CHUCK BERRY - Golden decade
Kada je bivši maloletni prestupnik i buntovnik, a potom radnik General motorsa i frizer, Charles Edward Berry (rođen 18. oktobra 1931.) stigao u Čikago (meku urbanog, električnog bluza) 1955. godine, u potrazi za boljim životom i svojim mestom pod suncem slave (muzičkom karijerom), sudbina je htela da ga spoji sa legendarnim bluz muzičarem (i predvodnikom električne bluz revolucije) Muddyjem Watersom, gitaristom, pevačem i autorom koji je duh bluza sa delte Mississippija preveo u elektrificirani, urbani čikaški stil bučnih barova i ubrzanog gradskog života. Waters je takođe bio osnivač i vođa ključnog električnog blues-rock benda, kroz koji su vremenom prodefilovala mnoga bitna blues imena poput Jimmyja Rogersa, Otisa Spanna, Little Waltera i Willie Dixona , učestvujući u stvaranju nove scene i niza blues i rhythm & blues klasika, kasnije suštinske inspiracije za rađanje mešanca nazvanog jednostavno rock and roll. Impresioniran Berryjevom gitarskom tehnikom i osobenim stilskim izrazom, Muddy Waters ga preporučuje Leonardu Chessu, vlasniku izdavačke muzičke kompanije Chess records (ključne u to vreme). Chuck Berry potpisuje ugovor, a potom, dodajući svom originalnom stilu( mešavini rhythm & bluesa i country wesrerna) delić uzavrele atmosfere čikaškog elektrificiranog bluesa, snima svoje prve esencijalne snimke - Maybelline i Wee wee hours. Priča zvana rock and roll mogla je tada da počne – uz Elvisa Presleyja, Bo Diddleyja, Little Richarda, Fats Domina, Jerry Lee Lewisa ili Gene Vincenta, Berry postaje jedan od prvih i najuticajnih arhetipskih rockera, buduća inspiracija veličinama poput The Beatles ili The Rolling stones.
Tokom naredne decenije (golden decade) Berry snima niz rock and roll klasika za sva vremena - Roll over Beethoven, Johnny B. Goode, Rock and roll music,Sweet little sixteen, Memphis Tennessee, Carol, Nadine, You never can tell, Brown-eyed handsome man, No particular place to go, postajući prvim pravim pesnikom i gitarskim riff magom rock and roll muzike. Harizmatični Berry, jedna od ključnih ličnosti rane faze rock and rolla, veoma vešto je izražavao vlastitom originalnom muzikom duh mladalačke pobune, šireći uticaj i značaj novog društvenog i muzičkog pokreta i prenoseći njegov neustrašivi duh do predvodnika šezdesetih – Bitlsi i Stonsi počinjali su svoje bogate karijere upravo obradama Berryjevih pesama: Roll over Beethoven, Rock and roll music, Come on i Carol, prenoseći duh i energiju pedesetih dalje, sve do današnjih dana. Muzika Chuck Berryja, pre svega niz njegovih klasika, ostaje da putuje i živi kroz sva vremena, okupljena pre svega na jednoj od najboljih kompilacija svih vremena – Golden decade (1955.-1965.).
Zlatna decenija obuvata period od 1955. do 1965. godine, dakle ključne kreativne godine Berryjevog stvaralaštva, vreme kada je vlastitom muzikom i uticajima ispisivao istoriju rock and rolla.
Kada čujete Johnny B. goode srce vam verovatno zatitra u ritmu čistog rock and rola i vrati u sam epicentar nastanka moderne muzike, američki New Orleans, raskrsnicu mnogih puteva, rasa i najrazličitijih kulturnih uticaja. Ona demonstrira riffičnu, eksplozivnu bit rock gitare, jedinstvenu mogućnost neposredne slobode izraza i provokativnosti lirike, umetnost buke, bunta i zvukova džungle (kako su je licemerni puritanci u početku krstili), ali džungle na asfaltu modernih polisa – ubrzane, neurotične, eksplozivne, ponekad i suicidalne. Arhetipska pesma, arhetipski izvođač, esencija i beat koji metamorfozirani traju do današnjih dana, uprkos mračnim predviđanjima tih godina da će brzo nestati. Možete da čujete Johnny B. goode u sirovoj, otpadničkoj verziji Johnnyja Wintera ili ništa manje divljoj i neukrotivoj viziji Jimija Hendrixa, možete da je čujete kao Stoj Džoni u Partibrejkers rhythm & blues paklenoj oluji i ona će uvek zvučati dobro, sveže i jednako opasno, jer ona nosi u sebi čistu esenciju, supstancu i vodu sa izvora, trenutak kada su se sreli i spojili crnački rhythm & blues i belački country and western, i kada se iz njihove divlje veze rodio neustrašivi mešanac – rock and roll, zarazivši celu planetu duhom večne mladosti, neprilagođenosti, radosti druženja i življenja i buntom, sa ili bez razloga.
