KLJUČNE PESME Jima Morrisona & poneki dobar blues...

KLJUČNE PESME Jima Morrisona & poneki dobar blues...

PESMA THE END - apokaliptično poetsko putovanje Jima Morrisona

Pre nego što ga je vreme uvuklo u vlastiti kovitlac i usisalo, ostavljajući za njim reči koje su od njega stvorile pesnika, američki poeta i pevač rok benda The Doors Jim Morrison je napisao, proživeo i otpevao mnoštvo nezaboravnih pesama. Njegova poezija temeljila se na tradiciji romantičarskih pesnika, pre svih poeziji mističnog romantičara Vilijama Blejka (Williama Blakea), kao i pesmama francuskih simbolista, gde je presudan uticaj na njega ostavio Artur Rembo(Arthur Rimbaud) (takođe tragičan lik, kao i sam Jim Morrison). Dakle, sa jedne strane oluju su stvarali romantični sanjari, revolucionari željni slobode, promena, pravde i istinske, romantične ljubavi, idealisti sa setom i gorčinom u srcu i peru, duhoviti satiričari, estete, mistici, vizionari i tanani liričari na pragu novih horizonata, a sa druge strane, šibala je oluja boemskih jahača koji su raskalašno i hrabro tragali za lepotom, pokušavali da snažnim rastrojstvom čula dođu do alhemije reči, da halucinacijama ukradu svetlost i dosegnu čistu poeziju, grleći celi univerzum u trenucima revolta prema beživotnoj tradiciji. Šibala je oluja prokletih pesnika, sa svojim nedostižnim idealima i prefinjenim, pesimističnim osećanjem sveta.

Evropski romantičari bili su vesnici čudesnog proleća života, glasnici korenite revolucije duše, slobode i nove zore koja retko sviće, novih horizonata i pogleda na sve(t), pesnici razigrane mašte i iskrenih emocija što diraju dušu i srce, buntovnici s razlogom, duhovnici suprotstavljeni bezdušnosti i sakatosti licemerja ogoljenog materijalizma, pobunjeni individualci snažnih emocija i lirskog senzibiliteta i ugođaja, sanjari koji su slepo i iskreno verovali, borili se do samog kraja. Živeli su i umirali ljubeći, puni zanosa, tragike i melanholije, vođeni slobodarskih duhom i čežnjom za istinskom romantičarskom ljubavlju. Pročišćene, osećajne i sanjarske lirike, neposredni, slikoviti, inspirativni, nadahnuti prirodom i lepotama sveta, nabujalih emocija kao potok što nabuja nakon prolećnih kiša, dinamični, opsenari magičnih moći. Nekad divlji, nekad bolećivo nežni, skloni empatiji, vizijama, snovima, proročanstvima, weltschmertzu, antiklasicizmu i jetkoj satiri usmerenoj ka svetu koji ih nije razumeo i prihvatao. Zadojeni revolucionarnim i humanističkim idejama, mistikom, sentimentalnošću, eteričnošću, sa jakim osećajem za lepote i mistiku prirode, tanani posmatrači života, lirski osetljivi, skloni setnim raspoloženjima, sanjarenju na javi, kontemplaciji, zadojeni idealizmom obojenim gorčinom spoznaje o trulosti sveta i blatu koje vuče ka dnu poraza, duhoviti, prefinjene estete, željni radikalne promene sveta, posvećeni misiji oslobađanja sveta od tiranije i ropstva – i fizičkog i mentalnog.

Francuski simbolisti su verovali da svrha umetnosti nije predstavljanje stvarnosti već pristup većim istinama sistemskim rastrojstvom čula kako je to objašnjavao pesnik Artur Rembo. Simboliizam je potekao iz pobune pesnika protiv krutih konvencija koje su regulisale i tehniku i temu u tradicionalnoj francuskoj poeziji, što je vidljivo u preciznom opisu poezije. Simbolisti su želeli osloboditi poeziju od njezinih izlagačkih funkcija i formalizovnog govorništva kako bi umesto toga opisali prolazne, neposredne senzacije čovekova unutrašnjeg života i iskustva. Pokušali su dočarati neizrecive intuicije i percepcijske utiske čovekova unutrašnjeg života i preneti temeljnu tajnu postojanja vrlo ličnom upotrebom metafora i slika koje bi, iako im nedostaje precizno značenje, ipak prenele stanje pesnikova uma i dale naslutiti mračno i zbunjeno jedinstvo neizrecive stvarnosti. Živeli su boemski, raskalašno, od danas do sutra, tragajući za lepotom, što je delovalo skandalozno iz ugla tadašnjeg francuskog društva. Osobena pariska boemija, pre svih ostalih, utonula u mit i duh jednog jedinstvenog soja ljudi (koji su svesno odbacivali isprazni konformistički svet i njegove vrednosti, zarad vlastite slobode i blagodeti duše) predstavljala je opiranje buržoaskim vrednostima, a te vrednosti poseduju jedan šablon po kom se formiraju, iako su vremenom postale nelako uočljive jer su se odomaćile i postale prihvaćene kao jedine moguće. Buržuj, građanin, a u današnjim kategorijama i svaki proleter, običan radnik, nezaposlena i zaposlena obrazovana populacija kao i prost seljak imaju nešto zajedničko – ostvaren ili neostvaren san o sigurnosti i izvesnosti. Nekada je on pripadao samo buržoaziji, a danas svima onima koji su se protiv nje borili i iz njenog raslojavanja nastali. San o izvesnosti podrazumeva žrtvovanje dosadnog danas sigurnom sutra, potrebu za domom, za vernim životnim partnerom, pouzdanim izvorom prihoda i stalnu opsednutost sticanjem, tako da se rad i njegov smisao sagledavaju samo kroz prizmu dobitka u materijalnom smislu. Boem, sa druge strane, predstavlja alternativu ovakvom sistemu vrednosti, a njegov prvi zadatak jeste da te vrednosti uoči i doživi kao relativne, a ne propisane i date ma koliko da su one gotovo svačiji san, uteha i strah. Prezrevši postojeće društveno stanje, sredinu koja ne razume umetnost i, skučena u sopstvena izmišljena pravila, odbacuje širinu misli i slobodu ponašanja, umetnici su u kafani i društvu jedni drugih tražili utočište – prostor gde mogu da razmene misli sa sebi sličnima, i da u vinu i apsintu potraže nadahnuće i oslobode umetnički duh. Slatko vino i gorka duša čudnovato su se stapali u jedinstven ukus boemstva. Uostalom, ni sami nisu preterao bežali od toga – ideal svrsishodnosti bio im je sve samo ne privlačan, živelo se za trenutak i trenutno zadovoljstvo sa bezbrižnim pogledom u neizvesno sutra. To je bio njihov vid podrivanja buržoaskog sistema vrednosti. Sve navedeno neizmerno je uticalo i na mladog američkog poetu, buntovnog boema Jima Morrisona, uronjenog duboko u svet američke boemije – svet bitnika koji su doneli nove poglede na umetnost i svet oko sebe.

Bitnici su bili zbunjena deca američke srednje klase, koja su se bavila filozofijom i umetnošću. Kao čitava jedna buntovnička - beat generation, postavili su u središte svog života jedno nomadsko pleme, koje je putovalo između Berklija, Denvera, univerziteta Kolumbija, sa povremenim izletima u Meksiko. Pravo središte njihovog okupljanja je bio San Francisko, gde su osnovali vlastitu zajednicu (komunu) u trošnom primorskom predgrađu North Beach. Zapadna Venecija (Venice west) u Kaliforniji postala je utočište pobunjenika, boema, nekonformista i svih onih iščašenih i uvrnutih mladih ljudi koji su odbacili zakone i vrednosti potrošačkog društva, mladih ljudi van kolotečine. Na zapadnoj, pacifičkoj obali bezgranično su eksperimentisali sa drogama, zapisujući utiske i iskustva. Ginzberg: To je struja priključena u samu sebe, da ima žice, postala bi paukova mreža. Rozental: Heroin je nova noć u ovom novom dobu, kokain je iznenadni sunčev blesak na uzburkanom moru, trava je pozorište!. Smatrali su, poput dvojice velikih, tragičnih umetnika i junaka - pesnika Dilana Tomasa i džez saksofoniste Čarlija Bird Parkera, da je jedina odbrana od sveta koji srlja ka propasti - čin stvaranja tj. nevina, lirska umetnost. Tragali su za duhovnim vrednostima, gledali na sebe kao odmetnike, nalik na prve hrišćane koji su i sami živeli po rupama i skrivenim katakombama. Jednostavno, želeli su da se vrate primitivnim korenima i izvorištu iskrene vere. Pobuna protiv bilo kakvog autoriteta, cinizam, oporost i izbor siromaštva po volji, u društvu gde je siromaštvo bilo greh a bogatstvo vrlina, činilo ih je autentičnima u svetu buntovništva, undergrounda i usamljenih marginalaca, polusveta, svih onih i prezrenih pustinjaka lepote, istine i pravde radi. Bili su i ostali deo opšte protivteže, dubokih korena pobune još od najiskrenijih i najsurovijih ranohrišćanskih dana (kada se bunt kažnjavao smrću), opšteg otpora đavoljem svetu podlosti, dvoličnosti, nasilja, laži, eksploatacije, vere u Moloha i Mamona, genocida nad Indijancima i svima koji su se hrabro usprotivili, sveta bezdušne sarkastičnosti u kome se gladnima umesto hrane kao pomoć šalju tablete za apetit, svetu lažnih proroka gde je sve samo plod praznog deklarisanja i još praznijih reči bez ikakvih suštinskih plodova i dela - hiljadama i hiljadama godina, u krug, u nedogled, bez blagoslova, lepote, samo sa pustim srcem od kamena.

Nisu samo mašine i novac ti koji predstavljaju Moloha. Moloh je i sam razum. Ono što Amerika zove zdravim razumom je ludilo, a nepobediva oprema američke moći i prava nije ništa bolja od tolikih ludnica.

