ALEKSANDAR SEKULIĆ : MAJSTORI U KUĆI

ALEKSANDAR SEKULIĆ : MAJSTORI U KUĆI

Boemski, čudesni svet pesnika Aleksandra Sekulića

Ovo je priča o autoru magične pesme koja me je fascinirala davnih, mladalaćkih dana, pesmi za koju sam prvi put čuo gledajući sa divljenjem božanstvenu tragikomediju naše propasti i naših naravi, film maestra Gorana Markovića iz 1980. - Majstori, majstori (unutar kojeg, kao krešendo opšteg rasula jednog iluzornog društva i unutar njega sluđenog pojedinca dolaze stihovi pesme Majstori u kući u bravuroznoj, brutalnoj interpretaciji Aleksandra Berčeka (profesor književnosti, zvani Viski)). Nisam tada imao jasnu predstavu o čemu zapravo govore ti maestralni stihovi (osim što su mi kao klincu zvučali veličanstveno groteskno i buntovno, neodoljivo privlačni u naletu sarkazma koji razobličava opštu mimikriju nakaradnog sistema zasnovanog na lažima i licemerju, demagogiji) i ko je zapravo njihov autor (verujući, bezrezervno, izboru jednog od meni najdražih filmskih stvaralaca s ovih prostora, harizmatičnom, buntovnom i oporom reditelju Goranu Markoviću).

Godinama kasnije, nakon bure mladosti i krvavog raspada zemlje u kojoj sam rođen i unutar koje je i nastala ova fascinantna pesma, došlo je saznanje o jednom od vrsnih, modernističkih pesnika i boema nekadašnje Jugoslavije, pesniku Aleksandru Sekuliću iz sela Sekulići kraj Danilovgrada(i njegovoj avangardnoj, umetničko-boemskoj, pesničkoj noti koja beskompromisno razobličava i razbija okoštalost forme, mimikriju koja nastoji da prikrije trulež koja nesnosno vonja iznutra, vonja unutar sistema koji se sam, pod sopstvenim teretom laži, na očigled svih, raspadao pod udarima stvarnosti), a potom i gorčina iskustva da na vlastitoj koži (kao neko neprilagođen, rano inficiran rokenrolom i buntom, okrenut svim svojim bićem i načinom života protivu malograđanske svesti i opštih pravila palanke koja su oduvek nastojala ukalupiti i popraviti svakog iole samosvesnog pojedinca koji nije pristajao na kolektivne obmane i zaglupljujuće norme) osetim svu draž moćnih Sekulićevih stihova, sve čari palanačkih majstora koji su došli da mi uređuju kuću, da uređuju život moj.

Par skromnih redaka koji slede, prisećanja su samog pesnika Sekulića na svet i život boema koje je stvarao vlastitim stihovima i boemskim načinom života – uz avangardnu pesničku notu modernizma, par skromnih redaka nečega što bi pretenciozno mogao nazvati moj omaž velikanu pisane reči – omaž koji je svojim životom i delom ispisao sam pesnik. Ovo je prisećanje na jedan neobičan pesnički, boemski svet i jednu od najboljih pesama koja je obeležila moj skromni život. Pesmu veću i od samog života. Pesmu o svim onim majstorima koji vam se nađu na životnom putu kao prepreka i iskušenje do onoga što vas možda jednog dana učini boljim ljudima, i napokon, uz sav trud i dela, odricanje i neprestanu borbu (pre svega sa vlastitim demonima) učini ČOVEKOM. Ne većim od Aleksandra Sekulića, ali ćovekom bar u iskrenom pokušaju.

Poezija je moja egzistencija, dok me čitaju, što reče Miljković, ja sam živ, pa iako sam samo znak, simbol. Da li tvoj duh, koji je napisao to, ima neku svest iako te nema fizički? Telesno? To je Tajna. Tajna!

