LUIS BUNUEL: ANĐEO UNIŠTENJA (1962.)

 

LUIS BUNUEL: ANĐEO UNIŠTENJA (1962.)

 

Scenario za moj film Anđeo uništenja bio je potpuno originalan, kao za Viridijanu. Posle pozorišne predstave, grupa ljudi odlazi na večeru kod jednog iz društva. Kada su završili večeru prelaze u salon iz kojeg više ne mogu da izađu iz nekog neobjašnjivog razloga. Anđeo uništenja je jedan od retkih filmova koje sam gledao ponovo. Ja u ovom filmu vidim grupu ljudi koja ne može da uradi ono što želi - da izađe iz jedne prostorije. Toga u mojim filmovima ima mnogo. U filmu Zlatno doba žele da se spoje i u tome ne uspevaju. U filmu Taj mračni predmet želje stariji muškarac nikako ne uspeva da zadovolji svoje seksualne želje. Likovi iz Diskretnog šarma buržoazije žarko žele da zajedno večeraju i u tome ne uspevaju.

 

    U svetu ovako loše sazdanom kao što je ovaj, pobuna je jedini put kojim se može ići, tvrdio je Bunjuel, napadajući svet buržoazije humorom i gađenjem. Temeljeći svoju filmsku poetiku na apsurdu i kontradikciji, Bunjuel nam svojim specifičnim humorom i nadrealnom notom prikazuje portret banalne, isprazne, dekadentne i monotono-repetitivne svakodnevnice buržoaskog društvenog krema – svu njegovu promašenost i apsurdnost.

 

    Radnja neobičnog Bunjuelovog filma Anđeo uništenja poznata je svakom filmofilu, no nije loše još jednom je prepričati. Meksički bogataš i aristokrata na svoje veliko imanje poziva brojne goste na svečanu večeru. Sve teče prema ustaljenom pravilu i aristokratskim konvencijama, no pre večere posluga odlazi, a društvo se nastavlja zabavljati. Svira se muzika, razgovara i zabavlja, no kad se gosti umore i požele otići, shvate da ne mogu napustiti kuću. Iako nema nikakvih realnih prepreka, naprosto im ne uspeva otići, i tako ostaju zarobljeni danima. Kad im ponestane hrane i nađu se u stanju potpune iscrpljenosti, neko primeti da se nalaze na istim mestima kao i te kobne večeri. Nakon što prema sećanju detaljno rekonstruišu događaje prvog dana, u trenutku kad neko izjavi da krenu kući, napokon uspevaju izaći iz kuće.

    Luis Bunjuel prikazuje licemerje, prazninu, posesivnost svih vrsta, pervertiranost i amoralnost sveta. Napokon, Bunjuel kao Španac ne može zapostaviti ni pitanje vere. U zemlji u kojoj sveštenstvo ima veoma važnu ulogu - po Bunjuelovu mišljenju negativnu - neizbežno je pokazati stajalište o tome. Bunjuel je izrazito antiklerikalan, ali tek retko polemiše s verom kao takvom. On ne podnosi praksu Božijih pastira. Prema njemu ona zna biti u saglasju s nazadnim silama. Bunjuel je ateista, no to se u njegovim delima najviše ogleda kao nemoć traženja Boga, i bilo kojeg uporišta. Nehrišćansko u njegovim filmovima predstavlja nedostatak nade i utehe, no s njima se u Španiji i previše manipulisalo.

   Tako neobičan (no za Bunjuela nimalo čudan) scenario Anđela uništenja izazvao je mnoštvo različitih interpretacija. Jedno od najčešćih tumačenja koje je i danas aktuelno, zasniva se na tezi o nemoći buržoazije (ili više klase uopšte) da bilo šta promeni u svom načinu života: buržuji će radije umreti od gladi nego napraviti prvi korak prema oslobođenju (dakle, proći kroz vrata i izaći u stvarni svet). U tom kontekstu, nemogućnost izlaska je nemogućnost bega od vlastite društvene pozicije, pa se zatočeništvo čini kao Sartreov  pakao u kojem su ljudi osuđeni da večno trpe jedni druge. Iz tog horizonta, Anđeo uništenja se može shvatiti kao prvi metafizički, odnosno egzistencijalistički film kafkijanske provenijencije: svima su nam vrata otvorena, ali naprosto ne možemo izaći van (poput Kafkina seljaka pred vratima Zakona koji nikako ne može unutra, iako su vrata zapravo otvorena i samo su njemu namenjena). No, postoji li neko drugo tumačenje filma koje bi zaobišlo brojne egzistencijalističke i društveno-klasne interpretacije? Je li pouka filma zaista u tome da našim životima ne upravlja neka nadljudska i nevidljiva sila, nego smo sami odgovorni za naše postupke, pa možemo izaći iz kuće samo ako to stvarno želimo? Možemo li zaobići cirkularnu beskonačnost samo tako da se vratimo na polaznu tačku, što bi ujedno značilo i reakcionarni pomak unatrag? Ovde se treba prisetiti i kraja filma gde se buržoasko društvo nalazi u crkvi, a nakon službe sveštenici ne mogu iz nje izaći, nakon čega u crkvu provali krdo ovaca. Je li to metafora osuđenosti na večnost? Da bi se odgovorilo na ova pitanja, potrebno je radikalno preispitati postavke Bunjuelova filma, ali i njegovog obimnog i raznolikog opusa u celini.

