ĐERĐ LIGETI (György Ligeti) (1923.-2006.)
Đerđ Ligeti, mađarski kompozitor savremene klasične muzike, jedan je od onih umetnika, duhovnika i jedinstvenih kreativnih ličnosti koji čoveka trajno vežu, obeleže i usmere vlastitim neponovljivim duhom i čijem delu se neprestano vraćamo opčinjeni magijom koja nas vremenom sve više i sve dublje prožima. Antisistemski usmeren, negde na underground provokativnoj razmeđi moderne šezdesetih i postmoderne sedamdesetih, Ligeti je tokom pola veka svog krajnje originalnog i besmrtnog stvaralaštva postao jedan od najznačajnijih avangardnih kompozitora i najinventivnijih, progresivnih ličnosti svoga vremena (uz veličine poput Štokhauzena, Kejdža, Lutoslavskog).
Jedna od mojih kompozitorskih namera je stvoriti iluzorni muzički prostor u kojem se ono što je izvorno bilo pokret i vreme predstavlja kao nepomično i bezvremensko.
Još uvek, sa dozom neizrecivog ushićenja i ustreptalosti duše, pamtim moj prvi susret sa muzikom ovog jedinstvenog čoveka i kompozitora. U potrazi za nečim svetim, čudesnim tajnama i lepotama koje nude dela velikih umetnika – bilo da je u pitanju pisana reč, muzika ili umetnost pokretnih slika (moji trajni favoriti) jednog sam se sudbinskog dana našao unutar magične tame bioskopske sale uz remek-delo sedme umetnosti – film mog omiljenog režisera Stenlija Kjubrika: Odiseja u svemiru 2001.. Prepuštajući se čulima i duhom jednom vanvremenskom duhovnom putovanju kroz istoriju ljudske civilizacije, dostignuća vanzemaljske inteligencije i prostranstva bezgraničnog kosmosa, ponesen mistikom i tajnom kjubrikovskih kosmičkih sekvenci, rezova i full the stars psihodeličnih tripova, nešto sasvim neobično duboko je zaseklo u bit moje percepcije i uznemirilo čula do nivoa sensory overload – katarzične emotivne ekstatičnosti. Deo muzičke podloge (pored moćnog Štrausa ili Hačaturijana), neponovljive slike kosmosa i duhovnog putovanja ljudske vrste, bio je tako nadražujući i uznemirujući da je svom snagom nadilazio i moć slike koja je govorila više od bilo kakvih reči i bila jedinstvenija i stvarnija od bilo kakvog realnog putovanja.
Od Atmospheres, koja kao u najmračnijim numerama The Velvet underground, Tangerine dream ili barrettovskih ili postbarrettovskih (Saucerful of secrets) Floyda ponire ligetijevskom atmosferom duboko u tamu neistraženih predela psihe ili kosmičkih prostranstava, jezivo podrhtavajući unutar zloslutnih talasa tišine, napetosti, burnih krešenda nasilnosti iznenadnih naleta energije i nestvarnog mira koji obuzima dušu na rubovima svesti, pruža se remek delo umetničkog izraza koji nikog ne ostavlja ravnodušnim. Ligeti muzikom prožima dušu fantastičnog Kjubrikovog filma, dočaravajući atmosferom izoštrene muzičke slike uznemirene ljudske duše u raljama neizvesnosti nasilne, hladne i indiferentne prirode, beskraja koji potire sve ljudske misli, emocije i nade – dočaravajući zvucima sliku unutarnje kosmičke apokalipse. Requiem se na neki način oratorijumski nadovezuje potmulošću hora i nekom vrstom najave konačnog kraja i pokoja sveta. Svaki nerv pulsira ustreptalo, hraneći obilno strah besmislom bilo kakve nade. Nemir i jeza smrti lagano se uvlače pod kožu i pod moždanu koru slušaoca, oduzimajući mu dah. Opraštaj, onaj poslednji, koji ne nagoveštava bilo kakvu nadu ili zrak svetlosti. Kao epohalno finale pojavljuje se Lux aeterna, poslednja nada večne svetlosti kojoj se molimo i kojoj se još uvek nadamo – uprkos svom zlu koje smo posejali i čije plodove gneva upravo žanjemo. Ligeti uz malu pomoć 16 solo glasova zatvara večni krug stvaranja i razaranja, tajne koja će nas večno privlačiti i ostati nerasvetljena – u svoj svojoj jezivosti, lepoti, snazi i beskonačnosti. Čovekovo srce i duša uznemireni pulsiraju unutar večnog kosmosa svetlosti i tame, večni kosmos neprimetno se sažima i pulsira unutar čoveka. Muzika nenadmašnog Ligetija kao večna umetnička svetlost tajne života, imaginacija i snoviđenje koji se osete senzibilnom dušom - blejkovski.
