CHARLES BUKOWSKI: Hod kroz vatru života – poezija agonije i užasa

 

CHARLES BUKOWSKI: Hod kroz vatru života – poezija agonije i užasa

    Iz izmaglice brutalnih alkoholnih isparenja i socijalnog dna materijalne bede, na ivici incidentnog putovanja na kraj noći bulevarima Los Anđelesa, izranja dobro poznato lice američkog underground pisca Charlesa Bukowskog, lice kultnog stvaraoca, čiji duboki ožiljci na licu i duši svedoče o jednom, najtežem od svih vremena i čiji šeretski osmeh, uz praskavi zvuk otvaranja još jedne u nizu limenki piva, govori o neverovatnoj, silnoj životnoj energiji i unutrašnjoj ravnoteži čoveka koji je previše znao.

Po mom mišljenju, glavni problem je u tome što postoji jako velika razlika između književnosti i života, jer oni koji stvaraju književnost ne pišu o  životu, a oni koji žive život isključeni su iz literature. Naravno, tokom vekova pojavili su se jako važni pisci – Dostojevski, Luj-Ferdinand Selin, rani Hemingvej, rani Kami, Turgenjev i njegove kratke priče, a tu je i Knut Hamsun, Glad i sve ostalo što je napisao, Gorki, taj lutalica pre Revolucije, nekolicina drugih, ali najveći deo svega ostalog bilo je obično sranje.

   Stari dobri Buk, alias Henry Chinasky, postao je ikona druge polovine dvadesetog veka unutar sveta istinskih buntovnika, odmetnika i pisaca koji nisu pristajali ni na kakve unapred utvrđene šablone i tupa pravila i koji su svoje burne i beskompromisne živote velegradskih marginalaca američkog društva u potpunosti pretočili u jedinstvenu prozu i poeziju.

DOSTOJEVSKI

uzа zid, streljаčki stroj nа gotovs
a ondа je pomilovаn.

a štа dа su streljаli Dostojevskog
pre nego što je nаpisаo sve to?
pretpostаvljаm dа ne bi ni bilo vаžno,
ne direktno.

postoje milijаrde ljudi koji
gа nikаd nisu čitаli
i nikаd neće.
ali kаd sаm bio mlаd,
znаm dа me izvukаo iz fаbrikа
pored kurvi
dizаo me visoko kroz noć
i smeštаo me
nа bolje mesto.

čаk i kаd sаm pijаnčio zа šаnkom
sа ostаlim propаlicаmа
bilo mi je drаgo
što je Dostojevski pomilovаn,
jer je to i meni dаlo
neku vrstu pomilovаnjа,
dozvolilo mi dа gledаm prаvo u tа
užeglа licа
u mom svetu.

dok smrt upire svoj prst
čvrsto sаm se držаo,
neokаljаni pijаnаc
deleći prljavi mrаk
sа mojom brаćom.

    Oduvek sam voleo i istinski cenio ovog neobičnog, duhovitog, iskrenog i hrabrog čoveka, oduvek sam voleo i istinski cenio ovog darovitog poetu čudesnog senzibiliteta i izraza, uz čije sam slavne romane i zabeleške starog pokvarenjaka nekad davno odrastao, hraneći dušu budućeg usamljenog marginalca sokovima čudesnog voća otpadništva i nepristajanja na ultimativna pravila i priče zlog starog licemernog sveta. Poezija je došla kasnije (ali ne i prekasno), na putu ka savršenom osmehu kada čovek napokon odluči da tera do kraja.

 Svi su saglasni da je ovo teško vreme,

možda najteže od svih vremena:

velike grupe ljudi u gradovima

širom sveta

protestuju jer ne žele da budu

tretirane kao smeće,

ali ko god da je na vlasti

neće da ih sluša.

Vidljivo je, naravno, da se

jedna moć bori protiv druge

dok je stvarna moć, naravno, u rukama

nekolicine koji vladaju nacijama

i njihove potrebe da zaštite te silne stvari

koje im pripadaju.

