DAVID LEAN: RAJANOVA KĆI (1970.)

DAVID LEAN: RAJANOVA KĆI (1970.)

Ryan’s daughter jedna je od mojih večnih poetskih inspiracija i fascinacija, film neopisive umetničke lepote, fotografije kojoj nema ravne u gotovo čitavom veku filma (obala zapadne Irske, ta božanska, ustreptala vizuelna lirika, ti koloriti dostojni maestralnih pjesnika kičice) i jednostavno rečeno – najčistijeg mogućeg filmskog izraza s nijansama metafizičke nestvarnosti i netaknute lepote.

U uvodnim kadrovima filma (poeziji kinematografskog nadahnuća, lirici pokretnih slika), u  dugoj širokoj snimci vidimo ogromnu liticu koja se uzdiže iznad okeana, a okeanski talasi udaraju o njezina stopala; tada vidimo sićušnu figuru Rosy Ryan (Sarah Miles) kako trči prema rubu ove litice: ona lovi svoj suncobran koji lebdi niz liticu prema moru. Ona snažno trči, ali ne može zgrabiti suncobran i, iz njezine perspektive visoko iznad litice, vidimo kako suncobran gutaju talasi ispod. Ovako počinje Ryanova kći Davida Leana, jednim od kadrova koji ostavljaju bez daha u povesti filma. Način na koji Lean uokviruje lik Rosy Ryan u tandemu s prirodnim elementima - planinom, vetrom, morem, nebom - u ovoj uvodnoj sekvenci je božanstven i briljantno filmski, priliči reditelju koji je napravio neke od vizuelno najzapanjujućih sekvenci ikad snimljenih. Bez upotrebe ijedne linije dijaloga, Lean utvrđuje lik Rosy i važnost uloge ovih prirodnih elemenata u razvoju glavnih likova i filmske priče. Ryanova kći Leanov je film s najmanje zapleta i najvizuelnijim stilom. Temelji se na originalnom scenariju koji su razvili Lean i njegov česti saradnik, slavni scenarista Robert Bolt. Nakon što je napravio tri mega epa - Most na reci Kwai, Lawrence od Arabije i Doktor Živago - koji su svi adaptirani iz književnih dela, Lean je bio spreman napraviti čisto vizuelni ep koji neće biti zaglavljen preteranim zapletom ili dijalogom. Pročišćenim jezikom filma Lean je naslikao na filmskom platnu života nestvarnu lepotu neukrotivski Irske, koja je poslužila kao kontrastni okvir priče o ljubavnom trouglu u razvalinama rata i nemilosrdnog palanačkog sveta koji ne prašta nikom.

 

Viđen okom i objektivom britanskog rediteljskog velemajstora – Davida Leana, uobličen duhom snimatelja Freddie Younga i prirodnim lepotama zemlje Kelta i večitih buntovnika sa muzičkom prefinjenošću legendarnog Maurice Jarra i neizrecivom čednošću prelepe glumice Sarah Miles, Rajanova kći se pretvara u vizuelnu simfoniju koja se gotovo oseti duhom onih kojima je i namenjena - suptilnim i senziblnim dušama koje su odavno odustale od krša i korisnosti materijalističko-komercijalnog smeća tipa  Hollywood ili slične vrste prodaje magle. Bio je trijumf filma kao čiste umetnosti, jedan od njegovih estetskih, kreativnih vrhunaca iz „pera“ maestra Leana, nestvarna lepota kadrova koji dodiruju najtananije lirske strune duše istinskih filmofila sveta...

Sir David Lean (25. mart 1908., Krojdon, Velika Britanija – 16. april 1991., London) britanski je filmski reditelj, producent, scenarista i montažer, umetnik koji je obeležio drugu polovinu 20. veka u istoriji britanskog i svetskog filma svojim spektakularnim, epskim ostvarenjima. Ekranizovao je dva romana slavnog britanskog pisca Charlesa Dickensa - Velika očekivanja (1946.) i Oliver Tvist (1948.). Ostaće upamćen pre svega po epskim remek-delima Most na reci Kvaj (1957.), Lorens od Arabije (1962.), Doktor Živago (1965.), Rajanova kći (1970.) i oproštajnom Put za Indiju (1984.).

