Dragan Uzelac

ANDY WARHOL – Ikona pop arta

Pop art je ljubav, jer on prihvata sve. To je američki san, pun optimizma, velikodušan i naivan.

Robert Indijana

Nastao je u Engleskoj sredinom pedesetih godina dvadesetog veka, pop art je dosegao svoj puni potencijal u SAD tokom šezdesetih. On zamenjuje veličanstveno za svakodnevno; masovne proizvedene predmete vrednuje isto kao i unikate; izbrisao je razliku između visoke kulture i popularne kulture. Mediji i advertajzing spadaju u omiljene motive pop arta koji slavi potrošačko društvo na sebi svojstven i duhovit način. Entuzijazam koji je izazvao pop art od kada su prva njegova dela izložena nije splasnuo – danas je veći nego ikada.

Klaus Honef

Pojavom pop arta kao umetničkog pokreta Njujork, tačnije Menhetn, se našao u centru pažnje savremene umetnosti, zamenivši na tom mestu do tada dominantni Pariz. Slike i skulpture umetnika poput Roja Lihtenštajna, Klausa Oldenburga, Džejmsa Rozenkvista, Toma Veselmana, Roberta Raušenberga, Džaspera Džonsa, Larija Riversa i Endija Vorhola slavile su šezdesetih godina 20. veka idiom moderne urbane kulture – reklame, stripove, fotografiju, dizajn – ponekad sa namerom da ga afirmišu, a ponekad da ga kritikuju ili prikažu u ironičnom svetlu. Buntovni talas iznenada je iz temelja prodrmao elitističku umetničku scenu. Niz nekonvencionalnih dela, označenih kao avangarda, potresao je svet ozbiljne akademske umetnosti – bila je to žestoka i smela pobuna (jedna u nizu) protiv staromodnih i prevaziđenih principa umetnosti otelovljenih u nizu izama.

Centar Menhetna, živahno okruženje koje vrvi od talenata i ekscentrika, bilo je (početkom šezdesetih) mesto prve grupne i individualne izložbe Roja Lihtenštajna i ostalih pop art umetnika. Pop artisti su među sobom podelili raspon vizuelne popularne kulture. Čim bi položili pravo na određeni segment, počeli bi da ga podvrgavaju nizu varijacija. Lihtenštajn je glasao za vizuelnu stranu stripa. Vorhol je napustio stripove čim je ugledao Lihtenštajnove slike i umesto toga se okrenuo neodoljivim amblemima na konzervama supe, kutijama za deterdžent i flašama bezalkoholnih napitaka, da bi potom nastavio ka fotografskim reprodukcijama filmskih zvezda, automobilskih i avionskih nesreća, električnih stolica, mafijaša i širom sveta poznatih umetničkih dela. Oldenburg je od neuobičajenih materijala pravio kućne aparate i hranu i to veoma velikih razmera. Veselman je usavršio reklamni dizajn, a Rozenkvist je slikao iritirajuće slike nalik onima sa bilborda i to pomodnim bojama mlaznih borbenih aviona, folksvagena, ženskih nogu i fordovih automobila garniranih špagetima u sosu od paradajza.

Klaus Honef

Prethodnica svemu bili su avangardni eksperimenti dadaista, pre svih otkačene provokacije Marsela Dišana. Fantazmagorični univerzum Maksa Ernsta oblikovan je pomoću isečaka iz popularnih ilustracija. Makaze i lepljenje zamenili su četkicu i slikanje, a ilustrovani časopisi istisnuli su medije umetnosti. Nemački dadaista Kurt Šviters je u svom stanu u Hanoveru sagradio kuću od otpadaka i odbačenih materijala i nazvao je Merc. Dadaizam je očigledno ciljao na umetnost buržoazije, naročito na onu vrstu umetnosti zasnovanu na obrazovanju i dobrom ukusu. U glavama protagonista, dadaizam je trebalo da bude šamar samozadovoljnim građanima. Trebalo je da dadaizam zbriše i njihovu kulturu.

