NIRVANA: NEVERMIND (1991.)

NIRVANA: NEVERMIND (1991.)

Generacija X (ljudi rođeni u periodu između 1967.- 1974. godine 20. veka) čiji su muzički, buntovni rokenrol predstavnici stigli na svetlosti pozornice sveta nakon panka, svoj osećaj nemoći, neshvaćenosti i otpadništva, pronašla je u grunge muzičkom stilu, kao najautentičnijem izrazu, sa takvim kreativnim nabojem da, posustaloj muzičkoj industriji 20. veka, da poslednju veliku inekciju, poslednji istinski i iskreni pokušaj energetskog, kreativnog i svakog drugog vitalnog oživljavanja jednog životnog stila, revolucije, muzičkog izraza bunta čiji koreni sežu sve do sredine 20. Veka (ili još bolje rečeno mnogo dublje, daleko u prošlost mraka Amerike koja je krajem 19. i početkom 20. stoleća kreirala spiritual, ragtime, blues, jazz & rhythm and blues, esencijalne korene sveukupne moderne muzike, pa i samog rock and rolla koji se pojavljuje kao kombinacija rhythm and bluesa & country western muzike kao bučna i iritantna crno-bela, buntovna i divlja kombinacija transformisanih afroameričkih korena i ritmova). Rock and roll je bio prva svetska revolucija izvedena nenasilnim metodama i bez kapi prolivene krvi. Pokrenula ga je mlada generacija stasala u haosu i brutalnom krvoproliću Drugog svetskog rata, željna vlastite muzike i totalno drugačijeg pogleda na svet od dotadašnjeg. Rock and roll je sve okrenuo naglavačke – od dotadašnjeg odnosa roditelja i dece (gde su deca trebala samo da se vide, ali ne i da se čuju, tj. da svojim životima kopiraju savršenstvo roditelja i sveta koji im se nametao kao nepromenjivi ultimatum), do izgleda, jezika, načina ponašanja i zvuka, zvuka kojeg će neko veoma iziritiran glasnoćom i nerazumevanjem istog nazvati zvukom džungle.

Rock and roll je kao pokret (pre svega muzički i društveni) bukvalno promenio sve, mada je u samom početku zapravo bio muzika crnaca u interpretaciji belaca ... Koreni mu duboko zadiru u američku muzičku tradiciju, pre svega blues, tačnije njegovu urbanu, bučnu i električnu verziju događaja savremene popularne muzike. Crnački noćni klubovi i barovi mesto su nastanka presudnog rhythm & blues zvuka, mesto susreta starog klavirskog stila pivskih krčmi, kričavih i škripavih zvukova jazz saksofona, hrapavih i treperavih tonova vrelih noći i još uzavrelijih kotrljajućih tonova i klavirskih ritmova, i napokon, zvuka ubitačne električne gitare, novog bučnog čuda koje će uskoro osvojiti svet, elektrificirani svet 20. veka. Legendarni bluzeri – Muddy Waters i Elmore James, svojim su novim urbanim, sirovim, vrelim i električnim gitarskim bottleneck stilom kao predvodnici svojih r’n’b orkestara preveli duh bluesa sa delte Mississippija u elektrificirani čikaški stil, stvorivši osnovu za novu, rock and roll eru popularne muzike – jednako divlju i energičnu, ali svojim melodičnijim senzibilitetom bližu belačkoj publici. A onda se, tokom prve polovine pedesetih godina 20. veka, neko od pronicljivih američkih belih alhemičara dosetio da vreli crnački rhythm & blues stopi sa belačkom country & western muzikom u nameri da dobije mešavinu punu ritma uz koji bi publika svih vera i boja mogla da igra, pleše i pljeska rukama. Prvobitni hitovi crnih autora u belim verzijama raspalili su maštu i neobuzdanu energiju mladih generacija tokom pedesetih.

Nirvana (američki rokenrol bend iz Sijetla, oformljen tokom osamdesetih godima pod snažnim uticajem garažnog, alternativnog i pank rok zvuka, rodonačelnici grandž pokreta i kreatori albuma o kojem je ovde reč, ploče koja će biti jedno od poslednjih velikih revolucionarnih rok ostvarenja, prekretnički, veoma uticajan album) je, u tom talasu, dala idealno – tipski izraz generacije koja je, estetiku muzičkog izraza i poezije razbijenog smisla, paradoksalno pretvorila u smisleni umetnički izraz, feeling i vibe. Svemu tome, harizma Kurta Kobejna, koja i danas ne prestaje, dala je poseban lični pečat, koji se i dalje oseća kao izraz življenja sopstvene umetnosti, sa gorkim ukusom samodestrukcije, koja bol i otuđenost odrastanja na kraju 20. veka transportuje u večnost.

