JIM JARMUSCH – neprilagođeni superstar

 

JIM JARMUSCH – neprilagođeni superstar

 

Lepota ideja leži u tome što su one poput talasa u okeanu i one se povezuju sa stvarima koje su im prethodile i smatram da je veoma važno da prigrlite stvari koje vas interesuju i utiču na vas. Kroz istoriju umetnosti formiran je kulturni establišment i kulturna margina. Ne vidim sebe u glavnoj struji, tako da sam definitivno na marginama.

Džim Džarmuš (Jim Jarmusch, 22. januar 1953) je američki nezavisni filmski režiser, usamljenik i nekonformista čiji se čudesni indie filmovi na osoben način bave temama čovekove izolovanosti i neprilagođenosti savremenom društvu. Jarmusch u fokus svojih radova stavlja male ljude, njihove obične živote i ispunjava ih nežnom komedijom, vrhunskom pop kulturom (ili preciznije reći rock kulturom) te egzistencijalističkim mislima.

Ključna stvar, kada je u pitanju Jim, je da je završio u sivilu kada je imao 15 godina. Kao rezultat toga, on se uvek osećao kao imigrant u tinejdžerskom svetu. On je bio imigrant – benigni, fascinirani stranac – od tada. I svi njegovi filmovi su o tome.

Tom Waitts, muzičar i glumac

Rođen je u Akronu, Ohajo, SAD. Njegova majka, nemačkog i irskog porekla, bila je recenzentkinja filma i pozorišta za Akron Beacon Journal pre nego se udala za njegovog oca, poslovnog čoveka češkog i nemačkog porekla koji je radio za firmu BF Goodrich. Uvela je Jarmuscha u svet kinematografije još u njegovoj ranoj mladosti. Uprkos svom entuzijazmu za film, Jarmusch je u mladosti bio strastveni čitaoc i imao je veći interes za književnost, što ga je podsticala njegova baka. Iako je odbio ići u crkvu sa svojim roditeljima (nije bio oduševljen idejom da sedi u zagušljivoj sobi s malom kravatom), Jarmusch pripisuje književnosti oblikovanje njegovih metafizičkih uverenja i navođenje da preispita teologiju u svojim srednjim tinejdžerskim godinama. Od svojih vršnjaka razvio je ukus za kontrakulturu, a on i njegovi prijatelji krali bi zapise i knjige svoje starije braće i sestara – to je uključivalo dela Williama Burroughsa, Jacka Kerouaca i The Mothers of Invention (Franka Zappe). Izrađivali su lažne lične dokumente koji su im omogućili posete barovima vikendom, ali i lokalno art house bioskopu, koji je obično prikazivao pornografske filmove, ali bi povremeno prikazivao underground filmove kao recimo Chelsea Girls Andyja Warhola. U jednom trenutku odradio je nauk kod komercijalnog fotografa. Nakon što je 1971. završio srednju školu, Jarmusch se preselio u Chicago i upisao Medill School of Journalism na Univerzitetu Northwestern. Nakon što su ga zamolili da ode zbog zanemarivanja ikakvih kolegijuma novinarstva - Jarmusch je voleo književnost i povest umetnosti - sledeće godine prelazi na Univerzitet Columbia, s namerom da postane pesnik. Na Columbiji je studirao englesku i američku književnost kod profesora uključujući avangardne pesnike New York School Kennetha Kocha i Davida Shapira. Na Columbiji je počeo pisati kratke polunarativne apstraktne delove i uređivati književni časopis The Columbia Review.

Godine 1975. diplomira englesku književnost na Univerzitetu Kolumbija. Tokom poslednjeg semestra akademskog školovanja ovaj mladi panker američkog novoga talasa, preuranjeno sede raščupane kose i ekscentričnog, mračnog odevnog stila, privremeno se seli u Pariz gde većinu vremena provodi u slavnoj pariskoj Kinoteci (studirajući zvanično francusku književnost). Tamo biva upoznat sa širokim spektrom filmova za kakve do tada nije bio ni svestan da postoje, od dokumentarnih i etnografskih filmova, pa sve do zlatnih holivudskih klasika. Svi filmovi bili su prikazivani nekritički i bez hijerarhijskog reda, te je mladi Jarmusch otkrio širinu i opsežne mogućnosti filmske umetnosti, što je u njemu rasplamsalo ljubav prema tome mediju.

U Ohiju sam gledao Napad divovskih čudovišta rakova i takve stvari, koje sam voleo, ali tek kada sam s 20 godina otišao živeti u Parizu moja ljubav prema bioskopu dobila je veliku inekciju. Bio sam tamo devet meseci student na razmeni i sve sam studirao nepotpuno jer sam svaki dan bio u bioskopu u Parizu! Ostao bih u bioskopu između prikazivanja, gledajući filmove iz Indije i Japana i holivudske filmove za koje nisam ni znao da postoje. Otkrivao sam Edwarda Dmytryka, Yasujiroa Ozua, Mizoguchija, brazilski novi talas... Vau! Nisam znao da bioskop može imati sve te stvari. Glava mi se vrtela i od tada nikad nije prestala. Gledao sam filmove koji su neverovatno poetični! Vrste filmova koje vidim su sa svih strana, sve su to vrste filmova. Ali ja nisam gospodin Mainstream. Problem s holivudskim studijima je što su kukavice. Čega se toliko boje? Pa oni sami sebi kopaju grob što se tiče bilo kakve inovacije. Pravo je čudo da išta inovativno izađe iz ovog studijskog sistema, jer se boje svega što ne mogu zamisliti kako će se plasirati na tržište. Boje se odvažiti na bilo šta umetničko. Ali možda bi trebali biti, jer to je posao. Nekada sam imao vrlo, vrlo, vrlo duboke sumnje u vezi toga.

On je vremenom postao strastveni filmaš i imao je za cilj napraviti filmove koji bi mogli postići umetničko zadovoljstvo, a ne biti komercijalni hit. Ovo nekonvencionalno razmišljanje donelo mu je veliko poštovanje i dobio je poseban status u Evropi. I dalje se ubraja među najbolje nezavisne filmske stvaraoce na svetu.

Ako uđete u bar na većini mesta u Americi i čak izgovorite reč poezija, verovatno ćete dobiti batine. Ali poezija je za mene stvarno jaka, lepa forma, a mnogo inovacija u jeziku dolazi iz poezije. Pesnici su uvek na neki način ispred stvari, svojim osećajem za jezik i svojom vizijom. Oni su vizionari odmetnici.

Nakon povratka iz Pariza na Njujorškom Univerzitetu počinje da pohađa filmsku školu. Ubrzo napušta studije i novac namenjen školovanju ulaže u snimanje svog prvog igranog filma Konstantno gluvarenje (1980). Intrigantno debitantsko ostvarenje predstavilo je publici Jarmuschov karakterističan stil ozbiljnog humora, koji se kasnije pojavljuje i u filmovima Čudnije od raja i Pod udarom zakona. Jarmusch priča priču o problematičnom mladiću koji pokušava pronaći smisao u životu, priču prožetu duhom nekonformizma i nizom čudesnih likova. U filmu u kojem režiju i scenario potpisuje sam Jarmusch, dok muziku potpisuje u saradnji sa Džonom Lurijem, odvija se sledeća, neobična priča (nastala neposredno po Jarmuschovom napuštanju škole): Alojsius Parker, poznatiji kao Ali, potiče iz problematične porodice, majka mu je u mentalnoj bolnici, a otac se vodi kao nestao, dok on sam ima problem sa time što mnogo spava, a dešava mu se da sanja čak i kad je budan. Nakon što se posvađa sa devojkom i ima težak razgovor sa majkom, on besciljno luta ulicama grada, gde upoznaje mnogo živopisnih likova: uličnog muzičara, sredovečnog zaljubljenika u džez, imigrantkinju iz Latinske Amerike i prodavačicu kokica, koja je fascinirana Eskimima. Konačno, susret sa misterioznom ženom, koja vozi prelepi ford mustang, otvara mu mogućnost bekstva od svega.

Ako život nema zapleta, zašto bi ga film ili fikcija imali?

Jim Jarmusch se ističe već na počecima po svom drskom, odrešitom i buntovnom pank karakteru. Smatrajući da film mora biti umetnički izraz isključivo jedne individue s vizijom, on insistira da svaki, pa i najmanji deo filmskog kreativnog procesa, bude sasvim u njegovim rukama.Karakteristični za Jarmuscha jesu izuzetno kvalitetno i podrobno razrađeni likovi kojima reditelj posvećuje najveću pažnju, a koji usprkos tome ostaju dovoljno misteriozni, s evidentnom teškom i komplikovanom pozadinom, ali gledaoc ipak o njima ne doznaje dovoljno, pa oni bivaju uvek korak ispred moguće identifikacije ili saosećanja. Publici deluje kao da ih poznaje, ali svejedno likovi uspevaju ostati potpuni stranci. Njegovi likovi nisu ni heroji niti anti-heroji, oni su obični ljudi koje susrećemo na ulicama, pokraj kojih samo prođemo, ne znajući odviše informacija o njima. Njihove dogodovštine su prizemne, a životi uglavnom neuzbudljivi. Oni ne koračaju određenim jasno usmerenim životnim putem, ali tek ponekad nabasaju na sasvim slučajne avanture, baš kao što to biva i u stvarnome životu.Karakteristično za Jarmuscha je i traženje estetike u ružnome, poput američkih industrijskih krajolika, kao i potraga za lepotom u svakodnevici, u onim za filmski svet inače dosadnim trenucima, koji se zbivaju između dve akcije, a koji nikada ne bivaju prikazani na filmskom platnu zbog manjka dramatizacije.

