AC/DC - let there be light, sound, drums, guitar, let there be rock

 

AC/DC - let there be light, sound, drums, guitar, let there be rock

    Dugo sam razmišljao kako napisati ovaj tekst, dugo sam se dvoumio kako uobličiti jednu od svojih najvećih rokenrol ljubavi koju sam sreo još u klinačkim danima, kasnih sedamdesetih godina prošlog veka kao tinejdžer koji je još uvek grejao klupe osnovne škole, maštao o životu, uživao u mnoštvu dečačkih i mladalačkih ljubavi u rasponu od muzike i stripova do sporta i mnoštva dobrih knjiga koje su me lagano uvodile nešto mnogo kompleksnije od obične, detinje radosti postojanja. Rokenrol bend AC/DC bio je tih godina u naponu svoje stvaralačke i energetske forme, bližio se vrhuncu karijere (barem u kreativnom smislu – numerama koje će ih do današnjih dana obeležiti i ostaviti u samom vrhu hard rok poimanja čistokrvnog, visokooktanskog rokenrola) i predstavljao za moju generaciju apsolutni kult – bend bez kojeg je bilo veoma teško zamisliti bilo koju žurku, noćni provod ili jednostavno, mladalačko uživanje u magiji slobodarskog duha rokenrola. Prošle su mnoge godine i decenije od tih dana, ljubav je u međuvremenu sazrela, prešla u neki drugi nivo poštovanja i divljenja. Pojavili su se i mnogi drugi značajni bendovi i izvođači, mnogo šta se u meni i oko mene promenilo, počeo sam da pišem o svim tim fascinacijama koje su me prožimale i satkale u meni nekog veoma doslednog svojim iskrenim ljubavima i stavovima, ali magija zvana AC/DC nikad nije bledela. Ipak, ništa u vidu teksta nije izviralo iz mene. Verovatno je u pitanju bila prevelika želja i ljubav prema nekome ili nečemu koji vas vežu i sputavaju da oslobodite misao, emociju, da sve te bure koje osećate u sebi pretočite u pisanu reč, muziku, poneki stih, bilo šta drugo. I kao sve prave stvari u životu, na kraju svih odustajanja i premišljanja, kockice su se same posložile i sve se desilo spontano, samo od sebe. Iz pera su počele da naviru sve one reminiscencije na nešto što ostavlja neizbrisiv trag u vama i vremenom postaje sastavni deo vas – potka koja vas povezuje sa neizrecivim i ispisuje sve vaše titraje duše koji čine suštinu vašeg bića. Na kraju svega beše rok, na kraju svega nastade još jedan sentimentalni putopis duše kroz besmrtni svet mladalačkih užitaka, svet razuzdanog i više no senzitivnog čeda zvanog rokenrol.

   Nema prevelike sumnje oko toga da je AC/DC jedan od najvećih i najvažnijih rock and roll bendova koji su se ikad pojavili na sceni, obeleživši je svojim jedinstvenim hard rock zvukom i ubitačnim ritmom u poslednjih skoro pola veka (sa akcentom na njihov zlatni period, sedamdesete godine prošlog veka, koje se tragično i simbolično završavaju smrću pevača Bon Skota, jednog od simbola benda i jednim od najboljih rokenrol albuma ikad snimljenih – upravo pokojnom Skotu u čast, Back in black, godine 1980. Hard rock, blues rock ili, kako su oni sami najradije opisivali vlastitu muziku - čisti rock and roll – njihov je zvuk bio jedan od uticajnijih elemenata u hard rock muzici sedamdesetih, a udarili su i temelje onoga što su metal i rock danas. Njihov je pristup od samog početka zapravo minimalistički, a razlog za to je, barem delimično, bila i želja da se suprotstave pompeznom art-rocku i tutnjajućem arena-rocku s početka sedamdesetih, ma koliko njihovi riffovi bili ogromni i bez obzira na njihovu oštrinu, uvek se u međuigri dve gitare mogao osetiti prostor pa čak i svojevrsna suzdržanost. Njihove melodije su uvek bile jednostavne, tekstovi pesama nepristojni i krcati klišeima (uglavnom o ženama i piću, kako to već ide), ali njihova predanost je bila očita, a riffovi su meli i mleli sve pred sobom i nisu uzimali taoce. Formula koju su sami zadali možda nije bila nešto najkomplikovanije na svetu, ali provodili su je dosledno i pošteno. Uloga Malcolma Younga u kreativnoj, muzičkoj arhitekturi benda nije bila samo važna, ona je bila ključna. Mnogi moćni riffovi koje poznajemo njegovo su delo, a ma koliko povučeno delovao na pozornici, njegova je ritam-gitara zapravo uveliko zaslužna za ono što danas prepoznajemo kao AC/DC zvuk. Bio je i suosnivač benda koji će s vremenom postati nezaustavljiva rock mašina. Njegov mlađi brat Angus bio je prepoznatljivo, javno lice benda. Skakutao je pozornicom u prepoznatljivoj školskoj uniformi, njegova uloga vodeće gitare privlačila je svetla reflektora, ali pravi vođa i glavni autor ipak je bio Malcolm – on je napisao većinu pesama zbog kojih je AC/DC ušao u legendu. Pre svih, bila je to kultna Let there be rock,  pesma koja govori o nastanku rock and rolla i juri pogonjena punkerskom brzinom, a na kraju celu situaciju preuzima vodeća gitara Angusa Younga, no jednako je važno ono što ritam gitarom čini Malcolm. Njegovi akordi nisu samo ukras, oni ovde zvuče kao iskrice koje će potpaliti vatru i dovesti do toga da se obe gitare sjedine u veličanstvenom požaru, svojevrsnom rokerskom električnom orgazmu. Njega je ostatak benda na pozornici pratio, on je tiho, skromno i nenametljivo vodio glavnu reč.

