MARLON BRANDO

MARLON BRANDO

Bio je i ostao jedinstvena, kontraverzna i buntovna zvezda u orbiti svetskog glumišta, neko ko će decenijama sloviti kao uzor mnogima i čije če se ime izgovarati sa divljenjem i strahopoštovanjem. Marlon Brando ostaje enfant terrible uzbudljivog i turbulentnog univerzuma kinematografije, neko ko će svojom pojavom, harizmom, talentom i stavovima koji su uvek nailazili na otpor većine, koseći se sa ,,dobrim ukusom“ i konvencijama sveta krutih pravila i vladavine uniformisane većine označiti prekretnicu u poimanju uloge klasične, holivudske filmske zvezde donoseći svojom glumom, pojavom i načinom života nešto sasvim novo, nekonformističko i beskompromisno. Moja generacija upamtiće ga, kao klinci, pre svega po kultnim ulogama u filmovima Kum, Poslednji tango u Parizu i Apokalipsa danas, neizmerno velikog i harizmatičnog čak i u poređenju sa veličinama poput Dastina Hofmana ili pak Roberta de Nira. Ono što je rokenrol dao kroz ličnosti jednog buntovnog poete Džima Morisona ili recimo ništa manje značajnog duhovnog revolucionara i kompozitota Džona Lenona, svet filma doneće kroz život i delo najvećeg među jednakima, Marlona Branda - buntovnika na dokovima neke druge, u njegovo vreme hrabre,uzburkane i progresivne Amerike. Priča koja sledi zaneseno je sećanje na jedan jedinstven život i umetničke domete glumca koji će svojim raskošnim talentom i čudesnom pojavom obeležiti drugu polovinu 20. veka.

Marlon Brando (Omaha 3. april 1924 - Los Angeles 1. jul 2004), američki je glumac, dvostruki dobitnik Oscara i jedan od najuticajnijih glumaca dvadesetog stoleća. Brando je najpoznatiji po svojim ulogama u filmovima Tramvaj zvan želja i Na dokovima New Yorka koje je režirao Elia Kazan početkom pedesetih, te svojim izvedbama u Kumu kao Vito Corleone i Apokalipsi danas, kao pukovnik Walter E. Kurtz. Brando je bio i aktivista za građanska prava i član Indijanskog pokreta. Američki filmski institut proglasio ga je četvrtom najvećom muškom filmskom zvezdom svih vremena.

Bio sam zainteresovan da zaradim mnogo novca, da bih mogao novcu reći: Jebi se! Ali, to je sve. Gluma mi je dala dovoljno slobodnog vremena. Nisam morao raditi ništa. Morao sam glumiti jednom godišnje, najviše tri meseca. To je postao način da se zaradi novac. Laganje za platu - to je gluma. Sve što sam postigao je biti svestan procesa. Svi ste vi glumci, i to dobri, jer ste lažovi. Kada kažete nešto što ne mislite, ili se ustručavate da kažete ono što zaista mislite, to je gluma. Lažete brzinom svetlosti, lažete da sebi spasite život i poslednje što želite je da osoba kojoj lažete, sazna pravu istinu.Lažete zbog mira, lažete zbog spokoja, zbog ljubavi. Zato - svi glumimo. Neki ljudi su plaćeni za to. Po mom iskustvu, kada radite sa kamerom, ako ste lažov ili govorite laž, bolje vam je da to radite s besprekornom veštinom. Ako ne razmišljate kako treba, ako niste ušli u ulogu, jednostavno, to se vidi i ne možete ništa napraviti po tom pitanju. A imao sam nekoliko takvih uloga. Najgori film koji sam uradio je Candy. Gledao sam sebe i pitao se: Kako to možeš napraviti sebi? Zar ti nije ostalo ništa od jebenog ponosa?Izgubio sam publiku. Kad bih svratio u restoran, pitali su me da li i dalje snimam filmove. Ako si napravio dobar film, imao si osmeh od uva do uva. Moraš biti neko. Ako si niko, počinio si greh. I prepušten si sam sebi. Na kozijoj stazi si prema gore i potpuno si sam.

Brando je rođen u porodici Marlona Branda starijeg (1895.-1965.) i Dorothy Pennebaker Brando (1897.-1954.) u Omahi, Nebraska 1935. Kad je imao 11 godina, roditelji su mu se razveli. Njegova majka ubrzo je preuzela starateljstvo nad troje dece (Marlonom, Jocelyn (1919.-2005.) i Frances Brando (1922.-1944.) da žive s njezinom majkom u Santa Ani, Kalifornija, sve do 1937., kad su se roditelji pomirili i preselili u Libertyville, Illinois, selo koje se nalazilo severozapadno od Chicaga. Porodica je imala holandske, irske, nemačke i engleske korene. Iako je Brando tvrdio da mu je deda bio Francuz, Eugene Brandeaux (to je potvrdilo i nekoliko njegovih biografa), bilo je to netačno. Njegovi ded i baka bili su zapravo Eugene Brando i Marie Holloway, koja je napustila muža i dete kad je Brandov otac imao samo pet godina. Porodica Brando dugo je živela u državi New York, a naziv porodice pisao se Brandow, a povezivana je s nemačkim imigrantom Johanom Wilhelmom Brandauom koji je u Ameriku došao početkom 18. Veka. Brandova majka bila je talentovana žena, iako se borila s alkoholizmom te je svako malo izbivala iz kuće u Brandovom detinjstvu. Radila je u lokalnom teatru i pomogla mladom Henryju Fondi da počne svoju glumačku karijeru, te privukla sinovu pažnju na teatar. Njegov otac, Marlon stariji bio je nadareni fotograf amater. Brandova baka s majčine strane, Bessie Gahan Pennebaker Meyers, s kojojm je Brando možda bio bliži nego s majkom, bila je također nekonvencionalna. Kako je kao mlada ostala udovica, radila je kao sekretarica da bi se izdržavala, kasnije kao lekar u hrišćanskoj dobrotvornoj organizaciji, a bila je dobro poznata u Omahi. Njezin otac, Myles Gahan, bio je lekar iz Irske, a njezina majka Julia Watts bila je iz Engleske. Brando je od malih nogu bio vešt imitator te je vrlo rano razvio veštinu oponašanja ljudi koji su ga okruživali. Njegova starija sestra, Jocelyn Brando, međutim, prva je pošla u glumačku karijeru, otišavši u New York kako bi studirala na Američkoj akademiji dramskih umetnosti. Posle se pojavila na Broadwayu, u filmovima i na televiziji. Njegova druga sestra Frannie napustila je koledž u Kaliforniji kako bi studirala u New Yorku. Marlon je sledio njihov primer.