Bit generacija (beat generation) predstavljala je prvi, udarni talas nadolazeće oluje pobunjene američke omladine (tzv. baby boom, poratne generacije), nespremne za lepote izazova rata u Vijetnamu i dotadašnje vrednosti društva, generacije koja se gnušala komformizma, materijalizma i njihovog prećutnog idolopokloničkog prihvatanja. U Engleskoj su to bili Gnevni mladi ljudi, dok su ih u SAD krstili kao Nove Varvare. I Bit generacija i Gnevni mladi ljudi sociološki su predstavljali fenomen koji je sa sobom doneo obogaćeni i životniji literarni izraz. Povrh svega, bili su nosioci moralne revolucije koja će transformisati čoveka od bića istorije do bića iskustva, kako su to već ranije protumačili egzistencijalisti poput Kamija, Sartra ili Martina Hajdegera. I oni, i njihovi prethodnici filozofi prihvatili su život kao kontinuirani nemir i čoveka kao biće žedno smisla. Kredo Bit generacije je bio jednostavan i direktan:

Jedini način da se živi u slozi sa životom na ovoj planeti koja srlja u propast je suoćiti se sa stvarnošću onakvom kakva je, sa svim trenucima agonije i radosti.

Bit generacija donela je jednu novu temu: usamljenog čoveka, lišenog iluzija, koji stoji u mračnoj ponoći svog postojanja, a njihova najveća zasluga je u tome što su u vreme duhovnog mraka skrenuli pažnju čovečanstva na jedini izvor nade jednog iscrpljenog sveta: čovekovo srce koje kuca. Bitnici su odbacivali prošlost i budućnost koncentrišući se na sadašnjost, odbacivali svaku moguću kontrolu prirode, događaja i ljudi, istupili iz takmičarske arene trke za novcem i besmislene, iscrpljujuće borbe, ne želeći ništa, a ipak, interesujući se za sve, pobunili se protiv organizovane vlasti i sa gnušanjem odbacili ziheraški stav većine i njihovo čvrsto držanje za kolotečinu, iluzije i tobožnje moralne vrednosti. Bit generacija izvukla se iz besmisla Trke pacova koja je uništavala ono najdragocenije u čoveku – njegovu svest, kreativnost i emocije.

Postoje mnogi elementi kontinuiteta između nas i sadašnjeg trenutka – to su droga, muzika, interes za Istok, bavljenje Vitmenom, Toroom, ponovno otkrivanje Zemlje i Tela. Srce pokreta predstavlja povratak prirodi i revolt protiv mašine.

Drugom polovinom šezdesetih sve veći broj Amerikanaca gleda na američko društvo kao na jednu surovu, bezličnu mašinu koja će ih progutati ukoliko se oni toga ne oslobode. Nova kultura koja se stvarala nije bila elitistička, već uzbudljiva, nepredvidiva i nemoguća za kontrolisanje. Ona je ponudila novi, alternativni način života. Ona je ponudila underground pokret kao žestoku vrstu odgovora i otpora na dotadašnje mrtvilo stare kulture i odgovore na potisnute tabue poput pitanja droge i politike. Underground je postajao ogledalo u čijem odrazu nije bilo mesta za iskrivljene slike sveta, iskonstruisana sranja ulepšane stvarnosti i lažne nade, zasnovanih na licemerju i podobnosti.Vremenom, postao je put povratka ka ukaljanom i zaboravljenom izvorištu svih pravih stvari i vrednosti, glas razuma koji iznova pokušava da uskladi misli, reči i dela, vraćajući im istinsko značenje, kreativnost i progresivnu delotvornost. Suštinski antikomercijalan, antisistemski, nezavisan, autentičan, alternativan, nepotkupljiv i kreativan stvarao je neki novi, vlastiti put, meandrirajući kroz pustinju ispraznog etabliranog stvaralaštva i ustajale žabokrečine komercijale utonule u opšte mrtvilo. Razbijajući šablone, zadate koordinate, podobnost i opšte prihvatljivosti isijavao je duboke kreativne porive i samosvest koji su dugo tavorili unutar buntovnih pojedinaca željnih promena i pomaka ka nečemu što ne zahteva pljeskanje većine, lažne osmehe i komercijalni efekat.Underground, povratak korenima i zaboravljenom izvorištu pravih stvari, ogoljeni je akt poznog modernizma i šezdesetosmaških stremljenja, rušilačko-kreativna odiseja proključala iz zabranjenih i naizgled zaboravljenih ponora nagomilanog nezadovoljstva predodređenih, namerom zapostavljenih i poniženih, sudbom odabranih pojedinaca.Uzvraćen udarac ili okrenut drugi obraz, ljubav usmerena ka neprijateljima života i istine, gorčina istresena do kraja. Psihodelična muzika (pojam koji je karakterisao umetničko stvaralaštvo tog prelomnog vremena nazvan je psihodelija), kao žanr, predstavljala je spoj i kombinaciju raznih uticaja: od avangardnih eksperimentalista Edgara Varezea, Kejdža i Štokhauzena, istočnjačkih, pre svega indijskih muzičkih idioma, džeza, roka, popa, bita, ritam i bluza i garažnog, underground zvuka. Sve to propušteno kroz novu tehnologiju progresivnog vremena, halucinogenu svest najkreativnijih autora u rock and rollu dalo je za rezultat psihodelični zeitgeist (duh neponovljivog vremena radikalnih promena svesti i društva) i manje uobičajenu muziku. Teško je utvrditi bilo kakve korene i prethodne uticaje na stvaranje i naglu pojavu psihodelije. Pored razvoja studijske tehnologije tih godina (neophodne za snimanje mnogih psihodeličnih muzičkih inovacija, kao na primer snimci traka puštenih unazad na Tomorrow Never Knows Beatlesa, pre svih), smatra se da su muzička prethodnica bili legendarni džez saksofonisti Koltrejn i Kolmen, muzičari koji su istražujući opseg novih formi u džezu podstakli bendove američkog rock and rolla da krenu izvan konvencionalnih okvira, struktura i tonaliteta pop muzike. Kolmenov free jazz svojim duhom improvizacije stvara pravac koji raskida tradiciju, pre svega istraživačkim pristupom koji ide u suprotnom smeru od postojećih pravila tradicionalnog džeza. Pored njih dvojice, značajan je bio i uticaj indijske klasične raga forme, sitara i muzičara Ravi Shankara, virtuoza koji je uticao na Beatlesa Harrisona i njegov istočnjački misticizam preliven i transponovan u psihodeliju. Ipak, veći deo psihodelične muzike sastojao se od standardno strukturisanih pop melodija filtriranih kroz nove studijske efekte, produkcijske tehnike i izmenjeno stanje svesti i kreativnosti. Pod uticajem halucinogenih droga ili ne, psihodelija je dobro isfiltrirala na radikalan način svest i kreativnost pojedinca. Brojne studije napisane su o kultnim albumima poput Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band The Beatlesa i The Piper at the Gates of Dawn Pink Floyda, s ove strane bare, ili albuma benda Grateful Dead, Jefferson Airplane i scene oko San Franciska i Los Anđelesa – The Doors, centara umetničke i društvene kontrakulture šezdesetih (i šire, naravno). Estetika legendarnog autora i vođe protestnog pokreta Boba Dylana i njegovog kultnog albuma Blonde on Blonde, njegovih igara rečima, alegorija i metafora bila je još viši nivo visoke umetnosti i tema za obimniju studiju.

Revolucija mora prekinuti sa prošlošću, i izvući svoju poetiku iz budućnosti. Naš program je kulturna revolucija kroz totalni napad na kulturu, koji koristi sva sredstva, svu energiju i sve medije koji mogu da dođu u naše kolektivne ruke, naša kultura, naša umetnost, muzika, novine, knjige, posteri, naša odeća, naši domovi, način na koji hodamo i govorimo, način na koji raste naša kosa, način na koji pušimo i vodimo ljubav i jedemo i spavamo – sve to predstavlja jednu jedinu poruku – a poruka je SLOBODA.

Jedinstveni, hipersenzibilni spoj tih dvaju svetova doneo je magiju setne lirike romantičnog sanjara - Jima Morrisona, doneo je duh prokletog jahača na oluji i raskošni svet poezije kojem se u potpunosti prepuštam, pružam ruku prijateljstva usamljenog i rezigniranog buntovnika i uz poneku reč komentara, prikaza uz dobru kapljicu sete krećem na nezaboravno poetsko putovanje. Pogasio sam svetla i zaigrao u srcu uz muziku, na njenom plamenu. Zaigrao sa jedinim prijateljem koji ostaje do kraja. Iniciran duhom Navaho Indijanca koji umire, napušta ovaj svet odlazeći u večna lovišta, buntovnim učenjima filozofije protesta, misliocima poput Rusoa, Sartra, Hajdegera i posebno intrigantnim Fridrihom Ničeom, poezijom Artura Remboa i Vilijama Blejka, Uliksom Džejmsa Džojsa, Living teatrom i teatrom apsurda, knjigom Normana Brauna Život protiv smrti koja istoriju tumači frojdistički, bluesom i šamanizmom, fikcijom Edipovog kompleksa i filmskom umetnošću, koju je studirao i smatrao da u njoj ne postoje autoriteti jer učenici znaju koliko i profesori, grčkom tragedijom i umetnošću uopšte, mladi Morrison poziva na put koji vodi selinovski na kraj noći, tamo gde samo odabrane čeka carstvo blaženstva, carstvo svetlosti i slatke radosti. Za one koji to nisu, obeležene znakom, prokletstvom, neizmernom hrabrošću i istinskim buntom, otporom prema svakoj vrsti autoriteta - za njih ostaju samo beskrajne noći obavijene velom tajne, tame, tragike i bodlerovskog spleena, sumorne spoznaje tamnice snova i kraja, kraja noći.

