JOHN COLTRANE : Slapovi nestvarnog zvuka

Oduvek sam osećao da, i ako nije hrišćanin, čovek, na ovaj ili onaj način, mora saznati istinu, ili, ako je hrišćanin, mogao bi da je sazna. Istina, za mene, nema nikakvo ime na sebi. I mislim da je svaki čovek mora iznaći za sebe.

Džon Koltrejn američki je džez saksofonista, jedan od džez velikana i velikana moderne muzike uopšte, čuven po svojoj sviračkoj virtuoznosti i neprestanom pomeranju granica džeza.

Znam da postoje loše sile, sile koje donose patnju drugima i bedu svetu. Želim biti suprotna sila. Želim biti sila koja je zaista dobra.

Rođen u Severnoj Karolini (23. septembar 1926.), od malih je nogu bio posvećen muzici. Godine 1945. Coltrane je video Charliea Parkera kako nastupa. Virtuozni saksofonista za njega je postao idol (taj susret ga je naterao da počne manijakalno da vežba sviranje 25 sati dnevno, kako je sam tvrdio), a povremeno su zajedno svirali krajem 1940-ih. Charlie Parker radio je sve stvari koje bih želeo raditi i još više. Krajem četrdesetih je počeo da svira u orkestru Dizija Gilespija, a 1953. se pridružio grupi Džoni Hodžinsa.

John Coltrane nije bio dečije muzičko čudo, već je bio večni učenik koji je marljivo proučavao zvuk i tehniku svojih prethodnika: Charliea Parkera, Lestera Younga, Dextera Gordona i Colemana Hawkinsa. Teoriju je proždirao pod uticajem Dizzyja Gillespiea, Theloniousa Monka i Milesa Davisa. Ideje je tražio u kompozicijama klasičara Ravela, Debussyja, Stravinskog, crnačkih duhovnika i ragama Alija Akbar Khana i Ravija Shankara. Bio je istraživački autodidaktik koji je čitao teorijske knjige o muzici, matematici, nauci, filozofiji, okultnom i religiji. Kasnije, kao vođa sastava i kompozitor sam za sebe, pomaknuo je granice harmonije, a zatim prihvatio statički sklad; pomagao je pionirskom modalnom jazzu i free jazzu, a često je šokirao i izazivao svoje slušaoce. Ali on to nije učinio kao umetnost radi umetnosti, radi zabavne vrednosti niti da bi bio provokativan. To je bilo zato što je bio duhovno prisiljen, duboko unutar sebe, pomerati granice, tražiti nešto novo i tražiti istinu. 1962. napisao je uredniku Down Beat - a Donu DeMichaelu: Istina je neuništiva. Čini se da istorija pokazuje (a tako je i danas) da inovatori češće nailaze na određeni stepen osude; obično prema stepenu odstupanja od prevladavajućih načina izražavanja ili onoga što imate. Promenu je uvek teško prihvatiti.

Godine 1955. zamenio je Sonija Rolinsa u tzv. prvom velikom kvintetu džez legende Majlsa Dejvisa. Taj bend je snimio nekoliko antologijskih albuma, ali je Džon Koltrejn 1957. godine udaljen zbog ovisnosti o heroinu.

Tokom 1957. godine Božijom milošću doživeo sam duhovno buđenje koje me trebalo dovesti do bogatijeg, punijeg i produktivnijeg života. Tada sam u znak zahvalnosti ponizno tražio da mi se daju sredstva i privilegija da usrećujem druge kroz muziku.

Nakon što se oslobodio heroina Koltrejn se pridružio bendu još jednog vrhunskom džezera – Telonijusa Monka. Bio je to po Koltrejnu presudan period njegovog života. Godine 1958. vratio se kod Dejvisa i na albumima: Milestones (1958.) i Kind of blue (1959.) postao najpoznatiji tenor saksofonista svog vremena.

Milesova mi je muzika dala puno slobode, rekao je Džon Koltrejn. To je predivan pristup. Bilo mi je lako primeniti harmonične ideje koje sam imao.