Brando je imao burno detinjstvo. Ponavljao je razred u srednjoj školi, a kasnije je i izbačen. U 16. godini poslan je u vojnu školu Shattuck u Faribault, Minnesota, koju je pre pohađao i njegov otac. U Shattucku se istakao u pozorištu te se dobro snašao i u školi. Na zadnjoj godini, 1943., prošao je s uslovnom kaznom zbog drskosti prema nadređenom oficiru tokom manevara. Deo te kazne bilo je ograničeno kretanje u granicama škole. Kad se pokušao iskrasti u grad, uhvaćen je i izbačen iz škole. Kolege su mu pružili podršku jer su smatrali da je kazna prestroga. Sledeće godine je pozvan da se vrati, ali je odlučio ne završiti školu. Otac mu je sredio posao kopanja kanala u gradu preko leta. Ali odlučio je slediti svoje sestre u New York. Jedna sestra pokušavala je postati slikarka, a druga se već pojavila na Broadwayu. Posetio je sestru Frances u New Yorku na Božić 1942. te mu se svideo grad. Otac mu je pružio šestomesečnu finansijsku potporu, a nakon toga ponudio se da mu pronađe posao u trgovini. Brando je napustio Illinois i otišao u New York, gde je studirao u više glumačkih škola. Na New School's Dramatic Workshop podučavala ga je Stella Adler, s kojom je svladao tehniku Stanislavski System.

Marlon Brando je glumu učio kod čuvene Stele Adler koja je insistirala na principu da se glumi dušom, a ne rečima. Njegova pobuna je autentičnost koja se ogleda i u glumi: govori nerazgovetno, improvizuje, a tekst čita sa natpisa postavljenih na setu. Neizbežna je paralela sa Džimom Morisonom, još jednim sinom vojnog lica, koji je takođe pomerao lične i umetničke granice suprotstavljajući se tako strogoj i konzervativnoj figuri oca. Kada ti se kamera približi, tvoje lice postaje pozornica i Brando se trudi da na njoj što bolje obmane gledaoca. Svi lažemo, a glumci su plaćeni da lažu je njegov stav. Film je obmana, a on se čitav život bori sa tim paradoksom. On mrzi glumu koja je izmišljanje i slavu koja mu je donela nesreću, utisak da je životinja koju posmatraju u zoološkom vrtu i udaljila ga od stvarnosti. Izbegava pažnju medija, ubeđen je u iskvarenost sveta i u pogubnost američke politike. Gadi se roditelja ponosnih što svoju decu šalju u Vijetnam, bori se za rasnu ravnopravnost i osuđuje način na koji su Indijanci prikazani u holivudskim filmovima.Tu ne ostaje na rečima – rizikuje život govorima protiv rasne diskriminacije i posetama Indijancima, a 1972. u njegovo ime Sašin Litlfedr (Sacheen Littlefeather) odbija Oskara za film Kum zbog načina na koji se Holivud ophodi prema američkim starosedeocima.

Brando je koristio svoje glumačke veštine u svojim prvim letnim ulogama u Sayvilleu, New York na Long Islandu. Izbačen je s popisa glumaca u glumačkoj školi u Sayvilleu zbog ponašanja, ali je otkriven u manjoj predstavi i ubrzo je nastupio na Broadwayu 1944. Kritičari su ga proglasili najperspektivnijim glumcem na Broadwayu za ulogu rastrojenog vojnog veterana u predstavi Truckline Cafe, iako je predstava komercijalno podbacila. Status zvezde zaslužio je ulogom Stanleyja Kowalskog u drami Tennesseeja Williamsa Tramvaj zvan želja 1947., koju je režirao Elia Kazan. Brando je hteo ulogu pa se odvezao na audiciju do Provincetowna u državi Massachusetts, gde je Williams provodio leto. Williams je posle rekao da je odmah znao kome će dati ulogu čim je video Branda. Brandov nastup označio je revoluciju u glumačkoj tehnici i postavio temelje za američki model glumačke metodičnosti. Takav način glume nikad pre nije bio viđen. Kasnije je pozvan u studio Warner Bros. na audiciju za film Buntovnik bez razloga, za koji je kasnije angažovan James Dean. Probno snimanje može se pronaći na DVD izdanju Tramvaja zvan želja iz 2006. Brandov prvi nastup na filmu bio je u ulozi veterana paraplegičara u filmu Ljudi 1950. Kako bi se pripremio za ulogu, Brando je proveo mesec dana u krevetu u veteranskoj bolnici. Još jači dojam ostavio je sledeće godine kad se opet pojavio u ulozi Stanleyja Kowalskog, ali ovaj puta u filmskoj adaptaciji Tramvaja zvan želja. Za tu ulogu nominovan je za Oscara u kategoriji najboljeg glumca, a nominacije su se nastavile i sledeće tri godine za uloge u filmovima Viva Zapata! 1952., Julije Cezar 1953. (u kojem je glumio Marka Antonija), i Na dokovima New Yorka 1954. Ovih prvih pet Brandovih monumentalnih uloga postavilo je nove standarde, ne samo za druge glumce, nego i za samog Branda. 1953. je nastupio i u predstavi Leeja Falka Arms and the Man. Falk je bio ponosan da može reći ljudima kako je Marlon Brando odbio ponudu s Broadwaya u visini od 10 hiljada dolara nedeljno, kako bi nastupio u Falkovoj predstavi u Bostonu. Tu je bio plaćen manje od 500 dolara nedeljno. Bio je to njegov zadnji nastup u pozorištu.

