Dragan Uzelac

HERMAN HESSE - DEMIJAN

Bio sam odrastao čovek a pri svemu tome potpuno bespomoćan. Možda sam lud, mislio sam često, možda nisam kao drugi ljudi? Ali sam i ja mogao da izvršim sve što su drugi izvršavali, sa malo marljivosti i truda mogao sam da čitam Platona, mogao sam da rešavam trigonometrijske zadatke, ili da pratim ma kakvu hemijsku analizu. Samo jedno nisam mogao, da iščupam svrhu u sebi koja je bila sakrivena u mraku, pa da je nacrtam pred sobom, kao što su to činili drugi koji su tačno znali šta žele da postanu, profesori ili sudije, lekari ili umetnici, i koliko će to da traje i kolika će korist biti od toga. To nisam mogao. Može biti da ću i ja postati tako što, ali odakle to znam. Možda sam i ja morao da tražim i stalno godinama da tražim, a ipak ništa od mene neće postati i neću dospeti do cilja. Možda ću i dospeti do cilja ali to će biti zao, opasan, užasan cilj.

Što čovek želi dovoljno snažno, to mu i polazi za rukom.

Postizanje unutarnjeg sklada i harmonije sa svetom stalna je težnja Heseovih likova. Sličnom tematikom bavi se i Heseov roman Demijan (1919.). Kroz lirski intonirano introvertno putovanje mladića Emila Sinclaira, koji na svom životnom putu upoznaje Demijana, starijeg dečaka izuzetnih sposobnosti i mudrosti, pratimo sukob i razvoj jedne osetljive duše koja traga za samoostvarenjem i novim pronalaženjem narušenog sklada sveta u rastakanju. Krutost, mimikrija i hipokrizija sveta smelo su suprotstavljeni pogledima mladića koji lucidno secira ono nedokučivo u čoveku, gradeći vlastite slike i sisteme vrednovanja oštro suprotstavljenje tupim predrasudama i gomili. Hese se kroz likove Emila Sinklera i Demijana veoma kritički odnosi prema blagodetima tehnokratske civilizacije, propovedajući nesputan individualizam i povratak istinskim vrednostima koje nadilaze niskost i duhovnu bedu materijalistički ograničene civilizacije.

Kad pesnici pišu romane, oni obično postupaju tako kao da su Bog, i kao da mogu poneku Ijudsku povest da obuhvate celu celcatu pogledom, i da je shvate, i da je tako predstave kao da je Bog priča samome sebi, bez ikakvih velova, pošto je on svugde i na svakom mestu. To ja ne mogu, kao što to uopšte pesnici ne mogu. Ali moja povest je meni važnija negoli nekom pesniku njegova jer je to moja vlastita, a ona je povest čoveka ne nekog izmišIjenog, mogućeg, nekog idealnog ili inače nestvarnog, nego jednog istinskog, živog čoveka, koji je jednom postojao. Šta je upravo istinski živi čovek, to se danas svakako zna manje no ikada, te se zato ubijaju u gomilama Ijudi, od kojih je svaki dragoceni ogled prirode, koji postoji samo jedanput. Da mi nismo još nešto više nego Ijudi koji postoje samo jedanput, da se može svaki od nas puščanim zrnom doista skloniti sa sveta, bez ikakva traga, onda ne bi više imalo smisla pripovedati priče. Ali, svaki čovek nije samo on sam, nego je on jedinstvena, sasvim osobita, u svakom slučaju važna i znamenita tačka u kojoj se pojave sveta ukrštaju samo jedanput na taj način, i nikada više. Zato je povest svakog čoveka važna, večita, božanska, zato je svaki čovek, dokle god živi i ispunjava volju prirode izvanredan i dostojan svake pažnje. U svakome, je otelotvoren duh, u svakome pati stvorenje, u svakome se izbavitelj raspinje na krst. Malo njih danas zna šta je čovek. Mnogi to osećaju, i stoga umiru lakše, kao što ću i ja umreti lakše kad budem do kraja napisao ovu priču.

Filozofski produbljena i psihološki nijansirana priča govori nam o odrastanju i sazrevanju desetogodišnjeg dečaka, njegovom bolnom spoznavanju dvaju svetova: porodičnog, punog topline, sigurnosti i ljubavi i njemu suprotstavljenog, spoljašnjeg sveta, kojim dominiraju nemir, odsustvo lepote i sređenosti i neki, nimalo prijatni ljudi. Put dečaka ka vlastitoj samospoznaji i formiranju ličnosti, njegovi unutarnji lomovi na trnovitoj i dugoj stazi sticanja životnih iskustava prikazani su i prožeti mnoštvom simbolističkih slika koje se kao utvare poigravaju ranjivom detinjom dušom. Pred nama iskrsava lik mladića Demijana kao univerzalne simboličke konstrukcije, pretapajući se vremenom u lik ljudske vrste uronjene u apstrakcije umetnosti, religije i filozofije, vrste koja traga za konačnom istinom. Roman opisuje kako je teško pronaći sebe, čovekovu večnu borbu koju vodi između dobra i zla, konformističku i egsistencijalnu krizu, čežnju za detinjstvom i strah od odrastanja, arhetipove.

