DIOGEN - priča o totalnoj slobodi ČOVEKA

 

DIOGEN - priča o totalnoj slobodi ČOVEKA

    Diogen, legendarni grčki filozof, živeo je od 412. do 323. god. p. n. e. Rođen u Sinopi, najveci deo svog zivota proveo u Atini, a umro je u Korintu. Smatra se osnivacem kiničke škole, zajedno sa Antistenom. Živeo je u buretu, a još je imao plašt i fenjer. Smatrao je da čovek treba da živi što sličnije životinjama, npr. psima što i znači naziv njegove skole. I danas neki kažu da je on najbogatiji čovek na svetu, baš zbog svog načina života. 

   Ime Diogen u staroj Grčkoj otprilike je značilo od boga dat. Diogen zvani Pas je veoma bitna ličnost u Grčkoj filozozofiji jer se smatra osnivačem kiničke škole. Škola je i dobila ime po Diogenovom nadimku PAS - KYNOS, i zastupala je povratak prirodi, ustvari najjednostavniji način života.U istoriji ljudskog ponašanja pojavi se povremeno look odrpanca i svaki put se može uočiti da se s nemarnošću odevanja spaja i precizan izbor života. Pomenuću grčke kinike, bohemiens svih epoha, francuske egzistencijaliste, beat generation, hippies i, na kraju, današnje punkies. Nezavisno od kulturnih pomodnosti, postoji uvek klasični primer obrazovanog skitnice, clochard, koji radije spava pod mostovima nego što bi prihvatio kompromis s poslovnim svetom.  U svim tim strujama postojala je neophodna potreba za slobodom. I upravo je u tome ključ za razumevanje kiničke misli. Sloboda za kinike, shvaćena kao Vrhovno Dobro Duše, može se dostići jedino preko samodovoljnosti. Pravi kinik neće nikada dozvoliti da bude rob svojih fizičkih i emotivnih potreba, ne plaši se gladi, hladnoće i samoće, nema seksualne porive, nema želju za novcem, moći, slavom. Ako ga neko smatra ludakom, to je samo zato što je odabrao način života sasvim suprotan onom koji je prihvatila većina. Pošto je otkrio da su za egzistenciju bitne jedino vrednosti duha, kinik nemilosrdno kritikuje one tradicionalne. On je ekstremista Sokratovog mišljenja: svodi biće isključivo na zajednički život sa samim sobom i odbacuje prividnost kao nepodnošljivu suvišnost.

    Diogen, sin menjača Hikesija, rođen je u Sinopi. Diokle priča da je njegov otac držao javnu menjačnicu i da je zbog falsifikovanja novca morao da pobegne. A Eubulid u svojoj knjizi O Diogenu tvrdi da je sam Diogen to uradio, i da je zajedno s ocem pobegao u strani svet. Štaviše, i Diogen u svom delu Pardalos pripoveda o tome da je falsifikovao novac. Kad je stigao u Atinu, pridružio se Antistenu. Ali pošto ga je ovaj odbio, jer nije nikoga mogao da trpi pored sebe, on je ipak izdejstvovao da bude primljen zbog strpljivog navaljivanja. I kad je Antisten jednom prilikom digao štap na njega, Diogen mu je podmetnuo glavu i rekao: Udri samo, jer nećeš naći nijedno drvo koje bi bilo dovoljno tvrdo da me otera sve dok te budem čuo. Od toga vremena bio je njegov učenik, a kao izbeglica, živeo je što je moguće skromnije.Teofrast pripoveda kako je Diogen jednom posmatrao miša kako juri ovamo - onamo i ne traži ni mesta za odmor, niti izbegava mrak, niti pak pokazuje neku želju za takozvanim slatkišima. I tada je pronašao izlaz iz svog bednog stanja. Neki pričaju da je on bio prvi koji je savio kaput i, tako reći, udvostručio ga jer je morao u njemu i da spava; nosio je i ranac u kome je bila hrana, i svako mesto mu je služilo za sve, i za doručak i za spavanje i za razgovor. Tako je, pokazujući prstom na Zevsovu galeriju i na Pompeion, zgradu za svečane priredbe, govorio da su mu ih podigli Atinjani da bi tu živeo. Štapom se služio posle jedne bolesti i stalno ga je nosio, samo ne u gradu, nego na svojim putovanjima, kao i torbu. Jednom je zamolio nekoga pismom da mu nabavi jednu kućicu, i pošto je ovaj odugovlačio, Diogen uzme bure i zadrži ga kao stan, kao što i sam svedoči u svojim pismima. Leti bi se valjao na usijanom pesku, a zimi bi grlio snegom pokrivene statue, ne propuštajući ništa kako bi što više telesno očvrsnuo.