Majstore zatekoh

na krovu stare kuće

menjaju slomljen crep

majstori na krovu

majstori unutra

majstori, majstori

ko vas je zvao

zašto dirate moj crni krov

na kojem stoji roda bela

na kojem raste trava kudrava

moj krov u podnožju dugog veka

zašto ste mi kuću zauzeli

zašto ste napali

čekićima ekserima

četkama bojama

majstori majstori

izlazite pustite me

da sam kuću uređujem

ne čuju oni

ukucavaju moje kosti

farbaju mojom krvlju

iznose iz mog srca

nameštaj stari

nepodnošljivi majstori

njih trideset sede na meni jednom

doći će kažu čuven gost

loviće maglu po šumarcima

sa tvojom će se kućom sudariti

mora da bude kao iz bajke

evo tebi ogledalo

češljaj smeh u njemu

lice ti je poduprto

železnom tugom

majstori majstori

šta ste učinili

to nije moja kuća

to moj gost nije

to više nisam ni ja

Nije boem pijanica. Mora da ima težinu, da ima duhovno pokriće, u svojim stihovima, slikama, u smislu, i onda je sve u redu. Pesnik ne laže, ne zato što neće, već on to ne može.

Ima nešto, nije harizma nego neka energija, i znaš da se ona negde prostire, da te se neko seća. Ne želim da mistifikujem, ali to je kao u nekoj telepatiji, pominje te neko, ko zna u kom vidu ti se to vrati. Možeš napisati stotinu knjiga, o Jesenjinu, Pasternaku, Ani Ahmatovoj, protiv ili za, svejedno. Ništa se ne menja, oni postoje. Jesenjin je kao nekim omotačem ovio svet, on je svuda. Možeš da ga obaraš, mogu da ga ruše postmodernisti i drugi, mogu da pričaju, avangarda traje dvadesetpet godina, a on traje evo sto godina, za početak. On je pobegao svakom ocenjivanju. Možeš i za Gorski vijenac da pišeš ovo ili ono, Milton i slično, a Njegoš je za mene nešto u ravni Getea, Šekspira, Puškina. Matija je u pravu, kaže da se osvrne kad čuje da ga sa Njegošem upoređuju. Pesnicima je najteže u Crnoj Gori posle Njegoša. Savladati tu inicijalnu pesničku sujetu, tu neminovnost upoređivanja. Ja ne verujem, baš, da Njegoš pomaže pesnicima. On je naka planina iznad glave i moraš je biti svestan. Ko će nastaviti tamo? A opet, ko pristaje da ne bude najveći?

I svoje Majstore u kući sam objavio u Ježu. Ta slava pesnička… zove te ta slava, vuče, i pored sve težine pobune protiv sredine i konkretnog. Slava je nešto što se normalno pojavilo, nas je znala ondašnja Jugoslavija. Poezija je nešto značila o tome se pričalo. Možda smo se nečega oslobađali, podsvesno. Primamljivo se setiti onih naših muka, ono što se preko poezije pretvaralo u neku našu slavu. Nisi razmišljao, nisi imao slavu u vidu dok si pisao pesmu. Vuče te to, uđeš u to, usred nekih reflektora, i trčiš kao zec zaslepljen. Teško je znati ima li pesnik osećanje slave – je li to kod žena, u naciji si važan, mediji, kafana. Slava ti ne pomaže mnogo da živiš. Skupo smo je plaćali, nekim životom, valjda. Ona je, ja ne znam, smelo je reći, da talenat i slava idu zajedno. Čim nešto uradiš čime si zadovoljan, a potpomognu ljudi i mediji, imaš to osećanje. Ne popularnosti, to je jeftino. Slava ima težinu, čak i u toj ukletosti. Ima pesnika koji pišu i pišu, i koji se upinju da ih čitaš, ali pored svega je pitanje dara, neko ima, neko ne. Kritičari ne stvaraju slavu, možda pomognu, stihovi donose ime.To što je velika muka i stradanje, kad napišeš to što si platio, kad to postane poetika, Estetika, pomisliš na nekakav cinizam, to neko čita, ti mu daješ da uživa u tvojim mukama. Kako to nazvati? Sav taj proces, od muka pesnika do čitaoca, je cinizam. Slava nije osećanje koje ti društvo daje, ona je subjektivna, ona je dio pesme. Kad nešto narođeno, fikciju, daš. Izvor moje slave nisu ni anegdote po novinama, ni radio, televizija. Narod je moj medij, to je neposredna slava, iracionalna slava. Čim si ispunjen poezijom, ispunjen si slavom. Ugasilo se mnogo toga, ali se pamte Budine reči nad zaspalim pesnikom, u Klubu književnika: Zaspala je životinja, umorila se. I to se, naravno, pamti. A niko se ne seća rasprava Mihizovih. Sećaju se gluposti više nego čega drugog. Poezija ima neku moć, pa su i zbog ovog i zbog onog, mnogi dolazili u kafanu da nas vide i čuju. A ako stavimo ruku na srce, to su bile velike svinjarije. Ima i naličje slava. Kad saznam da imam književno veče, ja sam kao vezan, kao uhapšen. Zbog nastupa sam se i propio. Mi znamo što je iza toga, Ranko, Brana, mnogi, da se iskradem i popijem, da nađem piće kako bih govorio hrabro, opušteno. Iza slave stoje svi mogući poroci. Pesnik je neka vrsta sveca, a svetac ima onu auru, to je nešto s njim, ne možeš ih juriti da te obasipaju… pesnik je kontraverzno biće. Imaš osećanje, u nekoj sredini, a pesnik je neverovatno osetljiv, on misli i ono što drugi koji ga gledaju misle, i svoje. Ponekad je normalno, osećaš svoje prirodno biće. Istina, ja nisam jedinica za merenje skandala. U mladosti su neartikulisana osećanja, ona se u starosti inteziviraju. Zamisli, Lazu Kostića i Lenku, pa da, recimo, čuje onu pesmu u kojoj mlada devojka starcu sedu bradu miluje.

