JIRŽI MENZEL: ŠEVE NA ŽICI (1969.)

 

JIRŽI MENZEL: ŠEVE NA ŽICI (1969.)

 

    Snimljen 1969. godine, na jednom od poslednjih talasa slobode u tadašnjoj( sovjetskim tenkovima pregažnoj) Čehoslovačkoj, a potom zabranjen od strane uzdrmanih komunističkih vlasti i smešten u bunker sve do konačnog oslobođenja zemlje (plišanom revolucijom 1989. godine), film Ševe na žici (Skrivanci na niti) kultnog filmskog i pozorišnoh reditelja Jiržija Mencla, spada u red onih vanvremenskih  umetničkih ostvarenja kojima se večno vraćate i pronalazite u njima uvek novu iskru slatke inspiracije za nove izazove i vlastitu kreativnost. Film je prvi put zvanično prikazan 1990. godine na Berlinskom filmskom festivalu, gde osvaja prestižnu nagradu – Zlatnog medveda.

 

    Ševe na žici jedan je od onih veličanstvenih malih, ali veoma, veoma velikih filmova koje kroz ceo život nosim u srcu i čija me unutrašnja lepota natopljena duhom ironičnog humora uvek iznova iznenadi osmehom kada mi ponestane stvaralačke energije, one duhovne slobode suprotstavljene okovima uzaludnosti i sumornosti banalne svakodnevnice i svih njenih pojavnih oblika. Lepršavost i vrckavost ironičnog, crnohumornog, ciničnog i pomalo nadrealnog duha češkog humora – nama kao narodu tako bliskog iz mnoštva razloga( i kao olakšavajuće okolnosti pod stegama raznih ideoloških i demagoških okova kroz burnu istoriju, i kao dela naše kulturne tradicije tako lepo prikazane kroz maestralnu komediografiju – od jednog Sterije i Domanovića do Nušića i Kovačevića) – oduvek je bila neiscrpna stvaralačka energija jednog hrabrog naroda i njegovih slavnih umetnika - od Jaroslava Hašeka do Bohumila Hrabala, čoveka koji će svojim literarnim radom i nadahnuti junaka ove priče, Jiržija Mencla, i svojim književnim predlošcima pretvorenim u scenarije stvoriti niz čeških filmskih klasika, uključujući tu i Ševe na žici (Larks on string).

 

   Bohumil Hrabal, ključni saradnik Jiržija Mencla, bio je legendarni češki pisac, boem, humorista i disident. Smatra se jednim od najznačajnijih čeških književnika 20. veka, uz veličine poput Jaroslava Hašeka, Karola Čapeka i Milana Kunderu. Kao vrstan pripovedač, strastven boem (njegova omiljena praška kafana bila je Kod zlatnog tigra, mesto njegovog stvarnog života, druženja i inspiracije), subverzivni umetnik, disident čija su dela dugi niz godina zabranjivana unutar tadašnjeg rigidnog komunističkog sistema Čehoslovačke, pisac ekspresivnog, vizuelnog stila i dugih rečenica, Hrabal se naslanja i vešto nastavlja legendarnu češku školu satiričnog i ironičnog humora. Za vreme komunističke diktature u tadašnjoj Čehoslovačkoj Hrabalove knjige su uglavnom cenzurisane i zabranjivane zbog svojih satiričnih, slobodarskih tonova.

 

Dobar film je tamo gde je režiser nevidljiv. Danas je prisutna jedna umetnička arogancija po kojoj je dobar samo onaj film koji niko ne razume. S druge strane, komercijalni filmovi često vređaju inteligenciju publike. Ne volim ni jedan od ta dva ekstrema. Dobri filmovi su kao i ljudi. Postoje ljudi koji su nepotrebni, zatim ljudi koji su dobri i zanimljivi, i na kraju ljudi koji prave od sebe ono što nisu. Ja volim ovu sredinu. Volim Vudija Alena. On me zabavlja. Ima ironičan odnos prema stvarima. Oduševljava me. Moji filmovi su komedije. Ozbiljne stvari su mi dosadne i mislim da su pre svega pretenciozne. O ozbiljnim stvarima se mora govoriti s humorom. Isto što ne volim ljude bez humora, tako ne volim ni ozbiljne stvari bez humora.

 

    Zasnovan na romanu Bohumila Hrabala (po njegovim scenarijima i literarnim ostvarenjima kultni je češki filmski reditelj, Jirži Mencl, snimio niz antologijskih ostvarenja evropske sedme umetnosti: od filmova Ševe na žici i Striženo, košeno do Strogo kontrolisanih vozova i Kako sam služio engleskog kralja), film na krajnje humorističan i satiričan način (britkim češkim humorom punim apsurda i ironije) progovara smelo o ljudima koje je svemoćni komunistički režim proglasio subverzivnim i nazadnim buržoaskim elementima i primorao ih da rade na otpadu u svrhu prevaspitavanja, edukacije da poštenim radom zarađuju za život.