Umetnost vas ne treba podsticati da se osećate dobro, umetnost mora preispitivati stvari, podizati vaše ogledalo, voditi vas onde gde ne želite ili radije ne biste išli u stvarnome životu. Američki nezavisni film pre svega deo je takozvane indie supkulture koja još uključuje i indie muziku, specifični stil odevanja i druge kulturne izraze povezane pridevima poput alternativno, autentično, hip, na rubu, beskompromisno. Američki nezavisni film svojim opozicionim stavom spram masovne kulture na suptilan i nenametljiv način razotkriva njezine brojne mane i propuste, često odražene u formi holivudskog filma. On istovremeno izaziva društveni status quo i holivudsku hegemoniju. Mnogi nezavisni filmovi prihvaćaju neku vrstu sirovoga realizma, prikazujući mračnu stvarnost savremenog života, te od gledaoca zahtevaju da ih intuitivno iskuse i suoče se s grubom realnošću. Prikazujući ružnoću i okrutnost savremenoga sveta te prikazujući normalne ljude s normalnim problemima, indie film razotkriva lažnu prirodu holivudskih filmova: emocije su pojačane, glavni likovi idealizovani i sposobni za savladavanje bilo kojih prepreka. Iako prezentuje paralelni svet, Hollywood nastoji stvoriti iluziju da događaji prikazani na ekranu korespondiraju sa svetom oko nas, tako kreirajući lažnu realnost.

Kao asistent američkog režisera Nikolasa Reja (legendarnog tvorca Buntovnika bez razloga, pre svega) dobio je priliku da radi kao asistent produkcije u filmu Lightning Over Water Wima Wendersa, posvećenog pomenutom američkom režiseru (1983. godine kultni reditelj nemačkog Novog talasa, Wim Wenders, nakon snimanja jednog od svojih filmova, sasvim slučajno uviđa da ima višak 16-milimetarske filmske trake u trajanju od četrdesetak minuta, te je velikodušno daruje svome prijatelju Jimu Jarmuschu, ne sluteći da je time posejao seme nečega što će uskoro izrasti u najvažniji američki nezavisni film 1980-ih godina). Služeći se Wendersovom trakom, duboko inspirisan tematikom i filmskim stilom Johna Cassavetesa (američkog glumca i režisera, pionira nezavisnog filma), Jarmusch snima 32-minutni crno-beli film naslovljen Novi svet, u kojem glave uloge imaju sami muzičari: jazz svirač John Lurie, bivši bubnjar grupe Sonic Youth Richard Edson (kultne grupe američke nezavisne rokenrol scene osamdeseth) i mađarska kantautorica Eszter Balint). Ispostaviće se da je to bio uvod u njegov drugi igrani film i legendu američke filmske nezavisne scene.

Bilo je to stvarno zanimljivo vreme u New Yorku kasnih 70-ih i ranih 80-ih, a muzička scena je bila jako, jako zanimljiva jer ne morate biti virtuoz da biste stvarali muziku, više se radilo o vašoj želji da izrazite stvari.

Svojim drugim filmom – Čudnije od raja (1984) u kome prikazuje čudno putovanje troje glavnih likova od Njujorka do Floride, Jarmusch stvara jedno od najznačajnijih ostvarenja američkog nezavisnog filma, odbacivši istovremeno konvencije tradicionalnog holivudskog filma. Kroz naizgled jednostavnu priču o mladiću koji, kao i većina ljudi s kojima se susreće, životari u Njujorku, što se tek neznatno menja posetom rođakinje iz Evrope, film izuzetno uverljivo prikazuje rezignirani svet savremenih Amerikanaca, pomirenih sa sivom, neuzbudljivom svakodnevicom u kojoj nema nimalo interesantnih događaja niti likova, a kamoli vanjskog glamura. Junaci filma Čudnije od raja u večnome su begu i potrazi za novim životnim prostorom, bolje rečeno u potrazi su za Rajem, uvereni da su grad ili država u kojoj se nalaze krivi za monotoniju njihovog postojanja, pa iz Mađarske odlaze u New York, iz kojega zatim beže u Cleveland, te u Miami. Ali svugde im se svakodnevica svede tek na besciljno sedenje pred televizorom i kockanje. Došavši na jezero Erie, koje je jedna od najpoznatijih atrakcija Clevelanda, oni se nađu pred belim, izbrisanim prostorom, pred Jarmuschevom metaforom za njihove živote. Onde Eddie utvrdi da, koje god mesto da posete, sve uvek izgleda isto, čime je jasno da jedina promena koja se mora dogoditi jeste ona u njihovim umovima.

Umesto da pronađem priču koju želim ispričati i zatim dodati detalje, skupljam pojedinosti i zatim pokušavam konstruisati slagalicu priče. Imam temu i neku vrstu raspoloženja i likove, ali ne i radnju koja se provlači kroz, objašnjavao je mladi Jim Jarmusch svoje jedinstveni, minimalistički stil, naznačen minimalnim setovima i dugim, neprekinutim snimcima s vrlo malo pokreta kamere koji su naglašeni povremenim izbleđivanjem u crnoj boji.

Ono što nastavlja biti karakteristična konstanta Jarmuscheva opusa je sam vizuelni prikaz američkoga pejzaža: u potpunom kontrastu s Amerikom kakvu vidimo na holivudskom filmu, Jarmuscheva Amerika siva je, bezlična, hladna, industrijska, ulice su puste, te sve nalikuje prizorima iz hladnoratovske Istočne Europe. Takvu atipičnu atmosferu režiser je uspeo ostvariti koristeći duge kadrove, suzdržane dijaloge (iako neretko cinične, pa i duhovite) te nepoznate glumce (uglavnom amatere) prosečnog izgleda, u neatraktivnim ambijentima. To je žanrovski hibrid crne komedije i filma ceste kroz koji se provlači suptilna kritika američkog društva. Radnja prikazana u filmu lišena je dramatičnosti. Ispod surovog eksterijera svakodnevice prožete uglavnom gledanjem televizije i životarenjem, skriva se duboko usađeni zajednički osećaj usamljenosti, odbačenosti, nerazumevanja, težnje za promenom, želje za ljubavlju i toplinom, čime Jarmusch nudi kritiku otuđenosti inertnog pojedinca izgubljenog u savremenom svetu. Film je nagrađen Zlatnom kamerom na filmskom festivalu u Kanu iste godine.

Umesto da pronađem priču koju želim ispričati, te joj naknadno dodajem detalje, ja najpre prikupljam detalje, a tek onda nastojim izgraditi slagalicu iz priče. Imam temu i vrstu raspoloženja, i likove, ali ne i radnju koja teče ravno kroz film.

Filmom Čudnije od raja, snimljenim za svega 100.000 američkih dolara i na 16-milimetarskoj traci iz druge ruke, Jim Jarmusch je 1984. godine nehotice postavio novi filmski trend i udario temelje savremenoga američkoga nezavisnog filma.Svojim nepretencioznim filmskim ostvarenjem Čudnije od raja, koji je nastao sasvim slučajno, na darovanim ostacima nekvalitetne filmske trake, Jim Jarmusch promenio je filmsku istoriju, pokrenuvši tako razdoblje savremenog američkog nezavisnog filma. Film je žanrovski neodređen – kombinacija crne komedije i egzistencijalističkog horora, prožeta tematikom besciljnog i beskrajnog putovanja karakterističnog za film ceste (road movies, što se svakako može dovesti u vezu i sa mladalačkim, knjiškim idolima  Jarmuscha koji su se ogledali u poeziji i prozi beat – on the road – generacije), te stilskom estetikom i elementima noir filma. Kroz likove socijalnih outsidera–bitnika, doseljenika, kockara i nezavisne žene koja se beskompromisno opire društvenim i kulturnim normama, Jarmusch je tematizovao otuđenje pojedinca u modernom SAD-u.

Film Pod udarom zakona (1986) prikazuje priču o tri osuđenika u zatvoru u Nju Orlinsu, produbljujući Jarmuschov odmetnički stav neprilagođenosti jednog buntovnog, usamljenog u svojim vizijama sveta i nezavisnog umetnika i čoveka. Fokusirajući se na malu grupicu karaktera koji pokušavaju iskočiti iz ustaljenosti svoje sredine te iz ništavila proživeti nešto više, Down by Law prati trojicu nedužnih likova (Tom Waits, Roberto Benigni i John Lurie) koji igrom slučaja završavaju u zatvoru. Jarmusch i ovim filmom nastavlja vlastitu fascinaciju ljudima koji žive na ivici života. Sva trojica su stvarni autsajderi. Pogled koji imamo na Ameriku od svih njih uveliko je izvan očekivanog, klišeiziranog, insajderskog. Reč je o ljudima koji su izvan sistema.

