LUIS BUNJUEL: DISKRETNI ŠARM BURŽOAZIJE (1972.)

 

LUIS BUNJUEL: DISKRETNI ŠARM BURŽOAZIJE (1972.)

 

Dugo smo radili na scenariju za ovaj film. Napisali smo pet različitih verzija dok nismo našli pravu ravnotežu između realističnih situacija, koje moraju biti logične i svakodnevne, i gomilanja neočekivanih prepreka, koje nikako nisu smele da prerastu u fantastiku ili ekstravaganciju. Snovi su nam pritekli u pomoć, imali smo čak i san u snu.

 

    U prvom planu Bunjuelovog nadrealnog remek-dela jesu apsurdne situacije koje grupu dobrostojećih buržuja uporno ometaju u nameri da večeraju. Situacije su krajnje apsurdne i nemaju logično objašnjenje. Bunjuel se na krajnje zabavan i satiričan način bavi savršeno uređenim  svetom bogatih, dajući akcenat na ceremoniju večere kao najviši izraz uređenosti jednog krajnje ispraznog i iskonstruisanog sveta laži i obmana u kojem je sve podređeno lažnom sjaju i besmislenom zadovoljavanju forme. Bunjuel ima šest vodećih likova (2 bračna para, rođakinju jedne od supruga i ambasadora republike Miranda), ali koristeći sasvim genijalan sistem – apsurd, on postiže širinu i prikazuje spektar situacija kojima određuje samu pojavu duhovne praznine unutar elitnih krugova, njihovu hipokriziju, a da time ne uvodi gomilu likova i relacija. Bunjuelov nadrealni komad prerasta u svetkovinu crnohumorne mašte i haosa, suprotstavljenih beživotno - suvoparnim idealima nauke i religije – njegovo nadrealno, uvrnuto-kreativno ludilo i ovim moćnim filmom božanstveno poentira nad jalovošću logike i razuma. Bunjuel svojim osobenim sarkazmom duboko zaseca u metastazirano tkivo jednog apsurdnog i licemernog društva, dovodeći ga na sam rub ogoljene ništavnosti i besmisla krutih normi i rituala. Infantilnost plutokratskog mentaliteta i apsurdnost telesnih, jezičkih i odevnih kodova na kojima počiva upućuju na labilnost buržujskog poretka, dok narativna struktura i satirički prikaz koji ne preza od ismejavanja svih oblika ljudskog ponašanja, namerno kršeći norme dobrog ukusa, gledaoce stalno navodi na preispitivanje vlastitog percepcijskog i ideološkog konformizma. Kao što sekvence snova i fantazija konstantno prekidaju konvencionalni ritual večere, ali osiguravaju mogućnost kasnijeg zadovoljenja, slična napetost gradi i karakterizaciju likova, čija je težnja za ispunjenjem, samoostvarenjem i slobodom neprestano frustrirana istim društvenim konvencijama koje takve želje i proizvode. Lišen logičkog narativnog sleda događaja Diskretni šarm buržoazije, prema rečima samog reditelja, kao žarišnu tačku odabrao je repetitivnost i monotoniju svakodnevice, kao i paralelu u kojoj se društvene i religijske norme iskazuju kao isprazne, besmislene i podmukle.

 

U svetu ovako loše sazdanom kao što je ovaj, pobuna je jedini put kojim se može ići, tvrdio je Bunjuel, napadajući svet buržoazije humorom i gađenjem. Film Diskretni šarm buržoazije pripada Bunjuelovoj trilogiji pod nazivom potraga za istinom (uz filmove Mlečni put (1968.) i Fantom slobode (1974.)), delom njegove radikalne filmske avangarde, poetike oslonjene na apsurd i nadrealizam. Temeljeći svoju filmsku poetiku na apsurdu i kontradikciji, Bunjuel nam svojim specifičnim humorom i nadrealnom notom prikazuje portret banalne, isprazne, dekadentne i monotono-repetitivne svakodnevnice buržoaskog društvenog krema – svu njegovu promašenost i apsurdnost.

 

     Narativna struktura Diskretnog šarma buržoazije temelji se na nizu nekonvencionalnih i vizuelno začuđujućih događaja koji se mešaju s brojnim nadrealističkim i simbolističkim sekvencama. Nadrealističke se težnje k nesvesnom i iracionalnom ogledaju u vizuelizacijama snova te nesvesnih misli i fantazija o neočekivanim tragičnim okolnostima. Bunjuel na izuzetno beskompromisan i urnebesan način daje sopstvenu političku i društvenu kritiku modernog kapitalističkog sistema unutar kojeg se društvene i religiozne norme prikazuju kao licemerne, perfidne, besmislene i isprazne. Bunjuel, kao stari avangardni nadrealistički buntovnik ukazuje na prazninu jednog dekadentnog sveta koji već odavno počiva na vlastitoj praznini i samodopadljivosti, razobličavajući apsurdnim humorom sve iskonstruisane uzvišenosti jednog bezosećajnog i uzaludnog sveta besmislenih normi i običaja. Radikalni Bunjuel  je za portret apsurda odabrao pripadnike buržoazije koji svoje društvene uloge nose poput maski, maski koje tako lako padaju pred svakim susretom sa realnošću, makar ona bila i jedna sasvim obična potreba za zajedničkom večerom nekolicine pripadnika drušvene elite. Teatar apsurda banalne svakodnevnice ovom moćnom trilogijom dobija svoj nezaboravni portret – sliku do koje mere uzvišeni ritual može postati apsurdan, banalan i isprazan.

