.jpg)
CHARLIE BIRD PARKER : Ornithology
Veličanstvena i tragična džez Ptica, koja se zvukom svog kosmičkog alt saksofona vinula put nebesa, razvaljujući brzinom svetlosti vlastite klasike Salt peanuts i Ornithology, Čarli Parker, okončao je svoj ovozemaljski život sa nepunih 35 godina (1955. godine) u apartmanu baronice Nice de Koenigswarter, uništen drogama, alkoholom, cigaretama i lošom hranom: lekari su na autopsiji pomislili i konstatovali da je u pitanju leš čoveka koji je u trenutku smrti imao blizu šezdeset godina. Bio je prvi džez velikan spreman za Zid slavnih i besmrtnih.
Sedeo je i slušao ploču Tommyja Dorseyja, Just Friends (Bird je bio lud za Tommyjem Dorseyem). Odjednom je počeo pljuvati krv, skočio je, vrisnuo i pao mi pred noge. Nazvala sam kućnog lečnika. Ali lečnik mondenog hotela Stanhope nije hteo doći. Nije želeo videti crnca koji umire u stanu belkinje, prisećala se baronica Parkerove smrti.
S jedanaest godina tek je počeo svirati saksofon. S dvadeset godina vodio je revoluciju u modernoj jazz muzici. U trideset i četiri godine bio je mrtav zbog dugogodišnje upotrebe droge i alkohola. Danas se Charlie Yardbird Parker smatra jednim od velikih muzičkih inovatora 20. veka. Otac bebopa, uticao je na generacije muzičara i pokrenuo vatru jednog od najvažnijih i najuspešnijih američkih umetničkih pokreta. Parkerov inovativan pristup melodiji, ritmu i harmoniji bio je izuzetno uticajan među njegovim savremenicima, a njegova je muzika ostala inspiracija i resurs za kasnije jazz muzičare. Ne samo inovator, Parker je bio virtuozni instrumentalista. Parker je takođe postao ikona za Beat generaciju i bio je ključna figura u evolucijskoj koncepciji jazz muzičara kao beskompromisnog umetnika i intelektualca, a ne samo popularnog zabavljača. Muzika se neuobičajeno razlikovala od poznatog, melodičnog, plesnog jazza iz doba Big Banda. Zapravo, moderni jazz pružio je novi rečnik crncima koji su migrirali s ruralnog Juga u mnoge severne gradove. Poput modernističke umetnosti i književnosti, i bebop je tradicionalne estetske pristupe smatrao ograničavajućim i nedovoljnim da odgovori na složeno iskustvo urbanizovanog, industrijalizovanog društva. U različito vreme Parker je spojio jazz s drugim muzičkim stilovima, od klasične (u potrazi za studijem s Edgardom Vareseom i Stefanom Wolpeom) do latino muzike (snimke s Machitom).
Charlie Parker, američki džez saksofonista i kompozitor je rođen 29. avgusta 1920. godine u Kansas cityju, USA. Počeo je sa sviranjem već sa 11 godina, a u četrnaestoj je imao vlastiti školski bend. Nakon početnog zanosa i neuspeha krenuo je sa fanatičnim, celodnevnim vežbanjem pravog džez posvećenika. Ubrzo postaje član nekih od najbitnijih sastava rodnog Kanzasa, a 1937. godine svira sa Jay McShannom po klubovima Čikaga i Njujorka.
Godine 1939. seli se u Njujork i počinje svirati sa slavnim džez pijanistom Earl Heinesom. Bilo je to doba eksplozije be-bop jazza. Čarli Parker postaje vodeća figura novog pravca u razvoju džeza, ubrzavajući ga svojim supersoničnim sviranjem saksofona. Privukavši pažnju svojim originalnim i eksplozivnim stilom, godine 1945. dobija priliku i snima ploču sa nizom nezaboravnih numera: Koko, Now’s the time, Billie’s bounce i Thriving on a riff.