Zbog svoje nedužnosti i bitnijeg posla u životu od izležavanja u zatvoru oni se odlučuju na beg. Sve ostalo je istorija, ili u Jarmuschevom slučaju svakodnevica sastavljena od razgovora na rubu egzistencijalizma, komedije i pop kulture, te gomila fizičkih napora koji se nikome ne rade. Film je snimljen u nezavisnoj produkciji kao neobičan spoj film-noira i komedije. Crno-belu visoko stilzovanu fotografiju s dominantnim sivim tonovima potpisuje kultni direktor fotografije Robi Miler (poznat po saradnji pre svega sa Vimom Vendersom, a potom i nizom drugih vrhunskih filmskih režisera – u rasponu od Jarmuscha i Pitera Bogdanoviča do recimo Šredera, Vajde, Fridkina i Larsa fon Trira). Miler koristi crno beli film ne samo da bi pokazao oštar kontrast i banalnost zatvora, već i bujnu, iskonsku stranu divljine močvarne Louisiane.  Slika džarmušovskog andergraund miljea nehajnih autsajdera i čudesnih likova koji tumaraju obodima sveta je podcrtana Lurijevim džez tonovima i Vejtsovim andergraund pesmama. Scenario i režiju potpisuje Jim Jarmusch u svom karakterističnom minimalističkom, autentičnom stilu nezavisnog odmetnika. Kao i u svom prethodnom filmu, Pod udarom zakona, Jarmusch film usmerava na ispitivanje ljudi koji se ne uklapaju i koji nisu zainteresovani za ostvarenje američkog sna. Oni su stranci u sopstvenoj zemlji.

Godine 1986. nakon premijere filma Pod udarom zakona, Jarmusch u jednome intervjuu izjavljuje da ga veliki filmski studiji gotovo svakodnevno obasipaju ponudama za snimanje većih i komercijalnijih filmova, filmova u boji, što ga posebno ljuti i čini ga još tvrdoglavijim u nameri da snima minimalističke, skromnije filmove nad kojima ima potpunu kontrolu. Finansirajući svoje filmove samostalnim prihodima (često zaradom iz evropskih bioskopa), prikazujući melanholičnu svakodnevicu društvenih outsidera, tematizirajući kulturni clash i demistificirajući sliku Amerike kakva se prikazuje u holivudskom filmu, te čvrsto držeći sve karte u svojim rukama, ostajući pritom veran samome sebi i svojim idealima, Jim Jarmusch dokazao je da se bez Hollywooda može, a svojim je filmskim stilom definisao istinski američki nezavisni film.

Moja mama je bila spisateljica i filmska recenzentkinja, pre nego što se udala, za Akron Beacon Journal. Ali moja mama i moja baka uvek su bile vrlo otvorene za sve oblike izražavanja. Moja baka je bila učiteljica bez novca, ali je prepravljala nameštaj u svom podrumu i menjala ga s Ciganima i tim persijskim dilerima droge koji bi dolazili kombijem, pušeći ove crne cigare. I bila je vrlo otvorena za mnogo čudnih uvažavanja stvari. Moja baka je znala izrezati slike iz časopisa poznatih slika i onda ih uokvirila. Tako je imala male Rembrandte koje je stavila u lepi okvir koji je dobila na garažnoj rasprodaji ili šta već. Ali vrlo estetski. I uvek su bili vrlo otvoreni za različite oblike. Mama mi je rekla da je jednom morala videti kako Artie Shaw svira, da je upoznala Roya Rogersa. Pokrivala je venčanje Humphreyja Bogarta i Lauren Bacall, jer su se venčali u Ohiju. Morala je to pokriti. Morala je otići vozom za New York kako bi razgovarala o Marlonu Brandu na Broadwayu, pre nego što je on uopšte snimao filmove. I vratila se i napisala recenziju o njemu da ima životinjski magnetizam ili nešto slično. A moja mama je volela Roberta Mitchema i Jamesa Thurbera. Volela je renesansno slikarstvo. Moja baka je slušala ploče Charley Pridea u svom podrumu dok je prepravljala nameštaj. A onda je znala otići gore i čitati Prousta, u vrlo skromnom vremenu. Nije imala novca ni bilo čega. Tako da mislim da su mi stvarno otvorili mozak kad sam bio mali. I mislim da mi je i moja baka usadila interes za domorodačku kulturu i kulturu Indijanaca. Otputovali smo u južni Ohio da vidimo Indian Mounds. Poklanjala mi je vrhove strela za rođendan. I stvarno me zainteresovala za ono što je još uvek veliki deo moje duše, moj interes i poštovanje za domorodačku kulturu u Americi. I po celom planetu, autohtone kulture. Tako da mislim da je to stvarno došlo od njih. 

Vrhunac početne, kultne andergraund faze stvaralaštva Jima Jarmuscha zaokružuju dva neverovatna ostvarenja, biseri minimalizma i osobenog pogleda na umetnost i svet jednog originalnog i nezavisnog filmskog buntovnika. Po skromnom mišljenju autora ovih redova bili su to filmovi koji će zauvek obeležiti Jarmuschovu intrigantnu filmsku odiseju, neki sasvim drugačiji put u svetu koji posustaje pred duhom praznine i komercijalne apokalipse tzv. autora.

Film Misteriozni voz (1989) prvi je od dva nezaboravna filmska udara genijalnog Jarmuscha, slika jednog jedinstvenog rokenrol duha nezavisnosti i bunta koji će obeležiti njegov izraz i svet. Režiran minimalističkim stilom i snimljen besprekornom kamerom već pomenutog genija filmske fotografije Robija Milera, film daje sliku američkog društva, suptilnu kritiku socijalne scene kojom dominira otuđenost i duhovna ispraznost. Tvorac izvrsne muzičke podloge je nezaobilazni Džon Luri, uz malu pomoć glasa Toma Vejtsa.Voz je savršena metafora u ovom filmu. Nije važno gde je bio ili  čak i gde ide. Bitan je zvuk njegovog zvižduka dok pronalazi put kroz noć.

Najbolja stvar u vezi Mystery Traina je da vas vodi u Ameriku za koju smatrate da bi trebali moći da sami pronađete, ako samo znate gde da tražite, reči su čuvenog filmskog kritičara Rodžera Eberta.

Misteriozni voz predstavlja omnibus (od tri dela) koji prikazuje grad Memfis, hotel i duh rokenrola i bluza, duh pop kulture i ludila savremenog sveta otuđenosti i bezidejnosti. Dok u prvom delu ovog impresivnog omnibusa, nazvanom Daleko od Jokohame pratimo priču o mladiću i devojci (dok apatični Jun tvrdi da je Carl Perkins otac rokenrola, njegova devojka, brbljiva i vedra Mitzuko potpuno je opčinjena Elvisovim likom i delom) dolaze iz daleke Jokohame da odaju počast duhu grada Elvisa Prislija i rokenrola, gradu koji slovi kao meka ranog, južnjačkog bluza i B.B. Kinga, drugi deo, zvani Duh, prati udovicu iz Rima koja odseda u istom hotelu grada Memfisa, upoznaje razne lokalne čudake i čuje priču o duhu Elvisa Prislija koji opseda grad i sve njegove žitelje i posetioce. Čudesno Džarmušovo mini remek delo zatvara priča Izgubljeni u svemiru koja prati trojicu mladića (jednog od njih, lik Džonija koji neodoljivo podseća na Elvisa, tumači slavni Džo Stramer iz grupe The Clash, jednog od omiljenih Jarmuschovih pank bendova) koji gluvare noću po Memfisu, ubijaju prodavca pića (tačnije, to čini upravo Džoni u trenutku rastrojstva nakon što ga je ostavila devojka), odlaze u hotel i na kraju filma beže od policije hvatajući misteriozni voz kojim svi napuštaju Memfis. Bila je to impresivna, kaurismakijevska estetika (takođe minimalistička, čudesna estetika slavnog filmskog režisera iz Finske - Akija Kaurismakija, umetnika koji je svojevrsni pandan Jarmuschu unutar evropskog nezavisnog filma, sličan po duhu, humoru i estetici, buntu prema mainstreamu), minimalistička slika modernog sveta ludila, besposličarenja, gluvarenja, beznađa i pop kulture, sveta bez emocija i bilo kakve saosećajnosti.

Još jednom Jarmusch kao glavne junake postavlja likove dezorijentisane u kulturi, strance izgubljene na nepoznatoj zemlji, koji su u večnoj frustrirajućoj potrazi za nečim što nikada ne prolazi – za snom, za boljim životom, za pronalaskom vlastitog identiteta. Ono što povezuje likove iz svih triju delova je činjenica da su oni stranci (Japanci, Italijanka, Britanac) čije nepoznavanje Amerike ih vodi ka lutanju kroz najopasnije i najružnije četvrti Memphisa, i naposletku ih sve okuplja u tmurnom, otužnom memorijalnom Elvisovom hotelu. Upravo kroz oči stranaca, Jarmusch nudi potpuno drugačiji pogled na Ameriku. Tematizuje se i nemogućnost komunikacije među likovima, koji se ni u jednome trenutku suštinski ne razumeju: zbog nepoznavanja jezika (japanski par i vodič u muzičkom studiju), kulturalnih razlika ili pak razlika u karakteru (Jarmusch suprotstavlja letargične likove, poput Luise i Juna, s hiperaktivnim osobama punim života kao što su Dee Dee i Mitsuko). Jedina spona koja ih povezuje, i jedino što iz letargičnih likova izvlači emocionalne reakcije, jeste Elvis čiji lik služi kao metafora za američku popularnu kulturu.

Filmom Tajanstveni voz Jim Jarmusch nastavlja temu stranaca i outsidera izgubljenih u bespućima američke kulture i svakodnevice, kao i sa prikazom druge strane američkoga pejzaža, onog industrijskog, ispraznog i neiskvarenog preteranom urbanizacijom. Likovi su u fokusu radnje, a ovoga puta je lik Johnnyja napisan upravo za Joea Strummera, pevača punk grupe Clash, čiji je Jarmusch bio tada veliki obožavaoc. Iako snimljen u bogatom tehnikoloru kako bi bolje tematizovao bleštavilo i popularni značaj Memphisa, stilski ovaj film ostaje ipak minimalistički, jer boje koje dominiraju jesu hladne plave, s ponekim isticanjem jarko crvenih elemenata (opet kaurismakijevski koloritni šmek, sličnih tonova i retro manira koji se oslanja na bazični rokenrol stil i sasvim obične, u stvarnom životu uglavnom neprimetne ljude). Takođe, noćnim scenama Jarmusch je najavio novu fascinaciju neonskim svetlima, mračnim, opasnim ulicama i napuštenim prostorima kojoj ostaje privržen u filmu Noć na zemlji.

