THE DOORS - Strange days (1967.)

 

THE DOORS - Strange days (1967.)

Kada prestane muzika,

Pogasite svetla.

Kada prestane muzika,

Pogasite svetla,

Pogasite svetla jer je muzika vaš izuzetan prijatelj.

Zaigrajte na njenoj vatri

Jer je muzika jedini prijatelj koji ostaje

Do kraja sa vama.

Nakon proboja sa prvim, antologijskim albumom The Doors (1967.), kojeg je kritika nazvala moćnim i napetim džojsovskim popom, i nakon što je singl Light my fire početkom jula 1967. godine stigao na prvo mesto američke top liste zapalivši The Doors vatru širom Amerike, The Doorsi ponovo ulaze u studio, gde uz pomoć snimatelja Brusa Botnika i producenta Pola Rotčajlda snimaju naredni album - Strange days. Album je ponovo snimljen u Sunset sound recorders, Hollywoood, California studiju, u periodu od maja do avgusta 1967., a objavljen je 25. septembra iste godine.

Jim Morrison i Ray Manzarek su imali ideju da The Doors budu inteligentna fuzija pozorišta, pesništva i dobro odražene, istražene muzike...

Otkazujem pretplatu na uskrsnuće,

Pošaljite moje papire u ludnicu,

Tamo imam par prijatelja...

Priča o Čudnim vremenima otvorena je zvukom Moog sintisajzera (po prvi  put tada korišćenim unutar rock muzike) i tamom Morrisonove apokaliptične i nihilistične poetike – Čudna vremena su nam ušla u trag, uništiće naše male radosti. Čudna vremena su nas nagazila, kroz njihove čudne sate se vučemo usamljeni, zalutalih tela, izneverenih sećanja, trajemo od dana do čudne noći kamena. Atmosfera turobnosti i sete putnika na kraj noći, usamljenih marginalaca koji ne nalaze utočišta i utehe u pustini patnje probija se između redova poetike jahača oluje – od nežnih ljubavnih tema, radosti i sete, preko dubokih filozofskih i introspektivnih autobiografskih razmatranja vlastite uloge, mesta i stava unutar posustalog sveta čudnih vremena, naznačeni jedinstvenom muzikom sanjara – isključenih i odbačenih, muzikom carstva senki i tmine koji nas proganjaju. Sneni, otegnuti, romantični i poetični Morrisonov bariton odvodi slušaoca na još jedno čudesno putovanje unutar začaranog kruga The Doors sveta – sveta stranaca u potrazi za ljubavlju, slobodom, krikom leptira i konačnim utočištem bez lažnih osmeha i finih laži.

Album Strange days i stečeno samopouzdanje nakon enormnog početnog uspeha omogućili su the Doorsima da se prepuste čarima eksperimentisanja – novi, osmokanalni studio, nudio je nebrojene tehničke mogućnosti snimanja. 

 

Melanholični prelivi You’re lost little girl i Morrisonov senzibilni, lirski bariton maestralnim Kriegerovim gitarskim uvodom pretapaju se u jednu od najlepših i najsnažnijih ljubavnih The Doors pesama  - impresivne lirike, ritma i senzibiliteta trubadura koji sve vreme istražuje mogućnosti i domete umetničkih sloboda, iritirajući rigidni sistem koji mu je iza leđa spremao brutalnu osvetu sa  nažalost tragičnim ishodom.

... Moja nesrećna devojčice, ostala si sama,

igraš se usamljena,

igraš se tamničara svoje duše,

zatočena u tamnici koju si sama sazidala...

Jedna od najimpresivnijih numera The Doorsa, Love me two times, bila je bluz rok numera Robbyja Kriegera, uzbudljiva i kontraverzna ljubavna priča o vojniku, mornaru koji je pre isplovljavanja i odlaska u Vijetnam proveo poslednje veče sa svojom devojkom. Po rečima Raya Manzareka bila je to pesma Robbyja Kriegera, njegov veliki bluz rok klasik o požudi i gubitku, ili brojnim orgazmima, nisam siguran u to. U to nisu bili sigurni ni tadašnji mediji, pa je numera imala zabranu radijskog emitovanja. The Doorsi su u ovu pesmu uneli svu svoju čudesnu energiju i magiju – od moćne Kriegerove gitare, zvuka harpsikorda Raya Manzareka do više nego strasne interpretacije neobuzdanog Jima Morrisona koji je svemu davao dodatnu dramsku notu teatralnosti.

