KEVIN COSTNER: PLES SA VUKOVIMA (1990)

 

KEVIN COSTNER: PLES SA VUKOVIMA (1990)

 

    Antologijsko filmsko ostvarenje američkog glumca i režisera Kevina Costnera -  Dances with wolves (sticajem okolnosti snimljeno upravo na stogodišnjicu  demokratskog uklanjanja Indijanaca sa zvanične istorijske scene Amerike – nakon masakra Sijuksa od strane američke vojske koji se desio decembra 1890. godine kod Wounded Knee Creeka, Južna Dakota, i prepuštanja SAD novim vlasnicima - belim Amerikancima) – ovenčano sa sedam Oskara, nagradom Američke filmske akademije (pre svega za najbolji film i najbolju režiju), snažna je i emotivna priča o susretu, sukobu, nerazumevanju i pokušaju prevladavanja razlika između dve kulture – starosedelačke Indijanske i kulture grabežljivih i nemilosrdnih doseljenika iz Evrope, o susretu dve rase, dva apsolutno suprotstavljena i različita pogleda na život i svet, na vrednosti i odnos prema samom čoveku.

 

Jednostavna priča veličanstveno ispričana. Ima epski zamah i bistrinu vesterna Johna Forda, te napušta usiljenost obične strukture priče kako bi pogledao, detaljno, kako se stranci upoznavaju. Film na neki način pravi odštetu za stotine rasističkih i maloumnih vesterna koji su bili pre njega. Dopuštajući da Indijanci govore svojim jezikom, ulazeći u njihova sela i posmatrajući njihove običaje, vidi ih kao ljude a ne kao divljake koji su na nišanu vojske. Ovo je jedan od najboljih filmova godine, reči su znamenitog filmskog kritičara Rodžera Eberta.

 

    Film je baziran na knjizi Michaela Blakea – Union soldier in the American civil war (1861.-1865.) i osvrtu na indijansko pleme Sijuksa – njihovu kulturu, način života i poimanje sveta. Costnerov film nastao je u trenutku kada su mnogi verovali da je western kao filmska tema na izdisaju i da su sve kaubojske teme iscrpljene. Jednostavno, smatralo se da su izišli iz mode. Od same najave snimanja trosatne sage o američkoj istoriji i drugačijem tretmanu Indijanaca, Costner je nailazio na nerazumevanje. Međutim, krajnji rezultat postideo je šefove Hollywooda koji su tada, a i dan danas, smatrali kako je jedini način uspeha (čitaj: zarade) ponavljanje već poznatih formula. Premda s nizom problema te drugačijim pristupom (npr. u filmu je korišten zaboravljeni Lakota dijalekt - jezik Sijuksa) i opsesivnom željom za autentičnošću, Costner se upustio u pustolovinu koja se isplatila. Od prvog trenutka pokazivao je kako je zaljubljen u roman Michaela Blakea nazivajući ga radom istinske inspiracije. Rukopis se smatra jednim od najboljih portreta Indijanaca, naroda koji gubi kulturu i identitet (najčešće i život) u dodiru s belcima.

 

    Poručnik Džon Danbar, hrabar, požrtvovan, sposoban i častan čovek (odlikovan u američkom građanskom ratu) odlučuje da nakon rata napusti sve i oseti život u američkoj preriji koja lagano nestaje pred naletima svakojakih došljaka i vojske. On se kao vojnik nastanjuje u napuštenom utvrđenju američke vojske - Fort Sedžvik, na samoj granici sa preostalim svetom Indijanaca (jednom od njihovih poslednjih linija otpora, nakon čijeg će sloma do kraja 19. veka nestati sa svih postojećih američkih mapa, osim mučnih rezervata). Bila je to granica sa plemenom Sijuksa, svetom koji je još uvek pružao otpor nadolazećem zlu i mirno živeo u skladu sa Prirodom i Velikim Duhom, praocem svih naroda. Kako (ne)zvanična istorija beleži (bez iskrivljavanja slike o Indijancima, kao starosedeocima Amerike, od strane belih doseljenika koji su im vremenom, nasilnim putem, preoteli zemlju, proterali ih, poubijali i porobili smestivši u ponižavajuće rezervate, moderne logore) Sijuksi su bili severnoameričko pleme nastanjeno u području između reka Misisipi i Misuri. Najranija poznata pradomovina Sijuksa je močvarno područje pirinčanih jezera, u danačnjoj Minesoti. Ovaj je kraj poznat po tome što ga naseljava veoma ratoborno pleme Chippewa. Čipeve su svoje večne neprijatelje nazivali Nadowessi (Male zmije). Sijuksi su bili konfederacija 7 plemena. Borba za prevlast nad poljima pirinča između Čipiva i Sijuksa dovela je do progona Sijuksa iz tih krajeva. Godine 1876. uz pomoć saveznika, indijanske sabraće iz plemena Čejena, Sijuksi odnose pobedu nad američkom vojskom i generalom Kasterom  na reci Little Big Horn. Prethodila joj je manje poznata borba na Devils Taueru. Tu su veoma žestok otpor priredili manje pokretni starci koji nisu mogli pratiti tempo plemena. Masakr Sijuksa od strane američke vojske desio se decembra 1890. godine kod Wounded Knee Creeka, Južna Dakota – bio je to konačni kraj njihovog hrabrog otpora velikom zlu, sili koja će vek kasnije nastojati da pokori i ostatak sveta svojim milosrdnim demokratskim principima. Sijuksa danas još ima samo u rezervatima u Minesoti, Severnoj i Južnoj Dakoti, Montani i Nebraski.

