ALEKSANDER PAYNE: NEBRASKA (2013.)

 

ALEKSANDER PAYNE: NEBRASKA (2013.)

 

     Film Nebraska (2013.), američka drama sa elementima komedije, reditelja Aleksandera Pejna (Alexander Payne), priča o savremenom svetu otuđenosti i odsustva empatije, ljudske topline i osećajnosti, priča o odnosu između ostarelog oca i sina, jedan je od onih malih, velikih filmova koji su moj svet strastvenog filmofila, buntovnika koji je svetlosnim godinama udaljen od današnjeg hladnog i neinspirativnog sveta, obojili onom prefinjenom dozom božanstvene sete koja dira čovekovo srce i na neki sebi svojstven način raduje dušu dajući joj mali zračak svetlosti i nade da još uvek nije sve propalo i da u svetu usamljenih i beznadežnih ljudi još uvek postoji ona nekadašnja, više nego neophodna doza topline koju svako od nas očekuje da je oseti okružen nekim dragim ljudima.

 

   Kroz jedinstvenu i nepretencioznu priču, crno-bele tonove prefinjene fotografije i kolorita koji senči i naglašava svaku tananu emotivnu nit likova drame, reditelj Pejn vešto gradi priču o Vudiju Grantu, svojeglavom čoveku u poznim godinama i alkoholičaru (tumači ga briljantni Brus Dern, osvojivši svojom impresivnom glumačkom bravurom nagradu za najboljeg glumca na Kanskom filmskom festivalu, gde je ujedno i film Nebraska bio nominovan za Zlatnu palmu) koji kreće na neobičan put od Montane do Nebraske, potražujući navodnih milion dolara dobijenih nenadano u nagradnoj igri. U želji da bolje upozna i razume svog neobičnog, već pomalo senilnog i pogubljenog oca, društvo na putu mu pravi njegov sin. Iz jednostavne i neobične životne priče, puta saznanja i iskustva koji čovek u nepredvidivosti života mora da prođe na putu ka sebi i razumevanju sveta i okruženja koji ga čine takvim kakav jeste, maestro Pejn stvara jedno osobeno delo, miljama daleko svojom toplinom, ironijom i stilom od mora ispraznih, teretom slave i gluposti natovarenih modernih filmova, priča koje vam uglavnom govore ništa o ničemu, trošeći metre filmske trake na ništavilo sveta bez ljubavi i bilo kakve ljudske iskrenosti i vrline. Nebraska me je osvojila svojom jednostavnošću i autentičnošću već na prvi pogled, izdvojivši se iz mora ničega ili klišea jedinstvenim duhom nekadašnjih zlatnih vremena sedme umetnosti kada su iskrene emocije bile nit koja je suštinski ukrašavala dušu filma i davala mu notu večnosti, lepotu koja dolazi iznutra i vremenom ne bledi.

    Veštom rediteljskom rukom vođeni, na početku filma, početnim taktovima nepredividive i čudesne simfonije koja život se zove, vidimo široku crno-belu panoramu solidno velikog grada iz kojeg izlazi autoput. Pored ceste hoda starac (Dern), policija ga zaustavlja i privodi. Za starca se vidi da nije sav svoj, s proređenom kosom koja se spušta preko njegovog lica, odeven u iznošenu odeću i s tvrdoglavom odlučnošću da stigne kuda je već krenuo, ako treba i pešice. Sa stanice ga skuplja sin i odvodi nazad kući. Čini se da starac ima običaj zaputiti se nekuda, a sada je uveren da je dobio milion dolara na lutriji i da ih samo treba pokupiti u Lincolnu, Nebraska, hiljadu kilometara dalje. A onda, u momentima kad u nastavku neobične životne priče natopljene prefinjenom ironijom i dozom gorkog humora očekujemo tešku, socijalnu priču, što zbog starca u centru drame, što zbog crno-bele fotografije, otkrivamo da je njegovo ime Woody Grant, što je igra rečima i odnosi se na slikara Granta Wooda, autora legendarne slike American Gothic. Socijala možda stoji, ali sada očekujemo i odmak, hipstersku ironiju i humor na račun midwestern stereotipa o jednostavnim, dobrim i radišnim ruralnim ljudima koje dekadencija gradova ili konformizam predgrađa nije pokvario. Onda upoznajemo Woodyjevu porodicu, mlađeg sina Davida (Forte), ne naročito uspešnog prodavača stereo-uređaja, nervoznu i lajavu ženu Kate (Squibb) i starijeg sina Rossa (Odenkirk), nešto uspešnijeg novinara na lokalnoj televiziji. Njih troje pokušavaju uveriti senilnog i već pomalo ekscentričnog starca (pohabanog godinama i galonima ispijenog alkohola) da je reklamna srećka prevara s namenom da ga navuče na pretplatu za časopise, i da je to nešto što se automatski baca u smeće, ali Woody ne popušta. Nakon još jednog ispada, David je prinuđen da uzme nekoliko slobodnih dana i nudi se da povede oca na put do Lincolna i možda uhvati poslednju šansu da provede nešto kvalitetnog vremena s njim pre nego što ovaj umre. Put će ih voditi pored planine Rushmore, i, što je važnije, kroz gradić Hawthorne, gdje su Woody i Kate odrasli.

