INTRO: PART ONE

Oduvek sam bio buntovnik. U svetu perfidnih laži, licemerja, mržnje, sujete, zlobe i iskrivljenih vrednosti, borba za sopstveni identitet, istinu, pravdu i parče slobodnog neba nametali su mi se od prvih trenutaka života kao osnovnim light-motivom postojanja, odupiranja opštem mrtvilu i sablazni hipokrizije. Spontanost slobodnog življenja, kao i neprihvatanje suludih ideologija i demagogija, uz odbacivanje lažnog sjaja i robovanja materijalističkim ispraznostima činili su mi se esencijalnim ciljevima života. Otpor usmeren ka kandžama Establišmenta i odbacivanje normi sveprisutnog Sistema bivali su pravim light-motivom neukrotivih dana i noći.

INTRO: PART TWO

Odbojna mi je bila svaka pomisao da postanem nešto, od toga mi je bila muka. Da se oženim, napravim decu, odlazim nekud na posao svaki božiji dan i vraćam se. Ni u ludilu... Zar je čovek samo zato stvoren: da izdrži sve to i onda umre?

Dok lutam ulicama bezimenog grada, užurban povicima i sivilom svakodnevnice, moj lik se gubi u haotičnim pogledima prolaznika života. Zvuk novca, pohlepe, medijske manipulacije, frustracija, ludila i blasfemije bruji pomešan sa opojnim zadahom truleži, pornografije, cinizma i volje za moći stišćući me sve jače i jače. Zamičem tiho iza ugla besomučne bitke i zatvaram za sobom vrata života. Tamo me čeka moj stari dobri Henk, naručujući još jednu istinsku pesmu s kojom prestaju strah i smrt.

Kakva korist od naslova

Istina je da nisam bio ambiciozan, ali mora valjda postojati i neko mesto za neambiciozne ljude, mislim neko bolje mesto od onog koje im obično zapadne. Kako čovek može uživati da ga u 6 i 30 probudi budilnik, da skoči iz kreveta, da se obuče, na silu nahrani, posere, popiša, opere zube i počešlja, i da se probija kroz promet da bi stigao do mesta gde u suštini zarađuje grdnu lovu za nekog drugog, i gde još traže od njega da bude zahvalan što ima priliku za tako nešto ?.

Čarls Bukovski (Charles Bukowski, 1920. – 1994.), alias Henry Chinaski, američki andergraund pisac i boem, bitnik - poeta, legendarni je klošar i pijanac, čovek koji je svojim književnim delom i harizmom nadmašio mnoge akademske veličine, ušavši još za života u hol večnih, postavši kultnim stvaraocem i idolom mnogih generacija. Autentičnom ogoljenošću i sirovošću stila na ivici estetike ružnog, kao i čudesno strastvenim načinom življenja iz kojeg je crpeo nepresušnu inspiraciju, Bukowski je stvarao jedan krajnje originalan i surov svet umetnosti preživljavanja. Mesta za podilaženje, lažno moralisanje i ulepšavanje stvarnosti kod Buka nije bilo. Samo zumirana, izoštrena slika i odraz dešavanja sa margine: gubitnici, otpadnici, ljudi koji misle svojom glavom suprotstavljeni Velikom Bratu koji posmatra i kažnjava nepodobne, masa ljudi na ponoru dostojanstva i samoga života. Buljukom neoprimitivizama prodirao je u samu srž čovekovih problema, na žalost, uglavnom neshvaćen ili veoma pogrešno shvaćen. Impresivne fotografije iz pakla i slike sa ulica strave i agonije secirale su uspavanu ljudsku svest i savest, čineći ih ponovo budnim i uplašenim za vlastitu egzistenciju. Nije više bilo mesta bajkama i opšteusrećiteljskim srceparajućim sapunicama. Bila je to sama stvarnost ili kako sam Bukowski reče: Pogledaj me, to sam ja!.

Sviraj to ponovo, Henk

Charles Bukowski, alias Henry Chinasky, poreklom je Nemac, rođen u Andernahu, Nemačka, 1920. godine. Kao trogodišnje dete doseljava se sa roditeljima u Ameriku. Odrastajući u bedi konzervativne i tih godina ekonomski uzdrmane Amerike, mladi Charles rano dolazi u sukob sa grotesknim roditeljima, ograničavajućom sredinom i besmislom turobne svakodnevnice. Bio sam smešten u ništavilu. Nisam ni postojao u neku ruku i to sam prihvatao. Posmatrao sam ljude sa distance, kao u pozorištu. Samo, oni su bili na sceni, a ja jedini u publici, priseća se Bukowski očaja svog odrastanja u romanu Bludni sin.

