Dragan Uzelac - My books...: The Doors - CARS HISS BY MY WINDOW (Pište automobili kraj mog prozora)

The Doors - CARS HISS BY MY WINDOW (Pište automobili kraj mog prozora)

Jim je bio jedan od najsvetlijih duhova koje sam poznavao, jedan od najsloženijih. Kada je jednom prestao da bude pevač u kožnim pantalonama, seks simbol The Doors, postao je divna olupina procvetala u debeljuškastog bluzera.

Majkl Meklur, američki pisac i bitnik

Bio je istinski, bluzer čiste duše, čiji besmrtni bluz krici i stihovi poput Back Door Man, Roadhouse Blues, Close To You, Who Do You Love, Little Red Rooster, Crawlin’ King Snake, Been Down So Long ili Cars Hiss By My Window odzvanjaju kao večni kosmički eho i diraju isto tako čiste i nevine duše, čineći melem za mnoge neisceljene rane sluđenih i obespravljenih ljudi širom sveta, sveta koji ga nije voleo, prihvatao ili želeo da razume. Jim Morrison je jednostavno bio suviše nezgodna, hrabra i opasna kombinacija lepote, smelosti i inteligencije za jedan ovako raslabljen, zao, prazan, perfidan i glup svet, koji radi sitnih radosti i koristoljublja pluta ili tone sve dublje i nepovratnije, zasnovan na sili i gluposti. Morrison je, sledeći svoj autentični put i rutu svojevoljne lagane kapitulacije, zgužvao ljudski vek u vlastitih 27 ovozemaljskih godina, ničeanski, kroz Blejkov put preterivanja, stigavši u dvorac mudrosti, dvorac za većinu nedostupan i namenjen samo najhrabrijima s one strane dobra i zla... Stigao, ostavivši kao dalji putokaz svetlosti i opomenu vlastitu besmrtnu poeziju i umetnost, dobivši, u zamenu, od smrti krila i postavši anđeo, ovaj put nezemaljski, večan i lirski prozračan.

Volim da pevam bluz – ta slobodna duga bluz putovanja gde nema pravog početka ni kraja. Samo te uvode u stvar, a ja kasnije uglavnom izmišljam stvari. I svi imaju svoje solo delove. Volim takvu vrstu pesama, više mi se dopada nego neka druga obična pesma. Volim taj osećaj kad bluz počne, i onda samo posmatraš kuda ćete odvesti.

Gramofonska igla klizi vinilom. Čvrsta, zgusnuta struktura poslednjeg albuma legendarnog američkog benda The Doors - L.A.Woman (1971.) naprosto izbija iz rilni gramofonske ploče, uvodeći me hard-rock-blues tonovima u poetski svet Jima Morrisona, granična područja mogućeg i bolno proživljenog. Vrata neobičnog sveta Doorsa otvaraju se preda mnom, odvodeći me tokovima jednog burno proživljenog života na kraj noći, tamo gde prestaju strah i fine laži. Ogoljena lirika, prožeta snažnim emotivnim nabojem, underground slikama Los Anđelesa i unutarnjim lomovima Morrisona - jahača na oluji i razočaranog buntovnika na obroncima lagane kapitulacije, prelama se kroz surovošću nabijene tonove ovog vanvremenskog albuma.

The cars hiss by my window
Like the waves down on the beach
The cars hiss by my window
Like the waves down on the beach
I got this girl beside me
But she's out of reach

Headlight through my window
Shinin' on the wall
Headlight through my window
Shinin' on the wall
Can't hear my baby
Though I called and called
Yeah, right
Woo!
Windows started tremblin'
With a sonic boom
Windows started tremblin'
With a sonic boom, boom
A cold girl'll kill you
In a darkened room
Yeah, woo
Ride
Ride on
Weooooo!
Wawa, eooo!
Oooo, owa, owaaa!
Wa, waaaaea!
Ooo, wa, wa, wa, wa, waa!
Uh-huh

U drugoj nedelji decembra 1970. godine The Doors su održali ono što su nazivali blues day. Nakon obrade bluz standarda legendarnog John Lee Hookera Crawling King Snake, Jim je oduševio sve prisutne novom bluz pesmom Been Down So Long (pevajući o sebi kao o zatvoreniku on je aludirao na mučno suđenje u Majamiju i moguću šestomesečnu zatvorsku kaznu – odloženu velikom kaucijom, u zloglasnom zatvoru Dade county, na Floridi). Moćnim i duboko proživljenim tekstovima, snažnim, alkoholom i gorčinom nagriženim vokalom, harizmom i paklenom doslednošću Jim se na ovom albumu nametao kao apsolutni lider i neko ko se u celosti, punim srcem, davao na poslednjem zajedničkom projektu benda koji je obeležio jednu epohu i svet.

Sledeći na redu bio je Morrisonov blues Pište automobili kraj mog prozora...

The Doors su pravili album kakav je Jim želeo, a ne ono što se očekivalo. The Doors su po Jimu bili bluz bend, a ne pop grupa, reči su inžinjera zvuka Brucea Botnicka.