In the beginning
Back in nineteen fifty five
Man didn't know 'bout a rock 'n' roll show
And all that jive
The white man had the schmaltz
The black man had the blues
No one knew what they was gonna do
But Tchaikovsky had the news
He said let there be sound
There was sound
Let there be light
There was light
Let there be drums
There was drums
Let there be guitar
There was guitar
Let there be rock

And it came to pass
That rock 'n' roll was born
All across the land every rockin' band
Was blowin' up a storm
And the guitar man got famous
The business man got rich
And in every bar there was a superstar
With a seven year itch
There was fifteen million fingers
Learnin' how to play
And you could hear the fingers pickin'
And this is what they had to say
Let there be light
Sound
Drums
Guitar
Let there be rock

One night in the club called the shakin' hand
There was a 42 decibel rockin' band
And the music was good and the music was loud
And the singer turned and he said to the crowd
Let there be rock

 

History. Early years – in the beginning of AC/DC

   AC/DC je australijski hard rock sastav koji su 1973. godine u Sydneyu osnovala braća Malcolm i Angus Young. Smatraju se pionirima heavy metala uz sastave poput Led Zeppelina, Deep Purplea i Black Sabbatha. Sami članovi su, pak, oduvek svrstavali svoju muziku u rock 'n' roll žanr. Članovi su se neprestano izmenjivali do izdanja prvoga albuma, High Voltage, 1975. godine, da bi nakon toga albuma jedni te isti članovi radili dve godine sve dok 1977. godine basist Cliff Williams nije zamenio Marka Evansa. Prvi veliki komercijalni uspeh doživeli su 1979. svojim petim albumom, Highway to Hell. No, glavni vokal i jedan od tekstopisaca u sastavu, Bon Scott, preminuo je 19. februara 1980. godine nakon posledica unosa prevelike količine alkohola u organizam tokom samo jedne noći. Preostali članovi razmišljali su o raspuštanju sastava, no pronašli su zamenu za preminulog Scotta u Brianu Johnsonu,  bivšem glavnom vokalu sastava Geordie. Pet meseci nakon Scottove smrti AC/DC je izdao svoj najuspješniji album u karijeri, Back in Black koji je i drugi najprodavaniji u povesti rok muzike. Ispred je samo Thriller kralja popa, Michaela Jacksona. Idući album sa Brajanom, For Those About to Rock We Salute You, doživeo je veliki komercijalni uspeh kao i prethodnik, a ujedno je postao i prvi hard rock album koji je osvojio prvo mesto na muzičkim lestvicama SAD-a. No, popularnost sastava naglo je pala nakon odlaska bubnjara Phila Rudda 1983. godine. Slaba prodaja nastavila se i albumom The Razors Edge izdanog 1990., da bi, nakon Ruddova povratka 1994. godine, sastav doživeo svoj ponovni procvat. Albume Ballbreaker (izdan 1995.) i Stiff Upper Lip (izdan 2000.) i kritika i publika pozitivno su ocenili, što se osetilo na značajnom porastu broja prodanih primeraka. AC/DC je prodao oko 150 miliona primeraka albuma diljem sveta, uključujući i 68 miliona samo u SAD-u. Back in Black je prodan u 42 miliona primeraka širom sveta, što ga čini drugim najprodavanijim albumom u svetu svih vremena. Na popisu televizijske kuće VH1 AC/DC je svrstan na četvrto mesto na popisu 100 najvećih hard rock umetnika. MTV ih svrstava i na sedmo mesto na popisu Najvećih sastava heavy metal muzike. A kako je i gde sve zapravo počelo?

