WOODY ALLEN: PONOĆ U PARIZU (2011.)

 

WOODY ALLEN: PONOĆ U PARIZU (2011.)

 

       Ponoć u Parizu je američko-španska romantična komedija sa elementima fantazije, reditelja i scenariste Vudija Alena.Film se bavi nostalgijom i modernizmom, žalom za nekim mnogo boljim, sadržajnijim, kreativnijim i inspirativnijim vremenima, periodom kada su svoj bunt prema ustajalosti i jalovosti sveta ispoljavali veliki ljudi i umetnici okupljeni unutar avangardnih umetničkih pokreta dadaizma i nadrealizma. Film se bavi dvadesetim godinama dvadesetog veka kada su mnogi američki pisci i umetnici krenuli put večnog Pariza u potrazi za inspiracijom i neustrašivim duhom pariske slobode i spleena. Film se bavi Parizom, njegovim spoljnim i unutrašnjim lepotama, umetnicima koji su mu udahnjivali duh kreativnosti i slobode, bavi se ljudskom mišlju ili iluzijom da su vremena pre njih uvek bila bolja. Midnight In Paris ljubavno je pismo gradu svetala koja se vide iz dubine svemira. Kamera Dariusa Khondjija snima Pariz u monetovski romantičnim, bajkovitim rapsodijskim bojama. No, kad svetla minu, pale se poznate allenovske teme.  Vudialenovski duh humora i vedrine ovaj put je obojen jarkim tonovima jedinstvene ljudske topline i romantike, predivnim slikama večnog, prelepog Pariza – grada umetnosti, svetlosti i romantičnih ljubavi, kao i osobenom magijom i duhom jednog krajnje originalnog i neponovljivog vremena poleta i nade, vremena kada je modernizam verovao u neki mnogo bolji i sadržajniji  novi, vrli svet.

 

    Od početnih, magijom sentimentalnog i razigranog džeza natopljenih kadrova Pariza (uz predivnu džez temu Sidney Becheta - Si ti vous ma mere, koja prosto nadahnjuje romantičarskom liričnošću, toplinom boja, dodirom duha Pariza koji neodoljivo osetite svim čulima), prelepih tri i po minuta slika koje dočaravaju duh neponovljivosti metropole koja je centar nekih od najbitnijih istorijskih događaja, epoha, ljudi i umetničkih ostvarenja čovečanstva, kadrova od čije lepote prosto ponestaje dah svakog pravog filmofila i nepopravljivog romantika, do razigranog preplitanja snova, nostalgije, nestvarnog i naizgled nebitnog (u svetu gde se sve meri logikom i korišću, isplativošću i materijalnim vrednostima) prostire se nepregledno polje čiste, netaknute, neiskvarene lepote romantičarskog duha i nadrealne imaginacije, prostire se topla ljudska priča miljama daleko od sveta koristi, jalovosti, neinventivnosti i razigrane gluposti. Muzika je izuzetno snažno izražajno sredstvo u Alenovim filmovima, a bez sountrack-a sada već tipičnog za njegova dela, njegovi filmovi bili bi manje zaokružena umetnička celina. Soundtrack zaista predstavlja dodatni pečat u autorskom rukopisu Vudija Alena, do te mere, da je prva asocijacija na jazz mnogih filmskih gledalaca prilikom uključivanja u film u trajanju ili pri prisluhu zvuka televizora iz neke druge prostorije: Ovo mora da je film Vudija Alena!. Njegovi izbori muzike su toliko uvažavani od strane publike da muzičke izdavačke kuće pored klasičnih soundtrack CD izdanja njegovih filmova objavljuju i one sa naslovima poput: Woody Allen Classics, Tribute to Woody Allen Music From His Movies, Swing in the Films by Woody Allen itd., a tome svedoče i nebrojene play liste na YouTube korisnika širom sveta sa naslovima poput Top 10 songs in Woody Allen movies.