Bio je to krik jedne generacije, koja se pobunila protiv kulture konzumerizma i zaglupljivanja. Sa svojim distorziranim gitarskim zvukom, ubitačnim snažnim bubnjevima i cvilećim glasom vokala, Grunge je bio poslednja muzička revolucija našeg doba. Revolucija jede svoju decu, to znamo. Ni Kurt Cobain od toga nije mogao pobeći, sve da je i hteo.

Pitao sam se: kakav je u stvari punk-rock? Koliko neprijatan? Otpanjivao sam svoje malo pojačalo najjače što sam mogao. Jednostavno nisam imao pojma šta to radim. Ipak, to je bio dobar način oslobađanja, bio je to moj posao, moja misija. Bio sam uveren da je to što radim specijalno i dobro, da imam nešto da dodam tom rock and rollu, da pokažem ljudima da umem da pravim odlične pesme, prisećao se Kurt Cobain (sada već odavno pokojni), pevač, gitarista i autor većine pesama kultnog američkog underground benda iz Siettla - Nirvana, rodonačelnik novog talasa i muzičkog pokreta nazvanog Grunge, koji je krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka krenuo iz grada Jimi Hendrixa i depresije i zapalio svet.

Load up on guns, bring your friends
It's fun to lose and to pretend
She's over bored and self assured
Oh no, I know a dirty word

Hello, hello, hello, how low?
Hello, hello, hello!

With the lights out, it's less dangerous
Here we are now, entertain us
I feel stupid and contagious
Here we are now, entertain us
A mulatto
An albino
A mosquito
My libido
Yeah, hey, yay

I'm worse at what I do best
And for this gift I feel blessed
Our little group has always been
And always will until the end

Hello, hello, hello, how low?
Hello, hello, hello!

With the lights out, it's less dangerous
Here we are now, entertain us
I feel stupid and contagious
Here we are now, entertain us
A mulatto
An albino
A mosquito
My libido
Yeah, hey, yay

And I forget just why I taste
Oh yeah, I guess it makes me smile
I found it hard, it's hard to find
Oh well, whatever, never mind

Hello, hello, hello, how low?
Hello, hello, hello!

With the lights out, it's less dangerous
Here we are now, entertain us
I feel stupid and contagious
Here we are now, entertain us
A mulatto
An albino
A mosquito
My libido

A denial!

Bila je to stara-nova punk rock revolucuja, njegov mutantni oblik sastavljen od tri riffa, mnogo besa i urlanja, ili, kako je neko lucidno i pronicljivo primetio: bile su to savršene pop melodije Bitlsa isprljane durovima i agresijom, pretvorene malom korekcijom forme u underground. Izranjajući iz muzičkog podzemlja turobnog američkog Zapada krajem osamdesetih (kao očiti primeri tzv. izgubljene generacije X), bendovi poput Nirvane, Pearl jam ili Soundgarden (sa iscepanim farmericama, košuljama flanelkama i, uglavnom, crnim starkama, kao delom imagea otpadnika) na prepad su osvojili svet - bila je to poslednja u nizu tihih revolucija i mena nesalomivog rock and rolla, transformacija njegovih bazičnih ideja o jednostavnosti, nesputanosti i spontanosti, priča započeta davnih pedesetih godina dvadesetog veka (ili samo nastavljena pojednostavljenjem bluesa, jazza, rhythm&bluesa, countryja - izvorišta sve moderne pop muzike).

Album koji je predstavljao sumu svega pomenutog (Nevermind the bollocks... generacije X,) bio je Nevermind, objavljen septembra 1991., kao i presudni singl Smells like teen spirit, pesma koja sublimisala duh vremena i oduvala sve pred sobom. Ključna ličnost pokreta bio je Cobain, idejni vođa, glavna opasnost i autor, John Lennon pomenute generacije. On sam na sledeći način tumači pesme Nirvane: Naše pesme imaju klasični pop standard: strofa, refren, strofa, refren , solo, loš solo.Sve u svemu mi zvučimo kao da Black flag i Black Sabbath zlostavljaju The bay city rollers i The knack.