 

Mi nismo tražili od vas, belih ljudi, da dođete ovamo. Veliki Duh dao nam je ovu zemlju kao dom. Vi ste imali svoju zemlju. Mi vas nismo dirali. Veliki Duh dao nam je puno zemlje da na njoj živimo, dao nam je bizone, jelene, antilope i drugu divljač. Ali vi ste došli ovamo; vi nam uzimate zemlju, vi ubijate našu divljač i nama je teško živeti. Sad nam kažete da radimo za život, ali nas Veliki Duh nije terao da radimo, već da živimo od lova. Vi, beli ljudi, možete raditi ako želite. Mi se ne mešamo u vaše poslove, a vi nas pitate zašto ne postanemo civilizovani. Mi ne želimo vašu civilizaciju! Mi želimo živeti poput naših očeva. Ja sam crveni čovek. Da je Veliki Duh hteo da budem belac, učinio bi me takvim. U tvoje je srce stavio jedne želje i planove, u moje srce druge. Svaki je čovek dobar u njegovim očima. Orlovi ne moraju biti vrane. Mi smi sromašni, ali slobodni. Nijedan belac ne nadzire naše korake. Ako moramo umreti. umrećemo braneći svoja prava.

 

    Sijuksi su bili tipično lovačko prerijsko pleme. Stanovali su u kožnim šatorima zvanim tepi (tepee), koji se lako sklapaju, rasklapaju i prenose. Bizoni su im bili osnovni izvor hrane i drugih potreba. Konj je takođe bio simbol njihove kulture i značio je bogatstvo i moć vlasnika. Što se religije i rituala tiče oslanjali su se na moć i uticaj šamana. Šamani (sveštenici, duhovne vođe i lekari u plemenu) su igrali važnu ulogu u odbrani plemena od mračnih sila i zlih duhova. Svojim mističnim i ekstatičnim plesom ponirali su u dubine duše i iznosili na svetlost dana duhovnu snagu, istinu i odgovore na mnoga pitanja i potrebe čoveka bačenog u haos vremenske prolaznosti i egzistencijalnih teskoba. Na granici dva sveta Džon Danbar i pleme Sijuksa počinju lagano, korak po korak, da uspostavljaju kontakt, preovladavajući strahove, nerazumevanje, brojne predrasude i jezičku barijeru.

 

Džon Danbar: Ono što su mi rekli o Indijancima nije istina. Nisu nikakvi divljaci. Pristojni su, sa smislom za humor koji mi se sviđa (piše on u svom dnevniku o boravku u utvrđenju i susretu sa Indijancima).

 

    Oni se lagano sprijateljuju i Danbar postepeno ulazi u čarobni svet Indijanaca, shvatajući pravi smisao njihove kulture i pogleda na život i svet – oslobođen nasleđenih predrasuda. On nastavlja da živi sa njima, ide u lov, uči njihov jezik i razne veštine, poprima njihov nenasilni duh i uravnoteženost, unutrašnji mir, a onda se i ženi belkinjom koju su Sijuksi kao malu spasili i odgajili.

