ATOMSKO SKLONIŠTE - early years

 

ATOMSKO SKLONIŠTE - early years

Atomska trilogija (1977.- 1980.)

    Kada je u istarskom gradu Puli, sredinom sedamdesetih godina prošlog veka, pesnik Boško Obradović ponudio fasciklu sa svojim tekstovima nekolicini iskusnih rock muzičara lokalne scene, napravljen je istorijski dogovor o njihovom zajedničkom radu. Bilo je to ostvarenje dugogodišnjih snova društveno angažovanog pesnika Obradovića o osnivanju rock benda koji bi stvarao muziku na njegove provokativne, antiratne i prilično kataklizmične tekstove.

    Kako to istorija jugoslovenskog rock and rolla beleži, dana 26. avgusta 1977. godine osnovana je rock grupa  Atomsko sklonište, u sledećoj postavi: Bruno Langer – bas gitara i vokal, Serđo Blažić – vokal, Dragan Gužvan – gitara, Eduard Kancelar – klavijature, Saša Dadić – bubnjevi i Rudolf Grum, prateći vokali. Nakon uvežbavanja benda, niza svirki i uspeha na nekim od tadašnjih prestižnih festivala, Atomci snimaju svoj prvi, jedan u nizu antologijskih albuma osobenog muzičkog izraza i angažovane tematike – Ne cvikaj generacijo(1977.), obojen čvrstim, hard rock zvukom i uznemiravajućim, veoma kritičkim i oporim tekstovima pomenutog Boška Obradovića ( bila je to saradnja koja će obeležiti njihove rane godine, briljantni deo karijere čiju priču zaokružuje živi album – Atomska trilogija(1980.), snimljen leta 1980. u Puli.       

Čovjek je danas sve prazniji u duši

i planetu Zemlju polagano ruši,

od rata do rata, od vrata do vrata,

prestaju da budu mamai tata...

Uz cvijeće mlado raste crna droga

i tko još tvrdi da ima Boga,

od rata do rata, od vrata do vrata,

prestaju da budu mama i tata

Ostaće nam samo te betonske ruke

i mrtvo more bez valova i luke

od rata do rata, od vrata do vrata,

prestaju da budu i mama i tata

 