Kad god gledam neki novi komercijalni američki film i shvatim na koji je način priča strukturisana, volio bih videti one delove koje su izostavili iz filma, više od onih koji su ubačeni u film. Zanimaju me trenuci između. Uvek me zanimaju male, obične stvari, i pretpostavljam da upravo zato imam tendenciju ka pisanju onakvih scena koje bi inače bile izostavljene u konvencionalnijim, komercijalnim ili transparentnim stilovima.

             Prvi, sudbinsko i nezaboravno poglavlje jedne kultne autorske ličnosti u svetu modernog, nezavisnog američkog filma završava i zaokružuje antologijski omnibus (ovaj put sastavljen iz pet delova) – Noć na zemlji (1991), film koji prati događaje u pet različitih gradova sveta, sudbine ljudi koji se voze taksijem pričajući svoje neobične životne priče i prolaze kroz gradove koji svojim značajnim mestima govore o sebi i onome što čini njihov jedinstven duh. Podsticaj za stvaranje Night on Earth proizilazi iz Jarmuschovog zanimanja za male trenutke života koje većina nas uzima zdravo za gotovo.

Ako razmišljate o uzimanju taksija, to je nešto beznačajno u vašem svakodnevnom životu; u filmu kad neko uzme taksi, vidiš ga kako ulazi, onda je rez, pa vidiš da izlazi. Dakle, na neki način sadržaj ovog filma čine stvari koje bi se obično izvadile.

Ovaj turoban film (prepun ironije i crnog humora) svojim dugim kadrovima donosi atmosferu različitih gradova, megapolisa na dva kontinenta. Fotografiju punu ugođaja i mekanih boja uradio je znameniti snimatelj Frederik Elmes (poznat po saradnji s Davidom Lynchom u klasicima: Plavi somot i Divlji u srcu), uronivši u tamu i spleen svetskih metropola. Od urnebesnih scena Roberta Beninija u Rimu, preko ludila Njujorka i Los Anđelesa i slika savremenog košmara hladnog i užurbanog sveta stranaca, preko oporosti i sarkazma slepe devojke koja se vozi ulicama setnog Pariza do tragikomike koja kulminira u kaurismakijevskom kraju na ulicama zaleđenog Helsinkija, slikama sveta bezdušnosti gde se sve kupuje novcem i gde je otuđenost oduzela svaku čovekovu nadu u humanost i iskrenost, intrigantni i pronicljivi Jarmusch gradi iz ugla nepristrasnog posmatrača sliku modernog sveta, sliku malih, velikih ljudi i njihovih života na margini pozornice bogatih i moćnih. Bio je to fantastičan spoj komedije i drame izražen kroz sjajno napisane dijaloge.

Prvi deo antologijskog omnibusa odigrava se u Los Anđelesu. Poslovna žena dolazi u L.A. i kreće ka Beverli Hilsu. Ona je agent za kasting i traži mlade, talentovane glumice. Na putu do kuće, ona neobičnoj devojci koja vozi taksi i ponaša se krajnje nekonvencionalno (muškobanjastu, buntovnu taksistkinju Corky tumači impresivna Winona Ryder) nudi ulogu na novom filmskom projektu i mogućnost da postane filmska zvezda. Ipak, ponuda je glatko odbijena (ovim suštinskim odbijanjem sna kojeg sanjaju mnoge američke devojke, da postanu glumice, dok Corky jednostavno želi da postane mehaničarka, je Jarmusch simbolično, ali sasvim jasno Hollywoodu dao do znanja koji je njegov stav spram mainstreama, te da baš nikada ne želi pripadati većini). Neke druge vrednosti, stav i pogledi na život i svet u očima mlade taksistkinje imaju prioritet od čisto materijalnih i prolaznih.

Nakon Los Anđelesa selimo se u još jedan od simbola urbane Amerike, grad Njujork. Izvesni crnac pokušava da taksijem stigne do Bruklina, ali ga sudbina spaja s taksistom početnikom. Vozač taksija je stranac iz tadašnje Istočne Nemačke i pokušava da opstane u megapolisu kao taksista. U prigušeno setnoj džez atmosferi Njujork prikazuje svoje noćne čari. Pre svih tu je čuveni, čarobni bruklinski most optočen svetlošću velegrada. Džarmuš prati sudbine malih ljudi, njihove priče s margine. Ja sam klovn, progovora o svojoj neobičnoj sudbini taksista Helmut. Novac mi je potreban, ali mi nije bitan.

Slike moderne Amerike, okupane svetlom neona i spleenom noći zamenjuje sledećom pričom večni Pariz, grad ljubavi, romantike, poezije i svetlosti. Ovaj put taksista je crni momak iz Obale Slonovače. On vozi slepu devojku (nakon što iz taksija izbaci neugodnog, pijanog političara). Zar slepi ljudi ne nose crne naočare?, početno je pitanje jednog od niza crnohumornih, urnebesnih ,,džarmušovskih“ dijaloga koje postavlja taksista slepoj putnici. Nikad nisam videla slepca!, njen je cinični, šeretski odgovor koji lucidnošću humora boji atmosferu ovog briljantnog filma.Odgovarajući na silna i naporna pitanja taksiste tokom vožnje o slepoći, devojka mu daje do znanja da o životu zna mnogo više od njega, te da je istinski slepac u taksiju zapravo on. Pored sjajnog, crnog humora film obiluje izvrsnom, melanholičnom muzikom. Vozeći se taksijem, pod okriljem noći, ljudi otkrivaju svoju dušu i poglede na život i svet.

Krećući se uzlaznom, sve humorističnijom i sarkastičnijom linijom jednog sasvim neobičnog, šeretskog ludila buntovnika i otpadnika od materijalistički ustrojenog sveta praznine i bezosećajnosti, Džarmušovim taksijem stižemo i do još jednog večnog grada,Rima. A tu štafetnu palicu ludila, urnebesnog dijaloga i crnog humora preuzima nezaboravni Roberto Benini – ovaj put kao taksista (nakon što je već svoj lucidni duh i urnebesni humor iskazao kao jedan od zatvorenika u filmu Pod udarom zakona, ne računajući, naravno, njegovu impresivnu glumačku i rediteljsku karijeru i kultni film Život je lep). Ništa se ne vidi. Mogli bi staviti i jača svetla u Rimu...Ovog zida nije bilo juče... Biskup sam u Rimu u 4 ujutro. Kakva nesreća!... ređaju se urnebesne replike kojima nas Benini uvodi u svet grada ljubavi. Njega zaustavlja sveštenik, kreće luda vožnja ulicama noćnog Rima i Beninijeva komična seksualna ispovest pomenutom svešteniku – tu su blasfemične storije o vođenju ljubavi sa bundevom (kao prvo seksualno iskustvo), potom ovcom (koja se zvala Lola), bratovom ženom. Na kraju svega sveštenik umire u taksiju od srca.Običan sveštenik, a težak kao kardinal!, reči su unezverenog taksiste koji pokušava da ukloni telo mrtvog putnika.

Neobično putovanje preko sveta taksijem okončava se u gradu Helsinkiju, gradu još jednog genijalnog filmskog stvaraoca, Akija Kurismakija, ništa manje otpadnika, usamljenika, nezavisnog i angažovanog filmskog autora. Duše dva filmska diva susreću se u taksiju koji plovi hladnom, kaurismakijevskom atmosferom dalekog Helsinkija. Ulogu taksiste tumači jedan od kultnih Kaurismakijevih glumaca – Mati Pelonpa. Pijana mušterija zove se Aki, dok je ime taksiste Mika (aluzija na imena braće Kaurismaki). Dok pratimo priču o gubitku posla, alkoholizmu, beznađu, socijalnom dnu, margini (osenčenu britkim crnim humorom), taksista Mika se nadovezuje još crnjom sudbinom o gubitku prvorođenog deteta. Na kraju filma i života čovek ostaje sam i ponižen u jebenom svetu gde ništa nije besplatno!.

