JIM JARMUSCH: MISTERIOZNI VOZ (1989.)

 

JIM JARMUSCH: MISTERIOZNI VOZ (1989.)

 

Ključna stvar, kada je u pitanju Jim Jarmusch, je da je završio u sivilu kada je imao 15 godina. Kao rezultat toga, on se uvek osećao kao imigrant u tinejdžerskom svetu. On je bio imigrant – benigni, fascinirani stranac – od tada. I svi njegovi filmovi su o tome.

 

                                              TOM WAITS – muzičar, glumac, Džarmušov filmski saborac

 

    Vrhunac početne, kultne andergraund faze filmskog stvaralaštva američkog nezavisnog filmskog režisera Džima Džarmuša zaokružuju dva neverovatna omnibus ostvarenja: Mistery train (1989.) & Night on earth (1991.) – biseri minimalizma i osobenog pogleda na umetnost i svet jednog originalnog i anarhičnog filmskog buntovnika. Po skromnom mišljenju autora ovih redova bili su to filmovi koji će zauvek obeležiti Džarmušovu intrigantnu filmsku odiseju, neki sasvim drugačiji put u svetu koji posustaje pred duhom praznine i komercijalne apokalipse tzv. autora, ili bolje rečeno odsustva istih, odsustva bilo kakvog duha originalnosti i kreativnosti koji je nosio film kao umetnost ka vlastitim kreativnim vrhuncima tokom sedamdesetih i osamdesetih godina 20 veka. Džim Džarmuš odbija da podleže pravilima i trendovima filma, da prodaje svoju umetničku slobodu i kreativnost zarad novca onih koji upravljaju filmskom industrijom, stavljajući fokus svojih minimalističkih radova na male ljude, marginalce sveta, njihove obične živote, ispunjavajući čudesnu atmosferu sjajnom muzikom, humorom, vrhunskom rok kulturom i egzistencijalističkim promišljanjem sveta osenčenim specifičnom andergraund melanholijom. On svojeglavo snima filmove onako kako sam želi, ne vodeći računa o njihovoj poziciji na tržištu, tvrdeći pritom da je pojam ’’nezavisan“ film izgubio smisao jer i američke kompanije koje se proglašavaju nezavisnim čine to da bi mogle da plasiraju svoje proizvode. Interesuju ga pre svega male razlike u percepciji sveta i okolnostima koje čine da je pogled svake osobe na svet individualan, jedinstven i drugačiji. Te razlike su za mene nešto najuzbudlјivije u životu na ovoj planeti, navodi Džarmuš. Svet koji opisuje svojim filmovima je tužan i lep, smešten između melanholije i komičnosti, apsurda i ironije. Njegovi su junaci ljudi bez korena, ljudi na razmeđi očajanja i gorke ironije sa neizbežnom unutrašnjom prazninom koja ih primorava da krenu u potragu za suštinom života. Ono što zapravo zanima Džima Džarmuša je zamisao života sačinjenog od slučajnosti, površnih međulјudskih odnosa, nedovršenih priča koje najčešće nemaju nikavu poentu i prolaze bez da su ostavile neki poseban trag.

 

    Film Misteriozni voz (1989.) prvi je od dva nezaboravna filmska udara genijalnog Džarmuša, slika jednog jedinstvenog rokenrol duha nezavisnosti i bunta koji će obeležiti njegov izraz i svet. Režiran minimalističkim stilom i snimljen besprekornom kamerom  genija filmske fotografije – Robija Milera, film daje sliku američkog društva, suptilnu kritiku socijalne scene kojom dominira otuđenost i duhovna ispraznost. Tvorac izvrsne muzičke podloge je nezaobilazni Džon Luri, uz malu pomoć glasa Toma Vejtsa. Kao osnova za film Mistery Train poslužio je tekst koji je Džarmuš napisao za jednu pozorišnu predstavu smeštenu u hotelskoj sobi u kojoj dvoje mladih nakon neprestanih svađa otkrivaju da su zapravo duboko vezani jedno za drugo. Zbog većeg broja likova, odlučio je da ih sve smesti u jedan hotel (japanski tinedžeri, italijanska udovica i engleski probisvet), dajući tako filmu originalnu narativnu strukturu. Radi se o prvom Džarmušovom filmu sastavlјenom od različitih epizoda (usledili su potom Noć na zemlјi i Kafa i cigarete, u kojem se paralela između tri priče javlja tek u završnim scenama). Baš kao i turisti u filmu, i sam Džarmuš nikada ranije nije video Memfis, ali je dobro poznavao njegove mitove, pre svih mit o Elvisu Prisliju koji je i jedina konstanta u svim epizodama.

 

   Prema rečima Roger Eberta, eminentnog filmskog kritičara: Najbolja stvar u vezi Mystery Traina je da vas vodi u Ameriku za koju smatrate da bi trebali moći da sami pronađete, ako samo znate gde da tražite.

