Suzani, mojoj večnoj inspiraciji...
Volim dugačka bluz putovanja, volim da se prepustim melanholiji njihovih neizvesnosti, lirici setnih tonova koji diraju dušu i pokreću u čoveku iskru pritajene, večne svetlosti. Volim kada me ponesu putevima beskraja, tamo gde prestaju fine laži, osmesi i gadosti sumornog, nepromenjivog zlog starog sveta, zatrpanog večnim iluzijama, glupošću, neznanjem i odsustvom iskrenih emocija. Trenutak kada klizač sklizne preko napregnutih žica i one zatrepere u srcu, neizrecivost je sjaja duhovne lepote, vanvremenske iskre na dlanu percepcije prolaznosti. Duh vremena u kojem se talože sva naša prošla i neostvarena htenja, spoznaje o večnoj usamljenosti ljudske duše i zlu koje neuništivo vlada ovim našim nasušnim, ovozemaljskim svetom, uprkos upliva svetlosti u tamu, sažima se u blues muzici na čudesno rafiniran i lucidan način, transponujući želju za lepotom i promenom u samo jedan ton, u samo jedan pravi stih. Kafanice i barovi, stecišta bluzera duž večnog Mississippija pravo su utočište za sve nas koji večno prognani besciljno lutamo, nošeni dahom sumornosti i sete, otpadništva od sveta i nama neprihvatljivih pravila.
Volim dugačke, besciljne šetnje, praćene setnim meditacijama, sanjarenjem, reminiscencijama, svim onim naizgled beskorisnim i nelogičnim stvarima koje su, kada malo bolje razmislim i u dubinu utonem, suština svakog od nas. Tu smo, na kratko, u naletu proputovanja, u osvrtu oko sebe nedovoljnom da pohvata osnovne niti postojanja i nas same unutar beskraja postojećeg. Ko smo, odakle smo, zašto smo i kuda hodimo?
Šetnje su nizovi neodređenih koraka, uzvišenost kojom neopterećeno trošimo količinu ponuđenog nam vremena, treptaji u beskraju večne tame – nespoznatljive, neizanteresovane, hladne, nasilne, neprijateljske. Šetnje su nizovi bljeskova kojima nadilazimo sopstvenu beznačajnost i prolaznost u stoičkom, nadahnutom maniru, šetnje su nizovi bljeskova u kojima se rađa iskra kreacije, besmrtne poezije svetlosti kojom obeležavamo jedini naš trag kroz srca i sećanja drugih. Volim tu nepretencioznu notu opuštanja i kroćenja vremena korakom koji se nikada ne predaje i tera me na osmeh iznutra, pogled jezi smrti u oči. Zavejan dahom usamljenika tonem u neodređenost vlastitih snova i sanjarim koracima koji protokom vremena sve manje dodiruju zemlju.
***
- Hej, gde si, kako je bilo sinoć? Nešto sam se zakačio sa Suzanom, znaš ono, previše smo popili, priča je krenula u pogrešnom smeru i ... – ispovedao sam se Milanu, tražeći pomoć prijatelja u nezgodnom momentu praznine.
- Ufff, malopre sam se probudio, nešto sam neodređen i utrnuo, kao da mi je glava ispunjena helijumom. Sinoć? Ma, ništa posebno, onako rutinski smo potapali Deltu, vežbajući za večeras. Slabo se sećam s kim sam pio. Opet ti i Suzi, stari boemski problemi sa alkoholom i neprilagođenošću buntovnih duša. Ne brini, biće sve u redu, večeras će se sve izgladiti u Hard rock caffeu. Idemo, zar ne? - neobično radosnim duhom, uprkos svemu, objašnjavao je i zapitkivao stari prijatelj i saborac u lutanju.