Inspirativni, provokativni, setom obojeni Wee wee hours blues donosi duh crnih Berryjevih predaka, barsku atmosferu prepunu tame, voodoo magije, dima i zadaha alkohola, klaustrofobije, neobičnog ludila, pritajene želje, sexualnosti, neke neodređene tajnovitosti, nerazgovetnu poruku iz dubina duše. Pesma ležerno, lenjavo teče, razvija se iznutra sopstvenom logikom i melanholijom slika damara ranjenog srca. Berry jezivo dobro peva i solira na gitari, praćen barskom memlom ritam sekcije i razigranog klavira koji diraju dušu. Kao flert, zavođenje, magija kojoj ne možete da se oduprete. Almost grown boogie-woogie trilira peticom, odajući vrckavošću nepresušnu energičnost, duhovitost i životnost novorođenog čeda – rock and roll music. Sve se vrti unutar začaranog kruga magičnih akorda, crpeći snagu iznutra. Dok Anthony boy veselo treperi, na njega se klasičnim berryjevskim riffom naslanja Back in the USA, tutnjeći i trilirajući. Bit rock gitare (ono čime je Keith Richards, deceniju kasnije, pokorio svet) izvire direktno iz srca neponovljivog Berryja. Brown-eyed handsome man u 2 minuta i 17 sekundi nemilosrdno rafalno rešeta po emotivnom biću svih onih beznadežno zaraženih rock and rollom, dok Bye bye Johnny ponavlja već utvrđeni obrazac, uz potmuli ritam i otegnuti vokal – iritirajuće i beskompromisno rockerski, onako izvorno, buntovno, direktno iz džungle neiskvarene duše.
Deep feeling smiruje strasti i priču vraća unutrašnjosti bića, dubokoj osećajnosti iz koje sve proističe. Izvorni ritam, klavirska pratnja, atmosfera samoće, sete i neke neodređene jeze izviru iz gitarskih žica nategnutih do ivice pucanja. Istražujući vlastitu dušu Berry je ogoljava svojim maestralnim instrumentalom i slika na platnu izvornog rock and rolla. Havana moon takođe dolazi iz dubina srca, sa mesta zločina, osenčena tamom koja neizostavno prati mogućnost prosvetljenja. Esencijalna Maybellene, još jedan ritmički naglašen obrazac po kojem će se razvijati rock muzika na svom putu osvajanja sveta svojom neposrednošću, šarmom i unutrašnjom lepotom. Berry svojski praši i oduvava sve nataložene nečistoće duše, mrtvilo sveta uronjenog u materijalno smeće i tupu samodopadljivost. A onda nas vodi u rodni Memphis, još jednu meku moderne muzike, hipnotičkim ritmovima i glasom tako čudesno sugestivnim i kristalno jasnim. Na putu kroz istoriju i rane dane rock muzike susrećemo i Nadine, tako dražesno mladu, čednu ili možda divlju, tako ritmičnu i poželjnu. Šmekerski ležerno Berry stvara osnovicu za nešto što već punih šest decenija potresa svet, njišući kukovima i senzualno se klateći. No particular place to go sirovi je duh mladalačke poletnosti, nade, nepresušne stvralačke energije i neobjašnjivog ludila, dok Oh, Baby Doll treperi jednostavnošću ritma i neumornog duha, odlazeći u nepoznatom pravcu. Reelin’ and rockin’, dobri stari rhythm & blues šablon, slika je one neobjašnjive moći koja će tokom šezdesetih, kroz muziku Bitlsa, Jardbirdsa, Stounsa i Enimalsa osvojiti svet i kreirati muzikom zasebni univerzum. Kada sam prvi put čuo, u izvođenju Johna Lennona, pesmu Rock and roll music, zauvek mi je osvojila srce, dajući mu jedan jedinstven, ubrzan ritam. Čista berryjevska klasika, matrica za nepogrešiv stvaralački impuls – tako čista, groteskna, naivna. Roll over Beethoven klasika koju sam upoznao u bitlsovskoj, Džordž Harison verziji, jedna je od onih za sva vremena – ritmički savršena, elegantna, inspirativna, do bola senzualna i energična – Betoven i rock and roll? Zašto da ne! Vreme romantičnih buntovnika i sanjara nikad ne prolazi, senčeći svet lepršavom dozom setne radosti življenja.
Round and round praši u standardnom kotrljajućeg kamenja ritmu, iritirajuće, samosvesno, buntovno i drsko, oslobođena svih predrasuda. School days praši još žešće, rezantna, ogoljena, zvečeća, drsko prenaglašena, neukrotiva, prelepa u svojoj jednostavnosti i nesavršenosti. Tako vrela, pohotna, slobodna, sexy. I kada pomislite da ne može bolje i dalje, sledi još ubitačnija Thirty days, poletni duh rock and rolla, svetkovina života i neobičnog ludila. Berry ubija glasom i solažom, dok ritam i pumpajući bas ne ostavljaju ni malo mesta mogućnosti predaha. Život je samo jedan i suviše kratak, zar ne? Ova besmrtna numera ostaje jednim od mojih definitivnih favorita za sva vremena, tako iskrena, neposredna, detinje naivna i čista, bit rock and rolla.Too much monkey business klateći je i valjajući r’n’b sound, a Too pooped to pop neobavezna i sladunjava rock stvar. You can’t catch me, znači piti vodu sa izvora, osetiti čistu, iskrenu emociju rock and roll muzike, onaj elegantni beat udar koji ne možete da objasnite a koji vas drži poput groznice i trese svojom unutrašnjom lepotom i snagom.
Krug se zatvara ili vraća na sam početak dražesnom Sweet little sixteen i ... Chuck Berry je jednostavno sve definisao, udarivši temelje rock and rollu. Ostao je ključna spona sa duhom tradicije, ugradivši ga u nešto sasvim različito (a opet sasvim isto). Pre i posle njega svet rock and rola nikad više neće biti isti, oslobođen svih stega i otkačen u svom zaraznom, plesnom ritmu.
Hej, Džoni, budi dobar.
By Dragan Uzelac
Nema komentara:
Objavi komentar