DADAIZAM – radikalno odbacivanje sveta umetnošću

 

DADAIZAM – radikalno odbacivanje sveta umetnošću

DADAIZAM: umetnost reči bez reda

    Dadaizam je bio avangardni umetnički pokret, nastao za vreme užasavajućeg besmisla i pokolja Prvog svetskog rata, koji je bukvalno odbacivao sve dotadašnje vrednosti civilizacije – kako u umetnosti, tako i u životu – radikalno , do kraja. Dadaizam okuplja umetnike pobunjene protiv rata, društva i umetnosti njihovog vremena razaranja i obesmišljavanja svega. Nihilizam, crni humor i žarka želja da se šokira svet bili su privlačni u atmosferi beznađa, očaja i razočaranja svetskim ratom. Dadaizam je na ogoljen i bolan način prikazivao destruktivnu volju umetnika koja izaziva skandale i provocira. Njihova poezija je bila suštinski antitradicionalno orijentisana, složena od slogova, neartikulisanih uzvika i reči bez reda. Dadaisti su smatrali da je konvencionalna kultura u doba opšteg ludila i haosa rata puka ideološka laž ili jalova dekoracija koju treba odbaciti. Veru u novog čoveka i duhovni preobražaj smatrali su zabavom za pesnike. Istupali su satiričnim kabaretskim tekstovima i provokativnim izložbama, demonstrirajući na svoj način protiv ideoloških opsena i militarizma. Vlastite groteske u stihovima, skečeve i parodističke montaže sastavljene od nizanja rečenica izrezanih nasumično iz novina nisu shvatali kao umetničko delo u tradicionalnom smislu. Ključno načelo dadaizma, za koje se zalagao njegov najuticajniji predstavnik Marsel Dišan (1887.- 1968.), prvi pravi antiumetnik, bilo je da je umetnost sve ono štro umetnik kaže da jeste. Posle Dišana, svaki predmet od bilo kog materijala bio je potencijalno umetničko delo.

       Ime dadaizam, od francuskog DADA, ne znači ništa, nasumice je uzeto iz rečnika. Februara 1916. godine nemački pesnik i muzičar Igo Bal (Hugo Ball) i njegova supruga, takođe umetnica, Emmy Hennings otvaraju Cabaret Voltaire (kabare Volter), u Cirihu, Švajcarskoj, zemlji neutralnoj i izuzetoj od haosa Prvog svetskog rata. Kabare Volter postaje središte okupljanja pristalica novog umetničkog pokreta, dovoljno provokativnog i atraktivnog za mnoge avangardne umetnike i intelektualce (Tristan Tzara, Marcel Janko, Jean Arp, Marcel Duchamp, Francis Picabia, Max Ernst, Man Ray, John Heartfield, Kurt Schwitters).

   Razočarani civilizacijom koja je proizvela besmisleni i strašni Prvi svetski rat, dadaisti afirmišu jedan krajnje rušilački stav prema društvu, estetici, moralu, običajima i konvencijama. U jednom od svojih proglasa dadaisti objašnjavaju:

Svaki proizvod gađenja sposoban da postane negacija porodice je Dada; protest sa pesnicima celog bića angažovanog u rušilačkoj akciji je Dada; napuštanje logike koja je ples stvaralački impotentnih je Dada; napuštanje pamćenja je Dada; napuštanje proroka i budućnosti je Dada; apsolutna i bespogovorna vera u svakog boga koji je trenutni proizvod spontanosti.