- Večeras? Groznica subotnje večeri. Pojačano rastakanje. Pa, može stari moj. Sve je ionako već zapisano, ma šta mi hteli ili ne. A i da nije tako, uvek treba dobro zalivati i vatrenom vodom negovati emocije, ljubavi i prijateljstvo, da ne uvenu žedni. Čujemo se kasnije. Svrati pre izlaska, da se zagrejemo, ne možeš na teren tek tako. Ja ću malo do reke, da prošetam glavobolju i misli, da napojim dušu tišinom – upitno odgovorih.
- Ok, Mici Zibi, Velika reko neobičnih tokova i tonova - kroz osmeh će Milan.
***
Nikada niko i ništa neće uspeti izmeniti ovaj prokleti, podmukli svet, ogrezao u zlu, bezdušnosti i pohlepi, razmišljao sam šetajući kraj jedne od najvećih i besmrtnih reka života, moćnog Mississippija. Zavejan tamom setnih razmišljanja, glavoboljom od sinoć i statusom čoveka prognanog iz vlastite zemlje, Srbije, nakon osećaja uzaludnosti i rezignacije, osećaja promašenosti i beznačajnosti nakon tzv. promena petooktobarske revolucije, trenutka tužne spoznaje o prevari i osećanja besa, naivnosti i izgubljene vere u još jedan od mnogih sanjarskih ideala, trošio sam korake božanske milosti i težnje da krenem još jednom, iznova. Sve mi se to svakodnevno mešalo u srcu i duši, kidalo me i senčilo, tražeći izlazna vrata iz mene. Nije ih bilo, ma gde i ma sa kim se nalazio, ma gde otišao - osim u retkim trenucima, mikrokosmosu prijateljstva, ljubavi prema voljenoj Suzani, bluz putovanjima i dugim, zanesenjačkim šetnjama koje oslobađajuće deluju na dušu.
Izvadio sam iz džepa vijetnamke limenku Carlsberga, potražio zgodno mesto kraj reke, seo i dobro potegao. Ugođaj je bio lep i osvežavajući, dok su hmeljski titraji prodirali u moždano tkivo. Uvek dobrodošla cigareta samo je upotpunila lagodnost trenutka – oblak dima prostirao se oko mene, prijanjajući za pejzaž koji je ponirao u talasima priobalja. Srce reke koja pamti prohujali svet Indijanaca i nastanak bluza Delte slalo mi je otkucajima vlastite vibracije radosti i sete. Ponovo sam potegao, nasukao se na dno konzerve i prepustio se trenutku. Dok mi je pogled lutao, odsutan i maglovit, osetih da mi neko prilazi, sa leđa. Osvrnuh se i ugledah dobro poznat, Suzanin osmeh.
- Mislio si da mi zbrišeš, frajeru, sam da odeš na piće. Čeka te tamo ona tvoja konobarica, zanosna plavuša, Endži – vukući me ka sebi u zagrljaj topline, Suzana me zezajući zadirkivala.
- Haug, bledolika Džejn, moje malo alkoholno čudo, primi ovo penušavo pivo kao znak izmirenja i poljubac za još jednu burnu noć pred nama – razoružan njenom toplinom i snagom koju mi je ulivala, pokušavao sam da izgladim naše uobičajeno ludilo od sinoć.
- Ma daću ja tebi poljubac... – kroz smeh i zagrljaj šapnula mi je na uvo.
Sedeli smo tako, zagrljeni, u našem jednostavnom čudesnom mikrokosmosu, na obali Mississippija, daleko od kuće, daleko od bilo kakve emocije koja čoveka trajno veže za tlo i prošlost. Konzerve piva, cigarete, zagrljaj i poneki izmenjeni pogled bili su na trenutak jači od svih životnih oluja, promašaja i izgubljenih ideala vere u nešto. Energija koja veže dva srca, dve duše, ljude uopšte, uvek je nekako iznalazila načina da nadživi neminovnost konačnog poraza. Bili smo to što jesmo, iskreno i do kraja, na ovoj ili onoj sceni života – samo se menjala publika ili simbolički način izražavanja.
- Čuo sam se sa Milanom, ima neka bluz svirka večeras u Hard rock caffeu. Mogli bi...