U New Yorku je Parker isprva imao poteškoća s pronalaženjem posla, ali svirajući s bendom Jaya McShanna počeo je razvijati svoj žestoko originalan solo stil. Dizzy Gillespie i drugi članovi benda Earl Hinesa uverili su Hinesa da ga zaposli. Gillespie i Parker postali su bliski prijatelji i saradnici. New York je bio mesto gde smo oboje procvetali, prisećao se kasnije Gillespie. Napustivši Hinesa, njih dvoje prešli su u bend Billyja Eckstinea, gde su mogli proširiti svoj spektar eksperimentisanja. Seme modernog jazza, ili bebop, kako je nazvan novi stil, zasejali su sada već legendarni pijanisti Thelonious Monk i Bud Powell, bubnjari Kenny Clarke i Max Roach te trubač Miles Davis. Svi su bili česti Parkerovi saradnici na snimanjima i u živahnim klubovima 52. ulice koji su bili jazz središte sredinom 1940-ih. Osim svojih neverovatnih tehničkih sposobnosti, Parker je uspeo izmisliti složeniju i individualniju muziku zanemarujući standarde jazza od četiri i osam taktova i stvarajući sola koja su bila i fluidna i oštra...
... Krajem treće decenije 20.veka kod određenog broja jazz muzičara javlja se potreba za promenom unutar okoštalih formi i načela klasičnog jazz pravca. Unutar relativne stabilnosti jazz sveta javilo se nekolicina umetnika željnih inovacija, istraživanja i novih kreativnih mogućnosti. Pre svih, bili su to Dizzy Gilespi, Charlie Bird Parker, Thelonius Monk, Charlie Christian i Kenny Clark. Oni će vremenom preuzeti neke od odlika moderne harmonije i stvoriti čitav jedan sistem na osnovu te harmonije. Rađaju se neke nove ritmičke formule. Parker, zajedno sa Gilespijem, ostaće veran stilu čijem je pronalaženju doprineo, stilu koji će postati dominantnim jezikom četrdesetih i pedesetih godina 20.veka. Čudesnom se tehnikom sviranja alt -saksofona još za života zakovao na Zid besmrtnih - poznate je melodije svirao tako brzo i briljantno da ih je malo ko mogao prepoznati kao original. Umro je u 35-oj godini života, uništen drogama, nikotinom, alkoholom i nezdravom hranom - sudbina svih slavnih džezera bila je nemilosrdna i prokleta. Ornitologija slavne Ptice nastavila je da putuje kosmosom svetlosnom brzinom - neuhvatljiva i briljantna, kakav je bio i njen neponovljivi autor.
U be-bopu teme eksponiraju i reeksponiraju truba i alt saksofon. Zvuk je imao dotad nečuvenu toplinu i ritmičke inovacije genijalnog bubnjara Clarka. Čest je tematski upliv bluesa, kao kod Gilespijevih Blue and boogie & The champ i Parkerovih Cool blues, Relaxing at Camarillo, Bongo bop, Buzzy, Cheryl, Bird feathers, Perbaps, Barbados & Parker’s mood. Baperi prisvajaju standarde i interpretiraju ih uz izvesna prilagođavanja: npr. All the things you are, Lover man, The man I love, Fine and dandy, Out of nowhere, My old flame, Don’t blame me i Embraceable you. Neki od standarda prerastaju u sasvim nove teme: Hot house - What is thing called love, Salt peanuts - I got rhythm & Donna Lee - Indiana. Tema na kojoj se be-bop utemeljio je Salt peanuts, koju su koncipirali Clark i Gilespi 1942. godine. Usledile su potom Gilespijeva Dizzy atmosphere i Parkerov Red cross. Uprkos neizmernom doprinosu ostalih džezera, tri su se velikana izdvojila na uzburkanom be-bop nebu: Charlie Parker - svojom inventivnošću, harizmom i maštom bez granica, Thelonius Monk - svojim harmonijskim doprinosom i autentičnošću stila, kao i neponovljiva figura - Dizzy Gillespie, virtuozni solista, dirigent, kompozitor i pisac aranžmana.