U grupi Kabare Volter svi su bili umetnici u tom smislu što su bili izvanredno osetljivi na novorazvijene umetničke mogućnosti. Bal i ja (Hilsenbek) smo bili vanredno aktivni u širenju ekspresionizma po Nemačkoj; Bal je bio intiman prijatelj umetnika Kandinskog, s kojim je pokušao da u Minhenu osnuje ekspresionističko pozorište. Arp je u Parizu bio u bliskom dodiru s Pikasom i Brakom, vođama kubističkog pokreta, i bio je potpuno uveren u nužnost borbe protiv naturalističke koncepcije u svakom obliku. Tristan Cara, romantični umetnik čijem propagandističkom žaru imamo da zahvalimo za ogroman porast dade, doneo je sa sobom iz Rumunije neograničen književni dar. U tom periodu, dok smo igrali, pevali i recitovali iz noći u noć u Kabare Volteru, za nas je apstraktna umetnost bila isto što i apsolutna počast. Naturalizam je predstavljao psihološko prodiranje motiva buržoazije, u kojoj smo videli našeg smrtnog neprijatelja, a psihološko prodiranje, uprkos svim otporima, donosi identifikovanje s raznim pravilima buržoaske moralnosti.Arhipenko, koga smo poštovali kao nedostižan model na polju plastične umetnosti, držao je da umetnost ne sme biti realistična ni idealistička, da mora da bude istinita; a pod tim je pre svega mislio da je laž svaka imitacija prirode, ma koliko bila skrivena. U ovom smislu trebalo je da dada da istini jedan nov podstrek. Dada je trebalo da bude zborno mesto apstraktnih energija i stalna odskočna daska velikih internacionalnih umetničkih pokreta.

    Kada je na zahtev ogorčenih građana Ciriha kabare bio zatvoren, dadaistička grupa se seli u Pariz gde se, uz saradnju Bretona, Aragona, Elijara, Supoa, predvodnika nadrealističkog pokreta, nastavljaju održavanja provokativnih uličnih priredbi, otvaranja izložbi, javna čitanja poezije i izvođenja dadaističkih i nadrealističkih komada. Dadaisti iznova započinju gradnju pesama. Nove pesme prave od reči izrezanih iz novina i pomešanih u šeširu, a potom lepljenjem različitih odlomaka i otpadaka. Lepljenje, kolaž, njihova je autentična tehnika, veoma rasprostranjena do današnjih dana. Anarhoidnošću svog programa dadaizam je potkopao vlastite temelje. Nadrealizam koji ga nastavlja u mnogo čemu je bio njegova suprotnost. Veza između ova dva pokreta je neposredna, jer bivši dadaisti Andre Breton, Jacques Rigaud i Benjamin Peret postaju jezgro nadrealističke grupe.

    Ovaj izuzetni, krajnje radikalni umetnički pokret ubrzo je nestao, ali je doveo do buđenja svesti i nastanka, pre svih, ništa manje opasnog po večni poredak - nadrealizma. Pored toga, dadaizam je par decenija kasnije snažno uticao na dve bitne, beskompromisne umetničke ličnosti - Beketa i Joneska, idejne tvorce tzv. avangardnog teatra apsurda, ništa manje opasnog i radikalnog umetničkog, pozorišnog pokreta. Pre svega, njih dvojica su preuzela dva ključna stava: krajnje radikalan način na koji su oni doveli u pitanje sve vrednosti naše civilizacije i ukazivanje na iracionalno kao izvor naših saznanja ili, sumnju u iracionalnost, u čovekovu sposobnost da bitno utiče na sopstvenu situaciju i svet oko sebe. Crv sumnje nepovratno se uvukao u klimave temelje civilizacije i zastrašujuće ih nagrizajući zaljuljao. Posle dadaizma ništa više, barem u svetu umetnosti i avangarde, nije bilo isto. Revolucija je mogla da počne i zarazi nedodirljivi, sveznajući i svemogući um koji večno vlada i sve nas kontroliše.

DADA – istorijat i književni uticaji

    Nesumnjivo je da su istorijske prilike, potpuni raspad svih vrednosti avgusta 1914. godine, pružile dadaizmu opravdan razlog da se pojavi i izrazi vlastiti bunt prema nimalo ružičastom i licemernom stanju stvari u svetu. Pojavljuje se posle pokreta futurizma (još jedne od avangardnih pobuna), kao pokret bogatiji u manifestima i postupcima, pun dogodovština i logičkih izazova.

DADA NE ZNAČI NIŠTA, pisao je pesnik Tristan Cara velikim slovima na osnivačkoj manifestaciji grupe u Cirihu 14. jula 1916. godine. A potom nastavlja:

Kru crnci nazivaju Dadom rep svete krave. Vedro i majka su u nekim delovima Italije Dada. Drevni konjić, dojilja, dvostruka afirmacija na ruskom i rumunskom: Dada. Ne gradi se senzibilitet na jednoj reči; čitava građevina vodi savršenstvu koje je dosadno, ideji zgaženoj u nekoj zlatastoj lokvi, relativnom ljudskom proizvodu.