Svoj prvi bend (kvartet) osnovao je 1960. godine, i u njemu je počeo da svira sopran saksofon i da se kreće u pravcu free džeza. Ipak, najveću slavu je doživeo sa svojim, klasičnim kvartetom, čiji su sastav uz Koltrejna činili pijanista Mekoj Tarner, kontrabasista Džimi Gerison i bubnjar Elvin Džons. Sa ovim bendom je 1964. godine snimio jedan od svojih najznačajnijih albuma A love supreme. Tokom svog života objavio je dvadeset i pet albuma kao vođa benda, od kojih su neki stekli klasični status s pet zvezdica: Blue Train, Giant Steps, My Favorite Things, A Love Supreme. Od 1957. do 1967. njegova je muzika definisala kometni put brzog rasta i vrtoglavih promena. Da je Coltrane postigao sve što je učinio u samo deset godina, barem delimično objašnjava njegova pobožnost poput sveca.

Nikad nisam ni razmišljao o tome razume li slušaoc to što radim ... važna je samo emocionalna reakcija. Sve dok postoji neki osećaj komunikacije, nije potrebno da se to razume.Više od lepote osećam u muzici - mislim da se muzičari osećaju u muzici. Ono što znamo osećamo da bismo želeli preneti slušaocu. Nadamo se da ovo mogu podeliti svi. U osnovi mislim da je to ono što pokušavamo učiniti. Nikad nismo razgovarali samo o onome što smo pokušavali učiniti. Ako mi postavite to pitanje, mogao bih reći ovo danas, a sutra nešto sasvim drugo, jer u muzici ima puno stvari za raditi. Ali, sve u svemu, mislim da je glavna stvar koju bi muzičar želeo učiniti, jeste slušaocu dati sliku mnogih divnih stvari koje on zna i oseća u svemiru. To je ono što je muzika za mene - to je samo još jedan način da kažem da je ovo velik, lep svemir u kojem živimo, koji nam je dan, a evo i primera koliko je veličanstven i koliko toga obuhvata. To bih želeo raditi. Mislim da je to jedna od najvećih stvari koje možeš učiniti u životu i svi to pokušavamo učiniti na neki način. Muzičar kroz svoju muziku. Sve što muzičar može učiniti je približiti se izvorima prirode i tako osećati da je u zajedništvu s prirodnim zakonima. Tada može osetiti da ih tumači najbolje što može i može pokušati to preneti drugima.

Od 1965. godine Koltrejnova muzika je postajala sve nepristupačnija, inspirisana njegovom duhovnošću i puna produženih improvizacija bez jasno definisane forme i harmonije. Članovi benda su među ostalima bili Feron Senders i Koltrejnova žena, Alis.

####

Nikada nisam bio u blizini nekog ko je bio tako velik, tako dobar. Živeo je kao svetac. Doživljavali smo ga kao anđela na zemlji, u to sam bio duboko ubeđen. Bio je anđeo. On nije bio običan čovek. Dovoljno sam vernik, da to mogu da decidirano tvrdim. Svirajući sa njim, dodirnulo me je nešto veće i od samog života, reči su Elvina Džonsa, prijatelja, i jednog od bubnjara legendarnog Džona Koltrejna.

Bio je tajanstven, mističan, tih i neobičan čovek, neko ko je nastojao da izađe na kraj sa vlastitim demonima, ali mu to nikada do kraja nije uspelo...