Ovo minimalističko filmsko ostvarenje čija se radnja odvija od sumraka pa do svitanja, ne prikazuje nikakve dramatične trenutke, niti slučajni susreti taksista i klijenata ikome od njih suštinski izmene živote. Ni sam gledaoc na kraju ne nauči nikakvu važnu lekciju – on se tek pridružio taksistima u njihovim kratkim noćnim vožnjama, kada su ljudi koje oni voze otvoreni i ranjivi, te voljni pričati o svojim životima i pokazati svoje drugo lice. Ono što je ovde najvažnije jeste upravo Jarmuschov odabir taksista za glavne protagoniste filma. Taksisti su jedni od onih ljudi s kojima nam se svakodnevno životi tek usputno i jedva opazivo okrznu. Njima se ne pridaje nikakva posebna pažnja, niti postoji želja za podrobnijim upoznavanjem istih, dok ostalim ljudima tek predstavljaju uslužno sredstvo koje ih s tačke A odvodi na tačku B.U holivudskim su filmovima taksisti na još nezavidnijoj poziciji: kada bilo koji lik pozove taksi, scena se najčešće prekida, a iduće što vidimo jeste izlazak lika iz taksija, i radnja se neometano nastavlja. U ponekim prilikama prikaže se obris ili nemo lice bezimenoga taksiste koje je u funkciji scenografskog rekvizita. Oni su potpuno nebitni, a njihova priča zbog nezainteresovanosti javnosti ostaje neispričana. Upravo zato Jarmusch odaje počast taksistima na sebi svojstven način, čineći ih zvezdama ovoga filma. U noćnom usamljenom i pomalo tužnom raspoloženju, popraćenom jazz pesmama Toma Waitsa, vozeći se pustim krajolicima najvećih gradova sveta koji svi nalikuju jedan na drugoga, publika stiče uvid u šarolike, neobične, ali često tmurne i teške sudbine osoba iza volana. Njihovi klijenti svi od reda mogu biti zvezde nekoga filma, filma iz kojega su izašli ušavši u taksi, i u kojega će se ponovno uključiti kada naposletku zalupe vratima. Ali u Noći na zemlji, oni su sekundarni i nevažni, i prepuštaju mesto na filmskoj traci istinskim zvezdama naše svakodnevice. Još jednom slaveći naizgled malo i nebitno, te dokazujući da se od segmenata života inače potpuno ignorisanih od strane filmske industrije, može ostvariti dugometražni film, ovom crnohumornom komedijom (tragedijom, hororom, dramom) Jim Jarmusch još jednom dokazuje da je istinski i nenadmašivi poeta običnog i svakodnevnog.

Bio je to kraj jedne nezaboravne Jarmuschove stvaralačke dekade i niza filmova koji će mu vremenom doneti kultni status. I mada je usledio niz ništa manje značajnih filmova, početna magija ostala je do dana današnjih nedodirnuta i obeležena neobičnim sjajem u tami poput dalekih zvezda u svetu pokretnih slika.

Sve je teže dobiti podršku za filmove koji su pomalo neobični i nisu toliko predvidljivi, niti zadovoljavaju očekivanja svakoga, a to je lepota kinematografije: otkrivanje novih filmova u svim formama. Postoji usamljenička faza dok pišem scenario, onda jurim pare, a onda sam na brodu s ekipom i tada je uzbudljivo, isrpljujuće i božanstveno, a onda sam opet sam u sobi za montažu. Čitav proces snimanja filma za mene je kao zavođenje, divlji seks i onda trudnoća (u montaži).

           Jarmuschov sledeći film bio je značajna tematska evolucija za filmaša, dok je stilski bio dosledan ostatku njegovog opusa. Tamo gde su njegovi prethodni filmovi uspeli izbeći bilo kakvu jasnu kategorizaciju, Dead Man (1995.) jasno podseća na vestern, međutim, još uvek se pridržava strukture filma ceste koja je sinonim za druge Jarmuschove filmove. Dead man takođe nastavlja svoju zaokupljenost autsajderima u prikazu nesreća Williama Blakea (Johnny Depp), krotkog računovođe koji putuje u propadajući industrijski grad Machine s obećanjem zaposlenja. Kad ga potencijalni poslodavac naknadno odbije, nađe se u begu nakon sukoba s prostitutkom i njezinim ljubomornim dečkom. Blake završi s metkom koji mu je zabio blizu srca i upoznaje Indijanca po imenu Niko (Gary Farmer). Zajedno čine ne samo fizičko putovanje na Zapadnu obalu, već i mistično, gotovo metafizičko. Kao što se često događa pri pisanju scenarija za svoje filmove, Jarmusch je napisao dva glavna lika imajući na umu dva specifična glumca: Johnnyja Deppa i Garyja Farmera. Jarmusch je poznavao Deppa već neko vreme, jer ga je upoznao na snimanju Night On Earth s tadašnjom glumčevom devojkom, Winonom Ryder. Ostali su prijatelji tokom godina i Jarmusch je smatrao da je lik Williama Blakea idealno prikladan za Deppove talente. Jarmusch je video Farmera u kanadskom filmu pod nazivom Powwow Highway (Jonathan Wacks, 1989.) i jako mu se svidelo što je glumac učinio sa svojom ulogom u tom filmu. I tako, s tom izvedbom na umu, Jarmusch je napisao lik Niko za Farmera. Niko ne izbegava uobičajene zamke koje susreću većinu likova Indijanaca. To je bilo jako važno za Jarmuscha koji je želeo pobeći od holivudskog stereotipa.

Hteo sam napraviti indijanski lik koji nije: a) divljak kojeg se mora eliminisati, sila prirode koja blokira put industrijskom napretku, ili b) plemenito nevinašce koja zna sve i još je jedan kliše. Želeo sam da bude komplikovano ljudsko biće.

            Što se tiče tehničke strane stvari, Jarmusch je napravio pravi udar ne samo ponovnim udruživanjem s snimateljem Robbyjem Mullerom, već i uveravanjem legendarnog rock and roll muzičara Neila Younga da komponuje i izvede soundtrack za film. Youngova jeziva, minimalistička partitura savršeno nadopunjuje Mullerovu atmosfersku crno-belu fotografiju kako bi stvorila prljavi svet koji izgleda kao da se neko zapravo vratio u prošlost i snimio celi film u 19. stoleću. Ono što je još više zapanjujuće je kako je Young komponovao soundtrack za film. Jarmusch se seća da ga je Young snimio direktno na sliku, ravno kroz film kao staroškolsku pratnju neme slike. To je učinio tri puta u dva dana. Nikome nije dopustio da zaustavi sesiju snimanja ili sliku. To je vrlo čudno. To je bila Neilova ideja, i to je vrlo Neil Youngov pristup. Dead Man premijerno je prikazan na Filmskom festivalu u Cannesu 1995. na toplu reakciju evropskih medija i predvidljivo pomešanu reakciju američke štampe. U nastojanju da dopre do šire publike, Jarmusch je potpisao ugovor s Miramaxom o distribuciji svog filma. Međutim, reditelj se sukobio s tvrdoglavim vlasnikom studija, Harveyjem Weinsteinom, koji je želeo promeniti deo sadržaja filma kako bi ga učinio tržišnijim.

Nisam očekivao da će Dead Man biti komercijalni uspeh. Ali hteo sam da se to reši na otmen način. A to je, kako je rekao jedan kritičar, hvatao Miramax...kupio je gotov film; a onda je hteo da ga promenim. Ovo mi je bilo uvredljivo i, na kraju krajeva, osećao sam se kažnjenim – jer nisam radio šta je hteo, nije distribuirao film na klasičan način.

            Iako je bio loše prihvaćen od strane glavnih američkih recenzenata, Dead Man je naišao na veliku naklonost na međunarodnom nivou i među kritičarima, od kojih su ga mnogi hvalili kao vizionarsko remek-delo. Hvaljen je kao jedan od retkih filmova koje je snimio belac koji predstavlja autentičnu indijansku kulturu i karakter, a Jarmusch stoji uz njega kao takav, iako je privukao i pohvale i kritike zbog prikaza američkog Zapada, nasilja, a posebno Indijanaca.

            Nakon te ružne epizode (oko distribucije filma Dead man), usledila je pauza od 4 godine, do narednog ostvarenja Jima Jarmuscha. Ghost Dog: The Way of the Samurai (1999.) je evoluirao iz Jarmuscha koji je razmišljao o snimanju filma o liku čiji je životni stil ili posao bio nasilan, ali ga učini simpatičnim i ima dubinu. Ulogu Ghost Doga napisao je posebno za Foresta Whitakera, glumca kojem se divio i s kojim je želeo raditi već neko vreme. Jarmusch je prišao Whitakeru i rekao mu šta radi, a pritom je otkrio da je glumac zainteresovan za istočnjačku filozofiju i borilačke veštine, što je reditelja pretvorilo u ljubitelja samurajske kulture. Dok je pisao scenario, Jarmusch je slušao mnogo instrumentalne muzike The Rza, saosnivača i producenta rap grupe, The Wu-Tang Clan.Film se takođe smatra hommageom filmu Le Samourai francuskog novog talasa iz 1967. autora Jean-Pierrea Melvillea, u kojem je glumio poznati francuski glumac Alain Delon u zapanjujuće sličnoj ulozi i narativu.         

             U ovom filmu Whitaker glumi ubicu koji predano sledi samurajski kodeks. On obavlja posao za mafiju, ali ostavlja devojku živu kao svedoka. Odluče da zbog toga mora biti ubijen, ali to nije tako lako. Ghost Dog je efikasan ubica, dok se mafija sastoji od starih, debelih tipova koji nemaju pojma protiv čega se bore. Iako je Ghost Dog bio možda Jarmuschov najsjajniji film do tada, još uvek je zadržao njegovu prepoznatljivu stilsku strukturu dugih kadrova s ​​rezovima do crne – iako s glatkim praćenjem snimaka i efektima zamućenja za akcione sekvence. Film takođe nastavlja njegovu preokupaciju sukobima različitih kultura. Najbolji prijatelj Ghost Doga je Francuz (Isaac De Bankole) koji upravlja kamionom za sladoled – ni jedan od njih ne govori jezik drugoga, a ipak se slažu. Ghost Dog je takođe nastavak tema koje je Jarmusch istraživao u Dead Manu, u smislu da oba filma uključuju ciklus života i smrti. Međutim, dok je William Blake bio ravnodušan lik, Ghost Dog ima specifičan kod kojeg se striktno pridržava.