Ne cvikaj generacijo

    Stihovi Boška Obradovića, uz setni zvuk prefinjene, dirljivo melodične gitarske deonice i magiju kancelarskih klavijatura otvara močni prvenac borbenih Atomaca. Na put kreće apokaliptična Ne cvikaj generacijo, uz predivne gitarske blue prelive briljantnog Gužvana i vokal Serđa Blažića, jedan od zaštitnih znakova ranih Atomaca. Nećemo valjda biti mi ta nesretna generacija, nad kojom će se izvršiti velika poslednja racija, odzvanjaju uz prateći hor zloslutni stihovi o mogućoj kataklizmi čovečanstva unutar Trećeg svetskog rata. Tutnjeći Langerov bas otvara hard rock komad  Tko će tad na zgarištu reći, gradeći moćnim zvukom Kancelarovih klavijatura i impresivnim, promuklim Blažićevim vokalom turbulentnu ljubavnu temu, moderne, urbane neuroze i haosa koji preti da se sve pretvori u zgarište. Fantastični Gužvanov lirski zvuk gitare uvodi album u iskrenu i sarkastičnu priču Serđa Blažića o turobnoj dijagnozi, bolnoj spoznaji o kanceru koji ga tiho i podmuklo razara i vodi ka sigurnoj smrti (nažalost, priča je bila više nego istinita, pošto je Serđo preminuo desetak godina kasnije, januara 1987. godine). Iako pevam o ljudima, napustila me sreća, u cvatu civilizacije dvadesetog stoljeća, rezignirano saopštava Serđo u Saznao sam dijagnozu i setno konstatuje:  Umesto neutronske bombe, mogli ste pronaći lijek, da proživim svoj vijek, nošen talasom energije čvrste ritam sekcije i razigranih (a la Purple) hard rock klavijatura. Setno i moćno, društveno angažovano, samosvesno i obojeno ciničnom spoznajom o licemerju i odsustvu bilo kakve empatije u samoživom, tehnokratskom društvu progresa i svetle budućnosti. Umro je najveći mrav u formi basne secira bezdušnost sveta, uz dominantnog Gužvana i njegove elegične solaže, te uznemiravajuće naglašenu i ustreptalu hard rock sekciju. Sugestivni Blažić ironičnim tonom elegantno boji album i ispunjava atmosferu jezivom nelagodom. Čvrsti zvuk usamljenih i tragičnih mornara, Pomorac sam majko, energično plovi snažnim ritmovima na talasima uzburkanih klavijatura, ulazeći bas linijom u svet Poslednjeg leta boinga 707, svet tame koji se naglo uzdiže predivnim stihovima i ustreptalošću harmonije: Neću više da strahujem za tebe, hoću da budeš na zemlji, stjuardesa cvjetnih polja i zelenih livada bez ograda, hoću da zajedno sa mnom mašeš pticama u letu. Setna ljubavna lirika pretapa se sa uznemiravajućim tonovima Atomaca, na ivici kontrasta i nade da se svet može spasiti lepotom, ljudskošću, ljubavlju i saosećanjem. Međuigra hard rock gitare i klavijatura veoma moćno naglašava mešavinu turobnog i iščekujućeg, čudesne Atomic shelter atmosfere na ivici moderne tehnološko- materijalističke apokalipse. Jeza sete i angažovane poetike boje tamnim tonovima gotovo ceo album, uzlećući na momente hard rock dinamikom ka svetlosti. Furiozna Otmica naše ljubavi upravo grmi i uzleće na pomenuti način, dajući dozu vedrine i poleta čitavom projektu Boška Obradovića i ranih Atomaca. Oporost cinizma struji između redova i tvori kostur atmosfere uzavrelog i čvrstog atomskog rock and rolla – divljeg, energičnog i oštrog, onakvog kakav je i krenuo davnih pedesetih u misiju osvajanja sveta lepotom. Kinematograf našeg detinjstva grmi u starom dobrom straight rock ritmu, poskakuje, uranja u teatarske pasaže i manirom gradskih mangupa osvaja pažnju slušaoca, rock and roll u svom neposrednom, izvorno urbanom maniru, na ivici heavy uzleta i gromoglasnosti, sjajnih prelaza, dinamike i neusiljenih solo deonica. Odjavna špica uz Nek vam je sa srećom u turobnom stilu zatvara ovo više nego uzbudljivo debi štivo pulskog benda. Neuroze i alkohol, rađaju debile, i ako su im majke ljepotice bile peva na kraju sa mnogo gorčine Serđo Blažić, dok Dragan Gužvan oporošću boji atmosferu odmerenom solo deonicom. Iznikao iz duha šezdesetih – buntovnih i osvešćenih, pomalo naivnih i setnih, prvi album Atomskog skloništa inicirao je zvuk i tematiku koji će obojiti njihove rane radove, njihovu apokaliptičnu i uznemiravajuću hard rock trilogiju, energični rock and roll setnih pomoraca. Koncertna aktivnost pojačaće njihovu magiju, magiju sviračkog umeća, inspirativnosti, beskompromisnosti i provokativne tematike, duha koji se na neki način uklapa sa tadašnjim svetskim trendom punk pobune, na sebi svojstven, angažovan antiratni i humani način.

Kao da smo se zaželjeli dinosaurusa i visoke paprati,

kao da ne znamo da na pepelu neće nicati cvjet,

kao da svi želimo postati astronauti

i pobjeći u neki drugi svijet,

kakve se sve ludosti ne vrzmaju u ljudskoj glavi

i kako sad stoje stvariljudski rod neće da se proslavi

kao da smo se zasitili prijateljstva i nježnih ljubavi

kao da smo zaboravili da na proplanku čeka cvijet

kao da ne znamo više da uživamo u ljepoti

kojom se okitio ovaj naš svijet

 