Brando je postao heroj mlađe generacije nakon uloge Johnnyja Strablera, buntovnog motociklista, u filmu Divljak. Stvorio je imidž buntovnika za nadolazeću rock and roll eru. Mnogi rock and roll muzičari kao što su Elvis Presley imitirali su Brandov imidž i ponašanje. Elvis je također kopirao Brandovu ulogu Johnnyja dok je glumio Vincea u filmu iz 1957., Jailhouse Rock. Brandova eksplozivna pojava isijavala je sirovu seksualnost što je u bioskope privlačilo žensku publiku svih godina. Šefovi bioskopa prisećali su se kako su na rasprodanim matineima deca trčala gore-dole po dvorani imitirajući zvuk motora dok su im majke sedile zapanjene. Marlon Brando bio je heroj i u očima Jamesa Deana, koji je rekao da mu je on idol te da ga kopira kao glumca i osobu. Brando je u svojoj autobiografiji Songs My Mother Taught Me tvrdio, kad ga je Elia Kazan upoznao s Jamesom Deanom na setu filma Istočno od Raja, On je bio nervozan kad me upoznao te mi dao do znanja da ne samo imitira moju glumu nego i veruje kako je to moj stil života. Rekao je kako uči svirati conga bubnjeve i voziti motocikl, a bilo je jasno da pokušava unaprediti svoj rad. U svojoj je knjizi još napisao da, Kad sada gledam, shvaćam da nije neobično za ljude da posuđuju nečije obrasce sve dok ne pronađu svoje, što je Jimmy u to vreme radio. William Best, poznati scenarista u to vreme, rekao je da je Brandova gluma teška kao olovo, dok je Deanova živahna i razigrana. Reditelj Nick Ray čak je preuzeo prikaz bande iz filma Divljak i preneo ga u svoj film, Buntovnik bez razloga te na taj način istakao Brandov uticaj na mlade.

Buntovnička kultura, koja je uključivala motocikle, kožne jakne, jeans i buntovničko ponašanje, koja je inspirisala generacije buntovnika, razvila se zahvaljujući filmu Divljak te Brandovoj jedinstvenoj ličnosti i karakteru. Prodaja motocikala i opreme vezane za njih, kožnih jakni, jeansa, čizama i majica naglo je porasla diljem zemlje. Film je ostavio sličan dojam na prekomorsku publiku, dok su lokalni religijski autoriteti jadikovali o uticaju filma na mlade. Pod Kazanovom rediteljskom palicom i talentovanim ansamblom glumaca oko sebe, Brando je konačno dobio Oscara za ulogu Terryja Malloya u filmu Na dokovima New Yorka. U puno puta citiranoj sceni u taksiju (Mogao sam biti neko i nešto) Kazan je tvrdio da je samo stavio Roda Steigera i Branda u stražnji deo taksija i pustio kameru da snima bez ikakvih uputa, a da su dva glumca u celosti improvizovali razgovor. Brandu se nije svidela originalna scena napisana u scenariju. U njoj Charlie (Steiger) gura pištolj u bratova rebra i kaže mu da se odluči pre no što stignu u River Street 437, ali Brando je to smatrao nerealističnim. Rekao je Kazanu kako ne može verovati da bi čovek to mogao reći bratu te da publika neće verovati da bi ovaj tip, koji je bio blizak s bratom celi život, i za kojeg je se brinuo trideset godina, potegnuo pištolj u njegova rebra i pretio da će ga ubiti. Jednostavno nije bilo verodostojno. Na kraju su ponavljali scenu nekoliko puta, ali Brando je uporno ponavljao, Jednostavno nije u redu, Gadg (Kazanov nadimak), stvarno nije u redu. Kazan je konačno rekao, Dobro, krilati. Nakon toga su Brando i Steiger potpuno improvizovali scenu koja je tako potpuno promenjena. Kazanu se svidela pa ju je ostavio. Brando je posle trijumfa nastavio glumiti u raznolikim filmovima: u filmu Momci i cure glumio je Skya Mastersona te morao i pevati; u filmu Čajanka na mesečini nastupio je u ulozi japanskog prevoditelja za američku vojsku u Japanu nakon rata; u filmu Sayonara glumio je američkog pilota, a u Mladim lavovima nacističkog oficira. Iako je za ulogu u Sayonari zaradio nominaciju za Oscara, njegova gluma izgubila je krajem pedesetih energiju i pravac.

