Lou Reed – WALK ON THE WILD SIDE (Prošetaj divljom stranom)

 

Lou Reed – WALK ON THE WILD SIDE (Prošetaj divljom stranom)

 

Ulice New Yorka, ulice strave i užasa bile su i ostale glavno poprište Reedovih ogoljenih, uznemiravajućih pesama, pesničkih slika. Opskurna, velegradska pista, štrafta po kojoj šetaju foliranti, prazne ljušture apsurdnih urbanih kreatura, manekeni promašenih života – sav onaj noćobdijski promiskuitetni svet (kojeg će čuveni taksista Travis Bickle jednostavno nazvati šljam) u njemu je imala najrelevantnijeg  pesnika, surovo realnog, bitnički beskompromisnog, autentičnog, samosvesnog, autodestruktivno razarajućeg. Na ulici Lou Reedove lirike urbane džungle New Yorka, modernog Vavilona, se susreću i dodiruju svetovi koji su, u svim drugim prilikama, razdvojeni nesavladivim socijalnim, ekonomskim i subkulturalnim barijerama. Taj susret rađa tenziju koja kao X zrak prodire do same srži ogoljene, brutalne, teskobne istine, jeze realnosti tamnije od noći,  iza pompeznih i jadnih maski uličnih šetača, otkrivajući žalosno klupko bola, frustracije i promašene nade, kao poslednju suštinu ljudske egzistencije.

Nikad nisam volio Beatlese, nikad mi se zapravo nijedna britanska grupa nije svidela, ne mislim da bi Britanci trebali svirati rock and roll... Nikad nisam ozbiljno shvatao britanski rock and roll i još uvek ga ne shvatam.

 Dekadencija modernog, ispraznog, hladnog i samodovoljnog sveta džonijevski defilira poput usrane šminke pločnicima megapolisa, nestajući na momente u tami noći, kabaretske bobfossijevske noći ili pak zagušljivoj, ustajaloj melanholiji alfreddoblinovskog, fassbinderovskog mraka jednog berlinalexanderplatzovskog posrnuća ljudskog roda u predvečerje jedne od najtamnijih noći, predvečerje brutalne klanice rata sviju protiv svih – bez milosti, opraštanja, bilo kakve nade. Street hassler, česti junak Reedovih napeva, heroj je ulice koji samom svojom pojavom čini da maske padnu a suština se prikaže. Bolji engleski rečnici nas obaveštavaju da je street hassler posebna vrsta uličnog provokatora, koji pojavom, a ne namerom, raskrinkava ulične šetače. Muzika Lou Reeda odražava vrevu ulice. Ritam je prilagođen užurbanim koracima izbezumljenog heroinomana koji sa 26 dolara u ruci ide na ugao nekih njujorških ulica, konkretno na jedan od uglova ozloglašenog Harlema. Tamo ga čeka surovi diler koji će mu dati malo snega, a uzeti dušu i sve ostalo.

Poznat po svom hladnom pogledu i nepokolebljivoj iskrenosti, Lou Reed je odrastao utelovljujući surovu kulturu centra Manhattana 1960-ih i 70-ih, a njegove pesme dokumentovale su život okružen umetnicima, društvenim neprilagođenicima, seksualnim radnicima, dilerima droge i zavisnicima. Godine 1964. osnovao je Velvet Underground, bend nazvan po romanu iz 1963. o LGBT kulturi i seksualnim devijantima. Bend je 1965. odsvirao dvonedeljni koncert u Café Bizarreu, a njihove pesme o prostituciji i drogama rutinski bi plašile goste. Međutim, privukli su pažnju poznatog pop umetnika Andyja Warhola, kojem su se svideli njihovi distopijski tekstovi i disonantni zvukovi gitare. Warhol im se ponudio da im bude menadžer i instalirao ih kao kućni bend u svom umetničkom studiju The Factory. Upravo je tamo Reed upoznao likove koji će inspirisati mnoge njegove pesme. Osim što je napisao neke od najeksplicitnijih rock tekstova o drogama (Heroin, Waiting for My Man), sadomazohizmu (Venus in Furs) i prostituciji (There She Goes Again), Reed je takođe dokumentovao živote svoje zajednice superzvezda iz Factoryja.