U detinjstvu bez radosti povlači se u sebe, emotivno ubijen i nesposoban da ispolji nagomilana osećanja. Njegov otac je bio tama što zaklanja sunce, pred njegovim nasiljem sve se totalno gubilo. Bio je sav uši, nos, usta, nisam bio u stanju da mu pogledam u oči. Otuđen od sveta poput Hamsunovih skitnica i antijunaka, pun sirove snage, bunta i stanja koje je on nazivao smrznutost, Bukowski veoma rano pokušava stvoriti vlastiti svet, mesto gde prestaju sve ludosti i zakoni sveta u kojem je rođen i u koji je nevoljno bačen. Nakon niza urnebesnih sukoba s primitivnom i ograničenom sredinom, te definitivnog razlaza s roditeljima, prepun ožiljaka i rezignacije, Henk kreće na čudesnu odiseju s jednog kraja Amerike na drugi. U večnoj borbi za goli opstanak i čisto preživljavanje, u potrazi za pićem, hranom, ženama, poslom i krovom nad glavom mladi buntovnik, poeta i šeret upada u niz najluđih situacija i kombinacija, ostajući večiti faktotum (sluga za sve poslove) i nigde ne nalazeći mesta za sebe. Ipak, građa za budući golemi književni opus lagano se nakupljala, neprimetno transponujući jezu svakodnevnice u jedinstveno umetničko delo.

Galerija najneverovatnijih likova sa margine i samog socijalnog dna Amerike činila je uobičajeni mizanscen Charlesovog bitisanja. Kurve, klošari, idioti i luđaci svih mogućih profila, anarhisti, prevaranti, alkoholičari, siledžije i gomila beznadežnih slučajeva bili su milje u kojem se odvijala svakodnevna drama budućeg pisca i očajnika. Jedini lek za ovakvu nimalo zavidnu i poželjnu životnu priču, pored vlastitog šeretskog duha i sjajnog smisla za humor, Bukowski pronalazi u bezgraničoj izmaglici alkoholnih isparenja. Sav njegov budući život prosto je bio natopljen ovim čudesnim i svemogućim medikamentom i eliksirom života, dok su sva njegova buduća dela odisala alkoholnim zadahom. Kako legenda kaže, i njegova je tadašnja najveća ljubav Jane okončala život od blagodati istog. Uz svemogući i večni alkohol, drugi lek, koji razobličava ljudsku glupost, bio je humor. Prvi moj kontakt sa ovim ubitačnim oružjem Buka, bio je prilikom čitanja njegovog romana Post office, knjige koja opisuje njegov dvanaestogodišnji rad u pošti. Od početne stranice, koja predstavlja izvod kodeksa idealnog PTT službenika i deprimirajućih, dehumanizovanih pravila službe pošta Amerike (detaljnog opisa kakav on treba da bude i po kojim krutim pravilima treba da deluje), preko rečenice počelo je kao greška koja otvara ovo urnebesno-parodično štivo, a potom opisa lika i dela poštara Henryja Chinaskog, koji je samom svojom pojavom i stilom totalni kontrast i parodija bilo kog službenika Amerike, provlači se duh i humor jednog neverovatno lucidnog šereta, duh čoveka prepunog životnog iskustva i sofisticiranog intelektualnog otklona prema gluposti nametnutih normi.

Same old blues

Kruna nesvakidašnjeg burnog života i borbe za prava onih koji ne pristaju na dobrovoljno ropstvo i brainwashing, dolazi u životu Bukowskog relativno kasno. Postigavši prvi veći literarni uspeh serijom članaka za jedan underground časopis, objavljenih 1969. kao Zabeleške starog pokvarenjaka, Bukowski daje 1970. otkaz u pošti, posvetivši se u potpunosti literarnom radu. Romani i priče koji su usledili u narednih dvadesetak godina, pretočili su jedan nesvakidašnji život i iskustvo u krajnje originalno umetničko delo, delo koje ingeniozno korespondira sa stvarnošću, čineći je znatno uzbudljivijom i pročišćenijom od naslaga ustajale žabokrečine. Pošta, Faktotum, Bludni sin, Žene, Priče o običnom ludilu, Fotografije iz pakla, Zabeleške starog pokvarenjaka, Šund - samo su neka od remek dela iz nepresušne radionice Bukowskog koja su nadrasla i nadživela sam njegov život.