Kao dečak je bio tih i zamišljen, kao učenik u muzičkoj školi Ornstejn disciplinovan i predan radu, kao čovek neumereno sklon slatkišima (koji će mu vremenom ozbiljno narušiti zdravlje), a potom i mnogo destruktivnijim porocima – alkoholu i narkoticima. Bio je zatvoren čovek, stidljiv i rezervisan, neko ko je više voleo da se povuče u svoju samotnu sobu i vežba, nego da vreme provodi u lutanju sa prijateljima. Kada bi se našao među ljudima, bio je tih i nije voleo da se ističe. Kada mu je bilo dvanaest godina umro mu je otac, a potom i deda, sveštenik, koje je mnogo voleo, što je dodatno uticalo na njegovu povučenost. Do kraja života ostaće veoma privržen majci... Koltrejnov afinitet prema posebnom osećaju jevanđelja - meditativnim pesmama nalik molitvi i tonu poput propovednika u njegovom saksofonu - može se upravo pripisati zasluzi vaspitanja u svešteničkoj porodici.

Muzika je odraz svemira, poput života u malom. Jednostavno uzmete situaciju u životu ili neku emociju koju znate i ubacite je u muziku. Na primer, napravite scenu koju ste videli i transponujete je u muziku. Muzika je instrument. Može stvoriti početni obrazac mišljenja koji može stvoriti promenu u razmišljanju ljudi. Voleo bih ljudima ukazati na božansko u muzičkom jeziku koji nadilazi reči. Želim razgovarati s njihovom dušom.

Kao pomirljiv čovek nije voleo nikoga da povredi, predstavljajući tako iznimku u brutalnom svetu šou biznisa. Stalna potraga za novim izrazom, istinom i onim što će ga učiniti jednim od najbitnijih ličnosti u svetu moderne muzike, koja je proizilazila iz njegove mistične, iskričave duše, bila je jedna od najupadljivijih osobina Koltrejnove muzike i života. Vremenom je često tonuo u svet heroinske ovisnosti, potom izranjao, neprestano tumarajući kroz svetove raznih religija u potrazi za konačnom istinom, reči koja osvetljava čovekov ovozemaljski put. Nemirni i haotični put pratili su stalni ogledi i eksperimentisanja novim muzičkim formama, sistemima i teorijama – od granitne čvrstine bi bapa i hard bapa do neuhvatljivosti duha fri džeza.

Hvala ti Bože. Bog je sve.
Pomozite nam riješiti naše strahove i slabosti.
Hvala ti Bože.
U Tebi su sve stvari moguće.
Znamo. Bog nas je takvima učinio.
Pazi na Boga.
Bog je. Uvijek je bio. Uvijek će biti.
Bez obzira na sve ... to je Bog.
Milostiv je i milostiv.
Najvažnije je da Te poznajem.
Riječi, zvukovi, govor, ljudi, pamćenje, misli,
strahovi i osjećaji - vrijeme - sve povezano ...
sve napravljeno od jednog ... sve napravljeno u jednom.
Blagoslovljeno ime Njegovo.
Misaoni valovi - toplinski valovi - sve vibracije -
svi putovi vode do Boga. Hvala ti Bože.

Njegov put ... tako je lijep ... milostiv je.
Milostiv je - hvala ti Bože.
Jedna misao može proizvesti milijune vibracija
i svi se vrate Bogu ... sve se događa.
Hvala ti Bože.
Ne boj se ... vjeruj ... hvala ti Bože.
Svemir ima mnoga čuda. Bog je sve. Njegov put ... tako je prekrasan.
Misli - djela - vibracije, itd.
Svi se vraćaju Bogu i On sve čisti.
On je milostiv i milostiv ... hvala ti Bože.
Slava Bogu ... Bog je tako živ.
Bog je.
Bog voli.
Neka budem prihvatljiv pred Tobom.
Svi smo jedno u Njegovoj milosti.
Činjenica da postojimo priznanje je Tebi, Gospodine.
Hvala ti Bože.
Bog će oprati sve naše suze ...
Uvijek je imao ...
Uvijek će.
Tražite Ga svakodnevno. Na sve načine svakodnevno tražite Boga.
Pjevajmo sve pjesme Bogu
Kome pripada svaka pohvala ... hvalimo Boga.
Nijedan put nije lak, ali svi
se vraćaju Bogu.
Sa svim dijelimo Boga.
Sve je s Bogom.
Sve je s Tobom.
Poslušajte Gospodina.
Blago njemu.
Mi smo iz jedne stvari ... volje Božje ... hvala ti Bože.
Vidio sam Boga - vidio sam bezbožnika -
nitko ne može biti veći - nitko se ne može usporediti s Bogom.
Hvala ti Bože.
Prepravit će nas ... Uvijek je i uvijek će.
Istina je - blagoslovljeno bilo Njegovo ime - hvala Bogu.
Bog diše kroz nas tako potpuno ...
tako nježno da to jedva osjećamo ... ipak,
to je naše sve.
Hvala ti Bože.
ELACIJA-ELEGANTNOST-UZVIŠENJE
Sve od Boga.
Hvala ti Bože. Amen.