Sell the kids for food

Weather changes moods

Spring is here again

Reproductive glands

Hey - he's the one

Who likes all our pretty songs

And he likes to sing along

And he likes to shoot his gun

But he knows not what it means

Knows not what it means, when I say:

He's the one

Who likes all our pretty songs

And he likes to sing along

And he likes to shoot his gun

But he knows not what it means

Knows not what it means when I say ah...

We can have some more - nature is a whore

Bruises on the fruit - tender age in bloom

Hey - he's the one

Who likes all our pretty songs

And he likes to sing along

And he likes to shoot his gun

But he knows not what it means

Knows not what it means, when I say:

He's the one

Who likes all our pretty songs

And he likes to sing along

And he likes to shoot his gun

But he knows not what it means

Knows not what it means when I say ah...

He's the one

Who likes all our pretty songs

And he likes to sing along

And he likes to shoot his gun

But he knows not what it means

Knows not what it means when I say:

He's the one

Who likes all our pretty songs

And he likes to sing along

And he likes to shoot his gun

But he knows not what it means

Knows not what it means

Knows not what it means when I say ah...

Ključna numera jedne beznadežne generacije koja je nihilistično odbijala slasti savršene prošlosti i darove još svetlije budućnosti - Smells like teen spirit, krik generacije bez budućnosti, pesma koja otvara Nevermind (i zauvek zatvara vrata svih zabluda i laži prošlosti) po rečima samog autora bila je sarkastična reakcija na pokušaj izvođenja revolucije, ali u isto vreme i podržavanje same ideje o revoluciji. Sam tekst kroz bes i zbunjenost ismeva ideju da treba dići pobunu, ali istovremeno ne odustaje od stava da je ideja o revoluciji lepa misao.Uhvatio sam se u zamku preteranog osuđivanja svoje generacije. Mislim, nije bilo ni jedne jebene stvari koju smo mi kao generacija mogli da promenimo, objašnjavao je Cobain vlastitu misiju glasa jedne generacije. Bez obzira na sve kontradikcije, prodaju snova i etabliranje unutar sistema kada napustite korene, underground marginu ili garažu, iz koje ste krenuli put misije menjanja svega (što je posebno razjedalo Cobaina, kao i mnoge pre njega), pesme su te koje su ostale za sva vremena, bar kao deo kolekcije sada već prašnjavih polica sećanja i zaborava. Smells like teen spirit bila je energetsko čudo, krik besa i nemoći, prepuna gruva, sirove energije koja saseca i kulminira u refrenu poput tempirane bombe. Osećaju se frustracija, gnev i sarkastičnost koji nadiru u talasima - iz garaža Siettla ka obalama sveta industrije i komercijalizacije svega, pretvaranja pokreta u pomodarstvo, stil i etiketu koja se prodaje medijski zaglupljenim konzumentima i ... tako u krug, do kraja sveta koji je smisao našao u radu, proizvodima, kupovini, potrošnji i ponovnom radu za neke nove usrećiteljske, preko potrebne stvari. Oseća se prezir prema svetu gde su svi i gde je sve na prodaju i svetu kome više emocije i empatija nisu potrebni... kao i običan čovek, koji misli svojom glavom i oseća, oseća se prevarenim i poniženim. Svest o tome da su prodaja i etiketa neizbežni užasno je frustrirajuća, ali...

Razarajuća i apokaliptična himna generacije X, generacije bez budućnosti žrtvovane iz razloga sebičnih interesa hedonizma i uspeha prethodnika, onih koji su je stvorili svojim (ne)činjenjem - Smells Like Teen Spirit, mogla bi se protumačiti i kao manifest u kojem Kurt Cobain, pevač Nirvane, izražava ljutnju na svet u kojem dominiraju pohlepni poslovni ljudi, ali i na nesposobnost svoje generacije da radi na održivoj alternativi tom svetu. To je reakcija na naizgled nemoguć zadatak pokretanja revolucije. Sam Cobain je sve objasnio na sledeći način:

Zgrožen sam svojom i apatijom svoje generacije. Zgrožen sam onim što dopuštamo, koliko smo beskičmeni, letargični i krivi.

