Dragan Uzelac

CAMILLE PISSARRO - Maestro razigrane svetlosti bulevara

Kamij Pisaro (Camille Pissarro; 10. jul 1830.—13. novembar 1903.) je bio francuski impresionista. Rođen na Antilima, jedan je od učesnika prve izložbe impresionista u Parizu 1874. U kasnoj fazi opredelio se za poentilizam Seraa i Sinjaka.

Kamij Pisaro rodio se 1830. godine na Devičanskim ostrvima u Karipskom moru. Njegova porodica je imala jednu galanterijsku prodavnicu i živela je na gornjem spratu u prostranom apartmanu sa pogledom na glavnu ulicu. U malom pristanišnom gradu Šarlote Amelije bilo je jako uzbudljivo i tu su dolazili brodovi koji su donosili robu. Grad je imao status „slobodnog pristaništa“ i u njega su ulazili brodovi koji su saobraćali i prevozili robu između Amerike, Evrope i Afrike.. Sa svojom porodicom Kamij je govorio francuski dok je sa domorodim crnačkim stanovništvom govorio španski ili engleski. Sa dvanaest godina roditelji su ga poslali u internatsku školu u Pariz. Direktor škole je zapazio talenat mladog Kamija i savetovao mu je da u tropskim krajevima gde je živeo slika palme i Kamij kada je otišao kući poslušao je njegov savet. Tako on kada se 1874. godine vratio kući na ostrvo sve svoje slobodno vreme koristi za slikanje ne samo palmi već i drugog egzotičnog bilja kao i događaja iz života oko njega. Svugde sa sobom nosi svoj blok za skiciranje i u ovim crtežima nalazimo njegovu narav iskrenog i jednostavnog posmatrača. U pristaništu slika brodove koji dolaze i život oko njih. Kako nije našao na razumevanje kod svojih roditelja za svoj interes on odlučuje da pobegne od kuće.

Kamij je sa svoje 23 godine osetio prvi put slast slobode koju je neočekivano stekao. On pravi celo vreme skice, slika akvarelom, pravi crteže u olovci i tušu i svoja dela potpisuje na španskom jeziku sa Pizzarro. Godine 1852. su se njegovi roditelji pomirili sa njegovim ambicijama, on se vraća kući da bi otputovao na studije umetnosti u Pariz. Godine 1855. Kamij Pisaro je boravio u Francuskoj. Srećom u vreme njegova dolaska, dogodio se događaj pod nazivom Svetski sajam, važan Universelle Expos koji se bavio umetnošću. Na sajmu je upoznao Corota i divio se njegovim radovima. Na savet Corota, Pissarro je ubrzo počeo crtati i slikati u malim selima i blizini Pariza, niz reke Senu, Oise, ali i Marne. Pissaro je studirao na Académie Suisse i imao je prijatelje poput Clauda Moneta, Paula Cezannea i neke buduće članove grupe impresionista. 1860-ih, istaknuti kritičar po imenu Emile Zola pohvalio je njegove uverljive realističke krajolike.

Na predavanjima akademskih učitelja Pisaro nije nalazio inspiraciju i interesovao se za umetničke pravce koji nisu bili primani od strane široke javnosti. U njihovim delima je počeo da nalazi sličnosti sa svojim ubeđenjima i načinom posmatranja. On je svaku stranu predložka verno beležio i interesovao se za svetlo i svetlosne uslove i shvatao ga je kao neodeljiv deo predmeta koji osvetljava. Većina stručnjaka nije razumevala značaj ovog doba i promena koja su ova dela delila i razdvajala od klasike - zastupnici stare škole slikarstva i slikarskih tehnika su novi način slikanja smatrali greškama od strane slikara. Nalaženje vlastitog stila je za mladog slikara bilo jako složeno. Nagla promena je nastala kada je susreo Kloda Monea i Pola Sezana i zahvaljujući njima nalazi mnoga poznanstva koja su u njegovo delo uneli nove podsticaje i novi izgled. Tokom francusko-pruskog rata 1870. godine, Pissarro, danske nacionalnosti, nakon kratkog boravka u Bretanji, utočište će potražiti u Londonu. Iza sebe će u Louveciennesu ostaviti sve svoje slike, kao i one koje mu je Monet ostavio na kauču. Pruska vojska će koristiti Pisarove slike kao daske za rezanje mesa i većina njih će biti uništena. Na rubovima reke Temze Pissarro će otkriti delo Johna Constablea, Josepha MW Turnera i Richarda Boningtona. Nakon rata ponovno se naseljava u Pontoiseu, gde će ostati sledećih deset godina.

