BORISLAV PEKIĆ: Moj pogled na svet

 

BORISLAV PEKIĆ: Moj pogled na svet

 

    Postoje ljudi, pisci ili umetnici, čije vrhunsko delo nastavlja da živi i nakon njihove smrti, osvetljavajući prostor ili put onima koji traže ili žele mnogo više od onoga što se uglavnom nudi kao neki završen ili savršen život i svet. Postoje ljudi čija harizma, smelost i vizija nikad ne blede, predvodnici u tami beskrajne noći kojima jednostavno verujete i iz čijih dela crpite neverovatnu snagu na vlastitom putu potrage i nepristajanja. Borislav Pekić, pisac, pobunjeni čovek i istinski disident, svakako je jedan od njih - miljama tako suštinski daleko od kompromisnog proseka i glavne struje ljigavo prilagodljivih, ostao je svetionikom na pučini tame i praznoverja, jednim od retkih koji se nikada i ni po koju cenu nisu prodali za parče slave ili vlasti.

    U mom skromnom životu oduvek je bio osloncem na duhovnoj vertikali bekstva od užasa licemerja, laži, promašenosti nametnutog sistema i opšteg pristajanja na sve gadosti i gluposti kao smisao bivstvovanja zaglupljenih masa. Jednostavno rečeno, nađete se s nekim ko vam je prijatelj, onako od srca, mada ste, naizgled, u svemu miljama daleko. Nađete se s nekim čije delo proživljavate kao vlastito i čija svetlost vam obasjava dušu i srce uvek- i kada je lepo i kada je teško. Borislav Pekić  jedan je od onih, stavom i dušom odabranih. Jedan od onih koji se odmah izdvoje, na prvi pogled ili čitanje i koji nepogrešivo ostaju do poslednjeg kraja.

    Omaž koji sledi, zbirka izabranih intervjua, priređen je skromno u čast velikana književnosti i borbe za neki bolji svet. Priređen je u čast velikog čoveka, velike duše i svih onih ljudi dobre volje koji stoje kao protivteža opštoj posrnulosti i svih onih koji nikada ne odustaju.

UVOD : kratka (auto)biografija

    Borislav Pekić rođen je 1930.godine u Podgorici. Studirao je psihologiju na Filozofskom fakulteteu u Beogradu. Jedno vreme je radio kao dramaturg i scenarista filma.

Naučio sam da čitam iz Politike (vrlo rđav znak). Prva knjiga koju sam pročitao, u banjalučkoj bolnici i u prvom razredu osnovne škole, bila je srpska trilogija (kakav je to znak, ne znam). Kasnije su na red došle prave stvari: Flaš Gordon, Mandrak, Fantom, Zigomar (jedna verzija fantoma) i dabome, za mene onda najbolje delo renesansne literature Dubrovački gusar.

U gimnaziji sam se uglavnom bavio čitanjem svega i svačega, držeći knjigu i mozak ispod klupe, a glavu iznad, na raspolaganju profesorima, od kojih se retko ko usuđivao da nešto pita. Nešto zbog svog, a malo i zbog mog dostojanstva. Uspeo sam tako da se literarno obrazujem, u prvom rdu blagodareći profesorima. Počeo sam s Balzakom, a završio s Fransom, Prustom, Židom, Kamijem (Sartr me nikada nije obuzeo), počeo sa Manom i tu završio, s Hakslijem, Foknerom, Hemingvejem, Dos Pasosom, Vulfom, da bi se vratio Haksliju, sa Turgenjevom i Tolstojem, da bih se zaglavio opet u Dostojevskom. Ako tome pribrojim Kafku i Krležu, tu bi se našao okvir mojih spontanih književnih priprema. (Ne usuđujem se da spomenem brojne majstore detektivskog, avanturističkog, a naročito SF žanra, kao što prvi put javno priznajem da u bioskopu radije gledam Karpentera nego Bergmana).

Bio sam član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije koja se zvala Savez demokratske omladine Jugoslavije. Uhapšen sam 7. novembra 1948., maja 1949. osuđen po Zakonu o krivičnim delima protiv naroda i države, na prvostepenom Okružnom sudu na 10 godina, a potom mi je na Vrhovnom sudu kazna povećana na 15 godina zatvora sa prisilnim radom i izvesnim brojem godina gubitka građanskih prava nakon izdržane kazne. Pomilovan sam 29. novembra 1953. godine.