 

General Šerman, jedan od najkrvoločnijih ubica Indijanaca, u pismu Bafalo Bilu rekao je sledeće: Koliko mogu da procenim, 1862. godine, u preriji između Misurija i Stenovitih Planina , bilo je oko 9,5 miliona bizona. Svi oni su nestali, ubijeni zbog njihovog mesa, kože i kostiju. U isto vreme, na tom istom području, bilo je oko 165000 Ponija, Sjua, Čejena, Kajova i Apača. Svi oni su takođe nestali i bili zamenjeni dvostruko ili trostruko većim brojem muškaraca i žena bele rase, koji su ovu zemlju pretvorili u vrt i koji se mogu popisati i oporezovati i kojima se može upravljati u skladu sa zakonima prirode i civilizacije. Reč je o sveobuhvatnoj promeni, koja će se sprovesti do kraja.

 

    Veličanstveni kadrovi božanstveno lepe prerije i njenog duha divljine i slobode, nadmoći prirode nad sićušnim i ranjivim čovekom grade strukturu, pozornicu vrednu strahopoštovanja na kojoj se odvija romantična i surova Kostnerova drama o susretu dva suprotstavljena sveta. Fantastična fotografija prosto nadahnjuje gledaoca i raspaljuje maštu, čineće svojom nestvarnom lepotom brutalnim scenama sukoba i pokolja. U jednom trenutku u kadru se pojavljuje zastrašujuća scena pobijenih i oderanih bizona, slika bezdušnih belih lovaca koji su zarad profita uništavali sve pred sobom ne misleći na posledice.

 

Džon Danbar: Polje po kojem su ležali ubijeni i oderani bizoni je pokazivalo da su to uradili ljudi bez osećaja za vrednost, bez duše, i bez poštovanja prema ritualima Sijuksa. Znao sam da su to bili beli lovci.

 

    Vremenom, stapajući se sa duhom, običajima, ritualima i životom Sijuksa, Džon Danbar nakon jedne bezazlene igre sa vukom (čudesnim, u početku plašljivim a potom razigranim posetiocem koji mu je pravio društvo dok je usamljen živeo u utvrđenju Fort Sedžvik, životinjom koju su indijanski narodi smatrali svetom) postaje Onaj Koji Pleše S Vukovima, tj. dobija svoje novo ime od saplemenika Sijuksa.

 

Davno, kada je Manitu stvarao svet, prvo je stvorio ravnice i planine. Zatim reke i jezera. Onda je stvorio nebo, drveće i travu. Posle toga stvorio je životinje. Od svake životinje Svemogući je stvorio svoj narod, stvorio je nas. Naš narod nastao je od vuka. Zato deco, poštujte vuka kao svog oca, svoju majku. Poštujte vuka kao svog brata. Ne smete ga ubiti niti mu bilo kako naškoditi. On je naš totem, naš zaštitnik.

 

    Kevin Costner uspeva da stvori krajnje intenzivno umetničko delo obojeno jarkim bojama istovremene radosti i gorčine,  prepuno jakih emocija, romantike, dinamike, lirike besmrtnog duha večne prerije, tla u koje je duboko ukorenjena jedna kultura okrenuta ka prirodi, skladu, nenasilnosti i velikoj, veoma senzibilnoj i saosećajnoj duši. Film prati veličanstvene scene duhovnih rituala američkih starosedeoca, njihova okupljanja radi razmatranja problema i razmene mišljenja, mudre odluke starešine plemena, njihov svakodnevni način života i poimanja stvari, te rafinirano prikazuje jednu veličanstvenu kulturu okrenutu harmoniji svih živih i neživih bića, kosmičkom skladu i razumevanju stvari, okrenutog miru i ljubavi nasuprot čistom divljaštvu onih koji su nezvani došli i proglasili njih divljacima otimajući im zemlju i totalno ih iskorenjujući maskrom i do tada neviđenim pogromom (u pravom smislu reči genocidom).

 

Kao što ne možete videti da se listovi bilo kog drveta prepiru ili bore , isto tako nema nikakve potrebe da se ljudi međusobno prepiru ili bore zbog bilo čega izuzev prijateljskog nadmetanja. Kada se Veliki Duh spozna iznutra, u zajednicama u kojima se poštuje istina i poštenje, ljudi žive u međusobnom skladu. Oni doživljavaju svoje vlastite živote i život Tvorca kao jedan isti život.

 

    S jedne strane, horde istinskih belih divljaka, krvoločnih ubica, psihopata, bezbožnika i totalno praznih i bezdušnih ljudi, te još gore američke vojske nadiru kroz teritoriju starosedelačkih američkih naroda – Indijanaca, rušeći, pljačkajući, ubijajući, silujući, paleći i ponižavajući sve pred sobom – od čistine i harmonične divljine prirode, bizona (kao izvora hrane starosedeoca), divljih konja (simbola jednog jedinstvenog sveta slobode) i napokon naroda stopljenih i dušom i telom (vekovima unazad) sa beskrajnim prerijama, rekama, šumama, proplancima prepunim slobode i života. Bezočni, podmukli, zlobni, prazni i hladni, bez srca.

