MARCEL DUCHAMP (1887.- 1968.)
Ključno načelo dadaizma, za koje se zalagao njegov najuticajniji predstavnik Marsel Dišan (1887.- 1968.), prvi pravi antiumetnik, bilo je da je umetnost sve ono što umetnik kaže da jeste. Posle Dišana, svaki predmet od bilo kog materijala bio je potencijalno umetničko delo. Dišan je bio avangardni umetnik koji je najglasnije odgovorio na promene koje je u svet umetnosti donela industrijska era.
Umetnik se izražava svojom dušom, sa kojom i njegovo umetničko delo mora biti stopljeno.
Dadaizam je bio avangardni umetnički pokret, nastao za vreme užasavajućeg besmisla i pokolja Prvog svetskog rata, koji je bukvalno odbacivao sve dotadašnje vrednosti civilizacije – kako u umetnosti, tako i u životu – radikalno, do kraja. On okuplja umetnike pobunjene protiv rata, društva i umetnosti njihovog vremena razaranja i obesmišljavanja svega. Nihilizam, crni humor i žarka želja da se šokira svet bili su privlačni u atmosferi beznađa, očaja i razočaranja svetskim ratom. Dadaizam je na ogoljen i bolan način prikazivao destruktivnu volju umetnika koja izaziva skandale i provocira. Njihova poezija je bila suštinski antitradicionalno orijentisana, složena od slogova, neartikulisanih uzvika i reči bez reda. Dadaisti su smatrali da je konvencionalna kultura u doba opšteg ludila i haosa rata puka ideološka laž ili jalova dekoracija koju treba odbaciti. Veru u novog čoveka i duhovni preobražaj smatrali su zabavom za pesnike. Istupali su satiričnim kabaretskim tekstovima i provokativnim izložbama, demonstrirajući na svoj način protiv ideoloških opsena i militarizma. Vlastite groteske u stihovima, skečeve i parodističke montaže sastavljene od nizanja rečenica izrezanih nasumično iz novina nisu shvatali kao umetničko delo u tradicionalnom smislu.
Klasična biografija govori nam sledeće o ovom neobičnom umetniku i čoveku, beskompromisnom borcu i vizionaru unutar sveta umetničke alternative, rušilačkog pohoda na tradiciju u cilju oslobađanja uma i umetničke nesputanosti: Anri Rober Marsel Dišan rođen je 28. jula 1887. godine blizu Blenvila u Normandiji, a rastao je u porodici u kojoj se negovala ljubav prema umetnosti. Kuća je bila puna slika i gravura Dišanovog dede po majci, a porodica je provodila vreme igrajući šah, čitajući, slikajući i zajedno stvarajući muziku. Od sedmoro dece Ežena i Lusi Dišan četvoro su postali uspešni umetnici. Marsel Dišan je bio brat Žaka Vijona, slikara, Rejmonda Dišan-Vijona, vajara i Suzan Dišan-Kroti, slikarke. Kao dečak, kome su starija braća već bila u internatu, Marsel je najviše vremena provodio sa sestrom Suzan. Sa deset godina je i sam krenuo van kuće zbog školovanja. Idućih sedam godina je proveo u Liceju u Ruenu, strogom internatu u kome se najviše računa vodilo o intelektualnom razvoju. Iako nije bio među najboljim učenicima, osvajao je nagrade iz matematike i crtanja. Crtanje je učio od profesora koji je neuspešno pokušao da svoje studente zaštiti od impresionizma, ali pravi Dišanov mentor je u stvari bio njegov brat Žak Vijon, čiji je stil uskoro počeo da imitira. Sa 14 godina je već radio prve ozbiljne portrete svoje sestre i pejzaže u imresionističkom stilu. Studirao je umetnost na Akademiji Žilijen od 1904. do 1905. godine, ali je više vremena provodio igrajući bilijar i crtajući stripove. Zahvaljujući bratu Žaku, izlagao je na Salonu 1908. godine a naredne se priključio Salonu nezavisnih. Dišanove slike sa Salona kritikovao je Apoliner nazivajući ih veoma ružnim aktovima ali se i pored toga među njima rodilo dugogodišnje prijateljstvo. Nešto kasnije se sprijateljio i sa umetnikom Pikabijom koji mu je otkrio čari brzih automobila i života na visokoj nozi. Izložba futurista 1912. godine pomogla je Dišanu da definiše svoje stavove, iako je težio suprotnoj krajnosti u odnosu na futuriste i na njihovu estetiku mašine. To leto proveo je slikajući mašine koje je sam stvorio. Na Dišanovim slikama, organsko postaje mehanizovano, a ljudsko meso zamenjeno cevima, ventilima, cilindrima. Da bi se opisalo to Dišanovo kombinovanje kasnije je smišljen izraz metalomorfno. Dadaizam je dobio svog najuticajnijeg i najbeskompromisnijeg predstavnika, a sama DADA, ma kako je tumačili ili na koji način shvatali svu apsurdnost koju je sobom nosila i tumačila ništa manje apsurdan svet, Dišanovim je delima dobila svoje puno opravdanje, otelotvorenje, esenciju svog čudesnog bića – neuhvatljivog, nepotkupivog, samodovoljnog i samosvesnog.