Rođen za beskrajne noći, bez slatkih radosti, bez smeha i finih laži, nakon što je otkazao pretplatu na uskrsnuće, poslao papire u ludnicu, čuo krik leptira i nežan zvuk i poželeo svet odmah i sada, Morrison, nošen silnom poetskom energijom, razuzdanošću plesa na vatri muzike i divljinom, postavlja ključna egzistencijalna pitanja o smislu i budućnosti sebe i sveta, i uranja u introspekciju edipovske psihodrame - obračuna sa samim sobom, kao jedinim pravim prijateljem i onima koji su mu podarili život - roditeljima.

Ovo je kraj, divni prijatelju,
ovo je kraj, moj jedini prijatelju, kraj
naših velikih planova, kraj
svih pravih stvari, kraj,
bez blagoslova, iznenađenja, kraj.
Nikad te više neću pogledati u oči.
Zamisli šta će biti sa nama
sa nama tako bezgraničnim i slobodnim
kad očajnički zatražimo ruku nekog stranca
u zemlji očaja?

Izgubljeni u pustinji patnje,
u kojoj su sva deca poludela,
sva deca poludela,
od čekanja kiše.

Opasnost vreba na kraju grada,
leti cestom kraljeva.
Čudesni prizori u rudniku zlata.
Kreni na zapad, draga.
Uzjaši zmiju, uzjaši zmiju,
hitaj do jezera, drevnog jezera,
zmija je, draga, sedam milja duga,
uzjaši zmiju,
staru, ledenu kožu.
Zapad je najbolji, Vest je the best,
samo ti dođi,
a ostalo prepusti nama.
Plavi autobus nas zove,
plavi autobus nas zove.
Hej, vozaču, gde nas to vodiš?

Ubica se probudio u praskozorje,
navukao čizme,
nabacio lice sa drevnih slikarija,
i krenuo niz hodnik.
Ušao je u sobu svoje sestre,
posetio svoga brata,
a onda krenuo hodnikom.
I stigao do vrata,
i pogledao unutra,
„Oče?“
„Molim, sine?“
„Hoću da te ubijem.
Majko, hoću da...“

Hajde, draga, okušaj sreću sa nama,
okušaj, draga, sreću sa nama.
I nađi me u dnu plavog autobusa...

Ovo je kraj, divni prijatelju.
Ovo je kraj, moj jedini prijatelju, kraj.
Boli me što te puštam da odeš
jer me nikada nećeš slediti.
Kraj je smehu i finim lažima,
kraj noći u kojoj smo probali smrt,
kraj.

Poema The End je na neki način predstavljala edipovsku psiho-dramu, obračun sa onima koji su Morrisona stvorili - njegovim roditeljima, i jedinim pravim prijateljem, tj. sa njim samim - Jimom Morrisonom. Savršena psihološka autobiografija u stihu (snimljena u potpunoj tami i kliničkoj tišini studija, uz samo upaljene sveće kraj samog Morrisona, naglašavajući dramatiku apokaliptične teme) i neprijatno iskrena melodrama dovodi nas do suštine Morrisonovog bunta s razlogom – Ubij oca, pojebi majku!. Podsvesna želja za uništenjem onih koji su mu dali život značila je potrebu za odbacivanjem svih nametnutih zakona (od državnih do verskih) i brutalno iskrenu potrebu za nesputanošću, bezgraničnošću i slobodom življenja i stvaranja.

Pesma koja je u svom povoju krenula svoj čudesni put ka jezi smrti, konačnom kraju jednog jedinstvenog poete, buntovnika s razlogom i hipersenzibilne, tragične duše u kovitlacu jednog burnog, prelomnog vremena, kao obična ljubavna pesma, opraštaj od Džimove srednjoškolske ljubavi, devojke Meri, vremenom je prerasla u jedanaestominutni apokaliptični edipovski ep. Po rečima samog Morrisona početak je izgledao ovako :

Kad god čujem Kraj, ona za mene ima drugačije značenje. Počelo je kao jednostavna opraštajuća kompozicija, verovatno namenjena bivšoj devojci, ali uvideo sam da bi mogla da bude i opraštanje od detinjstva. Nisam siguran. Mislim da je dovoljno složena i univerzalna u svojoj maštovitosti da bi mogla da bude bilo šta što neko poželi.

Mračna Morisonova priča o smrti, konačnom čovekovom kraju kao jedinom istinskom prijatelju, ogoljena simbolistička poema u ovitku Edipalnog kompleksa i bošovskih zastrašujućih slika Morrisonovih psiholoških razdirućih kompleksa i košmara, demona koji ga nikad nisu napustili ostavljajući ga utamničenog na graničnim egzistencijalnim područjima kao stranca, usamljenika rođenog za beskrajne noći, snimljena je u prostoriji sa potpuno ugašenim svetlima uz samo sveće koje su gorele kraj samog Morisona, kraj njegove tame koja ga je duboko prožimala i razdirala, transponujući se u besmrtnost stihova jedinstvenog poete.

Hipnotički zvuk gitare Robbyja Kriegera koja zloslutno zvuči kao indijski sitar i bubnjevi Johna Densmorea dizajnirani da zvuče kao još jedan indijski, mističnim tonom obojen instrument – tabla, uvode nas u jedanaestominutni turobni, magični ep poniranja u oniričke, mračne slojeve Morrisonove kompleksne ličnosti.

Uznemirujućom poetikom uplovljavamo u jedinstvenu psihološku dramu jednog romantičnog lirika, stranca u zemlji očaja, na njegov put bez povratka, kosmičko putovanje plavim autobusom koji hipotetički simbolizuje drevni egipatski solarni brod i neizrecivost uznemirujuće mistike plovidbe stihovima ka beskonačnosti, većnosti i konačnom, Edipalnom obračunu Jima Morrisona sa vlastitim ocem, autoritativnim admiralom, komandantom američke vojske (kojeg podsvesno želi da ukloni, ubije) i majkom, sveprisutnom u njegovom usamljeničkom odrastanju bez odsutnog oca (koju podsvesno želi da pojebe).

The killer awoke before dawn

He put his boots on

He took a face from the ancient gallery

And he...he walked on down the hallway, baby

Came to a door

He looked inside

Father?

Yes, son?

I wanna kill you

Mother...I want to...

Fuck you, mama, all night long

Beware, mama

Gonna love you, baby, all night

Come on, baby, take a chance with us

Meet me at the back of the blue bus

Meet me at the back of the blue bus,

Blue rock,

Blue bus,

Blue rock

Blue bus.

Kill! Kill!

This is the end, beautiful friend

This is the end, my only friend, the end

Hurts to set you free

But you'll never follow me

The end of laughter and soft cries

The end of nights we tried to die

This is the end …

Ubica je obuo čizme, uzeo lice iz antičke galerije i prošetao niz hodnik. Otišao je kod sestre u sobu, pa kod brata i onda je došao do sledećih vrata i provirio unutra. 'Oče?', 'Da, sine?', 'Želim da te ubijem'. 'Majko... želim da te j...m. Sitar u pozadini neprestano ponavlja nekakvu mantru i vuče nas u dubinu podsvesnog, nečega opasnog, apokaliptičnog i ugrožavajućeg, u ono jungovsko podsevseno ali i nešto jako lično, morisonovsko. Ono što pravi teskobu i težinu u pozadini teksta je činjenica da opasnost ne dolazi spolja, opasnost je unutar kuće. Taj neko ide od vrata do vrata i čini jezivo delo. Snimanje matrice za finalnu verziju, (sa tekstom Majko želim da te j...m) bilo je tegobno, sa mnogo ponavljanja. Morrison to nije mogao da uradi bez dobre količine alkohola. Iste noći, u stanju regresije izazivanog pijanstvom vratio se u studio i demolirao ga protivpožarnom penom. Očigledno mu nije bilo lako da izrazi nešto što je ne priča o Edipu, kako neki vide, već o opasnosti koja dolazi iznutra, od onih koji su bliski. Isto imate i u pesmi Riders on the Storm: ako pustite tog čoveka unutra, cela porodica će stradati. Objašnjavajući priču o kraju, tj. smrti kao jedinom prijatelju, Morrison je govorio sledeće : Ljudi se smrti plaše više no bola. To je čudno. Život mnogo više boli od smrti. U trenutku umiranja bol nestaje. I to bih nazvao – prijateljskim.

Morrisonov odnos prema KRAJU, odnos prema smrti kao jedinom istinskom prijatelju uporediv je sa tvrdnjom jednog od njegovih ključnih poetskih i duhovnih uzora – Vilijamom Blejkom (William Blake), engleskim pesnikom romantičarem, mistikom i čudesnim vizionarom koji je govorio da smrt ne postoji pošto je ljudski život beskrajno hodočašće kroz vreme prema večnosti. Otkazujući svoju pretplatu na uskrsnuće u svojoj ništa manje značajnoj poemi When the music’s over, želeći da pre nego što potone u VELIKI SAN tj. SMRT začuje scream of the butterfly, Jim Morrison postavlja jedno od svojih ključnih poetskih pitanja : Znate li za toplo putovanje pod zvezdama, znate li da postojimo?. Svoje jedino pravo onostrano utočište Jim pronalazi u muzici i poeziji, u onom neizrecivom poetskom nadahnuću koje nam ostaje kad muzika i život utihnu, kad se svetla na pozornici naših života sudnjeg dana pogase.

Danas je već sasvim jasno da je James Douglas Morrison pesnik koji ima svoje mesto u istoriji američke poezije. Izrastao na temeljima tradicije koja je oblikovala izraz više značajnih pesnika njegovog doba, Morrison je tu tradiciju obogatio sopstvenim poetskim zaveštanjem. Ono je sazdano i od nasleđa evropskih pesničkih tokova – romantizma, simbolizma, nadrealizma – ali je, prošavši kroz te uticaje, Morrison postao pesnik američke molitve i američke noći. Poput Ginzberga, Ferlingetija ili Majkla Meklura, njegovog iskrenog prijatelja koji je rekao za Jima sledeće : Jim je bio jedan od najsvetlijih duhova koje sam poznavao, jedan od najsloženijih. Kada je jednom prestao da bude pevač u kožnim pantalonama, seks simbol the Doors , postao je divna olupina procvetala u debeljuškastog bluzera, postao je vodič kroz košmar neonskog sveta, blasfemični sveštenik duhovnosti u svetu materijalizma, pesnik koji je sred plitkoumno radosne potrošačke glorifikacije života prizivao smrt – ne bi li je nekako nadmudrio i prevario.