 

    Film obiluje čudesnom (z)bunjuelovskom fantastikom (provlačeći temu smrti kao bitnu nit kroz ceo film) unutar koje se prepliću realno i nadrealno, stvarnost i san. U jednoj od nadrealno-apsurdnih scena, prepunih humora i u raskoraku sa normalnim (dešava se u kući jednog od buržuja) u kuću domaćina, usred večere, upada vojna jedinica sa pukovnikom na čelu. Domaćin nije iznenađen i uslužuje, sasvim normalno, neočekivane goste. Na taj način Bunjelova se čudesna narativna struktura filma temelji na nizu nekonvencionalnih i vizuelno začuđujućih događaja koji se mešaju s brojnim nadrealističkim i simbolističkim sekvencama. Nadrealističke se težnje k nesvesnom i iracionalnom ogledaju u vizuelizacijama snova te nesvesnih misli i fantazija o neočekivanim tragičnim okolnostima. Nadrealna i apsurdna večera kod Pukovnika pretvara u pozorišnu predstavu u kojoj su glavni likovi poput kakvih figura i atrakcija postavljeni za sto te zaboravljaju tekst ili pak završavaju kao gomila beživotnih tela.

    Iz nadrealnog sveta snova nekolicine ljudi, povezanih budnom svakodnevnicom, Bunjuel stvara iščašenu i nepredvidivu priču, nadrealno-crnohumorno satirično bunjuelovsko iskustvo. Bunjuel je ovaj put za svoj urnebesni i snoliki portret apsurda odabrao pripadnike buržoazije koji svoje društvene uloge nose poput maski. Bila je to čista i neodoljiva svetkovina mašte, crnog humora, apsurda, nedokučivog, haosa, osećanja, smeha i protivrečnosti sveta u ogledalu jednog rafiniranog nadrealiste, jednog krajnje originalnog i avangardnog umetnika, kakav je bio i ostao (samo sebi dosledan) besmrtni Luis Bunjuel. Snovi su bili često mesto događanja Bunjuelovih filmova, pa se tako u njima odvija i gotovo pola filma Diskretni šarm buržoazije. Prema Freudu (koji je podelio um na nesvesno, predsvesno i svesno) u nesvesnom se nalazi ono što bi nas moglo jako uznemiriti, no to je potrebno izvući u svesno i razrešiti. Jedna su od mogućnosti analiziranja nesvesnoga upravo snovi, koji su puni simbola iz kojih možemo iščitati sadržaje skrivene u nesvesnom. Upravo preko snova Bunjuel ismejava buržoaziju, što je jedna od njegovih omiljenih tema.

Obožavam san, kaže Bunjuel, čak i onda kada su moji snovi more, što je najčešći slučaj, i ta luda ljubav prema snu, oslobođena svakog pokušaja da se objasni, jedna je od dubokih sklonosti koji su me približili nadrealizmu.

  U snovima (i snovima u snovima) pripadnika buržoazije nalaze se njihovi strahovi od mogućnosti otkrivanja njihovih moralnih prekršaja zataškanih ispod uglađene vanjštine, ispravnog ispijanja martinija i kuća s poslugom. Bunjuel u filmu neprestano prkosi ambasadorima i njihovim elegantnim ženama ne dopuštajući im da završe večeru za bogato uređenim stolovima i tako napune svoje dilerske i preljubničke trbuhe. Osim visokoga društva, Bunjuel oštro kritikuje i crkvu – u filmu Andaluzijski pas sveštenike privezuje za klavir, dok se u Diskretnom šarmu buržoazije osvrće na crkveno licemerje pokazujući to sveštenikovim oprostom greha ubici njegovih roditelja, ali odmah zatim i ubijanju dotičnoga. Bunjuel je bio štošta, nadrealista, sanjar, satiričar i ateista (Thank God I'm an atheist je njegova slavna rečenica), ali pre svega je bio veliki umetnik.

Nauka je čovekov neprijatelj, podilazi njegovim porivima da postane svemoćan, a to vodi našem uništenju. Trube Apokalipse od pre neku godinu odjekuju pred našim vratima, a mi smo zapušili uši. Novu Apokalipsu donose nam, baš kao i onu staru, četiri jahača u galopu: prenaseljenost, nauka, tehnologija i širenje informacija. Na izmaku života, dok čekam svoj ropac, često razmišljam kako da se poslednji put našalim. Pozvaću svoje stare prijatelje, ubeđene ateiste: kao što sam i sam. Ucveljeni, zauzeće svoja mesta oko mog kreveta. Stići će sveštenik koga sam ja pozvao. Na veliko zgražavanje prijatelja, ja ću se ispovediti, moliti za opraštaj svih grehova i primiti poslednju pričest. Okrenuću se na bok i umreti. Sam i star, jedino mogu da zamislim haos ili katastrofu. I jedno i drugo mi se čini neizbežnim. Svestan sam da je starcima bilo toplije u daleko vreme njihove mladosti. Znam, isto tako, da je pred kraj svakog milenijuma uobičajeno da se najavljuje smak sveta. Međutim, čini mi se da ceo ovaj vek vodi nesreći. Sile uništenja i raspadanja preplavile su naš vek. Ljudski duh nije učinio nikakav napredak ka svetlosti. Možda je čak i nazadovao. Nemoć, teror i morbidnost nas okružuju. Odakle će izrasti blago dobrote i inteligencije koja bi mogla jednog dana da nas spasu? I slučajnost mi čak deluje nemoćno.

 

By Dragan Uzelac