- Da dragi, ali pogledaš li samo Endži... – sa osmehom u očima i oblakom duvanskog dima koji mi se približavao odgovori Suzi.
Krenuli smo potom dalje, prepuštajući se putu da nas vodi i traje, nošen svojom unutrašnjom, čoveku nesaznatljivom logikom. Kad čovek najmanje očekuje i ne upinje se, sam život se pretvara u vrhunsku poeziju, liriku tananih struna koje zrače svetlošću neugasivosti i lepote. Ponekad u životu.
***
Nakon teške, iscrpljujuće radne nedelje, novinarskog jurcanja za preko potrebnim senzacijama i glupostima, zamajavajućim zlom za narod, borbe za goli život i poneku sitnu radost, predah od sveta pronalazim u nekoliko kvadrata sobe, utočišta unutar iznajmljenog stana. Bezimeni grad, bezimeni ljudi, par stranaca odbeglih od ludila vlastite zemlje, neprekidnog obećavajućeg haosa demagogije i sreće projektovane u večnu, nedostižnu budućnost. Suzi je bila tu negde, muvala se oko pripremanja hrane i usput se pričešćivala ponekom kriglom piva, uvek puna neiscrpne energije koju sam pokušavao usmeravati ka dobrobiti i slozi naše male, neobične zajednice. Boemi, individualci, stranci u svetu očaja i nedostatka saosećanja za bližnje – uvek u nekoj vrsti trvenja, nekad kreativnoj, nekad haotično borbenoj i destruktivnoj.
Volim da se prepustim sanjarenju, lutalaštvu duše, kontemplaciji koja uranja u teško uhvatljive tokove unutrašnje svetlosti, stranaca u noći kreativnih poriva. Volim tu vrstu plime koja nadolazi naizgled niotkud, iznenada, zabada se perom u skelet papira i beleži čiste emocije – poezije, nekad bez vidljivih stihova, nekad kao neočekivanu mudrost, otrežnjavajuću, osvežavajuću, veoma opipljivu u praznini svakodnevne egzistencije. Usamljenost jača nesalomivost duše, hrani je svetlošću smirenja, trpljenja, odvažnosti i odbacivanja mimikrije materijalnog izazova i ništavila. U tim jedinstvenim, retkim trenucima pročišćavanjem unutrašnjosti vlastitog bića bližim se suštini jednostavnosti i lepoti življenja, oslobođenog sveg nametnutog smeća, naslaga nervoze, nepotrebnih tenzija i uzaludnosti jurnjave za nepotrebnim i nedostižnim, koje je uvek tu, korak ispred čoveka, nezasito i slepo.
Preslušavam stare snimke Delta bluza, sve te siromašne, ponižene i prevarene ljude tako pune duše, emocija i energije koja ne priznaje poraze i bilo kakve teškoće, jezu zle sudbe. Napajam se iznutra, deleći jedinstven kosmos sa prelepom dušom velikih ljudi, ukrašene jedinstvenim stihovima o ljubavi i bogatstvu nemanja. Lightnin’ Hopkins, Edward Honeyboy Edwards, Mississippi John Hurt, Bessie Smith, Elizabeth Cotten, Nehemiah Skip James – posmatraju me nemo i ponosno sa omota albuma, pričajući svoje boemske i lucidne priče o životu, lepoti stradanja i uzvišenosti duše koja sve ponosno, stoički podnosi i nadilazi. Dva sveta, naizgled nezamislivo daleka i različita, zbližavaju se u prostodušnosti slovenske duše, proterane na čudesni, američki kontinent natopljen krvlju starosedeoca i senzibilitetom sasvim novog, užurbanog, dinamičnog, tehnološki nezamislivo uznapredovalog sveta – dve strane jedinstvenog bluza juga Evrope i zapadne Afrike, pronalaze se unutar srca i duše indijanskog sveta, potisnutog talasima ljudske nezasitosti i večne nezahvalnosti, nemirom bez objašnjenja, blagoslova i srećnog kraja.