      U dadaističkom manifestu Cara još jasnije objašnjava kako je rođeno ime grupe:

DADA je rođena u ciriškom kabareu Volter, 1916., iz želje za nezavisnošću, iz nepoverenja prema zajednici. Naši pripadnici zadržavaju svoju slobodu. Ne priznajemo nikakvu teritoriju. Dosta je bilo kubističkih i futurističkih akademija: laboratorija formalnih ideja. Moja namera je bila da stvorim samo jednu izražajnu reč koja će svojom magijom da zatvori sva vrata razumevanju i koja neće biti još jedan izam.

DADA je potop posle koga sve počinje ispočetka.

    Šta je u suštini bila DADA? Pokušaj uništenja svega? Svođenje računa? Evo šta je rekao Tristan Cara, pesnik i jedan od osnivača pokreta:

Postoji književnost koja ne dopire do nezasite mase. Stvaralačka dela nastala iz istinske potrebe autora i za samog autora. Spoznaja uzvišenog egoizma u kome svi zakoni nestaju... Svaka stranica treba da puca od ozbiljnosti, nejasnoća, težine, vrtloga, groznice, novina, večnog, od zbunjujuće poruge, od entuzijazma principa ili od načina na koji je odštampana. Kažem vam: ne postoji početak i mi ne drhtimo, nismo sentimentalni. Mi cepamo, kao razjareni vetar, odeću oblaka i molitvi, i pripremamo veliku predstavu propasti, požara i rušenja... Čovek nije ništa. Mereno na skali večnosti, svako delovanje je uzaludno.

      Naglašavajući svoje rušilačke težnje u najčistijem anarhističkom stilu, Tristan Cara izjavljuje:

Neka svi ljudi vrište: treba izvršiti veliki, destruktivni, negativni zadatak. Pomesti, očistiti. Čišćenje pojedinca odvija se kroz stanje ludila, agresivnog ludila, sveobuhvatnog, kroz svet prepušten razbojničkim rukama koje komadaju i uništavaju vekove. Prvi dadistički manifest završava se delom koji nosi naziv Dadaističko gnušanje. Sledi deo izvoda: Svi proizvodi duha sposobni da postanu negacije porodice su Dada; pojedinačni protesti svih ljudi u destruktivnoj akciji: Dada; ukidanje logike, ples kreativnih nesposobnjakovića :Dada; ukidanje sećanja: Dada... Sloboda: Dada, Dada, Dada, zavijanje boja u grču, isprepletanost suprotnosti i protivrečnosti, grotesknog, nedoslednosti: ŽIVOT.

Mi smo protiv svih sistema, ali njihovo odsustvo je najbolji sistem.

    Ko su bili dadaisti? U moru branilaca savesti, u Cirihu je živeo mladi Rumun, Tristan Cara, koji je napustio studije filozofije u Bukureštu da bi se posvetio književnosti. Tu se našao i jedan alzaški slikar, Hans Arp, autor neobičnih reljefa u drvetu; zatim drugi Rumun, Marsel Janko, slikar; lekar, Val Zerner i dva Nemca, Rihard Hilsenbek i Hugo Bal. Hugo Bal je sa ženom, glumicom Emi Hemings, imao priliku da otvori književno-muzički kafe. Tako se februara 1916. rodio kabare Volter. U njemu je bilo muzike i recitovanja, večeri crnačke muzike i prvi džez orkestri... Pokrenut je časopis Cabaret Voltaire i objavljen manifest grupe. DADA je postao internacionalni pokret, vrhunac avangardnih težnji sveta.

    Nešto slično dešavanjima u Cirihu, nastalo je tih godina u Njujorku( nešto kao proto-Dada), zahvaljujući istovremenom boravku dvojice avangardnih slikara iz Evrope – Marsela Dišana i Fransisa Pikabije, kao i jednom američkom umetniku koji se zvao Man Ray.

    Marsel Dišan je počeo sa izlaganjem vašarskih proizvoda, sa neznatnim izmenama ili neobičnim, neprimerenim nazivima (držač flaša i posuda za mokrenje od porcelana okrenuti su naopako, sa nazivom Izvor). Dišan je pokušavao da iskaže svoje gađenje prema umetnosti i divljenje prema fabričkim predmetima. Pored toga, Dišan u Njujorku izdaje propagandne časopise koji otkrivaju negativno i humorističko duhovno stanje, slično onome koje u tom trenutku zastupa Dada u Evropi.