Ime dadaizam, od francuskog DADA, ne znači ništa, nasumice je uzeto iz rečnika. Februara 1916. godine nemački pesnik i muzičar Igo Bal (Hugo Ball) i njegova supruga, takođe umetnica, Emmy Hennings otvaraju Cabaret Voltaire (kabare Volter), u Cirihu, Švajcarskoj, zemlji neutralnoj i izuzetoj od haosa Prvog svetskog rata. Kabare Volter postaje središte okupljanja pristalica novog umetničkog pokreta, dovoljno provokativnog i atraktivnog za mnoge avangardne umetnike i intelektualce (Tristan Tzara, Marcel Janko, Jean Arp, Marcel Duchamp, Francis Picabia, Max Ernst, Man Ray, John Heartfield, Kurt Schwitters). Razočarani civilizacijom koja je proizvela besmisleni i strašni Prvi svetski rat, dadaisti afirmišu jedan krajnje rušilački stav prema društvu, estetici, moralu, običajima i konvencijama. U jednom od svojih proglasa dadaisti objašnjavaju:
Svaki proizvod gađenja sposoban da postane negacija porodice je Dada; protest sa pesnicima celog bića angažovanog u rušilačkoj akciji je Dada; napuštanje logike koja je ples stvaralački impotentnih je Dada; napuštanje pamćenja je Dada; napuštanje proroka i budućnosti je Dada; apsolutna i bespogovorna vera u svakog boga koji je trenutni proizvod spontanosti.
Za francuskog umetnika Marsela Dišana stvarni predmet predstavljao je samog sebe – on nije ni naslikan, ni fotografisan, niti izvajan. Tek jednostavno lišen svoje praktične funkcije predstavljen je kao nešto sasvim novo. Dišan je svoju slikarsku aktivnost započeo znatno pre rata svojim: Aktom koji silazi niz stepenice, Žalosnim mladićem u vozu, Nevestom, Brzim prolaskom golaća kroz kralja i kraljicu, Drobilicom za čokoladu. Kao jedan od ključnih članova dadaizma, avangardni umetnik suprotstavljen dekadentnom duhu vremena destrukcije i bezidejnosti, Marsel Dišan je počeo sa izlaganjem vašarskih proizvoda, sa neznatnim izmenama ili neobičnim, neprimerenim nazivima (držač flaša i posuda za mokrenje od porcelana okrenuti su naopako, sa nazivom Izvor). Dišan je pokušavao da iskaže svoje gađenje prema umetnosti i divljenje prema fabričkim predmetima. Pored toga, Dišan u Njujorku izdaje propagandne časopise koji otkrivaju negativno i humorističko duhovno stanje, slično onome koje u tom trenutku zastupa Dada u Evropi.