U šezdesetima Brando je nastupio u filmovima kao što su Pobuna na brodu Bounty (1962.); Jednooki Jack (1961.), vesternu koji je jedini film koji je Brando i režirao; Odsjaj u zlatnom oku (1967.), u kojem je portretisao homoseksualnog vojnog oficira koji prikriva svoju tajnu; i Burn! (1969.), kojeg je Brando isticao kao svog favorita, iako je film bio komercijalni debakl. Brando je krajem decenije gotovo potonuo u zaborav zahvaljujući svojoj tvrdokornoj reputaciji i nastupima u preskupim ili pak marginalnim filmovima.

Uloga Vita Corleonea u Kumu 1972. označila je prekretnicu u srednjoj fazi njegove karijere. Reditelj Francis Ford Coppola nagovorio je Branda na probno snimanje (upotrebio je vatu kako bi simulirao naduvane obraze). Coppola je bio oduševljen Brandovim nastupom u ulozi šefa mafijaške obitelji, ali se morao boriti sa studijom da angažuje temperamentnog Branda, čiji su reputacija i zahtevi postali legendarni. Međutim, studio je hteo dati ulogu Dannyju Thomasu. Thomas je imao dobar osećaj pa je odbio ulogu i potaknuo studio da angažuje Branda te tako stao iza Coppole i ostalih koji su svedočili legendarnom probnom snimanju. Po mišljenjima mnogih filmskih kritičara najbolji film svih vremena , nagrađivani Kum ( Zlatni globus, BAFTA, i Oskar - za najbolji film, scenario i glavnog glumca Branda ) prvi je deo izvrsne Coppoline trilogije i donosi sjajnu priču o odanosti porodici, potrebi za poštovanjem, korupciji koju sa sobom donosi moć, nestajanju starog i tradicionalnog. Uprkos mnoštvu komplementarnih tema koje dotiče , svaka osnova filma dodaje kvalitativnu rezonancu, tvoreći niz mini - klimaksa do konačnog finala. Godfather je ujedno i definisao žanr gangsterskog filma, koji se još uvek prosuđuje po njegovim standardima. Maestralni Brando prosto briljira (uz ništa manje zadivljujuću glumačku ekipu) u ovom remek delu koje donosi sledeču priču: po povratku iz Drugog svetskog rata, Michael Corleone (Al Pacino ) ima dve stvari na umu: želi se odmoriti od ratnih strahota i nipošto ne želi da uđe u porodični posao, što, naravno, nije po volji njegovom ocu, mafijaškom donu Vitu Korleoneu ( Marlon Brando ). Don Vito je dobar i obziran prema onima koji ga poštuju, ali nasilan i nemilosrdan kada se nešto ispreči blagostanju njegove porodice. Smatrajući kako se stari kodeksi časti trebaju nastaviti poštovati i slediti kao najbolje uputstva uspešnog poslovanja, don Vito se sukobljava sa rivalima koji planiraju započeti unosan posao rasturanja droge. Sukob koji će ta suprotstavljena viđenja mafijaškog posla i odgovornosti izazvati biće jako krvav, a posebnu cenu platiće Michael, odnosno njegovi snovi i želje. Nakon što don Vito preživi pokušaj atentata, Michael zna kako više ne sme da stoji po strani.

Coppola je hteo da glumim u njegovom filmu, ali studio se opirao. Bilo je ponižavajuće raditi probni test, ali, trebala mi je dobra uloga u to vreme. Nisam bio siguran mogu li je uopšte odigrati. Poneo sam sa sobom malo pamuka na audiciju, okrenuo sam leđa snimatelju i gurnuo pamuk u usta - malo između obraza i donje vilice, malo između gornje usne i prednjih zuba. Počeo sam da govorim promuklo, kao da me je metak pogodio u grlo. Mrmljao sam tekst kroz taj pamuk. Svidelo im se. Najveći strah koji ima glumac jeste strah. Strah od toga kako će te prosuditi. Ne želim biti uhvaćen u pokušajima. Ne želim biti uhvaćen u strahu da će moja priča, moje pretvaranje, moja laž, biti neuverljivi. Jer to umanji značaj vašeg izvođenja uloge. Morate gledati u kamermana, u producenta koji vreba u uglu i reći: Jebe mi se za sve vas! Zato stavljate masku, gradite taj tuđi život. Malo po malo, ušao sam u tu ulogu. I onda, odjednom, nešto me je obuzelo. Pitao sam se: koja je priroda kriminala? Odakle dolazi? Imamo prastara verovanja u mit dobra protiv zla. Ne verujem ni u jedno od ta dva. I mislio sam da bi bilo zanimljivo igrati gangstera, ne sa stajališta da je on loš čovek, već da je veoma nežan. Junak. Nije teško raditi velike stvari. Mnogo je teže ne uraditi ništa. Samo sedeti i razmišljati je mnogo gore. Shakespeare se obraća svim umetnicima: Prilagodi akciju rečima, a reč akciji !Držati ogledalo usmereno prema prirodi, pokazati vrlini njene osobine, preziru njegov vlastiti lik, a samom veku i ljudskom društvu njegov lik i otisak. Sve što radimo bi trebalo reflektovati atmosferu naših života. Sada živimo u ovom ludom, ubilačkom svetu. Da sam ja odgojen u društvu kakvo je okosnica filma Godfather, bio bih kao oni. Pod određenim okolnostima i vi biste mogli napraviti isto. Kad bi neko pokušao iskoristiti moju decu, nauditi nekome koga volim, borio bih se za njih, ubio bih za njih.