The Velvet Underground bili su među prvim bendovima koji su rock muziku zamislili kao kreativnu umetnost, a ne kao komercijalni proizvod koji se prodaje u formatu od 45 okretaja u minuti. The Velvet Underground bili su među prvim bendovima koji su pokazali potpunu nezainteresovanost za prodajne lestvice. Svrha njihove muzike bila je preneti emocije, izraziti nelagodu, komunicirati unutar vlastitog okruženja. Prvi Velvet Underground albumi bili su pre svega primeri kreativne slobode: bend je pisao šta su hteli, aranžirali kako su hteli i svirali kako su hteli. Jedino pravilo grupe bilo je ne svirati blues, jer je bilo previše bendova pod uticajem bluesa. The Velvet Underground izmislio je ni iz čega morbidnu poeziju huliganizma, otuđenja, perverzne erotike, visokograđanske dekadencije, ružnih obreda skrivenih u metropoli. Kopali su u lavirintu poroka pozivajući se na veliku francusku tradiciju De Sadea i Baudelairea; ogolili su pustoš modernog života, frustraciju stanovnika tehnoloških ruševina, mračne nejasnoće dolce vita srednje klase. Tolika nezdrava inspekcija u degradaciji rezultovala je atmosferskim pesmama i dugim zabludama izmenjenim zvukom na granici čujnog; u tim neizlečivim zvučnim apscesima The Velvet Underground pokazali su se kao prvi radikalni proroci improvizacije, disonance i rock gluvoće.

Iako su gotovo sve  pesme The Velvet undergrounda izgrađene na tri akorda gitare i 4/4 tempa koje su koristili i toliki drugi rock bendovi, The Velvet Underground izmislili su bolesnu, negativnu, dekadentnu atmosferu koja je mogla doseći nepodnošljive nivoe paranoje. The Velvet Underground bili su pre svega veliki pesnici metropole. Ta je atmosfera stalno spominjala degradaciju modernog života, urbano otuđenje, egzistencijalni očaj koji seže do hronične usamljenosti, do moralnog i fizičkog nasilja, koje je delila cela populacija modernih gubitnika Vavilona (čitaj New Yorka). Muzika The Velvet Undergrounda bila je klaustrofobično uronjena u opresivna okruženja. Muzika The Velvet Undergrounda bila je lek za opstanak u tim sredinama. Njihovi su tekstovi hvalili seksualnu devijantnost i zavisnost o drogama više kao katarzične rituale nego kao hedonističke prakse. Njihova muzika bila je taj osećaj bede. Ali to je bila i velika poezija, koja je postojanje, egzistenciju pretvorila u weltanschaung (pogled na svet), koja je nadišla milje Lower East Sidea za Danteove vizije u kojima su se raj i pakao pomešali. The Velvet Underground pevao je i trijumfalno izvinjenje, oprost i žalosnu jadikovku ovog zastrašujućeg i zavodljivog sveta. The Velvet Underground je tih godina bio gotovo suprotan svemu. Bend je bio stran protestnoj pesmi jednog Dylana, bio je stran deci cveća Zapadne američke, LA i SF obale, bio je stran slavi The Beatlesa. Pesme su im bile aranžirane na način na koji se nikada pre nije pokušavalo, a ponekad su bile čisti zvučni haos.