U svojim kasnim radovima Pissarro će svojim umetničkim pogledima dodeliti zanimanje koje su dotad iskazali samo Monet i Caillebotte. Iznajmljuje sobe u Parizu, Rouenu, Dieppeu i Le Havreu iz kojih slika dinamičke perspektive bulevara, mesta, reka i mostova. Tu će nastati njegova čudesna tehnika razigrane svetlosti kojom se tako vešto poigravao dajući neobičnu dinamiku i životnost slikama velegradske svakodnevnice, dinamici bulevarske užurbanosti i vreve, karakteristične lirske momente, ugođaje koji svojom impresionističkom notom plene pažnju posmatrača i stvaraju mnoštvo asocijativnih mogućnosti u njegovom oku. Gotovo svaki pokret Pisarovog kista oživljava jedan novi suptilni momenat, natopljen sokovima jednog manje užurbanog ali opet, u duhovnom smislu, tako retko kreativnog i dinamičnog vremena umetničkih nadahnuća mnoštva izuzetnih pojedinaca čiji odblesci i dan danas uzbudljivo trepere i reflektuju duh jednog nestvarnog trenutka čudesnih unutarnjih promena u svesti i pogledu čoveka na raskršću epoha. Što se tiče Moneta, on crta alternative i ponavljanja kako bi popravio različita svetla. Trebali bi videti u ovoj novoj evoluciji, delom zbog bolesti njegovih očiju i želje da zadovolji svoje sadašnje brojne kupce, Pissarrovu socijalnu i progresijsku viziju, u kojoj se ono što ružno izgleda u industrijskom razvoju s obzirom na uspostavljeni poredak može paradoksalno činiti lepim. U tim se pogledima na grad ponovo može videti njegova sposobnost za sastav prostora, s glavnim perspektivama koje su naglašene cirkulacijom i uokvirene zgradama i uličicama drveća, dok se čitav okoliš kupao u skladnom gradskom svetlu.

Oneraspoloženi sa oštrom kritikom oficijalnih izložbi 1874. godine Pisaro i Mone organizovali su nezavisne izložbe na kojima su kasnije učestvovali mnogi avangardni umetnici Renoar, Sisle, Dega, Sezan i drugi. Nakon prve izložbe su se susreli sa oštrim kritikama i prvi put je uveden pojam impresionizma kao uvredljivi naziv za sliku a zatim i pravac čiji pripadnici su se teško doživeli priznanja za njihovog života. Za impresioniste ne postoji senka koja nema svetlo i crna boja ne postoji u platnu, senka se definiše čistim bojama. Impresionizam polazi od etape u kojoj se traže motivi koji su bogati svetlosnim efektima (rani Mane, Mone). Impresioniste ne zanima predmet sam po sebi, već svetlost i svetlost nezavisna od fundamentalne boje predmeta te je nezavisna i tekstura tkiva materijala. Impresionizam se zanima za svetlost koja predmet obavija i oblik se povezuje sa atmosferom i eliminiše crtež iz slike i time i oštre konture detalja. Kod realizma postoji svetlost i senka koja je na predmetu, međutim kod impresionista se i senka smatra svetlom. Cilj impresionizma bio je stvaranje iluzije izgleda prirode, gde sve, pa čak i prolazni efekat svetlosti može biti predstavljen. Prikazivanje atmosfere i predstavljanje subjektivne impresije preko duhovnog podsticaja, određuju stilistički karakter ovog pravca. Senke su slikane hladnim, a osvetljene površine toplim bojama, čime je stvoren radikalni prekid sa klasičnim slikarstvom. Impresionisti oslobađaju materiju težine i čvrstine, i transformišu energiju čiste svetlosti u razigrane vesele i senzualne pokrete boja. Esencijalni kriterijum ovog umetničkog pravca se sastoji u prikazivanju predmeta i prirode preko kolorističke analize svetlosti. Forma se menja pod uticajem svetlosti, rastapa, tako da je slika kod Monea došla do granice apstrakcije. Tako imamo čitave cikluse slika sa istim motivom slikanih u različitim fazama dana: Ruanska katedrala, Lokvanji, Plastovi, Stanica Sen Lazar.