Kad vidiš svet u zrnu peska
i nebo u divljem cvetu,
držiš beskrajnost na dlanu svoje ruke,
i večnost u jednome satu
Bio sam zatečen. Neki od delova te čudesne i iznenadne zvučne oluje ostali su mi urezani u stablu sećanja i logično su me vodili ka znatiželji i pitanju: o kome ili o čemu je zapravo reč, od čega ili ko je satkao tu zvučnu kulisu koja kjubrikovsko futurističko putovanje dovodi do vrhunca nelagode, tajne i uzbuđenja?
I kako to u životu obično biva onome ko istinski traži i želi, deo mozaika popuni se (kada to najmanje očekujemo) upravo onim ka čemu ga srce nezaustavljivo vuče – odgovor na pitanje bio je – Đerđ Ligeti. Misija daljeg posvećenog istraživanja mogla je da počne – duša je, jednom zauvek, bila osvojena večnom svetlošću i pokojem atmosfere.
Razmišljao sam, kako bi bilo komponovati delo koje bi se zasnivalo na kontinuiranom zvuku, poput Atmosfere, ali koje bi se, paradoksalno, sastojalo od bezbroj tankih kriški salame? Čembalo je za to pogodno; ono se može svirati veoma brzo, skoro toliko brzo da bi mogao ostvariti kontinuum, ali ne u potpunosti. Kada se žica okine trzalicom, osim tona možete čuti i glasne šumove. Čitav proces je serija zvukovnih impulsa u brzoj sukcesiji koji stvara utisak kontinuiranog zvuka.
Istorija moderne klasične muzike beleži sledeće činjenice: Ligeti je počeo pohađati satove klavira sa 14 godina i ubrzo je napisao svoju prvu kompoziciju, valcer. Budući da je bio Židov koji je živeo pod nacističkim marionetskim režimom u Mađarskoj, zabranjeno mu je univerzitetsko školovanje i tako se 1941. upisao na Konzervatorijun u Kolozsvaru, te je započeo studije kod Ferenca Farkasa, Respighijevog učenika. Kasnije je u Budimpešti studirao i kod pijaniste -kompozitora Pala Kadose. U januaru 1944. Ligeti je uhapšen i poslan u radni logor gde je ostao zatvoren do 1945. Ostali članovi porodice poslani su u Auschwitz, gde je preživela samo njegova majka.
Nakon što je 1949. godine diplomirao na Muzičkoj akademiji u Budimpešti, Đerđ Ligeti počinje da radi kao muzički pedagog, podučavajući harmoniju i kontrapunkt. Podjednako je bio oduševljen muzikom i prirodnim naukama. Doista, njegov interes za matematiku i hemiju ostao je s Ligetijem tokom njegova života, a inspiraciju za muzičke ideje crpio je iz obe ove discipline. Njegovi radovi iz tog razdoblja, produktivno oslanjajući se na Bartokov stil, verovatno su bili udaljeni od službene doktrine socrealizma i nisu imali šanse da budu izvedeni u komunističkoj Mađarskoj. Tih nemirnih (ratnih i poratnih) godina Ligeti je bio izložen dvema tiranijama – prvo nacističkoj, Hortijevoj, a potom i staljinističkoj, ništa manje rigidnoj, zloj i ideološko zatrovanoj tiraniji. Decembra 1956. godine, dva meseca nakon Mađarske revolucije, Ligeti biva prinuđen da napusti zemlju (peške prelazi preko granice u Austriju) i preko Beča produžava za Keln.
Ja sam antiideološka osoba. Ne želim biti upregnut u neku svrhu, ne ideologijom i ne bilo kojom društvenom grupom.
Dolaskom u obnovljenu Nemačku suočava se sa novom tvrdom ideologijom – ovaj put Darmštatsko-Kelnskom muzičkom avangardom. Tu upoznaje legendarne predstavnike avangarde – Štokhauzena i Keniga, a potom odlazi u Darmštat, gde počinje da komponuje, krajem pedesetih. Uticaj avangarde mu omogućava da izoštri vlastito kritičko mišljenje i slobodno se bavi savremenom muzikom.