The Velvet Underground bio je urbani hiperrealizam, ali filtriran kroz um koji je neprestano zamagljen drogama i bolestan od perverznih fantazija. Dve povesne škole evropske kulture, ekspresionizam i dekadencija, međusobno su se prožimale, koristeći pop art Andyja Warhola i novoizmišljeni minimalizam LaMonte Younga kao pokretačku energiju i viziju. Njihova je muzika bila dosadna i uznemirujuća buka koja je imala istu funkciju kao ritualna muzika primitivnih populacija: pojedinac prepoznaje svoju okolinu,  postaje njezin sudionik, postaje protagonista. A u isto vreme taj je zvuk bio oblik vizionarskog haosa, iz čije je magle izronila fatamorgana boljeg sveta, prema praksi bliskoj hinduističkoj i zen filozofiji. Njihova je muzika imala osećaj veličanstvenosti, čak i kad se spuštala do najslabih zvukova.

Pesma Candy Says (Candy kaže, počela sam mrziti svoje telo, i sve što je potrebno na ovom svetu) napisana je o trans glumici i Warholovoj muzi, Candy Darling, i njezinoj borbi s rodnom disforijom (forma depresivnog poremećaja suprotna euforiji). Nakon pet albuma objavljenih s Velvet Undergroundom, Reed je napustio bend i započeo solo karijeru 1970. Njegov prvi istoimeni solo album kritičari su loše primili. Ali, 1972. Reed je sarađivao s Davidom Bowiejem, obožavaocem Velvet Undergrounda i biseksualnom zvezdom, kako bi producirao svoj drugi solo album, Transformer. U zloglasnom intervjuu za Melody Maker u kojem se Bowie otkrio (Ja sam gay, oduvek sam bio), takođe je spomenuo da producira Reedov novi solo album. U drugom intervjuu, Reed je prekinuo razgovor kako bi poljubio Bowieja u usta. Iščekivanje izlaska Transformera bilo je frenetično. 

Walk on the Wild Side, prvi singl s albuma Transformer, bio je Reedov jedini singl među 20 najboljih. Prema Reedu, pesma je inspirisana romanom Nelsona Algrena iz 1956., A Walk on the Wild Side. Algrenov roman govorio je o prevarantima i prostitutkama u Francuskoj četvrti New Orleansa 1930-ih. Reedova pesma napisana je na sličan način, crpeći inspiraciju iz njegove vlastite zajednice u New Yorku. Svaka strofa odnosi se na jednu od Warholovih superzvezda iz njegovih dana u The Factoryju.

 

Holly je došla iz Miamia FLA

Stopirala je kroz SAD

Počupala obrve na putu

Obrijala noge i tada je on postao ona

Ona kaže "Hej dušo, prošeći divljom stranom"

Rekla je "Hej, prošeći divljom stranom"

Candy je došla s otoka

U stražnoj sobi ona je bila svačija draga

Ali nikad nije izgubila pamet

Čak niti kad ga je pušila

Rekla je "Hej dušo, prošeći divljom stranom"

Rekla je "Hej dušo, prošeći divljom stranom"

Bijeli momak je rekao:

Oooooooooh

Do da do da do da do do do

Do da do da do da do do do

Do da do da do da do do do

Prošeći divljom stranom

Do da do da do da do do do

Do da do da do da do do do

Do da do da do da do do do

Mali Joe nikad nije ništa darovao

Svi su mu morali plaćati

Gužva amo, gužva tamo

New York je mjesto gdje su mu rekli

"Hej Joe, prošeći divljom stranom"

Rekli su "Heeeeej, heeeeej"

Slatka Plum Fairy je došla i udrila po ulicama

Tražeći duhovnu hranu i neko mjesto gdje bi mogla jesti

Stoja je pošla u Apollo

Trebao si ju vidjeti kako ide

Rekli su joj "Hej šećeru, prošeći divljom stranom"

Rekli su "Heeeeej, heeeeej"

Jackie je samo prebrzo vozila

Mislila je da je postala James Dean na jedan dan

I onda se valjda morala sudariti

Valium je pomogao tom jurišu

Hej dušo, prošeći divljom stranom

Ja sam rekao "Hej, prošeći divljom stranom"

Bijeli momak je rekao:

Do da do da do da do do do

Do da do da do da do do do

Prošeći divljom stranom

Šeći divljom stranom

Walk on the Wild Side andergraund poete Lu Rida je pesma koja istražuje živote marginalizovanih pojedinaca na njujorškoj andergraund sceni, posebno onih povezanih sa Endi Vorholovom Fabrikom. Probila je put otvorenom diskusijom o tabu temama kao što su prostitucija, transrodne osobe, upotreba droga i oralni seks. Tekst pesme, inspirisan Ridovim zapažanjima i interakcijama, prikazuje živote likova poput Holi Vudlon, Džeki Kurtis, Džo Kembel, Kendi Darling i Džo Dalesandro (transrodni glumci i glumice iz miljea pop art ikone Andyja Warhola), koji su bili deo Vorholovog kruga.

Holly Woodlawn bila je 15-godišnja transrodna glumica koja je odbegla od vlastite seksualnosti i glumila u Warholovim filmovima, uključujući Trash i Women in Revolt. Kasnije u životu pojavila se i u televizijskoj seriji Transparent, u kojoj su glumili Jeffrey Tambor i Judith Light.

Candy Darling: Ovo bi bio drugi put da je Reed pisao o Candy, transrodnoj glumici koja se pojavila u Warholovim filmovima Flesh i Women in Revolt. Darling je umrla dve godine nakon izlaska pesme u dobi od 29 godina, ali njezini će likovi živeti u pop kulturi kao naslovnice albuma za Anohni and the Johnsons i Smiths. Pesmu Candy Says (s trećeg albuma The Velvet Underground, 1969.) držao je u svom repertoaru tokom cele karijere i izveo je na svom poslednjem koncertu 2013.

Joe Campbell: Slatka Plum Fairy bila je lik dilera droge kojeg je glumio glumac Joe Campbell u Warholovom filmu Moj prevarant. Campbell je bio najpoznatiji po tome što je imao poznate momke, uključujući queer političara Harveyja Milka i Billyja Sipplea, koji je sprečio pokušaj Sare Jane Moore da ubije predsednika Geralda Forda.

Joe Dallesandro je biseksualni glumac čija je prva uloga bila uloga prevaranta u Warholovom filmu Flesh. Njegove gole scene pretvorile su ga u seks simbol u gej kulturi. Warholova fotografija njegovog međunožja korištena je za naslovnicu albuma Rolling Stonesa, Sticky Fingers. Dallesandro se pojavio u nekoliko filmova, uključujući klasik Johna Watersa Cry Baby i Soderberghov The Limey.

Jackie Curtis: Pozorišna glumica i dramatičarka, Curtis se prvi put pojavila u predstavi Miss Nefertiti Regrets 1965. godine uz koleginicu novopridošlicu, Bette Midler. Kao dramatičarka, u njezinim produkcijama često su sudelovali transrodni glumci, uključujući Candy Darling i Holly Woodlawn. Takođe je mladom Robertu De Niru dala njegovu prvu pozorišnu ulogu u predstavi Glamour, Glory, and Gold, u kojoj je glumio šest različitih likova. Curtis je umrla od predoziranja drogom 1985. godine. Reedov tekst aludira na njezinu zavisnost (i njezinu opsesiju glumcem Jamesom Deanom – Mislila je da je postala James Dean na jedan dan…).

Uvek sam mislio da bi bilo zabavno upoznati ljude s likovima koje možda pre nisu upoznali ili nisu hteli upoznati, rekao je Lou Reed.

Tekst ove čudesne pesme bio je više nego revolucionaran i riskantan za vreme kada je pesma nastala (početkom sedamdesetih godina dvadesetog veka). Bila je to jedna od dve dvostruke A strane singla s albuma Transformer iz 1972. godine.

Smatrana oštrim, ljubavnim grupnim portretom neprilagođenih dečaka i ponoćnih miljenika New Yorka, ova je pesma napisana 1971. godine kada je Lou Reed zamoljen da komponuje muziku za pozorišnu adaptaciju dela Šetnja divljim svetom, realističnog romana o zavisnosti i prostituciji Nelsona Algrena.