Počevši od 1912. godine ograničio je ispoljavanje svog neizmernog talenta i izuzetno oštrog duha na potpisivanje gotovih predmeta (ready-made), obznanjujući na taj način svoju odvratnost prema umetničkom delu i pokazujući da neki fabrički predmet može biti unapređen do tog dostojanstva samim tim što će ga umetnik izabrati (poznati su njegovi šokantni redimejd umetnički predmeti kao npr. pisoar, podmetač za boce ili točak od bicikla podignut na pijedestal). Dišanova zaokupljenost zakonima slučaja navodiće ga kasnije da izrađuje najraznovrsnije mašine koje zbunjuju svojim učinkom i brižno podešenim funkcionisanjem, s tim da među njih ne ubrojimo i onu sliku na staklu: Nevesta koju su svukli čak i njeni neženje. Pikabija je sarađivao u Dišanovim časopisima Camera work, 291The Blind man, Wrong-wrong. Na izložbu futurista 1912. godine u Parizu poslao je svoju sliku Akt silazi niz stepenice. Kada je zamoljen da ukloni naziv slike sa platna ili da je preimenuje, Dišan je seo u taksi i bez reči odneo sliku sa izložbe. Ta situacija je presudno uticala na njegova razmišljanja koja je dopunio pitanjem Ko ima pravo da odredi šta je umetnost?. U svom studiu je imao postavljen točak bicikla koji je povremeno vrteo i tvrdio da uživa u tom prizoru kao što neko uživa posmatrajući plamen vatre. Ovakav pristup razvio se u ideju o umetnosti gotovih predmeta (ready made).
Tako je 1917. godine na izložbi u Njujorku Dišan izložio keramički pisoar i nazvao ga Fontana.
Moj pisoar Fontana proistekao je iz ideje da se izvede eksperiment u vezi sa ukusom: trebalo je odabrati predmet koji ima najmanje izgleda da se dopadne. Malobrojni su oni koji će reći da je pisoar divan. Opasnost koju treba izbeći leži u estetskom užitku, ali ljude je moguće naterati da progutaju bilo šta, rekao je tada Dišan.
Predmet je odbijen od strane komisije koja bira radove za jednu izložbu, uz opravdanje da je: Fontana možda vrlo korisna tamo gde joj je mesto, ali njoj nije mesto na umetničkoj izložbi i ona nije umetničko delo ni po jednoj definiciji, ali se Dišanova poruka zauvek urezuje u umove. Bio je poznat i po tome što se zabavljao tako što je docrtavao čuvenu Mona Lizu, koju je nazvao L.H.O.O.Q. Kada se ova francuska slova izgovore, zvuče kao rečenica Elle a chaud au cul. (Ona ima vrelo dupe).
Sve u svemu, stvaralački čin nije predstava u kojoj je umetnik sam; posmatrač dovodi delo u kontakt sa spoljnim svetom, dešifrujući, i interpretirajući njegove druge vrednosti, i tako daje svoj doprinos stvaralačkom činu. To postaje još jasnije kada pokoljenja daju svoj finalni sud i nekada rehabilituju zaboravljenje umetnike. Reč umetnost me veoma interesuje. Ako ona dolazi iz Sanskrita, kao što sam čuo, trebalo bi da ima značenje praviti. Danas kada svi nešto pravimo ipak samo one čiji je proizvod uramljen na platnu zovemo umetnicima.
Vrativši se iz Njujorka u Pariz 1923. godine skoro potpuno je zapostavio bavljenje umetnošću, odnosno prepoznao je umetnost u igranju šaha posvetivši mu se toliko intenzivno da mu je jednom prilikom supruga iz revolta zalepila omiljene figure za tablu. Dok nisu svi umetnici šahisti, svi šahisti su umetnici tvrdio je Dišan potpuno se prepuštajući igri u kojoj je postao majstor i cenjeno ime komponujući veliki broj šahovskih problema. Dišan je i sebe posmatrao kao jedno redimejd umetničko delo. Preoblačio se u žensko i kreirao alter-ego Roz Selavi kojim je rušio granicu između polova i bežao od rutine za koju je tvrdio da uništava kreativnost. Preminuo je 2.oktobra 1968. godine u Francuskoj, ali je pre smrti uredio da ispod njegovog imena na porodičnoj grobnici u Ruanu bude uklesano Osim toga, uvek su drugi ti koji umiru, ostavljajući pitanje da li i njegov nadgrobni spomenik možemo posmatrati kao umetničko delo.
by Dragan Uzelac
Nema komentara:
Objavi komentar