   Bio je naročito jak u tome da ostalim ljudima pokaže svoj prezir. Euklidovu školu je zvao žučem, a Platonovo poučavanje izobličenjem. Dionizijeve utakmice je nazvao velikim čudom za budale, a demagoge je nazvao slugama svetine. Govorio je takođe da kad u životu sretne krmanoše, i lekare i filozofe, onda mu čovek izgleda najrazumnije od svih stvorenja. A kad posle toga naiđe na tumače snova i proroke i njihove pristalice, ili ljude nadmene zbog porekla ili bogatstva, onda mu ništa ne izgleda bednije od čoveka. Često bi govorio kako veruje da je za život potrebno pripremiti ili pamet ili konopac. Jednom je spazio Platona na nekoj veoma svečanoj gozbi kako se služi maslinama. Kako to? Najpre filozof učini veliko putovanje morem na Siciliju zbog radosti trpeze, a sad, kad svega toga ovde ima, ti ne uživaš? A ovaj mu odgovori: Tako mi bogova, Diogene, ja sam se i tamo najviše držao maslina i sličnih stvari. Na to će Diogen: Pa zašto je, onda, bilo potrebno ići u Sirakuzu? Zar u Atici tada nije bilo maslina? Sokratu se, pre svega, divio zbog doslednosti njegovog karaktera, koji ga je navodio da dela u skladu s ubeđenjima, bez obzira na posledice. Previdevši da se Sokrat trudio da bude nezavisan od zemaljskih dobara i aplauza gomile kako bi zadobio još veće dobro - dobro istinske mudrosti, Antisten je tu nezavisnost i samodovoljnost postavio za ideal ili svrhu po sebi. U njegovim očima vrlina je bila naprosto nezavisnost od svih zemaljskih imanja i uživanja: u stvari, to je bio negativan koncept vrline - suzdržljivost, samodovoljnost. Otuda je Antisten negativnu stranu Sokratovog života preinačio u pozitivan cilj ili svrhu. Slično tome, on je i Sokratovo isticanje etičkog saznanja doveo do prećeranog preziranja naučnog znanja i umjetnosti. Vrlina je, govorio je, sama po sebi dovoljna za sreću: ništa više nije potrebno - a vrlina je odsustvo želja, sloboda od htenja, i potpuna samodovoljnost. Sokrat je bio nezavisan od mnenja drugih zato što je posedovao duboko usađena ubeđenja i načela, a odstupanje od njih, radi zadovoljavanja uobičajenih mnenja, smatrao je za izdajstvo istine. Međutim, on se nije izrugivao mnenjima naroda i rasprostranjenim ubeđenjima naprosto radi izrugivanja, kao što su, izgleda, to činili kinici, posebno Diogen. Stoga je filozofija kinika predstavljala samo jednu, do preteranosti dovedenu stranu Sokratovog života i stava, i to onu negativnu. Sokrat je bio spreman da se odupre oligarhiji i po cenu života - samo da ne bi učinio nešto nepravično; ali on ne bi živeo u buretu slično Diogenu jedino zato da bi se hvalisao svojim nemarenjem za običaje ostalih ljudi.

    Kad ga je Platon jednom pozvao u goste zajedno s prijateljima, koji su bili stigli, Diogen je gazio po njegovim tepisima govoreći: Gazim po Platonovoj praznoj naduvenosti. Na to je Platon odgovorio: Kakvo li uobraženje time pokazuješ, moj Diogene, ti koji uobražavaš da nisi naduven. Drugi pričaju da je Diogen rekao: Gazim po Platonovoj naduvenosti na šta je ovaj odgovorio: Tako je, Diogene, i to drugom naduvenošću. Na pitanje gde je u Grčkoj video valjane ljude, odgovorio je: Ljude nigde, a dečake u Sparti. Kad nekom zgodom niko nije hteo da se upusti u ozbiljan razgovor s njim, počeo je da cvrkuće kao ptica; posle toga se oko njega skupila gomila ljudi, i on je počeo da ih grdi što na ovakve lakrdije dolaze sa toliko žara, dok za ozbiljne stvari nemaju ni vremena ni želje. Govorio je da se ljudi među sobom takmiče kako da jedan drugoga obore i zgaze, a da se za cenu vrline niko ne otima. Iznenađivalo ga je što se gramatičari bave istraživanjem Odisejevih mana, a svoje sopstvene mane zanemaruju. Tako i muzičari znaju da podešavaju žice na liri, a svoje duševno stanje ostavljaju neusklađeno. Matematičari, opet, posmatraju Sunce i Mesec, a ne vide one stvari koje im leže pred nogama. A retori ne prestaju da govore o onome što je pravo, ali to nikako ne čine. Čak i gramzivi ljudi govore pogrdno o novcu, ali ga ipak preko svake mere vole. Govorio je oštro i protiv onih ljudi koji hvale pravične ljude da su se uzdigli iznad novca, ali pri tom blagosiljaju one koji imaju mnogo novaca. Ljutilo ga je i to što se bogovima prinosi žrtva za zdravlje, a da se prilikom samog žrtvovanja gosti na štetu zdravlja. Čudio se takođe robovima koji posmatraju svoje gospodare kako se goste a da ne ukradu ništa od jela. Hvalio je i one koji žele da se žene, ali koji se ipak ne ožene, one koji se spremaju na putovanje morem i koji ne otputuju, ljude koji žele da učestvuju u politici i koji to ne rade, koji žele da podižu decu, a to ne rade, koji se spremaju da stupe u službu vladaru pa od toga odustanu. Govorio je takođe da prema prijateljima ne treba pružati ruke sa savijenim prstima. Menip priča u Prodaji Diogena da je kao zarobljenik, dok su ga prodavali kao roba, bio upitan šta ume da radi, a on je odgovorio: Upravljati ljudima. Glasniku je naredio: Objavi da li neko želi da kupi sebi gospodara! I kad su mu zabranili da sedne, rekao je: Ne mari ništa; ribe se prodaju onako kako koja leži.