Vratio sam se tamo odakle sam i otišao. Svom svetu, svojim prijateljima, getu u kojem čovek najbolje živi-dok živi, i ako je to stvarno- život. To nije život, to je njegova imitacija. Trajalo je to nekih 5-6 godina. A onda je došao prvi kakav-takav javni uspeh, i ja sam izašao napolje, ili ušao unutra, kako hoćete.

U tuđinu (London) sam otišao iz dva razloga. Osetio sam da sam u stvarnost upao, utonuo, zaglibio se dublje nego što mi je ideja o nezavisnosti umetnosti dopuštala.Činilo mi se da ću upravo tu stvarnost bolje spoznati ako je i sa strane osmotrim. Otišao sam, dakle, da povratim unutrašnju umetničku slobodu. A još više svoje -vreme. Za rad mi treba mnogo više vremena nego što dopušta Beograd, moj način života u njemu, a i vlastita iskušenja. Pokazalo se da London nije bio rđav izbor. Pokazalo se da Englezi u tolikoj meri cene vaše vreme, slobodu i privatnost da se za vas apsolutno ne zanimaju. A šta normalnom čoveku više treba? Odlaskom iz zemlje iz nje se čupaju koreni koji nas spajaju s poreklom, s rodnim tlom, njegovom istorijom i sudbinom. U tuđem svetu ne nalaze oni odgovarajuću hranu i venu. Puštaju se drugi, novi. Ali su oni lažni, veštački. To je mlado korenje alibija. Ono nas siti, ali ne hrani. U međuvremenu, staro, pravo korenje truli.

Što se mojih redovnih povrataka u Beograd tiče, tu nastaju nepredviđene, ali prirodne teškoće. Dok sam se privremeno vraćao, osećao sam se kao rođak iz Amerike koji se pomalo čudi, pomalo ljuti, ali čija nostalgija za starim krajem izvinjava sva razočaranja. Došlo je, međutim, vreme za konačan povratak, i ja se evo već dve godine vraćam.

    Pekić je već prvim romanom Vreme čuda (1965.) izazvao veliku pažnju publike. Narednim knjigama se svrstao u vodeće i najplodnije jugoslovenske pisce. Nakon prve knjige, usledila je Hodočašće Arsenija Njegovana (1970.) za koju dobija NIN-ovu nagradu, potom novela Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana (1975.), novela Odbrana i posleednji dani (1977.), sotija Kako upokojiti vampira (1977.) i roman Zlatno runo, fantazmagorija u sedam tomova(1978-1986.).

    Pekić je potom iz istorijske tematike odstupio i sačinio žanrovski roman sa elementima trilera- apokaliptičnu viziju sveta Besnilo (1983.). I sledeći roman 1999., predstavljao je negativnu SF utopiju. Godine koje su pojeli skakavci opisuju duh jednog mračnog i osvetničkog vremena s kraja četrdesetih godina prošloga veka i Pekićeve zatvorske političke dane. Usledio je kultni roman Atlantida, mračna vizija civilizacije i sveta uopšte.

    Pored svega navedenog, Pekić je autor i mnogih dramskih dela, te dobitnik najznačajnijih nagrada za dramsko stvaralaštvo. Godine 1992. objavljena mu je sjajna esejistička knjiga Sentimentalna povest Britanskog carstva.

    Jedan je od najbitnijih ljudi, uz pokojnog Zorana Đinđića, za ponovno pokretanje rada Demokratske stranke, 1990. godine.

    Preminuo je 2. jula 1992. u Londonu.

 

TEMA: Duhovna revolucija od vremena čuda do Atlantide ili kako je govorio Borislav Pekić

Pisac nije političar. On, naime, ne radi za narod. Priroda njegove motivacije i inspiracije je personalna, a ne prosvetiteljska, misionarska i patriotska. On piše isključivo za one koji ga čitaju, i ako ih unapred ne poznaje, pa je to pisanje pipanje slepca u mraku, a ti su srećom pismeni. Što se pak tiče naše situacije, manje me brine nepismenost, koja se trezvenom politikom i vremenom još nekako i da savladati, od polupismenosti, od koje se teže osloboditi i koju skoro da hotimično neguju naše obrazovne ustanove.