Početkom 1960-ih, kada je celi svet bio zaluđen idejom napretka, kompozitor Ligeti održao je govor o budućnosti muzike uglednoj publici akademika, političara i poslovnih ljudi. Deset minuta je bilo predviđeno za njegov govor, a on ih je iskoristio da kaže – ni jednu reč. Tada je to bilo nešto kao skandal: iz publike su se čuli gnevni protesti, a nakon osam minuta ćutanja Ligeti je gurnut s govornice. Gledajući danas unatrag, čini se da je Ligetijev mali štos više kao anegdota. Anegdota, međutim, govori mnogo o njemu: senzualni, ali promišljeni umetnik, koji je pronašao savršenu formu da izrazi uverljivu ideju, i pošten intelektualac koji je znalački i elokventno znao govoriti o najsloženijim pitanjima teorije kompozicije, filozofije, fizike i matematike. Ali mogao je i ćutati kad je znao da ništa ne zna i da ništa ne može znati.
Ja sam u zatvoru. Jedan zid je avangarda, drugi je prošlost. Želim pobeći.
Ligeti komponuje svoje prvo orkestarsko delo – Priviđenje (1958./9.), nakon čije premijere postaje svetski poznat i priznat. Čudesno Priviđenje bila je iskra koja je zapalila njegovu vatru kreacije – pod uticajem folk pesme i muzike Bartoka, Ligeti komponuje dugi niz bisernih muzičkih komada: Atmosfere (1961.), Volumina (1961./2.), Avanture i Nove avanture (1962./5.), Rekvijem (1963./5.), Lux aeterna – za 16 solo glasova (1966.), Čelo i končerto (1966.) i orkestarsko delo Lontano (1967.).
Ligetijeva muzika može se opisati kao mešavina zapadnjačke avangardne muzike i mađarske narodne muzike sa smislom za humor i apsurd. Ligeti je bio radikalan umetnik pre svega u svom beskompromisnom individualizmu, kojim se dok je živeo izdvajao iz svih estetskih moda i muzičkih škola. Mrzio je svaku vrstu dogmatizma i apsolutizma. Dakle, njegovo objašnjenje udaljenosti koju je držao od posleratne avangarde s njezinim nepopustljivim insistiranjem na vlastitim stajalištima, kao da nema alternative.
Uvek pokušavam isprobati nove stvari. Ja sam poput slepca u lavirintu koji pipa okolo, otkriva jedan novi ulaz za drugim i nalazi se u sobama za koje nije ni znao da postoje. I onda nešto učini. I nema pojma koji će biti sledeći korak.
Ligetijev komad za orkestar Atmospheres (1961) po mišljenju muzikologa delo je koje izaziva osećaj bezvremenosti unutar kojeg se slušaoc gubi u mreži tekstura i tonaliteta niza duvačkih i gudačkih instrumenata (flaute, oboe, klarineta, fagota, kontrafagota, roga, trube, trombona, tube, violine, viole, violončela). Ono stvara mirni, stacionirani zvuk nalik disanju, koji jedva nagoveštava kretanje napred, gde slušaoc čuje gotovo nepomičan niz evolucija zvuka koji se odvija u različitim trenucima. Ligeti je odlučio da, kada je u pitanju stvaranje novih zvukova, konvencionalni instrumenti koji sviraju na nekonvencionalne načine mogu nadmašiti jednostavne elektronske muzičke instrumente koji su bili dostupni u to vreme. Tako je stvorio izvanrednu seriju partitura čije je istraživanje čistog instrumentalnog tona bilo bez presedana u zapadnoj muzici.
Atmosfere je možda najčišći izraz Ligetijeve nove estetike, u kojoj je boja tona uzdignuta na ulogu jednaku ili veću po važnosti od visine tona i ritma. Bila je to izuzetno senzualna kompozicija, lišena bilo kakve melodijske ili harmonijske progresije. Atmospheres je vrsta atemporalne muzike. Instrumenti ulaze gotovo neprimetno, krišom se dižu iz magle pre nego što se lagano povlače, i kao takvi ne prikazuju koncept početka ili kraja, već se samo naglašavaju apstraktni zvukovi i teksture koje nepomično vise u vremenu i prostoru.
