BOB FOSSE: KABARE (1972.)

 

BOB FOSSE: KABARE (1972.)

 

Kultni američki film zlatnih sedamdesetih – Kabare,  briljantni je mjuzikl Boba (Roberta Louisa) Fossea (23. jun 1927., Čikago – 23. septembar 1987., Vašington), američkog filmskog reditelja i koreografa, a potom i glumca, plesača, scenariste i montažera. Između ostalog, Fosi je autor filmova poput Slatko milosrđe (1967.), Lenny (1974.) i Zvezda ’80. (1980.), kao i antologijskih američkih mjuzikla – Kabare (1972.) i Sav taj džez (1980.).

 

    Rađen prema noveli Christophera Isherwooda - Goodbye to Berlin iz 1939. godine, film Kabare predstavlja nekoliko paralelnih životnih i istorijskih priča, upotpunjenih sjajnim muzičkim, kabaretskim numerama prepunim ironije i britkog humora. Radnja filma smeštena je u Berlin u vreme Weimarske republike, 1931. godine, pre dolaska Adolfa Hitlera na vlast. Film je zasnovan na mjuziklu  Cabaret, Johna Kandera i Freda Ebba, koji je baziran na predstavi I am a camera (inspirisanoj pomenutom novelom Kristofera Išervuda). Samo nekoliko numera iz mjuzikla uzeto je za film, dok su Kandera i Ebb napisali nove za film.  Površinski, zabavno-ironično-muzički sloj priče kroz formu mjuzikla prati nastupe kabaretskih igrača i pevača u Nemačkoj početkom mračnih tridesetih godina 20. veka, vremenu nadolaska snaga nacional-socijalizma i ostvarenja fašističkih snova Adolfa Hitlera. Iza šminke i maski raspevanog kabarea pomalja se mračna strana jednog burnog i prelomnog vremena, nadiruće zlo u svom rigidnom i pogubnom obliku i stavu.

 

    Uporedo sa površinskim slojem prepunim osmeha, izvrsne muzike, sjajnih numera, skečeva i plesa, razuzdane kabaretske atmosfere kluba i njegovih raspojasanih gostiju, odvija se životna priča dvoje mladih ljudi koji se sticajem okolnosti nalaze... Godine 1931. u Berlin vozom stiže profesor engleskog jezika, direktno sa prestižnog Kembridža – Brian Roberts (upečatljivi Michael York) i tražeći stan naleće na igračicu iz Kit kat kluba, jednu od novih zvezda berlinskog kabaretskog programa – Sally Bowles (fascinanta i eksplozivna Liza Minelli) , mladu Amerikanku čiji su snovi vezani za glumu i želju da jednog dana postane velika diva. Dva suštinski različita karaktera počinju da grade zajedničku životnu i vremenom ljubavnu priču. Ona je vrela i vatrena, prava emotivna oluja – lakomislena i infantilna, neuhvatljiva, krhka i lako lomljiva devojka koja traži istinsko ljubavno utočište, ali se kroz život probija svim sredstvima koja opravdavaju njen umišljeni cilj. On je uzdržan, razuman, hladan ali hrabar čovek koji se trudi da joj sve udovolji i vremenom joj se sve više približava. U jednom trenutku u njihove živote i vezu na kratko uleće baron Maximillian von Heune – bogat, raskalašan i zabavan Nemac koji jedno vreme ispunjava sve hirove poludele Sally. Nakon avanture, Sally saznaje da je zatrudnela, u planu je čak i brak sa Brianom, ali nakon hirovite odluke i abortusa oni se ipak razilaze – Brian se vraća natrag u Britaniju.

 

    Duboko, ispod glavnih slojeva životnih priča običnih ljudi i sveta zabave odvija se prava, mračna drama narastanja jednog ekstremno surovog i pogubnog ideološkog zla koje će uništiti svet – nemačkog nacizma. Zavođenje novog poretka počinje i završava se brutalnom silom, propagandnim ispiranjem mozga jedne nacije frustrirane ekonomskim slomom i porazom u prethodnom ratu i buđenjem nove nacionalne svesti Nemačke. Svet sve to olako prihvata.  Isherwoodov književni prikaz uloge nemačke dece u nacističkom pokretu Fosse transformiše u svom kasnijem, retrospektivnom kontekstu, tako da uključuje i nacionalni ponos kao ključni razlog uspeha nacista s nemačkim narodom. Dakle, on transformiše ideju kako bi je učinio sveobuhvatnijom za ono što se dogodilo. Fosse svojom filmskom adaptacijom znamenitog književnog dela predstavlja kako se nacistička stranka širila izvan glavnih gradova, jer ih niko nije pokušao zaustaviti. Upečatljiva muzička scena koja simbolično prikazuje proces širenja nacističke zaraze otvara se izbliza na licu mladog arijevskog dečaka koji slatko peva Sutra pripada meni. Polagano pomicanje kamere pokazuje publici da je član Hitlerove omladine. Upotreba ovog mladog dečaka naglašava koliko su naivna i nevina deca i koliko su podložna ispiranju mozga. Ova nacionalistička pesma uspavljuje publiku u lažni osećaj sigurnosti dok muzika postaje jaka i oni bivaju uhvaćeni u euforiju. Prisutna publika, koja sada stoji i peva punim glasom, predstavlja mnogo ljudi koji su stajali nezainteresovano dok je rasla nacistička stranka. Postepena promena s pastoralno zvučne pesme u nacionalističku jasno prikazuje kako su nacisti koristili propagandu o nacionalnom ponosu da bi stekli podršku ljudi.