Budući da odbijam prihvatiti da postoji božanski tvorac čije mi delo ostaje tajanstvenije od tajne, ostaje mi da živim u izvesnoj tami. Izbarao sam svoje mesto: ono je u tajni - kaže Bunjuel. Bunjuel se razočarao u levičarskim političkim programima, a sumnjičav je bio i prema nauci jer ona želi sve objasniti, i umesto njenih pravila on se odlučuje za slučajnost. Uzroci slučaja su tajanstveni, slučaj oslobađa mašta, a mašta je - smatra - prva čovekova prednost. Kao i gotovo svaka avangarda koja se opire fabuli kao proizvodu preživele građanske umetnosti, i Bunjuel najpre zazire od fabuliranja, od filma s pričom, dok kasnije, u igranim filmovima, izbegava lančanu radnju, a ponekad i realističko motivisanje. Kako bilo taj najveći filmski nadrealista jedan je od najžešćih kritičara savremenog građanskog društva te jedan od tvoraca erotskog filma.

   Bunjuel je ponajpre nadrealistički reditelj: iako to nije prisutno u svim njegovim delima, on prožima njegov opus i nemoguće ga je tumačiti bez uzimanja u obzir te činjenice. Drugo, nadrealizam je u većoj meri povezan s psihoanalitičkim nego društveno-političkim. Anđeo uništenja sintagma je iz Apokalipse na koju je Bunjuel sasvim slučajno naišao i koja je naprosto najbolje zvučala kao naziv ovog nadrealnog remek dela. Anđeo uništenja treba shvatiti ponajpre kao nadrealistički, a ne metafizički ili pak distopijski film. On se, naime, opire svakoj mogućoj interpretaciji isto kao i npr. većina Lynchovih filmova koji se takođe nastoje analizirati iz pogrešne perspektive, tj. pretpostavke da svaki detalj mora imati smisleno značenje. Za razliku od recimo perfekcioniste Kubricka, ili pak Hitchcocka koji je rekao da je film završen kad je scenario gotov, a njegovo snimanje je puka tehnička stvar, Bunjuel je majstor fantazme koja se opire svim hermeneutičkim poniranjima u skriveni smisao snimljenog. Dokaze za ovu tezu možemo naći u brojnim njegovim filmovima, ali najbolje je to sažeo upravo on sam. U kultnoj autobiografiji Moj poslednji uzdah, Bunjuel o filmu kaže:

Uvek su me privlačile, u životu a i u mojim filmovima, stvari koje su se ponavljale. Ne znam zašto, ne tražim da to bude objašnjeno. Ono što vidim u ovom filmu je grupa ljudi koja ne može učiniti ono što želi: izaći iz sobe. Neobjašnjiva nemogućnost ispunjavanja jednostavne želje. Reč je dakle o ispunjenju želje, o kafkijanskoj začudnosti i apsurdnosti situacije u kojoj grupa ljudi ne može izaći, iako ih ništa ne sprečava.

   Luis Bunjuel stvarao je filmove provokativnog sadržaja, ali bez zapadanja u grotesknu ironiju. Dokazao je da moć filma leži u propitivanju društva, njegovog ponašanja i konvencija. Umesto da ponude rešenje za političke probleme, njegovi filmovi u dijagnostičkom i simptomatičnom smislu pokazuju načine na koje su arbitrarni oblici moći sadržani unutar društva. U Bunjuelovim filmovima politička realnost sastoji se od sna i jedino se kroz jači uvid u san može postići jasnija predstava o tome šta njegovi filmovi otkrivaju o političkoj ideologiji. Gledati Bunjuela ne znači pronaći rešenje za dileme, već to znači potvrditi simptome koji postoje u problematičnim, ideološkim fantazijama sveta.

  Stvorivši remek dela u toliko različitim filmskim razdobljima - nemom i zvučnom filmu, dokumentarnom, igranom i eksperimentalnom, u nadrealizmu, neorealizmu, klasičnom fabularnom filmu, političkom filmu, modernizmu i postmodernizmu - Bunjuel je tvorac opusa koji je jedinstven i kako rekapitulacija i kao lični komentar cele istorije filma od kraja 1920-ih do kraja 1970-ih godina. Luis Bunjuel preminuo je 29. jula 1983. godine u glavnom gradu Meksika - Ciudad de Mexicu.

By Dragan Uzelac