Polazeći od Remboovog (Arthur Rimbaud, francuski pesnik, simbolista) principa svesnog rastrojstva čula ka čistoti poezije kao vrhunca načina ljudskog postojanja (za buntovnika i reformistu, buntovnika protiv svih normi i konvencija, Artura Remboa, poezija je bila suština čovekovog života, dok je autentični život predstavljao najuzbudljiviju poeziju), Morison je tragao za načinom kako sprovesti u delo, sam život, čuvenu Blejkovu viziju: Ako se pročiste vrata percepcije, sve će se pred čovekom ukazati onakvo kakvo zapravo i jeste – BESKRAJNO.

Vrata percepcije nalazila su se unutar samog Morrisonovog uma, dok je prolazak kroz njih predstavljao uzbudljivo putovanje kroz predele svesti, kroz paklenu remboovsku nostalgično-ogorčenu rekapitulaciju života u kome je duhovna smrt nastupila znatno pre fizičke (na blejkovskom putu preterivanja ka dvorcu mudrosti). U kuhinji svoje jedinstvene, tragične, boemske, hrabre, kreativne i beskompromisne duše Morrison se nalazio na putu povratka čoveka ka iskonskoj čistoti i nevinosti, nastojeći pre no što utone u veliki san stvoriti svoj novi svet – nematerijalan, neuništiv, satkan od stihova svojih mračnih, apokaliptičnih poema – pre svih The end i When the music’s over. U Morrisonovoj Američkoj noći, poput Remboove Iluminacije svet se iznova gradio, u grču, u tami, na na večnom putovanju na kraj noći – bez blagoslova, iznenađenja, mogućnosti povratka.

Plavi autobus kojim nas je Jim poveo u svojoj mračnoj poemi KRAJ na magično, kosmičko, apokaliptično putovanje stigao je na svoje konačno odredište jedne vrele letnje, pariske noći – 3. jula 1971. godine. Bio je to samo ovozemaljski KRAJ smeha i finih laži, kraj noći u kojoj je Jim konačno probao smrt - bio je to KRAJ svih velikih planova i sudbinski susret sa jedinim istinskim prijateljem u zemlji očaja, pustinji patnje gde su sva preostala deca poludela čekajući letnju kišu, spas duši izgubljenoj.

PESMA WHEN THE MUSIC'S OVER - poetski krik leptira Jima Morrisona

Persijska noći! Svetlo izranja!

Spasi nas!Isuse!Spasi!

Kada prestane muzika,

pogasite svetla,

pogasite svetla jer je to vaš jedini prijatelj,

zaigrajte na njenom plamenu,

muzika je jedini prijatelj koji ostaje do kraja,

do kraja

Tako je govorio (pevao) Jim Morrison, poeta, režiser i pevač rock and roll benda The Doors, tako se završavala jedna od njegovih bolno iskrenih poema, trenutaka u životu kada prestane muzika i kada shvatite usamljenost i setu koji vas tada obuzmu, shvatite da je većina stvari u životu čista laž i prevara iza kojih ne ostaje ništa, osim gorkog iskustva i jedinog pravog prijatelja koji sa vama ostaje do kraja. Osetio sam to i sam na sopstvenoj koži, nebrojeno puta. Gorčinu, setu i rezignaciju koja u tim trenucima razjeda čoveka okrenuo bih, obično, ka nekom pozitivnom izvoru energije.

When the music’s over

turn out the lights

for the music is your special friend

dance on fire as it intends

music is your only friend

until the end

Na apokaliptičnu poemu The end koja zatvara antologijski prvi album i Morrisonovu psihološku mračnu autobiografsku introspekciju nadovezuje se ništa manje moćna, još jedna morisonovska katarzična i zloslutna poema, janusovska druga strana istog lica, maske smrti i ponovnog rođenja – When the music’s over, još jedna psihološka drama o VELIKOM SNU, tj . SMRTI, čija je osnovna tema, lajtmotiv koji se ponavlja i kulminira moćnim krešendom ovaj put muzika kao vatra života. Nakon što je poslao svoje papire u ludnicu (gde mu je preostalo par prijatelja) i otkazao pretplatu na uskrsnuće, poželeo da čuje SCREAM OF THE BUTTERFLY pre konačnog KRAJA, Morrison je zahtevao SVET ODMAH I SADA – pre trenutka kad muzika prestane, pre trenutka kad to učini životni dah koji ta muzika simbolizuje - muzika kao jedini čovekov prijatelj koji uz njega ostaje do samog kraja dok on pleše na njenoj jedinstvenoj vatri, plamenu večnog, neugasivog života.

Jim Morrison i Ray Manzarek su imali ideju da The Doors budu inteligentna fuzija pozorišta, pesništva i dobro odražene, istražene muzike.

Na ovom albumu(Strange days) postalo je sasvim jasno da se kod Dorsa radi o grupi svesnih ljudi, koji svoje obrazovanje – a ono, posebno kod Morrisona i Manzareka, nije bilo malo – koriste na najbolji mogući način, inkorporirajući ga u muziku, ali ne mudrujući bez razloga. To što se Morrison i The Doors nazivaju prvom intelektualnom grupom u rock and rollu samo je delimično tačno, tim pre što se na svemu insistiralo, a intelekt je korišćen kao jedno od sredstava, ne pretvarajući se nijednog trenutka u cilj. Neobični poetski sklopovi, koje je Morrison uneo u rock mogu se, uz izvesne ograde naravno, najpre uporediti sa onim što je doneo drugi muzičar tog vremena iz koga su i stihovi i muzika izvirali prirodno – Syd Barrett. Potpuno različitih poetskih imaginacija, njih dvojica su pre svega slični po stepenu inovativnosti unete u medij koji se polako iscrpljivao, a onda i po izraženom nagonu za samouništenjem, koji je Barretta odveo u izolaciju i eventualno ludilo, a Morrisona još mnogo dalje. U svakom slučaju obojica su psihodeličnu stranu umetnosti obojili na pravi način i, ujedno, onako kako niko, ni pre ni posle, nije bio u stanju.

Yeah, c'mon

When the music's over

When the music's over, yeah

When the music's over

Turn out the lights

Turn out the lights, yeah

When the music's over

Turn out the lights

For the music is your special friend

Dance on fire as it intends

Music is your only friend

Until the end

Cancel my subscription to the Resurrection

Send my credentials to the House of Detention

I got some friends inside

The face in the mirror won't stop

The girl in the window won't drop

A feast of friends

"Alive!" she cried

Waitin' for me

Outside!

Before I sink

Into the big sleep

I want to hear

The scream of the butterfly

Come back, baby

Back into my arm

We're gettin' tired of hangin' around

Waitin' around with our heads to the ground

I hear a very gentle sound

Very near yet very far

Very soft, yeah, very clear

Come today, come today

What have they done to the earth?

What have they done to our fair sister?

Ravaged and plundered and ripped her and bit her

Stuck her with knives in the side of the dawn

And tied her with fences and dragged her down

I hear a very gentle sound

With your ear down to the ground

We want the world and we want it...

Now

Now?

Now!

Persian night, babe

See the light, babe

Save us!

Jesus!

Save us!

So when the music's over

When the music's over, yeah

When the music's over

Turn out the lights

Well the music is your special friend

Dance on fire as it intends

Music is your only friend

Until the end

Until the end!

Samo su poezija i muzika večni govorio je neukrotivi Jim Morrison pre nego što je potonuo u veliki san. Njegova setna, duboko proživljena i ogoljena poezija leprša na talasima gotovo karnevalske muzike The Doorsa, kabaretskim ugođajem pričajući priče o ljubavi, snovima, strahovima, duševnim lomovima, nadama, patnji i smrti, muzici kao jedinom pravom prijatelju koji sa nama ostaje do kraja, samog kraja. Klavijature Raya Manzareka oblikovale su fluidnu, sanjarsku i uznemirujuću atmosferu iščekivanja i neizvesnosti, dajući basom dubinu i ostavljajući prostora Densmoreovim džeziranim ritmovima u Charles Mingus stilu i Kriegerovim bluziranim, slide uzletima ka nedostižnim vrhovima šamanovih vizija. Teatarski feeling sve vreme provejava stihovima i atmosferom na ovom moćnom albumu, dajući mu neku vrstu dramaturške tenzije, nelagode, izmešanih osećanja čoveka koji mnogo toga zna, ali u ništa nije sasvim siguran – kako je to jednom prilikom definisao sam Morrison. Sumorno, setno, turobno, uzbudljivo, prepuno kontrasta i senki, unutar područja jedne duboko nesretne i ogorčene duše, suprotnosti i jedinstva Erosa i Tanatosa. Jim Morrison je bio divlja i neukrotiva pesnička figura jednog burnog, prelomnog vremena, čije se snažne emocije najače oste i prelamaju kroz stihove poema The end & When the music’s over.

Otkazujem pretplatu na uskrsnuće

Pošaljite moje papire u ludnicu,

Tamo imam par prijatelja ...

Pre no što potonem u VELIKI SAN

Želeo bih da čujem, želeo bih da čujem KRIK LEPTIRA

Šta su to uradili zemlji?

Šta su to uradili tvojoj lepoj sestri?

Pustošili i pljačkali i klali i ujedali

I zabijali joj noževe u slabine zore,

Pregrađivali je i vukli po zemlji.

Čujem veoma nežan zvuk ... vašim ušima poleglim po zemlji ...

MI HOĆEMO SVET I HOĆEMO GA ... SADA!!!