Doba u kojem živimo je doba apsolutne prevlasti politike nad drugim oblicima ispoljavanja ljudskog duha i volje. Ma koliko, inače, dramatičan, tehnički je napredak samo oruđe u borbi političkih ideja i političke realnosti.

Ako društvo nije slobodno i humanističko, nije ni socijalističko. Ono uopšte nije nikakvo društvo, nego organizovani čopor koji se drži na nasilju i gregarskom instinktu. Ako, međutim, ono sadrži humanističku tendenciju u svom razvitku, onda mu humanistički angažovani pisci ne mogu smetati. Oni su u stvari njegova pretpostavka.

Malograđanin, pored žudnje za uspehom, ima još dve velike ljubavi: prema sigurnosti i rutini, koje se, u međuvremenu, slažu i nadopunjuju. Sigurnost dovodi do rutine, a rutina obezbeđuje sigurnost.

Omiljeno stanje malograđanštine je status quo. Ono bi takvo bilo i u samom paklu. Onog momenta kada mu taj status quo poremetite, ugrozili ste ga. Jer ste mu pokazali naličje njegovih svetih istina i tamnu stranu njegovog sopstvenog života, koje je on u rutinama i sigurnostima hteo da zaboravi, jer ste ga prećutno pozvali na drugačije učešće u životu, koje on načelno odbija. Zbunili, uznemiri ste ga, i stvorili sebi neprijatelja. Šteta, međutim, nije velika. On je i po sebi vaš neprijatelj.

Nastojanja marksista da duhovno oslobođenje izvedu iz ekonomskog ne uspevaju, čini mi se, stoga što je meta pogrešno postavljena. Svrha napretka ne može biti da se oslobodi čovekova ekonomija, nego da se čovek oslobodi od ekonomije, uz koju ga je prokrustovski prikovala materijalistička civilizacija i u svojoj kapitalističkoj verziji.

Svetla nema! U tmini smo! I u toj tmini ljudski se razum ne bavi traženjem neke sveće, nego pitanjem ko je i zašto utulio svetlo!

Najpre dopustimo da stotine hiljada dece u Etiopiji uđe u komu od izgladnelosti, a onda se pojavimo s naočarima protiv sunca i tovarom konzerviranog mleka da spasemo jedno od deset hiljada!

U Vijetnamu jedan čitav narod najpre za slobodu do smrti iskrvari, a potom je, čim je stekne, upotrebi da susednom oduzme njegovu!

U mračno doba rob je znao da je rob - i ta je spoznaja bila prvim uslovom oslobođenja - ali ga, bar, niko nije ubeđivao da je slobodan, i da je najslobodniji kad je u najvećem ropstvu. Danas na tim načelima žive čak i tzv. humanističke doktrine.

Moja ironija ne potiče od zlovolje i mizantropije, neko iz spoznaje naše ograničenosti i neograničenosti i neprimerenosti naših ciljeva i ambicija. To je smeh sa omčom oko vrata. S omčom tih istih ciljeva i ambicija...

Nasilje je postalo odlučujući oblik u kojem se ispoljava naš privatni i društveni život. To se nasilje, recimo u istoriji, ispoljava podjednako, mada iz različitih razloga, i u uzorcima koji dovode do džinovskih društvenih preokreta- revolucija i u samim revolucijama. Ti uzroci dovode do promena, te promene do novih uzroka, a ovi do novih promena, i to mahom silom. Očigledno je da promene zasnovane na isključivo društvenim i ekonomskim doktrinama, ma kako te doktrine bile racionalno zasnovane, a humanističke usmerene, nisu dovoljne. Potrebno je, konačno, i mi da se promenimo, da revolucionarno izmenimo sve tradicionalne oblike mišljenja, i ponašanja, da razorimo one duboke uzroke koji svaku promenu, ako nisu uklonjeni, čine besmislenom i privremenom. Slike toga možete videti kod jedne vrste grešnika. Umesto da se pokaju, da iznađu stvarne uzroke greha, oni ga usavršavaju.