     Man Rej, eksperimentalni fotograf i slikar, tragao je sa Dišanom za drugačijom upotrebom mehaničkih elemenata, deformišući ih i dajući im neobičan karakter. Istim duhom odišu i prva dela Pikabije, njegovi crteži neskladnih mehanizama, urađeni sa anarhičnim smislom za humor. Njegova remek-dela su: fotografija čuvene Đokonde sa brkovima i mrlja od mastila na belom papiru. Još jedna ekscentrična ličnost koju slave kao preteču dadista i nadrealista bio je Artur Krejven. On je izdavao časopis Maintenant u Parizu između 1913 i 1915. .

    U periodu od 1917. do 1919. u Cirihu izlazi časopis Dada ( menjajući naslove – 1, 2, 3, Anthologie Dada, Dadaphone). U broju Dada 3 ( Cirih, decembar 1918.) objavljen je dadaistički manifest Tristana Care. Njegov drugi manifest( objavljen u broju Anthologie Dada, 15. maja 1919.) donosi Proklamaciju bez zahteva. U njoj se, između ostalog, kaže:

Umetnost se uspavljuje radi rađanja novog sveta. Umetnost – reč papagaj – Dada je zamenila pleziosaurusom ili maramicom. Talenat koji može da se nauči, od pesnika stvara narkomana. Muzičari, razbijte svoje slepe instrumente na sceni. Umetnosti je potrebna operacija. Mi ništa ne tražimo, samo potvrđujemo životnu snagu svakog trenutka, antifilozofiju spontanih akrobacija. Ako neko tvrdi suprotno, u pravu je.

      Isti broj Dade donosi i Mali manifest slikara Pikabije (pristiglog iz Njujorka):

Pevati, vajati, pisati, slikati. Ne! Moj jedini cilj je mirniji život i da prestanem da lažem. Da budem gomila koja veruje u svoje postupke, da izazivam zlo, genitalne emocije i katastrofe, filteri i hirurgija, mirisi i ortografija, entuzijazam i milovanja, da tražim nameštaj, dodir sa stvarnošću, prava korist, velika i lepa. Reč za definiciju je apsolutna: Ali-Baba.

    Prizvuk nihilizma i sarkastičnosti jasno je ukazivao na pravo lice Dade. Nakon niza ludačkih i provokativnih večeri u kabareu Volter, on se zatvara. Tristan Cara odlazi u Pariz 1919., na zahtev njegovih prijatelja iz časopisa Literatura – Andrea Bretona, Luja Aragona i Filipa Supoa, budućih nadrealista.

    Časopis Literatura organizovao je prvo dadaističko veče za vreme Salona nezavisnih, 5. februara 1920. godine. Dada ulazi u fazu skandala.

Nema više slikara, nema više književnika, nema više muzičara, nema više vajara, religija, republikanaca, monarha, anarhista, imperijalista i socijalista, boljševika, političara, proletera, demokrata, buržoazije, aristokrata, vojske, policije, domovine; konačno, dosta sa svim tim glupostima! Nema više ničega, ničega, ničega! Tako čekamo da se nametne nešto novo, manje trulo, manje sebično, manje trgovačko, manje groteskno.

    Od marta do juna 1920. trajala je sezona dadaističke groznice. Na programu dadaista su bila Carina Prva nebeska avantura gospodina Antipirina, Bretonov i Supoov Ako vam se sviđa, Dermeov Raštimovani trbuhozborac i Nemi kanarinac, nešto između lakrdije i besmislice, podrugljive provokacije.

Dada je silovita životna formula, govorio je Cara. Ipak, da bi očuvala neprekidnostsvojih stremljenja koja nisu ozakonjena, Dada se stalno menja i umnožava.

    Epohu najvećeg procvata Dade obeležila je bujica njihovih časopisa i brojni skandalozni, anarhistični i podrugljivi nastupi na festivalima tokom 1920. godine. Pomenimo samo Ljudožderski manifest u tami Andrea Bretona, Drugu nebesku avanturu gospodina Antipirina i Simfonijski vazelin Tristana Care, Grun način Pola Elijara i Festivalski dalekosežni manifest Pikabije.