 

   Isherwoodov Berlin prikazuje kako su svi aspekti društva pokvareni snagom novca. Novac je izuzetno moćan, jer može kontrolisati mnoge ljude. Fosseov Kabare takođe naglašava koruptivnu prirodu novca, posebno za vreme pesme novac vrti svet oko sebe, što je lagano svedočanstvo činjenice da će ljudi učiniti gotovo sve za novac. Slike i aliteracija naglašavaju kako se lako mogu kupiti ljudi, kao i dvostruka priroda kabarea, a samim tim i društvo koje predstavlja. Novac ima pokvarenu vrednost; ljudi će se držati nepristojnih ideja i vrednosti ako su dovoljno moćne. Ponavljanje  teme novca u celoj pesmi naglašava njegovu važnost u svakodnevnom životu. Cabare očito ilustriruje pokvarenost moći novca u iskrivljavanju ideja i ponašanja.

 

    Film počinje i završava prizorima kabaretske publike snimljene u iskrivljenom ogledalu, koje obrise predmeta i lica pretvara u neraspoznatljivu mešavinu boja, no u završnom kadru jedan detalj ostaje neizmenjen – kukasti krst. Zarazni smeh pretvara se u tragično, sudbinsko kucanje fašizma na vrata čovečanstva. Nekadašnja zabava pretvara se u tragiku nasilja. Komično pljeskanje po zadnjici u jednoj od mnogobrojnih kabaretskih scena koje dominiraju filmom, paralelno sa mračnom stvarnošču koja nadire u talasima, pretvara se vremenom u nacističku brutalnost na ulicama Berlina.

 

Nacisti su samo grupa glupih huligana, ali služe svrsi. Neka se otarase komunista. Kasnije ćemo moći da ih kontrolišemo.

    Nažalost, bila je to pogubna pretpostavka suzbijanja jednog zla drugim. Na kraju se ipak ispostavilo da jedno zlo uvek samo hrani drugo zlo i daje mu alibi za postojanje i jačanje, a potom i divljanje. Zar misliš da ćete moći da ih kontrolišete?, pita se u jednom trenutku profesor Brian. Na kraju filma vreme sumraka je već tu i kuca na vrata svih nepoželjnih i naivnih. Kritički tonovi  sve vreme provejavaju filmom iza urnebesne razigranosti i komike kabaretskog ugođaja koji čini pozornicu iza koje se dešava ne baš komična stvarnost. Pesma Cabaret pri kraju filma pokazuje iste temeljne kvalitete kabaretske predstave u nemačkoj weimarskoj republici, mada se ova pesma mnogo manje oslanja na komični, a više na performativni aspekt. U ovom slučaju, poruka se u potpunosti krije u tekstovima. Pesma Money govori o potrebi novca u svakom aspektu života i nevoljama oko siromaštva, kao i privilegijama koje dolaze s bogatstvom. Iako je to vrlo ozbiljna tema i odnosi se na publiku koju većinski čine upravo bogataši, priroda samog nastupa je prilično šaljiva. Kroz ovu suprotnost, oni koji gledaju uživaju u šaljivoj i ugodnoj zabavi, dok podsvesno osećaju oštricu žaoke koja se odnosi na kritiku klasnih razlika koje u tim mračnim vremenima postaju sve veće. Sally peva i Život je kabare. Budući da je prostor kabarea u istorijskom Berlinu uspostavljen kao svojstveno i temeljno politički i antifašistički, Sallyini tekstovi dokazuju njegovu posvećenost političkom neslaganju. Odabirom da živi svoj život kao kabare, ona se odlučuje uključiti u aktivnu političku kritiku države, tačnije porast fašizma. Neke kritike Sally kažu da je ona namerno slepa i neznajući za položaj svoje zemlje i svojih vršnjaka, ali "Cabaret" dokazuje da je to u potpunosti neistinito. Nastupom u klubu Kit Kat i njezinim specifičnim životnim izborima koji odražavaju sam kabare, Sally Bowles i izvedba Cabareta predstavljaju aktivnu borbu protiv fašističke politike koja se tih godina razvija u Berlinu. Cabaret u celini savršeno beleži istorijski trenutak i politički i kulturni značaj kabarea u Berlinu pod weimarskom republikom, te koristi ovaj kontekst za širenje svoje poruke.