Zlo se ne može uništiti, niti iz čega stvoriti. Njegova količina je stalna i nepromenjiva. Tako bi mogla da glasi neka vrsta zakona održanja zla. Međutim, bez obzira na jadne izglede, postoji revolt, postoji nada, postoji najzad Sizif koji gura svoj kamen. Kamen se mora gurati uzbrdo čak i onda ako smo svesni da će se, čim ga tamo doguramo, opet skotrljati nazad. U tom kamenu je naš život, i ne smemo ga ispustiti jer nam je samo jednom dat.

U suštini, mi smo već davno pošli protiv čovekove prirode. Stvoren je antropološki invalid. Monstrum s neuravnoteženim razvojem i izgledom. Neposredna saznanja su nam zakržljala, oslonili smo se potpuno na posredna. Izuzevši se iz prirode, poremetili smo balans, i njen i vlastiti. Koreni našeg besnila tu leže. I sada, ne možete vi jedno biće, formirano u genetskom, kulturnosociološkom, civilizacijskom smislu, u jednoj duhovnoj matrici, jednostavno vratiti natrag da biste počeli ispočetka i pokušali s nekom novom istorijom, nekom boljom alternativom. Morate poći od ovoga što imate sada. A upravo vas to onemogućuje. Možda je moguć veoma spor reverzibilan proces, a on zahteva vreme koje nemamo, raspoloženje koje ne delimo, uviđanje kojeg se plašimo. Drvo, izraslo za sto godina, uništava se za nekoliko minuta. Svet, uništavan desetak hiljada godina, treba za oporavak sto hiljada godina. Gde vi te godine vidite?

Pogledajte najbanalnije primere. Deca u Africi umiru od gladi. Da bi se nešto od toga spaslo, morate proizvesti hranu, za koju je nužna industrija. Ta industrija posredno zavisi od jedne druge, što proizvodi oružje kojim se ubijaju očevi te dece. Stvari su danas povezane na racionalan način, koji je u osnovi manijački. Stvorili smo svet u kojem je prosto nemoguće učiniti neko dobro koje nekoga neće povrediti.

Zamislite da je umesto nagona za održanjem koji misli samo na sebe, ugrađen u našu biološku matricu neki koji , između ostalog, zabranjuje ubijanje, jer je osuđen, programiran da misli i na druge. Da je ubistvo nemoguće. To bi temeljno izmenilo koncept civilizacije. I danas bi se mogli možda baviti ugodnijim temama.

Što je u ljudskom svetu sudbina, u mašinskom je program. Ako za njega ne znate, mislite da ste slobodni, i slobodno se ponašate. Sve je za vas neizvesno. Ako imate mašte, zamislite kako bi ste se osećali da svoj život u najmanjim pojedinostima znate do kraja? Da budućnost doživljavate kao prošlost?.

Posed je najpopularniji i najopasniji vid našeg ropstva ’’stvarima“ i ekonomskim formulama kojeg regulišući odnose među njima, diktiraju ih i nama. Ljudi su u tom komercijalnom procesu nužno zlo. Posed ima težnju da ekonomiše i sve druge odnose, koji po poreklu i svrsi ne pripadaju njegovoj mrtvoj sferi, prenoseći se u duhovnu i moralnu kao posedovanje moći, slave, sreće, pa i saznanja. Posed je crna rupa u kojoj se naši životi pretvaraju u večnu nepokretnost. Njegovo kopile, san o efikasnosti, već nas stolećima umrtvljuje, tamo gde mislimo da nas oživljava, jer je to samo lepše sanjani san o- razmeni stvari i ljudi, večni san o kupoprodaji.

Svetu je potrebna duhovna revolucija koja bi izmenila sve fundamentalne pretpostavke života, u političkim, socijalnim, ekonomskim revolucijama prošlosti tek varirane, i trajno nas oslobodila stečenih zavisnosti, usled kojih materija određuje i našu duhovnost i našu moralnost, ukratko- sudbinu.

Unutar ciklično shvaćenog nepromenjivog vremena, menja se istorijski dekor, ređaju se istorijski datumi od svoje paleoistorijske kolevke ka svojoj grobnici, rađaju se i umiru nacije, odmiču, primiču, menjaju prostorne granice, zidaju se i ruše ljudska staništa i dela naših ruku, jedna ideja o svetu zamenjuje drugu, jedna patnja i sreća drugu, a da se suštinski ljudska sudbina, limitirana ništavilom iz kojeg smo rođeni i ništavilom kojem smo neizbežno upućeni, ne menja, i da njome, vlada u prvom redu sizifovski princip totalnog besmisla, zaborava, savršenog izjednačavanja u crnoj kosmičkoj jami uzaludnosti, kojoj se materija i duh bratski solidarno, i u bratski međusobnoj kavzi, kreću.