Psihološka drama When the music’s over započinje uzbudljivom kabaretskom indignacijom (prema rećima Raya Manzareka njegov uvodni deo inspirisan je džez klasikom Watermelon man Herbie Hancocka – sličan onom u pesmi Soul kitchen) i kreće se nemirnim vodama gorčine i duševnih lomova, negde između jetke razočaranosti buntovnika koji se nalazi na stazi lagane kapitulacije i čudesne duhovne smirenosti, vere u snagu muzike kao jedinog pravog čovekovog prijatelja koji ostaje do samog kraja. Morrison je preokupiran vlastitom smrću: Pre nego što potonem u veliki san, želeo bih da čujem krik leptira. On otkazuje pretplatu na uskrsnuće i šalje svoje papire u ludnicu, tamo gde već ima nekoliko prijatelja. Osvrće se sa duboko proživljenom gorčinom u srcu, duši i glasu svetu laži, zla, nasilja i poručuje, u formi borbenog pokliča, krika očajnika: Mi želimo svet i želimo ga SADA!. Odmah, sada, a ne nakon beskraja vekova natopljenih krvlju nevinih žrtava, vekova gnusnih laži, finih lažnih osmeha, ideologija i demagogija, moždanih masturbacija i ispiranja mozga, perfidnih manipulacija.

Tema ove krajnje uzbudljive, gotovo ekstatične muzike jeste vatra života, koja kada prestane, stane i životni duh. Primenjujući formulu s prvog albuma - koji je bolji način za zatvaranje ploče nego s ekstra dugom pesmom od više od deset minuta, When The Music's Over ima taj cool otvor za orgulje koji izvire iz čarobnih prstiju Raymonda Daniela Manzareka. Jimovi divlji krici i izobličene Krigerove gitare ustupaju mesto refrenu - Kad je muzika prestane ugasi svetla. Nakon 3:50 minuta atmosfera se malo smiruje i pojavljuje se lirski sadržaj teme pune metafora, o slobodi, veri i prirodnom okolišu. Električni bas u pozadini stvara intenzivnu dramu, a zatim podiže temperaturu do svog vrhunca i poznate fraze: We Want The World And We Want It Now!!!. Muzika unutar ove epske poeme Jima Morrisona nije metafora za sam život, već za sve ono što život čini vrednim življenja. Muzika je za njega bila jedina preostala stvar koja mu je činila život vrednim. Na kraju, kada je muzika Doorsa utihnula, ugasila su se i poslednja svetla Jimovog života. Vrela pariska noć označila je konačno gašenje jednog jedinstvenog duha – u tišini noći... bez muzike, jedinog pravog prijatelja Jima Morrisona.

So when the music’s over

when the music’s over

turn out the light

For the music’s your special friend

dance on fire as it intends

music is your only friend

until the end,

until the end

Muzika je utihnula nekoliko godina kasnije, ostajući kao i Kraj jedini Morrisonov pravi prijatelj. Svi oni koji su bili u vatri tih burnih godina na kraju su i sagoreli, ostavljajući za sobom besmrtnu muziku i poeziju. Jim Morrison, pesnik čija je duša bila razapeta između neba i pakla otišao je putem vlastite poezije i muzike koju je stvorio sa The Doorsima.

Kada prestane muzika,

Pogasite svetla,

Pogasite svetla jer je muzika vaš poseban prijatelj.

Zaigrajte na njenoj vatri

Jer je muzika jedini prijatelj koji ostaje do kraja sa vama

PESMA PEOPLE ARE STRANGE - Jim Morrison, stranac u svetu očaja

U jednom svetu u kome odjednom nestaju iluzije i svetlosti, čovek se oseća kao stranac. To je izgnanstvo bez izlaza, s obzirom da u njemu nema uspomena na izgubljeni zavičaj, niti nade da će se najzad stići u neku obećanu zemlju.

Jean Paul Sartre, francuski filozof i pisac, egzistencijalista

Jedna od najlepših i filozofsko-poetski produbljenih pesama Jima Morrisona i benda The Doors, objavljena kao singl ploča septembra 1967., predstavljala je posvetu Jima Morrisona – pesnika, bitnika, bluzera i pevača benda The Doors svetu stranaca, svetu svih onih usamljenika unutar ukalupljenog društva licemerja i konformizma koji nisu pristajali na ultimativna pravila i trule kompromise, svetu apsurda u kojem izgubljeni, samosvesni pojedinac ne nalazi svoje mesto i snove, svim marginalcima i autsajderima (pre svega svetu odbačenih bitnika, hipija i džankija, buntovnika burnih šezdesetih koji su se na svoj jedinstven način borili za neki drugi svet). Bilo je to gorko i melanholično Morrisonovo viđenje, sa notom ironije i rezignacije, sveta otuđenosti, sveta moderne alijenacije kao jednog od glavnih okidača depresije u svetu bezosećajnosti, samoljublja i odsustva iskrene empatije. U muzićkom smislu bila je to još jedna sjajna melodija – gitarski ukrašena Krigerovom magijom, u sanjarskom, karnevalskom maniru, teatarskom ugođaju za sve one odsutne, drugačije, one koji slede svoje snove i puteve kojima se nikako ili veoma retko ide. Psihodelični rok, bluz osnova i autentični solo delovi sve četvorice umetnika - uz jedinstveno sviranje rečima poete Morrisona - sneno, u svojoj jedinstvenosti odsutno u nekom svom svetu.

People are strange when you're a stranger
Faces look ugly when you're alone
Women seem wicked when you're unwanted
Streets are uneven when you're down

When you're strange
Faces come out of the rain
When you're strange
No one remembers your name
When you're strange
When you're strange
When you're strange

People are strange when you're a stranger
Faces look ugly when you're alone
Women seem wicked when you're unwanted
Streets are uneven when you're down

When you're strange
Faces come out of the rain
When you're strange
No one remembers your name
When you're strange
When you're strange
When you're strange

When you're strange
Faces come out of the rain
When you're strange
No one remembers your name
When you're strange
When you're strange
When you're strange

Na osnovu sećanja bubnjara Johna Densmora, ovekovečenog u knjizi Riders on the storm, ova legendarna Morrisonova pesma nastala je na sledeći način, nakon događaja koji su izgledali upravo ovako :

Mene i gitaristu Robbyja Kriegera, tadašnje cimere, posetio je jednog dana DJim Morirson, koji se tom prilikom ponašao veoma depresivno. Potom su on i Robby prošetali do vrha legendarnog Lorel kanjona u Los Anđelesu i po povratku iz pomenute šetnje Džim je postao euforičan – imao je početnu verziju pesme People are strange. Jim nam je potom rekao: Da, imam dobar osećaj u vezi te pesme. Iznenada mi je sinula iz vedra neba - dok sam gore sedeo na grebenu i posmatrao grad. Oči su mu divljale od uzbuđenja. Naškrabao sam je što sam pre mogao. Bilo je sjajno ponovo pisati pesme, rekao je Džim. Potom je pogledao zgužvani papir i otpevao nam refren svojim nezaboravnim, za bluz stvorenim, glasom.

Proizvod svega bila je neponovljivo jezgrovita, egzistencijalističkim nemirom i duhom obojena pesma, sjajan literarni primer ekonomičnosti izraza, pesma granitne čvrstine i nestvarne dubine, upitnosti, višeznačnosti i višeslojnosti, egzistencijalni nemir modernog čoveka izgubljenog u gomili stranaca, uplašenog surovom bezosećajnošću i besperspektivnošću sveta apsurda unutar kojeg su ljudi jedni drugima nedokučivi, hladni stranci - ponor u kojem nestaje svaka nada u istinsku ljubav, empatiju, iskrenost emocije, lepote, kreativnosti.

Ljudi su čudni kada si stranac

Lica deluju ružno kada si sam

Žene deluju zlobno kada si neželjen

Ulice su neravne kad si neraspoložen.

Kada si stran

Lica izlaze iz kiše

Kada si stran

Niko se ne seća tvog imena

Kada si stran

kada si stran

Ljudi su čudni kada si stranac

Lica deluju ružno kada si sam

Žene deluju zlobno kada si neželjen

Ulice su neravne kad si neraspoložen.

Kada si stran

Lica izlaze iz kiše

Kada si stran

Niko se ne seća tvog imena

Kada si stran

kada si stran

Kada si stran

Lica izlaze iz kiše

Kada si stran

Niko se ne seća tvog imena

Kada si stran

kada si stran

Individualnoj svesti modernog čoveka spoljašnji svet ostaje stran, neuhvatljiv i nedokučiv, a društvo ga tera da nevoljno odigra komediju apsurda nametnutih konvencija. Sklad između pojedinca sa jedne strane, te sveta i društva sa druge, kao da su neostvarivi. Egzistencijalizam predstavlja filozofski pravac koji se bavi problemom ljudske egzistencije, njenim poljuljanim temeljima, budući da se javlja nakon Prvog svetskog rata. Suština egzistencijalizma jeste u okretanju ka pojedinačnom, subjektivnom, za razliku od dotadašnje filozofije koja je brinula o opštem i univerzalnom. Egzistencijalistička filozofija počiva na sadejstvu kategorija esencije i egzistencije. Esencija je suština, ono po čemu se stvari razlikuju međusobno i ono što biće čini bićem. Egzistencija je ono što uobličava esenciju i što joj prethodi: postojanje, stvarnost, način života. Esencija je bit, suština, ono što je i mogućnost postojanja, a različito od egzistencije i stvarnosti. Jedino je Bog združio esenciju i egzistenciju. Egzistencija je ostvarivanje esencije, da suština postoji. Konkretna i individualna egzistencija podrazumeva čoveka, krv, pitanje slobode i odlučivanja, istorijsko vreme, geografsku i kulturnu sredinu. Ono što je moje vreme, po egzistencijalističkoj filozofiji, jeste moja istina, odnosno moja autentična egzistencija. Sasvim je prirodno da je najjednostavnija forma za iskazivanje egzistencijalističke filozofije upravo umetnička forma. Parola je Živeti svoju misao, što znači da je filozof akter u drami, da hoda, da dela. Preovladavaju strah i strepnja od drugih, kada se izađe iz sebe, od sukoba sa drugima, kako bi se došlo do slobode. Moderni egzistencijalizam započinje radovima filozofa Kjerkegora, Hajdegera i Jaspersa. Zreli egzistencijalizam pronalazimo u delima Kamija i Sartra.

