INGMAR BERGMAN: DIVLJE JAGODE (1957.)

 

INGMAR BERGMAN: DIVLJE JAGODE (1957.)

 

      Bard svetskog filma, Šveđanin, Ingmar Bergman, čovek iza koga stoji gotovo šest decenija filmskog, pozorišnog i književnog stvaralaštva čini uz italijanskog režisera Michelangela Antonionia egzemplarni slučaj u opisu bolesti 20. veka: usamljenost, nemogućnost komuniciranja, egzistencijalna teskoba i opšte otuđenje čoveka poistovećeni su i uzdignuti do koncepcije sveta u delima dvojice genija sedme umetnosti.

 

    Bergmanov svet, specifično švedski, obojen nordijskom melanholijom i tišinom, strindbergovski je paklen. On prikazuje društvo kojem je izuzetni, kreativni pojedinac nietzscheanski suprotstavljen, balansirajući između idile i teskobe surove stvarnosti .Od svojih ranih radova: Kriza (1946.), Zatvor (1949.) i Lekcija ljubavi (1954.), preko niza kultnih ostvarenja u naredne dve dekade kojima će zadužiti svet svetske kinematografije, trajno ga obeleživši vlastititim autorskim pečatom – Sedmi pečat i Divlje jagode (1957.), Devičanski izvor (1960.), Ćutanje (1963.), Persona (1966.), Strast (1969.), Krici i šaputanja (1972.) i Jesenja sonata (1973.), do završnih filmskih remek dela : Čarobna frula (1974.), Zmijsko jaje (1977.), Iz života marioneta (1980.), do monumentalnog Fani i Aleksander (1982.), Bergman se bavi pitanjima čovekovog moralnog posrnuća, izbavljenja i nade, gledajući život kao svojevrsno natezanje između Boga i Đavola, i čoveka kao raskršće zla i milosrđa, nerazumevanja i spoznaje. Osuđen na patnju, čovek se može iskupiti samo ljubavlju, koja je jedini izlaz iz bede, besmisla i Velike Smrti: ako rđavo delo prouzrokuje druga rđava dela, onda se opraštaj i samilost javljaju kao najhumanije rešenje da se lanac zla prekine.

 

    Divlje jagode su najsloženije i najzrelije Bergmanovo ostvarenje, obeleženo znacima praštanja i razumevanja, lirski zrelo i urađeno kao izvanredan portret u kojem starac, profesor Isak Borg, vidi u 24 sata čitav svoj život – smešten između teskobe, prolaznosti, egzistencijalnih nemira i jeze Velike smrti. Isak Borg 78-godišnji je profesor u penziji koji na seoskom imanju živi povučeno pišući memoare i koji uskoro treba primiti počasni doktorat univerziteta u Lundu. Nakon što u snu predoseti vlastitu smrt, na dodelu odluči otputovati automobilom, umesto avionom kako je ranije planirao. Na put krene u pratnji snahe Marianne, koja nakon ozbiljne svađe s Isakovim sinom, lekarom Evaldom, nekoliko poslednjih nedelja boravi sa starcem u njegovoj kući na selu. Tokom putovanja Isak će se prisetiti svog djetinjstva, kao i propuštenih prilika i razočaranja iz prošlosti, a mlada autostoperka Sara koju usput povezu podsetiće ga na njegovu prvu ljubav. Takođe će ponovo usnuti neobične snove, da bi nakon primanja doktorata pokušao pomiriti sina i snaju.

 

Polje divljih jagoda! Možda sam postao sentimentalan, a možda sam bio samo umoran pa me je uhvatila neka seta. Nije isključeno da sam počeo sanjariti na tome mestu gde sam se kao dete igrao. Ne znam kako se to dogodilo, no toga se dana stvarnost preobrazila u neopisivo živa sećanja pravo preda mnom. I sve se doimalo odviše stvarno. 

 

    Ostarelog i usamljenog profesora Isaka Borga progone vizije o vlastitoj smrti i događajima iz prošlosti. On se priseća propuštenih šansi, loših odluka i razočarenja koji su ga doveli do izolacije i nezadovoljstva. On uviđa vlastite greške i nastoji popraviti odnose s bližnjima. Divlje jagode bave se suštinskim preispitivanjem smisla egzistencije u modusu bića-k-smrti. Profesor Isak Borg (Victor Sjostrom, najveći švedski reditelj nemoga filma) na kraju životnoga puta želi se pomiriti sa svojim najbližima. Ponajpre sa snahom (Ingrid Thulin). Teskoba (takođe, egzistencijalna) pritišće staroga profesora fizike. U nizu epizoda, kroz reminiscencije, pred njime se odmotava vlastiti promašeni život. Čudesna sekvenca sna, s ljudima bez lica, u ekspresionističkom kontrastu fotografije, takođe ostaje jednom od najdojmljivijih slika filmske istorije. Bergman se koristi svojom Laterna magica kako bi iskazao najiskonskiji ljudski strah – od smrti (konjska zaprega koja se pojavljuje u ovoj nadrealnoj, jezivoj sceni filmofilska je i ljudska posveta Sjostromovu filmu Kočijaš iz 192o - te). Kao neko ko se pomiruje sa svojom konačnošću, Bergman u Divljim jagodama prikazuje svoj pogled na život i svet. Čovek se ne može pomiriti s Bogom, koji ostaje tek – Tišina. To mu je moguće jedino s najbližima, drugim ljudima, u nemogućnosti konačne spoznaje o beskonačnom. Filmske slike što nam ih je Bergman podario u Divljim jagodama neke su od najlepših o Ljubavi i međuljudskom razumevanju. Od smrti i umiranja gore je samo nepoverenje i hladnoća u međuljudskim odnosima!

