LUIS BUNUEL: ANDALUZIJSKI PAS ( 1928.)

 

LUIS BUNUEL: ANDALUZIJSKI PAS ( 1928.)

 

Film sam otkrio 1908., dok sam još bio dete. Prve žive slike koje sam video prikazivale su jedno prase. Odmah su me očarale. Film je doneo toliko nov i neobičan oblik pripovedanja da je najveći deo publike imao muke da razume šta se na platnu zbiva i kako se događaji nadovezuju kada se scenografija promeni. Mi smo danas i nesvesno navikli na filmski jezik, montažu, simultane i sukcesivne radnje, pa i na vraćanje u prošlost. U ono doba, publika je s teškoćom tumačila jedan novi jezik. Prvih 20-30 godina svog postojanja, film se smatrao vašarskom, vulgarnom zabavom za narod. Niko nije pomislio da bi mogao postati umetnost. Kada sam 1928.-1929. saopštio majci svoju želju da snimim svoj prvi film, zgranula se, gotovo da je zaplakala. Kao da sam joj rekao: Mama, želim da postanem klovn. Jedan porodični prijatelj objasnio joj je da je film ozbiljna i profitabilna stvar. Ubedili smo je da finansira moj prvi film - Andaluzijski pas, ali nikada nije pogledala film koji je platila.

 

    Andaluzijski pas predstavlja avangardni projekat dvojice velikih, ekscentričnih umetnika - slikara Salvadora Dalija i reditelja Luisa Bunjuela, obojice iz Španije, kreativni spoj dva sna tj. transformaciju nesvesnog u nadrealističnu zbilju filmske umetnosti. Prolog Andaluzijskog psa jedna je od najnotornijih scena u istoriji kinematografije – muškarac (Luis Bunjuel) prvo pažljivo oštri britvu, a zatim vidimo krupni kadar žene (Simone Mareuil) koja napeto gleda u daljinu dok je on drži. On približava britvu njezinom oku, vidimo kadar meseca i oblaka, a zatim brzi kadar rezanja očne jabučice mlade žene. Ovaj uznemirujući kadar, gotovo nemoguć za gledati, snimljen je pomoću oka mrtvog teleta i ekstremnog osvetljenja koje stvara iluziju ženinog oka… Bio je to čudesni početak jedne neverovatno uzbudljive i kreativne karijere filmadžije Luisa Bunjuela, režisera koji će svojom jedinstvenom estetikom obeležiti svet kinematografije 20. veka.

 

Sanjarenje je jedna od mojih dubokih potreba koja me je približila nadrealizmu. Andaluzijski pas nastao je iz spoja jednog mog i jednog Dalijevog sna. Dali me je pozvao u Figeras da provedem kod njega nekoliko dana. Čim sam stigao, ispričao sam mu kako sam nedavno sanjao oštar oblak koji seče mesec i britvu koja seče ljudsko oko. Dali je meni ispričao kako je on prethodne noći sanjao ljudsku ruku punu mrava. Pitao me je: Šta misliš da od ova dva sna napravimo film?. Scenario smo napisali za nedelju dana. Držali smo se jednostavnog pravila koje smo zajedno smislili: nećemo prihvatiti nijednu ideju ili sliku koja bi dala povoda za bilo kakvo racionalno, psihološko ili kulturološko tumačenje. Širom ćemo otvoriti vrata iracionalnom. Kada je scenario završen, shvatio sam da je reč o neobičnom i provokativnom filmu. Prvo javno prikazivanje filma Andaluzijski pas organizovano je u studiju Ursulines. Okupio se krem Pariza: nešto aristokratije, nekoliko pisaca i poznatih slikara ( Pikaso, Le Korbizje, Kokto, Berar, muzičar Žorž Orik) i, naravno, nadrealisti, svi koliko ih ima. Nervozan kao pas, stajao sam iza platna za gramofonom i tokom projekcije puštao argentinski tango i Tristana i Izoldu. Kada je projekcija završena, još sam stajao iza ekrana kada sam čuo dugačak aplauz“.