Shvatljivo je da će tih nekoliko vladara

pobeći

kad finalna erupcija krene;

pobeći će u svoja bezbedna skloništa

odakle će posmatrati

erupciju do kraja,

a onda se, posle razumne pauze,

vratiti i početi da grade

novu besmislenu i

odvratno nepravednu budućnost,

što, po meni, nije baš

najsrećnija misao

dok s praskom otvaram limenku piva

u vreloj julskoj noći

    Prvo što je objavio legendarni američki poeta Charles Bukowski (1920.-1994.), bila je nezaboravna zbirka pesama Cvet, pesnica i zverski jauk (1960.), a nakon nje, još nekoliko desetina knjiga poezije. Za većinu, ipak, on je pre svega ostao autor niza kultnih romana...

 Nije bilo šporeta

pa smo potapali konzerve pasulja

u vrelu vodu u lavabou

i čitali smo nedeljne novine

ponedeljkom

vadeći ih iz kanti za đubre

ali nekako smo nalazili

pare za vino i kiriju.

Novac je stizao sa ulica

iz zalagaonica, niotkuda,

i važna je bila samo nova boca.

Pili smo i pevali i tukli se,

lazili i izlazili iz

ćelija za pijance

iz saobraćajnih udesa i bolnica,

dizali smo barikade

između nas i policije

i ostali stanari su nas mrzeli

a nastavnik nas je plašio

i to je trajalo i trajalo

i bilo je to možda

najlepše vreme

u mom životu

 

    U suštini, kad se stvarno napijem, šetao sam po

sobi u prljavim iscepanim gaćama i pokidanoj majici

i govorio više u očajanju nego što sam verovao u to:

,, ja sam jebeni genije i niko to ne zna osim mene!“.

Mislio sam da je to prilično duhovito, ali ona bi rekla:

,, Ljubavi, mnogo kenjaš, sipaj nam još po jedno!“.

I ona je bila luda, pa bi tu i tamo prazna flaša

doletela ka mojoj glavi (uglavnom je promašivala)

ali

kad bi me zveknula nekom u lobanju ignorisao sam to

i sipao novo piće, jer,

na kraju krajeva, kad si besmrtan, ništa nije važno.

Osim toga, imala je možda najbolji par nogu

koji sam ikad video,

na tim visokim štiklama, ti nežni

članci i prelepa kolena što svetlucaju u

zadimljenom pijanom svetlu.

Pomogla mi je kroz neka od najgorih vremena, i da je

sada ovde, oboje bismo odvalili guzice od smeha

znajući da je sve bilo tako istinito i realno, a da ipak

uopšte nije bilo stvarno

     Uprkos uspehu njegovih ultimativnih underground-beat remek dela, Bukowski je počeo i zatvorio krug jednog jedinstvenog života i stvaralaštva kao neobični i veoma plodan pesnik – poezija je vremenom postala njegov način življenja, razmišljanja, kreacije i bolno brutalnog izraza. Poezija je postala njegova fatalna ljubav, zamena za Džejn, ženu koju je neizmerno voleo, rano izgubio i sa kojom je postao stvaran, doživevši neke od trenutaka zbog kojih je vredelo ugledati ovaj naš nemilosrdni svet – svet bez iskrene ljubavi, sadržaja, stava i ideje.

Svi smo živeli zajedno

u jednoj kućici

u centru Los Anđelesa

žena je tada bila u krevetu

sa mnom

a veliki pas

pored kreveta

i dok su njih dvoje spavali

slušao sam kako dišu

i mislio: oni zavise od mene.

Kako je to čudno

 

I mada bi neki

kritičari nazvali ovu pesmu

običnom

meni je zaista draga

 

U ovoj sobi

sati ljubavi

još bacaju senke.

Kada si otišla

uzela si

gotovo sve.