 

    Glavnu ulogu u ovom remek delu sedme umetnosti tumači već pomenuti maestro Victor Sjostrom, uz briljantne i neizbežne Bibi Anderson, Ingrid Thulin i Gunnara Bjornstranda. Godine 1958. na festivalu u Berlinu ovenčana Zlatnim medvedom i nagradom FIPRESCI, iste godine nagrađena u Veneciji a dve godine kasnije nagrađena Zlatnim globusom za najbolji film s neengleskog govornog područja, sjajna psihološka egzistencijalna drama Divlje jagode ostvarenje je kojim se Ingmar Bergman etablirao kao majstor psihološkog filma. U maestralnoj drami, oniričkom, psihološkom portretu, Bergman uspeva da moćno naslika protagonistovo putovanje (pre svega ono unutrašnje, introspektivno i retrospektivno duhovno putovanje kroz profesorov celokupan život) koje je ujedno i njegov put ka samospoznaji, tokom kojeg se njegovo suočavanje s prošlošću isprepliće sa snovima i sanjarenjima. Pritom su u snovima simbolički objedinjeni protagonistova smrtnost te negativne osobine poput netolerantnosti, samoživosti i emocionalne praznine. Delo u kojem je eminentni švedski reditelj i glumac Victor Sjostrom ostvario svoju poslednju ulogu nabijeno je snažnim simbolizmom s ekspresionističkim detaljima, istodobno je ugođajem i tematikom teskobno, ali i smešteno u pastoralni ambijent te obojeno nostalgijom i setom.

 

    Divlje jagode predstavljaju fascinantnu, turobnu, klasičnu bergmanovsku dramu prepunu njegove osobene simbolike, zasnovanu na motivu putovanja čoveka do samospoznaje, kroz suočavanje s prošlošću. Film obeležava jeziva simbolika snova samoživog i emotivno ispražnjenog profesora Borga i njegovo suočavanje sa vlastitim gorkim istinama. San u kojem Borg vidi sebe u mrtvačkom sanduku (jedna od najfascinantnijih sekvenci u istoriji kinematografije) simbolizuje osećaj krivice i neminovnost smrti. U jezivoj, atmosferi noćne more čoveka koji se bezuspešno odupire svom kraju i prolaznosti, tišini i usamljenosti od koje se ledi krv u žilama i svaka radost i nada se pretvara u zlokobnu, hladnu želatinu koja podrhtava ritmom neumitne smrtnosti čoveka pratimo apokaliptične kadrove profesorove šetnje pustim gradom, sat bez kazaljki, pomak u bezvremenosti; kočije bez kočijaša i smrt u sopstvenom liku - tako, kroz prizmu snova, izgleda Isakov unutrašnji svet. I dok se, ščepan od samog sebe, očajno batrga u ništavilu umiranja, u stvarnom svetu su jedino još uspomene važne. Detinjstvo, najdalja i najjača sećanja, pomaljaju se ispred njega, na mestu gde je nestala mladost. Polje divljih jagoda, život još u povoju, ljudi kakvim su bili nekada - sinhrono se rađaju u Borgovim iluzijama, magično oživljenim silinom njegove sete. Razočaranja, mnogo razočaranja, nada, sva u magli, i emocija kao sentimetalnost sećanja, stopljeni u nerazjašnjivu pometnju poraza, otkrivaju detalje Borgovih stranputica, na kojim je njegov život i ostao straćen.

 

    Na tragu Strindbergovih drama: Mrtvački ples i Put za Damask, Bergman vešto vodi priču i kombinuje scene profesorovih događaja na putu i njegovih simbolističkih sanjarenja o mračnoj prošlosti. Smeštene između psihološkog tumačenja snova i čudesne, skandinavske tame i melanholije, Bergmanove Divlje jagode nude još jedno vanvremensko intelektualno ostvarenje i uzbuđenje, još jedno nezaboravno duhovno iskustvo. Pakleno bergmanovski!.

 

By Dragan Uzelac