Prvobitno je radio u očevoj firmi, da bi se 1927. zaposlio u filmskom studiju kao pomoćnik. Tridesetih se bavio filmskom montažom, a 1942. kreće kao reditelj. Debituje adaptacijom pozorišnog komada Noela Kauarda -  Ova srećna vrsta (1944.) i Kratak susret (1945.). Usledili su potom filmovi rađeni po Dickensovim delima i saradnja sa glumcem Alekom Ginisom. Nakon Letnjeg doba (1955.) – prvog filma u koloru, snimljenog u Veneciji (sa Ketrin Hepbern), Lean snima svoje nezaboravne, epske spektakle.

Bio je jedan od osnivača Britanske filmske akademije, kao i njen predsednik. Godine 1990. uručena mu je nagrada za životno delo od Američkog filmskog instituta. Osvojio je tri nagrade Zlatni globus za najbolju režiju. Njegovih sedam filmova je na listi 100 najboljih britanskih filmova Britanskog filmskog instituta.

 

Leanova Rajanova kći (1970.) brilijantan je film raskošne scenografije i predivne kamere s otvorenim pejzažima Irske – gotovo bajkovito i romantično dočarane. Irsko selo Kirrary u potpunosti je izgrađeno za potrebe snimanja filma. Za muzičku poetiku i raskoš se pobrinuo legendarni Maurice Jarre, dajući raskoši notu elegancije i dodatne stilske prefinjenosti – lepršavu melodičnost romantike.

Tokom Prvog svetskog rata, udata irska žena ima aferu s britanskim oficirom, uz veliko protivljenje nacionalistički orijentisane sredine... kratak je siže priče koja se vizuelno razbuktava u večni plamen jedne umetnosti čiji se jezik sve ređe na pravi način koristi i izgovara. Priča se odvija u malom gradu u Irskoj 1916. godine, dok britanske trupe tek počinju zauzimati irsko selo. U velikoj meri, film se bavi zapletom borbe pobunjenika za naoružavanje pod vodstvom Tima O'Learyja (Barry Foster). Ipak, prava srž priče, kao što naslov sugeriše, usmerena je na kći vlasnika bara, Thomasa Ryana (Leo McKern), kćer (Sarah Miles).

 

Lagano nadahnut intrigantnim romanom francuskog pisca Gustavea Flauberta Madame Bovary, Ryanova kći nudi poznatu priču o frustriranim strastima smeštenim u impozantnu pozadinu borbe Irske za nezavisnost  tokom Prvog svetskog rata. Glavni lik, Rosy Ryan, 20-godišnja je Irkinja, kći vlasnika paba (i otvorenog simpatizera IRA-e) Toma Ryana (Leo McKern). Udata je za nežnog, ali nesigurnog učitelja, Charlesa Shaughnessyja (Robert Mitchum), koji je 20 godina stariji od nje. Nesretna u svom bespolnom braku bez strasti, Rosy se zaljubljuje u mladog britanskog oficira, Randolpha Doryana (Christopher Jones) - bogalja koji pati od PTSP-a nakon što je bio na zapadnom frontu. Seoski idiot poput Quasimoda, Michael (John Mills), takođe je zaljubljen u Rosy i, pokušavajući pridobiti njezinu ljubav, nesvesno otkriva dokaze Rosyne indiskrecije. Dok se vest o Rosynoj aferi s Doryanom širi selom (punim nacionalista, koji javno ismejavaju okupacione britanske vojnike), Shaughnessy odlučuje ćutati i strpljivo čekati da Rosyna zaljubljenost prođe. Stvari se pogoršavaju kada grupa IRA-inih pobunjenika uhapsi Doryana nakon što ih Rosyin otac (koji je potajno plaćeni doušnik Britanaca) dojavi. Seljani pretpostavljaju da je Rosy doušnik, te je javno ponižavaju: šišaju joj kosu i svlače odeću. Shvativši da je sama njegova prisutnost izazvala sramotu za Rosy, Doryan se ubije. Rosy i Shaughnessy odluče se rastati, a takođe zauvek napuštaju selo...