Brando je bio upravo senzacionalan, pogotovo u sceni sastanka mafijaških rivala, koja je proglašena kao jedan od najvećih trenutaka u fimskoj povesti. Brando je osvojio Oscara za svoju izvedbu, ali je odbio primiti nagradu te tako postao drugi glumac u povesti koji je odbio Oscara za najboljeg glavnog glumca (prvi je bio George C. Scott za Pattona). Brando je bojkotovao svečanu dodelu, ostavljajući manje poznatoj glumici Sacheen Littlefeather da objasni njegove razloge. Ti razlozi ležali su u njegovim prigovorima o prikazivanju Indijanaca u Hollywoodu i na televiziji.

Dvesto godina govorili smo Indijancima da se bore za svoju zemlju, život, porodicu i pravo na slobodu. Govorili smo: Položite oružje, prijatelji, i ostaćemo zajedno. Samo ako spustite oružje, prijatelji, možemo govoriti o miru i dogovoru koji će biti dobar za vas. Nakon što su položili oružje, pogubili smo ih. Lagali smo im. Proterali smo ih s njihove zemlje. Naterali ih izgladnjivanjem na potpisivanje prevarantskoga sporazuma, ugovora za kojeg smo znali da ga se nećemo pridržavati. Pretvorili smo ih u prosjake na kontinentu kojem su dali život, koliko dugo život postoji. Nismo učinili ništa dobro za njih. Nezakonito smo postupali, nismo bilo pravedni. Nama je dato prirodno pravo da napadamo prava drugih, otimamo njihovo vlasništvo i uzimamo njihove živote, dok oni brane svoju zemlju i slobodu; dato nam je pravo da njihove vrline prikazujemo kao zločine, a naše razvrate kao vrline.

No, postoji jedna stvar koja je iznad ove perverzije, a to je ogromna presuda istorije, koja će nas sigurno osuditi. Ali, brinemo li o tome? Kakav je to šizofreni moral koji nam dozvoljava da celim svetom prenosimo poruku da živimo po datim obavezama, kada svaka stranica istorije govori suprotno?Čini se da je poštivanje principa i ljubavi prema komšijama postalo disfunkcionalno u našoj zemlji, te da je sve što smo učinili i postigli našom moći, zapravo samo ubijanje nade u novostvorenim državama u svetu, prijateljskim i neprijateljiskim. To je nehumano i dokazuje da ne živimo prema dogovorima koje smo sklopili.

Možda u ovom trenutku govorite – kakve to veze ima s dodelom Oscara? Mislim da je odgovor na ovo pitanje činjenica da je upravo film odgovoran za degradiranje Indijanaca, opisujući ih kao divljake, opasne i zle divljake. Kada indijanska deca gledaju televiziju i filmove i vide kako se njihova rasa prikazuje u filmovima, njihovi umovi ostaju povređeni na načine na koje ne možemo ni zamisliti. Zbog toga, kao građanin SAD, ne mogu primiti nagradu. Mislim da je dodeljivanje i primanje nagrada u ovom trenutku u ovoj državi neprilično sve dok se stanje američkih Indijanaca drastično ne promeni. Ako već ne čuvamo našu braću, ne moramo biti njihovi pogubitelji.

Nadam se da oni, koji ovo slušaju i čitaju, neće na ovo gledati kao nepriličan gest, već kao na pošten pokušaj fokusiranja pažnje na pitanje, koji vrlo dobro može odrediti ima li ova zemlja pravo reći od ovog trenutka nadalje da veruje u neotuđiva prava svih da ostanu slobodni i nezavisni na zemlji koja je podržala njihov život dalje nego što seže pamćenje.

Hvala svima i laku noć!

Glumac je nakon toga pružio jednu od svojih najboljih izvedbi u filmu Bernarda Bertoluccija, Posljednji tango u Parizu, ali je ta završila u drugom planu zbog prigovora o erotskoj prirodi filma. Kontroverzna ljubavna priča, puna gorčine, surovih užitaka, ogoljenih i brutalnih scena seksa između Amerikanca Paula (Marlon Brando) i mlade francuskinje Jeanne (Maria Schneider), neka vrsta lizanja emotivnih rana i lečenja frustracija brutalnim, animalnim seksom. U vreme kada sam režirao ovaj film bio sam mlad i za glavnog glumca sam izabrao čoveka dovoljno starog da mi bude otac. Identifikovao sam se s njim i sa devojkom. Na kraju filma ubijen je otac, odnosno edipovski kompleks. U verovatno najupečatljivijoj sceni, koju je Bertolucci ikada snimio, Marlon Brando seksualno iskorišćava Mariju Schneider (analni seks) i pri tom psuje svoju porodicu. To sam mogao da uradim samo na filmu. Uvek sam smatrao da sve što mi je potrebno jeste nekoliko miliona dolara za snimanje filma. Skupa terapija, prisećao se Bertolucci ne bez ironije u glasu.Uprkos kontroverzama koje su pratile film i glumca, Akademija je ponovno nominovala Branda u kategoriji za najboljeg glumca. Posljednji tango u Parizu pratile su, zapravo i danas prate, kontroverze. Film Bernarda Bertollucija priča je o Paulu i Jeanne koji se u gradu ljubavi i svetlosti (o Parizu je reč, naravno) upuštaju u divlju i nekontrolisanu seksualnu vezu. Paul (Marlon Brando) je stariji, Amerikanac udovac pomalo razočaran životom – Jeanne je mlađa, Parižanka pred kojom je brak. Eksplicitne scene seksa glavni su razlog kontroverzi i prašine koju je film podigao. Nakon snimanja filma u javnost su izašli i detalji o ponižavajućem odnosu reditelja i Branda prema glavnoj glumici Mariji Schneider. Film u kojem se izmjenjuju scene seksa i večna pitanja o ljudskom postajanju, ljubavi i životu. Nekoliko Paulovih priča koje slušamo tokom filma stvarni su događaji iz Brandovog života.