Pop artist par ekselans bez sumnje je bio Endi Vorhol. On ne predstavlja pop art samo svojim delima, već i sopstvenom ličnošću. Sve ono što je pop art učinilo revolucionarnim sadržano je u njegovim delima. Ali on je odbacivao tvrdnju da je pop art kontrarevolucija. Povezao se s umetničkim idejama koje nisu uključivale ni preterani individualizam, niti su odražavale estetske modele. Vorhol je u modernim masovnim medijima i njihovim tehničkim mogućnostima otkrio umetnički potencijal koji odgovara modernom masovnom društvu.

Uz blaga doterivanja, Vorhol je njihove tehnike, materijale i forme preneo u estetsko polje umetnosti. Time je pojačao krizu identiteta u slikarstvu, koju je Džons pokrenuo svojim slikama sa zastavama i metama, i tako izazvao krizu identiteta same moderne umetnosti. Jesu li njegove slike filmske zvezde Merilin Monro, nastale posle njene smrti, zapravo naslikani portreti, ili mitske ikone? Kao ikone, one bi bile vizuelno otelovljenje glumice koje više nema, deo mitske stvarnosti i stoga ne bi bile umetnost u modernističkom smislu. Uostalom, upravo je Vorholova serija slika Merilin uzdigla tu vezu do carstva mita.

Vorholova umetnost potkopala je preostale bastione umetnosti - kao - umetnosti i upotrebila popularne medije da probije njene zidove. Malo-pomalo, fotografija i film stigli su do galerija i muzeja, međunarodnih izložbi i zbirki. A iza njih stupala je moda, kultura događaja i pop muzika. Vorholov pop art otvorio je vrata i otuda ne samo da je popularna kultura postala tema umetnosti već i obratno, umetnost je postala integralni deo popularne kulture. U Fabrici osnovanoj u tu svrhu, neumorni Vorhol nadgledao je proizvodnju slika po uzoru na proizvodne linije s podelom rada. Proces je bio polumehanički, poluručni i uključivao je sito štampu koja je posle Drugog svetskog rata postala favorit komercijalnih umetnika. To što je izvođenje bilo namerno aljkavo zapravo je bio ustupak estetskoj uzdržanosti što se tiče savršenstva popularnih i masovno proizvedenih slika. Teme Vorholovih slika i predmeti proistekli su iz carstva masovne kulture i nalickanih časopisa. Ponavljajući iste motive u neprekidnim serijama, prikazao je standardizaciju industrijske masovne proizvodnje. S druge strane, neprekidno ponavljanje bilo je provereno sredstvo koje je kulturna industrija koristila da usadi značaj spektakularnih događaja.

Fotografski aparat je pratrio Vorhola gde god da je išao. Samim tim nije slučajno što njegove fotografije obeležavaju ključni stadijum u istoriji fotografije. Štaviše, kao režiser i producent dokumentarnih igranih filmova, Vorhol je sebe lansirao u istoriju kinematografije. On nije bio samo kul producent i posmatrač već i virtuozni svirač na klavijaturi kulturnog poduhvata i svesno je iskorišćavao njegove zakone u sopstvene svrhe. Lukavim i blago rušilačkim aktivnostima Vorhol je samo stavio tačku na izmišljotinu prema kojoj je nekomercijalni pristup nepogrešiv znak izuzetne umetnosti.

Honef

###

Andy Warhol (6.avgust 1928.- 22.februar 1987.)

Endi Vorhol je rođen kao treći sin Julije i Andreja Vorhola, rusinskih emigranata. Mladost je proveo u depresijom pogođenim predgrađima Pitsburga. Veoma rano ispoljava svoje umetničke sklonosti i kreće putem umetničke karijere u Njujork.

Kad sam stigao u Njujork uhvatio sam autobus do Carnegie - Malonea, divna gospođa iz magazina Glamour, Tona Frederick, obećala mi je da ću dobiti posao i zatim proveo ceo dan tragajući za drugim honorarnim poslovima – slikao sam noću. Nikada ništa drugo nisam ni radio već samo radio.

Želeo sam da budem umetnički biznismen ili da se umetnički bavim biznisom. Jer biti dobar u biznisu najfascinantniji je oblik umetnosti. Umetnički se baviti biznisom je mnogo bolje nego umetnički se baviti umetnošću jer u prvom slučaju umetnost služi biznisu a u drugom ničemu. Ako u umetničkom angažmanu u biznisu, biznis nema koristi, umetnost ispada iz igre.