 

Nadrealističkom pokretu sam pristupio nekako prirodno i sasvim jednostavno. Uključili su me u svoja svakodnevna okupljanja u kafani Cyrano. Kao sve članove grupe, i mene je ovom pokretu privukla revolucionarnost. Nadrealisti nisu nameravali da postanu teroristi ili naoružani borci. Njihovo najjače oružje bio je skandal. Protiv društvene nejednakosti, eksploatacije čoveka od strane drugog čoveka, zaglupljujuće svemoćnosti religije i primitivnih ratova borili su se skandalom. Vremenom, neki od njih su se okrenuli čisto političkom delovanju. Komunistički pokret im se posebno činio dostojnim toga da se nazove revolucionarnim. Tada su među njima počela neprekidna sporenja, razlozi i svađe. Pravi cilj nadrealizma ipak nije bio da se stvori novi književni, likovni, pa čak ni filozofski pokret, već da se minira postojeće društvo i promeni život. U našim razgovorima u kafani Cyrano najviše me je privlačilo pitanje morala. Naravno, nadrealistički moral, agresivan i dalekovid, najčešće je bio u suprotnosti s važećim moralom koji smo prezirali, tako da smo sve prihvaćene vrednosti unapred odbacivali. Naš moral je počivao na drugačijim merilima: veličao je strast, mistifikaciju, uvredu, crni humor i privlačnost ponora. Naš moral je bio zahtevniji i opasniji, ali čvršći, koherentniji i teži od opšte važećeg. Nadrealisti su kao grupa bili žestoki, gordi i nezaboravni.

 

   Bio je to period Bunjuelovog priključenja pokretu nadrealista, pokretu revolucionarnom u ideji suprotstavljanja društvenim nejednakostima, eksploataciji čoveka od strane drugog čoveka, ratovima i zaglupljujućim religijama. Kada me neko pita šta je bio nadrealizam, ja odgovaram: poetika, revolucionarni i etički pokret, tvrdio je Bunjuel. Rušenje tabua, crnohumorni pristup stvarnosti i alternativno, provokativno sanjarenje ne javi žestoko su suprotstavljeni svetu licemera i klišea, jalove umetnosti i komercijalizacije svega i svačega. Andaluzijski pas  je bio izuzetno hrabro i provokativno delo mladog filmskog autora, kultno delo proizašlo iz duha jednog burnog, revolucionarnog vremena korenitih promena i pokreta koji su ga obeležili vlastitom avangardnom provokativnošću i smelošću.

 

    Ovaj avangardni nadrealistički projekat predstavlja šesnaest minuta hronološki nepovezanih kadrova, bez linearne naracije, unutar kojih se u raskoraku sa stvarnošću jedna scena pretapa u drugu nizom asocijacija kojima je cilj uznemiriti ili iznenaditi gledaoca. Čudesni kadrovi filma Andaluzijski pas smenjuju se poput najluđih snova, oživljeni kreativnim ludilom autorove mašte: oblak koji seče mesec, čovek koji oštri britvu, a potom raseca oko žene, horizontalno, na dva dela, ruka čoveka po kojoj mile mravi, ženin maljavi pazuh, jež na obali. Žena na ulici, okružena znatiželjnom gomilom, pomera štapom nečiju odsečenu šaku šokirajući prisutne. Na kraju, ženu pregazi automobil. Potom scena koja prikazuje čoveka i ženu u sobi, on nasrće na nju, dira joj grudi, sanjari, grudi se u mašti pretvaraju u nagu, privlačnu zadnjicu.  Nakon njenog opiranja, kreće scena u kojoj muškarac (glumac Pierre Batcheff) vuče konopce kojima je vezano sve što se nalazi u sobi, pokreće tepih, na njemu klavir, na klaviru odsečenu životinjsku glavu i dva uvezana sveštenika(čovek koji vuče klavir, magarac i sveštenici interpretirani su kao alegorija čovekova napredovanja prema svom cilju, otežanog teretom društvenih konvencija koje je prisiljen nositi)... i, ponovo, šaka s mravima. Film završava begom mlade žene iz stana na plažu, kuda odlazi u šetnju s novim muškarcem kojeg glumi sam Dali. Veze među scenama asocijativne su prirode, izmiču konvencionalnim objašnjenjima, a scene se nižu gotovo prema muzičkim ritmičkim modelima u kojima se precizno izmenjuju signali prijatnosti i nelagode. Film se tumači kao sleđenje prirode i logike sna (simboličnost, vremensko-prostorna skokovitost) i očito je nastao pod uticajem psihoanalitičkih teorija Sigmunda Freuda. Može se, međutim, tumačiti i kao korespondentan progresivnoj, u to vreme pod uticajem pre svega slavnog Jamesa Joycea i njegovog romana Ulysses, književnoj struji romana toka svesti (snimljeni unutrašnji monolog). Cilj mu je u nadrealističkoj težnji otkrivanja alternativne stvarnosti, koja je nadrealistima prihvatljivija i suprotstavljena konzervativnoj, malograđanskoj, nepotpunoj i obmanjujućoj realističnoj verziji. Ta je alternativna stvarnost slobodnije pokazana, ali je i duboko uznemirujuća: upozorava na sveprisutnost smrti, podloga joj je libidinozna, ogleda se kao niz neobuzdanih provala sadržaja potisnutih u podsvest. Takođe, cilj je bio i u provokaciji, što se ogleda i u dadaističkim elementima nasumičnosti.