Klečim u noćima

pred tigrovima

koji me ne puštaju.

To što si bila

neće se ponoviti.

Tigrovi su me našli

i nije me briga

 

Neki od kerova što spavaju noćas

moraju da sanjaju o kostima

Večito si psovala kad popiješ,

kosa ti je opadala a ti

htela da eksplodiraš

od onog što te mučilo:

od trulih sećanja na

trulu prošlost i

na kraju si

pobegla od njih u smrt

i ostavila me sa trulom sadašnjicom

 

Bila si jedina koja je shvatala

uzaludnost našeg života;

Džejn, tebe je ubilo to

što si previše znala.

Dižem piće

za tvoje kosti

o kojima

ovaj ker

još uvek sanja

    Njegov izraz je krajnje jednostavan, ogoljen, jezgrovit i neposredan, često sarkastičan, ironičan, gotovo brutalan i neizdrživo iskren, njegov stil napaja se sa izvorišta bitničkog bunta, underground šokantnosti i okretanja leđa licemernom društvu zasnovanom na mrtvilu, duhovnoj praznini, bezidejnosti, lažima i materijalističkim vrednostima.

Stil pisanja se ne razvija samo metodom, on se razvija osećajem, to je poput polaganja slikarske četkice na platno na određeni način, a ako ne živite putem snage i protoka, stil nestaje. Imate stil pisanja, bez obzira da li tek započinjete ili pišete godinama. Jedina razlika je u tome što svoj stil usavršavate s vremenom i vežbom. Imate svoj način stavljanja reči na stranicu. Različitih je stilova koliko i ljudi, možda ćak i više.

   Jezik ulice, onaj sirovi beat sa margina prebogatog i unezverenog društva Amerike (druge polovine 20. veka, pre svega pedesetih i šezdesetih godina) izliva se iz nemilosrdnog pera starog pokvarenjaka plaveći u talasima svu nataloženu mediokritetsku, dvoličnu, malograđansku, konformističku i krajnje zaglupljujuću stvarnost zasnovanu na vlastitoj duboko proživljenoj praznini, zlobi i gluposti.

Stare sjedokose kelnerice

po kafeima u noći

odustale su,

i dok koračam

niz pločnike svjetlosti

i gledam u prozore

staračkih domova

vidim da toga više nema

u njima.

Gledam ljude po klupama u parku

i vidim po tome kako

sjede i gledaju

da je iščezlo.

Gledam ljude koji voze

i vidim po tome kako

voze svoja kola

da niti vole niti su voljeni

niti više mare za seks

sve je zaboravljeno kao

neki stari film.

Gledam ljude u robnim kućama

i samoposlugama

dok se kreću među rafovima

kupujući stvari

i vidim po tome

kako im stoji odjeća

i po načinu na koji hodaju

i po izrazu njihovih lica

i očiju

da im nije stalo ni do čega

i da ničemu nije stalo

do njih.

Vidim na stotine ljudi dnevno

koji su sasvim odustali.

Ako odem na hipodrom

ili na stadion

vidim hiljade

koji ne osjećaju ništa

ni za koga

i niko ne osjeća za njih.

Na sve strane vidim one koji

ne žude ni za čim osim za

hranom, krovom i

odjećom,

usredsređeni samo na to,

BEZ SNOVA.

Ne shvatam zašto ovi ljudi

ne iščeznu,

ne shvatam zašto ovi ljudi

ne izdahnu,

zašto ih oblaci

ne usmrte,

zašto ih psi

ne usmrte,

zašto ih cvjetovi i djeca

ne usmrte,

ne shvatam.

Biće da su već mrtvi

pa ipak ne mogu da se naviknem

na njihovo postojanje,

jer toliko ih je mnogo.

Svakoga dana,

svake noći,

sve ih je više,

u metrou,

u zgradama,

u parkovima.

Oni ne osjećaju užas

što ne vole

ili što nisu voljeni.