Infarkt paklenih vozača

    Stihovi Boška Obradovića i Djevojko s kraja dvadesetog stoljeća, furiozni, prašteći, gotovo heavy rock and roll uvode nas u Infarkt (1978.), novu priču i album Atomskog skloništa. Snažnim zeppelinovskim, hard rock riffom i u stilu naslova – Infarkt, pesma grmi i izranja iz dubina skloništa, upozoravajući na mogućnost zagađenja ljudskog srca, na ljudski nemar i sulude igre, bezdušnost i okamenjenost emocija. Novi klavijaturista benda – Paul Bilandžić, nastavlja tamo gde je moćni Kancelar stao, natapajući zvuk Atomaca melanholijom i prepoznatljivim, dinamičnim koloritima – između carstva senki, snoviđenja i zaslepljujuće svetlosti, prepunih kontrastima. Rađaju se nova deca čisti je atomski rock and roll udar, tako moćan, veličanstven u dinamici i lepoti izraza, ironiji koja provejava između redova: Rađaju se nova deca u prašini ludog svijeta, zaboravljen je miris cvijeća, zaboravljene su dobre knjige, a roditelji preneli na decu velike i strašne brige. Vizionarski umešno Atomci najavljuju sva zla koja nas upravo sustižu svih ovih godina, aludirajući pre svega na ljudsku savest i svest, odsustvo brige za potomstvo i njihovu budućnost, bezosećajnost, licemerje, izopačen sistem  vrednosti i nehumanost društva. Briljantno, u najboljem maniru rock and rolla odsvirana Rađaju se nova decaosvaja na prvi dodir i zauvek ostaje u srcu, kao jedan od koncertnih favorita sa ovog izvrsnog albuma. Naredna, manje inspirativna i pomalo neubedljiva Zvao sam i miliciju nestaje u furioznom gitarskom i ritmičkom uzletu hard rock atomskog udara  Devojke br. 8, jedne od besmrtnih ljubavnih i sanjarskih numera atomskih rokera iz Pule – do kosti ogoljena i rock and roll neizveštačena, vitalna, energična i u koncertnom stilu strasno odsvirana, ona uzbuđenje podiže do nivoa usijanja i mami uzdah, želju za ponovnim slušanjem. Odmah za njom nastupaju drumski ratnici - Pakleni vozači, još jedan koncertni hard rock favorit – reska, jetka, sa ogromnom unutrašnjom snagom i rock energijom, beskompromisna, razigrana nadmetanjem gitare i klavijatura i strasno otpevana u najboljem maniru genijalnog Serđa Blažića, čoveka koji je saznao dijagnozu i spoznao tajnu besmrtnosti, otišavši zauvek sa osmehom i jednakom količine vedrine i energije. Upravo on dominira u prelepoj baladi (sa dosta ironičnih tonova) - Bez kaputa, lebdeći na akordima dirljive Gužvanove gitare. Cinična u komentarima, opora, čudesno vedra i neodoljiva – puna atomskih kontrasta i melodičnosti koja dira dušu,  Bez kaputa plovi smirujućim pomorskim tokovima neobičnih mornara. Energetski šok i nagli prelaz ka sirovosti donosi još jedna manje inspirativna, ali jednako žestoka numera - Vrijeme se ne vraća, sa odblescima ironije, nostalgije i patetike, naglašena heavy gitarskom solažom i brutalnim ritmom. Za sam kraj je ostavljena jezivo uznemirujuća i zatamnjena Oni što dolaze za nama, u standardnom atomskom hard rock maniru, sa znacima nadolazeće apokalipse u zvuku, sa znacima beznađa, sumornosti i neljudske atmosfere. Još jedna plovidba sa mornarima na pučini života, ogorčenima u weltschmertz ozračju kasnog romantizma. bio je to još jedan autentičan album Atomaca, jedinstvena životna priča i vizija sveta, spolja mračna i sumorna, a iznutra osvetljena znacima emotivne oluje, otpora i ironije, koja ne dopušta potonuće i jača borbeni duh za neki bolji, duhovnom renesansom restaurirani svet. Sa cvetom na proplanku života i mnogo, mnogo više duše i empatije.

 

U vremenu kompleksaša i titulaša

    Treći u nizu kultne atomske trilogije pojavljuje se briljantni U vremenu horoskopa (1980.) i najavljuje povratak čizme nacizma koja opet gazi po ljudima. Žestoka socijalna kritika jednog degenerisanog sistema – samoupravnog socijalizma i njegovih karijerista i čednih gradskih lica, album je bio jedan od najjačih političkih udara na ovim našim nesretnim prostorima, proistekao iz rock and roll miljea – uglavnom mlitavog, hedonističkog i nezainteresovanog za socijalnu satiru ili bilo kakva društvena dešavanja. A problema je oduvek bilo na pretek (osim za nojeve), kao i danas, uglavnom (45 godina kasnije kao da se ništa nije promenilo, barem ne na bolje).

U bijelini sobe bolesnik sanja sutrašnju operaciju,

na sastanku govornik iznosi program za novu akciju,

žene iz susjedstva negde predveče spominju emancipaciju,

narkomani u diskaću saznaju za posleponoćnu raciju,

ti kasniš kao i uvijek,

a ja čekam jer ne želim da te izgubim

Sa prozora starogradnje violinista po ulici prosipa varijaciju

starica je na tržnici izložila poslednju cvijetnu kreaciju,

jučer je objavljeno da su svi prisutni osudili

tržišnu separaciju,

danas, na drugoj strani,

kako ta nova bomba izaziva neslućenu radijaciju...

Ti kasniš kao i uvijek, a ja čekam jer ne želim da te izgubim

   Novi karijerista udara u samu srž jednog propalog kvazi humanog društva, svega onoga čije posledice još uvek i dan-danas trpimo i propadamo (bez stila i ljudskosti) sa duhom  štetočina i junaka karijerizma bez skrupula i moralnih vrednosti, spremnih na sve a sposobnih za ništa. Lepote samoupravnog socijalizma i sve njegove blistave gadosti isplivavaju kroz uzavrele stihove Atomaca i dinamični rock and roll – težak, brutalan i gorko ironičan. Da li je dozvoljeno razgledanje vašeg vrta kipti od cinizma i brutalnosti, nošena na krilima predivne atomske akustike i Gužvanovih lirskih solaža. 