   Angus i Malcolm Young došli su na ideju o davanju imena sastavu nakon što su videli oznaku AC/DC na pozadini šivaće mašine koja je pripadala njihovoj sestri Margaret. AC/DC je skraćenica za alternating current/direct current (naizmenična struja/istosmerna struja), a označava, kod električnih naprava, mogućnost korištenja obe vrste napajanja. Braća su osetila kako ovo ime odražava energičnost njihovih pesama te je ime ostalo nepromenjeno do danas. U nekim kulturama AC/DC je označavala biseksualnost; članovi su se izjasnili kako za to nisu znali sve dok im na to pažnju nije skrenuo vozač taksija nakon održanoga koncerta u samim početcima njihove karijere. Pojavila se teorija kako je AC/DC skraćenica za Anti-Christ/Devil's Child(ren) (antihrist/vražje dete, deca) ili After Christ/Devil Comes (posle Hrista  dolazi vrag), no svi članovi su odlučno odbili bilo kakvu povezanost s navedenim imenima ponavljajući kako je njihovo ime skraćenica za naizmeničnu i istosmernu struju. AC/DC se izgovara slovo po slovo (ei – si –di – si), iako je sastav popularan pod imenom Acca Dacca u rodnoj Australiji. Braća Angus, Malcolm i George Young rođeni su u škotskom Glasgowu da bi 1963. preselili s porodicom u Sydney. George je prvi naučio svirati gitaru, a nedugo potom postao je član sastava The Easybeats, najpopularnijeg muzičkog sastava Australije u šezdesetima prošloga stoljeća. The Easybeats je stvorio i međunarodno uspešnu Friday on My Mind. Malcolm je postao zainteresovan za muziku kratko posle Georgea, a svirao je u sastavu The Velvet Underground (ali ne u onom newyorškom, već onom iz Newcastlea u Novom Južnom Walesu).

   U novembru 1973. godine Malcolm i Angus formiraju AC/DC. Članovi su, osim Angusa i Malcolma, bili i basista Larry Van Kriedt, vokal Dave Evans, te bubnjar Colin Burgess. Prvi nastup imali su u sydneyskom klubu Chequers na proslavi nove, 1974., godine. Kasnije su potpisali ugovor s diskografskom kućom EMI i njenom ispostavom Albert Productions koja je pokrivala Australiju i Novi Zeland. Članovi su se često menjali; bubnjar Colin Burgess prvi je otpušteni član, a još je nekoliko basista i bubnjara protutnjalo sastavom bez značajnoga traga. Angus je već tada usvojio svoj karakteristični stil odevanja u školsku uniformu. Originalna uniforma bila je ona iz njegove srednje škole u Sydneyu, a na ideju je došla njegova sestra Margaret. Takođe je parodirao Supermena odenuvši kostim nazvan Super-Ang. Kako je u to vreme, a bila je 1973. godina, Angus imao svega 18 godina (rođen je 31.3.1955.), Margaret je došla na još jednu originalnu ideju. Predložila je naime, da njegov školski izgled, nalik na onaj iz Ashfield Boy’s High School u Sydneyu koju je pohađao, bude zaštitni znak benda. I taj joj je predlog prihvaćen, a epilog je poznat; Angus još i dan danas po sceni skakuće u kratkim pantalonama i kratkoj majici, a neretko nosi i čuvenu kapu sa šiltom.