Voli me dva puta, mala

Voli me dvaput danas

Voli me dva puta, devojko, ja odlazim

Voli me dva puta devojko, jednom za sutra,

Jednom samo za danas

Voli me dva puta,

Ja odlazim

 

Voli me jedanput, nisam mogao govoriti

Voli me jedanput, da, moja kolena oslabise

Voli me dva puta, devojko,

Neka mi to traje kroz nedelju dana

Voli me dva puta, ja odlazim

Voli me dva puta, ja odlazim

U redu, da

Voli me jedanput, nisam mogao govoriti

Voli me jedanput, da, moja kolena oslabise

Voli me dva puta, devojko,

Neka mi to traje kroz nedelju dana

Voli me dva puta, ja odlazim

Voli me dva puta, mala

Voli me dvaput danas

Voli me dva puta, mala, zato jer odlazim

Voli me dva puta, devojko, jednom za sutra,

Jednom samo za danas

Voli me dva puta, ja odlazim

Voli me dva puta, ja odlazim

Voli me dva puta, ja odlazim!

Unhappy girl, sentimentalno setno ljubavno putovanje, obogaćeno je tehnički zvukom kontračinele puštenim unazad, usisavajući zvuk i suze usamljene i nesrećne devojčice. A onda, nakon lirski nadahnute ljubavne trilogije i setne Morrisonove poetike, nastupa dramatični haos Horse latitudes, jedna od Morrisonovih čudesnih fascinacija inspirisanih ritualnim žrtvovanjem španskih pastuva, obogaćena zvucima konkretne muzike (zvukom uzetim iz prirode i tehnički obrađenim). U pozadini Jimove srednjoškolske pesme Rotčajld i Botnik snimili su na jedan kanal belu buku magnetofona tako da podseća na zvuk vetra (Rotčajld je rukom vrteo traku na magnetofonu i tako dobio pomenuti zvuk), dok se ostatak ekipe u studiju prepustio lepotama eksperimenta, svirajući instrumente na neuobičajene načine – trzanjem žica klavira ili elektronskim modifikovanjem zvuka Manzarekovih orgulja. Boca koka-kole bačena je u limenu kantu za otpatke, ljuskama kokosovog oraha lupali su po podu studija i zavijali iz sveg glasa. Iz pozadinskog haosa i zloslutnog nereda dopirao je glas Jima Morrisona koji je povišenim tonom recitovao stihove pesme, dajući atmosferi jasnu dramsku notu.

... Dok lagodna mora kuju svoje oklope

a mrgodne i pobačene struje

rađaju sićušne nakaze,

prava jedra umiru.

Neprijatan tajac.

Isprva životinja se baca preko ograde,

Sapi besno dahću,

u krutom zelenom galopu,

glave se propinju

graciozno, prefinjeno,

zastanu... pokore se...

u nemoj agoniji nozdrva

pažljivo doterane

pa onda zapečaćene...

Teatarski feeling sve vreme provejava stihovima i atmosferom na ovom moćnom albumu, dajući mu neku vrstu dramaturške tenzije, nelagode, izmešanih osećanja čoveka koji mnogo toga zna, ali u ništa nije sasvim siguran – kako je to jednom prilikom definisao sam Morrison. U potrazi za slobodom divljine. Kao kada se idilična ljubavna šetnja, obojena bluziranom i setnom bottleneck gitarom Robbyja Kriegera -

Moonlight drive – swim to the moon, pretvara u suicidalnu dramu – falling through wet forests. Jim Morrison napisao je tekst dok je boemski živeo na krovu u Venice Beachu u Kaliforniji. Noću je sve bilo čisto, pa bi ljudima gledao u prozore, proučavao šta rade i gledao njihove televizore. Bilo je to vreme nakon završetka studija filmske režije i njegovog definitivnog odlaska od kuće, sredinom šezdesetih. Vrata percepcije bila su tek malo otvorena i lagano se nazirala paklena vizija koja će ga s The Doorsima odvesti na kraj noći. Jim Morrison je  izrecitovao Moonlight drive Rayu Manzareku kada su naleteli jedan na drugoga na plaži u južnoj Kaliforniji 1965. Manzarek, koji je poznavao Morrisona iz filmske škole UCLA, mislio je da je to sjajno i uverio ga je da osnuju bend. Smesta sam znao da smo pronašli to, ono neodredivo, transcendentno nešto na šta se Kerouac pozivao, rekao je Manzarek. Stihovi koji su govorili o susretu na plaži pod mesečinom bili su prva pesma koju su snimili The Doors (mada su je potom ostavili za drugi album, smatrajući da nije dovoljno dobra za njihov pakleni, antologijski debi album).

 

Hajde da plivamo do meseca

Da se vinemo uz plimu,

Da se predamo svetovima koji nas čekaju i zapljuskuju.

