AKI KAURISMAKI: UNAJMIO SAM PLAĆENOG UBICU (1990.)

AKI KAURISMAKI: UNAJMIO SAM PLAĆENOG UBICU (1990.)

 

    Aki Kaurismaki predstavlja kultnu figuru moderne Finske kinematografije i evropskog filma, velikana autorskog filma trajno ukorenjenog unutar beskompromisnog sveta andergraunda. Njegov originalni stil, socijalna tematika, rokenrol energija obojena setom i retro nijansama (po snazi i beskompromisnosti uporediva samo sa još jednim osobenjakom i buntovnikom s razlogom – Džimom Džarmušom) ostaju svetionikom u tami moderne evropske kinematografije posustale u svoj nekadašnjoj avangardnoj noti i ulozi unutar sveta filma. Kaurismäki je kultni autor i favorit mlađih filmofila, sklonih književnosti, ali i modelima pop-kulture, američkoga B-filma i rock-muzike (retro stila i jedinstvenog dizajna karakterističnih kontrastnih tonova i boja).  Jedno od njegovih najimpresivnijih ostvarenja(iz možda najoriginalnije i najkreativnije faze stvaralaštva, koja traje od početka osamdesetih godina 20. veka) jeste film Unajmio sam plaćenog ubicu (1990.), koji nastavlja Kaurismakijevu preokupaciju motivom usamljenih antijunaka, napuštenih od sreće, koji se nakon bezuspešnih pokušaja integracije u kruto, hijerarhijski ustrojeno društvo počinju ponašati radikalno.

   Aki Kaurismaki, mlađi od dvojice braće filmofila (Mika je također filmski reditelj, scenarista i producent), pojavio se poput meteora u sazvežđu svetskog art-filma, da bi postojano na njemu sjajio već nekoliko decenija. Poštar, perač suđa, glumac-samouk - razvojni je put njegove jedinstvene, kreativne ličnosti na počecima. Usput, gledao je filmove gdegod je stigao - u bioskopima, kinoteci, raznim filmskim amaterskim klubovima, na televiziji. Posebnosti rediteljskog stila Kaurismakija čine autorom izvorne vokacije. U njega su često prisutni citati i reference (iz) pojedinih filmova, svesno filmofilski konstruisana atmosfera prikaza života koji sliči filmu. Njegov je odnos prema likovima suptilno složen. S jedne strane empatijski, a s druge ironični, ali nikada hladan ni distanciran. Kaurismakijevi su filmovi obojeni mešavinom nordijske sete i prigušene apsurdne crnostripovske komike. Sklonost profinjenom minimalizmu čini ih filmofilski primamljivim svakome ko je mentalno i emotivno odrastao uz knjige te sedmu umetnost filma, ali i onu osmu, stripa. Žanrovska eklektičnost i radikalnost Kaurismakija spaja s Jimom Jarmuschem, koji, primera radi, jednu epizodu svog omnibusa Noć na zemlji snima u Helsinkiju s omiljenim Kaurismakijevim glumcem Mattijem Pellonpaom. Osim Pellonpae, i glumica Kati Outinen čini lik prepoznatljiva Kaurismäkijeva sveta. Jednako tako, stalni snimatelj Timo Salminen daje vizuelni identitet Kaurismakijevom filmskom svetu autsajderskih likova. Minimalizam kao samosvojni autorov rediteljski stil, pak, sretno slaže spomenute deliće u celinu. Iskrena emotivnost nešto je što Kaurismäki crpi iz bogate književne tradicije.

    Nakon 15 godina predanog rada u uredu, činovnik Henri(Anri) B. – još jedan čudesni kaurismakijevski antijunak, tragičar unutar filma Unajmio sam plaćenog ubicu, dobija otkaz, postajući na taj način samo još jedan gubitnik u svetu jurnjave za profitom gde se ne biraju sredstva za ostvarenje cilja. Usamljen i očajan on pada u još dublje beznađe i odlučuje se na samoubistvo... Pošto ne uspeva da sam sebi oduzme život (posle niza alanfordovsko-kaurismakijevskih tragikomičnih pokušaja) , on unajmljuje plaćenog ubicu. U međuvremenu, on u jednom od barova u kojima leči očaj alkoholom upoznaje prodavačicu cveća – lepu Margaret(nezaboravna Kati Outinen, glumica koja će obeležiti gotovo sve Kaurismakijeve filmove), zaljubljuje se u nju i napokon shvata da je ljubav ta koja njegovom bednom životu daje novi, puni smisao. U trenutku kada se unajmljeni ubica pojavljuje, počinje prava drama.