   Govorio je da se čudi kako to mi, kad kupujemo lonac ili neku posudu, kucnemo po njoj, a kad kupujemo čoveka, zadovoljavamo se samo njegovim izgledom. Ksenijadu, koji ga je kupio, rekao je: Moraš me slušati iako sam tvoj rob, jer i lekara i krmanoša bi slušao pod pretpostavkom da su robovi. Eubul u knjizi O Diogenovoj prodaji priča da je tako postupao i sa Ksenijadovom decom, koju je, osim ostalih struka, poučavao i u jahanju, gađanju lukom i praćkom i bacanju koplja i to sve samo zbog toga što je tražio da imaju rumenu boju da su dobrog telesnog stanja. Dečaci su zapamtili mnoga mesta iz dela pesnika i pisaca, pa i samog Diogena, koji se trudio da im svu tu materiju učini takvom da se lako pamti. U kući ih je podsticao da budu vredni i da jedu jednostavnu hranu i da piju samo vodu. Na ulici su morali ići sasvim kratko ošišane kose, bez ikakvog doterivanja, bez kaputa i cipela, ćuteći i gledajući samo ispred sebe. Vodio ih je i u lov. A oni su bili zabrinuti za Diogena, pa su se kod roditelja često zauzimali za njega. Isti autor tvrdi da je Diogen u Ksenijadovoj kući ostario, da je tamo umro i da su ga sahranili Ksenijadovi sinovi. I kad se Ksenijad raspitivao kako da ga sahrani, on odgovori: Tako da ležim na licu i na pitanje zašto, on odgovori: Zato što će se uskoro ono što je dole okrenuti gore. A to zato što su Makedonci tada već imali vlast u svojim rukama, to jest što su sa niskog i neuglednog mesta dospeli na visoko mjesto. Kad ga je neki čovek poveo u jednu raskošnu kuću i zabranio mu da pljuje, Diogen se iskašljao i pljunuo mu u lice, govoreći kako nije našao neko gore mesto za to. Jednom je glasno viknuo: Ej, ljudi! A kad se narod na to okupio, on ih je stao lupati batinom govoreći: Pa zvao sam ljude, a ne ološ. Tako priča Hekaton u prvoj knjizi svoga dela Hrije. Kažu takođe da je Aleksandar izjavio da bi želio da bude Diogen da se nije rodio kao Aleksandar. Kad su mu govorili: Ostario si, odmori se; koliko ti je još života preostalo! - on bi rekao: Šta? Kad bih trčao za opkladu, zar bih u blizini cilja morao da popustim, umesto da se još više napregnem? Poziv na neku gozbu odbio je zato što mu malo pre toga nisu ukazali zahvalnost što se pojavio. Bosim nogama je gazio po snegu. I kad je jednom vidio neko dete kako pije vodu iz ruku, izbači čašu iz torbe sa rečima: Ovo me je dete pobedilo svojim malim prohtevom! Bacio je i svoju činiju kad je primetio jedno dete kako je razbilo svoju posudu, pa je sočivo jelo izdubljenom koricom hleba. Diogen je ovako zaključivao: Bogovima pripada sve. Mudraci su prijatelji bogova. Kod prijatelja su sve stvari zajedničke. Dakle, sve pripada mudracima.