 

Prošetam tako slučajno uz vaš raskošni vrt,

mrko me zagleda onaj ružni hrt,

i kao u literaturi iz slavnih habsburških dana

sunce se lagano prikrada između negovanih grana

Usred te puste i nepotrebne raskoši

primećujem da gajite svinje i kokoši

    Iz vokala Serđa Blažića izbija nemilosrdni, lagodni sarkazam, dok opisuje svet novopečenih crvenih buržuja (danas zvanih tajkuni) i divi se vrednostima i uspesima novih narodnih heroja.

Prošetam tako slučajno uz vaš raskošni vrt,

i sada mi je jasan vaš životni put,

kao u literaturi iz slavnih habsburških dana

lada se vaša kći u sjeni negovanih grana

    Na kraju sarkastičnog atomskog remek-dela dolazi predivna, emotivna i zavodljiva Gužvanova solaža, na talasima akustike, oduzimajući tekstu i atmosferi pesme brutalnu dozu gorčine i oporosti jedinstvenom melodijskom linijom. Tenziju albuma ponovo podižu Čedna gradska lica, posvećena titulašima i kompleksašima zemlje Dembelije (samo za odabrane i podobne).

Dok jurite za lovom, čedna gradska lica,

pokraj vas će umrijeti poslednja jata ptica

    Rokerski buntovna i osvešćena ona udara po temeljima jednog rigidnog i izopačenog društva, kao i pojedincima ogrezlim u pohlepi, licemerju i demagogiji, pred čijim zlom nestaju priroda i čovek, čitav jedan svet. Brutalni atomski niz ovog albuma kulminira u naslovnoj U vremenu horoskopa, zloslutnoj i kritički intoniranoj atomskoj viziji propasti sveta. Jezivo dobra i senzualna, sa Gužvanom u najboljem izdanju, ona odzvanja u ljudskoj duši kao vapaj, eho gorčine i nemoći čoveka da se izbori sa zlom koje ga je snašlo.

U vremenu transplantata i uspešnih dijaliza

novi bubreg bi poželjela i čudesna Mona Liza,

jer čovjek se obhrvao

bar po nekoj ružnoj smrti

i još uvijek hvala Bogu na planeti on se vrti

    Blues prizvuk sete sve vreme odzvanja akordnom strukturom borbenih mornara, spajajući ih sa duhom tradicije i nekadašnjeg sveta iz kojeg crpi snagu za nove izazove. Energični, sirovi i nepotkupivi, oni ne odustaju od bazičnog rock zvuka, ubrzanog i osnaženog novom i nemilosrdnom tehnokratskom civilizacijom, užurbanom u pohlepi i iluzornim ciljevima bez duše, smisla i humanosti. Ređaju se potom Želja za željom, Nešto nam holivudski reci, Čuvaj se čistunaca i Generacija sretnika, obojene takođe kritičkim tonovima i raspoznatljivom dozom ironičnog hard rock zvuka Atomaca. Društvo izobilja, čistunaca i ljudi bez mana defilira svetom gorčine, bunta i sarkazma čupavih pulskih otpadnika i usamljenih marginalaca, odbačenih i skrajnutih da ne remete idilu i sklad jednog društva zasnovanog na lažima i nehumanosti. Priču ranih Atomaca zaokružuje još jedna zloslutna i ironična stvar - Gazi opet čizma.

 U svijetu u kom te volim

gazi opet čizma

uskrsle sablasti neonacizma

    Gotovo pola veka kasnije ta ista čizma ponovo gazi ovim našim sluđenim svetom i sirotinjskim carstvom – od Balkana do Ukrajine, od Avganistana i Sirije, preko Egipta i Libije do nekog novog  jebenog žarišta krize, izmišljenog u svrhu zgrtanja profita u džepove nekolicine odabranih i podobnih sretnika, koji kroz čitavu istoriju (menjajući samo formu) vladaju svetom na nesreći svih nas nepodobnih i suviše normalnih ljudi.

    Grupa Atomsko sklonište možda nije bila skupina vrhunskih muzičara, vrhunskih znalaca i perfekcionista, tehničara i umetnika za sva vremena, ali je imala upravo ono što rock and roll čini najjednostavnijom, najdobronamernijom i najvitalnijom stvari na svetu – imala je dobri duh vedrine, neposrednosti, energičnosti i empatije, naivne dečije razigranosti i čistote srca. Sve ono što u svetu ozbiljnih i vrednih ljudi nikada nećete moći sresti, čak ni u snovima koji se stalno vrte samo oko profita i bogatstva koje se meri kvadratima, zapreminama i brojem ništica na bankovnom frit-frit računu milijunaša.

    Oduvek sam voleo Atomce i njihov energični rock and roll duh. Zašto? Njihova muzika jedini je mogući odgovor.

 

By Dragan Uzelac