- Dragane, izvini za neke reči od sinoć, znaš, nakupilo se mnogo toga svih ovih godina... – prenu me Suzanin glas iz sanjarenja i sveta reminiscencija.
- Sve je u redu, ljubavi, znam da ti ponekad dosade sva moja ćutanja, tama, teške reči, melanholija – rekoh joj dok smo tonuli zagrljeni u toplinu jedinstva dve usamljene duše. Ti si moj univerzum, lirika duše u potrazi za spokojem uprkos svim sranjima koja se nameću nepozvana. Dovoljno je da te osetim pored sebe. Opusti se i uživaj, pusti nebitne stvari da se same istroše jureći u krugu.
- Moj mali filozof, poeta, baš znaš da pronađeš prave reči kada treba.
Zagrljaj se pretvarao u dugi niz poljubaca i nežnosti. Svet je bio dovoljno daleko, van domašaja, van savršenstva unutrašnjosti kruga, osvetljenog toplinom i lepotom unutrašnje svetlosti dve zaljubljene duše.
***
- Gde si Mićko, upadaj – radošću srca osmehnuh se prijatelju koji je upravo stigao, najavljujući radosti čitavog jednog kosmosa subotnje večeri, prijateljstva, druženja, opuštenog cuganja i odlaska u naš omiljeni bar – legendarni Hard rock caffe, meku bluz otpadništva i boemštine.
Zvečale su pivske konzerve i flaša domaće šljivovice, blago podruma rodne grude, majke Srbije.
- Gde si Mici Zibi, Velika reko sa hiljadu indijanskih pritoka. Sve mi više ličiš na domaćeg šamana, duh indijanskog vrača plemena Chippewa, sa svom tom dugom, crnom kosom i pogledom Duha Koji Večno Traga. Doneo sam nam malo domaće vatrene vode i par zalogaja hmelja, ječmenice. Da se nađe, čeka nas duga noć... Čujem da momci večeras prže Tribute to Willie Dixon. Biće sigurno i tvoja omiljena Back door man – zadihan, u naletu energije objašnjavao je Milan ulazeći i udobno se smeštajući za predstojeće štimovanje. Zdravo Suzi, legendo, jel’ te nervira ovaj tvoj bledoliki?.
- Znaš ti njega dobro – teško s njim, a još teže bez njega, Suzi će u svom lepršavom, ironičnom tonu. Težak je kad ne popije, al’ takva sam i sama – širio se zarazni smeh, lagano podižući atmosferu beskrajnih noći i jedinih pravih vrednosti, ljubavi i prijateljstva, jedinstva i stapanja svih duša unutrašnjim sjajem
- A, vidim, tu je prava, domaća hrana, pa još uz to prži Delta bluz, bravo matori – uz dobro poznati pucanj limenke piva pri otvaranju, dodade Milan.
Pogledi su nam se susretali, preplitali i ispunjavali duše sitnim, pravim radostima, uvećavajući krug jedinstva i topline. Lagano smo uranjali u veče, zagrljenih duša i osmeha, piće je neprimetno klizilo, cirkulišući između redova ćutanja i neizrecivih vrednosti koje tvore istinski život – ma gde se čovek nalazio, trošeći vihor nezaustavljivog vremena. Pronalazili smo se bez gotovo izgovorene reči, ranjive, umetničke duše na olupini sveta koji je ponirao u spleen nerazumnosti, sukoba i pohlepe.
- Završio sam onu subverzivnu zbirku tekstova što sam ti spominjao - Scream of the butterfly. Kao neku vrstu ispovesti, sanjarenja, olakšanja duše, gorčine mog revolucionarnog poraza, uzalud potrošenog vremena i zbirku ideala koji su menjali Srbiju – eksirajući šljivovicu, razblaženu pivom, rekoh Milanu. Nadam se da tvoja poetska zbirka napreduje, svidelo mi se ono što sam do sada čuo.
