ŽIVOT JE LEP (1985.) – Boro Drašković

 

ŽIVOT JE LEP (1985.) – Boro Drašković

 

U filmu ironičnog naslova Život je lep iz 1985. glavni junak gotovo ritualno ubija sve oko sebe, i jeste anticipacija raspada zemlje u kojoj smo živeli. Vukovar - jedna priča je biblijska metafora grada koji je srušen, u kome su izbrisani tragovi ljudskosti. Ja sam sve te slike video, i o njima sam govorio u svojim filmovima.

 

    Ako se za bilo koji film nekadašnje jugoslovenske kinematografije može reći da je potpuna i brutalna slika jugoslovenskog društva u poodmakloj, duboko oboleloj, metastaziranoj fazi, onda je upravo to cinično nazvani Život je lep – scenariste i režisera Bore Draškovića, jedne od legendi tadašnje scene... Kada se uz Draškovićevo ime pridodaju imena glumaca poput: Rade Šerbedžija, Sonja Savić, Dragan Nikolić... dobijate jednu sjajnu ekipu koja je moćno i smelo iznela jednu jezivu priču o korumpiranosti, bestijalnosti, moralnom i svakom drugo padu i rasulu jednog društva na izdisaju.

 

Lokalni voz se zaustavlja u nepropisano vreme, na nepropisanom mestu. Tražeci načina da se prebace tamo gde su krenuli, najraznovrsniji putnici provode jedan dan u kafani uz prugu. To je prilika da se predstave različite ličnosti u akciji. Svirači salašari namernici iz grada, intelektualci, hmeljari, probisveti stari i mladi - čitava jedna, sve brža, vrteška karaktera ideja, sukoba, iznenadnih situacija, erotskih i nasilnih humornih i setnih. U kafani prepunoj muzike i zvuka kao u nekoj oglednoj stanici svakodnevnog ponašanja ispoljava se prava ljudska priroda. Kafana postaje svet.

 

   Film predstavlja adaptaciju novele Krčma, srpskog književnika Aleksandra Tišme (Drašković je scenario uradio uz pomoć supruge Maje Drašković – po profesiji scenariste, koreografa i kostimografa, svog stalnog saradnika na projektia i u medijima), vizionarsko delo koje je na nemilosrdan način anticipiralo upravo sve ono zlo i raspad Jugoslavije koji se desio samo par godina nakon filma, početkom devedesetih.

 

Mislim da je iz mnogo razloga današnji svet veoma teško mesto za život. Toliko različitih energija je stalno u sukobu. Čoveku je veoma teško da izabere pravi put i njemu ostane dosledan. Svega je previše na svetu, a čoveku neprestano nedostaje baš ono najvažnije - ljubav, hleb, vino, spokojstvo, posao, nepogrešiv pogled u budućnost. Iskustva kroz koja smo prolazili omogućavaju nam da ako ništa drugo, shvatimo šta bi trebalo da činimo. I ako nam se pruži prilika sigurno nećemo pogrešiti u izboru. Mislim da smo za to zreli.

    Boro Drašković (Sarajevo, 29. maj 1935.) je srpski režiser i scenarista, profesor univerziteta, član je i počasni doktor Evropske Filmske Akademije ESRA, kao i član Srpskog PEN centra. Kao profesor na mnogim univerzitetima (SAD, Indija, Kuvajt, Irak, Mađarska, Norveška), jedan od retkih reditelja koji su se, sa podjednakim uspehom bavili raznim medijima (radiom, televizijom, filmom), autor više knjiga o glumi i režiji (Promena, Lavirint, Ogledalo, Paradoks o reditelju, Kralj majmuna…). U pozorištu je tumačio najznačajnija dela, u širokom luku od Eshila do Beketa, uz Šekspira, Molijera, Čehova, i naše klasike Domanovića, Petra Kočića, Danila Kiša. Objavio je knjigu-putopis Pogled prolaznika. Piše kratke priče, scenarija, radio-drame i drame. Bora Drašković je nagrađivan u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je nagrada gradova Beograda, Sarajeva, Novog Sada, pečata grada Orlean, Nagrade filmskih gledalaca (Moskva), Sterijine nagrade za teatrologiju, Statuete Joakim Vujić 2011. godine. Draškoviću je pripala i nagrada mediteranskih filmskih festivala za mir i toleranciju (Jerusalim), Nagrada Ekrani Ljubavi za najbolji umetnički doprinos (Verona), Nagrada za životno delo Univerziteta u Novom Sadu, Nagrada Udruženja filmskih radnika Srbije za životno delo, odnosno za sveukupno stvaralaštvo i doprinos srpskoj kinematografiji.

Svaki čovek na Balkanu, i svaki čovek bilo kog dela sveta, na neki način oseća se kao baštinik mita o Sizifu. Alber Kami je taj mit izvanredno protumačio krajem prošlog veka, postavljajući čoveka u situaciju između apsurdnog i pobunjenog, a ja sam uvek nalazio da je pobunjeni čovek, zapravo, vernik. To je čovek koji pokušava da se na najbolji način bavi svojom profesijom, koji se buni protiv onoga što je rđavo u društvu i u svetu, koji pokušava da iskupi i svoju profesiju i svoj život, i da na neki način utiče na svet. Iako danas sve više ljudi globalno misli da gotovo ništa ne može da se uradi za boljitak ovog sveta, smatram da je takav stav pogrešan.