    Braća Young odlučila su kako Evans, glavni vokal, nije dovoljno primeren frontmen zbog ostavljanja dojma da se radi o glam rokeru. Znalo se dogoditi da menadžer sastava, Dennis Laughlin, zameni Evansa na pozornici. Bilo je poznato da Laughlin i Evans imaju problema u međusobnom odnosu, a to je pridonelo i odluci braće da ga zamene iskusnim pevačem i Georgeovim prijateljem; bio je to  Ronald Belford Bon Scott, pređašnji frontmen The Spektorsa, The Valentinesa i Fraternityja, zamenio je Davea Evansa na mestu glavnoga vokala sastava. Kako se situacija u bendu, vezana na pronalaženje novog pevača nije odvijala željenim tokom, Bon je na nekoliko proba preuzeo mikrofon, i njegovim su pevačkim umećem braća Young bili oduševljeni, te je tako je rešen najveći problem; pronađen je novi vokalni solista Doista nije potrebno posebno isticati kako je Bonov pevački angažman u AC/DC bio savršen potez. Njegov je grubi, prodoran, buntovnički vokal, koji je zvučao kao da sam sebi reže grlo, više nalik na ekstatični krik no pevanje, kao i dominantan rokerski izgled – kombinacija raskalašnosti i bluda, duge kose, zapaljivosti seksipila i neizbežnog izlizanog džinsa otpadnika, kao i držanje, radi kojeg je bio nazivan i ‘macho ikonom’, vrlo brzo postao zaštitni znak benda. AC/DC je izdao samo jednu pesmu dok je Evans bio vokal, Can I Sit Next to You/Rockin' in the Parlour. Kada je Scott preuzeo mesto glavnoga vokala sastav je ponovno obradio pesmu nazvavši je Can I Sit Next to You Girl.

    Prvi album, High Voltage, izdan je samo u Australiji u januaru 1975. godine. Za njegovo stvaranje sastav je potrošio samo deset dana, a zasnovan je na instrumentalnim izvedbama braće Young, dok se za reči pesama pobrinuo Scott. Ploča je imala osam pesama. Sedam napisanim u kooperaciji Young/Scott/Young, te Joe Williamsova Baby, Please Don’t Go. Ta je ploča donela snažne gitarističke riffove, koje su u saradnji sa solo deonicama i Scottovim vokalima hard rocku donele novu dimenziju, usmerivši ga u pravcu heavy metala, mada ne treba zaboraviti da je imala i dobar blueserski prizvuk. Već je ta ploča dobrim delom definisala unikatni stil za kojeg se nikad nije usaglasila tačna definicija, a mnogi su njihov sound, što se u to vreme lepilo mnogim rock bendovima jer je bilo najjednostavnije, okarakterisali kao prljav. Kroz nekoliko narednih meseci postava AC/DC-a se ustalila; činili su je braća Young, Bon Scott, basista Mark Evans i bubnjar Phil Rudd. Kasnije te godine izdali su međunarodno uspešnu It’s the long way to the top (if you wanna rock’n’roll)  pesmu koja je ostala simbol AC/DC-a sve do danas. Pesma je uključena na njihovom drugom albumu, T.N.T. (februar 1976.), koji je ponovio impresivnu muzičku formulu debi albuma i doneo jedan od njihovih zaštitnih znakova – kultnu numeru T.N.T., razarajući, hitmični usklik urbane Australije, a opet tako divlji, sirov, prošaran Skotovim pokličima i razarajućom Jangovom gitarom koji se  uzlaznom, ponavljajućom putanjom survava na kraju pesme u apokaliptični krešendo. Pored navedene dve numere, tu su još briljantne(pored ostalih) Live wire, zatim furiozna Rocker (baražna visokovoltažna AC/DC vatra, gde u svega 2:55 minuta dobijate samu bit rokenrola, supesoničnu, riffičnu gitarsku paljbu braće Young i vokal Bon Scotta koji nadilazi svojom energijom, ritmom i sirovošću moć autorove deskripcije istog), i predivna The jack (koja će punim sjajem zablistati u svom bluzerskom, live izdanju par godina kasnije, dirajući dušu svakog istinskog ljubitelja kvalitetnog, senzibilnog zvuka električne gitare).  Zahvaljujući nastupima u Countdownu, australijskoj emisiji posvećenoj muzici između 1974. i 1977. godine, bend je postao jedan od najpopularnijih sastava u Australiji. Njihov nastup 3. aprila 1977. ostao je jedini nastup prenošen uživo na televiziji idućih dvadeset godina. AC/DC je 1976. potpisao ugovor s međunarodnom agencijom Atlantic Records što im je donelo prve nastupe diljem Evrope, a pogotovo na Ostrvu. U ranoj fazi karijere nastupali su kao predgrupa tada puno poznatijim sastavima kao Kiss ili Blue Oyster Cult.