Pisaro se obreo u središtu impresionističkog pokreta. Mone, Renoar, Sisli i Pisaro rade na obalama Sene, pokušavajuci da naslikaju impresiju svetlosti i providnost atmosfere i vode bez gradacija svetlo-tamnog, izbegavajući crnu boju, izbegavaju emociju i romantična nadahnuća. Poznati francuski pisac Emil Zola je slikovito opisao nastanak i karakteristike ovog umetničkog pravca: Nama treba sunca, slobodnog vazduha, jedno svetlo i mlado slikarstvo. Pustite sunce neka uđe i slikajte stvari onako kako izgledaju u punoj svetlosti dana. Na sedmoj izložbi impresionista, 1882. godine, Pisaro je izložio niz slika sa temom seljaka, koje su izazvale oduševljenje kod kritičara i pisca J. K. Uismansa. I Dega je bio zadivljen Pisaroovim seljacima. Kamij Pisaro je eksperimantisao sa teorijom svetla i studirao je uticaj svetla, klime i godišnjih doba, donosio nove tehnike u umetnosti. Svoja saznanja je spojio u novi stil koji je ostao kao samostalan stil u impresionizmu. Bio je jako priznat i kao učitelj i postao je središte grupe slikara Renoara, Monea, Degaa, kao i Sezana koji su ga respektovali i cenili njegovo slikarstvo i obraćali mu se kada bi tražili izvor za inspiraciju.

Doprinos Pissarra impresionizmu je presudan, njegovim radom i umetnošću koja je jedan od najreprezentativnijih i najbriljantnijih impresionističkih izraza, kao i uticajem koji je imao na ostale impresioniste. Kao i drugi slikari svoga vremena, Camille Pissaro postao je entuzijastični anarhista. Napravio je tako snažan uticaj na buržoasko francusko društvo svojom zbirkom anarhističkih crteža u Turpitudes Sociales 1889. godine. Dvoje njegovih učenika prepoznalo je do kraja života važnost koju je Pissarrovo učenje imalo za njihovu umetnost: Cezanne, kojem je pomogao da se jasnije slika na impresionistički način i da oblikuje boje pomoću boja i Gauguin, kod kojeg je nadzirao rana dela. Cezanne, koji bi se ponekad predstavio Pissarrovim učenikom, uvek će zadržati iskrenu naklonost prema Pissarru kojeg je nazvao poniznim i kolosalnim Pissarom i za koga će reći Bio je poput mog oca. Bio je čovek i neko poput Boga. Camille Pissarro postepeno je napustio neo-impresionizam 1890. godine i preferirao stil koji mu je bolje omogućio da uhvati svoje osećanje prirode, zadržavajući pritom čistoću i lakoću boje koja je stečena tokom Camilleove divizionističke faze (sa pojavom poentilizma u Francuskoj, u Italiji se rađa još jedna nova tehnika kao odgovor na impresionizam. Rascepkani divisi, potezi slikarske četkice bili su zaslužni za ime novog slikarskog pravca – divizionizma. Divizionisti su ređali tanke linije pigmenta sve dok ne postignu teksturu prefinjenih nanosa boje). Tokom poslednjih godina svog postojanja, Camille je delio vreme između Le Havre, Rouena, Pariza, a takođe i svoje prebivalište u Eragnyju. Naslikao je nekoliko obrazaca različitih elemenata grada s različitim vremenskim uticajima i svetlošću, označavajući animacijom trenutni grad. Mnogo njegovih slika smatra se najboljima i to je prigodno završilo njegovu dugu, ali sadržajnu karijeru.