- Obojica volimo da se nadahnjujemo sa istog, dobrog starog izvorišta romantike, bluza i odbačenosti stranaca, usamljenih marginalaca. Kotrlja se nekako, stari moj, puštam inspiraciji da nadolazi, ključa, a onda pokušavam da je preslikam i preoblikujem u stihove blue nota.
- Blago meni sa mojim pesnicima. Dragi, otvori mi još jedno... Odoh da nam naseckam domaće radinosti – odlazeći dobaci Suzana.
- Ljubim te u slatko dupence – odvratih, naginjući još jednu dobru staru šljivu, učeći u isti mah da zaboravljam i praštam.
Radost postojanja i življenja pomaljala se, u retkim trenucima oslobađanja vizije, iza ugla čamotinje i pritisaka. Bili su to trenuci koji su nas jedini činili apsolutno živima i stvarnima, kao Sunce života koje se izjutra pomalja na Istoku Večnosti.
***
Svetlost uličnih svetiljki, isprepletena sa bljeskovima farova načičkanih automobila koji su užurbano klizili u noć, stvarala je neobični kaleidoskop urbane večeri poput svitaca prirode koja se povlačila pred naletima čoveka. Približavali smo se baru, bluz svratištu duše buntovnih izgnanika, vesnika još nerođenog proleća – nestalnog, dalekog kao velika, nedokučiva tajna.
- Božanstveno veče, u vazduhu se oseti puls grada u ritmu svakojakih snova i pritajene energije... Oseti se duh nekadašnje divljine, nesputanosti i slobode. Ovuda su nekada lutale tvoje Chippewe, u potrazi za lepotama i tajnama života, mudrostima Majke Zemlje. U potrazi za pejotl vizijama, snovima na javi skrivenih, dubokih slojeva duše. Osetim pulsiranje dvanaestice u daljini, pomešane sa indijanskim plesom što priziva Wakan Tanku. Dobro poznati osećaj slobode pulsira mi venama, nošen sećanjima na nekadašnje šetnje, lutanja, kampovanja, pecanje na Dunavu. Da li se prisećate, osećate li ta strujanja i damare srca – lebdio je pločnikom Milanov razuzdani duh drevnih Slovena, izmešan sa tajnama koje su stvarale duh moderne Amerike.
- U pravu si beli brate, nešto sasvim novo i moćno ušlo je u našu svest i krvotok ... samo se prepuštam, samo se prepuštam – zahvaćen talasima noći, vatrene vode i zaborava svega nebitnog, raširenih ruku i pogleda uprtog u zvezdanu noć, odgovarao sam okrećući se oko sebe i neodređenosti radosti postojanja. Šta čovek još može da poželi na ovom jebenom svetu, vauuuu...
Ćutali smo do ulaska u utrobu bara. Posmatrao sam Suzanu, uživao u njenoj lepoti i nesputanosti duha, želeći da večno traje. Usledilo je ukrcavanje, uobičajena gužva, pozdravi sa poznanicima i braćom jedinstvenog bluz svratišta. Sve je ključalo od buke i žamora ljudi, izmešanih sa muzikom lokalnog benda koji se upravo zagrevao, lepljivosti znoja, dima i iščekivanja, prigušene svetlosti i lepote devojaka prepunih života i nade. Stranci u noći, troje večnih izgnanika probijalo se do svog mesta pod reflektorima večeri, do samog bedema šanka, optočenog mirisom drveta, laka, lepljivosti piva i izglačanosti miliona krigli koje su njim proletale u potrazi za novim, nepresušnim, žednim ždrelima putnika-lutalica. Stiven, stari barmen crne puti šeretski se osmehnuo kada nas je spazio rasejane, žedne novih saznanja i fino naštimovane domaćicom – pokazao je ka nama, uobičajeno, na stari dobri srpski način broj 3, klimnuo glavom i natočio nam standardnu početnu dozu penastog hmeljskog napitka. Reči su postajale suvišne unutar kruga ljudi čije su se duše pogledima razumevale. Naručili smo jedno i za Stiva, društvo za stolom nedaleko od nas i nekog ko nam se smeškao sa druge strane – šanka, naravno. Bila je to čarobna Endži, konobarica u obliku božanstvenog plavog anđela, neko ko je u Hard rock caffeu godinama plenio pažnju muških srca.