Pesma je postala himna apatičnoj mladosti generacije X. U svetu opsednutom uspehom, odabir poraza bio je revolucionaran čin. Ljudi poput Kurta Cobaina, rođenog krajem šezdesetih, nisu proživeli svetski rat niti su se borili u Vijetnamu. Hladni rat, kulturna represija, razvodi, usamljenost, nezaposlenost i otuđenje: to je bio njihov Vijetnam. Njihovu pobunu nisu karakterisali epski nagoni ili idealistički nagoveštaji. Bio je to nezahvalni i spontani urlik besa, jauk tuge. Kao odgovor na etiku profita, na lažni optimizam 80 -ih, reagovali su sarkazmom i apatijom. Ovo je bio njihov stav: stati na stranu gubitnika, razmetati se ravnodušnošću pred katastrofom i saosećati s neuspehom.

Revolucija koja se vodila tokom 80 -ih i 90 -ih godina zapravo je bila platonska revolucija, inertni pokret, paraliza namere, cerebralna subverzija kastrirana skepticizmom koji je prožeo čitavu generaciju mladih. Cobainovi dnevnici sadrže rečenicu koju Cobain ne koristi u konačnoj verziji pesme; rečenica koja potvrđuje kako autodestruktivne tendencije mogu doći do ekstremnih posledica:

Najlepši dan koji sam ikada imao bio je kad sutra nije došlo.

I'm so happy, 'cause today I've found my friends

They're in my head

I'm so ugly, that's okay, 'cause so are you

We've broke our mirrors

Sunday morning, is every day for all I care

And I'm not scared

Light my candles, in a daze, 'cause I've found God

Yeah, yeah

Yeah

I'm so lonely, that's okay, I shaved my head

And I'm not sad

And just maybe I'm to blame for all I've heard

But I'm not sure

I'm so excited, I can't wait to meet you there

But I don't care

I'm so horny, that's okay, my will is good

Yeah, yeah

Yeah

I like it, I'm not gonna crack

I miss you, I'm not gonna crack

I love you, I'm not gonna crack

I killed you, I'm not gonna crack

I like it, I'm not gonna crack

I miss you, I'm not gonna crack

I love you, I'm not gonna crack

I killed you, I'm not gonna crack

I'm so happy, 'cause today I've found my friends

They're in my head

I'm so ugly, that's okay, 'cause so are you,

We've broke our mirrors

Sunday morning, is every day for all I care,

And I'm not scared

Light my candles, in a daze, 'cause I've found God

Yeah, yeah

Yeah

I like it, I'm not gonna crack

I miss you, I'm not gonna crack

I love you, I'm not gonna crack

I killed you, I'm not gonna crack

I like it, I'm not gonna crack

I miss you, I'm not gonna crack

I love you, I'm not gonna crack

I killed you, I'm not gonna crack

Ništa manje opasna i razarajuća nije bila ni In bloom (slengovski izraz za sjebanost). Pesma In bloom predstavljala je zapaljiv, veoma ironičan i sarkastičan komentar Kurta Kobejna na sve one ljude koji su voleli i pevali Nirvanine pesme bez ikakvog razumevanja, brutalan napad na sve folirante koji su se kačili na andergraund fazon kada je on isplivao iz svojih mračnih katakombi s kraja osamdesetih sa Nirvaninim debi albumom Bleach i uzdigao se na nivo neviđene popularnosti i komercijalnosti izlaskom ultimativnog albuma Nevermind, godine 1991..

Nisam želeo da dopustim svom egu da prizna da smo jedan odličan bend, da zaslužujemo u potpunosti svu pažnju koju smo dobijali, da kažem da smo bolji od 99% svega što je tada bilo komercijalno. Mislim, znao sam da smo najmanje 100 puta bolji od jebenih Guns’n’ roses i Whitesnake ili bilo kojeg sličnog sranja. Samo mi je bilo krivo zbog toga što u andergraundu postoje mnogi bendovi koji su jednako dobri kao mi, mnogi i bolji, a mi smo jedini kojima se poklanja pažnja. Bilo mi je žao što smo mi jedini bili izloženi široj publici.