   Publika je razjareno reagovala, pretvarajući se u razulareni uragan. Tristan Cara je to ovako video:

Mi smo se, čak, takmičili, da izgledamo kao ludaci. Do te mere, da su neki kritičari počeli da sumnjaju da nama vladaju neke tajne sile. Uprkos velikom broju budalaština koje smo izvodili i čiji je cilj bio da se zbune čak i oni najdobronamerniji, naš negativni stav u odnosu na postojeću stvarnost izražavali smo kroz veoma žive polemike, pojačane oštrim uvredama. Sukob između umetnosti i života bio je potpun, ali na kraju krajeva takav je bio smisao svih naših tadašnjih manifestacija.

   A onda, 1921. godine, u časopisu Dada souleve tout Cara se kroz novi dadaistički manifest nadovezuje na prethodno tumačenje:

Dada sve poznaje. Dada pljuje na sve. Dada nema određene ideje. Dada ne ubija muve. Ministarstva padaju. Zbog koga? Zbog Dade. Futurizam je mrtav. Zašto? Zbog Dade. Jedna devojka se ubila. Zašto? Zbog Dade. Dada je gorčina koja se smeje svemu stvorenom, svetom, zaboravljenom. Dada nema smisla. Dadini imitatori žele da nam je predstave u pornografskom obliku, sa vulgarnim i baroknim duhom, što nije čist idiotizam koji je zagovarala Dada, već drski dogmatizam i glupost.

    Interesovanje za Dadu tih godina počinje da jenjava, jer je prvi talas radoznalosti i šoka prošao. Povrh toga, seme razdora počinje da razara Dadu iznutra, kao posledica konfrontacije niza jakih ličnosti i svojeglavih umetnika unutar ove anarhističke i kreativne grupe. Fransis Pikabija je to video ovako:

Duh Dade postojao je samo između 1913. i 1918. godine, u epohi u kojoj se neprestano razvijao i menjao. Posle toga, postao je nešto tako nebitno, kao produkcija Škole lepih umetnosti, ili kao statično stvaralaštvo koje nudi Nouvelle Revue Francaise. Želeći da i dalje traje, Dada se zatvorila u samu sebe.

   Poslednji dadaistički festival održan je jula 1923. godine, prevazišavši skandalom sve prethodne – ovaj put se nije potukla publika, već sami dadaisti! Kraj festivala objavila je policija! I mada Pikabija napušta dadaiste, sledeći vlastite ideje i vizije, Dada nastvalja da traje još neko vreme.

    Filip Supo dao je svoje viđenje tadašnje situacije unutar Dade:

Mi i dalje sledimo svoj put koji se temelji na filozofiji koju još nismo u stanju da definišemo. Dok Hegel negira da bi potvrđivao, Dada poriče radi poricanja, oslanjajući se samo na neodoljivu želju za destrukcijom koja počiva u dubini svakog čoveka. Dada je želela da proširi polje svog delovanja i posle napada na knjževnost uperila je svoje poglede na religiju, politiku i filozofiju. Počeli smo sa željom da svakom gradskom kutku nametnemo reč Dada. Svi poslanici i senatori primili su pismo u vezi sa pokretom Dada. Dada je pravila direktne aluzije na sve korporacije.

    Sujete i različite vizije daljeg puta na kraju su ipak razorile Dadu, i sve je nestalo u ironiji vlastite negacije. Tristan Cara je to ovako video:

Dadaizam je, rođen iz nagona za oslobođenjem života i, svestan snage i slabosti ljudskog duha, shvatao da može da dela samo u smeru svog potpunog uništenja. Bio je svestan svoje sopstvene propasti i nije joj se protivio.

    Na kraju, od Dade je ostalo sve i ništa – na spoljašnjem planu se transponovala u nadrealizam, dok je iznutra, želeći da se oslobodi odgovornosti da stigne na cilj, zadatak prebacila na generacije u budućnosti. Pre svih na legendarni američki pop-art šezdesetih i sve one koji ne pristaju na kompromis, glupost, konformizam i zlo ovoga sveta.

 

By Dragan Uzelac