JOHN CARPENTER: Napad na policijsku stanicu br.13

 

JOHN CARPENTER: Napad na policijsku stanicu br.13

 

    Policijska stanica koja je pred iseljenjem, postaje meta brutalnog napada lokalne bande u trenutku kada se u njoj nađe i otac devojčice ubijene tog dana, koja je meta osvete nemilosrdne bande. Pored detektiva Stokera tu su još samo dve sekretarice, ali i još dva zatvorenika koja su se tu slučajno našla. I dok invazija na stanicu tokom beskrajne noći uveliko traje, troje branilaca konačno shvataju da pomoć sedi u zatvorskim ćelijama. U prvom planu ovog kultnog akcionog trilera (od čije unutarnje napetosti i atmosfere stalnog iščekivanja vam ponestaje dah) je bespoštedna borba između krvoločne, lokalne bande i zarobljenika opkoljene policijske stanice. Kao scenarista i režiser pojavljuje se Džon Karpenter, gradeći psihološki produbljenu, nezaboravnu atmosferu napetosti i straha, ono što će pre svega obeležiti niz njegovih kultnih ostvarenja u narednoj kreativnoj deceniji.

 

    Bio bi to kratak siže jednog u nizu kultnih ostvarenja američkog filmskog reditelja Johna Carpentera (snimljeno 1976. godine), reditelja uz čija sam horor ostvarenja tokom druge polovine sedamdesetih i prve polovine osamdesetih godina 20. veka odrastao i proveo nizove neprospavanih noći, prepunih night mare užasa. Kada se prisećam njegovih remek-dela, poput: Noć veštica (1978.), filma koji i danas slovi kao apsolutni horror kult, i od čije muzike, strave i atmosfere čoveka podilazi hladan znoj i nemir ma koliko ga puta iznova i iznova gledao( teško ga je dočarati rečima, a da se ne ispusti ona njegova bit i magija od koje se majklmajersovski ledi krv u žilama halloween noći), zatim Magle, The thing, Kristine ili Princa tame navire mi iz srca karpenterovske tame još uvek istom silinom ona hladna ubilačka atmosfera i muzika koja vas nikada više ne napušta – ma koliko brzo i daleko bežali. U filmu Napad na policijsku stanicu br.13 Džon Karpenter se potpisuje kao reditelj, scenarista i autor muzike, inspirisan filmom Rio Bravo(1959.)slavnog američkog režisera Hauarda Hoksa (Howard Hawks), umetnika koji mu je uz još jedno slavno ime američkog filma – Džona Forda (John Ford) bio jedan od idola u odrastanju i sazrevanju, jedna od umetničkih inspiracija za svoje potonje, jedinstveno delo i karijeru kultnog američkog režisera. Zanimljiv je i detalj vezan za ovaj Karpenterov film koji nam govori da je Karpenter montirao film, potpisavši se pseudonimom Džon T. Čens, koji je zapravo ime lika glumca Džona Vejna u Hoksovom, već pomenutom filmu. Ovim filmom Karpenter započinje plodonosnu saradnju i kao scenarista sa Debrom Hil, čiji će plodovi biti više nego izdašni i uspešni. Već naredno njihovo zajedničko potpisano ostvarenje na polju scenarija – slavni Halloween proslaviće ih neizmerno u svetu filma.

 

    Tamo gde bi prosečan reditelj od  naizgled jednostavnog scenarija Napada na policijsku stanicu broj 13 napravio klasično ispraznu akcionu priču – prepunu klanja i dosade, majstor svog zanata – legendarni Džon Karpenter uspeva da stvori delo koje vam svojom napetošću i atmosferom neizvesnosti čitav film vešto drži pažnju – bez predaha ili praznog hoda... Kada noć obavije tamom Los Anđeles i kada ulice postanu zastrašujući beznadežno puste, nešto čudesno mračno i nemilosrdno destruktivno pritisnuće i obujmiće srce i um gledaoca i uvesti ga u priču, tunel podsvesti gde prestaje svaka nada, svetlost ili mogućnost bekstva i izlaza.