 

   Woody Allen je svoju jedinstvenu nostalgičnu priču, bajku, smestio na obale Seine, u grad čija istorija, lepota i značenje za svetsku kulturu tvore jedno od onih mesta nekako neobjašnjivo ispunjenih duhom, gde možete satima šetati bez ikakvog cilja na umu i uživati u nestvarnim lepotama ulica, bulevara i vrtova osećajući besmrtni duh nekadašnje boemštine – legendarnih kafea poput Cafe De Flore ili egzistencijalističke meke Les Deux Maggots, besmrtni duh umetnika od jednog Salvadora Dalija i Pabla Pikasa, preko pesnika Lorke, filozofa Emila Siorana, filmaša Bunjuela, Godara,Trifoa i celokupnog avangardnog francuskog Novog filmskog talasa, tvoraca teatra apsurda Semjuela Beketa i Ežena Joneska, legendarnih književnika i boema poput Džejmsa Džojsa, Skota Ficdžeralda, Ernesta Hemingveja i Henrija Milera sve do modernih vremena i bitnika, Artura Remboa u kožnoj jakni – Džima Morisona.

 

     Gil Pender (Oven Vilson) i njegova verenica Inez (božanstvena Rachel McAdams) dolaze u Pariz, gde on (kao holivudski filmaš) namerava da dovrši svoj roman. U potrazi za novom svežinom, odmorom od klišea i pritiska industrije i pre svega u potrazi za inspiracijom, Gil uživa u usamljenim šetnjama ulicama romantičnog Pariza. Jedne večeri, pošto crkvena zvona oglase ponoć, Gilovu pažnju privlači neobična družina u automobilu iz dvadesetih godina 20. veka. On ulazi u automobil, iznenada se vraća kroz vreme i njegov život se naglo menja. Gil se zatiče u društvu slavnih pisaca i umetnika sa početka 20. veka – u društvu Skota Ficdžeralda, Pabla Pikasa, Hemingveja, Luisa Bunjuela, Salvadora Dalija,Gogena, Gertrude Štajn. Što više vremena provodi sa njima (i zavodljivom devojkom Adrijanom – ljubavnicom slavnih umetnika Modiljanija i Braka) Gilu postaje sve teže da se vrati u stvarnost. Kulturno uzdizanje u filmu Woodyja Allena komičarski će vrhunac doživeti u sceni s Luisom Bunjuelom (Adrien De Van) kojem upravo Gil daje ideju za njegov kultni film Anđeo uništenja (1962.). Grupa gostiju nađe se na večeri, a nakon obroka ne mogu napustiti kuću, bubne Gil. Bunjuel mu hladno odgovara da priča nema smisla. Zašto jednostavno ne izađu, šta ih zadržava u prostoriji, pita se Bunjuel. Ni Allen ne objašnjava magični mehanizam priče, magiju pomoću koje Gil biva teleportovan unatrag kroz vreme. Je li to stvarno ili samo plod njegovog oslobađanja mašte, sporedna je stvar u čarobnom  metafilmu. Preko Gila, njegovog alter ega, Woody posredno govori o samome sebi, između redova i o današnjem svetu (sedme) umetnosti i zabavnih američkih filmova kojim mahom vlada generacija prazna i bez mašte. Reditelj upravo zato ima poriv pobeći nazad s Gilom u zlatno doba i identifikovati se s junakovim idealizovanjem prošlosti. Na kraju priče Gil napokon shvata da je njegova prošlost bila čista iluzija o skladu i lepoti. On raskida sa verenicom, ostaje i prepušta se neodoljivim čarima Pariza i pronalazi novu, romantičnu ljubav, devojku iz Pariza koja mu osvaja srce i iznova otvora um i dušu prema novim izazovima i lepotama života. Posleponoćna, romantična šetnja po kiši, sa sudbinskom devojkom,Gabrielom (božanstvena i mila Lea Seydoux) – sa kojom ga je spojija ljubav prema muzici slavnog Kol Portera i romantičarski duh, idilični je krešendo jedne izuzetno tople ljudske priče, apsolutni kontrast duhu jednog nepristojno hladnog, bezobrazno ubrzanog i koristoljubivog vremena.

 

     Pariz je grad jedinstvene mitologije i nasleđa, slavan po neverovatnoj lepoti svojih ulica, bulevara i vrtova, raskoši muzeja. Politička i kulturna istorija i događanja odjekuju aurom legendarnih restorana i kafića. Prošlost blista celim gradom i idealna je za priču o čoveku koji traži inspiraciju za osećanja i preispitivanje vlastitog života.

 

     Ponoć u Parizu je idealan za sve romantične duše koje čeznu za spokojnim vremenima kada su ljudske emocije bile najcenjenija hrana na svetu. To je film o duhu snova i sanjarenju, film blage melanholije i nade da su snovi, koliko god delovali nedostižno uprkos svemu ostvarivi.