Najmanje što biste mogli reći o Reedu jeste da je bio komplikovan. Bio je liričan i grub, empatičan i narcisoidan, ženstven i muževan, nespretni adolescent i starac, običan tip i svojeglavi devijant, te umetnik i vandal. Kao tinejdžer bio je podvrgnut elektrošokovima, s ciljem da se izleči od homoseksualnosti ili opšte zalutalosti.

Biti Lou Reed 1972. bila je surova stvar: dve godine nakon što je otišao iz jednog od najvećih i najuticajnijih bendova u povesti rocka – The Velvet Underground, našao se kao siromašna, iscrpljena olupina, s karijerom koja je iznenada i ozbiljno krenula zalaskom. Da stvar bude gora, njegov istoimeni solo debitantski album, objavljen ranije te godine, bio je monumentalni promašaj, na brzinu sastavljena zbirka drugorazrednih repriza Velvet Undergroundovih pesama kojima je nedostajao intenzitet i fokus njegove ranije muzike. Reed se nalazio na raskršću, nesiguran kojim smerom krenuti sa svojom novostečenom nezavisnošću.

 Istovremeno, s druge strane okeana pojavljivao se novi trend. Glam rock je počeo cvetati 1971. godine, a do sledeće godine privukao je bezbroj britanske dece, pretvarajući ih od nemirnih, nezadovoljnih mladih u savršene, androgine hipstere odevene u platforme, šljokice i impozantnu kosu. Bio je to prvi mainstream rock pokret koji je otvoreno priznao uticaj Reedovih Velveta, a u Marcu Bolanu, Ianu Hunteru i Bryanu Ferryju, Reed je počeo videti svoje štićenike: grubi, iskonski rock 'n' roll kome je on bio pionir pronašao je svoju publiku. Jedan od njegovih potomaka, mladi David Bowie, bio je veoma cenjen nakon uspeha svog albuma The Rise and Fall of Ziggy Stardust, koji je dospeo na vrh top lista, i možda je bio najglasniji u svojoj ljubavi prema Velvetima i neizmernom uticaju koji su imali na njegovu muziku. Kad im se pružila prilika, Bowie i njegov gitarista Mick Ronson ponudili su se producirati Reedov sledeći solo album: ono što je usledilo bio je nesumnjivo jedan od najboljih trenutaka i glam rocka i Reeda, onaj koji mu je dao nekonvencionalni radijski hit i nacrt za većinu njegovog solo rada koji će uslediti.

 Radeći na svom drugom solo albumu – Transformer (sa Davidom Bowiejem kao producentom) u roku od godinu dana, Lou Reed se transformisao od kultnog umetnika newyorškog undergrounda do međunarodne superzvezde (glam rocka). Veze s Bowiejem zasigurno nisu odmogle, ali pesme su ostavile trajan dojam i osvojile veliku publiku. Prvi singl Walk on the Wild Side postao je hit među Top 40 s obe strane Atlantika, promaknuvši na čudestan način svojim lascivnim, provokativnim stihovima tadašnjoj cenzuri. Satellite of Love postala je jedna od Reedovih prepoznatljivih pesama, a Vicious se smatra pretečom punk pokreta.

Čudesna himna američke kontrakulturne scene, balada o neprilagođenima i čudacima (kako su je između ostalog nazivali), inspirisana u zametku romanom Nelsona Algrena iz 1956., poznata po svojim uzlaznim i silaznim bas linijama, temeljila se na jednostavnoj progresiji akorda koji se kreću između C i F dura. Što se samih muzičara tiče, za bas linije bio je zaslužan Herbie Flowers, bariton saksofonski solo izvodi Ronnie Ross, bubnjeve svira Ritchie Dharma, neizbežni David Bowie svira akustičnu gitaru, dok magični Reedov vokal prati vokalna grupa Thunderhighs (Dari Lalou, Karen Friedman i Casey Synge). Neko je sve to krstio kao pravi levičarski žanr bivšeg Velvet Undergroundera.

 

 

By Dragan Uzelac