Pravi poziv za svakog je samo jedan: doći do samog sebe. Neka čovek skonča kao pesnik ili ludak, kao prorok ili kao zločinac - to nije njegov problem,to je čak u krajnjoj liniji nevažno. Njegov je problem da pronađe sopstvenu sudbinu, ne bilo koju, i da je do kraja proživi u sebi, potpunu i neokrnjenu. Sve drugo je polovično i pokušaj da se pobegne, bekstvo natrag u ideale mase. Ja sam hitac prirode, hitac u neizvesnost, možda ka nečemu novome, možda ka ničemu, i da tom hicu iz iskonske dubine dozvolim da se ispolji do kraja, da osetim njegovu volju u meni i da ga potpuno načinim svojim - samo to je poziv.

Duhovno putovanje Emila Sinklera odvija se kroz uspomene, tada već sredovečnog muškarca koji se priseća svog detinjstva, sazrevanja, mladosti i odrastanja, vodeći nas kroz svoj život sve do studentskih dana i početka Prvog svetskog rata. Na svom putu ka sebi, suštini svog duhovnog bića, Emil upoznaje Demijana, koji postaje vremenom njegov zaštitnik, duhovnik, svetlost koja ga vodi na najznačajnijem životnom putu kroz mnoštvo transformacija, duhovnih preobraženja i pročišćenja. Sve se odvija lagano, u različitim vremenskim intervalima i okruženju – od osnovne škole do studentskih dana Emila Sinklera.

Život svakog čoveka je put ka samome sebi, pokušaj jednoga puta, nagoveštavanje jedne staze. Nijedan čovek nije nikad bio potpuno on sam, ali svaki teži da to postane poneko potmulo, poneko jasnije, svako kako ume. Svako nosi sa sobom sve do konca ostatke svoga rođenja, sluz i Ijušturu jednog prasveta. Poneko ne postane nikad čovek, već ostaje žaba, ostaje gušter, ostaje mrav. Poneko je gore čovek, a dole riba. Ali svako je hitac prirode uperen ka čoveku. Svima nama je zajedničko poreklo, majke naše, svi mi potičemo iz istog ždrela ali svako, kao pokušaj i hitac iz dubina, teži svojoj vlastitoj svrsi. Mi možemo razumeti jedan drugog, ali svako od nas može da protumači samo sebe samog.

Na svom sudbinskom životnom putu, pod snažnim uticajem i učenjem Demijana, Sinkler prolazi fazu u kojoj dovodi u sumnju i samu postavku hrišćanskog učenja (Demijan mu objašnjava da vera u Boga iz Biblije nije dovoljna, da hrišćanski Bog predstavlja celokupno dobro u svetu, ali da bi se prigrlio svet mora se prihvatiti i zlo kao aspekt Boga). Životni put Emila Sinklera tanana je pripovest o putu koji čovek mora da prođe tokom svog duhovnog sazrevanja i samospoznaje, slojevito prikazivanje mnogostrukih uloga kojima tumačimo sebe i svet kroz raznorodna iskušenja – od, u Sinklerovom slučaju, buntovništva, umetničkog samopreispitivanja kroz slikarstvo, ljubav prema devojci Beatriče, tumačenju duhovne raspolućenosti i sumnji kroz dvojnost drevnog Boga Abraksasa – koji u sebi nosi božanske i đavolske elemente. Trenutak nastanka Sinklerovog crteža ptice koja izbija iz svoje ljuske, trenutak je i preokreta romana. Rađanje jedne ličnosti je i razoran proces. Emilov crtež Demijan dovodi u vezu sa Abraksasom. Abraksas je Bog i Satana, jedinstvo svetlog i mračnog sveta. Dakle, čovek sam po sebi. Na kraju puta, na kraju ove čudesne duhovne avanture, čovekovog puta ovozemaljskog iskušenja i duhovnog preobraženja, pronalaženja svih odgovora u vlastitom srcu, dok leži ranjen u bolnici tokom Prvog svetskog rata, sada već zreliji Sinkler po poslednji put priziva svog duhovnog učitelja i starijeg prijatelja Demijana u pomoć. Demijan se napokon pojavljuje, saopštava mu da mu on više nije potreban kao pomoć, već da je dovoljno da Sinkler potraži snagu, lepotu, mudrost i duhovnost, buduće životne odgovore, unutar sebe samog… poljubi ga i odlazi.