Do 1960. godine, kada se pop art prvi put pojavio u Njujorku, ovdašnja umetnička scena je postala tako živa da su i najzatvoreniji evropljani morali da priznaju da smo deo svetske kulture. Što smo dalje odmicali na zapad, to su više sve stvari na autoputu postajale pop obojene. Iznenada smo svi osetili da je on deo nas, jer, uprkos tome što je pop bio posvuda oko nas, nama je još uvek bio novina. Kada vas pop jednom ščepa, više ni jedan znak ne vidite na isti način.

Ne mogu vam reći šta je pop umetnost, previše je toga u njoj. To je, prosto, prevođenje spoljašnjosti u unutrašnjost ili obratno- unošenje običnih predmeta u svoj dom. Pop art je za svakoga. I ne mislim da je umetnost namenjena samo upućenima, ona bi trebalo da se obraća masama koje je ionako obično prihvate. Verujem da je pop art jednako legitimna umetnička forma kao i bilo koja druga, npr. impresionizam. On nije samo puki privezak. Pop art je ljubav prema stvarima. Želeo sam da slikam ništavilo i otkrio da je to konzerva za supu.

Kada je Vorhol prvi put izložio svoje slike konzervi supe Kembel (Campbell’s soup) u julu i avgustu 1962. godine, ukupno 32, postavio ih je isto onako kako se hrana u konzervi izlaže u supermarketu: poređane u uredne redove jednakog razmaka. Međutim, mesto na kojem je održana ova demonstracija nije bio običan supermarket u Los Anđelesu, već galerija Ferus, pionir u promovisanju pop arta.

Izložba je bila svesna provokacija, potaknuta ne samo svakodnevnim motivom i njegovim stereotipnim prikazom, već namernom analogijom između umetničke galerije i supermarketa, između trgovine umetninama i trgovine hranom. Za Vorhola koji je studirao sociologiju socijalni kontekst u kojem se umetničko delo predstavlja jednako je važan kao specifična tema koja i sama oslikava svoju socijalnu pozadinu. Supa Kebel, Koka-Kola, kornfleks Kelogs i deterdžent Brilo, industrijski proizvedena roba američke civilizacije kojoj je Vorhol pružio umetničko dostojanstvo, oslikavala je život američke srednje klase kojoj je i on sam pripadao, isto koliko i seks i smrt.

Klaus Honef

Moja je filozofija da je svaki dan u životu, novi dan. Ne brinem o životu ili umetnosti. Mislim, rat i bombe me brinu, ali najčešće ne možete puno da učinite po tom pitanju. Ni novac me ne zabrinjava, mada se ponekad pitam gde je?.

Ponekad bih otišao rano u Factory i tamo zatekao Endija kako naporno radi na situ. Pitao bih ga zašto radi tako naporno, a on bi odgovorio: Neko mora da hrani kuću. Zatim bi me pogledao i pitao: Koliko si pesama danas napisao?. Slagao bih i rekao: Dve. Endi je bio neverovatan radnik. Prvi je dolazio u Fabriku, poslednji odlazio. Onda bi nas sve odveo na večeru. Svakome je davao šansu. Kada mi je rekao da treba da odlučim o svojoj budućnosti i čime bi se mogao baviti, odlučio sam da ga napustim. Nije pokušao da me spreči. Ipak, rekao mi je da sam pacov. Mislim da je to bila najružnija reč koju je mogao da smisli.

Lou Reed, pesnik i vođa benda the Velvet underground

Sve značajne stvari koje je Vorhol napravio tokom šezdesetih izašle su iz Fabrike. Fabrika je naziv njegovog studija u zapadnom delu 47. ulice u Njujorku. Ime je potpuno odgovaralo, jer je zgrada studija stvarno nekada bila fabrika; sem toga, predstavljalo je ironičan komentar, jer je Vorhol svojim isključivim zanimanjem za tehnološku proizvodnju umetnosti (sito štampa) i mnoštvom asistenata pokušavao stvoriti – fabričku umetnost. Fabrika je za pet godina istinskog postojanja, od 1963. do 1968. godine bila otvorena najšarolikijem spektru ljudi dvadeset i četiri sata. Na tom su se mestu najdirektnije susretali i sudarali svetovi umetnosti, filma, muzike, poezije, biznisa i podzemlja.