 

    Simbolistički, frojdističko-psihoanalitički, kao u najluđim snovima, odigrava se Bunjuelov avangardni eksperiment. U svoj debitantski, nemi film Bunjuel je naknadno montirao i delove Wagnerove opere Tristan i Izolda, kao i zvukove argentinskog tanga. Na ivici nadrealističnih snova, lucidnim okom objektiva i genijalne montaže Andaluzijski pas natapa čula gledaoca sokovima nadrealizma i poetikom simbolizma ostavljajući trag u vremenu i nebrojene mogućnosti tumačenja.  Hrabro, odvažno i veoma (z)bunjuelovski impresivno - nasuprot svetu dominantne jalove i suvoparne logike! Nasuprot hladnom račundžijskom svetu materijalističkih bljuvotina za jednokratnu upotrebu.  Želja je umetnika početkom dvadesetog veka bila odbaciti racionalnost te u potpunosti prigrliti besmislenost kao jedini prihvatljiv način izražavanja. Iz ove se želje rađa dadaizam, a iz dadaizma, nadrealizam – pokret s naglaskom na slobodnom, asocijativnom toku misli. Bunjuelov i Dalijev projekat bio je vežba u asocijativnom pisanju, koje je, iako nadahnuto Freudovim teorijama, često i sam Freud kritikovao zato što ono, u pravilu, nije plod podsvesnog, već svesnog ega. Andaluzijski pas je cela serija apstraktnih, nadrealnih slika uzetih iz autorovih snova što najviše ostaje odano Freudovoj teoriji da je podsvesno moguće dosegnuti samo kroz snove ili šale. Film deluje radikalno u svom nastojanju da zaobiđe svaku mogućnost objašnjavanja simbola, ono što je do nadrealizma kritičarima bilo nemoguće – sve je moralo imati značenje, objašnjenje i pozadinu. Bio je to hrabar, radikalni potez dvojice slavnih ekscentrika, nekonformista koji su se svojom umetnošću beskompromisno suprotstavljali učmalosti jednog malograđanskog, bezidejnog, predvidivog sveta idući svaki put bar za korak ispred svog vremena – bez želje da se bilo kome dopadnu, čvrsto se držeči svog jedinstvenog umetničkog nadahnuća i vizije, smelo pružajući otpor palanačkom duhu gomile, krdu koje ume da nervira i ne vidi dalje od vlastitoga tupog i predrasudama ograničenog pogleda na sve(t) oko sebe - kao i sebe same kao marionete te isprazne farse. Umetnička britva beskompromisnog i oporog nadrealiste Luisa Bunjuela več je svojim debijem duboko zasekla u kancerogeno trulo tkivo malograđanske svesti ograničene glupošču i predrasudama.

 

   Andaluzijski pas ostaje kao spomenik jednog hrabrog i otkačenog vremena,vremena radikalnih rezova, iskrene vere u umetnost i avangardu, vremena hrabrih, beskompromisnih boraca i umetnika za pravdu, slobodu, jednakost i istinu, pre svega umetničku i društvenu istinu, vremena prkosne i apsurdne DADE i nadrealnog sanjarenja, vremena kreativnih ekscentrika poput Tristana Care, Marsela Dišana, Salvadora Dalija, Andrea Bretona, Kurta Švitersa, Mana Reja i mnogih drugih umetnika vrlog, novog hakslijevskog sveta bunta i gorke istine o apsurdima i nastranostima sveta između dva svetska rata, dve bestijalnine klanice bezdušne ljudske vrste. Američki filmski kritičar Roger Ebert nazvao je film Un chien andalou (Andaluzijski pas) najpoznatijim kratkim filmom ikad napravljenim i svako koga imalo zanima film pre ili kasnije ga pogleda, obično nekoliko puta”. Kritičari su rekli da se Andaluzijski pas može protumačiti kao tipični bunjuelovski antiburžuoaski, antiklerikalni komad.

 

     Andaluzijski pas  jeste jedinstveno remek-delo: samo za ludake i slobodoumne, neustrašive sanjare na čijim idealima,veri, nadahnuću i hrabrosti počiva jedina nada posrnulog sveta u lepotu i spas!!!

 

By Dragan Uzelac