Jedna od Parkerovih dugogodišnjih želja bila je nastup s klasičnim gudačkim orkestrom. Bio je predan obožavatelj evropske klasične muzike. Savremenici su tvrdili da ga je živo zanimala muzika Igora Stravinskog i čeznuo je za sudelovanjem u projektu sličnom onome što je postalo poznato pod nazivom Muzika trećeg toka. Ovo je bila nova vrsta muzike koja je sadržavala i jazz i euro-klasične elemente, za razliku od pukog uključivanja gudačkog dela u izvedbu jazz standarda. Parker je bio poznat po tome što se često pojavljivao na nastupima bez instrumenta i posuđivao tuđe u poslednjem trenutku. Na više od jednog mesta svirao je na plastičnom saksofonu Grafton. Nakon toga, saksofonista Ornette Coleman koristio je ovu marku plastičnog saksa u svojoj ranoj karijeri. Jednom je posebnom prilikom pre koncerta u Quebecu prodao saksofon da bi kupio drogu, a u zadnji su trenutak on, Dizzy Gillespie i drugi članovi Charliejeve pratnje trčali oko Quebeca pokušavajući pronaći saksofon, u to vreme jedini saksofon koji je mogao svirati bio je onaj plastični.
Lepršave, brze, ritmički asimetrične improvizacije Parkera mogle bi zadiviti slušaoce; uprkos tome, pomni pregled pokazuje da svaki redak sadrži celovitu, dobro izgrađenu frazu sa svakom beleškom na mestu. Parkerove harmoničke ideje bile su revolucionarne, uvodeći novi tonski rečnik koji koristi 9., 11. i 13. akorde, brzo podrazumevajući prolazne akorde i nove varijante izmenjenih akorda i zamena akorda. Ton mu je bio čist i prodoran, ali sladak i žalostan na baladama. Iako mnoge Parkerove snimke pokazuju blistavu virtuoznu tehniku i složene melodijske linije - rani Ko-Ko je sjajan primer - Parker je takođe bio jedan od sjajnih blues izvođača. Njegova tematska bluz improvizacija Parker's Mood predstavlja jedno od najsnažnijih snimaka u jazzu, podjednako bitno kao Armstrongov klasik West End Blues.
Nažalost, nasuprot muzičkoj i scenskoj genijalnosti, snazi i inovativnosti problemi sa drogom, emotivne smetnje i pokušaji samoubistva vukli su ga nezadrživo ka dnu samouništenja i tame. Kao i ostatak njegovog života, Charliejeva smrt okružena je tajnom i spletkama. Kao završni čin, kritičari su pridavali dodatni značaj manjim detaljima, bacali sumnju na činjenice i podrazumevali značenje tamo gde ih nije bilo moguće pronaći. Charlie je umro jer su njegovo telo uništile godine zloupotrebe opojnih droga i alkohola, dodatno komplikovane mentalnim zdravstvenim problemima i drugim iscrpljujućim telesnim tegobama poput želudačnog čira, problema sa srcem i povišenog krvnog pritiska. U smrtovnici stoji da je umro od upale pluća. Njegovo telo više nije moglo izdržati. Jedan od bitnih događaja za koji su mnogi smatrali da je vodio ka ubzanoj Parkerovoj smrti, bila je smrt njegove kćeri Pree, gotovo tačno godinu dana pre. Charlie je ionako bio lošeg zdravlja, ali ovaj je događaj verovatno povećao konzumaciju alkohola, što mu je dodatno pogoršalo čir. Konzumiranje heroina takođe je uticalo na njegovo zdravlje i očekivano su mu i živci bili ogoljeni. Šizofrenija je možda doprinela dvama pokušajima samoubistva.
Bio je svetac zadimljenih barova, poput Koltrejna, nošen nezaustavljivom energijom preteranog življenja i visokooktanskog samosagorevanja, duše koja nigde na ovom svetu nije mogla da nađe mir i utočište, te se razarajuće trošila i predavala besmrtnoj muzici i furioznom bi-bap ritmu u kojem sve snažno gori i sagoreva do kraja, ne štedeći se ni malo i ištući neizdrživo više od sebe za druge i... tračak besmrtnosti anđeoskog sjaja. Pomenute Salt peanuts i Ornithology, uz Confirmation, Dancing in the dark, KC blues, My melancholy baby, Just friends, Hot house, Yardbird suite ili Parker’s mood i sada cupkaju i poskakuju svojim razdraganim ritmovima u nekim drugim ravnima i sferama postojanja, olakšane za nekoliko neprimetnih grama ovozemaljskog tereta preosetljive duše.
Nema komentara:
Objavi komentar