U njegovo ime i njegovu čast naginjem još jedno piće, lagano Vas uvodeći u jedan čudesni literarni svet, život na ivicama margine i estetike ružnog (koja je u svakom smislu zadivila sve njegove sledbenike i poštovaoce) i navodeći ljude čijem se delu neizmerno divio – od legendarnog Knuta Hamsuna, preko Džona Fantea i Henrija Milera, do Luja Fedrdinanda Selina i svih onih čudesnih bitnika i andergraund stvaraoca koji su poput njega na rubnim područjima savremene merkantilističke civilizacije stvarali nezaboravna umetnička dela, secirajući licemerje i ispraznost sveta koji se oduvek predstavljao onakvim kakav zapravo nije niti je iskreno želeo da bude.

Ovo je početak priče o životu i stvaralaštvu jednog od meni najomoljenijih pisaca, retko iskrenom čoveku čija je proza i veoma potcenjena, a tako moćna poezija na čudesno pronicljiv način oslikala duh vremena druge polovine dvadesetog veka i njegove posledice koje danas živimo i često nesvesni svega svedočimo. Potcenjen u zvaničnim i akademskim krugovima, Bukowski je vremenom stekao gotovo kultni status u svetu andergraunda, utičući na mnoge od nas da znatno bolje shvatimo svet oko sebe i potražimo iskru kreativnosti skrivenu duboko u svakom od nas – na ovaj ili onaj način. Ovo je fragmentarno sentimentalno putovanje svetom nestvarno drugačijim od onog zadatog nam, okoštalog u svom duhovnom mrtvilu i krutim, bezdušnim pravilima, ovo je pohvala jednom neobičnom ludilu kojemu se gotovo nemoguće odupreti kada vas barem jednom dodirne svojom neobičnom magijom.

Sve u vezi sa mnom bilo je tako bedno, tako očajno, kao i dan u koji sam se rodio. Osim što sam mogao da pijem s vremena na vreme, mada nikad dovoljno. Piće je bila jedina stvar koja je činila da se čovek ne oseća večito zblanut i uzaludan. Sve ostalo je samo kljucalo i kljucalo, rijući sve dublje. I ništa nije budilo interesovanje, ništa. Ljudi su bili ograničeni i oprezni, svi isti. A ja sam morao da živim s tim govnarima ceo život, mislio sam. Jebo ih bog, svi su imali svoje čmarove i polne organe i usta i pazuha. Kenjali su i ćaskali i bili tupi kao sopstvena noga. Devojke su dobro izgledale sa distance, sunce je blistalo kroz njihove haljine, njihovu kosu. Ali priđeš li im bliže i čuješ njihovu svest dok im izlazi na usta, dođe ti da iskopaš rupu pod bregom i sakriješ se unutra s mašinkom u ruci.

Čarls Bukovski o usamljenosti - Nikada nisam bio usamljen. Bio sam po iznajmljenim sobama – i osećao sam da želim da se ubijem. Osećao sam se depresivno. Osećao sam se odvratno – odvratno iznad svega – ali nikada nisam osetio da bi neka druga osoba mogla da uđe u sobu i izleči me od toga što me muči... ili možda više ljudi. Ne. Drugim rečima, usamljenost je nešto što me nikada nije brinulo jer sam uvek gajio neku čudnu naklonjenost ka samoći. Na žurkama, ili na stadionu prepunom ljudi koji se raduju zbog nečega – e onda mogu da se osetim usamljenim. Citiraću Ibzena: Najjači ljudi su najusamljeniji. Nikada nisam pomislio: Pa, doći će neka prelepa plavuša i dudlaće mi kitu, lizaće mi jaja i ja ću se osećati dobro. Ne, to ne pomaže. Znaš one tipične ljude, Hej, petak je uveče, šta ćeš da radiš? Samo ćeš da sediš tu?. Pa da. Zato što nema ničega napolju. To je glupost. Glupi ljudi se muvaju okolo s glupim ljudima. Pusti ih neka se međusobno zaglupljuju. Nikada se nisam opterećivao time da mi se desi nešto kad izađem uveče. Krio sam se u barovima zato što nisam želeo da se krijem u fabrikama.Izvinjavam se milionima, ali ja nikada nisam bio usamljen. Ja volim sebe. Ja sam najbolja forma zabave koju mogu da imam. Hajde da pijemo još vina.