Iako je bio ključna figura u modernom francuskom slikarstvu i odgovoran za neke od najvećih modernih slika, Pissarro je uvek sumnjao u vlastite umetničke sposobnosti i nikada se nije sasvim ustalio u stilu s kojim mu je bilo potpuno ugodno. Napredovao je od mračnih pejzaža, do svetlijeg impresionizma, igrao se nakratko s neo-impresionizmom (nakon susreta s Georgesom Seuratom), a zatim se vratio impresionizmu. Često je birao visoke vidikovce, slikajući gradski krajolik na primer s gornjeg prozora. Njegova je paleta razvila bledi ton, a najviše je voleo zelene i plave nijanse. Značajna dela iz njegovog kasnijeg razdoblja uključuju: Autoportret (1873), The Washerwoman (1880), Mlada seljačka devojka koja nosi kapu (1881), Pastir (1881),Crkva svetog Jacquesa u Dieppeu (1901) i Crveni krovovi (1877.).

1893. godine, kada je Pissarro imao 61 godinu, Durand-Ruel organizovao je izvanredno uspešnu izložbu sa 46 njegovih dela. To i njegov sve veći ugled jednog od najvećih modernih umetnika napokon su mu pružili finansijsku i umetničku sigurnost za kojom je tragao. Nažalost, već je bolovao od hronične infekcije očiju koja ga je u velikoj meri sprečila da slika na otvorenom. Zbog toga je bio prisiljen pribeći slikanju krajolika iznutra. U 1893. i ponovo 1897. rezervisao je hotelske sobe u Parizu iz kojih je naslikao 24 urbana pejzaža grada u različito doba dana i u različitim vremenskim uvetima. Primeri uključuju Boulevard Montmartre, kišno vreme, poslepodne (1897)., i Boulevard Montmartre Night (1897.). Osim toga, tokom 1890-ih dovršio je niz pogleda na reku oko Rouena, kao i brojna dela u okolini Dieppea, Eragnyja, Le Havre i Pariza. Nastavio je raditi u svom ateljeu, sve do svoje smrti 1903. od trovanja krvi, živeći dovoljno dugo da je bio svedok početka slave i uticaja impresionista širom sveta. Preživela ga je jedna kćerka, Jeanne Pissarro, a kroz nju će se roditi generacija drugih umetnika - Lelia Pissarro, Henri Bonin-Pissarro i Claude Bonin-Pissarro.

U 74. godini konačno je doživeo uvažavanja koje ga je celoga života izbegavalo i njegove slike se prodaju na aukcijama po većim cenama, a nova generacija ga voli i prihvata. On nikada nije izgubio sposobnost da zadrži oduševljenje i ljubav prema prirodi, kao i sposobnost da zahvati život na platnu sa jasnoćom i nezaboravnom ljupkošću. Tokom 50-godišnje karijere stvorio je više od 3000 slika u ulju, temperi, pastelima, akvarelima i gvašima, kao i nekoliko stotina likovnih otisaka. Nadalje, ne samo da je značajno pridoneo teoriji impresionizma, već je i bio glavni organizator unutar grupe i uspeo je ostati u prijateljskim odnosima s teškim ličnostima poput Degasa, Cezanne i Gaugina. Aktivni i produktivni slikar, Kamij Pizaro je umro od sepse 1903.godine u Avru u Francuskoj.

By Dragan Uzelac