   Sve što se u Berlinu zbiva - od nacističkog divljanja na ulicama do progona Židova - inkorporisano je u kabaretski show principom paralelnih montaža. One pak funkcionišu poput paralelnih radnji: označavaju dva ili više događaja koji se istovremeno ili s manjim vremenskim odmakom odvijaju na različitim mestima. Tako se radnja provlači Cabaretom ostavljajući pesme, barem što se mesta radnje tiče, netaknutim, pesme od početka zamišljene kao komentar trenutnih događaja, kao što je, na primer, If You Could See Her With My Eyes. Pevajući tu pesmu, Majstor ceremonije upoređuje Židove s majmunima šokirajući filmsku publiku vlastitom nacističkom orijentacijom. No autorski komentari muzikom nisu uvek tako oštri. Ponekad su pesme odraz unutrašnjih zbivanja glavnih junaka. Tako je pesma Maybe This Time jedna od mnogobrojnih koje Sally svaku veče izvodi u Kit Kat klubu. No jednu je veče izvodi s posebnim oduševljenjem, jer prethodnu je noć spavala s mladim britanskim piscem Bryanom pa svoje pevanje posvećuje novoj ljubavi. Ono što bi inače otpevala rutinski, u prikazanom trenutku peva iz sveg srca. Razumevanju pomažu i filmska izražajna sredstva. Na primer, spomenute paralelne montaže koje u kratkim razmacima između pevanih strofa prikazuju kako je Sally provela veče s Bryanom. Ali pomaže i manipulacija planovima s pomoću kojih je Sally najpre prikazana krupno kako bi se osetila intima njezine unutrašnje ekspresije. Tokom pesme kamera se postupno udaljava da bi tek pred poslednju strofu otkrila publiku - dakle, one kojima se pevačica obraća i kojima, u nedostatku pravih prijatelja, otvara srce. Zbog pronalaženja logičnih opravdanja za pesmu, pevanje u filmu Cabaret doživljava se toliko prirodno da to utiče na percepciju žanra. Budući da likovi nikada ne počinju pevati iz čista mira nego je pesma uvek vezana uz radno mesto Sally Bowles, film se gleda kao drama sa snažnim kritičkim elementima. No, hedonističko je načelo ipak zastupljeno. Oseća se u samom pevanju, jer bez obzira na politički angažman Majstora ceremonije i na Sallynu ravnodušnost, oni uživaju u svojim nastupima. To im ponovno omogućava mesto. Kabaretska je pozornica namenjena svima: boemima, propalicama, umetnicima i kritičarima - zato je na njoj sve moguće. I zato u kabareu izvođači nemaju tremu - njihove zabavljačke sposobnosti najčešće su usmerene boemskom izrugivanju, pa se svaka pogreška okreće u šalu.

Kabare nema rok trajanja, on je vanvremenski. Film je potpuno drugačiji od pozorišnog komada, ali je jednako dobar. Fosi je uzeo jedno remek-delo, radikalno ga izmenio i stvorio drugo remek-delo.

 

    Briljantni Kabare svojom dubinom i lepršavošću pobrao je opravdano mnoge pozitivne kritike i nagrade za glumu, izvanrednu muziku i režiju. Uz Oscara za najbolju glumicu (Liza Minnelli) film je osvojio i Oscara za najboljeg sporednog glumca (Joel Grey), najbolju fotografiju, najbolju umetničku režiju, najbolji zvuk, najbolju originalnu pesmu te najbolju montažu, što ga čini filmom s najviše osvojenih Oscara u povesti, a da među nagradama nije ona za najbolji film. Film je dobio Zlatni globus za najbolji film – mjuzikl - komedija.

 

    I na samo kraju, kada se sve sabere i oduzme, čovek shvati da je život samo kabare u kojem važi samo jedno jednostavno pravilo - živi i pusti druge da žive svoj život. Naizgled lako, ali za većinu veoma.

 

By Dragan Uzelac