Nalazimo se u svetu i u životu u kojem ima jako mnogo tajni, pa čak i one tajne koje mi mislimo da smo otkrili, pokazuje se, u stvari, kao nove istine. Mislim da bi svaki normalan čovek morao jako mnogo sumnjati u sve ono što se oko njega zbiva, s izvesnom šansom da možda prodre s onu stranu ovog privida, ove realnosti - koji mu se čini kao realnost - a iza koje stoje verovatno neke mnogo dublje istine, možda zauvek od nas daleke i nedostižne.

Ja umetnost uopšte smatram veštačkom tvorevinom, pri čemu su izvesni stepeni umetnosti artificijelniji od drugih, ali u globalu uzevši, umetnost nije deo života, ona je nešto što je oko života. Zato kažem uvek da ja nikada o životu ne pišem, ja o životu razmišljam. Čim o nečemu razmišljate, vaš odnos prema tome nije neposredan odnos, to je više odnos inteligencije nego intuicije, više meditacije nego akcije.

Moja rezignacija sledi Koheletovu (Kohelet ili Knjiga propovednikova, jedna od knjiga Biblije, bavi se uglavnom temom Taštine i ljudske beznačajnosti), a ova se odnosi na ljudski život, ne samo na njegove ograničene vidove i posebne upotrebe. Da bi čovek bio pesimist u pogledu umetnosti kojom se bavi, mora najpre da svrši sa svojim životnim optimizmom, uključujući i onaj Vrste; mora se lišiti lažnih nada i iluzija koje korumpiraju; mora odbaciti utešne zablude realnosti; mora odoliti fatamorganama Smisla, Cilja i Svrhe. Umetnost, dakle, može imati smisao samo ako ga život ima, kojim se ona posredno nadahnjuje. U samoubilačkoj, jalovoj, šupljoj materijalističkoj civilizaciji, ja taj smisao ne vidim. Pa ni u njenoj umetnosti.

Smisao, Svrha i Cilj su ekskluzivno humani koncept postojanja, uslov koji smo, duševnog spokoja radi, i da ne bismo imali osećaj da mlatimo praznu slamu, sami sebi nametnuli. Jer priroda ga ne poznaje. Njena koherencija počiva na kauzalitetu, a ne na teleološkom načelu; njen je operativni kod zato što, nije da bi. Voda, naime, ne postoji da bismo mi imali šta da mešamo s vinom, već zato što su se izvesni hemijski elementi našli u izvesnom hemijskom procesu. I ja, dakle, kao biološko biće, ne živim da bih ostvario neki smisao - osim onog što sam sebi natovarim, ili me s njim svet zavede - već zato što sam rođen, a nisam pušten odmah da umrem, nego sam ostavljen za neku drugu priliku.

Intenzivno me odbija tzv. književna politika i tzv. književni život, sva ta estradna pompa oko umetnosti, svejedno hvali li se ili napada, hohštaplerska atmosfera koju oko nje izlučuju mediokriteti, tašata, ljudožderska borba o prestiž, o mesto pod suncem uspeha, živi pesak mržnje, laži, zavisti, licemernosti i podvala, a iznad svega da ima kopromisa bez kojih se prosto ne može funkcionisati- meni se gadi kompromiserska priroda umetnosti, ta paukova mreža prljavih nagodbi što ih je pisac silom posla primoran da pravi. Ovakva polutanska, inkonsekventna, trgovačka priroda umetnosti savršeno je strana mojoj radikalističkoj naravi.

U načelu, razume se, nauka bi mogla da spase svet; u praksi, međutim, njena je šansa beznačajna. Svet je mnogo lakše i brže uništiti nego ga sačuvati, pogotovo unaprediti. Da ga uništite, potrebno vam je nekoliko dobro organizovanih i pametno upotrebljenih minuta; za neko bitno usavršavanje ni vekovi rada, strpljenja, razumevanja i sreće nisu dovoljni. Nauka, međutim, ni u tom pogledu ne daje velike nade. Brzina sa kojom su pronalažene sredstva za uništenje i geometrijski progresivna snaga tih sredstava u strahovitoj su nesrazmeri sa tempom i snagom otkrića kojima bi se naši životi učinili boljim, srećnijim, zahvalnijim življenja.