Jim mi je rekao da se u pesmi Cars Hiss By My Window radi o priči iz njegovog života u Venice Beachu (sredinim šezdesetih, u vreme kad je živeo boemskim, bitničkim životom nakon završetka studija i napuštanja roditeljskog doma), priči koja se dešava u vreloj sobi, sa zgodnom devojkom, otvorenim prozorom i lošim provodom. Moglo je biti reči o Pameli Courson, prisećao se kasnije Ray Manzarek.

Bio je to još jedan moćan, vanvremenski bluz - Cars Hiss By My Window (u kojem Jim na jedinstven način solira glasom, podražavajući maestralno slide zvuk blues gitare Robbyja Kriegera) koji maestralnom Jimovom lirikom i teškim zvukom The Doorsa progovara na bolan način o jednoj od mnogih epizoda iz Jimovog burnog života bitnika, pesnika i pevača psihodeličnog, blues-rock benda The Doors, govori o događaju u vreloj sobi – sa zagrejanom devojkom, i mračnoj, melanholičnoj atmosferi smrti koja dolazi. Laganim korakom ovaj zloslutni i beskrajno melanholični blues usporeno se razvija, prati svoju unutrašnju logiku, dinamiku Jimove deprimirane duše i tragiku rezigniranog srca jednog očajnog buntovnika čiji se život bližio kraju, ukrašen božanstvenim gitarskim blue notes prelivima senzibilnog Kriegera i dramatski kulminira, nakon još jedne strofe, moćnih poetskih slika bitnika na kraju noći u čudesnom glasovnom, jezivo mračnom krešendu tužbalice Jima Morrisona, njegovom glasu koji dočarava vokalom (gitarskog manira) svu tugu jedne neshvaćene, ranjene, krvareće duše...

U maniru najboljih majstora bluesa Delte pred očima slušaoca odigrala se klasična, morrisonovska hipersenzibilna drama ljubavne tragedije – prepuna moćnih slika, zvučne krasote i glasa koji ponire u samo srce tame... Na samom kraju svog burnog, buntovnog ovozemaljskog blues proputovanja Jim Morrison naslikao je rečima i glasom jedan od najmoćnijih, prikrivenih, samozatajnih bisera iz kuhinje duše poete koji je za kratko vreme stigao svojim autodestruktivnim putem na kraj noći - In a darkened room... Poslednjih tridesetak sekundi ove nestvarne pesme jedinstven je muzički ugođaj glasovne (gitarske) solaže kojoj nema ravne niti slične, jedinstven blues ugođaj koji izmiče svakom klišeu i moći deskripcije... jeziv trenutak kosmičke tuge ljudske duše koja večno ostaje ranjena i sama u svoj svojoj neshvaćenosti, senzibilnosti, mistici, tajni kojoj se ne nazire nikakvog jasnog odgovora, utehe... milosti božanske...

Jim još jednom aludira, ovaj put na njegov sve haotičniji odnos sa devojkom Pamelom, koja je u to vreme već živela u Parizu (održavajući sve labaviju vezu sa Jimom, provodeći vreme, kao uostalom i Jim, sa mnogim ljubavnicima) i bila heroinski ovisnik (Pamelin diler droge i ljubavnik – Jean De Breteuil, sloviće kasnije kao neko odgovoran za smrt Jima Morrisona – jedan od mnogih aktera unutar kontraverzne priče, pre svega kao diler narkotika koji se dovodi u vezu i sa smrću Janis Joplin). Inspiracija za naslovnu numeru, njihov poslednji, veliki hit - LA Woman, bio je roman losanđeloskog pisca Johna Rechia - City Of Night (1963.) – jedan od Morrisonovih omiljenih iz studentskih dana, kao i reči pisca Johna Fantea: Jebi se, L.A., i tvoje palme, i tvoje visoke glupe žene i tvoje fensi ulice.

Pište automobili kraj mog prozora

kao talasi dole na obali.

Devojka je kraj mene

ali van mog domašaja.

Farovi bljesnu kroz prozor

obasjaju zid,

ne čujem svoju dragu

iako zovem i zovem.

Prozori se tresu od zvučnog udara

hladna devojka ubija u pomračenoj sobi...

Grozničava, mračna muzika prevoza i noćne atmosfere urezuju scenu ispunjenu zamišljenim razmišljanjem u jezivoj baladi grupe The Doors Cars Hiss by My Window. Ova naizgled jednostavna pesma sa poslednjeg albuma benda sa kultnim frontmenom Džimom Morisonom, L.A. Woman, tka bogatu tapiseriju urbanog očajanja i otuđenja duša usred kakofonije života.

Pesma prikazuje sposobnost grupe The Doors da stvori ambijent - pretvarajući jednostavne ulične zvuke u zvučnu metaforu za izolaciju. Kada Morrison upoređuje pištanje automobila sa talasima na plaži, on povlači paralelu između ogromnog, praznog okeana i pustoši grada. Okean se može posmatrati kao simbol nade, ali u pesmi on postaje oštar podsetnik na ono što nedostaje – dodir ljubavnika, veza sa svetom. Suprotstavljanje gradskog pejzaža prirodnim slikama plaže izaziva osećaj nostalgije i tuge. Stalno pištanje saobraćaja postaje podsetnik na neprekidni protok vremena, propuštene prilike i neumoljivo kretanje života napred za koji se narator nalazi egzistencijalistički okovan, ali i čudno odvojen – poput kamijevskog stranca u noći...