 

    Teme scenarija Vudija Alena su uvek naizgled priče o međuljudskim odnosima i to onim najvažnijim kao što su sudbonosni, stereotipni, poslovni, porodični, rođački i ljubavnički, međutim te teme kod Alena su svrstane u dve glavne kategorije: autobiografska i veliki klasici književnosti i filma. Ono što njegov rad čini dodatno autentičnim je smelost da priču gradi kroz likove sa puno ljudskih mana, koji su najčešće vrlo neurotični i preterano romantični, i koji često upadaju u najneobičnije životne situacije. Alenovi filmovi govore o likovima sa disharmoničnim intimnim bivstvovanjem, što predstvalja kontrast skladnom vizuelnom identitetu njegovih filmskih slika. Bilo kom drugom savremenom autoru teško da bi pošlo za rukom da te krajnje atipične situacije i odnose među likovima u svojim filmovima prikaže kao najprirodnije, bez da izazove gadljivost ili revolt publike. Alen je sjajan iluzionista, jer on sve te ljudske manjkavosti i groteskne situacije preusmerava u sasvim drugu dimenziju, služeći se paradoksalnim i duhovitim replikama, koje najčešće oslikavaju njegov protivrečan odnos prema metafizičkim pitanjima ljudske egzistencije. Ni u jednom svom filmu ne odstupa od strukture scenarija koji kroz glavnu priču provlači mnoga filosofska pitanja, oštre kritike života, društva i umetnosti, a da se na kraju ipak ne podsmehne svemu. Takvim pristupom, iako je sam veliki intelektualac, uspeva da se obrati i srednjoj klasi koja se takođe pronalazi u njegovim delima. U mnogo čemu jedinstven kao umetnik i filmski reditelj (mada bez formalnog filmskog obrazovanja) Vudi Alen ostaje ikonom svetske kinematografije u poslednjih pola veka. Činjenica da nikada nije dotakao kameru ili studirao režiju nije mu značila ništa. Arogantno je verovao u svoju potrebu da se ispolji kroz režiju i osećaj da zna kako to da izvede. Kasnije je u svojoj već uspešnoj karijeri imao isti odnos prema promeni žanrova u rediteljskom radu. Kako sam kaže, tokom postprodukcije učio je dosta o stvaranju filma i editovanju od montažera s kojima je sarađivao i kojima je zahvalan što su mu proširili vidike. Iako za svoje filmove angažuje izvanredne montažere, Alen ima potrebu da film ima u potpunoj kontroli i prisutan je u radu prilikom pregledanja svakog frejma i isecanju svakog kadra, težeći ka tome da se izbegne gruba montaža i odmah radi finalna. To ne znači da rad montažera nije esencijalan u njegovoj filmografiji, već znači da montaža za njega predstavlja izuzetno značajan element u estetici filma i da zbog toga ne želi da propusti ni jednu sekundu prilikom montiranja slike i zvuka.

 

    Film Ponoć u Parizu je nominovan za Oskara za najbolji film, najboljeg reditelja, scenografiju i originalni scenario. Film je nominovan za Oskara u svetu od kojeg je milionima svetlosnih godina udaljen svojim sasvim drugačijim vrednostima, merilima, toplinom, nostalgijom, romantikom, snovima i netaknutom lepotom – namenjen svima onima koji još uvek umeju iskreno da vole i sanjare. Nostalgičnim sanjarima, romanticima i filmofilima.

 

    Vudi Alenova sićušna, neskladna i pogrbljena pojava, nalik na parodije i groteske kojima je obogatio svet umetnosti, kao i lik večito unezverenog intelektualca u stalnim dilemama, strahovima i snovima, skrivenog iza štreberskih naočara s debelim okvirima, te neurotično, bledo lice čoveka prodornog pogleda, ostaće zaštitnim znacima jedne tako autentične ličnosti u svetu filma, humora i umetnosti uopšte. Veština dijaloga (pričinga) kojom je Vudi Alen ponirao u suštinu svega, retkost je dragocena sama po sebi. Bilo koji film ili pisano delo ovog autora brzo će razvejati bilo kakvu sumnju u suprotno.

 

By Dragan Uzelac, nostalgični monmartrovski romantik, 2020.