             Stil Jarmuschovih filmova više je u dodiru s evropskim senzibilitetom nego američkim i upravo ih ta estetika sprečava da se stvarno probiju u severnoameričku mainstream kulturu. Čini se da ovo reditelju sasvim odgovara jer on stvarno ne voli društvo opsednuto pop kulturom kakvo je postala Severna Amerika. To takođe može objasniti zašto je film poput Dead man prožet referencama na Williama Blakea (slavnog engleskog pesnika, mističara i romantičara) i njegovu poeziju. Možda se Jarmusch nadao da će publika, nakon što pogleda ovaj film, biti inspirisana da ponovno otkrije Blakeova čudesna književna, vizionarska dela i druge primere klasične književnosti umesto da gleda reprize Prijatelja. Filmovi Jima Jarmuscha izrazito su nekomercijalni sa svojom opsežnom upotrebom dugih snimaka i suspendovanih završetaka. Odbija svoje filmove zamotati na uredan način jer bi to bilo kao ubijanje likova. Jarmusch nas tera da napustimo teatar zamišljajući da su njegovi likovi još uvek vani, negde, u avanturama. Spreman je ući duboko u svoje likove umesto da pribegava površnim stereotipima. Upravo takav pristup čini njegove filmove vrlo korisnim za gledanje.

Obično počinjem s likom i glumcem. Ali ponekad imam tanku nit zapleta koja bi mogla biti polazišna tačka. Ponekad bi to moglo biti samo apstraktno poput muzičkog dela koje ni ne nameravam upotrebiti u filmu, orah koji je otvorio nešto u mojoj glavi što me tera da razmišljam o određenom krajoliku ili atmosferi ili emociji, a onda to vodi ka liku. Uopšteno, mnogo me više zanimaju likovi nego priče. Volim priče i trudim se da moji filmovi imaju priče, ali više me zanimaju detalji ljudske interakcije, dar posedovanja svesti u svetu i kuda te to vodi bez obzira na to da li si svestan ili ceniš to ili ne. Znate, ja o sebi mislim kao o filmskom amateru, i to mislim na dobar način, jer reč amater dolazi od ljubav prema nečemu. Novi bioskop na St. Mark's Placeu, filmovi Vivienne Dick, Jamesa Naresa, Charlieja Ahearna, Amosa Poea, Erica Mitchella, Betty Gordon - toliko se toga događalo. Cela ta scena razvila je moj amaterski samoidentitet i to sam zadržao. Postoje i drugi reditelji moje generacije koje smatram rediteljima amaterima. Claire Denis, Aki Kaurismäki i Emir Kusturica - mi nismo profesionalci, ne radimo to jer je to naša karijera. Činimo to jer volimo formu. A mi nemamo puno novca!

            Jim Jarmusch je umetnički superstar sa senzibilitetom odmetnika, neprilagođeni usamljenik i gubitnik koji veruje u stari dobri pank. Iako ga svrstavaju među predstavnike film noira i avangarde, Jarmusch tvrdi da snima komedije i da je njegov omiljeni filmski režiser legendarni komičar Baster Kiton. Jarmusch, senzibilni odmetnik vozi svoj klasični motocikl i živi u Baueriju, leglu pijanaca na Menhetnu. Kao tinejdžer je nosio crno zbog Hamleta, Zoroa i Roja Orbisona, a onda su došli pank i Kleš, klubovi i ljubav prema poeziji i bendu Nika Kejva, Bad seeds. Verovao je u ideje jednog revolucionarnog, buntovnog pank vremena. I još uvek veruje. Kad je depresivan sluša Sinatrin klasik My way u obradi pank ikone, pokojnog Sida Višisa i legendarnih Sex Pistols. Tvrdoglavo se drži svoje lične vizije i još uvek se nikome i ničemu nije prodao. I radi još uvek samo ono što želi – uprkos svemu i svima. Čudno izgleda, nonšalantan je, fin, duhoviit, ciničan, zabavan. Novinari su njegovu nakostrešenu pank frizuru nazvali pompadur i tvrde da izgleda kao čovek koji je upravo video duha. Moja kosa nije farbana, naglašava nonšalantno Jarmusch. Okarakterisan je kao minimalistički reditelj čiji se idiosinkratični filmovi odvijaju bez žurbe. Njegovi filmovi često izbegavaju tradicionalnu narativnu strukturu, nedostaje im jasna progresija radnje i više se fokusiraju na raspoloženje i razvoj karaktera. U intervjuu na početku svoje karijere izjavio je da mu je cilj približiti realno vreme za publiku. Jarmuschov rani rad obeležen je zadubljenim, kontemplativnim tonom, s proširenim nemim scenama i produženim fotografijama. Eksperimentisao je s formatom vinjete u tri filma koja su ili objavljena, ili su započela otprilike početkom 1990-ih: Mystery Train, Night on Earth i Coffee and Cigarettes. Kritičar Salt Lake Tribunea Sean P. Means napisao je da Jarmusch spaja filmske stilove i žanrove s oštrom duhovitošću i mračnim humorom, dok je njegov stil takođe definisan prepoznatljivim mrtvim komičnim tonom.

Radije bih da uopšte nemam para nego da ceo život isprogramiram tako da ih zaradim. Ne verujem ničemu što je u trendu ili moderno.

           Jarmusch tvrdi da ne analizira ni sebe ni svoje filmove, tako da je posmatraču prepušteno da pogađa zašto su izolovanost i neprilagođenost njegove glavne teme. On kaže da se uvek osećao kao autsajder. U školi je bio ćutljiv i nepopularan, verovao je u vanzemaljce i verovatno izgledao kao jedan od njih. Gotovo minimalističkim, crno-belim tonovima Jarmusch slika sliku sveta u kome je samoprognani pojedinac, tzv. Gubitnik (nezainteresovan za bilo kakvo takmičenje u suludoj materijalističkoj društvenoj igri prestiža i vlasti) osenčen oporo-lirskim osećanjima u neameričkom duhu nekoga ko je na vreme odustao od trke i igre i okrenuo leđa gramzivoj i licemernoj sredini, prepunoj buke, ispraznosti i božanstvenog nekreativnog sivila. Iako su njegovi filmovi pretežno smešteni u Sjedinjenim Državama, Jarmusch je unapredio ideju da Ameriku gleda očima stranca, s namerom da stvori oblik svetske kinematografije koja sintetiše evropski i japanski film s onim iz Hollywooda. Njegovi filmovi često su uključivali strane glumce i likove te (ponekad znatne) neengleske dijaloge. U svoja dva filma iz kasnijih devedesetih, bavio se iskustvima nasilja u različitim kulturama i tekstualnim aproprijacijama između kultura: ljubavlju lutajućih Indijanaca prema Williamu Blakeu, strastvenom odanošću crnog ubice Hagakureu. Interakcija i sinteze između različitih kultura, proizvoljnost nacionalnog identiteta i nepoštivanje etnocentričnih, nacionalističkih osećanja ponavljaju se kao teme u Jarmuschovu delu.

Nikola Tesla je bio diskreditovan i tretirali su ga kao ludaka zbog toga što je njegovo pravo interesovanje bilo besplatna energija za sve ljude i njegova želja da pronađe načine koji bi u osnovi onemogućili ratovanje. Tesla je želeo stanje bez ratova i besplatnu energiju. To nam je, zbog sada prisutnog korporativnog, gotovo kripto-fašizma u svetu, uskraćeno, a opet, te stvari su potpuno moguće. Postoji mnogo alternativa. Ne moramo plaćati korporacijama za energiju. Postoji veliko pitanje zašto su stvari postavljene ovako umesto na drugi način.

            Muzika je svakako jedan od najbitnijih i najvitalnijih delova Jarmuschovog stvaralačkog izraza, bilo da su u pitanju njegovi filmovi ili njegove svirke sa rok bendom. Jarmuschova fascinacija muzikom još je jedna karakteristika koja je jasno vidljiva u njegovom radu. Muzičari se često pojavljuju u ključnim ulogama – John Lurie, Tom Waits, Gary Farmer, Youki Kudoh, RZA i Iggy Pop pojavili su se u više filmova o Jarmuschu, dok se Joe Strummer i Screamin’ Jay Hawkins pojavljuju u Mystery Train i GZA, Jack i Meg White u Kafi i cigaretama. Hawkinsova pesma I Put a Spell on You bila je središnja u radnji Stranger than Paradise, dok je Mystery Train inspirisan i nazvan po pesmi koju je popularisao Elvis Presley, a koji je takođe tema vinjete u Kafi i cigaretama. Prema rečima kritičara Vincenta Canbyja, Jarmuschevi filmovi imaju tempo i ritam bluesa i jazza, čak i u korištenju - ili izostavljanju - jezika. Njegovi filmovi deluju na čula na način na koji neka muzika radi“. O svom narativnom fokusu, Jarmusch je u intervjuu iz 1989. primetio: Radije bih snimio film o tipu koji šeta svog psa nego o kineskom caru.

Volim mnogo različitih vrsta muzike tako da mi je muzika omiljena. Mislim da je muzika najjača stvar koju ljudi proizvode kao izraz. Ne znam kako tačno da definišem novi psihodelični pokret, ali postoji mnogo bendova koje zaista volim čija je muzika opisana kao psihodelična. Takođe volim dron muziku, volim trans muziku, volim različitih kategorija metal muzike koju zovu stoner muzikom ili dum metalom. Takođe sviđa mi se andergraund hip hop i mnogo drugih stilova. Kada pravite film, to traje nekoliko godina. Potrebno je dve godine da stvorite film; od pisanja scenarija i pronalaženja finansija, do snimanja i montaže. Muzika je veoma neposredna, tako da stvari izlaze veoma brzo. Slika i zvuk su veoma slične stvari za mene pošto stvaraju atmosferu. Film je najbliže vezan za formu muzike zato što film teče pred vama u svom sopstvenom vremenu. On poseduje svoj unutrašnji ritam, on je montiran i ima promene i pokrete. Pokušavam iz muzike da učim o procesu pravljenja filmova i razmišljam o muzici u filmskim terminima. Živim u Njujorku dugo vremena i Lu Rid je nešto poput našeg kuma rokenrola. Lou Reed i The Velvet underground su probijali led i u vreme kad je V.U. tek počinjao, ljudi su ih mrzili i smatrali da to čak nije ni bila muzika već buka, a danas vidite kako se prožima inspiracija i uticaj Velveta.