Stih pesme Devojka je kraj mene, ali van mog domašaja pogađa srž ljudske čežnje. Iako fizički bliski, emocionalna distanca između naratora i njegove saputnice je ogromna. To je dirljiv podsetnik na duboko ukorenjenu ljudsku potrebu za smislenom vezom i bol zbog njenog odsustva. Morrisonov bluzerski, setom obojen glas nosi sa sobom neosporivu prizvuk rezignacije. Kao da priznaje uzaludnost pokušaja da se pređe emocionalni ponor koji leži između njega i devojke pored njega. Stoga, prisustvo tuđeg tela postaje beznačajno u odsustvu blizine njihovog srca. Far bljesne kroz prozor je motiv koji privlači slušaoca svojim zadivljujućim vizuelnim prikazima. Svetlost koja prodire kroz tamu nagoveštava otkrića, istine koje su prečesto zamagljene. Međutim, svetlost u pesmi ne donosi toplinu ili jasnoću, već naglašava naratorovu usamljenost. Kroz pesnikovu sliku fara, pesma prikazuje kako spoljašnja svetlost ponekad može baciti senku na unutrašnju pomračenost duha – sumoran komentar na disonancu između izgleda i stvarnosti. Čak i kada svetlost obasja zid, ona ne uspeva da osvetli hladnoću unutar sobe, gde je komunikacija urušena, a tišina postala zaglušujuća...zloslutno opominjuća...

Verovatno jedna od najzagonetnijih rečenica pesme, Prozori se tresu od zvučnog udara, povlači vezu između emocionalnog previranja i fizičke stvarnosti. Kao i u ostatku pesme, Morrison u scenu unosi opipljivu napetost koja kao da predviđa skori raskid. Šta je ovaj zvučni udar – da li je to zvuk pucanja veze, emocionalni uticaj spoznaje sopstvene usamljenosti ili odjek duše koja drhti pod težinom introspekcije? Šta god da je, hladna devojka postaje oličenje emocionalne distance i smrtonosnog uticaja koji ona ima na psihu u okruženju lišenom topline.

Morrisonova intonacija Ride, ride on na kraju pesme nije samo fizička radnja već metafora za istrajnost. Otvoreni poziv da se nastavi uprkos mraku, tišini i hladnoći je priznanje naših individualnih putovanja. Postoji inherentna sugestija da moramo da idemo napred, čak i kada se izgubimo u noći. Morrison nam kroz stihove svog moćnog bluesa govori o neumoljivom toku života, podstičući slušaoce da jašu talas svojih okolnosti, bez obzira koliko se otuđujuće osećali. To je jeziv refren koji odjekuje kod svake duše koja je osetila žaoku odsustva ljubavi ili sablasno prisustvo odvojenosti usred gradske buke...

Čitav jedan život, zgusnut u poetske sklopove, nemire i slike naprosto oživljava pred slušaocem, bolno iskren i prenet kao impresija na platno, osenčen bluz setom i teškim, klaustrofobičnim tonovima. Atmosfera na albumu LA Woman varira od razigrane lepršavosti i poleta do teskobne tame i zloslutnosti ugođaja. Ono što je sazrevalo godinama unazad, kroz nezaboravne žive nastupe, svojevrsno The Doors ludilo na ivici nervnog sloma, i kreativno muzičko-poetsko napredovanje, doseglo je svoj vrhunac u opraštajnom remek-delu i njegovim blues klasicima poput Cars Hiss By My Window, jednom od onih koje ostaje sa vama do poslednjeg kraja, i onda kada muzika utihne.

Album LA Woman bio je zaokružena celina, opraštajni, vanvremenski, moćni Morrisonov bluz, recital u nestvarnoj snazi poetike Cars Hiss By My Window, niz ogoljenih slika, brutalnih prikaza jednog stranca, boema, bluzera na kraju noći, životnog puta koji je isticao u svoj svojoj silini, punoći i beskompromisnosti, lepoti i tami bluz ovitka i čudesnog filinga kad se dobar čovek oseća loše, životna priča nastala iz pobune duha, kao jedna od mnogih s kraja šezdesetih, bergmanovski zatamnjena i lirski nadahnuta, muzički oslonjena na blues-jazz tradiciju zaodenutu snagom rock and rolla, jednostavna, iskrena i uklesana u stenu vremena kao nešto što ga nadilazi svojom unutrašnjom snagom i kreacijom. Vrata otvorena između krajnosti spoznatog i nedokučivog, odsjaji i damari duše i srca suprotstavljeni jezi smrti ... korak dalje ka ostvarenju snova što nam izmiču na dalekom putu ka sebi i neprolaznosti. Neponovljivi The Doors touch namenjen sanjarima koji nikad ne odustaju, bez obzira na cenu i odricanja, veru u nešto što nadilazi i sam život.