Album Johna Coltranea iz 1965. godine, A Love Supreme, mnogi smatraju jednim od najvećih jazz albuma svih vremena. Njegova veličina nije samo u tome što stoji kao muzičko remek-delo, već zato što je to duhovni tour de force. 1957. godine Coltrane je otpušten iz benda Milesa Davisa jer je njegovo ponašanje postalo previše nestalno usred njegove borbe s drogom i alkoholom. Tokom narednih godina tražio je izbavljenje od obe ove zavisnosti i, na kraju je to pronašao. Coltrane je taj proces jasno shvatio kako u duhovnom, tako i u fizičkom smislu, a njegov najpoznatiji album bio je umetnički vrhunac tog putovanja.

Nijedan put čovekov nije lak, ali svi se vraćaju Bogu.

Nakon jednog od burnih perioda života i stvaralaštva (sredinom pedesetih – braka sa Naimom, rođenja deteta i saradnje sa još jednom džez legendom, Majlsom Dejvisom) i sve većih Koltrejnovih problema sa heroinom, po rečima njegovog biografa on se jednog jutra probudio rešen da ostavi sve poroke. Povukao se u svoju sobu i odlučio da poput zatvorenika, koji je sam sebe osudio na tamnovanje, živi neko vreme samo od vode. Rđavih navika se neće postupno otresati, već će ih jednim zamahom odbaciti, a pred porodicom se neće pojaviti sve dok ne bude ponovo čist. S vremena na vreme bi Naima ili Džonova majka zakucale na vrata i pitale ga je li sa njim sve u redu. Odgovorio je potvrdno ili pak tražio da mu donesu vode.

Njegova duhovnost i interesovanja okretali su se vremenom sve više istočnjačkim religijama, dok ga je saradnja sa velikim Telonijusom Monkom dovela do muzičkog prosvetljenja...

Rad sa Monkom doveo me je u blizinu muzičkog arhitekte najvišeg reda. Sa njim sam razgovarao o muzičkim pitanjima, a on bi mi na odgovore ukazivao koristeći klavir. Davao mi je potpunu slobodu u sviranju, a to nikada ranije nije niko učinio.

Rezultat takvog rada i razvoja su bili džinovski duhovni koraci u vidu kultnih albuma – Kind of blue (sa Dejvisom) i Giant steps i My favorite things (solo izdanja, kojima utire svoj individualni, kosmički, free jazz put u nepoznato). Koltrejn se okreće svojoj jedinstvenoj duhovnosti i misiji vremenom pomerajući granice u smerovima koje je malo ko mogao da razume i isprati. Brz i virtuozan kao saksofonista, muzički hrabar i posvećen, grabio je napred džinovskim koracima predajući se i dajući do kraja.

Uvek je bio ozbiljan po pitanju muzike i uvek je dosta vežbao... kao da je imao neku vrstu misije.

Pred smrt, pred prijateljima je govorio da u budućnosti priželjkuje da postane svetac. Ljudi koji su ga okruživali divili su se njegovoj muzičkoj genijalnosti, duhu stalnog tragaoca-posvećenika i melodijama na koje je sam Koltrejn počeo da gleda kao na moralnu i religioznu kategoriju. Njegova druga supruga, Alisa Koltrejn, posvedočila je da je Koltrejn uvek osećao da je zvuk prva manifestacija vasione i da dolazi pre muzike same. Na Coltraneovu duhovnu putanju snažno je uticala upravo njegova druga supruga Alice koju je upoznao 1962.

