JACKSON POLOCK - Unutrašnji svet slikarstva sopstvene suštine
Moje slike ne nastaju na štafelaju. Retko kada zatežem platno pre nego što počnem da slikam. Radije ga pričvrstim za zid ili prostrem na pod jer mi je potreban otpor tvrde podloge. Na podu se osećam mnogo ugodnije. Volim da se oko slike krećem i radim na njoj sa sve četiri strane i da budem bukvalno unutra u slici. To liči na metodu kojom se služe Indijanci koji stvaraju slike u pesku, izjavio je jednom prilikom Džekson Polok, objašnjavajući poreklo svoje umetnosti.
Džekson Polok, američki slikar, jedna je od onih kontroverznih umetničkih ličnosti koje su svojim buntovnim, nekonvencionalnim, beskompromisnim i istraživačkim duhom menjale tokove savremene, uzburkane istorije umetnosti, u njegovom slučaju likovne umetnosti. Prešavši put od ekspresioniste ka apstraktnom likovnom izrazu, svojim burnim životom i čudesnim, nekonvencionalnim stavovima i doslednošću Polok je beskompromisno krčio put svom inovativnom umetničkom izrazu – apstraktnom slikarstvu (slikarski pokret koji se javlja krajem četrdesetih godina 20. veka, čija se osnovna tematika sastojala u izražavanju emocija putem nepredmetnih formi i proizvoljnog kolorita. Osnovna su likovna obeležja pokreta bila siloviti potezi četkicom, iskrivljeni oblici i naglašeno jak kolorit, dok su izbor tema i hromatski registri manje sumorni u odnosu na ekspresionističke). Slike Džeksona Poloka, boema koji je svoj burni život nemilosrdno trošio na umetnost, alkohol i svoje dve velike ljubavi – slikarke Leonoru Krassner i Ruth Klingman(tragično ga okončavši u saobraćanoj nesreći 11. avgusta 1956.), bile su ogromne apstraktne kompozicije koje su nastale prskanjem ili kapanjem boje po položenom platnu, tako da je Pollock slikao čak i stojeći na slici (tzv. akcijsko slikarstvo). Slike Džeksona Poloka predstavljaju rasprsnutost, umrljanost, isprepletenost, diskontinuiranost, razlivenost poteza koji verno odražavaju putanje umetnikovog tela u realnom prostoru. Slikar svoje osećaje ekspresivno prenosi jasnim potezima stvarajući apstraktnu sliku bez početka, kraja ili središta.
Početkom prošlog veka u SAD, centar umetničke avangarde i naprednih, stvaralačkih snaga u kulturi i umetnosti je bio Njujork. Tu su stvarali i tu su, bar u nekom periodu svog stvaralaštva boravili svi od značajnijih američkih umetnika tog perioda. Tu su takođe, bile organizovane radionice i grupne zajedničke izložbe evropskih (prevashodno francuskih umetnika i predstavnika pojave koja se u istoriji umetnosti označava ka Pariska škola) i američkih umetnika. Takva sredina je bila idealna za razvoj novih ideja i stapanje raznolikih uticaja. Evropsko moderno slikarstvo, rođeno je u stavu suprotstavljanja tradicionalnim, akademskim stilovima, tehnikama i završenim radovima. Kao rezultat takvog stava, rodilo se nefigurativno slikarstvo s jedne strane i s druge, slikarstvo koje nije isključivalo potpunu ili shematičnu figuraciju, ali je u potpunosti razbijalo okove tradicionalne forme.Veoma jednostavno rečeno, potraga za novim izrazom u umetnosti i novim umetničkim izrazom, ujedno je bila i potraga za sopstvenim identitetom u novom vremenu.
Umetnost koja se pravi stvarno nije važna. Umetnost koja se živi jeste. Delo Džeksona Poloka je najizrazitiji primer takve filozofije i svedočanstvo prakse umetnosti akcionog slikarstva. Danas se on smatra utemeljivačem i najizrazitijim predstavnikom slikarstva akcije.