Kao vrsni poznavalac i medijski manipulator, Vorhol je vrlo rano uočio ogroman potencijal pop i rock muzike. Potpomaganjem rock grupe The Velvet underground, Vorhol je izveo jedan od najvećih a najnepriznatijih uticaja na svet pop muzike.

Vorhol je još u ranim šezdesetim drugovao sa avangardnim muzičarima La Monteom Jangom i Marianom Zazelom. A s njima je svirao i Džon Kejl (John Cale jedan od članova osnivača Velvet underground). Vorhol je dobro poznavao Valtera de Mariju, konceptualnog umetnika koji je lupao bubnjeveu grupi koju su činili Lu Rid i Džon Kejl – rana inkarnacija Velveta – pod imenom The Primitives. Prema rečima Džerarda Melange, Vorhol je u jednom trenutku nameravao da osnuje sopstvenu rock grupu zajedno s Jangom, Zazelom, De Marijom i Pet Oldenburg, suprugom drugog poznatog pop art umetnika Klisa Oldenburga. Koliko god se to činilo neverovatnim, ipak je ostalo samo na ideji. Ali to pokazuje da je Vorhol bio u bliskoj vezi sa rockom. Od 1963. počeo je planirati multimedijalni šou uz učešće žive muzike, plesača, filmskih projekcija. Džerard Melanga upoznao je Vorhola sa Velvet underground. Prvi su ih put zajedno gledali 1965. u Cafe bizzare, gde je Melanga, obučen u crnu kožu, uz njihovu muziku izvodio ekstravagantni ples bičem. Vorholov mixed media show Neizbežna plastična eksplozija (The Exploding plastic inevitable) prvi put je izveden u Dom teatru 1966. godine. Ponekad bi i pet filmova bilo prikazivano simultano duž svih zidova i na tavanici, ponekad bi se članovi grupe V.U. obukli u belo, a filmovi su projektovani po njima.

Bilo je to vreme kada je cela ekipa koja se okupljala u Fabrici, naveče odlazila u sada čuveni klub Max’s Kanzas city. Nekoliko godina kasnije V.U. će snimiti čuveni živi dupči album upravo u ovo prostoru. Vorhol je tamo imao otvoren račun i plaćao je oko 3000 dolara mesečno. Debora Hari, kasnije čuvena pop zvezda (bend Blondie), tada šankerica u ovom klubu, jedina je rekla da je Vorholovo društvo bilo skup najčudnijih tipova, ali oni nikada nisu za sobom ostavljali tragove.

Sledeće dve godine V.U. proveli su u Fabrici gde su svakog dana održavali probe. Tu su i nastale gotovo sve kompozicije za njihov prvi album Velvet underground and Nico, produced by Andy Warhol. Za ovu ploču Vorhol je napravio omot – čuvenu Bananu – i tako uspeo da ostvari san svih pop art umetnika a to je da svoj rad prezentiraju stvarno masovno.

Momčilo Rajin

Svoje prve filmove snimio sam za nekoliko sati, uz pomoć samo jednog glumca koji je na ekranu radio jednu istu stvar – jeo, spavao i pušio. Radio sam to zbog toga što ljudi obično odlaze u bioskop samo zbog glavne zvezde i gutaju je očima, konačno eto im prilika da je gledaju do mile volje, bez obzira šta radila, da upju sve što žele.

Filmovi vam pokazuju kako neki ljudi postupaju i reaguju na druge ljude. Oni su poput socioloških ilustracija.

To su eksperimentalni filmovi. Tako ih zovem jer ne znam šta u stvari radim. Svi su moji filmovi arteficijalni, ali sve je u nekom smislu artefakt. Arteficijalno me fascinira, ono blešti i sija.