Toliko, toliko, toliko

mojih bližnjih

    Njegovo pero zariva se duboko u tkivo bolesnog društva, zaseca ga bolno, secira rezignacijom i osvetljava iznutra.

    Sedim iza spuštenih roletni u zasedi

dok ambiciozni ljudi s novim kolima i

novim plavušama

vladaju ulicama.

Sedim u iznajmljenoj sobi

rezbarim drvenu pušku

crtam gole žene

bikove

ljubavne poze

starce

dečjim bojicama

po zidovima.

Na svakom od nas je da živi

kako god zna i ume

dok nas generali, doktori, policajci

opominju i mrcvare

 Vi

bez lica

bez ikakvog lica

što se smejete ničemu –

samo da vam kažem

pio sam u sobama za bednike

s imbecilnim pijancima

čiji je razlog bio jači

u čijim je očima još bilo svetlosti

čiji su glasovi očuvali neku osećajnost,

i kad bi svanulo

bilo nam je loše, ali nismo bili bolesni,

bili smo dekintirani, ali nismo bili prevareni,

legali smo na naše postelje i dizali se

u kasna popodneva

kao milioneri

    A onda, na trenutak zastaje, ponesen dahom sentimentalnog prisećanja i dirljive, prelepe melanholije, na dokovima romantične prošlosti i nepotrošenih nadanja i snova, i pronalazi unutrašnju ravnotežu – način kako se postaje dovoljno hrabar i dobar u hodu kroz vatru života.

Sedeo sam u svojoj jeftinoj sobi, mladi čovek

totalno van koloseka u ovom svetu.

Jedva da sam jeo, samo su me vino i

klasična muzika

držali u životu.

Živeo sam kao prokleta muva, ili možda kao

zbunjeni pacov.

Ne sećam se više kako sam dolazio do para,

ali sećam se radnje s pločama

gde si mogao da menjaš tri polovna albuma za dva.

Kupujući poneku ploču i

stalno ih menjajući

vremenom sam odslušao skoro sve

ploče klasične muzike u toj radnji.

Ali kako sam uglavnom bio bez para

često sam bio primoran da puštam te dve ploče

koje imam

ponovo i ponovo i ponovo.

Pio sam i slušao

dok svaka nota i muzička fraza

sa tih ploča nije postala deo mene

zauvek.

Sada

decenijama kasnije

ponekad čujem

neku od tih meni bliskih ploča

na radiju –

isti dirigent, isti orkestar –

momentalno pojačavam ton

i s ljubavlju se sećam tog dalekog

melanholičnog vremena...

U mojim najgorim danima

na klupama u parku

u zatvorima

ili živeći sa kurvama

uvek sam imao određeno zadovoljstvo –

ne bih to nazvao srećom –

pre je to bila unutrašnja ravnoteža

prilagodljiva svemu što se dešavalo

Važno je

koliko si dobar

u hodanju kroz vatru

     Jedna od najpoznatijih pesama Čarlsa Bukovskog jeste Plava ptica, objavljena 1992. godine u zbirci pesama pod nazivom Poslednja noć pesama na zemlji. U središtu pesme je jedna od najdublje ukorenjenih ljudskih emocija, ranjivost, kao i potreba čoveka da ono najnežnije i najvrednije sačuva duboko u sebi. Gotovo lirski, romantičarski ugođaj provejava stihovima ove veoma osećajne pesme, senzibilitet koji je neprepoznatljiv i nestvarno drugačiji u odnosu na ogoljenu, sirovu estetiku, estetiku ružnog koja je u bitničkom maniru stvorila većinu pesama i proznih dela Bukovskog – buntovnika s razlogom.

