INGMAR BERGMAN: SEDMI PEČAT (1957.)
Od smrti i umiranja gore je samo nepoverenje i hladnoća u međuljudskim odnosima.
Godina 1957. pokazala se prelomnom u Bergmanovoj prebogatoj filmskoj i pozorišnoj karijeri, dugoj više od pola veka i jedinstvenoj po sadržaju i uticajnosti u celokupnoj istoriji svetske kinematografije. Iste je godine snimio dva filma koja su postala deo svake kinematografske istorije, kao i ozbiljnije filmofilske kolekcije. Sedmi pečat (Det sjunde inseglet) i Divlje jagode (Smultronstallet) više su od običnih filmova, nedostižne kreativne kote unutar jedne čudesne karijere i jednog specifičnog umetničkog sveta maga švedskog i evropskom autorskog, umetničkog filma – sveta strindbergovski paklenog, uronjenog u gorčinu egzistencijalističkih pitanja i eshatoloških nemira, sveta na tragu jednog Kjerkegora i Hajdegera, sveta kreativnog pojedinca današnjice ničeanski suprotstavljenog društvenim normama koje guše svaku slobodu. Oba pomenuta Bergmanova filma, naime, označavaju onaj napor što se filmu kao takvom činilo nedostižnim – spoznaju Boga i Smisla života. Dok Sedmi pečat kulminira u svojoj vizuelnosti, slici partije šaha između Viteza (Max von Sydow) i Smrti (Bengt Ekeroth), Divlje jagode filmski sublimat dosežu u neprikazivom, u psihi ostarela profesora (Victor Sjostrom) koji preispituje isto Ono nespoznatljivo poput dva prethodeća mu aktera.
Sedmi pečat predstavlja jedan od najboljih Bergmanovih filmova, snažnu dramu vere sa suštinskim pitanjima o smislu života i čudesnom partijom šaha između Viteza i Smrti. Film je apokaliptičan i mističan, smešten u srednjovekovno doba Crne smrti, sjajne filmske tehnike, sporog ritma i mračne, zloslutne atmosfere. Iako je glavni motiv filma čovekov strah od smrti i užas od vlastitog nestanka, bavljenje osnovnim egzistencijalističkim pitanjima (kjerkegorovski, strindbergovski) na filozofski način Bergman je obradio niz drugih tema. Tako se u filmu sukobljavaju svetlost i tama, život i smrt, mladost i starost, asketizam i hedonizam, fanatizam i tolerancija, stvarnost i metafizika, vera i agnosticizam, racionalizam i lirizam. Bergman je vizuelno izuzetno dočarao apokaliptičnu atmosferu srednjeg veka, a scene igranja šaha i plesa sa smrti jedne su od najpoznatijih u istoriji kinematografije. Egzistencijalna drama Ingmara Bergmana adaptacija je njegove vlastite drame koju je sam pretočio u scenario. Za realizaciju filma čiji je naslov preuzet iz Apokalipse ili Otkrovenja, poslednje knjige Biblije i Novog zaveta koja se tokom filma višestruko citira, Bergman je nadahnuće pronašao u fresci koja prikazuje čoveka koji sa smrću igra šah, a koju je video u srednjovekovnoj crkvi nedaleko od Stockholma.
Plašio sam se ogromne praznine, ali moje lično mišljenje je da kada umremo, mi umremo, i prelazimo od stanja bivstvovanja do stanja potpunog ništavila; i ne verujem ni na trenutak da postoji bilo šta iznad ili izvan njega, i to me čini izuzetno spokojnim.
Ingmar Bergman
Glavni motiv u većini Bergmanovih filmova je božija egzistencija, odnosno način na koji se Bog (ne) manifestuje. U svojim snažnim i uznemirujućim dramskim ostvarenjima on taj motiv provlači na suptilan, indirektan način kroz govore i postupke svojih likova, dok u Sedmom pečatu vizura božije odsutnosti postaje doslovna i personifikovana u liku Smrti, koja zaogrnuta crnim plaštom igra šah s umornim vitezom koji se tek vratio iz Krstaških ratova. Kultno Bergmanovo apokaliptično delo progovara o čovekovim večnim temama i metafizičkim pitanjima života i smrti, dobra i zla, postojanja Boga i moguće čovekove besmrtnosti, prodirući u suštinu čovekovog ovozemaljskog postojanja, iskušenja, upitnosti, straha i vere bošovskim slikama tame i nihilizma. S jedne strane uočavamo naznake Bergmanove fasciniranosti filozofom Sorenom Kjerkegorom i njegovim egzistencijalizmom, suštinskim čovekovim kolebanjima po pitanju smrtnosti i smisla samog postojanja, dok nam religioznom stranom priče o Bibliji i njenom apokaliptičnom, poslednjem poglavlju – Otkrovenju, Bergman simbolički dočarava početak kraja sveta koji upravo označava sedmi pečat i ono što sa njegovim otvaranjem počinje.