Krajem četrdesetih godina prošlog veka, američki avangardni slikar Džekson Polok (1912.-1956.) se našao u Njujorku, u društvu mladih umetnika - pionira apstaktnog ekspresionizma. Mada su koristili različite stilove i pristupe, zajednička im je bila posvećenost platnima velikih dimenzija, apstrakciji, jungijanskim teorijema o kolektivnom i nesvesnom i primitivnoj mitologiji. Takođe, verovali su da se ekspresivnost postiže delimično i kroz psihički proces slikanja. Projektujući ovu mešavinu filozofije, istorije umetnosti i sopstvenog iskustva u vizuelnu formu, ovi su umetnici uneli u proces slikanja i elemenat slučajnosti i elemenat kontrole zajedno sa spontanošću u doživljajima i gestovima. Tokom pedesetih će doći do razvoja dva pravca – hromatske apstrakcije (dela Marka Rotka i Barneta Njumena) i gestikularne apstrakcije (dela Viljema de Kuninga, Franca Klinea i Džeksona Poloka), unutar apstraktnog ekspresionizma. Još u Polokovo vreme su kritičari njegove umetnosti naglašavali uticaj koji je na njega ostavilo primitivno slikarstvo peskom, koje su primenjivali Navaho Indijanci u svojim obredima. Oni su sipali na tlo pesak iz šake, stvarajući nedefinisane oblike, a cela akcija je imala transcedentalni smisao. Sam Polok je jednom prilikom svoje apstraktno slikarstvo opisao kao pokušaj da probudi energiju prirode. Legenda kaže da je svoj jedinstveni, osobeni stil pronašao sasvim slučajno. Prilikom oslikavanja nekog murala, zagledao se u kapi boje koje su s ćetkice padale na pod i oduševio se onim šta je nastalo. Takva slika živi svojim životom - tvrdio je te odlučio pokušati napraviti sliku na isti način. Po podu je počeo postavljati ogromna platna i po njima izlivati i nanositi boje, ponekad ih mešajući s materijalima poput peska ili smrvljenog stakla. Za slikanje je, osim šake i zgloba, koristio celo svoje telo, uz samo jedno pravilo: četkice, palete i ostali slikarski alat izbacio je iz upotrebe te se počeo služiti štapovima, zidarskim alatom i kuhinjskim noževima.
Na podu je sve jednostavnije, osećam se bližim slici, kao njezin sastavni deo jer se na taj način mogu kretati oko nje, raditi sa sve četiri strane i, doslovno, ući u sliku.
Dela nastala tehnikom drippinga (kapanja) prikazana su prvi put na izložbi u galeriji Betty Parsons, 1949. Nova slikarska tehnika zaintrigirala je i publiku i stručnjake, pa iako su mnogi konzervativni kritičari tvrdili kako to što on radi - nije slikarstvo, čak je i ugledni časopis Life objavio o njemu veliki afirmativan tekst pod naslovom Je li on najveći živi slikar u Americi?.
Kada sam u slici nisam svestan onoga šta radim. Tek nakon prvog perioda upoznavanja uvidim šta sam činio. Ne plašim se da unesem promene u slici, da je uništim i slično, jer slika ima svoj sopstveni život. Ja pokušavam da joj ga omogućim. Samo kada izgubim kontakt sa slikom, nastaje haos. U suprotnom postoji samo harmonija, jedan lak proces davanja i uzimanja, pa slika na kraju uspe.