Ima jedna plava ptica u mom srcu koja
želi da izađe
ali ja sam isuviše opasan za nju,
kažem joj, ostani unutra,
neću
da te svako
vidi.

ima jedna plava ptica u mom srcu koja
želi da izađe
ali ja je nalivam viskijem i uvlačim
dim od cigareta
tako da kurve, barmeni
i sitni trgovci
nikad ne saznaju
da je
unutra.

ima jedna plava ptica u mom srcu koja
želi da izađe
ali ja sam isuviše opasan za nju,
kažem joj,
smiri se, zar želiš da
me raščerupaš?
zar hoćeš da mi zajebeš
sve?
zar hoćeš da mi upropastiš prodaju knjiga u
Evropi?

ima jedna plava ptica u mom srcu koja
želi da izađe
ali ja sam pametan čovek, pustim je napolje
samo ponekad noću
kad svako živ spava.
kažem joj, znam da si tu,
i zato ne budi
tužna.
onda je vratim nazad,
i ona pomalo pevuši
unutra,
ne dam joj da
umre
i onda mi tako spavamo
zajedno
sa našom
malom tajnom
i sve je to toliko lepo da
bi čovek mogao
da zaplače,
ali ja ne plačem,
a
ti?

    Savršenim, šeretskim osmehom Bukowski nas vlastitom poezijom hodanja kroz vatru dovodi do kraja – tamo gde je čovek sam sa bogovima i gde noći gore u plamenu. Pesma Roll the dice (ili Go all the way) (moj apsolutni favorit, uz Plavu pticu i Dostojevskog) Charlesa Bukowskog jedna je od najemotivnijih pesama u američkoj istoriji.

Genijalnost bi mogla biti sposobnost da se na jednostavan način kaže duboka stvar ili čak na najjednostvaniji način. Ne pokušavaj biti neko ko nisi. Ako vam je dosadno raditi na nečemu, prestanite raditi na tome. Revidiram vlastite pesme, ali ne previše. Sledeći dan prekucam pesmu i automatski napravim promenu ili dve, ispustim redak ili napravim dva retka u jedan ili jedan redak u dva, takve stvari.

Style

style is the answer to everything --
a fresh way to approach a dull or a
dangerous thing.
to do a dull thing with style
is preferable to doing a dangerous thing
without it.

Joan of Arc had style
John the Baptist
Christ
Socrates
Caesar,
Garcia Lorca.

style is the difference,
a way of doing,
a way of being done.

6 herons standing quietly in a pool of water
or you walking out of the bathroom naked
without seeing
me.

   Tokom 1950-60-ih godina dvadesetog veka ljudi su krenuli putem da budu drugačiji. Bez obzira na to je li to značilo slušati različitu muziku, različito se odevati, ponašati, ophoditi prema sebi i drugima ili prosto imati dugu kosu, svaka pesma tog vremena govorila je ljudima da ako nešto nameravaju da teraju to do kraja (kao i stihovi Bukovskog ako ćeš da pokušaš, teraj do kraja, u suprotnom, nemoj ni da počinješ), inače nema smisla to činiti. Biti drugačiji nešto je što se ne može učiniti ako niste spremni ići do kraja. Bukowski daje snažnu izjavu govoreći učini to, učini to, učini to, učini to.

    Ako ćeš da pokušaš, teraj do kraja.

U suprotnom, nemoj ni da počinješ.

Ako ćeš da pokušaš, teraj do kraja.

To može da znači gubljenje devojaka,

žena, rodbine, poslova i možda razuma.

Teraj do kraja.

To može da znači 3-4 dana bez hrane,

to može da znači smrzavanje

na klupi u parku,

to može da znači zatvor,

to može da znači ruganje, prezir, izolaciju.

Izolacija je dar,

svi drugi su test tvoje istrajnosti

koliko zaista želiš da učiniš.

I učinićeš to

uprkos odbacivanju i nikakvim šansama

i to će biti bolje od bilo čega

što možeš da zamisliš.

Ako ćeš da pokušaš, teraj do kraja.

Ne postoji osećanje nalik na to.

Bićeš sam sa bogovima

i noći će goreti u plamenu.