 

Poštuj sve što postoji na zemlji, bilo ljude, bilo biljke.

 

Priroda nije naša, ona je deo nas. Ona je deo naše svetovne porodice.

 

Poštuj tuđe versko opredelenje. Ne sili druge da veruju u tvoje.

 

Ne uzimaj što nije tvoje, bilo od neke osobe, zajednice, divljine ili nečije kulture. Nije zasluženo i dato. Nije tvoje.

 

    S druge strane, jedno od mnoštva indijanskih plemena – Sijuksi, tipično lovačko prerijsko pleme, vodi svoj miran, skladan život, poštujući pretke, prirodu, životinje, Manitua i Velikog Duha. Imali su svoje konje, simbole moći i lovačke kulture, bizone, koji su zadovoljavali sve njihove potrebe za hranom i odećom, duhovne vođe – šamane, svoje rituale i jaku, nenasilnu etiku i veru, koja je poštovala sve i svakoga jednakom merom, težila skladu, razumevanju, poštovanju. Indijanci su živeli u skladu sa Majkom Prirodom, uzimajući samo onoliko koliko im je stvarno bilo potrebno, vraćajući uvek mnogo više i sa mnogo zahvalnosti, ljubavi, poštovanja i divljenja.

 

Sveti čovek Sijuksa (obraća se na kraju Danbaru) : Mislim da u životu postoji samo jedan pravi trag. To je trag pravog ljudskog bića. Mislim da si ti na tom tragu i srećan sam zbog toga.

 

    Film se završava opraštanjem nekadašnjeg američkog oficira – Džona Danbara, sada već Onog Koji Pleše S Vukovima sa indijanskom sabraćom plemena Sijuksa, nekom vrstom zloslutne sete, neverice, tuge, gubitka koji čoveka trajno iskorenjuje, oduzima mu duhovnu energiju i vodi ga u tihi, konačni očaj. Indijanci se povlače u nepristupačne planinske krajeve pred najezdom doseljenika i maeričke vojske, do svog tragičnog sloma krajem devetnaestog veka( nakon nekoliko vekova doseljeničkog krčenja prostora i bestijalnog orgijanja koje je napokon čak i ozakonjeno Ustavom i humanim preseljenjem Indijanaca u rezervate). Poglavica Deset Medveda (priča Danbaru priču o konkvistadorima pokazujući mu šlem jednog od njih i naslućujući tužni kraj svog naroda)

 

Ljudi koji su ovo nosili došli su u vreme prapradede. S vremenom smo ih oterali. Tada su došli Meksikanci, ali više ne dolaze. U moje doba su došli Teksašani koji su bili isti kao ostali. Svi su oni uzimali bez pitanja. Ne znam jesmo li sad spremni za nove bele ljude. Ali mislim da imaš pravo. Mislim da će i dalje dolaziti. Zemlja je sve što imamo. I borićemo se da je zadržimo.

 

    Nakon Costnerova filma malo je toga ostalo isto kao pre: čestit film snimljen je s velikim trudom, umešnošću i ljubavlju, otvorivši mnoge nove vidike i poglede na jednu jedinstvenu kulturu i nekadašnji svet severnoameričkih Indijanaca, pogled na istoriju koju nisu pisali pobednici, mada su svojevremeno kritičari govorili o dramaturškoj neuverljivosti i naivnosti u prikazu Indijanaca. Dovoljno je - prema Costneru - poznavati indijanski jezik pa otkriti kako je reč o dobroćudnim, produhovljenim i kulturnim ljudima koji su poput nas, te među nama - belcima i Indijancima - nema ama baš nikakve suštinske razlike. Razliku su stvorili neki zli, beli ljudi. Film Ples s vukovima predstavlja pravi romantični ples, svetkovinu lepote filmskog izraza sporog ritma i božanstvenih širokih umetničkih kadrova poetičnosti prerijske divljine i slobode , čiste ljudske duše i lirike srca sa izvorišta dobrote, neiskvarenosti i gotovo zaboravljene nevinosti. Pogledajte ga i proživite iznutra, pre nego što jednog lepog dana i na vaša vrata ne pokuca neki novi konkvistador.

 

By Dragan Uzelac