvrši revolucija na duhovnom planu, što do tada niko nije pokušao. Na planu politike je stavio sebi u zadatak da okupi revolucionarne intelektualce koji su se opirali svakom stavljanju pod nečiju komandu. Kao i svi avangardni pokreti želeo je promeniti i umetnost i društvo. Odbacio je rat, tradicionalne vrednosti i sam pojam književnosti, koja se činila zastarelom. Prema nadrealizmu, čovek se trebao osloboditi svih obaveza. On mora promeniti život, a potom i svet. Zato se dosta pesnika nadrealista približilo marksizmu i 1927. pristupilo Komunističkoj partiji.

  Početkom tridesetih nadrealizam dobija svoj eho i u drugim zemljama, a krajem međuratnog perioda dostiže i vrhunac svog delovanja i uticajnosti: u vidu međunarodne izložbe grupe na kojoj su izlagali umetnici iz 14 zemalja i objavljivanja Kratkog rečnika nadrealizma. Bila je to 1938. godina, epilog jednog varljivog mirnog perioda i predvečerje Drugog svetskog rata, kobnog po nadrealizam i svet. Sa početkom rata 1939. nadrealizam je okončao svoje dane kao ekstreman, silovit pokret. Obnovljen, 1946. godine, nije dosegao nekadašnju snagu, harizmu i magiju.

 

   Na početku Drugog svetskog rata Breton je u medicinskoj službi. Nakon ocene Višijeve vlade da su njegovi spisi veoma loši za nacionalnu revoluciju Breton beži u SAD. Na Univerzitetu Jejl 1942. godine organizuje izložbu nadrealista. Sa Marselom Dišanom nastavlja intenzivnu nadrealističku delatnost. Plod te delatnosti je i hermetički poetski roman Tajna XVII (1947), neka vrsta sume njegovog životnog i stvaralačkog iskustva.

    Po završetku rata vraća se u Pariz, gdje pokušava da obnovi nadrealistički pokret... Andre Breton preminuo je u Parizu 28. februara 1966.. Mnogi od njegovih nadrealnih snova ostali su neostvareni, ali - šta je uopšte život bez snova? Da li je uopšte takav život vredan postojanja i bilo kakve borbe. Duh nadrealizma  beskompromisnog borca i sanjara Andrea Bretona i danas kruži svetom, nošen dahom onih koji istinski veruju i žele da menjaju sebe a samim tim i svet. Duh nadrealističkog humora još uvek budi nadu i veru da sve nije bilo uzalud!.

    Našavši se pred umornim svetom, nadrealisti prevođeni pesnikom Andreom Bretonom  su pokušali da ga ožive. Nadrealizam je s pravom nazivan novim romantizmom. Po svom duhu romantičari su skoro svi autori koje koje nadrealisti slave kao svoje preteče.

 

Ko će da oslobodi naš duh teških okova logike?

 

   Nadrealizam je rođen iz neizmernog očajanja pred čovekovim položajem na zemlji i iz beskrajne nade u ljudski preobražaj. On je pokušavao da razreši suprotnosti koje obično sputavaju duh, suprotnosti sna i jave, stvarnosti i snevanja, razuma i ludila, objektivnog i subjektivnog, opažanja i iskazivanja, prošlosti i budućnosti, kolektivne svesti i ljubavi, života i smrti.

 

Neposredna stvarnost nadrealističkog pokreta nije toliko u nekakvoj promeni fizičkog i prividnog poretka među stvarima, koliko u stvaranju određenog kretanja u duhovima. Ideja o bilo kakvoj nadrealističkoj revoluciji usmerena je na najdublju bit i na poredak u mislima. Ona je pre svega usmerena na stvaranje jedne nove vrste misticizma.

 

By Dragan Uzelac