Najveća je otuđenost čoveka od samoga sebe u modernom društvu 20. veka. Čovek doživljava i sebe i druge kao stvar. Vrednost čoveka ne ceni se prema njegovim ljudskim kvalitetima, nego on i sebe samog i druge ceni prema tome kolika je njihova prodajna cena, koliko mogu zaraditi. Sastavni deo procesa alijenacije u kapitalizmu 20. veka jeste rutinski rad umesto stvaralačkoga, upravljanje prema onome što drugi misle i čine, gubitak osećanja vlastite ličnosti i nalaženje zadovoljenja ne u vlastitoj vrednosti nego u odobravanju okoline i uspeha koji drugi priznaju, birokratizacija svih odnosa među ljudima.

Erich Fromm

Kroz kultni roman Albera Kamija - Stranac, egzistencijalistički pokret otvoreno progovara o (be)smislu čovekova postojanja i (ne)mogućnostima akcije u svetu besmisla. Kami daje sliku čoveka, stranca u svetu apsurda, koji ne uspeva da pomiri svoju izvornu iskrenost i spontanost sa normama jednog društva, normama formalnog morala. Njegov junak Merso se nalazi u svetu koji je u potpunom neskladu sa zahtevima i suštinom njegovog bića. U trenutku kratkog spoja, kada Merso dolazi u kontakt sa društvom koje mu sudi, njegova otuđenost dobija radikalan buntovni izraz.

Sve ove činjenice, sve ono što je u svom duboko buntovnom, filozofskom smislu prethodilo svetu bitnika, pedesetih, a potom i svetu rokenrola, šezdesetih, kojem je svim svojim bićem, buntom, stavom i duhom pripadao i pesnik Jim Morrison (koji je u mladosti, između ostalog, izučavao i filozofiju protesta, egzistencijalizma i uopšte bunta u odnosu na tradiciju), transponujući ih vremenom u svoje viđene sveta, u neke od svojih nezaboravnih pesama. Pomenuta, People are strange, upravo crpi svoje duboko filozofske korene i stav prema svetu apsurda gde se čovek, slobodouman i samosvetan oseća kao potpuni, rezignirani stranac – odbačen i rezigniran iz filozofije egzistencijalizma, kamijevsko-sartrovskog bunta i gnušanja svetom apsurda. Iz duha egzistencijalističke pobune, dubokog duhovnog nemira i neslaganja sa licemernom i lažnom slikom sveta nastala je i legendarna Morrisonova pesma, rokenrol vizija bunta koji seže duboko istorijski unazad, vezujući se za drušvene, umetničke i filozofske pokrete bunta i neslaganja sa ispraznošću potrošenosti tradicije u vremenu radikalnih i burnih promena, raskida sa prošlošću u svakom smislu. Pesmom People are strange poeta Morrison uhvatio je duh jednog prelomnog, burnog vremena i svu onu tragiku usamljenih vizionara koji vide dalje i dublje od ostalih i većinom nailaze na nerazumevanje i odbacivanje.

U prvoj deceniji nakon Drugog svetskog rata u Parizu, i to u njegovom Latinskom kvartu na levoj obali Sene, oko bulevara Sen Mišel, a u kafeu DEUX MAGGOTS stvorena je jedna potpuno nova boemija. Pariz je, doduše, i u ranijim epohama bio stecište različitih boemskih grupa. U njegovim salonima i kafanama 18. i 19. veka rođeno je ono što su sociolozi nešto kasnije nazvali javnim mnenjem. U periodu između dva svetska rata u Pariskim kafeima začeti su i neki novi umetnički i estetski pokreti koji su snažno uticali na tokove umetnosti, poput Dadaizma i Nadrealizma. Ali, Pariska boemija iz prvih poratnih godina bila je istinski nešto novo u Evropi. Stare boemske grupe bile su malobrojne i autsajderske po svom socijalnom statusu. Nova egzistencijalistička boemija predstavljala je upravo po svojoj masovnosti novu pojavu. Pored Sartra i Simon de Bovar, kao inspiratora, pokretu boema iz prvih posleratnih godina pridružile su se i mnoge estradne zvezde. Uz ovaj umetničko-intelektualni nukleus okupili su se brojni mladi sledbenici životnog stila zasnovanog na filozofiji i umetničkim postavkama egzistencijalizma. Uz filozofiju egzistencijalizma, odakle je izvučena i celokupna filozofija svakodnevnice, melanholično obojene šansone i poeziju izrečenu u nešto tamnijoj gami, egzistencijalisti su oslikavali i posebni paramodni trend, široke karirane flanelske košulje, preširoke crne vunene džempere, nešto šire pantalone ili farmerke, naočare s crnim masivnim okvirom, đubretarce i velike šalove.

U otuđenom svetu čovekov postupak biva osuđen na apsurdni nesporazum jer unutar društva ne nalazi adekvatan odjek i tumačenje, ne nalazi na očekivano razumevanje i saosećanje, milosrđe i oprost. Nemogućnost komunikacije je dvostruko uslovljena: s jedne strane čovek je, ne prihvatajući društvenu igru pod maskama, osuđen na samoću, nerazumevanje, nesporazum i sudbinu odbačenog stranca, a, sa druge strane, društvo je, po pravilu, zaslepljeno konvencijama i krutim, nehumanim normama na kojima, tonući nepovratno u propast, i počiva.

Na kraju, pobunjenom čoveku, strancu u svetu apsurda i hladne zlobe, ostaje samo da neprihvatanjem smelo i svesno odbaci pravila društvene igre koja su mu nametnuta i odbije kompromisnu nagodbu zarad opstanka istine – gole, egistencijalne, nasušne i suštinske potrebe svog bića. Ili, kako to uglavnom, nažalost, i biva da konačnim padom u beskrajno ništavilo nestane poput Stranca u ponoru vlastite istine!

Drugi bitan koren, onaj suštinski koji je transponovao duh buntovne tradicije – od Dade i Nadrealizma, preko Egzistencijalizma do sveta rokenrola šezdesetih, sveta građanskog bunta, radikalnih protesta i omladine koja se osećala kao kamijevski STRANAC u svetu u koji je bila bačena haotičnih šezdesetih, bio je svet BITNIKA, jedne čudesne generacije mladih ljudi u svetu apsurda koji su svojim stavom, umetnošću, filozofijom, buntom i otporom ustali protiv tog istog sveta, utičući na mnoge mlade umetnike i strance poput Jima Morrisona. Iz njihovog buntovnog duha i kreativnosti nastala je i osnova onoga što će mladi Morrison pretočiti u jednu duboko proživljenu umetničku formu, pesmu koja je svojim duhom i rečitošću neverovatno ogoljeno oslikala duh jednog vremena. People are strange gotovo je sažeta poruka bit generacije, njihov URLIK protiv hipokrizije i otuđenosti nametnutog im sveta ispraznog materijalizma. MOLOHA koji usisava i uništava čovekovu dušu, kreativnost i emociju kao najveću ljudsku vrednost. People are strange oslanja se svojom biti, pored filozofije egzistencijalizma i na buntovni svet BITNIKA i njihove životne, buntovne filozofije.

Koreni beat generacije leže baš u njenom nedostatku korena, u njenom osećanju otuđenosti od prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, njenom nedostatku interesovanja za industrijski i tehnološki progres, u njenom nedostatku poverenja u razum, crkvu ili političke partije. Bitnici nisu oštro odbacivali društvo; oni su tvrdili da više nije ostalo ništa od društva što bi se moglo odbaciti. Filozofski posmatrano, glavni uticaj na bitnike imao je egzistencijalizam, mada, za razliku od francuskih egzistencijalista (Pariz je posle rata bio tradicionalno utočište boemštine, a posebna atmosfera koju je nudio zvala se egzistencijalizam - među mladima to je bio popularan način života, koji se vrlo posrednim vezama temeljio na egzistencijalističkoj filozofiji, posebno delima Kamija i Sartra), bitnik nije bio zaokupljen problemom izbora - on je jednostavno odlučio i dobrovoljno izabrao bedu. Nesputani, slobodni seks bio je u centru bitničke filozofije. Bitnik, u svom izgnanstvu od ispravnog društva, bio je prvenstveno zaokupljen problemom traženja identiteta, spasenja, revolucije koja počinje u svakom čoveku. Tako su bitnici iz pedesetih godina 20. veka krenuli putem odvajanja - dobrovoljnog sopstvenog otuđenja od kulta porodice, novca i svih njihovih oblika i načina. Oni su odabrali dobrovoljno siromaštvo, jazz je bio njihova glavna muzička hrana, a marihuana njihova droga svesti. U stvari, upravo je sa bit generacijom marihuana postala popularna droga kod američke omladine. Lawrence Lipton je pisao o tome sledeće: Trava se pušila dodavanjem iz ruke u ruku u krug, i to ne zbog ekonomičnosti, već kao društveni ritual. Magični krug je zatvoren kad cela grupa dostigne vrhunac. Onda se poveravaju jedni drugima, priča se o ličnim problemima tako otvoreno kako se u normalnim okolnostima teško postiže, muzika se sluša zaneseno i koncentrisano, poezija se čita na glas tako da se vizuelni i akustični efekti maksimalno potenciraju. Eros se oseća u magičnom krugu marihuane kao jedan ujedinjujući princip ljudskih odnosa mnogo snažnije nego u bilo kojoj drugoj situaciji, osim, možda u uzajamnom metafizičkom orgazmu, Magični krug je, u stvari, simbol i priprema za metafički orgazam.