Usledio je zveket krigli, osmesi dobrodošlice, duh jedinstva koji uliva poverenje. Sa pozornice je zagrmelo: I am your hoochie coochie man, plimom snažnog bluz talasa noseći nas ka dubinama beskrajne noći – sentimentalno putovanje, prodor u noć mogao je da počne. Spoljašnjom tišinom večeri prolamao se zvuk svih onih duša koje su tražile od života uvek mnogo više i onih koji tutnje pustošima života like a rolling stone. I got find my baby prelivao se vokalom u antologijski Little red rooster. Gubio sam dah od siline emocija što su nadirale u talasima, zapljuskujući obale razdragane duše – boje su se rastapale do neraspoznatljivosti, bottleneck je klizio unutrašnjim strunama, oslobađajući me tovara nataložene prošlosti i promašaja. Nije bilo mesta rečima, nervozi, glupim prohtevima i nepotrebnim tenzijama – zatvoren je savršeni krug u kome nije bilo mesta negativnoj energiji. Ređale su se You shook me, Back door man, Close to you, Let me love you, Third degree, I can’t quit you baby – nizovi besmrtnih bluz numera genijalnog Dixona, neponovljivog autora i gromade od čoveka.
Život je izvirao iz vrtloga energije večeri, muzike, prijateljstva, komešanja i čiste radosti življenja, nadilazeći, makar na trenutak, večnu usamljenost duše i pohlepne prohteve koji su pritajeno čekali i vrebali iza ugla beskraja noći i svakodnevnice života čiji je zadah bio tamo negde, sa druge strane besmrtne lepote što retko ispunjava dušu. Klatili smo se i valjali u ritmu muzike, bluz svratišta i noći čija iskra je razbuktavala oganj unutrašnjeg svetla u nama, svima nama isključenima i dalekima, neshvatljivo i opasno po sistem slobodnima, divljima u srcu i vlastitoj prostodušnosti. Talasi Mississippija i sećanje na Dunav mešali su se komešanjem i plesom sa duhovima nekadašnje prerije na čijem smo tlu stajali i upijali duh afričkih bubnjeva, ritmova daleke prošlosti, korena čovečanstva i ljudske duše uopšte. Sva čula kiptela su distorzirana bluz emocijama, rastakana i iznova sklapana neodređenošću beskonačnosti sa one druge, pročišćene strane. Sanjarili smo, sjedinjeni dušama, otvorenih očiju, fuzijom energija mnoštva svetova transponovani u trenutak večnosti.
***
Jutarnja kafa nedeljnog prepodneva, utrnulih čula i ispunjene duše, obasjane iznutra, raspršivala je neke od mogućih snova prethodne večeri. Suzana i ja, gledajući sa terase stana panoramu grada i Velike reke ćuteći smo putovali kroz vreme, preplićući se sa dušama svih onih koji su u tom trenutku plovili sa nama. Zraci jutarnje svetlosti obasjavali su nas svežinom novog dana. Svet betona, čelika i stakla ogledao se u odsjajima nekadašnje prerije, Mississippija, naših čudesnih slovenskih korena i kolevke bluza, crpeći snagu vanvremenskih vrednosti i svetlosne, neuništive energije. A reči su se samo nemo rojile, ostavljajući nas sretne i snene, nemoćne da izrazimo ono najbitnije, ono što čoveka uzdiže iznad svega i razbuktava mu neugasivi plam u srcu kada to najmanje očekuje, kada je to duši najpotrebnije. Across the universe.
By Dragan Uzelac, 24. januar 2008.
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
Nema komentara:
Objavi komentar