Nemam zbilja nikakvu ideju o tome ko bi svet mogao da spase, a bogami, ni da li bi to bilo najbolje što se za njega može učiniti. Znam jedino da umetnost tu nema šta da traži. Ona može biti samo muzička pratnja. S njom se lakše umire, ali ni ona od smrti ne spasava.

Onaj ko donosi vesti iz dubokog bunara prošlosti i ko zna da pod kapom nebeskom nema ničeg naročito novog, nije pravi pesimista. Nije pesimista onaj ko predviđa katastrofu, već onaj ko veruje da se ona mogla izbeći i kuka zato što nismo bili za to dovoljno sposobni. Onaj prvi je ravnodušan pred neizbežnim, i on to neizbežno prihvata kao kaznu za neizbežni greh. Ali, recimo da sam pesimista. Ne verujem u napredak, jer ne znam prema čemu bismo ga merili. Vidim stvari u neizbežnom krugu. Početna zabluda daleko je iza nas i nepopraviva; moramo se vratiti na početak, a pre novog početka je Atlantida, odnosno potop.

Mi se nalazimo u veoma opasnoj situaciji. Opasnost od nuklearnog rata evidentna je. Polagati mnogo u razum ljudi nema smisla, jer se vrlo lako može dogoditi da razum ne stigne da deluje. Očekivati da nas samo savest spase?

Da je savest mogla da nas spase, ne bismo imali ovakvu istoriju kakvu smo imali. U tehnologiji života, nalazimo se pred revolucijom koja je neuporedivo ozbiljnija i fundamentalnija od industrijske revolucije. Nalazimo se pred kompjuterizacijom života! Mi ne znamo posledice, mi nismo izračunali šta se može dogoditi kada te tehnologije uđu u onu fazu koja je nepredvidiva. Mi već danas vršimo veoma opasne i neizvesne eksperimente sa ljudskim genima i pokušavamo da poremetimo ravnotežu, naravno, u ime na izgled dobrih alibija, u ime medicinje i lečenja, ali znajući da možemo ući u tajne iz kojih se više nećemo izvući.Pogledajte šta mi radimo sa svojom prirodom. Pogledajte šta taj tzv. progres čini od naših života. Mi gubimo vezu sa dubokom realnosti prirode.

Opasnost od biološke eksplozije smrtonosnih virusa, rekombinovanih po naučnim laboratorijama, nije manje aktuelna od bilo koje druge elementarne nesreće. Opšta materijalizacija, mehanizacija, kibernizacija, a pre svega automatizacija života, u stvarnom i prenosnom smislu otuđenih modela ponašanja, jedne veštačke, lažne istorije, dakle, odavno je već u toku. Ako je i ne opažaju,niti njene antropološke posledice ne razumeju, ljudi je osećaju. Ako su pravi, naravno. Ako i oni nisu već-androidi!

U svetu zasnovanom na materijalističkoj civilizaciji, materijalističkom konceptu života, neizbežno je sve manje prirodnog, spontanog, slobodnog, izvornog, pravog, a sve više neprirodnog, neizvornog, indukovanog, ropskog, lažnog, sve više artefakata, surogata, simulacija, privida, animacija, sve više manipulativnog, veštačkog, sintetičkog, neoriginalnog, stereotipnog.

Ukratko, jedan para-svet, pseudo-svet postepeno zamenjuje pravi svet, pra-svet, a da mi i sami živeći para-životom, pseudo-životom, to sve manje primećujemo. Para-svet neizbežno zamenjuje Svet, ne jedino u polju njegove materijalnosti, fizisa, već i u našoj duhovnosti, moralnosti, ljudskosti, našim društvenim odnosima, pa i politici. Umesto morala imamo para-moral (ponekad bismo ga mogli nazvati i trgovačkim, komercijalnim); politika funkcioniše kao čista para-politika; par-ciljevi se predstavljaju kao pravi ciljevi, ponekad čak kao i pra-ciljevi istorije. Kao iz bolesne more, svet se pesimističkom oku javlja s žigom proizvodnje neke tajanstvene, monstruozne Svefirme, koja je kroz humanu evoluciju naš pravi svet zamenila lažnim; davno još umorenu našu prirodu, njenom holo-slikom, ispraznim prividom iščezle stvarnosti; a ljude - animiranim leševima, u stvari, humanoidnim strojevima (kao se to zbiva u mom romanu Atlantida).