Čarls Bukovski o barovima - Više ne zalazim u barove. Oslobodio sam se te navike. Kad danas uđem u bar, gotovo da mi je smešno. U životu sam bio u toliko barova da je to jednostavno previše za jednog jebenog čoveka – to je za mlade ljude koji žele da se šibaju s nekim, izigravaju taj usrani mačo stav, smuvaju neku ribu – a u mojim godinama to nije potrebno. Kad danas uđem u bar, činim to samo da bih pišao. Previše godina sam proveo u barovima. Toliko mi je muka od barova, da kad uđem u jedan od njih ja se izbljujem.

Čarls Bukovski o alkoholu - Alkohol je verovatno jedna od najvećih stvari koje su se ikada pojavile na zemlji – naravno pored mene. Pa da... To su dve najveće stvari koje su ikada obitavale na zemlji. Zbog toga se i slažemo. Alkohol je krajnje destruktivan za mnoge ljude. Ja sam samo jedan od njih. Svo moje stvaralaštvo potiče od pijanstva. Čak sam i sa ženama, znaš, uvek bio sramežljiv kad dođe do seksa, pa mi je alkohol omogućio, seksualno, da budem mnogo slobodniji. On me oslobađa jer sam ja u suštini stidljiva, povučena osoba, a alkohol mi omogućava da budem heroj, da krupnim koracima gazim kroz vreme i prostor, da prihvatim sve izazove. I zato ga volim.

Danas Čarlsa Bukovskog smatraju za jednog od najoriginalnijih i najuticajnijih pisaca. Svoje književne uzore pronalazio je u Hemingveju, Dostojevskom, Robinsonu Džefersu, Džonu Fanteu, Luisu Ferdinandu Selinu. Dela Čarlsa Bukovskog su u osnovi autobiografska. Teme su šarolike i raznovrsne, a u centru njegovog interesovanja su uvek patnje i problemi običnog čoveka. Njegovi junaci su očajni, nesrećni ljudi, gubitnici i osobenjaci sa margina društva, ogrezli u poroke, često na ivici ludila, emocionalnog sloma i materijalne bede. Svakako najpoznatiji junak je Henri Kinaski, alter-ego Čarlsa Bukovskog koji se pojavljuje u mnogim njegovim pričama i romanima. On je gubitnik, pijanac, kockar i ženskaroš koji živi na ivici bede, druži se sa propalicama i prevarantima, a žene povremeno koristi kako bi se dokopao visokog društva. Baš kao i Bukovski, Henri Kinaski preferira da bude sam, pije, piše i sluša klasičnu muziku. Prvi put se pojavljuje u priči Confessions of a Man Insane Enough to Live With Beats, a njegovu dalju sudbinu pratimo kroz romane Post Office, Faktotum, Žene, Bludni sin. Književni izraz Čarlsa Bukovskog je jednostavan, oslobođen metafora, razumljiv svima, ali i izuzetno duhovit i ciničan u isto vreme. Jezik je sirov, ulični, ponekad vulgaran i brutalan. Verovatno zbog toga je Bukovski svoja dela objavljivao pretežno kod malih i nezavisnih izdavača. Važio je za andergraund pisca i za života je stekao mnogo manje slave i uspeha kod književnih kritičara i čitalaca od ove koju ima danas.

CHARLES BUKOWSKI: DNEVNIK 1991. - 1993. (Poslednji dani Charlesa Bukowskog)

Oduvek sam bio autsajder, nikad se nisam uklapao. A čitav je svet vreća govana koja se kida. Ne mogu da ga spasem.

U životu nas iskidaju svakojake klopke u koje bivamo ulovljeni. Niko ih ne može izbeći. Neki čak žive u njima. Poenta je da shvatiš kako je to klopka. Ako si u nekoj od njih a to ne shvataš, onda si gotov. Verujem da sam prepoznao mnoge od svojih klopki i pisao o njima. Ipak, neko bi mogao da kaže kako je život klopka.