Bez sumnje, najpoznatije delo bitničke ere je roman Jack Kerouaca - On the road (Džek Keruak – Na putu) , čiji je uticaj bio značajan. Keruak piše o odrpanim bitnicima Amerike, o novoj bit generaciji kojoj je i sam počeo polako da se pridružuje, i video je sebe kao proroka koji je sišao na zemlju da bi doneo crnu Reč. Kerouakove likove okružuje proročka divljina - sveto cveće koje je lebdelo u vazduhu bila su, u stvari, sva ta umorna lica u praskozorje američke ere džeza. U romanu Subterraneous - (Ljudi iz podzemlja) ovako opisuje bitnike iz San Franciska: Oni su bitnici, ali nisu pozeri, inteligentni su, ali ne oveštali, to su vraški intelektualci koji znaju sve o pesniku Ezri Paundu, ali se ne prave važni, niti mnogo pričaju o tome, vrlo su tihi i vrlo slični Hristu.

Koliko su bili važni ovi prvi američki bitnici u pojavi društvenog protesta mladih i njihove kulture suprotstavljanja? Predstava koju je javnost imala o bitniku bila je slika dugokosog, prljavog delikventa koji je stalno drogiran, pod uticajem Zena, koji najviše vremena koristi pišući sablažnjivu poeziju i vozeći se nesmotreno širom Amerike. Smatralo se da je Greenwich Village u Njujorku mesto odakle je počela da se širi beat filozofija, mada je jasno da to nije tačno. Zapravo, beat nije književni pravac i Keruak je samo jedan od malog broja pisaca koje je beat dao. Niti su bitnici bili delikventi, već pre mladi Amerikanci srednje klase koji su okrenuli leđa nasilju i bogatstvu.

Jedan poznati američki pacifista komentarisao je 1960. godine: Ako se društvo plaši beat-a, to je zato što se on ne može shvatiti u okviru sadašnjih materijalnih vrednosti. Samo on, a ne crkva - koja već dugo pravi kompromis sa sistemom - rekao je jasno NE. Ne, neće se boriti u ratovima Amerike. Ne, neće se oblačiti pristojno, jer ne želi poštovanje društva. I zaista čudno, ali ispada da je maloletni kriminalac sa dosijeom punim nasilja i krađa zapravo konformista, dok je bitnik koji nikoga ne ubija i vrlo retko krade pravi buntovnik, loše odeveni i zbunjeni potencijalni revolucionar, koji je potekao iz ugojene, važne američke srednje klase.

Ili, kao što jedan drugi posmatrač reče maloletni delikvent ili kriminalac je, prosto konformista u žurbi. Bitnik odbija konformističke vrednosti do kraja. Bitnici i maloletni delikventi su malo dalji rođaci. Imaju iste neprijatelje, što predstavljaju tanku nit koja ih ponekad spaja u privremeni savez. I jedan i drugi su otpadnici od zakona, govore sopstveni jezik i podsmevaju se konformistima, ali među bitnicima maloletni delikvent se smatra konformistom, hipi konformistom, doduše, ali konformistom. U suštini, pokret bitnika je bio religiozni pokret, potreba za duhovnim vrednostima mimo institucionalnog okvira američke crkve. Lipton je to ovako naglašavao: Sve je to deo onoga što Carl Jung naziva potraga modernog čoveka za svojom dušom. Ova potreba za duhovnim nije potreba samo beat generacije: u ovim vodama je gospodin Sheen već godinama. Međutim, ono što bitnici traže nije duhovni mir, niti pozitivan stav, kao ni izmirenje sa tradicijom ili crkvom. To je nešto dublje u ljudskoj psihi što seže daleko u istoriju mističnog iskustva, dalje i više od onoga što nam današnja crkva može ponuditi. Cilj je, naravno, celovitost, lično spasenje, jednom rečju – blaženstvo.

Ta potraga za duhovnim javljala se kod određenog broja otuđenih mladih ljudi kao faza koja prethodi razvijanju kulta droge. Ali, širenje droge postalo je centar ove vrste duhovnog traženja i ostaje, zato, značajan faktor razumevanja njegovog cilja i razvoja.

Poezija Jima Morrisona i duh romantizma, simbolizma, nadrealizma, dade i egzistencijalizma doneli su sa sobom niz protivrečnih težnji i ideja, ali su sve one bile prožete idealističkim duhom slobode, potragom za smislom u svetu stranaca i apsurda. U potrazi za istinskom, romantičnom ljubavi, punom zanosa, melanholije i tragike, oni su lutajući odlazili u daleke predele - predele nesvesnog, neistražene svesti, preterivanja, rastrojstva čula i halucinacija, nereda i haosa, večnog proleća i lutalaštva, na kraj noći, nošeni nezaustavljivom energijom i blues estetikom čiste poezije uzdignute na nivo egzistencije, samog načina postojanja i kreativnosti. Iz te i takve duhovne avanture i pokušaja prodora na drugu stranu kroz vrata percepcije – ka beskonačnosti, ka samoj srži života koji je sam trebao postati poezija ili poezija život nastala je i vanvremenska pesma People are strange da večno svetli u tami sveta apsurda u kojem su ljudi jedni drugima uglavnom stranci.

Jim Morrison je proživeo svoj kratkometražni život stranca u svetu apsurda burno, slobodno i divlje, zahvaćen kovitlacem vremena koje ga je usisalo, uzelo mu dušu i reči, stvorivši jedan nestvaran mit i poeziju za sva vremena. Otišao je tiho i misteriozno, ostavljajući vlastito delo da pleni lepotom kao epitaf na njegovom pariskom večnom počivalištu.

Ljudi su čudni kad si stranac.

ROADHOUSE BLUES (Jim Morrison)

Ah keep your eyes on the road,
Your hands upon the wheel.
Keep your eyes on the road
Your hands upon the wheel.
Yeah, we're going to the roadhouse,
Gonna have a real good-time.

Yeah, the back of the roadhouse,
They've got some bungalows.
Yeah, the back of the roadhouse,
They've got some bungalows.

They dance for the people
Who like to go down slow.

Let it roll, baby, roll.
Let it roll, baby, roll.
Let it roll, baby, roll.
Let it roll, all night long.

Do it, Robby, do it!

You gotta roll, roll, roll,
You gotta thrill my soul, alright.
Roll, roll, roll, roll-a
Thrill my soul.

Ashen-Lady.
Ashen-Lady.
Give up your vows.
Give up your vows.
Save our city.
Save…

Bluz Jima Morrisona, jedan od sinonima za raspojasanu bluz energiju i divljinu lirike benda The Doors, pesma Roadhouse blues posvećena je voljenoj Pameli (njegovoj čudesnoj kosmičkoj saputnici koja je jedina mogla u potpunosti da ga razume i isprati do samog kraja na njegovom putu samouništenja, lagane nihilistične kapitulacije, njegovoj Queen of the highway sa albuma Morrison hotel, hard rock caffe (1970.), sa kojim je napravljen The Doors povratak bluz korenima nakon haosa burne prošlosti i lutanja u svakom smislu). Legendarni Morrisonov bluz nastao je tokom njegove vožnje u društvu Pamele na njihov posed u Laurel kanjonu, Los Angeles. I dok je Pamela sedela za upravljačem i vozila ka ranču koji joj je kupio Morrison, on je u svom stilu dobacivao reči od kojih će kasnije nastati stihovi Bluza drumskog svratišta, objavljenog kao singl, marta 1970..

Ah, drži pogled na cesti,

Svoje ruke na volanu.

Drži pogled na cesti

Svoje ruke na volanu.

Aha, idemo u svratište

Stvarno ćemo se dobro provesti.

Aha, iza svratišta,

Imaju neke bungalove.

Aha, iza svratišta,

Imaju neke bungalove.

Plešu za ljude

Koji vole da to ide polako.

Nek se vrti, dušo, vrti.

Nek se vrti, cijelu noć

Napravi to, Robby, napravi to!

Moraš se vrtjeti, vrtjeti, vrtjeti,

Moraš mi dušu oduševiti, dobro.

Vrti, vrti, vrti, vrti-a

Oduševi mi dušu.

Blijeda-Damo.

Odustani od svojih zavjeta.

Spasi naš grad

Spasi naš grad.

Ah, upravo sada.

Pa, probudio sam se jutros

I nabavio si pivo.

Pa, probudio sam se jutros

I nabavio si pivo.

Budućnost je neizvjesna

I kraj je uvijek blizu.

Nek se vrti, dušo, vrti.

Nek se vrti, cijelu noć

Roadhouse blues nastao je tokom dva dana snimanja (4. - 5. novembra 1969.) u jednoj od brojnih Morrisonovih improvizacija tokom njegovih burnih, boemskih dana i noći natopljenih suicidalnim količinama alkohola i opijata, na putu samouništenja, graničnim područjima kreacije i nihilizma, rastrojstva čula i izoštrene percepcije. Nakon haotičnog koncerta u Majamiju, marta 1969., potom hapšenja, puštanja uz kauciju i početka suđenja Morrisonu, potom otkazivanja koncerata The Doorsa širom licemerne Amerike i svih mogućih zabrana i pretnji, Jim Morrison i njegov život, kao svojevrsni, autentični bluz pretvarali su se lagano u tragični ples smrti, nezaustavljivo predavanje totalnom samouništenju, nihilizmu, putu rastanka od sveta koji ga nije prihvatao bezgranično slobodnog, drugačijeg, hrabrog, beskompromisnog. Bio je to period Morrisonovog tihog gašenja i povlačenja sa scene i iz života rokenrola, autodestruktivni koktel natopljen alkoholom i LSD stimulativom.