Prvi veliki međunarodni Bergmanov uspeh, nazivan je vežbom u obuzdanom ekspresionizmu i zasnovan na metafori Sudnjeg dana i Apokalipse, koju na početku citira u naraciji (A kad Jagnje otvori sedmi pečat, nastade u nebu tajac oko pola sata), a koja prati slike puste i blede morske obale s vetrovitim oblačnim nebom u pozadini. Podstaknut srednjovekovnim likovnim motivima Smrti koja igra šah sa svojim žrtvama i plesa smrti, Bergman kao središnji interes postavlja čovekov strah od smrti, a fabulu razvija na načelu kontrasta: između nemirne muške agresivnosti i ženske pasivnosti, svetla i tame, života i smrti, mladosti i starosti, asketizma (vitez) i hedonizma (štitonoša), fanatizma i tolerancije, konkretnog odnosa fizičkog i apstraktnog i metafizičkog, vitezovih verskih dilema i štitonošina agnosticizma, naposletku vitezova opsesivnog racionalizma i Jofova intuitivna lirizma. Film je vizuelno izrazito dojmljiv, posebno u prikazu apokaliptičnih vizija spaljivanja veštice te simbolički i duhovno naglašenih situacija (igra šaha, poslednja večera u dvorcu), a Bergman se pokazuje majstorom dramatizacije filmskog ritma u priči čiji je kraj poznat te daje delu strukturnu harmoniju i paralelizmom početka i kraja: film počinje zorom s najavom vetra, razvija se kroz sparan dan i olujnu noć, te završava ponovno zorom, ali vedra dana.
Po povratku iz krstaškog rata, vitez Antonius (tumači ga neprevaziđeni, jedan od omiljenih Bergmanovih glumaca - Max von Sydow) i njegov štitonoša Jons (Gunnar Bjornstrand) vraćaju se u rodnu Švedsku, zahvaćenu kugom. Ležeći umoran na plaži, Antonius zaželi izazvati Smrt na partiju šaha, a koja bi mu u slučaju njegove pobede, donela večni život, ili smrt, u slučaju da izgubi partiju. I mada zna da Smrt sigurno pobeđuje, on nastavlja igru da bi dobio na vremenu, nadajući se barem odgovorima na neka ključna čovekova pitanja i dileme: postoji li Bog, može li duša postati besmrtna. Saznanje da njegovi sunarodnici gotovo više nemaju vere nagoni ga da istraje u odgonetanju nekih od esencijalnih egzistencijalnih pitanja čovečanstva. Kao čovek uzdrmane vere, koju dodatno potkopavaju zbivanja u okolini i Jonsov cinizam, Antonius će shvatiti svu ispraznost ljudskog života te poželeti pre smrti učiniti jedno plemenito i nesebično delo. Sedmi pečat kao da proizlazi iz strukture Heideggerova kultnog filozofskog dela – Biće i vreme (verovatno najvažnije filozofijske knjige prošloga veka, unutar koje nemački filozof, egzistencijalista, pokušava da otkrije šta je to što određene svetove i načine mišljenja razlikuje od sveta nekog drugog doba, povezujući Biće i vreme, što mu omogućava da piše o širokoj oblasti istorije duha u vremenu. Martin Hajdeger smatra da je čovek biće koje može da razume ontološku razliku i da razmišlja o njoj. Ontološku razliku određuje kao razliku između Bića, nečega što čini zajedničku suštinu nekog sveta koja određuje šta će zaista postojati u njemu i biti važno i bivstvujućeg, onoga što je opipljivo i postoji u nekom svetu. Savremenog čoveka Martin Hajdeger prikazuje kao bačenog u svet stvari u kome i sam sve više postaje stvar i boravi u zaboravu Bića.). Spoznaja konačnosti u filmu ima presudnu ulogu. Vitez je suočen sa Smrću u šahovskoj partiji koju ne može dobiti. No, es gibt Zeit! On ima