Učini to, učini, učini, učini

do kraja, do kraja.

Vozićeš život pravo do savršenog smeha,

što je jedina dobra borba ovde

      A tamo, s druge strane, uz vino i klasičnu muziku, jedine prave prijatelje koji čoveka drže u životu, Bukowski objavljuje: ZABAVI JE KRAJ.

    Samo su biljke i životinje

pravi drugari.

Pijem za njih i sa njima.

Oni čekaju dok punim

njihove čaše

      Pre nego što je zabavi došao kraj, legendarni Buk je besciljno lutao od jedne do druge američke obale, nigde ne nalazeći mesta za sebe. Onda je pronašao  utočište u Los Anđelesu – L.A. je bio dobro mesto, tu je živela masa bednika. Biće lako izgubiti se među njima. Tu je godinama živeo od danas do sutra, radeći besmislene poslove, opijajući se do besvesti, okružen polusvetom – kurvama, alkoholičarima, probisvetima i ludacima svih mogućih vrsta.

Glupi,
Isuse Hriste,
neki su ljudi toliko glupi
da ih možeš čuti kako
prskaju u svojoj gluposti.

Želim
pobeći i sakriti se
želim
pobeći od njihove obuzimajuće
ništavosti.

      Na kraju, kada je od akohola umrla jedina žena koju je istinski voleo – Džejn, njegov se iskreni bol, rezignacija, bunt i očaj pretvorio u besmrtnu poeziju, unutrašnju ravnotežu onih retkih, izabranih, koji najbolje umeju da hodaju kroz vatru i zaplešu vlastitom nadahnutom lirikom na njenom večnom poetskom plamenu.

Mizantrop

Optužen sam kao
takav.
dobro, ja sam atinska ruina,
znate već.
večito radim na ponovnoj
izgradnji, popravljam
se.

ali kad sam sa ljudima
nešto se oduzima
od mene.
većina ljudi teško da je
vesela i retko je
zanimljiva.
slušam njihove žalopojke,
uočavam njihovu
hvalisavost,
njihova neoriginalna
zapažanja.
pretvaraju mi
život u zev.

tražite da ih
prigrlim?
ja ih ne mrzim,
ne želim da ih porazim
ili ubijem.
samo hoću da se
sklonim.

samo kada sam
sam
osećam se
najbolje.
to je moj normalni
put,
kada klizim,
lebdim,
kada bilo kakva
svetlost
ulazi u
mene.

atinska ruina.

stari klošar.

bubašvaba u
katedrali.

dobro vino.

duhovni razgovori sa
madam smrt.

san o zlatnim
vetrenjačama.

udisanje
života.

uzvišeno zatočeništvo.

nežni zidovi.

ako ljubav prema tome
umesto prema čovečanstvu
čini od mene
mizantropa
onda to i
jesam

do koske,
rado.

sada

ovde

noćas
sutra
dogodine

sam sa
samoćom

konačno.

   Pesme Charlesa Bukowskog najbolje se cene ne kao pojedinačni verbalni artefakti, već kao trajni, najbolji delovi priče o njegovim istinskim pustolovinama, poput stripa ili filmskog serijala. One su snažno pripovedačke, crpeći snagu iz beskrajne ponude anegdota koje obično uključuju barove, konjske trke, devojke ili bilo koju njihovu permutaciju. Slobodni stih Bukowskog doista je niz rečenica razbijenih u dugačku, usku kolonu, kratki redovi daju utisak brzine i sažetosti čak i kad je jezik sentimentalan ili klišeizira. Alkohol je bio njegovo pogonsko gorivo, kao što je to često bio i predmet njegovih poetskih eksplozija: Mislim da nisam napisao pesmu kad sam bio potpuno trezan.

    Ako ćeš da pokušaš,

teraj do kraja.

U suprotnom,

nemoj ni da počinješ.

 

By Dragan Uzelac