Ljudi me prazne. Moram da se sklonim da bih se ponovo napunio.

Držim u rukama primerak knjige mog omiljenog američkog underground pisca Charlesa Bukowskog (1920.-1994.), nepopravljivog buntovnika, boema, usamljenika, šereta, otpadnika, lutalice i ljubitelja dobre kapljice, klasične muzike i klađenja na hipodromima, čoveka koji je svoj jedinstveni životni stil i stav veoma poetično pretočio i utkao u neponovljivu liriku i prozu – negde na granici između romantične, gotovo lirske (bez)osećajnosti i brutalnog krika, zverskog jauka usamljenika i svojeglavog otpadnika koji je previše znao i bio dovoljno lud da proživi vlastite snove bez ikakvog kompromisa ili ustupka bilo kome ili bilo čemu. U pitanju je njegov Dnevnik, njegovi poslednji dani ovozemaljskog života provedeni sa suprugom Lindom, omiljenim mačkama i Mackintoshom, koji je sve to zabeležio.

Kompjuter nije dobar za dušu. Šta ćeš, malo je toga dobro za dušu. Pisanje je kad letim, kad krene vatromet. Pisanje je kad izvadim smrt iz levog džepa, bacim je na zid i uhvatim je kad se odbije. Ti likovi misle kako trebaš da budeš na krstu i krvariš da bi imao dušu. Žele te poluludog, dok balaviš grudi na košulji. Dosta mi je krsta, muka mi je od njega. Ako mogu da se uklonim od krsta, ima još dosta toga za mene. I previše. Neka se oni penju na krst, čestitaću im. Ali patnja ne stvara pisanje. Pisac to čini.

Poslednji dani Čarlsa Bukovskog (Piščev dnevnik 1991. - 1993.), predstavljaju neke od poslednjih zabeleški starog pokvarenjaka, smirenog i osmehnutog intenzivnim i gorkim životnim iskustvom, pre svega kretanjem po oštroj ivici društvene margine, nepristajanjem na pravila, gluposti i kalupe gomile, rezignacijom spoznaje o trajnoj promašenosti i zlu sveta, kao i svesnim odustajanjem u ranoj mladosti jednog beskompromisnog, inteligentnog šereta na jurnjavu za nametnutim, iluzornim i ispraznim ciljevima sistema unutar klopki ultimativne brainwashing mašinerije posle čijeg gaženja i lobotomije od čoveka obično ne ostaje ništa sem prazne, neupotrebljive ljušture.

Čitao sam filozofe. Kakvi čudesni likovi, kakvi kockari. Pojavio se Dekart i rekao : ovi su pričali najobičnije gluposti, samo je matematika uzor za apsolutnu istinu. Mehanizam. Onda je stigao Hjum sa svojim napadom na vrednost naučnog saznanja baziranom na uzroku i posledici. Zatim se javio Kjerkegor: Guram prst u postojanje – vonja na ništavilo. Gde sam?. I Sartr, koji je proglasio apsurd egzistencije. Volim te ljude. Oni uvek prodrmaju ovaj svet. Kad uporediš takve ljude s ljudima koje vidim kako šetaju ulicom ili jedu po restoranima ili se pojavljuju na TV ekranu, razlika je tako velika da se nešto grči u meni i čupa mi utrobu.

Dok nasumice prelistavam stranice prepune jednog jedinstvenog i nesvakidašnjeg života američkog beat i underground otpadnika, surovo realnog i rečitog čoveka i pisca – konformistima i glavoklimavcima sistema veoma stranog i opasnog, duhom, humorom, sarkazmom i senzibilnošću prebogatog poete, naginjem nekoliko čašica alkoholne, duhovne hrane i na pamet mi pada još jedan, isto tako neprilagođen, neponovljiv, hrabar i znatno tragičniji pesnik Los Anđelesa, druge polovine šezdesetih godina 20. veka (vremena kada su se pojavljivali prvi radovi glavnog junaka ove priče). Na pamet mi pada pesnik Džim Morison i sva ona silina energije i bunta jednog jahača oluje kojom se suprotstavljao zlom, starom svetu i spržio vlastiti život čiste poezije i krika leptira u svega 27 ovozemaljskih godina. U čast ove dvojice nezaboravnih odmetnika od sveta zla i licemera, puštam poslednji The Doors album – kultni LA woman, naginjem još par čašica raspršivača jalove svesti i prepuštam se poslednjim spisima, dnevničkim zapisima jednog veoma, veoma Velikog čoveka i stvaraoca.