    Prvi međunarodno izdani album doživeo je svetlo dana 1976., a na njemu su se našle pesme s prva dva albuma koji su izdani samo u Australiji. Pod okriljem agencije Atlantic Records album je doživeo velik uspeh prodavši se u više od tri miliona primeraka, posebno zbog velike popularnosti koju je sastav uživao kod britanske punk  scene. Izabrane su uglavnom pesme s novijeg albuma, T.N.T.-a, dok su s prvoga albuma zastupljene bile samo dve pesme. Idući album bio je Dirty Deeds Done Dirt Cheap (uz naslovnu numeru, ističe se ritmična Problem child), a izdan je diljem sveta iste godine kad i australijsko izdanje. Ipak, Dirty Deeds nije izdan u SAD-u sve do 1981., kada se AC/DC konačno probio i tamo. Nakon snimanja albuma Let There Be Rock 1977. (ta je ploča bila još žešća od prethodnice i označena je kao najmetalnija od svih koje je AC/DC dotad objavio, a u kasnijim su je godinama mnogi rock i metal muzičari označili kao delo koje je najviše uticalo na njihovu kreativnost. Veliki hitovi s nje bili su, a još su i danas, Let There Be Rock, Dog Eat Dog, koja je pre izlaska ploče u Australiji objavljena kao singl, s Carry Me On na B-strani, zatim Bad Boy Boogie i Whole Lotta Rosie, ali ništa manje ubitačne nisu bile ni Go down i Hell ain’t a bad place to be, sa svojim zaraznim, razarajućim rifom i ritmom, uz prelepo bluziranu Crabsody in blue), basista Mark Evans je otpušten zbog neslaganja i međusobnih razmirica s Angusom Youngom. Marca Evansa zamenio je Cliff Williams, koji je ujedno bio pomoćni vokal uz Malcolma Younga. Richard Griffiths, izvršni direktor Epic Recordsa i jedan od glavnih agenata AC/DC-a sredinom sedamdesetih kasnije je komentarisao: Svi smo znali da Mark neće dugo potrajati, bio je predobar dečko. AC/DC je imao veliki uticaj na Novi talas britanskoga heavy metala (New Wave of British Heavy Metal) i sastave kao Saxon i Iron Maiden, sastave koji su slavu stekli kasnih sedamdesetih kao znak da odbijaju biti tradicionalni heavy metal sastavi.

   Ni četiri decenije nakon prvog slušanja,  album AC/DC Let there be rock nije za mene ni malo izgubio na svojoj prvobitnoj magiji i silini. Uz Back in black, po mom skromnom mišljenju, on i danas ostaje esencijom visokovoltažnog AC/DC zvuka, kao neka vrsta best of kolekcije svega što ovaj jedinstveni bend predstavlja i po čemu ga mnogi, s punim pravom, bez obzira na ogromne razlike u afinitetu smatraju jednim od najuniverzalnijih i najboljih rokenrol sastava ikad. Postojala je masa kreativnijih i virtuoznijih bendova, mnogo šireg i kvalitetnijeg spektra zvuka i pesama, postojali su bendovi mnogo prihvaćeniji i uspešniji po nekim uobičajenim standardima, ali, niko kao australijski rokeri nije ujedinio tako širok i raznolik krug ljudi, ljubitelja rokenrola na jednom mestu, pre svega u svojim nezaboravnim numerama i koncertnim nastupima. AC/DC i danas slove kao sinonim za dobru svirku i vanredan provod, visokoenergetski užitak koji ne poznaje nikakvih ograničenja ma šta drugo čovek voleo. I danas, četiri decenije kasnije, kada čujem album Let there be rock – od njegovih uvodnih ritmičnih, eksplozivnih taktova moćne Go down do razarajuće, kataklizmične Whole lotta Rosie, najčistokrvnijeg mogućeg rokenrol udara koji ne ostavlja mesta nikakvim kompromisima i očijukanju sa bilo čim drugim što nije punokrvni rokenrol, ili se pak prepustim katarzičnom užitku vanvremenskog Back in black albuma, koji se kreće od sablasne jeze paklenih zvona opraštajuće Hells bells, ode preminulom Bon Scottu obojene predivnim zvukom gitara braće Young, preko esencije gitarskog riffa naslovne Back in black koja prezentuje bit rokenrola, raskalašnosti hitmične You shook me all night long do završnih taktova Rock and roll ain’t noise polution koja klizećim, sporim blues hodom veliča istinu o besmrtnosti i moći rokenrola, utisak je istovetan – ista ona silina energije i jakih emocija u potpunosti me preplave nekom čudesnom lepotom, saznanjem da je rokenrol jedna od mojih prvih i verovatno najvećih ljubavi, hrana za dušu i lek za srce natopljeno, u međuvremenu, galonima alkohola i lepljivošču katranskih naslaga nikotina burnog noćnog boemskog života.