Kad smo mi u pitanju, kad sam ja u pitanju, sve te opšte i trivijalne asocijacije vezane za kafanu – naprosto otpadaju! Radije bih takva mesta nazvao stanicama u pustinji, npr. stanica u pustinji Kod dva bela goluba; stanica u pustinji Pod lipom; stanica u pustinji Šumatovac itd. itd. Vidite kako tu sve leti, lista i zeleni. U stanici u pustinji nismo unosili pištolje i noževe, nego plodove mora /sa naših moreplovstava/ plodove duše. Ja li tako bilo? Stanica u pustinji Klub književnika nije ni to Orvelova životinjska farma, mada su se mogle naći po koja svinja, mali majmun, magarac, često su brkali Peru Vola i Lazu Konja / Laza nas je ispravljao da je on Konj, a Pera je vo/. Zašto je stanica u pustinji? Šta ćeš da jedeš – pesak? Šta ćeš da piješ – da sisaš mleko kamile. Pesnici su bili izgnanici, bili su saterani u Poslednju šansu / stanica u pustinji u Tajšmajdanskom parku/. Kad danas o tome razmislim dolazim do ozbiljnog zaključka da su pesnici u tim stanicama u pustinji osnivali prva mala privatna preduzeća. Morali smo negde boraviti /jeste, naš boravak u paklu/ morali smo vodu u alkoholu da pronađemo! Ne pamtim da je neko tih godina pojeo hamburger. Prase, da, pa i pečeno jagnje na književnoj turneji po Pešterskoj visoravni.

Svoje prve pesme srpski književnik Aleksandar Sekulić (1937- 2009) objavljuje 1959. godine u modernističkom časopisu Delo (Neutešne pesme). Sarađuje u Studentu, Mladosti, Vidicima, NIN-u, Beogradskoj nedelji, Stvaranju, Politici. Između 70-tih i 80-tih godina objavljuje u svim važnijim listovima i časopisima (Književne novine, Delo, Pesničke novine, Književna reč, Stvaranje, Ovdje, Oko). 80-tih i 90-tih, nastavlja saradnju sa ovim i drugim glasilima (Savremenik, Srpski književni glasnik, Letopis matice srpske, Sveske).

Sekulić je bio član Uredništva Srpskog književnog glasnika. Devedesetih godina, u najvećem dnevnom listu na Balkanu, Politici, Sekulić je redovno objavljivao svoje tekstove. Aleksandar Sekulić je član Udruženja književnika Srbije od 1969. godine. O njegovom radu pisali su Srba Ignjatović, Čedomir Mirkovič, Adam Puslojić, Milorad Blećič, Ranko Jovović i Milan Nenadić. Aleksandar će ostati zapamćen kao izuzetni govornik, koji je uspevao da svojim oratorskim kvalitetima i izražajnošću osvoji publiku na mnogobrojnim književnim susretima. A. Jerkov za njega kaže da njegove stihove ne treba štampati nego izdavati snimljene na kaseti. To dokazuje i scenski prikaz pesme Majstori, majstori u obradi I. Rastegorca (video snimak), kao i TV emisija u ciklusu Pesničke vedrine.