Sa moje desne strane radio uredno radi, svira mi još velike, klasične muzike. Noću slušam po tri-četiri sata toga dok radim nešto drugo ili ništa. To je moja droga, koja spira dnevna sranja s mene. Klasični kompozitori mogu da mi pomognu u tome. Pesnici, romanopisci, pisci kratkih priča ne mogu. Banda prevaranata.

Volim da gledam moje mačke, one me razgaljuju. Dobro mi je pored njih. Ali ne stavljajte me u prostoriju punu ljudi. Nikada. Pogotovo kad je neki praznik. Ne radite mi to.

Duh boemštine i nepristajanja na jalovost, ropstvo, mazohizam, dosadu, laži, mimikriju i kompromise izvire iz svake rilne ploče i redova knjige. Opuštenost, iskrenost, neposrednost, duh boemštine, humora i nadilaženja beznađa prolaznosti prosto razoružava na prvi pogled, osećaj, sluh, dodir ili nadražaj bilo kojeg šestog ili sedmog umetničkog čula. Poput starih indijanskih šamana, stari dobri uzavreli Buk nadilazi neuroze i prolaznost života čudesnom smirenošću, smeškajući se jezi smrti u lice.

Tanki smo kao papir. Živimo od sreće izražene u procentima, privremeno. A to je ono najbolje i najgore, vremenski faktor. I ništa ne možeš da učiniš u vezi s tim. Možeš da sediš na vrhu planine i decenijama meditiraš, ali to se neće promeniti. Možeš da promeniš sebe u prihvatljivosti ali možda je i to pogrešno. Možda previše mislimo. Osećaj više, misli manje.

Stari dobri Henry Chinasky, isti onaj bitnik, barska mušica iz Zabeleški starog pokvarenjaka, Priča o običnom ludilu, Pošte, Faktotuma, Bludnog sina i Žena ili underground poeta sa putovanja na kraj noći natopljenih dimom američkih barova, klasičnom muzikom sa radija, dinamikom kladioničarske euforije hipodromskih trka, isparenjima alkohola, mirisom žena i otpadnika s margine društva jednakih i slobodnih, izvire iz redova Dnevnika, ovaj put znatno smireniji, pomirljiviji, mudriji za nekoliko decenija i nebrojenih galona alkohola, kao i nebrojenih žena, tučnjava, hapšenja, noći pod vedrim nebom i pesama s ulica agonije i strave.

Danas sam ostao kod kuće umesto da odem na konjske trke, boli me grlo i teme, malo ka desnoj strani glave. Kada stignete do sedamdesetprve godine života, nikad ne znate kad će glava da vam eksplodira kroz vetrobran. I dalje se pošteno nalijem s vremena na vreme, i pušim daleko više nego što bi trebalo. Telo pizdi na mene zbog takvih stvari, ali i um treba nahraniti nečim. I duh. Piće hrani moj um i moj duh.

Suviše dugo je bio daun, dok su automobili pištali kraj njegovih prozora, suočen sa smrtonosnim čarima LA woman, žene plamteće kose u gradu tame, kao svaki drugi tragični i odbačeni jahač oluje, glumac bez uloge i pas željan kosti, suprotstavljen gomili, zaglupljenoj, izmoždenoj i ukalupljenoj gomili koja ne oprašta nikom. Uprkos godinama, klopkama i blagodetima društva podešenog interesima bogaćenja i večnosti vladara, sada već pokojni Bukovski zadržava lepotu i snagu duha, humora, pronicljivosti, otpornosti i pisane reči koje su mu, uprkos svemu, omogućile da sve dostojanstveno i hrabro izdrži i ode čist i vedar, ne prodavši nikom veru za večeru.