Nema više sumnji ni vremena za premišljanje,

Mi smo već kročili u reke mesečevog zraka...

Hajde da plivamo do meseca,

Da se vinemo uz plimu,

Pružaš mi ruku, ali ja ne mogu da te vodim;

Lako je voleti te dok tako kliziš

Toneš u vlažne šume na našoj stazi

Mesečevog zraka.

Nakon metaforične, dinamične, čudesne suicidalne šetnje Morrison se još više okreće unutra i uz setne, karnevalske zvuke benda stihovima bolno iskazuje zastrašujuće iskren krik očajnika i usamljenika. Pesma People are strange jedan je od stilski najprefinjenijih, najdubljih i poetski najekonomičnijih Morrisonovih psiholoških portreta, silaženje u dubine i tamu ljudske duše, njeno seciranje, raščlanjivanje i pronicljivo dijagnosticiranje stihovima.

People are strange when you're a stranger
Faces look ugly when you're alone
Women seem wicked when you're unwanted
Streets are uneven when you're down
When you're strange
Faces come out of the rain
When you're strange
No one remembers your name
When you're strange
When you're strange
When you're strange
People are strange when you're a stranger
Faces look ugly when you're alone
Women seem wicked when you're unwanted
Streets are uneven when you're down
When you're strange
Faces come out of the rain
When you're strange
No one remembers your name
When you're strange
When you're strange
When you're strange
When you're strange
Faces come out of the rain
When you're strange
No one remembers your name
When you're strange
When you're strange
When you're strange

Na osnovu sećanja bubnjara Johna Densmora, ovekovečenog u knjizi Riders on the storm, ova legendarna Morrisonova pesma nastala je na sledeći način, nakon događaja koji su izgledali upravo ovako :

Mene i gitaristu Robbyja Kriegera, tadašnje cimere, posetio je jednog dana DJim Morirson, koji se tom prilikom ponašao veoma depresivno. Potom su on i Robby prošetali do vrha legendarnog Lorel kanjona u Los Anđelesu i po povratku iz pomenute šetnje Džim je postao euforičan – imao je početnu verziju pesme People are strange. Jim nam je potom rekao: Da, imam dobar osećaj u vezi te pesme. Iznenada mi je sinula iz vedra neba - dok sam gore sedeo na grebenu i posmatrao grad. Oči su mu divljale od uzbuđenja. Naškrabao sam je što sam pre mogao. Bilo je sjajno ponovo pisati pesme, rekao je Džim. Potom je pogledao zgužvani papir i otpevao nam refren svojim nezaboravnim, za bluz stvorenim, glasom.

Proizvod svega bila je neponovljivo jezgrovita,  egzistencijalističkim nemirom i duhom obojena pesma, sjajan literarni primer ekonomičnosti izraza, pesma granitne čvrstine i nestvarne dubine, upitnosti, višeznačnosti i višeslojnosti, egzistencijalni nemir modernog čoveka izgubljenog u gomili stranaca, uplašenog surovom bezosećajnošću i besperspektivnošću sveta apsurda unutar kojeg su ljudi jedni drugima nedokučivi, hladni stranci - ponor u kojem nestaje svaka nada u istinsku ljubav, empatiju, iskrenost emocije, lepote, kreativnosti.

Naš rad, naši koncertni nastupi, predstavljaju želju za preobraženjem. Trenutno sam više zainteresovan za tamnu stranu života, za zlo, za mračnu stranu meseca, za noć. Ali što se naše muzike tiče, mislim da istražujemo, ispitujemo i pokušavamo da se probijemo do nekog čistijeg, slobodnijeg područja. Naša muzika i ličnosti, onakve kakve izgledaju na pozornici, još uvek su u stanju haosa, sa elementom pročišćavanja koje se tek javlja, objašnjavao je Morrison umetnost The Doorsa. Na sebe je bio preuzeo ulogu šamana, duhovnog vođe, ekstatičnog i nihilističnog umetnika na trapezu.

Ljudi su čudni kada si stranac

Lica deluju ružno kada si sam

Žene deluju zlobno kada si neželjen

Ulice su neravne kad si neraspoložen.