 

    Misteriozni voz predstavlja omnibus (od tri dela) koji prikazuje grad Memfis, hotel i duh rokenrola i bluza, duh pop kulture i ludila savremenog sveta otuđenosti i bezidejnosti. Dok u prvom delu ovog impresivnog omnibusa – nazvanom Daleko od Jokohame  pratimo priču o mladiću i devojci koji dolaze iz daleke Jokohame da odaju počast duhu grada Elvisa Prislija i rokenrola, gradu koji slovi kao meka ranog, južnjačkog bluza i B.B. Kinga, drugi deo, zvani Duh, prati udovicu iz Rima koja odseda u istom hotelu grada Memfisa, upoznaje razne lokalne čudake i čuje priču o duhu Elvisa Prislija koji opseda grad i sve njegove žitelje i posetioce. Čudesno Džarmušovo mini remek delo zatvara priča Izgubljeni u svemiru koja prati trojicu mladića (jednog od njih tumači slavni Džo Stramer iz grupe The Clash, jednog od omiljenih Džarmušovih pank bendova) koji gluvare noću po Memfisu, potom ubiju prodavca pića, odlaze u hotel i na kraju filma beže od policije hvatajući misteriozni voz kojim svi napuštaju Memfis. Bila je to impresivna kaurismakijevska estetika, minimalistička slika modernog sveta ludila, besposličarenja, gluvarenja, beznađa i pop kulture, sveta bez emocija i bilo kave saosećajnosti... Voz kojim putujemo džarmušovskom Amerikom je savršena metafora u ovom filmu. Nije važno gde je bio ili  čak i gde ide. Bitan je zvuk njegovog zvižduka dok pronalazi put kroz noć.

 

Moja jedina želja je da mogu da radim, da mogu da plaćam kiriju i da ne moram da brinem o novcu. Ne verujem ničemu što je u trendu ili moderno. Kad čujem reč nezavisan, odmah potežem revolver. Ja volim da budem u stanju zbunjenosti, živeo sam u Berlinu tri meseca i namerno nisam učio nemački. Uživao sam dok sam bio u Japanu, nisam mogao da pročitam ni natpise na ulici – to mi podstiče maštu, zbog toga tumačim stvari pogrešno, živim u nekom stanju u kojem zavisim od svoje mašte.

 

    Džim Džarmuš je umetnički superstar sa senzibilitetom odmetnika, neprilagođeni usamljenik i gubitnik koji veruje u stari dobri pank. Iako ga svrstavaju među predstavnike film noira i avangarde, Džarmuš tvrdi da snima komedije i da je njegov omiljeni filmski režiser legendarni komičar Baster Kiton. Svoje oporo-lirsko osećanje sveta najbolje izražava svojim minimalističkim, često crno belim filmovima, dajući jedinstvenu šansu svojim marginalizovanim antijunacima, ljudima apsolutno nezainteresovanima za apsurdne, pohlepne i licemerne društvene igre, bilo kakvo takmičenje i ambicioznost unutar ispraznog američkog sistema bogaćenja koji svima daje jednake šanse za uspeh.

 

Ljudska mašta je jedna od najleših stvari koje imamo, ona je i velika intelektualna stimulacija, život na zemlji, nebo, svemir i šta ćeš više, citat je američkog nezavisnog reditelja, scenariste, glumca, producenta, urednika i kompozitora koji ga možda i najbolje opisuje. Nema pravila. Postoji onoliko načina da se napravi film koliko ima i potencijalnih filmadžija. Film je slobodna forma. U svakom slučaju,  lično se nikada ne bih usudio da bilo kome kažem šta da radi ili kako da radi. Za mene je to kao da govorite nekome kakvo treba da bude njegovo religijsko opredelenje. Jebeš to. To je protiv moje lične filozofije - više koda nego li seta pravila. Stoga, zanemarite pravila koja trenutno čitate i umesto toga smatrajte ih samo kao moje beleške namenjene meni. Svako bi trebao napisati svoje sopstvene beleške pošto ne postoji jedan način da bilo šta uradite. Ako vam neko kaže da postoji samo jedan način, njihov način, bežite što je moguće dalje od njih, i u fizičkom i u filozofskom smislu.

 

   Džim Džarmuš, senzibilni odmetnik vozi svoj klasični motocikl i živi u Baueriju, leglu pijanaca na Menhetnu. Kao tinejdžer je nosio crno zbog Hamleta, Zoroa i Roja orbisona, a onda su došli pank i Kleš, klubovi i ljubav prema poeziji i bendu Nika Kejva Bad seeds. Verovao je u ideje jednog revolucionarnog, buntovnog pank vremena. I još uvek veruje. Kad je depresivan sluša Sinatrin klasik My way u obradi pank ikone, pokojnog Sida Višisa i legendarnih Sex Pistolsa. Tvrdoglavo se drži svoje lične vizije i još uvek se nikome i ničemu nije prodao. I radi još uvek samo ono što želi – uprkos svemu i svima. Čudno izgleda, nonšalantan je, fin, duhoviit, ciničan, zabavan. Novinari su njegovu nakostrešenu pank frizuru nazvali pompadur i tvrde da izgleda kao čovek koji je upravo video duha. Moja kosa nije farbana, naglašava nonšalantno Džarmuš.

 

Radije bih da uopšte nemam para nego da ceo život isprogramiram tako da ih zaradim. Ne verujem ničemu što je u trendu ili moderno.

 

By Dragan Uzelac