Slava i Holivud su mu se oduvek gadili i nije mogao da shvati kako živeti ‘odsečen od realnosti’ pod konstantnim svetlima reflektora. Dobro je poznato da je na setu za vreme snimanja filma uvek radio šta je hteo. Zbog disleksije, bubanje dijaloga iz scenarija bilo mu je mrsko, pa je zahtevao da mu kartice s tekstom uvek budu u blizini kako bi s njih mogao da čita. Osim što je filmska ekipa znala da polepi ceo set s karticama, Brando je tražio da se kartice lepe i na njegove kolege.

Njegova karijera posle je bila dosta prevrtljiva. Dobio je honorar od milion dolara za ulogu pukovnika Kurtza u Apokalipsi danas. Na snimanju se trebao pojaviti mršav, u formi, te je trebao pročitati knjigu Srce tame Džozefa Konrada. Pojavio se predebeo, a nije ni pročitao knjigu. Zbog toga je njegov lik sniman u seni, a većinu dijaloga je improvizovao. Radnja ovog kultnog ostvarenja, vrhunca moglo bi se reći dve karijere – kako reditelja Kopole, tako i Branda kao glumca je sledeća: film počinje s prigušenim zvukom helikoptera i slikama eksplodiranih bombi u tropskoj prašumi. Dok svira pesma The Doorsa The End, priča se prebacuje u hotelsku sobu u Saigonu, gde se nalazi duboko potreseni oficir američke vojske Benjamin Willard (Martin Sheen) i pije sam. Unatoč Willardovim psihičkim problemima, zapovednici ga šalju u misiju u udaljenu kambodžansku prašumu da pronađe pukovnika američkih specijalnih snaga, koji se oteo kontroli. Pukovnik Walter E. Kurtz (Marlon Brando), odlikovani oficir, poludeo je i zapoveda plemenom domorodaca duboko u prašumi u neutralnoj Kambodži. Willardu je zapoveđeno da preuzme misiju pronalaska Kurtza i dokrajči njegovo zapovedanje... bez milosti. Willard sazna da je Kurtz sebi prisvojio pravo ratnog zapovednika te da ga obožavaju lokalni domoroci i njegovi odani ljudi. Osim toga, drugi oficir, Colby, koji je poslan u istu misiju pre Willarda, verovatno je postao jedan od njegovih poručnika. Willard počinje svoj put uzvodno rekom Nung (koja je izmišljena, pravo ime reke je Mekong) na patrolnom čamcu zvanom Erebus, sa šarolikom posadom koju čine: Šef Phillips, tamnoputi mornarički kapetan broda; Lance B. Johnson, preplanuli kalifornijski surfer; Chef, mašinovođa i Tyrone, zvan Čisti, 17-godišnji crnac iz neke rupe u Južnom Bronxu. Patrolni čamac stiže u zonu sletanja helikoptera, gde Willard i ekipa upoznaju pukovnika Billa Kilgorea (Robert Duvall), ekscentričnog zapovednika 9. konjaničke jedinice, malo pre masovne akcije čišćenja osvojenog neprijateljskog grada. Kilgore, strastveni surfer, sprijateljuje se s Johnsonom. Od jednog svog čoveka, Mikea, saznaje da je plaža uz obalu reke Nung savršena za surfovanje, zašto ju je i osvojio. Kilgore naređuje svojim ljudima za osvoje grad i plažu. Leteći u helikopteru iznad obale, Kilgore započinje napad na selo. Scena, u kojoj se koristi Wagnerova muzika, završava s vojnicima koji surfaju po nesigurnoj plaži na kojoj se izmenjuje vatra između Amerikanaca i Vijetkonga. Nakon što su helikopteri uništili svaki vidljivi znak otpora, sledi napad napalmom u obližnjoj prašumi koji označava vrhunac bitke. Kilgore trijumfalno kaže Willardu: Osećaš li to? Napalm, sine! Ništa na svetu ne miriše tako. Volim miris napalma ujutro. Kako brod nastavlja uzvodno, Willardova opsesija Kurtzom se povećava. Na putovanju se događa nekoliko incidenata: zaustavljanje na vojnoj ispostavi gde vojnici gledaju show s tri Playboyeve lepotice; susret s tigrom u prašumi; vijetnamska inspekcija broda koja dovodi do masakra; zaustavljanje kod zadnje američke ispostave, i smrt Čistog i Šefa Phillipsa. Preživeli dolaze na Kurtzov logor gde se susreću s poludelim fotografom (Dennis Hopper) koji štiti Kurtza, navodeći kako je on veliki čovek koji ima vrlo dubokoumna filozofska razmišljanja. Willard ostavlja Chefa na brodu i naređuje mu da pozove vazdušni napad na selo ako se on ne vrati. Willard je doveden pred Kurtza i zatvoren u mračnoj baraci, dok ga Kurtz uči o teorijama rata, humanosti i civilizacija civilizacije. Nakon što Kurtz dobaci Willardu u krilo Chefovu odrubljenu glavu, film se nastavlja u nekoliko nanizanih scena klanja vodenog bivola, dok Willard ubija Kurtza mačetom. Umirući na zemlji, Kurtz šapuće: Užas... užas (navod uzet direktno iz Conradove knjige). Willard prolazi kroz utihnulu gomilu domorodaca, vraća se na brod s Lanceom, otplovljavaju niz reku, dok Kurtz ispušta posljednji dah. Nakon što je završila Brandova nedelja snimanja, reditelj Francis Ford Coppola zamolio ga je da ostane još sat vremena, da snimi scenu u krupnom planu, dok govori Užas, užas. Brando je pristao za dodatnih 75 hiljada dolara. Nakon snimanja ovog filma, njegova težina postala je jedan od presudnih faktora u izboru uloga.