Zadivljujući je način na koji David Lean koristi prirodne elemente da predstavi svoje likove. Uzburkano more predstavlja Rosyin neukrotivi duh, a kada ona konačno izađe iz okvira svog braka (i konzervativnog društva) kako bi imala preljubničku aferu, dolazi doslovce morska oluja, koja će joj zauvek promeniti život. Većina Shaughnessyjevih sekvenci odvija se na plaži - tački gde se susreću kopno i more. Tu prvi put upoznaje Rosy, a kasnije, Shaughnessy po tragovima stopala na plaži otkriva vanbračnu aferu svoje supruge - trenutak, predstavljen kao sekvenca sna/halucinacije, zaista je jedinstven i nešto daleko od onoga što Lean ikada učinio. Doryana simbolizuje zemlja, vrlo grubo obrađena i s ožiljcima, čime se njegova romansa s Rosy utvrđuje kao nešto zabranjeno. Jedini put kada se film odmiče od mora (i priobalnog sela) u mračnu, zelenu šumu je u sekvenci u kojoj Rosy i Doryan vode ljubav po prvi put. Jedva da vidimo Doryana s morem u pozadini, a jedini put kada je prikazan naspram mora je kada počini samoubistvo - njegovu najveću žrtvu kako bi zaštitio čast žene koju nikada ne može u potpunosti posedovati. Romansa Rosy-Doryan takođe se može posmatrati kao metafora za odnos ljubavi/mržnje koji postoji između Iraca i Engleza; Englezi mogu okupirati zemlju, ali jedini odnos koji ovde mogu uspostaviti je preljubnički, koji će završiti tragedijom za oboje. Sve ovo samo potvrđuje činjenicu da je ovim filmom David Lean napravio još jedan veliki ep, gde mikro priča o maloj grupi ljudi u irskom selu upućuje na veću makro političko - povesnu priču u kojoj  elementi prirode igraju važnu ulogu - poluostrvo Dingle (mesto odvijanja radnje) praktično je sporedni igrač u filmu. Ali to je sasvim drugačija vrsta epa; impresionistički ep.

 

Ryanova kći ima individualističku devojku/ženu u središtu naracije filma. Film je njezina priča o odrastanju, tokom koje je vidimo kako napušta mnoge svoje romantične poglede na život i prisiljena je suočiti se sa surovom realnošću života. Takođe je vidimo kako ispoljava svoju seksualno agresivnu stranu (nakon frustracija sa mužem koji je bez strasti, koji ne uspeva zadovoljiti njene potrebe, snove) u vrlo konzervativnom i muževnom svetu u kojem je žena ili kći ili žena, i ništa više. Iako na kraju biva kažnjena za svoje prestupe, kazna postaje više čin samožrtvovanja s njezine strane kako bi zaštitila svog jadnog oca, za kojeg shvata da je izdao svoj narod. Vidimo je kako iz devojke postaje žena; od toga da bude nečija kći do toga da bude nečija žena pa onda nečija ljubavnica, i na kraju, da bude svoja, nakon što su joj oduzete sve veze (i doslovno ogoljena pređašna ja).

David Lean se još jednom dokazao kao vrhunski tehničar i niko ne može bolje složiti kadar od njega, svaki je kadar u filmu lep poput slike; film je vredan gledanja samo zbog čulnih užitaka, razigranih, poetičnih impresija koje nadahnjuju. Poput slikara impresionista David Lean nije beležio prirodu kao statičnu i nepromenjivu, već je na filmsko platno nastojao preneti njezino stalno kretanje i pulsiranje – hvatajući uzdahe povetarca, uskomešane morske talase, neprestano promenjivo nebo i neuhvatljive efekte svetlosti koja se odražava na vodi. Filmom Rajanova kći pružio je gledaocima impresionističko podsticajno čulno uživanje suprotstavljeno hladnoj realnosti prizora.

Scenario je napisao Robert Bolt, Leanov bliski saradnik, sa kojim je stvorio remek dela Lorens od Arabije i Doktor Živago. Besprekorna gluma, pre svih Roberta Mitchuma, Sarah Miles, John Millsa i Trevora Howarda, ukomponovana sa neverovatnim kadrovima visoke estetske vrednosti, čine ovaj film neopisivom simfonijom raskošne scenografije i predivne fotografije, maestralne kamere s otvorenim pejzažima, remek delom svetske kinematografije čija lepota i nestvarni koloriti svojom unutrašnjom snagom i lepotom još uvek zapljuskuju snažnim estetskim talasima i emocijama obale božanstvene Irske. I srca svih filmofila sveta posebnom vrstom emocija koje se nedaju izraziti nijednom vrstom romantičarske lirike ili snagom pisane reči.

Rajanova kći ostaje film za vizuelno i estetsko uživanje, razigrana, harmonična igra svetlosti i senke, igra božanstvenih pokretnih slika koja pleni ljudsku dušu i srce i ostavlja vas bez daha, ma koliko joj se puta vraćali. U svakom smislu čista filmska poezija, jedno od najlepših vizuelnih ostvarenja u istoriji filma.

 

By Dragan Uzelac