 

    Kaurismakijev stil podseća na francuske reditelje Melvila i Roberta Bressona. Atmosferična gluma i jasna i jednostavna priča postavljena u jako zanimljivom ambijentu sa atmosferom koja priča sama za sebe i jako specifičnim humorom čine unutarnju magiju njegovih filmova. Socijalni realizam je naziv za njegovu originalnu vizuelnu kinematografsku stilizaciju koja najbolje opisuje njegovo stvaralaštvo. Humor je sličan onom koji se sreće i u Džarmušovim filmovima. Omiljeni Kaurismakijevi reditelji su Fazbinder i Bergman, a reditelj s kojim ga najviše porede(pre svega stilski i tematski) je Džim Džarmuš, još jedan osobenjak i buntovnik s razlogom (Džarmušova posveta duhu i delu Akija Kaurismakija kroz završni deo omnibusa - Noć na Zemlji (Helsinki), impresivna je oda autorskom filmu, specifičnom humoru,duši čoveka i čudesnoj lepoti, lepoti samoj po sebi). Na kraju filma, kroz niz melanholijom obojenih, tragikomičnih scena, doznavši da boluje od kancera pluća plaćeni ubica izvršava samoubistvo, uz rečenicu: Život je razočarenje!. Kaurismakijevski obrt je potpun.

 

    Tamo gde interesi i sebičnost (u hladnom svetu jurnjave za profitom i prestižom) zamenjuju toplinu ljubavi i saosećajnosti među ljudima, rađaju se drame, tragedije tzv. gubitnika sistema koji se nemilosrdno uzdiže iznad svih pravih vrednosti čoveka, pre svega iznad iskrenih emocija i ljubavi koja se pretvara u hladni interes, proračunati odnos u čijem haosu svi na kraju stradaju – nesrećni, usamljeni, zaboravljeni. Kaurismaki staje na stranu tzv. običnog, malog čoveka, pronalazeći u opštem haosu sveta treptaj božanske iskre svetlosti i topline, one male radosti i vrednosti koje nas sprečavaju da se ne survamo nepovratno u ponor ništavila. Kaurismaki priča toplu ljudsku priču, nabijenu snažnim emocijama, priču o ljubavi, istrajnosti i praštanju. Dobri stari rokenrol i duh bluza, čudesni retro enterijer, stilski minimalizam i ironični džarmušovski humor, mistična melanholija hladnog Severa i duboko humanistička nota čine sve potonje filmove Akija Kaurismakija čistom straight rock muzikom i poetikom običnog čoveka i ponižene radničke klase sveta.

    U još jednoj moćnoj drami minimalističkog stila, sjajne muzike i  kaurismakijevske  čudesne atmosfere obojene jarko crvenim i melanholično, nebesko plavim tonovima (koji dominiraju njegovim originalnim vizuelnim izrazom), smirenosti, redukcije i trijumfa humanističkih, pravih vrednosti i ljubavi, kultni finski režiser, Aki Kaurismaki priča priču o modernom, gramzivom, bezosećajnom i hladnom svetu trke za profitom( gde cilj opravdava sva sredstva) u kojoj, na sreću, ipak pobeđuje ljubav. Scene u kojima se pojavljuje sam Kaurismaki (kao prodavac naočara) i Džo Stramer (the Clash) kao muzičar koji nastupa u jednom od niza čudesnih barova( čija atmosfera boji film i daje mu poseban filing sete) daju posebnu draž filmu, nakon kojeg Kaurismaki definitivno potvrđuje svoj status kultnog filmskog režisera.

   Punk-poetika tog minimalističkog dela romantična je gesta solidarnosti svih prezrenih na svetu. Citat iz filma Radnička klasa nema domovine mnogo je više od filmske le parole. Njoj je Kaurismäki posvetio radničku trilogiju, koju započinje sjajni film Senke u raju (1986). Ponajbolji primer Kaurismakijeve autorske poetike. Njome prosijavaju čaplinovska genijalnost prikaza sudbine malih i krhkih likova, ali i postmodernim stilom prelomljena dramatika socijalnog realizma. Finski filmaš ne bi bio ono što jeste da svoju pripovest o životnim luzerima, osim saosećanjem, nije obogatio bizarnim humorom u apsurdnokomičnim situacijama. Sklonost minimalizmu i ekonomičnosti filmskog izraza Kaurismaki pronalazi kod Roberta Bressona. Toplinom svog rediteljskog pristupa blizak je pak Francoisu Truffautu. I Truffaut i Kaurismäki ulaze u emocije likova.

     Njegovi filmovi su potresni, crnohumorni ekspresionistički portreti moderne Finske, pastelnih boja. Oni su kao ostrva tišine unutar buke modernog sveta i liče na neme filmove sa finskim tangom, kao muzičkom podlogom. Kaurismaki vešto prikazuje tipičnu finsku usamljenost i melanholiju, dočaravajući ih kroz likove ćutljivih autsajdera u čudesnoj atmosferi nordijske otuđenosti.

 

     Kao veliki čovek, umetnik, stilista i humanista Aki Kaurismaki staje na stranu obespravljenih ljudi sveta, nudeći ljubav, saosećajnost i solidarnost  kao odgovor na gramzivost, pohlepu i bezosećajnost modernog sveta, nudeći nadu svim svojim čudesnim marginalcima i antijunacima s oboda radničkog geta.

 

    Lepršajući kroz čudesni svet pokretnih slika i njegovu hipnotišuću magiju poput fazanovog pera na krilima vetra Kaurismaki ostaje jedan od poslednjih velikih umetnika i humanista svetskog filma,umetnik koji svojim jedinstvenih duhom nudi alternativu opštoj komercijalizaciji i jalovosti modernih stremljenja svetske kinematografije.

 

By Dragan Uzelac