Brando je glumio Jor-Ela, Supermanova oca, u prvom filmu Superman - bila je to uloga na koju je Brando pristao zbog izdašnog honorara i potvrde da neće morati čitati scenario unapred te da će kamera prikazivati nešto drugo dok njegov lik govori. Brando je nastupio u nastavku serijala, Superman II, ali producenti su mu odbili platiti veliki iznos kao za prvi film, pa je glumac zabranio da se prikazuju njegove scene. Međutim, nakon Brandove smrti taj deo filma ponovno je ubačen u rediteljevu verziju filma 2006., Superman II: Verzija Richarda Donnera. Dve godine nakon njegove smrti, reprizirao je ulogu Jor-Ela u zadnjem nastavku serijala Superman: Povratak, u kojem je upotrebljen nekorišteni arhivski materijal s Brandom u ulozi Jor-Ela iz prva dva filma. Osim toga, tokom filma korišten je i Brandov glas. Drugi kasniji nastupi, kao u filmu Ostrvo dr. Moreaua, zaradili su neke od najlošijih kritika u njegovoj karijeri. Iako je 1980. najavio glumačku penziju, nekoliko puta nastupao je u filmovima kao što su Suva sezona (za koji je opet nominovan za Oscara 1989.), Brucoš 1990. i Don Juan DeMarco 1995.. Godine 1992. Tim Burton mu je ponudio ulogu Pingvina u filmu Povratak Batmana. Brando je prihvatio, ali Warner Bros. nije odobrio nastup u filmu. U svojem zadnjem filmu, Ko je kome smestio? (2001.), glumio je s prijateljem Robertom De Nirom.

Brando je, osim po glumi, postao poznat i po svojim istupima u borbi za građanska prava, prava Indijanaca i za druge političke ciljeve. Zaradio je i reputaciju lošeg dečka zbog svojih javnih izliva besa i lakrdija. U junu 1973., Brando je razbio vilicu paparazzu Ronu Galellu. Kasnije je Galella nosio kacigu za američki fudbal kad bi snimao Branda. 1946., Brando je pružio potporu Židovima za svojom zemljom nastupivši u kontroverznoj pro-cionističkoj drami A Flag Is Born, koja je nastala 60 godina pre. Brandov nastup označio je tri najveća problema poratnog perioda: borbu za osnivanje židovske države, krijumčarenje preživelih žrtava holokausta u Palestinu i borbu protiv rasne segregacije u Sjedinjenim Državama. U avgustu 1963. Brando se pridružio gomili u Maršu na Washington zajedno s prijateljima i zvezdama Harryjem Belafonteom, Jamesom Garnerom, Charltonom Hestonom, Burtom Lancasterom i Sidneyjem Poitierom. Nakon ubistva Martina Luthera Kinga Jr., Brando je snažno podržao njegov rad. Činilo se kako beli, bogati i još velika zvezda, 44-godišnji Brando, ima najviše za izgubiti, a najmanje dobiti. Ipak, malo nakon smrti dr. Kinga, Brando je najavio kako se povlači iz postave filma The Arrangement, koji se trebao početi snimati, kako bi se posvetio pokretu za građanska prava. Brandova uloga u afro-američkom pokretu za građanska prava zapravo je počela prije Kingove smrti. Početkom šezdesetih Brando je donirao hiljade dolara pokretima za građanska prava i osnovao fondove za stipendije. U to vreme, Brando je već nastupao u filmovima koji su nosili poruku o ljudskim pravima: Sayonara, koji je govorio o međurasnoj ljubavi i filmu Ružni Amerikanac, koji opisuje upravljanje američkog vodstva u inostranstvu i njegov pogubni efekt na stanovnike stranih zemalja.