Šta je upravo istinski živ čovek, to se danas, svakako, manje zna nego ikada, te se zato u gomilama ubijaju ljudi od kojih je svaki dragoceni ogled prirode koji postoji samo jedanput. Ja sebe ne mogu nazvati znalcem. Ja sam samo tražio, i to činim još i sad, ali više ne tražim po zvezdama i u knjigama, nego počinjem da osluškujem pouke koje moja krv u meni žubori.

Dok luta sam po sebi, Emil Sinkler uz pomoć psihoanalize pokušava pronaći odgovore na ključna duhovna i egzistencijalna pitanja i nemire čoveka: kako i gde pronaći izlaz iz večnog sukoba smrtnog, nestalnog i raspolućenog čoveka između duhovnog i materijalnog, onog nagonskog, životinjskog u nama i trenutaka kontemplacije, uzvišene, poetske duhovnosti kada se kreacijom i verom približavamo samom Bogu? U stalnom procepu između duhovnog i materijalnog, glavni junak ove knjige, Emil Sinkler, kao hipersenzitivna ličnost nalazi se na trnovitom putu pronalaženja sopstvene ličnosti.. Pretačući majstorski filozofsko u svakodnevno, Hese kao duhovnika i lučonošu mladom Sinkleru postavlja lik Maksa Demijana, mističnog i fascinantnog vodiča kroz odrastanje, simbol čovekovog kritičkog uma. Godine mladićevog seksualnog buđenja, a potom i traženja smisla i najvećeg zadovoljstva u isparenjima alkohola deo su svake mladosti. Emil nije mogao dugo i bar ne potpuno biti zadovoljan površnostima mladalačkih intresovanja. Ta ja nisam hteo ništa drugo nego da pokušam da proživim ono što je samo od sebe htelo da izbija iz mene. Zašto je to bilo tako mnogo teško? Polazeći od turbulentnih i tragičnih autobiografskih podataka sopstvenog bolnog odrastanja (nakon odluke mladog Hesea da postane pesnik ili ništa, koja se suprotstavljala odluci roditelja koji su ga poslali u samostan u Maulbronu da bi postao sveštenik – odakle Hese beži, a potom biva smešten u duševnu bolnicu u Štetenu, njegovih stalnih lutanja i napuštanja različitih poslova koji su mu stajali na putu samoostvarenja, putu budućeg pisca, slikara i pesnika, te dva neuspela pokušaja samubistva) Herman Hese stvara produhovljenu i dirljivu životnu priču koja nailazi na snažan odjek kod čitalaca i kritike razočaranih nakon užasa Prvog svetskog rata. Period Prvog svetskog rata, te očeva smrt, sinova bolest i ženin nervni slom, tragični su događaji Heseove biografije koji su bez sumnje uticali na njegovo stvaralaštvo. Naročito je u romanu Demijan uočljivo njegovo traganje za sopstvenim identitetom. Pokušavao je da pronađe sam sebe, da pronađe most koji spaja svet koji mu je nametnut i svet koji je osećao. Emil Sinkler kao ogledalo Heseove ličnosti, otkriva nam dubinu Heseovog stanja i gorčinju njegovih osećanja. Ono što posebno ističe kvalitetom ovo jedinstveno delo, psihoanalitički osvrt na čovekovo unutrašnje biće, njegovu dušu, suštinu svega, jeste Heseova umetnost u opisivanju samog razvoja Emilove unutrašnjosti. Iako pisan na jednostavan način, roman jasno ukazuje na postojeći kontrast naše stvarnosti. Na primeru Emila, lako je uočiti sudar dva sveta, sudar između dobra i zla. Takođe, u samoj suštini Heseove priče o Emilu, leži putokaz za put kojim svaki čovek treba da ide, uprkos svim preprekama. Odnosno, u svakom čoveku, u svakom od nas kad pogledamo malo pažljivije, iznutra, učinivši taj ključni odmak od trivijalne prolazne spoljašnosti, se krije jedan Demijan. Taj deo čovekove esencije bića često bude neprimetan, ali postoji, duboko u nama. I istrajnošću i iskrenom verom čuva nas na ovozemaljskom putu iskušenja – kako od nevolja, tako i od neprijatelja, ponajviše nas samih.

To je bio taj Demijanov pogled. Ili je to bio taj koji se u meni nalazio. Taj koji sve zna. Ne postoji druga stvarnost sem one koju imamo u sebi samima. Stoga većina ljudi živi tako nestvarno, zato što slike izvan sebe smatraju za stvarnost, a svoj vlastiti svet u sebi ne puštaju nikako da dođe do reči. Pri tome se može biti sretan. Ali, ako se jednom sazna i ono drugo, onda se više ne može izabrati da se pođe putem većine.

By Dragan Uzelac