   Peta ploča Powerage snimana je u februaru i martu, a objavljena u maju 1978. godine, i bila je prva koju je Atlantic Records istovremeno distribuirao u sve delove sveta. U producentskom se poslu Georgeu i Vandi priključio Angus, koji je s Malcolmom i Bonom i ovoga puta bio autor svih pesama. Powerage je bila još žešća i čvršća od Let There Be Rock, barem je tako označena u kritikama, a u Americi je bila 33., i prodala se u platinastom tiražu, dok je u Velikoj Britaniji bila za još sedam mjesta uspešnija. Rock ‘n’ Roll Damnation, Gimme A Bullet i Riff Raff bile su najslušanije pesme te ploče. I ovoga je puta bend obišao Europu, pa zatim Ameriku, gde su nastupali s Aerosmith, Alice Cooperom, Rainbow i Journey. A zahvaljujući svojim super eksplozivnim nastupima svakodnevno su oko sebe okupljali sve veći broj sledbenika. Na evropskom delu turneje, tačnije na koncertu održanom 30.4.1978. godine u Apollo Theatreu u Glasgowu, snimljen je materijal koji je objavljen 13.10.1978. godine na If You Want Blood You’ve Got It – prvoj live ploči koju je izdao AC/DC, a poslednjoj koju je producirao dvojac George Young/Harry Vanda. Deset najvećih pesama objavljenih na njoj potvrdile su AC/DC kao prvorazrednu koncertnu atrakciju, čiji su nastupi nakon samo četiri godine postojanja bili redovno rasprodavani, bilo da su se održavali na otvorenom ili u zatvorenom prostoru; AC/DC je gazio sve pred sobom i u to je vreme bio daleko najjače hard/heavy rock ime.

   Došlo je i vreme za novu ploču, koju je producirao Robert John Mutt Lange (Def Leppard), a snimana je u Roundhouse studiju u Londonu. Šesta ploča, o njoj je reč, izlazi u avgustu 1979. godine pod imenom Highway To Hell, a naslovna joj je kompozicija zasigurno jedna od najizvođenijih hard ‘n’ heavy pesama u povesti. Sve su ostale pesme s te sjajne ploče, nažalost bile debelo u njezinoj seni, pa su neki vrhunski naslovi bili nezasluženo zapostavljeni. Poput Touch Too Much, Girls Got Rhythm ili If You Want Blood (You’ve Got It). Ploča je, kao i ranije, ubeležila značajne plasmane na Top listama; u Velikoj Britaniji je bila 8., Australiji 13., a u SAD-u 17., ujedno i prva koja se tamo prodala u više od milion kopija. Usledila je nova velika evropska turneja na kojoj su svirali s Judas Priest, pa američka s Prism, Def Leppard, Cheap Trick, UFO i Ted Nugentom. Usput rečeno, ne i nevažno, ploča je zbog naslovne strane, na kojoj je bila slika benda s rogovima na Angusovoj glavi i streličastim repom u rukama, izazvala velike kontroverze, a najglasnije su po običaju bile neke religijske sekte, koje su AC/DC nazivale antihrišćanskom i đavoljom decom, preimenovavši originalno značenje njihovog imena u Anti-Christ/Devil Children. To je uz dokazanu kvalitetu, ploči bila i dodatna, uvek dobrodošla reklama. Recimo da je australijski cover bio nešto drukčiji. Na njemu je naime, bila ista slika benda, s time da su im se videle samo glave, a ispod njih je bio plamen, te vrat gitare u njemu, koji je simulirao ‘cestu do pakla’, s imenom ploče na vratu gitare, pri dnu naslovnice. Važnija promena u coveru bila je samo za tržište Istočne Nemačke, i na njemu je bio samo logo benda i naziv ploče. Turneja koja je usledila obara sve rekorde, a da je AC/DC bio izuzetno cenjen i među kolegama, dokazuje i podatak da je u tako kratkom periodu nastupao s najvećim imenima rocka i hard rocka tog vremena: Boston, Heart, Scorpions, Nazareth, Foreigner, Van Halen, Styx, Blue Oyster Cult, Alvin Lee, The Doobie Brothers, The Who, Thin Lizzy. Nažalost, kako to najčešće biva, svakoj sreći i veselju brzo dođe kraj, a ovde je on stigao na najtragičniji način. 