Ima se, međutim, utisak da sve više postajemo svesni naopakog karaktera i pogubne mehaničnosti svoje civizacije, da sve više uviđamo njenu osnovnu dvosmislenost i u njoj razloge koji su izvesni mislioci tražili za tragičan raskol između naše egzistencije i našeg bića. Sve više smo nezadovoljni onim što nam nudi navodna neizbežnost istorije i navodna progresivnost ovog modela civilizacije.

Jednom sam, u nekom intervjuu, rekao da čovek ako pada mora mahati rukama. Uvek, naime, postoji mogućnost da će na vreme, pre konačnog pada, naučiti da leti. Ostajem pri tome.

Večina naših muka potiče od uzaludnih napora da shvatimo neshvatljivo; a onda to što shvatili nismo izmenimo u svoju korist, koju takođe najčešće ne razumemo. Stalno smo u potrazi za Redom u Neredu, Zakonom u mreži Slučajnosti, čvrstim tlom u tečnom agregatnom stanju naših života. U svetu neizvesnosti, žudimo za izvesnostima, jer ih zamenjujemo za sigurnost, koje bi nas, da se mogu trajno uspostaviti, ubile i pojedinačno i kao vrstu.

Pa, ipak, ma koliko sve oko nas i u nama izgledalo haotično, neki arhimodeli, neki mitski kodovi, beskonačno kopiranje sudbinskog pratipa stvari postoje. samo to nas ne treba da se tiče. Odvija se bez nas, mada ne i mimo nas. Odvija se s nama, ali ne zbog nas. Tek- odvija se.

EXIT : Razotkrivanje

Ono što je u nama izvorno i fundamentalno ljudsko, instinktivno oseća da ne živi na pravom mestu, u svom svetu, da joj ne odgovara ni istorija koja joj je predstavljena kao njena, ni civilizacija za koju se kaže da je od te prirode stvorena. Potrebno je jedino spontan proces epifanije, otkrovenja, kanalisati i sprečiti posledice po um, dugim životom pod robotima preustrojenim na principima fizike i hemije, a ne duha.

(odlomak iz Atlantide)

Nijednu stvar nisu birokrate uzimale ozbiljno sve dok nije postala isuviše ozbiljna da bi se išta pametno dalo preduzeti. a onda ništa nisu preduzimali, jer je za to bilo kasno.

(odlomak iz Besnila)

Izvršiće lobotomiju. Sada je bio lud. Verovatno je i bio. Posle toga će, ako preživi, biti zdrav. Ali bogalj. Biljka u obliku čoveka. Neće više biti izuzet od sveta, ali ni izuzetan. Postaće što i svi nad kojima lobotomija nikad nije izvršena i koji su to postali prirodnim putem. Lobotomijom koju je nad njima izvršila civilizacija. Dug istorijski razvitak prema zvezdama, per aspera ad astra. Biljke od rođenja. Biljke uzgojene pedagoškim oblikovanjem od ukupne sume ljudskih zabluda. Biološki automati u svojoj automatizovanoj civilizaciji. S tačno predviđenim procesom razmene materija i programom razmene misli. S uvek istim pokretima kojima se uzima čaša sa stola i grli žena. S ograničenjima koja se ne prepoznaju, nego prihvataju kao neizmenljiva priroda.

( odlomak iz Atlantide)

    Lobotomija je, nažalost, u međuvremenu uglavnom izvršena, osim nad nekolicinom nedostupnih i dovoljno hrabrih da se na vreme odupru. Dobri stari svet duše i vrlina ostao je samo u delima nekolicine odabranih i dovoljno smelih da kažu ono što većina prećutno zna ili sluti, a nije hrabra da kaže i da se odupre zlu. Lepota i istina ostala je u delu velikog pisca i čoveka Borislava Pekića da upozorava, pleni i osvetljava put smelima i izabranima...da se ne zaveje ili ne zatre trag, zauvek.

 

By Dragan Uzelac