Stvari stoje bitno gore nego što su država i mediji spremni da priznaju. Oni koji još uvek opstaju u privredi mudro ćute. Pretpostavljam da je prodaja narkotika najveći biznis. Jebeš ga, ako se ukloni, skoro svi mladi ostaju bez posla. Ja još uvek živim od pisanja, ali to može preko noći da iščezne... Ljudi će spavati po grobljima. Istovremeno, tu je tanka kora bogataša na vrhu truleži. Zar to nije šokantno? Neki ljudi imaju toliko prokleto para da ni sami ne znaju koliko. Govorim o milionima. A pogledajte Holivud, koji izbacuje filmove od šezdeset miliona dolara, idiotske koliko i jadne budale koje odlaze da ih vide. Bogati su uvek tu, uvek su znali kako da muzu sistem.

Naopako sam živeo, mnogo toga je bilo odvratno, totalno kulučenje. Ali mislim da je način na koji sam progurao sebe kroz govna napravio razliku. Kad pogledam unazad, mislim da sam pokazao izvesnu meru opuštenosti i stila, šta god se dešavalo. Sećam se kao su jednom agenti FBI popizdeli dok su me vozili u kolima: Ej, ovaj tip je prilično opušten!, besno je viknuo jedan od njih.

Nisam tražio pravdu ili logiku. Nikada. Možda zato nikada nisam pisao angažovane stvari, neki društveni protest. Po meni, čitav sistem nikada neće imati nikakvog smisla, šta god oni uradili s njim. Ne možeš da praviš ništa dobro od nečeg što ne postoji. Ti likovi su hteli od mene da pokažem strah, navikli su na to. Bio sam samo zgađen.

Bio je jedan od retkih doslednih, dovoljno hrabrih, ludih i istrajnih jahača oluje koji je uspeo da proživi vlastite snove kao neko ko se nije uklapao u zadati i savršeni svet - vreću govana koja se kida i kojoj nema spasa. Bio je Veliki Čovek, poput Morrisona i nekolicine izuzetnih, njima sličnih, jedan od onih koji pružaju nadu i ispunjavaju srce na dugom i trnovitom putu ka zvezdama i svemu onome što nadilazi mudrost i snagu zlog starog sveta sprženih i obesmislenih reči. Bio je i – ostao. U srcu i duši iskrenih, doslednih, čistih i hrabrih, svih onih koji nikad ne pristaju i ne odustaju. Uprkos svemu.

Ništa od konja danas. Osećam se čudnovato normalan. Znam zašto je Hemingveju trebala korida, za njega je to bio ram za fotografiju, podsećala ga je gde je to bilo i šta je to bilo. Ponekad zaboravljamo, plaćajući račune za struju, menjajući ulje u kolima itd. Većina ljudi nije spremna za smrt, svoju ili bilo čiju. Šokira ih, užasava. Ona je kao veliko iznenađenje. Ali nikad ne bi trebalo da bude. Ja nosim smrt u mom levom džepu. Ponekad je izvadim i kažem: Zdravo, mala, kako si? Kada dolaziš po mene? Biću spreman.

Nema šta da se žali u vezi sa smrću više nego što bi se žalilo za rastenjem cveta. Nije smrt ono što je užasno, već životi koje ljudi žive ili ne žive do svoje smrti. Oni ne poštuju sopstvene živote, oni pišaju po svojim životima. Iseravaju ih. Glupa stoka. Previše su obuzeti jebanjem, filmovima, novcem, porodicom, jebanjem. Misli su im pune vate. Gutaju Boga bez razmišljanja. Brzo zaboravljaju kako se misli, drugima prepuštaju da misle umesto njih. Mozgovi su im začepljeni vatom. Ružno izgledaju, ružno govore, ružno hodaju. Pusti im veliku muziku i oni je neće čuti. Većina ljudskih smrti je obična prevara. Ništa tu nije ostalo da umre.

Ono što smrt ne može da podnese je kad joj se smeješ u lice. Istinski smeh poništava i najveću nejednakost. Humor je ono što nam treba, da se smejemo. Nekad sam se više smejao, sve sam radio više, osim pisanja. Sada samo pišem i pišem i pišem, što sam stariji sve više pišem, plešem sa smrću. Dobra zabava.

Upravo tako, dobra zabava uz umetnost pisane reči, dobri stari šeretski humor, senzibilni blues i sve ono neizrecivo i neuhvatljivo što nam ostaje od velikana na proputovanju ovim, uprkos svemu, jedinstvenim i čudesnim svetom. Ples sa smrću? Zašto da ne? Ako napokon shvatite da ne postoji kraj nego samo večna promena svetova, povratak utočištu iz kojeg sve i proističe.