Sklonost ka misticimu, koja izbija iz ovih reči kojima opisuje svoj metod, stopljena je s uticajem podsvesnog, shvatanjem preuzetim iz nadrealizma. Umetnost, za Poloka, postaje aktivnost koja uključuje čitavo čovekovo biće. Stvaralac postaje jedno sa slikom, on je u njoj i (bukvalno) na njoj, a nije joj više suprotstavljen. Polok je rekao u jednom intervjuu da svaki dobar umetnik slika ono što on sam jeste. Tačnije, slika samog sebe, sopstvenu suštinu. Apstraktna slika nije apstraktna.Suprotstavljena ti je. Nedavno je jedan novinar napisao kako te slike nemaju ni početak ni kraj. Mada nije to želeo dao je kompliment. Polok je smatrao da je slikanje izražavanje sopstvenog unutrašnjeg sveta, izražavanje unutrašnjih pokreta duše i unutrašnjih sila. Slikarstvo je shvatao kao apsolutnu slobodu, kao duboke impulse koji dolaze iznutra, a platno kao arenu u kojoj treba delovati.Uputno je prisetiti se Leonardovih reči o osnovnom zadatku slikara koji pored fizičkog opisa, mora biti sposoban da predstavi unutrašnji pokret, jer će u suprotnom slika biti dvostruko mrtva, kao kopija i kao predstava beživotnog tela. Sam Polok je izjavio da u svetu apstraktnih slika treba uživati kao i u muzici. Time je likovnost pomerio u sferu jedne efemerne umetnosti, koja živi samo u trenutku dok se umetnično delo stvara ili ostvaruje pred publikom. Svet slikarstva, već uzdrman avangardnim evropskim umetničkim pokretima, bio je konačno pomeren iz svog vekovnog konteksta.
Moderni umetnik nema potrebe izaći izvan sebe u svet u potrazi za inspiracijom ili motivom. To je stvar prošlosti, klasične umetnosti. Moderni slikar svoju inspiraciju nalazi iznutra. On pokušava izraziti svoj unutrašnji svet, izraziti energiju, pokret i druge unutarnje snage koje se unutra kriju.
Slikarska tehnika Džeksona Poloka nikoga nije ostavljala ravnodušnim. Nasuprot onima koji su ga hvalili, na sva usta, našli su se njegovi najglasniji protivnici, konzervativni ljubitelji realizma, koji su Polokovu razbarušenu, apstraktnu slikarsku tehniku proglasili umetničkim terorom. Njihovi napadi kulminirali su nadimkom Jack The Dripper (Jack Kapač), koji je prvi put spomenut u magazinu Time 1956.. Pored tog i takvog umetničkog nadimka, razuzdanog, često depresivnog i neopisivo alkoholu sklonog Džeksona Poloka mnogi su upoređivali sa Doktorom Džekilom, naučnikom čiji je čuveni monstruozni alter ego bio Mister Hajd (likovi iz naučno-fantastičnog romana pisca Herberta Džordža Velsa) aludirajući na njegovu nestalnost i burne promene raspoloženja koje su se kretale između krajnosti brutalne nasilnosti i umetničke, hipersenzibilne rafiniranosti, emotivne ranjivosti. Ipak, za sam kraj ostala je možda i najtačnija kulturološka usporedba koja je na najbolji način opisala lik i senzibilitet jednog od najbizarnijih i najuticajnijih američkih umetnika 20. veka, čoveka koji je svojom vizijom i beskompromisnošću pomerao granice likovne umetničke stvarnosti razbijajući mnoge predrasude i ograničenja duha okoštale tradicije. Naime, Džekson Polok je proglašen Džemsom Dinom sveta slikarstva, slavnim buntovnikom bez razloga koji je od detinjstva bio problematične naravi, nije voleo autoritete, nemarno se odevao, večno se sa svima svađao. Jeziva je koincidencija i sličan način na koji su poginuli i slikar i slavni glumac. Kao da su se obojica držala proročanske Deanove izreke. Živi brzo, umri mlad i budi lep leš. Istina je svakako samo jedna i ponavlja se, na isti ili sličan način, u biografskim spisima svih hrabrih ljudi koji su svoje živote ugradili u besmrtna dela krčeći put i osvetljavajući stazu svima onima koji su živeli za svoje vizije, pre svega umetničke, bez obzira na cenu i mišljene sveta koji ih , uglavnom, za života nije niti prihvatao niti cenio, shvativši tek posthumno o kakvim je veličinama i delima bilo reč.
By Dragan Uzelac
Nema komentara:
Objavi komentar