Scenario mi je dosadan. Mnogo je bolje kad ne znate šta će se dogoditi. Ne verujem da je zaplet važan. Film u kome dvoje ljudi razgovara možete da gledate stalno iznova i da se ne dosađujete. On vas uvuče, nešto vam promakne pa mu se vratite. Ali kada film ima zaplet, ne možete mu se iznova vraćati, jer već znate kraj... Svako je bogat i zanimljiv. Ljudi su u prošlosti sedeli kraj prozora i posmatrali ulicu, ili su sedeli na klupama u parku. Mogli su da tako sede satima i da im nije dosadno, mada se ništa posebno ne događa. Moja omiljena tema u filmovima je dva ili više sati posmatrati nešto što se dešava. Ja i dalje mislim da je lepo brinuti o ljudima, a holivudski filmovi ne brinu. Mi smo ljudi pop kulture. Prošetajte Univerzal studijom u Los Anđelesu, vrlo je teško reći šta je u njemu stvarno, spolja ili iznutra. To nisu pravi ljudi koji pokušavaju da nešto kažu, a mi jesmo stvarni ljudi i ne pokušavamo da išta kažemo. Ja naprosto volim sve ljude i verujem u sve stvari.

Endi Vorhol je najgori, ali najznačajniji i najuticajniji umetnik svog vremena. Mislim da filmovi postaju romani i sjajno je da ljudi poput Normana Majlera i Suzan Zontag sada rade i filmove. To je nova vrsta romana. Više niko neće čitati. Lakše je snimati filmove.

Endija sam upoznao 1964. prilikom posete SAD. On nas je predstavio njujorškoj andergraund i umetničkoj sceni i ostali smo u kontaktu sve do njegove smrti... Mislim da je omot koji je uradio za naš album Sticky fngers najoriginalniji, najseksepilniji i najuzbudljiviji od svih na kojima sam sarađivao.

Mick Jagger, the Rolling Stones

Salvador Dali je često pričao o svojoj ženi Gali. Mislim da je još uvek ludo voli i posle toliko godina. Preoteo je Polu Elijaru, velikom pesniku. Bila je to jedna od najvećih nadrealističnih romansi veka. Galini portreti su među najlepšim Dalijevim slikama. Ponekad se pitam šta bi slikao da se nije oženio Galom – i da mu se sat nije rastopio.

Vođe motociklističkih bandi su fantastični... to su moderni odmetnici. Čak ne znam ni šta rade... Šta oni stvarno rade?

Uživam u svetu, iz njega izvlačim velika zadovoljstva, ali nisam senzualan. Čuo sam kako izjavljuju da su moje slike taman toliko deo umetnosti koliko i odeća i automobili. Čini mi se da tako sve i počinje, a uskoro će sve moderne stvari biti iste. A to je tek početak, stvari će se poboljšavati dok sve ne postane korisno dekorativno. Biti u modi i biti uspešan po meni nije ništa loše. Jer za mene biti uspešan znači imati šta da radiš.

Sve je umetnost. Kad odete u muzej, kažu vam da je to umetnost – a na zidovima vise mali kvadrati. Jer, sve je umetnost i ništa nije umetnost. Zato i mislim da je sve lepo – ako je ono pravo.

Kad umrem, želeo bih da iza mene ništa ne ostane. Voleo bih da iščeznem. Ljudi ne bi rekli da sam umro, već da sam iščezao. Nikad nisam mogao da shvatim zašto, kada umrete, prosto ne nestanete a sve nastavi da teče kao i pre, ovog puta bez vas. Činilo mi se da bih voleo da na mom nadgrobnom spomeniku ništa ne piše. Ni ime ni epitaf. Ali, sada bih ipak voleo da na njemu stoji – opsena.

Endi Vorhol je neočekivano napustio svet nakon jedne rutinske operacije žuči. Izdahnuo je u snu, 22. februara 1987. godine. Ili je možda i to bila samo jedna od njegovih brojnih opsena kojima je obojio svoj nesvakidašnji život i umetnički pop art svet.

Ne verujem u smrt, zato što nikada nisi tu da bi znao kako se dešava.

Na kraju se, ipak, samo preselio u mit koji je sopstvenim životom i delom stvorio za sebe i sve one koji veruju u magiju njegove pop art opsene.

By Dragan Uzelac