ALAN PARKER: PONOĆNI EKSPRES (1978.)
Ponoćni ekspres predstavlja antologijski američko-britanski film britanskog filmskog režisera Alana Parkera(14. februar 1944.), autora niza besmrtnih klasika poput The Wall (1982.), Anđeosko srce (1987) ili Mississippi u plamenu (1988.), film snimljen na osnovu istoimene knjige autora Billyja Hayesa po scenariju (adaptaciji) budućeg izvanrednog američkog režisera Olivera Stonea.
Shvatio sam da je usamljenost pravi fizički bol koji osećaš svuda. Turci polako cede život iz mene.
Mladi američki student Billy Hayes (tumači ga fascinantni Brad Davis) biva uhvaćen u Istanbulu, oktobra 1970. godine (simbolično, dan nakon smrti legendarne Dženis Džoplin od posledica predoziranja heroinom – Dženis kao jednog od simbola bunta protiv sistema, i simbola ljudske slobode, kao jedne od temeljnih vrednosti) na granici, prilikom vanredne kontrole na aerodromu (u burno vreme zatezanja odnosa američke administracije na čelu sa Niksonom i turskih vlasti), radi pokušaja švercovanja hašiša i završava u strogom turskom zatvoru. U zatvorskom slengu naziv filma - midnight express predstavlja pokušaj bekstva.
Mnoštvo krugova pakla je pred nepripremljenim, lakomislenim mladićem, čija će naivna igra sa prenošenjem narkotika iz Turske u Ameriku (za lične i potrebe prijatelja, zabave i relaksacije radi) uskoro postati tridesetogodišnja robija, razarajuće potonuće u noćnu moru bez kraja i bilo kakve nade u spas. Roman Billyja Hayesa u adaptaciji Olivera Stouna (buduće legende američke kinematografije i buntovnika s razlogom) pretvoriće se u zastrašujuću priču o ovozemaljskom paklu kroz čije grotlo mora da prođe ljudska duša na putu pročišćenja i konačnog spasenja. Nakon tri i po godine paklenog zatvora u Istanbulu, mladog Amerikanca (prvobitno osuđenog na 4 godine i 2 meseca zatvora) pozivaju na novo suđenje – preti mu doživotna robija kao primeru za ostale i žrtvenom jagnjetu, žrtvi unutar međudržavnog sukoba i visoke politike koju ne zanima sudbina malog čoveka i pojedinca. Isprovociran i slomljenog duha i volje, nakon dosuđe kazne, on se besno obraća sudiji i turskoj javnosti:
Da si sada na mom mestu saznao bi da društvo počiva na konceptu milosrđa. Na fer ponašanju i pravdi. Ali, to je izgleda slično kao kad učiš medveda da kenja na wc šolji.
Za naciju svinja, sasvim je logično što ih ne jedete. Isus Hrist je oprostio pokvarenima, ali ja ne mogu. Mrzim vas, svi ste vi svinje.
Veštom rediteljskom rukom Parker dočarava čudesno sumornu atmosferu bezdušnosti, zla i turobnosti unutar turskog zatvora, zasnovanu na nasilju, korupciji, strahu i nehumanosti – atmosferu unutar samog srca najdublje ljudske tame gde prestaju svaka nada i ljudskost. U krugu korumpcionaškog pakla, gde se sve vrednosti mere količinom novca, prestaje svaka nada za čovekovo ponovno rođenje i izlazak iz zatvora koji je sam stvorio svojom gramzivošću, licemerjem i bezosećajnošću. Parker vešto dočarava atmosferu memle i nehumanosti unutar koje Hejs lagano fizički, psihički i duhovno propada i nestaje – oko njega je gomila bezimenih lica u opštoj apokalipsi ( uz još jedan fantastičan lik duhovitog i nestvarno smirenog džankija i inteligentnog šereta Maksa, kojeg tumači genijalni Džon Hart – bolje i od same stvarnosti)... Na kraju svih pokušaja bekstva i slobode, Hejs završava kao pobunjeni i neprilagođeni deo savršenog sistema poslat u zatvorski sanatorijum – krajnji stepenik sitema za neposlušne, had mentalno obolelih.
Vidiš, svi mi ovde dolazimo iz fabrike. Ponekad fabrika pravi neke neispravne mašine. Takve mašine za koje se ne zna da su loše. Ali fabrika zna da si ti jedna od neispravnih mašina.
Krajnja metafora je jasna i genijalni Parker je prezentuje na sledeći način (u saradnji sa Stounom i njegovom maestralnom adaptacijom romana u oblik scenarija) – svet je ludnica ili zatvor (sve u stilu Formanovog Leta iznad kukavičjeg gnezda, još jedne briljantne priče o odnosu sitema i neprilagođenog, pobunjenog pojedinca, kamijevskog stranca, snimljenog tri godine ranije) unutar kojeg je neprilagođeni pojedinac unapred osuđen na doživotnu robiju i nestanak.
Alan Parker ovim filmom započinje mračnu sagu o svetu zla (nadovezujući se par godina kasnije filmovima poput The Wall i Anđeosko srce) i svoje beskompromisno viđenje moderne civilizacije natopljene plodovima ljudske bezdušnosti, mržnje, nasilnosti, gramzivosti i podmuklosti... Kao u još jednom srodnom umetničkom projektu, albumu Pink Floyda – Dark side of the moon (legendarnog rok benda s kojim će Parker par godina snimiti epski film o modernom svetu otuđenosti i ljudske izolacije, dehumanizacije i propasti) koji progovara o sličnim temama na socijalno kritičan način (slomu pojedinca u kandžama bezdušnog društva i ljudskoj tamnoj strani) film Ponoćni ekspres počinje i završava snažnim otkucajima ljudskog srca, snažnim otkucajima srca glavnog junaka filma – Bilija Hejsa, srca čoveka željnog slobode i ljudskog dostojanstva u kandžama sistema ili jedne od njegovih metafora – zatvora ili sanatorijuma za nepoželjne i neprilagođene.
By Dragan Uzelac
Nema komentara:
Objavi komentar