Atmospheres nema prepoznatljive melodije ili ritmove, što ga čini idealnom pratnjom za ulazak astronauta Davea Bowmana iz 2001. u zvezdana vrata (čuvena psihodelična scena, čudesni kjubrikovski audio-vizuelni elesdeovski trip ozvučen ligetijevskim hipersenzitivnim napadom na čulo sluha i ljudsku psihu). Ligeti je otkrio da trajne skupine tonova – gde se sve dostupne hromatske visine unutar određenog raspona oglašavaju zajedno – umanjuju nečiji osećaj određene visine, ostavljajući za sobom dojam čistog zvuka i registra. Kompozicija počinje pianissimo, s punim gudačkim delom, spojenim s nekoliko rogova i drvenih duvača, držeći hromatski niz nota raspoređenih na četiri i po oktave. Umesto da se spaja u akord, ovaj skup više zvuči kao tamna bazična boja. Ubrzo se rastvara u novu zvučnost, sastavljenu od preostalih gudačkih žica koje pojedinačno klize uzastopno duž uskog raspona, tehniku koju je Ligeti nazvao mikropolifonijom. Učinak je oblak koji se polako kreće, poput roja insekata, s malo osećaja za individualno prepoznatljivu liniju. Bilo je to Ligetijevo kaleidoskopsko, zavodiljvo i ezoterično slušno putovanje kroz vanzemaljske muzičke krajolike.
Lux aeterna – za 16 solo glasova (1966) opsedajući je, spokojno lep, tajanstven i istovremeno uznemirujući Ligetijev avangardni muzički komad. On se razvija postepeno u svetlucajućim slojevima zvuka, terajući slušaoca da se suoči s vlastitom percepcijom vremena i prostora – unutar njegovih čudesnih kosmičkih dimenzija. Sam naziv ove mistične kompozicije – Lux aeterna deo je rimokatoličke mise zadušnice: Lux aeterna luceat eis, Domine, cum sanctis tuis in aeternum, quia pius es. Requiem aeternam dona eis, Domine; et lux perpetua luceat eis, (Neka im svetli večna svetlost, Gospode, sa tvojim svetima u večnosti, jer si milostiv. Podari im večni počinak, Gospode, i neka im svetli večna svetlost).
U svojim ranim delima već su bile evidentne retke kvalitete Ligetijeve muzike koje karakterišu sve njegove kompozicije: ljubav prema igricama i složenosti, strukturalna jasnoća, zapanjujuća virtuoznost, intelektualna oštrina, slobodno razmišljanje, užitak u eksperimentisanju, duhovitost i – možda najvažnije od svega – dostupnost. Za razliku od mnogih drugih posleratnih avangardnih kompozitora, Ligeti se nije bojao pisati senzualne kompozicije.
Tokom 1969. i 1970. godine boravi u Berlinu, potom je 1972. gostujući profesor na Univerzitetu Stanford, a od 1973. se nastanjuje u Hamburgu, gde je angažovan na Školi za muziku. Godine 1975. konačno mu je ponuđeno mesto profesora na Hamburškoj Musikhochschule, gde je predavao do penzionisanja 1989..
Ostala značajna dela Đerđa Ligetija su: Satovi i oblaci (za dvanaestoglasni ženski hor i orkestar), Melodien (1971.), Polifonija San Francisko (1973./4.). Za Švedsku kraljevsku operu komponuje – Le grand macabre (19743./7.). Njegova jedina opera, Le Grand Macabre, koja je premijerno izvedena 1978., označila je prekretnicu u njegovom radu. Nakon njenog završetka, inače plodni Ligeti otprilike pet godina nije komponovao gotovo ništa. Trio za violinu, rog i klavir, dovršen 1982. godine, uveo ga je u novu kreativnu fazu. Karakteriše je novi pristup tradiciji, koji je uključivao intenzivno istraživanje ritmičkih i metričkih problema, kao i proširenje zvučnog materijala.
Tokom 80-ih i 90-ih nastavlja da razrađuje kompleksne mehaničke ritmove i piše bravurozne etide. Bio je istaknuti kompozitor i na polju klavirske muzike: njegove Etide (napisao ih je osamnaest) su u rangu jednog Šopena, Lista, Rahmanjinova.
Njegov jedinstveni individualni stil nazivan je mikropolifonija. Ligeti je opisao na sledeći način:
Složena polifonija pojedinih delova, utelotvorena u harmonijsko-muzičkom toku u kojem se harmonije ne menjaju naglo, već se spajaju jedna u drugu; jedna jasno uočljiva kombinacija intervala postepeno se zamagljuje, a iz te je oblačnosti moguće uočiti novu intervalnu kombinaciju koja se oblikuje.
Duhovno mikropolifonično putovanje muzikom Đerđa Ligetija nezaboravno je i jedinstveno hipersenzibilno iskustvo, nešto pred čime reči posustaju i pretvaraju se u beznačajan odblesak u daljini vanvremenske ligetijevske odiseje – atmosfere večne svetlosti i (s)pokoja duše. Ligeti je zauvek ostao veran sebi i svom umetničkom identitetu. I u doslovnom smislu reči: identitet je ono što ostaje isto kada se stvari ili okolnosti promene.
By Dragan Uzelac
Nema komentara:
Objavi komentar