 

    U uvodnim kadrovima kamera lagano klizi prikazujući sumornu atmosferu fabrike za reciklažu metalnog otpada (od kojeg će se stvarati novi traktori i mašine za izgradnju socijalizma, istovremeno pretapajući nekadašnju dekadentnu buržoaziju u nove, savršene ljude, avangardnu radničku klasu) i bivšu aristokratiju na udarničkom zadatku prevaspitavanja i stvaranja novog, savršenog sistema – naravno, po meri čoveka. Satirične, buntovne i provokativne Ševe na žici ostaju Mencelovim najotvorenije političkim filmom. Bio je to njegov hrabri iskorak u pravcu ozbiljne satire i detektovanja totalitarističkog ustrojstva komunističkog režima na fonu tadašnje češke liberalizacije koja je nasilno prekinuta sovjetskom vojnom intervencijom 1968.. Menzelov humor - nastao pod jasnim Hrabalovim uticajem – mogao je vremenom postati otvoren i srdačan, a ne samo obojen gorčinom spoznaje mučeničkog umetnika u represivnom okruženju, proširivši na taj način domete vlastite režiserove retorike.

 

Posle Pobedonosnog februara radnička klasa je konačno dobila moć i postala vladajuća klasa. Ostaci poraženih snaga prinuđeni su da rade tako da mogu da se iskupe što su pripadali bivšoj buržoaziji kroz pošteni rad.

 

     Lečenje i radničko-udarnička edukacija u svrhu prevaspitavanja osumnjičenih, buržoaskih elemenata prikazani su kroz tragične i apsurdne sudbine jednog profesora filozofije, zatim saksofoniste i niza drugih subverzivnih likova, beskorisnih buržujskih elemenata i reakcionarnih snaga, kroz svojevrsnu rehabilitaciju na otpadu društva koje stremi ka idiličnoj i svetloj budućnosti. Moćnom, hrabalovskom ironijom i sarkazmom Mencl novu komunističku stvarnost izokreće naglavačke, objašnjavajući jednu suludu ideologiju njenom izopačenom slikom u ogledalu stvarnosti. I dok pratimo sumornu svakodnevnicu odvajanja otpada za reciklažu, nekadašnji ugledni građani i intelektualci bivaju istovetno reciklirani u nove, savršene ljude, ali. Sve se to odvija u urnebesnoj atmosferi iščašenog humora, gde unutar nove fabrike slušamo melanholične zvuke saksofona, potom nadahnutu poeziju, pratimo filozofske rasprave o Bogu, smislu života i metafizičkom položaju čoveka i njegove duše. Paralelno sa tim dekadentnim, buržujskim beskorisnim naklapanjima teku ljubavne priče između kažnjenika i proces izgradnje novog, savršenog društva, priče sasvim običnog čoveka u metežu jednog suludnog vremena iluzija i novih ideologija.

 

Čovek mora da ima snage da u svemu pronađe humor, iako se čini da to baš nije uvek moguće. Ipak, kad malo bolje pogledate, od svih živih vrsta na planeti smešni su jedino ljudi. Uveren sam da nas je Bog stvorio kako bi, iako sve zna, i dalje mogao nečemu da se čudi.

 

   Prefinjenom ironijom u dobrom duhu češke tradicije (nošene ovaj put Novim filmskim talasom koji je uzburkao češki film početkom šezdesetih godina 20. veka i izrodio barem dva velikana svetskog filma – Jiržija Mencla i Miloša Formana), osenčenom duhom dvojice nadahnutih umetnika – reditelja Mencla i književnika Hrabala, nastalo je iz duha pobune i iskrene emocije jedno nestvarno remek delo sedme umetnosti, jedna iskra besmrtne čovekove duše koja je u momentu obasjala i razobličila svu tamu i uzaludnost jednog rigidnog i besmislenog režima, ukazavši po ko zna koji put da su ljubav i vera neuništive vrednosti ljudske vrste, ona pogonska energija koju ne mogu uništiti nikakvi nasilni i zastrašujući pokušaji gluposti i zla.

 

   Živeći u strogo kontrolisanom komunističkom režimu( uprkos svim zabranama i poniženjima, za razliku od Miloša Formana i mnogih drugih umetnika koji odlaze put Zapada da ostvare svoje umetničke snove na slobodi, Jirži ostaje dosledan i tvrdoglavo radi na svom maestralnom opusu i naredne dve decenije pod komunističkim represivnim režimom i njegovim partijskim cenzorima), Menzel nije prolazio bez problema, pa je tako njegov film Ševe na žici, snimljen 1969., zabranjen za prikazivanje sve do 1990., kad je na Berlinskom filmskom festivalu nagrađen Zlatnim medvedom. Menzelovi filmovi najčešće su komedije situacije i karaktera. U najboljima od njih Menzel se pokazao kao nenadmašan majstor običnih karaktera koji u jednostavnim situacijama duhovito i nenametljivo propitkuje vječne ljudske teme i probleme.

 

By Dragan Uzelac