S druge, one svetlije, kreativne strane, bio je to veoma plodonosan umetnički i stvaralački period Jima Morrisona i benda The Doors, ovekovečen sjajnim albumima (Morrison hotel – Hard Rock Caffe & LA Woman) i povratkom bluz korenima, traženja novih izvorišta inspiracije i mogućnosti izraza unutrašnjih umetničkih poriva. Jim je bio sve ogorčeniji i depresivniji, želeo je da raskrsti sa avetima prošlosti i iskostruisanim mitom, njegovom nametnutom ulogom ispraznog rokenrolera i seks simbola uspaljenih šiparica, vraćajući se sve više vlastitoj poeziji i korenima iz kojih su nastajale nekadašnje nezaboravne pesme – bluz korenima. Nekadašnji lepuškasti pesnik i erotski političar (kako je nazivao sebe i The Doorse) pretvarao se u debeljuškastog, bradatog bluzera, olupinu nekadašnjeg seks simbola u kožnim pantalonama. Jim je vremenom sve beskompromisnije dodavao gas (i alkohol, na žalost) terajući nemilosrdno do samog kraja, do vlastitog potonuća, žrtve koja bi se priklonila na božanski oltar radi ostvarenja umetničkih i životnih ciljeva – prolaska na drugu stranu, kroz pročišćena VRATA PERCEPCIJE. Legendarni, gotovo himnični stihovi koji najavljuju po ko zna koji put KRAJ, zloslutni Morrisonov odlazak, pretočeni su bili ovim moćnim bluzom u sledeće poetske sklopove : The future is uncertain and the end is always near. SMRT je još jednom bila centralna tema Morisonove poetike, jedini Jimov istinski prijatelj - zloslutna, uvek tu negde, na putu bez povratka, graničnih puteva pesnika, bitnika i bluzera Jima Morrisona i njegove čudesne poetike bunta, nepristajanja na trivijalnost i prolaznost postojanja pod zvezdama.

WHO DO YOU LOVE (Bo Diddley)

Yeah, yeah
I walked 47 miles on barbed wire
Cobra snake for a necktie
Built a house by the roadside
Made of rattlesnake hide

Brand new chimney made on top
Made out of human skulls
Come on, baby, take a walk with me
Tell me who do you love?

Who do you love now?
Who do you love now?
Who do you love, babe?
I say, "Who now, who do you love?"

Tombstone head, a graveyard mind
Just 22, I don't mind dying
Rode around the town with a rattlesnake whip
Come on, baby, don't give me no lip

Who do you love now?
Who do you love?
Who do you love, child?
I said, "who, baby, who do you love?"

Night is dark, the sky was blue
Down the…

Sa kultnog The Doors albuma – Absolutely live (1970.), snimljena 17. januara 1970. u Njujorku, magičnim, ustreptalnim, tutnjajućim uvodom ritam sekcije, naročito virtuoznim umećem i energijom Johna Densmorea, čoveka iz senke jedne legende, velikog znalca i požrtvovanog muzičara, na čijim hipnotičkim, čvrstim, ponavljajućim ritmovima i gruboj osnovi ritam i bluza lebdeći kotrlja se Kriegerova magična slajd gitara, nošena bas linijama i Manzarekovim klavijaturama uronjenim duboko u korene čikaškog bluza, izranja još jedna nezaboravna bluz numera – hipnotička i razuzdana Who do you love (godinu kasnije nadopunjena još nekolicinom blues standarda s albuma LA Woman – Been down so long, Cars hiss by my window i Crawlin’ king snake), velikana rane rokenrol scene, moćnog gitariste i autora Bo Diddleyja.

Silovito se uzdižuči iz ponora magičnih, južnjačkih bluz voda, sa izvorišta bluz Delte, pesma Who do you love biva nošena karakterističnim morrisonovskim apokaliptičnim dahom ka uzbudljivom vrhuncu apsolutno živog nastupa na sceni Njujorka – tako ogoljena i moćna, mrveći ritmom i unutrašnjom snagom, energijom sve pred sobom. Na inače sjajnom, vanvremenskom albumu, dvostrukom vinilu koji apsolutno fascinantno beleži kreativnu i rušilačku, nezaboravnu morrisonovsku The Doors bluz energiju i magiju, prepunom sjajnih momenata – od razarajuće verzije Morrisonove poeme Celebration of the lizard do svemoćne When the music’s over, sve pršti od energije, blistavih muzičkih momenata, snagom benda sa ogromnim potencijalom i već izbrušenom, dijamantskom energijom. Duh šezdesetih, ovekovečen na samom početku nove decenije i epohe, kulminira svojom bluz energijom, nečim tako moćnim, neponovljivim, nečim od čega svakom istinskom ljubitelju muzike zastaje dah.

I dok Jim Morrison, na svom kreativnom vrhuncu i silini neobuzdane rušilačke energije koja će ga samo godinu i po kasnje odvesti u smrt, svojim sagorelim glasom koji se na momente pretvara u grozničavi krik natopljen alkoholom biva nošen na talasima uzburkane muzike The Doorsa u jednom od svojih najboljih izdanja, iz dubina afričkih korena bluza i rokenrola (inspirisane Muddy Watersovom I am your hoochie coochie man) iz ponora tame rokenrol pozornice jedne nezaboravne epohe izranja moćni Who do you love, čikaški bluz u neponovljivom, inspirativnom i uzbudljivom The Doors maniru.

Energija, tačnije sinergija ritam sekcije, pasaža Raya Manzareka koji su tako daleki, sanjarski, Kriegerove režeće slajd gitare koja kida i uznemirava omogućavaju Jimu Morrisonu da u naponu kreativne energije i vrhuncu svoje bluz misije dočara svu onu lepotu i energiju koju ova muzika može da pruži. Retko moćna numera i izvođenje iste koje je nemoguće rečima preneti, dočarati svu magiju iste. Ostaje samo surovost užitka da se sve to samo na svojoj koži oseti - svim ustalasalim, prenapregnutim čulima, probuđenom svešču. Bit muzike The Doorsa i energije Jima Morrisona vešto je prezentovana u 6 nezaboravnih minuta emotivne bluz eksplozije, erupcije čudesne energije u svom punom sjaju. Zvuk Kriegerove gitare i bubnjarski uvod Johna Densmorea još uvek mi odzvanjaju u ušima. I nakon par decenija intenzivnog preslušavanja ovog maestralnog albuma, bluza na Jimov način i pesme Bo Didlija srce i duša ištu mi barem još jednom da osete magju te čudesne energije – veće i od samog života, zvanog BLUES. Pakleno morrisonovskog, večnog, bezgraničnog.

CLOSE TO YOU (Wilie Dixon)

Još jedna od numera sa Absolutely live albuma The Doorsa, svetkovine zvuka i sirovih užitaka koje je sa bine, koja je vremenom postajala bojno poprište za isterivanje demona i gorčine do kraja Jima Morrisona, odaslao zauvek u bluz etar jedan neponovljiv bend, predvođen harizmatičnim pesnikom, pevačem, bluzerom, bitnikom koji se ni u čemu nije štedeo, dajući ono najbolje i najiskrenije od sebe u svakom trenutku – kao da je poslednji.

U kratkoj i haotičnoj, ali veoma kreativnoj i plodonosnoj karijeri The Doorsa, bila je ovo jedna u nizu numera za sva vremena kao i celokupan album, slika onoga što je The Doorse odvajalo iz gomile, sva ona apsolutno živa bit koja prodire do kosti i srži muzike i slušaoca.

I wanna get
Close to you, baby, like black on white.
Close to you, baby, like the coldest of ice.
Close to you, baby, like a siamese twin.
Close to you, baby, like I'm feeling alright.

I wanna get close to you, baby,
Well, close to you, baby.
Close to you, baby,
Till I don't know what to say or do.

I wanna get
Close to you, baby, like the sight of your eye,
Close to you, baby, like the heat is to fire,
Close to you, baby, close as I can get,
Close to you, baby, like water's wet.

I wanna get close to you, baby,
I said close to you, baby.
Close to you, baby.
Till I don't know what to say or do.

I wanna get
Close to you, baby, till I'm feeling alright.
Close to you, baby, gonna love you all night.
Close to you, baby, and to New York City.
I love you so much, woman, you know it's a pity.

I wanna get close to you, baby,
I said, close to you, baby.
I wanna get close to you, baby.
Don't know what to say or do. Well.

I gotta get closer and closer, baby.
Closer and closer, babe.
Closer and closer, baby.
Closer and closer, baby.
I gotta get close to you, baby.
Till I don't know what to say or do.

Well, closer and closer, baby.
Closer and closer, baby.
Closer and closer, baby.
Closer and closer, baby.
I wanna get close to you, baby.
You know, baby, we love you.
And I'll make him feel alright,
Make me feel alright,
Make Robbie feel alright,
And you make John feel alright,
And make Jim feel alright,
And we wanna love you so much too,
I don't know what to say or do

Alright!

U razigranom bluz maniru Jim Morrison početkom 1970. pleše na ritmovima The Doorsa, koji na ovom uzavrelom albumu, preseku jednog prelomnog vremena i njihovih koncertnih aktivnosti (koje su uvek bile mnogo više no obična svirka, već ono, kako je to Džim plastično opisao : Pesma koju napišem predstavlja kost, skelet na koji na koncertu dodajem meso, srž) nikog ne ostavljaju ravnodušnim. Bluz kliše Wilieja Dixona, legendarnog autora preko 500 bluz numera (od kojih su mnoge već odavno klasici), prošaran je na bini rezantnim, pretećim bottleneck zvukom blues gitare maestra Robbyja Kriegera i ritam sekcijom u najboljem čikaškom elektrificiranom bluz maniru Johna Densmorea i basa sa klavijatura neodoljivo inspirativnog Manzareka. Sjajan plesni bluz ritam, prepun životne radosti i energije predstavlja moćnu podlogu za Morrisonovo uzletanje u njegovom dance on fire maniru, poziv na ples. Zvučna kulisa emituje energiju kojom su Morrison i The Doorsi zauvek osvojili svet. Pesma Close to you Wilieja Dixona, u izvedbi Morrisona i The Doorsa prodiranje je do same srži bluza kao muzike i načina života, predavanje muzici i umetnosti koju su apsolutno uživo mogli samo da prenesu Jim Morrison i The Doorsi u svom iskričavom, totalnom, inspirativnom izdanju.