     Okupivši predstavnike značajnih slojeva nekadašnjeg društva u zabitoj kafani, nakon saobraćajnog kolapsa (famozna železnica), sve sa pevaljkom, lokalnim siledžijama i neizbežnim moćnicima i politikantima, Drašković metaforično slika milje i duh jedne zemlje, način njenog stvarnog funkcionisanja (iza fasade opšte hipokrizije, uređene idile) – po principima sile, prećutne saglasnosti sa dražima korupcije i kleptomanije, veza i vezica, licemerja, bahatosti, laktanja, demagogije, lova u mutnom i prodavanja magle, nekulture, zakona džungle, podobnosti – rođačke i partijske bahatosti i neodgovornosti uvek istih silnika (koji su i danas tu, modifikovani, prefarbani i još bahatiji na podmukliji način), način na koji se u toj zemlji o svemu bitnom odlučivalo – uz krkanluk, bahanalije, narodnjake, kurve( sve to o trošku društva i naroda, naravno) i njenim uzorima i uglednim ličnostima (cenjenim ljudima) – siledžijama, lokalnim guzonjama, jagnjećim brigadama, hohštaplerima svih mogućih kalibara, jajarama, politikantima koji odlučuju o svemu, svačemu i svakome (burazerski), sliku sveta u kome se sve izokrenulo naglavačke, ponajviše sistem vrednosti i ljudskost!

 

     Drašković u izolovanom sistemu lokalne prčvarnice daje brutalno lice i naličje sveta ogoljenog, bestidnog , raspojasanog, bezobzirnog, nezasitog i nepojmljivog zla, gde se sve rešava nasiljem i iza leđa, gde su institucije i zakoni samo fasada i mrtvo slovo na papiru koje se po potrebi lako zaobilazi, sveta u kome ste mogli da budete neko i nešto (i još uvek je uglavnom tako!) samo po partijskoj, rodbinskoj ili burazerskoj (ja tebi, ti meni) liniji. Za sve ostale, pre svega nepodobne i neposlušne, ostajala je samo čista šljaka za goli opstanak ili, u današnjem slučaju, čak niti to!

 

Bora Drašković mi je posebno značajan, on je savršen režiser, igrao sam u dva filma kod njega glavne uloge, u Duvanskom putu i Život je lep. Oba filma su bila sjajna. Duvanskog puta se sjećam i po jednom tada mladom glumcu, Maksi, pokojnom Draganu Maksimoviću. Nas dvojica smo igrali glavne uloge i tu je bila fantastična Gordana Kosanović. Bio je to poseban film. Taj Maksa je bio čudnovit, a i Gordana je bila čudesna glumica. Mlada je umrla. A Život je lep je verovatno jedan od najlepših jugoslavenskih filmova. Igrala je reprezentacija Jugoslavije: Dragan Nikolić, Sonja Savić, Paja Vuisić, Ljubiša Samardžić, Bata Živojinović, svi su bili tu, pa Pepi Laković, Mirjana Karanović. Neviđen, neviđen film, viče Rade dok naviru sećanja o filmu u kome se lokalni voz zaustavlja u nepropisano vreme, na nepropisanom mestu i putnici bivaju primorani da provedu jedan dan u kafani uz prugu. Kafana postaje njihov svet, a savremena ljubavna priča pretvara se u parabolu o glavnim ljudskim težnjama. Život je lep bio apsolutno briljantan film… priseća se Rade Šerbedžija.

 

    Film kulminira u trenutku kada mali, obični čovek pređe preko crte, eksplodira pod pritiskom poniženja i trpljenja, i uzima stvar u svoje ruke i, kao Rade Šerbedžija, umesto harmonike kreće da pištoljem rešava situaciju na svoj način, sve ono što se decenijama nagomilavalo i pritiskalo, pritiskalo.

 

Film je složena duhovna disciplina, i posle svakog snimanja čovek se preispituje. Ne preispituje samo svoju radnu biografiju, nego i životnu, društvo u kome se kreće, svet u kome živi, državu koja se raspada ili ne raspada. Kada stigne do retrospektive, pooštrava se celo to razmišljanje i preispitianje, jer svaka režija jeste pokušaj spoznaje pre svega samoga sebe, pokušaj duhovne dogradnje sopstvenog bića, pretpostavljanje šta bi trebalo činiti u budućnosti, o u tom smislu jeste obaveza. Nestrpljiv sam da ponovo vidim neke svoje filmove iz vizure ovog vremena i onoga kakav sam ja danas čovek.

 

    Život može biti lep kada se ljudi dogovore oko zajedničkih interesa, da se ne bogate otimajući i kinjeći druge ljude, kada dugo i strpljivo rade na sebi jačajući iznutra i ne tražeći nagrade već čisto zadovoljstvo u samom putu ka lepoti – onoj što sija iznutra... Briljantni Drašković je svojim filmom pokazao šta se dešava kada se predugo ide pogrešnim putem, gazeći preko drugih, bez pardona, do glupog, ispraznog i samoživog cilja.

 

    Život je lep...

 

By Dragan Uzelac