Filmsko stvaralaštvo Jima Jarmuscha traje već preko četiri decenije (od debitantskog filma Permanent vacation (1980) i provokativnim opusom pokazuje simpatije prema autsajderima jednog rigidnog i ispraznog društva. Čvrsto utemeljen na marginama američke kinematografije, Jarmusch pleni nizom upečatljivih filmskih ostvarenja u kojima na originalan način spaja sopstvenu naklonost prema evropskom autorskom i umetničkom filmu i ljubav prema američkoj subkulturi. Plod te jedinstvene ljubavi, beskompromisnosti i hemije jesu filmovi poput Pod udarom zakona, u kojem se pojavljuju kultni pesnici i muzičari rokenrola Tom Waitts i John Lurie, Tajanstveni voz (obojen duhom Elvisa Prislija),Noć na zemlji, jedinstveno putovanje čarobnim džarmušovskim svetom urnebesne tragike ili recimo donžuanovsko Slomljeno cveće, osvrt na jedan propali ljubavni život.

Malo radim. Prvo radim neke fizičke stvari. U poslednje vreme hodam tri milje dnevno i često nakon toga radim Tai Chi, što često radim uz neku meditaciju. Volim to raditi jer ono što radim svaki dan, a ostatak dana varira zavisno o obavezama koje imam ili slobodnom vremenu koje imam da pobegnem u svoj studio. Dakle, te stvari variraju, ali ja pokušavam imati određeni ritam da prvo obratim pažnju na sebe kao stroj, svoje fizičko biće. To je očito povezano s mojim chi. Pokušavam obratiti pažnju na to. Zatim nastavljam s danom, ali ne puno više od toga. Ali spominjete ponavljanje i varijacije kod Patersona ali mislim da ćete ih pronaći i u svim mojim filmovima i muzici. Ima nešto jako, za mene su to nekakvi rudnici zlata. Volim varijacije. Volim ih od Bacha do Warhola do bilo čega. Ideja da su stvari raznolike. A to je i priroda, ona vam pokazuje beskrajne varijacije i te stvari me stvarno inspirišu. Ja sam amaterski mikolog i ornitolog. Godinama sam pokušavao identifikovati gljive i ptice. Ali gljive, postoje ne znam, kao 50.000 različitih vrsta. Ima ih četiri puta više od biljaka. Sama ideja o varijacijama, sitnim razlikama u vrstama i prirodi je suluda. Gledao sam ovaj dokumentarac o Oliveru Sacksu i deo svog života bio je opsednut papratima jer postoji toliko mnogo varijanti samo te jedne biljke, koje su jako, jako drevne. Zanimala me njegova fascinacija njihovim vrstama. A onda ponavljanje, to je tako lepa vrsta forme koja se može koristiti na mnogo načina u umetnosti i muzici i svemu, arhitekturi. Te stvari su mi urođene. Oni su kao putevi vođenja, ponavljanja i varijacije. 

Godine 2016.  Jarmusch, autor brojnih filmskih klasika, u rasponu od Čudnije od raja (1984), preko antologijskih Misteriozni voz (1989) i Noć na Zemlji (1991) pa do Slomljenog cveća (2005) i Samo ljubavnici preživljavaju (2013). (Jarmusch je svojim filmom Only Lovers Left Alive istovremeno uspeo ispričati mitološku priču o postanku sveta i pošastima besmrtnosti, otvoreno biti ciničan prema hipsterizmu te novim vampirskim trendovima ali i ispričati fascinantnu priču o zavisnicima. Vampirski par u ovom filmu se gleda sa simpatijama, jer su oni zapravo neprilagođeni na dobar način, nalik savremnim frikovima koji nisu uleteli u zamku konzumerizma i isprazne zabave. Možda se tako oseća i sam Jarmusch, okružen holivudskom mašinerijom snova koja u filmovanim crtaćima traži brzo bogaćenje na box-officu, ne vodeći računa o bilo čemu drugom osim o parama. Njegov cinični osvrt u vampirskom žanru veoma je uspeo i zbog činjenice da ovaj film ima džarmušovski šmek, ali da je napravljen na fonu nekih filmova koji takođe prikazuju savremeni svet postapokaliptičnim filmskim jezikom, kao mesto naseljeno živim mrtvacima. Tako, paradoksalno, vampiri koji su živeli vekovima, govore o mestima na kojima je nekad bujao život, a danas su napuštena, ruinirana ili više ne postoje, igraju uz singlice iz pedesetih, krstare kolima u potrazi za nekom vrstom uzbuđenja u gradu koji je izgubio nekadašnji sjaj. Dok su kroz čitavo folklorno pamćenje vampiri služili za prezentaciju izopačenika, požudnost i devijaciju, Jim Jarmusch prikazuje njihovu potrebu za krvlju na sasvim novi način,(šta ako su oni samo umetnici postali zavisni o heroinu koji samo iščekuju nečistu dozu koja će ih dokrajčiti?), snima svoje najnovije andergraund ostvarenje, božanstveno i pritajeno remek delo, film Paterson – još jednu svojevrsnu odu svim malim, velikim ljudima ovoga sveta, odbačenim antijunacima i svojeglavim ekscentricima, odu jednom velikom pesničkom delu (epskoj poemi Paterson) i njenom legendarnom američkom tvorcu, velikanu američke poezije – Vilijamu Karlosu Vilijamsu.

Kad si dete, naučiš da postoje tri dimenzije: visina, širina i dubina. Kao kutija cipela. Kasnije čuješ da postoji četvrta dimenzija: vreme. Onda neki kažu da možda postoji i peta, šesta i sedma.

Završim sa poslom, popijem pivo u baru, pogledam u čašu i bude mi drago.

Andergraund usamljenik i svojevoljni izgnanik, poeta čudesnih noći velegrada i svih onih koji ne pristaju na bestidne ultimatume sveta koji nas svojom strašnom bukom i gramzivošću svakodnevno pritišće cedeći iz nas poslednje atome života, Jim Jarmusch, ovaj put kroz svoju uobičajenu, sablasno iskrenu i ogoljenu, pitku priču o još jednom od svojih antijunaka, usamljenih marginalaca sveta, odaje počast poeziji i jednom od najvećih američkih pesnika – Williamu Carlosu Williamsu, poeti za kojeg je rečeno da je najznačajniji književnik – doktor posle Čehova. Duh Vilijamsa prožima melanholične slike gradića Patersona, dok njegova moćna poezija odzvanja kroz stihove mladog Patersona, vozača autobusa i sanjara, i boji dušu filma. Božanstvena smirenost prožima celim svojim bićem ovaj neobični film, natopljena lepotama pitkosti poezije, romantikom fotografije Frederika Elmesa i prekrasnim tonovima setne muzike koja neodoljivo podseća na Inarituov vanvremenski i setni 21 gram – dirljivo ogledalo čiste ljudske duše. Duh velikog Vilijama Karlosa Vilijamsa, čoveka i umetnika koji je američkoj poeziji dao nešto sasvim drugačije (kao inovator čiji su eksperimenti doneli nove ideje i pesničke slike) i uticao svojom lirskom lepotom i snagom na beat generaciju, Njujoršku školu i mnoge književne pokrete koji su se pojavili posle pedesetih godina XX veka, čudesno provejava kroz kadrove jedne priče o ljudskoj svakodnevnici, priče o moći ljubavi, snova, trpljenja i mašte.

Ljubavna pesma... Imamo gomilu šibica u kući. Uvek ih držimo na dohvat ruke. Trenutno je naš omiljeni brend Ohio Blue Tip, iako smo ranije više voleli brend Dijamant. To je bilo pre nego što smo otkrili Ohio Blue Tip šibice. One su odlično zapakovane, u čvrstim, malim kutijama, sa crnim, svetlo plavim i belim oznakama... sa rečima napisanim u obliku megafona. Kao da žele još glasnije da poruče svetu: Ovde su najlepše šibice na svetu.

Amerika, Paterson, Nju Džerzi... Mesto rođenja i stvaralaštva slavnog američkog poete Vilijamsa. Mesto dešavanja jednostavne životne priče, jednostavnog čoveka i njegove žene, unutar jedne sasvim obične nedelje u životu i unutar jednog sveta snova, romantike, poezije i mašte – laganog, smirenog, usporenog tempa.

Paterson (Adam Driver) je vozač autobusa u malom industrijskom gradiću Patersonu u Nju Džerziju. Njegov život, kao i život većine ljudi na ovom svetu je rutina koju svakodnevno prolazi, od ranog jutarnjeg ustajanja i razmene nekoliko nežnosti sa ženom Lorom, preko dnevne rutine vozača autobusa kroz svakodnevnicu gradića čije se slike razlivaju kroz prozore autobusa i mešaju sa životnim pričama putnika. Paterson je tiha, skromna, introvertna duša, sanjar koji svoje impresije o životu beleži kao poeziju. Njegov život je čudesna, smirujuća rutina: šetnja psa nakon posla svako veče, odlazak u lokalni bar na po jedno pivo, razgovor sa masom anonimnih likova, čije sudbine se isprepliću u kovitlacu vremena koje ih sve neumitno lomi i usisava, potom povratak kući ženi Lori (Golshifteh Farahani), još jednoj sanjarskoj, romantičnoj, umetničkoj ali, za razliku od njega, ambicioznoj duši, koja se strasno bori za svoje vizije i snove.