   Jednom prilikom je video ženu kako na veoma nepristojan način pada na kolena pred bogovima i htede da je oslobodi njenoga praznoverja. Pristupi joj i reče: Zar se ne stidiš, ženo, da se otkriješ pred bogom koji stoji iza tebe, jer sve je ispunjeno njegovim prisustvom? Obično bi govorio da su ga stigla prokletstva tragičkih pesnika, jer on je lišen i rodnog mesta, kuće, domovine; prosjak, lutalica, boreći se za svoj nasušni hleb. Govorio je da sudbini suprotstavlja odvažnost, zakonu – prirodu, i strastima – razum. Kad se sunčao na Kranionu, priđe mu Aleksandar i reče: Zatraži što god želiš! Ovaj reče: Skloni se sa sunca! Kad je neko tvrdio da ne postoji kretanje, Diogen ustade i pođe gore-dole. Nekom drugom koji je govorio o nebeskim pojavama primetio je: A koliko je vremena prošlo otkako si sišao s neba? I kad je neki pokvareni evnuh napisao na ulazu svoje kuće: Neka ne uđe nikakvo zlo - Diogen je upitao: A kako će ući sam gospodar kuće? Kad je Platon postavljao definiciju: Čovek je dvonožno živo biće bez krila, i kad su mu to prisutni odobravali, Diogen unese petla iščupanih krila u školu i reče: Evo, ovo je Platonov čovek. Zato je uz definiciju dodato još: sa ravnim noktima. Na pitanje jednog čoveka u koliko sati treba doručkovati, on je odgovorio: Bogataš može da doručkuje kad hoće, a siromah kad ima. Kad je u Megari video ovce pokrivene prekrivačima, a da deca idu gola, rekao je: U Megari je bolje biti ovan nego sin. Kad ga je neko udario gredom, a posle toga rekao: Čuvaj se - ovaj mu reče: Pa zar ćeš me ponovo udariti? Danju je palio sveću i govorio: Tražim čoveka.

   Njegove osnovne potrebe bile su svedene na najneophodnije: ogrtač kao odelo i kao krevet, i leti i zimi, čanak za jelo i lonče za vodu. Da bi lakše podneo promene u temperaturi, leti se valjao po vrelom pesku, a zimi po snegu. Kao i svi kinici, bio je pun nepoverenja prema uživanjima. Jedne večeri doviknuo je nekom prijatelju koji je krenuo na gozbu: - Vratićeš se u još gorem stanju. Ljude nije naročito cenio: jednom su ga videli kako stoji ispred neke statue i postavlja joj pitanja. Na čudenje prisutnih, odgovorio je: - Navikavam se da pitam uzalud. Platona nije naročito uvažavao. Njegova predavanja smatrao je Čistim gubljenjem vremena, a Platon mu je uzvraćao istom merom nazivajući ga poludelim Sokratom. U jednoj filozofskoj prepirci izmedu njih dvojice povela se diskusija o teoriji Ideja.

- U ovoj sobi vidim sto i pehar, kazao je Diogen gledajući oko sebe, ali mi se ne čini da igde vidim 'ideju stola' i 'ideju pehara'.

- To je normalno, odgovorio je Platon, pošto je tvoj um sposoban da opazi samo sto i pehar, a ne i ideje.  

    Diogen nije podnosio što je Platon, iako fllozof, živeo u kući punoj komfora i lepih stvari. Jednog kišnog dana uleteo je kao pomahnitao u njegovu spavaću sobu i blatnjavim nogama počeo da gazi po tepisima i vezenim pokrivačima; potom je izletao napolje, opet ublatnjavio noge i nastavio da gazi po sobi. Platon ga je mirno posmatrao. Diogenu nije nedostajao smisao za humor. Jednog dana dok je prisustvovao uvežbavanju nekog posebno nespretnog strelca, seo je baš pored cilja, govoreći: - Ovo je jedino mesto gde se osećam sigurnim. Drugom prilikom, zadesivši se u jednoj prelepoj vili ukrašenoj skupocenim predmetima, pljunuo je vlasniku u lice, odmah zatim obrisao mu je obraz svojim ogrtačem i izvinio se govoreći da u celoj kući nije našao tako ružno mesto gde bi mogao da pljune.

   U svom dugom životu prošao je sve i svašta: jednom su ga, već u poodmaklim godinama uhvatili pirati, odveli na Krit i hteli da ga prodaju kao roba. Kada su ga upitali šta zna da radi, odgovorio je: - Da komandujem ljudima. I kad je video da ga izvesni Seniad, ukrašen zlatom i dragim kamenjem, osmatra s interesovanjem, dodao je: - Prodajte me ovom grešniku pošto vidim, po tome kako je nagizdan, da mu je hitno potreban neki gospodar. Seniad ga je otkupio i Diogen mu je ostao u kući do kraja života kao vaspitač njegovih sinova. U devedesetoj godini je samog sebe umorio zadržavajući dah. Priča se da je ostavio testament po kome je naložio da ga ne sahranjuju, već bace zverima. Međutim, njegovi prijatelji su počeli da se otimaju kome će pripasti čast da ga sahrani i na kraju su odlučili da mu se podigne, o državnom trošku, spomenik od mermera u obliku stuba i psa.

By Dragan Uzelac