   Dana 19. februara 1980. u Londonu Bon Scott je preminuo nakon noći u kojoj je konzumirao preveliku količinu alkohola. Bon Scott je bio roker do koske – divljeg scenskog nastupa, vrele krvi i burnog temperamenta (sve u stilu slogana sex, drugs & rock and roll), nepresušne energije i posvećenosti muzici, piću i ženama, posvećenosti izražene velikim srcem i ogromnom dušom. U sadejstvu sa subverzivnom i bučnom braćom Young, stvorio je paklenu hard-rock kombinaciju – AC/DC, za koju, malo je verovatno, neko nije čuo( čak i lokalni Aboridžini, s obzirom da je bend iz Australije). Žestoko je pevao (nešto između krika i glasa, ali uverljivo, od srca), žestoko je voleo, još žešće pio i davao sebe, ne štedeći se ni malo.    Pevanje Bon Skota više je bilo stav, nego umiranje u lepoti glasa, njegov život je bio čisti rock and roll, a njegov kraj čista klasika – nađen je mrtav, 19. februara 1980. godine, u svom automobilu, naselju Overhill, u Londonu. Obdukcijom je utvrđeno da je do smrti došlo usred gušenja od povraćanja, koje je nastupilo zbog trovanja alkoholom. Na komadu papira naknadno nađenom na njegovom pisaćem stolu, pisalo je: Drago mi je što toliko vremena stoji preda mnom, jer mnogo toga želim da uradim. Od  TNT do Highway to hell (ironijom sudbine veoma biografski naziv za slučaj Bon Skota), preko The Jack (naročito bluzerska, live verzija), Live wire, Rocker (u kojoj se prosto pokidao i dao više od sebe celog), Problem child,  Go down (koja otvara jedan od verovatno najvećih, čisto rokerskih, albuma svih vremena -  Let there be rock, uz recimo Back in black, (sa Brajanom), Let there be rock, Hell ain’t bad place to be, Rosie (pogodna za sve vrste  fajronta i čišćenje podova vlastitim telom), Get it hot ili Touch too much (možda najbolja, gde Skot naprosto eksplodira uz Angusovu gitarsku majstoriju) sve pršti od neobuzdane rokerske energije. Može čovek da voli ovo ili ono, ovaj pravac, senzibiltet ili stil, ili neki drugi, treći, ali. Nekako AC/DC uvek ostaju tu kad zatreba, kao najčistiji i najuniverzalniji oblik energije, prihvatljive za svaku vrstu rastakanja do krajnjih granica.

    Članovi sastava kratko su razmišljali o raspuštanju AC/DC-a nakon Scottove smrti, no na kraju su zaključili kako bi sam Scott verovatno hteo da sastav nastavi s radom. Među mnogim kandidatima, među kojima je najistaknutiji bio Terry Slesser, na kraju je izabran Brian Johnson, bivši frontmen Geordieja. Terry Slesser odbio je pristupiti AC/DC-u jer nije hteo pristupiti već afirmisanom sastavu, nego je krenuo vrlo uspešno u samostalnu karijeru. Angus je kasnije ispričao: Sećam se kako je Bon izvodio pesme Little Richarda, a potom bi pričao o tome kako je vidio Briana dok peva, a o Brianu nastavlja: Ima tamo neki momak koji vrišti iz peta, a iduća stvar koju vidiš je kako udara po bini. Valja se po podu i vrišti. Mislio sam da je to izvrsno, a pogotovo zato što nisi mogao dobiti bolji bis - publika bi ga iznela na rukama. Nakon toga valjanja, Brianu Johnsonu dijagnosticirana je upala slepoga crijeva, što je uzrokovano njegovim preteranim valjanjem po podu bine. Na audiciji za AC/DC Johnson je otpevao Whole Lotta Rosie s albuma Let There Be Rock i Nutbush City Limits Ikea i Tine Turner. Ugovor mu je ponuđen nekoliko dana poslije audicije. AC/DC je s Johnsonom dovršio pesme na albumu Back in Black započete sa Scottom. Snimanje se odvijalo na Bahamima u Compass Point Studios nekoliko meseci nakon Scottove smrti. Ploča Back in black je, možda i zbog okolnosti u kojima je izdana, ali i dobrim delom zbog svoje stvarne kvalitete, doživela ogroman uspeh i slavu benda u tim teškim vremenima uzdigla do neslućenih visina. Što ne čudi, jer se sastoji od deset fenomenalnih pesama, među kojima je teško odabrati najbolju. Podsećam samo da su se na njoj našle Hells bells, Back In black, What do you do for money honey, Shoot to thrill, Rock ‘n’ roll ain’t noise polution, te You shook me all night long, još jedna u nizu super mnogo puta puštanih AC/DC-ovih pesama, bez koje se tada nije mogao zamisliti čak niti program u disco klubovima, a kamoli onaj na radijskim stanicama.  Back in Black je postao njihov najprodavaniji album i jedno od obeležja hard-rocka. Jedan od najprepoznatljivijih gitarskih riffova svih vremena( remek delo sada već pokojnog Makolma Janga, uz neverovatno zapaljivu gitarsku vožnju i završni gitarski solo kojeg neprestano slušam pune četiri decenije s nesmanjenim uživanjem i divljenjem) i reči pesme koje diraju u srce, nalaze se na pesmi Back in black  posvećenoj preminulom pevaču benda Bonu Scottu. Ništa manja legenda, Kurt Kobejn, gitarista, pevač i lider Nirvane, izjavio je jednom prilikom, pričajući kako je kao klinac učio sviranje gitare da je upravo pesma AC/DC Back in black bila sve što je kao gitarista trebao znati svirati.