Alice je unela sreću i stabilnost u Johnov život, ne samo zato što su imali decu, već i zato što su delili mnoga ista duhovna verovanja, posebno obostrani interes za indijsku filozofiju. Alice je takođe shvatila kako je to biti profesionalni muzičar.

Alice i John venčali su se 1965. nakon što se Coltrane službeno razveo od svoje prve supruge Naime, koja je bila nadahnuće za slavnu pesmu - Naima koja je po njoj nazvana na Giant Steps. Naima i Coltrane ostali su prijatelji do njegove smrti. Coltrane je Alice upoznao 1962., a venčali su se 1965.

Nikada nema kraja. Uvek postoje novi zvukovi koji se mogu zamisliti: novi osećaji koje treba dosegnuti. I uvek je potrebno nastaviti pročišćavati te osećaje i zvukove kako bismo zaista mogli videti ono što smo otkrili u čistom stanju. Da bismo jasnije mogli videti šta smo. Na taj način možemo onima koji slušaju dati suštinu - najbolje od onoga što jesmo. Ali da bismo to učinili u svakoj fazi, moramo nastaviti s čišćenjem ogledala.

####

Govoreći o odnosu između svoje muzike i svega onoga što se događalo u svetu sredinom 1960-ih, vremenu obeleženom društvenim promenama, rasnim sukobima i rastućim oslobodilačkim pokretima, Džon Koltrejn je u jednom od retkih svojih intervjua, godine 1966., rekao sledeće:

Pa, mislim da muzika, kao izraz ljudskog srca ili samog čoveka, izražava upravo ono što se događa. Izražava se celokupno ljudsko iskustvo u to određeno vreme. U svakoj situaciji koju zateknemo u svom životu, kada postoji nešto za šta smatramo da bi trebalo biti bolje, moramo se potruditi pokušati to poboljšati. Dakle, to je isto društveno, muzičko, političko, u bilo kojem delu vašeg života. Mislim da je muzika instrument. Može stvoriti početni obrazac mišljenja koji može stvoriti promenu, vidite, u razmišljanju ljudi. Mislim, želim biti sila za stvarno dobro. Drugim rečima, znam da postoje loše sile. Znam da ovdje postoje sile koje donose patnju drugima i bedu svetu, ali želim biti suprotna sila. Želim biti sila koja je zaista dobra.

Džon Koltrejn je umro 17. jula 1967. od ciroze jetre. Genijalni džez saksofonista, koji je sviranje svog instrumenta ogrnuo granitnom tvrdoćom, stvorio je jedinstveni stil nazvan poetično listovi zvuka. Stvarao je slapove predivnih tonova koji su dirali dušu svih koji su ga slušali – od Majlsa Dejvisa, preko Džimija Hendriksa do klasika Igora Stravinskog. Svojom čudesnom energijom i posvećenošću muzici odneo je pobedu nad zlom narkomanije i otkrio je Boga. Božanska sazvučja njegove In a sentimental mood, koja dušu slušaoca svojom unutrašnjom lepotom i lepršavošću odvodi ka Svetlosti, nešto je što je za sva vremena obogatilo svet muzike. Isto važi i za nisku bisera, Koltrejnovih prosvetiteljskih džez standarda poput: Afro blue, Naima, Lush life, Alabama, Bessie’s blues, A love supreme, My favorite things. Utkao je vlastitu dušu i anđeosku magiju u muziku, muziku uzdigao na božanski nivo i otišao u besmrtnost, večnost trenutka gde se njegovi slapovi prelivaju kao anđeoska lirika za napaćene ovozemaljske duše.

by Velika reka nežnih slapova, 2015-09-15., Apathy city †††