 

    Ma koliko se trudio da (zlo)upotrebim veštinu i moć deskripcije i uvedem vas u tajnu umetnosti pokretnih slika, estetike i napetosti atmosfere koja drži pažnju gledaoca od prvog do poslednjeg kadra Džona Karpentera, kao u najmračnijim snovima i noćnim morama u kojima iznova propadate, tonete i ne možete da pobegnete, ona mi za korak izmiče ne dajući svetlosti razotkrivanja bilo kakvu nadu tumačenja... Zaista, u tome i jeste lepota i tajna svih onih koji idu hrabrije i dalje od ostalih – u neizrecivosti. Tokom druge polovine sedamdesetih godina 20. veka, zlatnog doba američke nezavisne produkcije, tzv. đubreta, filmova B produkcije, niskobudžetnih imresivnih ostvarenja koja su zasenila komercijalnu ispraznost jednog Holivuda, postao sam, kao klinac, zahvaljujući pre svega guruu i maestru čudesne poetike strave i užasa – Džonu Karpenteru strastveni vernik religije pokretnih slika, tame bioskopskih dvorana koja je nudila svetlost svim onim sanjarima željnim novih fascinacija i drugačijeg pogleda na život i svet - strancima željnim snolikih impresija paralelnog sveta mašte, tako drugačijeg od banalnosti i sivila svakodnevnice ispunjene prazninom materijalnih bogatstava.

 

Živimo u svetu veštački izazvane svesti koja podseća na san. Raste broj siromašnih. Jednakost rasa i ljudska prava su ukinuti. Stvorili su represivno društvo a mi smo njihovi nesvesni saučesnici. Njihova vladavina se zasniva na poništenju svesnog stanja. Doveli su nas do stanja transa. Postali smo ravnodušni prema sebi, prema drugima. Interesuje nas jedino sopstvena dobit. Shvatite. Na sigurnom su sve dok su skriveni. To im je osnovni metod opstanka. Da budemo stalno uspavani, sebični. Stalno drogirani.

 

    Napad na policijsku stanicu br. 13 jedan je od onih  malih (niskobudžetnih) velikih filmova koji svojom estetikom minimalizma, pročišćenog filmskog jezika i nadražaja trajno ulaze pod kožu svim iskrenim ljubiteljima filma i svima onima koji mogu da zavire s one druge, teško izrecive i bučnoj gomili vidljive strane. Maestro čudesne horror poetike i estetike, sa svojim originalnim minimalističkim osvetljenjem i fotografijom, atmosferom koja vas sve vreme drži u stanju napetosti i iščekivanja sledećeg trenutka na ivici nervnog kolapsa, svojom statičnom (steadicam) kamerom i uznemirujućom muzikom koju je sam komponovao, stvorivši svojevremeno vlastiti podžanr – tzv. darkwave  stvorio je jedinstveni svet kinematografije za armiju sledbenika koji su sa nestrpljenjem iščekivali svaki njegov naredni projekat,  put u središte ljudske tame i onostranost izvornog zla od kojeg se, jednostavno, ledi krv u žilama i psiha ponire u stanje neopisivog transa. Povrh svega dolazi moćna Karpenterova muzika, jedan od glavnih likova koji atmosferu dovode do usijanja – negde između iščekujuće nade i nepregledne tame karpenterovskog neponovljivog uzbuđenja i iskustva. Negde između buke tišine i suptilne napetosti. Šapata iščekivanja nemoćnog posmatrača i grmljevine strave ubice bez milosti. Suštinske slike današnjeg sveta u kojem se tama prikazuje svetlošću i gde vladaju bezosećajnost, nasilnost i koristoljublje, laž i odsustvo bilo kakve svesti. Sveta ubica svega onog ljudskog u nama i oko nas.

 

By Dragan Uzelac