Kada si stran

Lica izlaze iz kiše

Kada si stran

Niko se ne seća tvog imena

Kada si stran

kada si stran

kada si stran

 

Za sam kraj albuma Strange days, albuma koji je tako slikovito uhvatio duh jednog vremena, pretočivši ga u moćne stihove i veličanstven, muzički psihodelični trip koji crpi snagu iz prastarih, bluz korena, je ostavljena jedna od ključnih Morrisonovih poema - When the music’s over, uz The End sa prvog albuma, njegov autobiografski psihološki autoportret, spoljna strana jednog jedinstvenog, kompleksnog sveta čudesnih prizora u rudniku zlata. Pesme  My eyes have seen you i I can’t see your face in my mind, koje joj prethode na albumu, manjeg su intenziteta i značaja za rad grupe i odišu uobičajenim senzibilitetom i magijom The Doorsa, lagano ploveći mirnim svetom bolnih izazova, dilema i pitanja bez konačnog, sigurnog odgovora.

Na apokaliptičnu poemu The end koja zatvara antologijski prvi album i Morrisonovu psihološku mračnu autobiografsku introspekciju nadovezuje se ništa manje moćna, još jedna morisonovska katarzična i zloslutna poema, janusovska druga strana istog lica, maske smrti i ponovnog rođenja – When the music’s over, još jedna psihološka drama o VELIKOM SNU, tj . SMRTI, čija je osnovna tema, lajtmotiv koji se ponavlja i kulminira moćnim krešendom ovaj put muzika kao vatra života. Nakon što je poslao svoje papire u ludnicu (gde mu je preostalo par prijatelja) i otkazao pretplatu na uskrsnuće, poželeo da čuje SCREAM OF THE BUTTERFLY pre konačnog KRAJA, Morrison je zahtevao SVET ODMAH I SADA – pre trenutka kad muzika prestane, pre trenutka kad to učini životni dah koji ta muzika simbolizuje - muzika kao jedini čovekov prijatelj koji uz njega ostaje do samog kraja dok on pleše na njenoj jedinstvenoj vatri, plamenu večnog, neugasivog života.

Jim Morrison i Ray Manzarek su imali ideju da The Doors budu inteligentna fuzija pozorišta, pesništva i dobro odražene, istražene muzike.

Na ovom albumu(Strange days) postalo je sasvim jasno da se kod Dorsa radi o grupi svesnih ljudi, koji svoje obrazovanje – a ono, posebno kod Morrisona i Manzareka, nije bilo malo – koriste na najbolji mogući način, inkorporirajući ga u muziku, ali ne mudrujući bez razloga. To što se Morrison i The Doors nazivaju prvom intelektualnom grupom u rock and rollu samo je delimično tačno, tim pre što se na svemu insistiralo, a intelekt je korišćen kao jedno od sredstava, ne pretvarajući se nijednog trenutka u cilj. Neobični poetski sklopovi, koje je Morrison uneo u rock mogu se, uz izvesne ograde naravno, najpre uporediti sa onim što je doneo drugi muzičar tog vremena iz koga su i stihovi i muzika izvirali prirodno – Syd Barrett. Potpuno različitih poetskih imaginacija, njih dvojica su pre svega slični po stepenu inovativnosti unete u medij koji se polako iscrpljivao, a onda i po izraženom nagonu za samouništenjem, koji je Barretta odveo u izolaciju i eventualno ludilo, a Morrisona još mnogo dalje. U svakom slučaju obojica su psihodeličnu stranu umetnosti obojili na pravi način i, ujedno, onako kako niko, ni pre ni posle, nije bio u stanju.

Samo su poezija i muzika večni govorio je neukrotivi Jim Morrison pre nego što je potonuo u veliki san. Njegova setna, duboko proživljena i ogoljena poezija leprša na talasima gotovo karnevalske muzike The Doorsa, kabaretskim ugođajem pričajući priče o ljubavi, snovima, strahovima, duševnim lomovima, nadama, patnji i smrti, muzici kao  jedinom pravom prijatelju koji sa nama ostaje do kraja, samog kraja. Klavijature Raya Manzareka oblikovale su fluidnu, sanjarsku i uznemirujuću atmosferu iščekivanja i neizvesnosti, dajući basom dubinu i ostavljajući prostora Densmoreovim džeziranim ritmovima u Charles Mingus stilu i Kriegerovim bluziranim, slide uzletima ka nedostižnim vrhovima šamanovih vizija. Jim Morrison je bio divlja i neukrotiva pesnička figura jednog burnog, prelomnog vremena, čije se snažne emocije najače oste i prelamaju kroz stihove poema The end & When the music’s over.