   Woody, star i senilan, neće spoznati veliku istinu na tom putovanju. On vrlo dobro zna da se nije baš najbolje snašao u životu, ali to ne želi priznati ili ga nije briga. On je čovek od malo reči, reklo bi se i od malo misli (jedan od urnebesnih dijaloga između njega i Davida govori o tome da Woody nikada nije previše razmišljao o prirodi braka s Kate), koji više od svega voli popiti nekoliko piva u miru i tišini. S druge strane, za Davida je odmah jasno da je pristojan čovek, s dubokim (i ničim uzvraćenim) poštovanjem i osećanjima za oca. David od samog početka shvata da se tu ne radi o milionu na lutriji, nego o Woodyjevoj potrebi da iživi možda svoju posljednju fantaziju o kupovini novog kamioneta i kompresora za farbanje i putovanju radi putovanja. Tek kada stignu u Hawthorne i kada se Woody izbrblja u baru da je dobio milion dolara na lutriji i postane lokalna zvezda u mrtvom gradiću, neko na koga se gleda s poštovanjem, zavišću i planom da ga se očerupa za deo kolača, u čemu prednjači Stacy Keach kao Woodyjev bivši poslovni partner Ed, ocu i sinu pridužiće se i majka i drugi sin i oni će se smestiti u kući Woodyjevog brata Raya, njegove žene i njihova dva sina. Tu film skreće s ličnih i porodičnih tema i fokusira se na socijalni kontekst priče.

    I sam rođen u Nebraski, Payne ima oko da uhvati prave detalje života u učmaloj i opusteloj provinciji. Svako ko gleda filmove zna ponešto o američkoj provinciji: glasa se za republikance, protestanti pričaju viceve o katolicima i obrnuto, nose se karirane košulje, pije se u barovima jer druge zabave nema, voze se američki automobili i ismejava se onaj koji kupuje japansko smeće ili koji vozi sporije od 160 na sat. Pejnov humor je tu prisutan, ali je pristojan i topao, ma koliko se činio apsurdnim. Žitelji Hawthorna nisu portretisani kao idioti, iako jasno pokazuju sve znakove provincijske zatupljenosti, i Payne ima razumevanja za njih i na neki način s njima saoseća. Krajolici, uz fantastičnu glumu Brucea Derna, imaju posebno veliku ulogu u ovoj nostalgičnoj priči o slomu američkog sna i izneverenim obećanjima koje utelovljuju Woody i njegova generacija. Izvrstan, gotovo transcendentalan, snimateljski rad Payneova stalnog suradnika Phedona Papamichaela pruža fascinantno vizuelno iskustvo koje idealno korespondira s Woodyjevom potragom za novcem koja se, kako film napreduje, razotkriva kao pokušaj ostarela oca da kroz putovanje u društvu sina pronađe ili barem nasluti smisao vlastita života. Monohromatska imaginacija američkih krajolika, napuštenih benzinskih pumpi, oronulih kuća i dalekog horizonta kojim plešu nesigurni oblaci, odražava melanholiju i nostalgiju što se provlače kroz film kao i oštećene likove koji kroz te prostore prolaze. Woodyjeva poslednja, donkihotovska pustolovina tokom koje njegovo biće bledi poput starih, crno-bijelih fotografija, pokušaj je da se ostarela glava porodice suoči sa vlastitom prošlošću, protraćenim idealima, otuđenim sinom i vlastitom smrtnošću.

    Strava provincije u crno-beloj fotografiji nešto je neizrecivo. Nebraska s pravom propituje američki san kao pojam, je li ikada zaista postojao ili je samo fabrikovan kao šarena laža za nesretne ljude u potrazi za srećom. Propituje i te famozne vrednosti jednostavnog života i jednostavnih ljudi, ne samo gde su nestale i jesu li danas moguće, nego je li ih ikada bilo, jesu li ih se ljudi zaista držali, ili su služile kao maska za pohlepu. U tok ključu, kraj filma može se tumačiti dvojako, kao pohvala neuništivosti materijalizma, pohvala foliranju i pokazivanju statusnih simbola pred rodbinom i poznanicima, ali i kao univerzalna ljudska potreba da zavaravamo sami sebe da smo uspešniji i pametniji nego što zaista jesmo.

   Vešto balansirajući između tragike i sete životne drame, smeštene u okvire modernog – otuđenog i bezosećajnog, trivijalnog i do apsurda dovedenog sveta bez ikakve naznake ljubavi i iskrenosti, s jedne, i briljantne, opojne i relaksirajuće humoristične note, koja se kao lajt-motiv provlači kroz zgusnutu strukturu priče o čoveku izgubljenom između mnoštva suprotstavljenih svetova – želja i mogućnosti, sna i jave, surove realnosti i iluzija koje ne prepoznajemo kao vlastite, s duge strane, Pejn stvara mini remek-delo sedme umetnosti, neobično pitko i sjajnim dijalozima i likovima uokvireno realistično delo, mali, veliki film u koji prosto uranjate kao deo vlastitih snova i životne priče koja vam je u mnoštvu svojih aspekata tako bliska i draga, prepoznatljiva, poučna, nadahnuta i zaodenuta svim onim ljudskim vrednostima koje se lagano gube i koje nam sve više, razumeli mi to ili ne, tako mnogo, mnogo nedostaju, ostavljajući nas ranjive i usamljene unutar gomile moderne džungle gde vladaju neke sasvim drugačije međuljudske relacije i vrednosti. Uokvrena sjajnom glumom, nadahnutom pričom, unutrašnjom potkom humanosti skrivene ispod grube fasade glavnog lika, divnom fotografijom i crno belim kadrovima Amerike, Nebraska ostaje zauvek u srcu svakom iole senzibilnom i strastvenom filmofilu koji prednost daje lepoti i čistoti emocije i nostalgičnoj noti koja na prefinjen način setu pretvara u inspirativnu radost postojanja.

 

By Dragan Uzelac