Dužina šibice je 3,81 cm, drška od meke borovine,uz zrnasti, tamnoljubičasti vrh, tako uzdržan i razjaren, i tvrdoglavo spreman da bukne u plamen, paleći možda, cigaretu žene koju volite, po prvi put... po prvi put i posle toga ništa nije bilo isto.

To si mi ti pružila, ja postajem cigareta a ti šibica, ili ja postajem šibica a ti cigareta, što goreći od poljubaca tinja ka nebu.

Jarmusch, taj jedinstveni andergraund poeta i beskompromisni borac, prikazuje nam još jednu izvanrednu životnu priču sa oboda moderne Amerike (neke druge Amerike) o još jednom malom, velikom čoveku unutar bezdušne mašinerije sveta svojom originalnom poetikom vanrednog filmskog estete crno belih tonova. On na paletu života nabacuje pastelne boje jednog tihog trijumfa svakodnevnice i poezije nad dominantnim ludilom užurbanog i preambioznog sveta velikih ideja i dela. Lirika duše i toplina srca dati su u svom punom, tajanstvenom sjaju, nagoveštavajući trijumf svih nas, sasvim običnih smrtnika, nad nemilosrdnim protokom ubice, nad nemilosrdnim protokom vremena. Unutrašnja snaga čoveka koji iskreno voli, trpi i žrtvuje se za svoje ideale, kao i lirika besmrtne duše, trijumfuju tiho i neprimetno u Jarmuschovom fenomenalnom, poetičnom nadahnuću.

Sjaj... Kad se probudim pre tebe, a ti si okrenuta ka meni, licem na jastuku, kose rasute okolo, ugrabim priliku da te posmatram, zadivljen ljubavlju i uplašen da ćeš možda otvoriti oči i da će te dnevna svetlost uplašiti. Ali, možda kad dnevna svetlost umine, videćeš kako moje grudi i glava implodiraju za tebe, njihovi glasovi uhvaćeni unutra poput nerođene dece, koja se boje da nikad neće ugledati svetlost dana. Rupa u zidu sada nejasno sija, kišovito je plava i siva. Vezujem cipele i silazim dole da stavim kafu.

Tih, introvertan, romantičan, liričan, snen, prigušenog svetla, usporenog koraka i pritajenog daha, natopljen milozvučnom poezijom svakodnevnog, Paterson, džarmušovski maestralni prikaz života pretvara se na kraju u jedinstvenu, nadahnutu i unutrašnjom lepotom duše osenčenu romantičnu poemu, simfoniju američke svakodnevnice na rubovima andergraunda i neke druge Amerike – bez lažnog sjaja, patetike, prenaglašenih tonova i isprljanih boja novca, gramzivosti i uzaludne jurnjave za ničim. Pretvara se u lirični portret jedne setne, senzitivne duše i njenog večnog, plamtećeg unutrašnjeg sjaja besmrtne ljubavi.

Bez ljubavi, kakvog razloga ima za bilo šta?

Iste godine snimljen je još jedan u nizu džarmušovskih, ultimativnih bisera, ovaj put dokumentarac pod nazivom Gimme Danger.

Tako sam ponosan na ovaj film. Stooges su jedan od najvećih, ako ne i najveći rock ’n’ roll bend ikada. Ja ih duboko volim. Film nije dokumentarac, više je ljubavno pismo. Kad sam bio tinejdžer, velika su nam inspiracija bili MC 5, The Stooges i The Velvet Underground. To su bili naši bendovi. Nismo bili na zapadnoj obali, Crosby, Stills, Nash, barem moja grupa prijatelja nije. Dakle, ovo je ono što nam je govorilo. I zbog toga je to bio Iggy — prijatelji smo dugo vremena, a on mi je pre osam godina rekao: Čoveče, ako neko snimi film o Stoogesima, to bi trebao biti ti. A ja sam rekao: Tražiš li da snimim Stooges film? Jer sutra počinjem! I jesam.

Ovo je manje dokumentaran film a više ljubavno pismo, rekao je genijalni Jim Jarmusch za svoj film posvećen grupi The Stooges i Iggyju Popu (legendama američke nezavisne rokenrol scene, formiranim još tokom druge polovine šezdesetih godina XX veka), koji je svetsku premijeru doživeo u Cannesu, a ime je preuzeo od istoimene pesme benda Iggyja Popa - The Stooges - s epskog albuma Raw Power iz 1973. koji su producirali Iggy Pop i David Bowie. Ta fenomenalna priča o šezdesetim i sedamdesetim godinama te grupi The Stooges nije Jarmushova prva saradnja s Iggyjem Popom jer je harizmatični pevač imao manje uloge u njegovim filmovima Kafa i cigarete (kultni crno-beli film Jarmuscha iz 2003. koji sadrži nekoliko vinjeta i nekoliko odvojenih, a ipak, povezanih skečeva). Zašto ljudi idu u bioskop? Andrej Tarkovski piše u knjizi eseja, Vajanje u vremenu. Mislim da je ono zbog čega osoba inače ide u bioskop“, nastavlja, vreme: vreme izgubljeno ili potrošeno ili ono koje još nije prošlo. Izgubljeno vreme, potrošeno ili još nepotrošeno, sadržaj je filma Jima Jarmuscha, njegovog devetog filma, Kafa i cigarete, gde on glumi samog sebe kako se nespretno ponovno povezuje sa svojom ogorčenom sestričnom (koju takođe glumi Cate Blachett) dok je na promotivoj turneji; Jack i Meg White raspravljaju o Nikoli Tesli; dobrodušni Alfred Molina otkriva da je arogantni Steve Coogan davno izgubljeni rođak; i u uzvišeno melanholičnoj atmosferi, underground filmske i kazališne ikone Taylor Mead i Bill Rice nazdravljaju New Yorku 70-ih tokom zastoja u njihovoj jednostavnoj produkciji. Ali takvi jednostavni sažeci radnje mogu malo opravdati pravi užitak Kafe i cigareta. Kao što Tarkovski piše u istom eseju, pravi lik reditelja u završnici je izražen načinom na koji on kleše vreme, načinom na koji njegovo oko jedinstveno upisuje životno ljudsko iskustvo na ekranu. Za reditelja nezavisnih klasika kao što su Stranger Than Paradise, Dead Man i Ghost Dog, kratki filmovi Coffee and Cigarettes mogu biti bezbrižni užici snimljeni daleko od pritiska celovečernjih filmova, ali, sakupljeni zajedno kao jedno delo, oni jednako su snažno i poetično ostvarenje radosti Jarmuschovog vremena kao i sve što je učinio.  Ostvarenje Kafa i cigarete (2003), objedinilo je tri kratka filma i sastoji se iz 11 kratkih priča, vinjeta, snimljenih u crno-beloj tehnici koje stvaraju kumulativni efekat, dok likovi u njima diskutuju o kofeinu, opsesijama, zadovoljstvima, adikcijama, delirijumu, industrijskoj muzici, slavi. Originalna priča iz 1986. godine uključuje konverzaciju Roberta Benjinija i Stivena Rajta, a kasnije im se pridružuje sijaset autentičnih vedeta i svojeglavih osobenjaka. Somewhere in California iz 1993. sa Igijem Popom i Tomom Vejtsom osvojio je nagradu Zlatna palma za kratkometražni film u Kanu, a u ostalim pričama autentične, neobavezne diskusije boje veličine poput Kejt Blanšet, Stiva Bušemija, Bila Mareja i mnogih drugih.

Nastavši u Ann Harbouru u Michiganu usred kontrakulturne revolucije, moćni i agresivni rock'n'roll zvuk benda The Stooges probio je krater u muzičkom pejzažu kasnih šezdesetih. Napadajući publiku mešavinom rocka, bluesa, R&B-a i free jazza, ovaj bend posejao je seme onoga što će u nadolazećim decenijama biti nazvano punkom i alternativnim rockom. Jarmuschov dokumentarac Gimme Danger priča je o The Stooges, jednom od najvećih rock'n'roll bendova svih vremena, smeštena u muzički, kulturni, politički i istorijski kontekst. Prenosi njihove zgode i nezgode, istovremeno objašnjavajući razloge njihovog početnog komercijalnog neuspeha, kao i dugogodišnjeg uticaja.

Tražio sam snimke koje nisu dosad viđene, kako bi dobio film koji je divlji, zbrkan, zabavan, emotivan, snažan, upravo onakav kakvi su bili The Stoogesi, objasnio je Jarmusch i rekao da je najteži deo bio prikupiti foto i video materijal. U potragu se uključio i Iggy Pop: Zvao sam obožavatelje, narko dilere, čudne sledbenike benda i govorio im da daju čoveku ono što traži, dodao je Iggy Pop tvrdeći kako je iz tog razdoblja imao samo fotografiju s roditeljima.

U svetu bez duha, iskrenih emocija, ideja i kreativnosti, koji nepovratno posustaje i nestaje pred rušilačkim naletima komercijalne apokalipse, umetnici i individualci (koji se tvrdoglavo drže ličnih vizija, ne prodaju nikome i rade samo ono što žele – uprkos svemu i svima) poput Jima Jarmuscha predstavljaju ohrabrujuće zrake svetlosti u tami sveta (ne)pokretnih slika, svetu umetnosti i lepote unutar koga duh pokreće tvar – uprkos svemu i svima.

 

By Dragan Uzelac