Psihološka drama When the music’s over započinje uzbudljivom kabaretskom indignacijom i kreće se nemirnim vodama gorčine i duševnih lomova, negde između jetke razočaranosti buntovnika koji se nalazi na stazi lagane kapitulacije i čudesne duhovne smirenosti, vere u snagu muzike kao jedinog pravog čovekovog prijatelja koji ostaje do samog kraja. Morrison je preokupiran vlastitom smrću, i iz te mračne fascinacije nastaju moćne poetske slike: Pre nego što potonem u veliki san, želeo bih da čujem krik leptira. On otkazuje pretplatu na uskrsnuće i šalje svoje papire u ludnicu, tamo gde već ima nekoliko prijatelja. Osvrće se sa duboko proživljenom gorčinom u srcu, duši i glasu svetu laži, zla, nasilja i poručuje, u formi borbenog pokliča, krika očajnika: Mi želimo svet i želimo ga SADA!. Odmah, sada, a ne nakon beskraja vekova natopljenih krvlju nevinih žrtava, vekova gnusnih laži, finih lažnih osmeha, ideologija i demagogija, moždanih masturbacija i ispiranja mozga, perfidnih manipulacija.

Kada prestane muzika,

Pogasite svetla.

Kada prestane muzika,

Pogasite svetla,

Pogasite svetla jer je muzika vaš izuzetan prijatelj.

Zaigrajte na njenoj vatri

Jer je muzika jedini prijatelj koji ostaje

Do kraja sa vama.

Otkazujem pretplatu na uskrsnuće,

Pošaljite moje papire u ludnicu,

Tamo imam par prijatelja.

Lice u ogledalu se neće izbrisati,

Devojka neće pasti sa prozora.

Poziva me da dođem

Na gozbu još živih prijatelja.

Pre nego što potonem u veliki san

Želeo bih da čujem, želeo bih da čujem

Krik leptira.

Vrati se u moje naručje, draga.

Siti smo ovog vucaranja po svetu,

Glave nam se priginju ka zemlji,

Čujem vrlo nežan zvuk

Blizak i dalek, nežan i čist,

Dođi danas, dođi danas.

Šta su to uradili zemlji?

Šta su to uradili tvojoj lepoj sestri?

Pustošili i pljačkali i klali i ujedali

I zabadali joj noževe u slabine zore,

Pregrađivali je i vukli po zemlji.

Čujem veoma nežan zvuk...

Vašim ušima poleglim po zemlji...

Mi hoćemo svet i hoćemo ga...

Mi hoćemo svet i hoćemo ga... SADA!

Persijska noći! Svetlo izranja!

Spasi nas! Isuse! Spasi!

Kada prestane muzika,

Pogasite svetla,

Pogasite svetla jer to je vaš jedini prijatelj,

Zaigrajte na njenom plamenu,

Muzika je jedini prijatelj koji ostaje do kraja,

Do samog kraja.

Tema ove krajnje uzbudljive, gotovo ekstatične muzike jeste vatra života, koja kada prestane, stane i životni duh. Primenjujući formulu s prvog albuma - koji je bolji način za zatvaranje ploče nego s ekstra dugom pesmom od više od deset minuta, When The Music's Over ima taj cool otvor za orgulje koji izvire iz čarobnih prstiju Raymonda Daniela Manzareka. Jimovi divlji krici i izobličene Krigerove gitare ustupaju mesto refrenu - Kad je muzika prestane ugasi svetla. Nakon 3:50 minuta atmosfera se malo smiruje i pojavljuje se lirski sadržaj teme pune metafora, o slobodi, veri i prirodnom okolišu. Električni bas u pozadini stvara intenzivnu dramu, a zatim podiže temperaturu do svog vrhunca i poznate fraze: We Want The World And We Want It Now!!!. Muzika unutar ove epske poeme Jima Morrisona nije metafora za sam život, već za sve ono što život čini vrednim življenja. Muzika je za njega bila jedina preostala stvar koja mu je činila život vrednim. Na kraju, kada je muzika Doorsa utihnula, ugasila su se i poslednja svetla Jimovog života. Vrela pariska noć označila je konačno gašenje jednog jedinstvenog duha – u tišini noći... bez muzike, jedinog pravog prijatelja Jima Morrisona.

Muzika benda the The Doors i Jima Morrisona je utihnula nekoliko godina kasnije, ostajući kao i Kraj jedini Morrisonov pravi prijatelj. Svi oni koji su bili u vatri tih burnih godina na kraju su i sagoreli, ostavljajući za sobom besmrtnu muziku i poeziju. Jim Morrison, pesnik čija je duša bila razapeta između neba i pakla otišao je putem vlastite poezije i muzike koju je stvorio sa The Dorsima. Album Čudna vremena jedna je od prijateljskih spona koja nas još uvek povezuje sa njegovim jedinstvenim duhom kojeg je na ovom svetu tako beskompromisno ispoljavao. Until the end – do samog kraja.

 

By Dragan Uzelac