vremena još jednom se upitati o hajdeggerovskom smislu bića-tubića (označavajući čoveka pojmom bivstvujuće koje može da razume smisao Bića, označava ga terminom Tu-biće), pa onda i o smislu bića uopšte. Postoji li duša? Ima li života nakon smrti? Ima li, na koncu, Boga? Ako ne, čemu sva ova patnja koju su Vitez i njegov štitonoša videli u kugom poharanoj Švedskoj? Dobra vera i znanje pokazuju se nedovoljnima za bilo kakvo spasenje. Ali nakon sumorna početka i dojmljive sekvence u kojoj se Vitez i njegova pratnja iscrtavaju kao likovi na iskrivljenom horizontu, pozadini neizbežne smrti – pojavljuje se svetlo. Jof i Mia, putujući umetnici, preživljuju. Upravo ta, novozavetna kategorija Ljubavi prevladava kosca i šahistu – Smrt samu. Ekspresionistički građen, Sedmi pečat vizuelna je metafora svih Bergmanovih filmova. Kao nagoveštaj konačne pomirenosti s konačnošću, film završava sunčevim sjajem. Taj sjaj prorokuje i Bergmanovo raskidanje s tamom metafizike. Uvereni autorov ateizam krajnje će uobličenje doživeti u Filmskoj trilogiji, koja u poslednjem delu sažima odnos čoveka i boga u jednoj reči. Tišina (1963).
Antonijus Blok: Ko si ti?
Smrt: Ja sam Smrt.
Antonijus Blok: Došao si po mene?
Smrt: Već te dugo pratim.
Antonijus Blok: Znam.
Smrt: Jesi li spreman?
Antonijus Blok: Telo mi je spremno, ali ja nisam.
Blok živi u procepu između slepe vere i apsolutnog znanja, i ni u jednom trenutku ne prihvata u potpunosti bilo koju od ove dve suprotnosti: slepa vera ga odbija i on žudi za znanjem, ali se prvom pokušava dodvoriti Bogu, a druga mu izmiče iz ruku. Blok će stoga igrati šah sa Smrću ne bi li dobio na vremenu i pronašao svoje odgovore. No, nikada ih neće naći, ne zato što ti odgovori ne postoje, već zato što ih on ne vidi.
Svakom novom pojavom Smrti mi postajemo svesniji Blokove krize. Suočivši se sa njenom figurom, Blok se suočava sa svojom smrtnošću. No, Blok nije spreman da se sa njom suoči, ne zato što žudi za večnim životom, već zato što kada sagleda svoj život ne vidi mu smisao. Njegov osećaj da je napušten od strane Boga učinio je ga je sebičnim. On, recimo, u svojoj ženi Karin ne vidi spas – pri povratku žudi da čuje glas Boga, umesto da se vrati njoj čineći je isto tako napuštenu.
Antonijus Blok: Želim se skrušeno ispovediti, ali moje je srce prazno. Praznina je kao odraz moga lica u ogledalu. Pogledam se i osetim samo gađenje i strah. Nisu me zanimali drugi ljudi, pa su me izopštili iz svoga društva. Živim u svetu duhova, zarobljen u svojim snovima i fantazijama.
Smrt prerušen u sveštenika: Ali, uprkos tome, ne želiš da umreš?
Antonijus Blok: Želim
Smrt prerušen u sveštenika: Šta čekaš?
Antonijus Blok: Želim da znam.
Sedmi pečat jedno je od ključnih, antologijskih ostvarenja jednog od bitnih reditelja evropskog autorskog filma – Ingmara Bergmana, slika srednjovekovne Švedske i priča o traženju Boga i preispitivanju vere, silazak u dubine ljudske duše i srca, neka vrsta jedinstvene filmozofije. Sedmi pečat ostaje setno remek delo jednog od najoriginalnijih stvaraoca u bogatoj istoriji kinematografije, bergmanovski zastrašujući prikaz agonije čoveka dok u vrtlogu straha i smrti traži Boga koji ostaje tih i skriven.
By Dragan Uzelac
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
Nema komentara:
Objavi komentar