Aleksandar Sekulić je jedan od osnivača klokotrizma - književnog pravca nastalog toku sedamdesetih godina dvadesetog veka. Pisao je o klokotrističkoj umetnosti traktate, članke, projekte za klokotristička dešavanja u Delu, Sintezama, Oku, Književnoj reči – Mnogouglo jaje, 1979. Prvi znak ludila - Klokotrizam, Kruševac, 1983. godine. Klokotristi su eksperimentisali sa književnom formom u cilju nadilaženja pravila i estetskih normi umetnosti.

Klokotrizam nije imao definiciju, pesnik je iznad toga, kao Šagal, Pikaso, jedno vreme im je nešto zanimljivo, ali svako od njih je ostvario svoju ikonografiju, sebe konačno. Klokotrizam je, iskreno, bio neko druženje, a drugo, u vezi s tim, nismo ni sami bili apsolutno ubeđeni. Ne možeš postojati u kolektivnom duhu, pesnik to ne trpi. Ne može se iz uglova raznih, ostavimo to Iljfu i Petrovu. Klokotrizam je hteo da bude način, da kaže kako čoveka ošišati na trgu i u berbernici nije isto. On je hteo nemoguće, polazi od stava da se iz svakog čoveka izvuče kreativnost.

Klokotrizam može biti pokret u smislu skupine, može biti i pravac u smislu okrenutosti prema svima koji su svojom kreativnom energijom mogli da budu u funkciji zajedničkog dešavanja. Klokotrizam je prva poznata populistička avangarda, dakle bez atributa isključivosti, bez monopolisanosti na sopstvenu duhovnost. Klokotrizam ponajpre jeste zbir individualnih duhovnosti, njihovo utapanje u zajedničko, klokotrističko događanje tzv. sutua/k/cije, duhovno prožimanje, često po svom nahođenju i po vlastitoj inicijalnosti.Tako nepotpisan i neautorizovan, on je blizak freskoslikarstvu u našim manastirima, vizantijskoj ikonografiji, ali bez ikakve sputavajuće svesti. Klokotrizam je izašao iz salona, dešavao se svuda, na trgu, ulici. klokotrizmu je pogodovao otvoreni prostor za otvorene ideje. Klokotrizam se čak dešavao i dešava mimo znanja pozvanih klokotrista. Reći ćete da je to klokotrističko buđenje. Pa i jeste! Klokotrizam je čudovište koje je gutalo sve, čitava umetnost u njega je ubacivana kao sirovina, gutao je ime i slavu svojih roditelja. Zbog toga su elitisti i pretendenti na besmrtnost pljuvali na njega /bukvalno i to je klokotristički projekat/, a oni njegovani za /i od/ lepe umetnosti, potpuno zbunjeni, grizli su nokte ili u dodiru sa klokotrizmom pomišljali su na „smak umetnosti“. Televizijski reditelj hvatao se za glavu kad je u jednoj emisiji uživo procurila špica sa imenima Adama Puslojića, Ivana Rastegorca, Joana Flore, Srbe Ignjatovića, Branimira Veljkovića, Aleksanda Sekulića i jedne kokoške iz okoline Beograda. Ali je isto tako oduševljavao najveće umetnike, pesnike, slikare, vajare, arhitekte, sportiste /naše i svetske/. Klokotrizam je lako, kao muzika, mogao da preskoči granice.

Četiri decenije kasnije, nakon prvog, sudbinskog, mog slučajnog susreta sa ovom pesmom nad pesmama, tako univerzalnom u svom buntu i upitnosti nad sudbinom svakog od nas barem malo drugačijih, samosvesnih i neprilagođenih, ljudi koji isključivo slede vlastito, boemsko, iskreno srce i nisu nošeni dahom apokaliptične oluje koristoljublja i uskogrudosti palanke koja nastoji da potre čitav svet, niti u stanju da prodaju svoju iskrenu veru za večeru, ostaje ista ona upitnost, sa mnogo više gorčine i sarkazma nego na početku priče, ostaje da lebdi u vazduhu, vazduhu koji je vremenom pretvoren u nesnosnu zagušljivost jednog društva koje je nesagledivo potonulo u svom nakaznom duhu malograđanske uskogrudosti majstora - majstora u kući bez temelja, sagrađenoj na pesku vlastite nemoći, gluposti, samoljublja idiota koji bi sve da prepravljaju i svuda guraju svoj balavi nos.

Majstori majstori

šta ste učinili

to nije moja kuća

to moj gost nije

to više nisam ni ja

by Dragan Uzelac