U svojoj autobiografiji Songs My Mother Taught Me, Brando tvrdi da se jedne noći pojavio u stanu Marilyn Monroe te da su tada počeli vezu koja je trajala više godina. Osim toga, tvrdio je da je imao brojne romanse, dok u svojoj autobiografiji o svojim brakovima, ženama i deci, nije spomenuo ništa. U njegovoj biografiji iz 1976. The Only Contender, autor Gary Carey je citirao Branda: Kao i mnogi muškarci, i ja takođe sam imao homoseksualnih iskustava, te se toga ne sramim. Fotografije koje su kružile internetom to su i potvrdile. Njegov dugogodišnji ljubavnik je navodno bio Wally Cox. Autor opet citira Branda: Da je Wally žena, oženio bih ga te bismo živeli dugo i sretno. Nakon što je Cox umro, Brando je čuvao njegov pepeo 30 godina, a razasut je skupa s njegovim. Coxova treća žena to je otkrila tek kad je Brando dao intervju Timeu: Imam Wallyjev pepeo u svojoj kući. Razgovaram s njim stalno. Htela ga je tužiti, ali njezin advokat nije hteo prihvatiti slučaj. Godine 1957. je oženio glumicu Annu Kashfi, verujući da ima indijansko poreklo, ali zapravo je bila iz Walesa i katoličkog porekla. Pravo ime bilo joj je Joan O'Callaghan. Uopšte nije otkrila Brandu svoj pravi identitet, nego se obukla i uredila kao indijanska lepotica nakon što je čula da Brando voli egzotične žene. Razveli su se 1959., nakon rođenja sina Christiana Branda. Koren njegovog golemog seksualnog apetita leži u njegovom detinjstvu, što je otkrio i u svojoj autiobiografiji. Kada mu je bilo samo četiri godine, zaljubio se u svoju spremačicu Ermi. Tokom dana bismo se igrali, a tokom noći smo spavali zajedno. Ona je bila gola, kao i ja. Čvrsto je spavala, a ja sam gledao u njeno telo i dirao joj grudi. Privio bi se čvrsto uz nju, a nekad bi bio i na njoj - napisao je Brando. Kada ih je spremačica Ermi napustila, Marlon se osećao napuštenim i povređenim. Od tog dana, kaže, odvojio se od sveta i ceo život je proveo tražeći nju. 1960. Brando se oženio s Movitom Castanedom, sedam godina starijom meksičkom glumicom; razveli su se 1962. Castaneda se pojavila u filmu Pobuna na brodu Bounty 1935., nekih 27 godina pre remakea iz 1962. u kojem je Brando nastupio kao Fletcher Christian. Brandovo ponašanje tokom snimanja filma još je više pogoršao njegovu reputaciju teške zvezde. Optužen je za promenu reditelja i probijanje budžeta, iako je demantovao svoju odgovornost i za jedno i za drugo.

Moj je život bio glamurozan, ali neispunjen. Tražio sam sebe i ljubav, nijedno nisam pronašao, govori je Marlon Brando.

Iskustvo sa snimanja filma duboko je promenilo Brandov život. Zaljubio se u Tahiti i narod na njemu. Zakupio je deo atola na 99 godina, na kojem je mislio izgraditi laboratoriju za očuvanje okoline i lečilište. Lepotica s Tahitija, Tarita Teriipa, koja je glumila ljubav Fletchera Christiana, postala je Brandova treća žena 10. avgusta 1962., sa samo 20 godina. Tarita je bila 18 godina mlađa od Branda kad su se venčali. U članku iz časopisa Motion Picture iz 1961. Brando je opisao kako je bila naivna i priprosta. Teriipia je postala majka dvoje njegove dece. Razveli su se u julu 1972. Brando je izgradio hotel na svom ostrvu; na Brandove zahteve prošao je mnoga redizajniranja, ali je i sada zatvoren. Novi hotel s 30 luksuznih vila trebao bi biti otvoren 2008. Brandova ozloglašenost, problematična porodica, samovoljni egzil iz Hollywooda i njegova debljina privlačile su sve veću pažnju nego njegova kasna glumačka karijera. Takođe je zaradio reputaciju problematičnog glumca na snimanju, jer često nije hteo ili nije mogao zapamtiti svoje rečenice. Osim toga, umesto da se koncentriše na snimanje, često se sukobljavao s rediteljima s detinjastim zahtevima. S druge strane, drugi glumci smatrali su ga plemenitim, duhovitim i kao podršku. Brando je bio dugogodišnji prijatelj pevača Michaela Jacksona te ga je često posećivao na njegovom imanju Neverland, odmarajući se tamo nedeljama. Sudelovao je i na Jacksonovim koncertima povodom 30. godišnjice samostalnog delovanja 2001., a pojavio se i petnaestominutnom videospotu You Rock My World iste godine. Brandov sin Miko bio je Jacksonov telohranitelj i asistent nekoliko godina, a ostao je i dobar prijatelj s njim.

Dana 1. jula 2004. Brando je umro u dobi od 80 godina od posledica dijabetesa, a kasnije i raka. Kremiran je, a njegov pepeo rasut je na dva mesta. Deo pepela rasut je na Tahitiju, a deo u Dolini smrti.

Tek kada je Marlon Brando umro, mi ostali popeli smo se jedno mesto naviše - prokomentarisao je Džek Nikolson kada je objavljena vest o smrti njegovog kolege, povremenog prijatelja i jednog od najvećih glumaca 20. veka. Čovek koji je proslavio metodičnu glumu imao je više sledbenika od bilo koga u istoriji kinematografije, ali danas i kritičari i publika su složni - jedan je Brando!Bio je buntovnik i rođeni improvizator. Noćna mora za reditelje i glumce zbog svoje nonšalancije.Ubacivao je dijaloge kad i kako mu padne na pamet, ulazio i izlazio na scenu gde je on mislio da treba, sam osmišljavao svoje likove. Ali i u svojoj neposlušnosti bio je neodoljiv i veoma ubedljiv. Kada bi stao na scenu, njegov talenat i harizma širili su se u koncentričnim krugovima i gutali sve drugo u kadru - priznao je reditelj Elija Kazan. Protiv čega se buniš - pitanje je upućeno Džoniju, njegovom legendarnom liku iz Divljaka. Šta nudiš? - odgovara Džoni u filmu. A ova replika, baš kao i slika mladog buntovnika u kožnoj jakni i na trijumf motoru obeležiće Branda zauvek. Njegov neskriveni mačizam i sirova seksualnost eksplodiraće u filmskim klasicima Tramvaj zvani želja i Na dokovima Njujorka, koje je uradio sa Kazanom.

By Dragan Uzelac