Back in black I hit the sack
I've been too long I'm glad to be back
Yes I am
Let loose from the noose
That's kept me hanging about
I kept looking at the sky cause it's gettin' me high
Forget the hearse cause I'll never die
I got nine lives cat's eyes
Abusin' every one of them and runnin' wild
Cause I'm back
Yes I'm back
Well I'm back
Yes I'm back
Well I'm back back
Well I'm back in black
Yes I'm back in black
Back in the back of a Cadillac
Number one with a bullet I'm a power pack
Yes I am
In a bang with the gang
They've got to catch me if they want me to hang
Cause I'm back on the track and I'm beatin' the flack
Nobody's gonna get me on another rap
So look at me now I'm just makin' my play
Don't try to push your luck just get out of my way
Cause I'm back
Yes I'm back
Well I'm back
Yes I'm back
Well I'm back back
Well I'm back in black
Yes I'm back in black

Well I'm back yes I'm back
Well I'm back yes I'm back
Well I'm back back
Well I'm back in black
Yes I'm back in black

Ho yeah
Oh yeah
Yes I am
Oh yeah, yeah oh yeah
Back in now

Well I'm back, I'm back
Back, (I'm back)
Back, (I'm back)
Back, (I'm back)
Back, (I'm back)
Back
Back in black
Yes I'm back in black

Outta sight

   Reči za pesmu je napisao upravo pevač koji ga je zamenio – Brian Johnson, uz insistiranje benda da pesma ne sme biti morbidna i tužna jer mora biti slavljenje Bona Skota. Album Back in Black je postao najprodavaniji hard rock album svih vremena. Označen je platinastim godinu dana nakon izdanja, a samo u SAD-u prodano je 21 miliona kopija. U Ujedinjenom Kraljevstvu album je dosegnuo broj 1 na lestvicama, dok se u SAD-u zadržao 131 nedelju u prvih 10 (gotovo tri godine). Ostatak priče o bendu AC/DC mogao bi se podvesti pod legendu, nešto što svojom kvalitetom i simbolikom unutarnje snage nadilazi uobičajene rokenrol priče.

    Moja generacija, generacija X, kao i mnoge pre i posle nje, odrastale su ili odrastaće uz jedinstvenu muzičku priču benda AC/DC, obeleženu specifičnim, najuniverzalnijim mogućim rokenrol senzibilitetom u punom smislu tog pojma, stilski i energetski tako naštimovanog da ujedinjuje u lepoti, snazi i jeziku gotovo sve ukuse i prohteve najvećeg i najšarolikijeg auditorijuma koji je ikad bio deo jedinstvenog duha sveta rokenrola. AC/DC ostaju na neki svoj, čudestan način, sinteza sveukupne suštine koju jednostavni i energetsko eksplozivni, bazični rokenrol može da pruži svakom iole iskrenom uživaocu – svima koji muzici prilaze čistim srcem i ne traže više od punokrvne rokerske energije neposrednosti i božanstvenog ritma koji vas stalno pokreće. Let there be - AC/DC!

By Dragan Uzelac