Objašnjavajući smisao pesama Nirvane poput In bloom Kobejn je rekao da se one odnose na njegov prezir prema otrovima, mačo muškarcima i nasilnicima. Odrastajući u maloj sredini rodnog Aberdina (koji nikad nije voleo, a koji ga istovremeno nikad nije prihvatao i razumeo), kraj Sijetla, sredini koja je imala jako malo razumevanja prema drugačijim ljudima i shvatanjima života (od onog tipično palanačkog, malograđanskog), Kurt je u ranoj mladosti stvorio vlastiti svet i uobličio ga na sledeći način: Odlučio sam da živim život zapuštenika, da se ne družim ni sa kim, jer se nisam mogao nositi sa njihovom glupošću. Prvobitno napisana kao žestoka hardcore punk stvar In bloom je nastala kao reakcija na sve veći broj ljudi izvan underground muzičke scene, koji su posećivali koncerte Nirvane nakon objavljivanja njihovog prvog albuma Bleach, a koje je Kobejn prezirao, o čemu svedoče stihovi He’ s the one who likes our pretty songs, and he likes to sing along and he likes to shoot his gun but he knows not what it means. Konačna, sporija verzija pesme koja se našla na albumu Nevermind, naišla je na odličan prijem kod šire publike, i bitno je doprinela komercijalnom uspehu albuma.

Bitlsi devedesetih, Nirvana Kurta Kobejna, isprljani durovima, izronivši iz subverzivnih i mračnih katakombi andergraunda Amerike prosvetlili su svet rokenrola nizom besmrtnih numera, bisera za sva vremena. Bile su to, pre svih, sledeće pesme: About a girl (bitlsovski lepršava, ljubavlju obojena, perfektna kombinacija andergraund beskompromisnosti i pop rok melodičnosti – kombinacija koju će Kobejn dovesti do savršenstva, ujedinivši pankersku ogoljenost i melodični pop klasicizam), Smells like teen spirit (buntovna, nihilistična himna devedesetih), In bloom (sarkastični osvrt na naivnu idiličnost šezdesetih), Lithium (odraz Kobejnovog čudesnog trenutka sreće i jedinstvene lirike), Polly (još jedan vanvremenski pop biser u kobejnovskom grandž maniru), Something in the way (ogoljena životna priča, aberdinski bluz Kurta Kobejna lutalice), Scentless apprentice (zastrašujući zvučni pank rok udar na rubnim područjima mizantropije i haosa), Heart-shaped box (hiper senzibilna, očaravajuća, melanholična, bolno iskrena i dirljiva), All apologies (gotovo romantična, posvećena supruzi Kortni Lav i tek rođenoj ćerkici Frensis Bin), Rape me (brutalno surova, sarkastična, posvećena sistemu dušebrižnika i silovatelja kreativnih i drugačijih od proseka), Lake of fire (jedan od besmrtnih, opraštajnih unplugged osvrta na sjajne Meat puppets), The man who sold the world (unplugged posveta princu metamorfoze Davidu Bowieu, njegovom obolelom bratu i svima onima koje je svet nepravedno odbacio proglasivši ih ludima. neopisivo senzibilna i dirljiva stvar) i Where did you sleep last night?, vanvremenski bluz mitskog lutalice Huddie Leadbellyja, ostavljen za sam kraj Kobejnove čudesne ovozemaljske misije, nešto tako moćno, iskreno, osećajno i dirljivo da prevazilazi moć reči i bilo kakve relevantne deskripcije, čisto krvareće bluz srce i opraštajni krik jedne neshvaćene, ranjene duše.

Kao reakciju na neočekivani uspeh pesme i odličan prijem kod onih na koje se pesma odnosi i koje ismeva, bend je snimio čuveni crno – beli spot, koji prikazuje Nirvanu kao boys bend, a trojac kao dobre momke, sa urednim frizurama i skupim odelima, koji poput kultnih pop bendova iz šezdesetih, pevaju pesmice hiljadama napaljenih devojčica, koje u euforiji urlaju iz sveg glasa i bacaju bruseve na stejdž. Da bi dodatno isprovocirali homofobičnu gomilu kojoj se sarkastična In bloom obraća, bend se u jednoj od verzija spota pojavljuje u haljinama. Šok za sistem bio je kompletan – čisti, beskomropisni, ironično brutalan i sarkastičan underground Kurta i ekipe.

Počeo sam da primećujem sve više prosečnih klinaca na našim koncertima, a ja ih zaista nisam želeo na svom koncertu. Na kraju su stvarno počeli da mi idu na živce. Postao sam totalno odvratan, pokazivao sam svoj penis i oblačio se u haljine i stalno sam bio totalno pijan.

Iz oštrice, tanane niti koja neprestano varniči i deli dve nepomirljive strane i stava - blještavilo i laž industrije zabave, s jedne, i nezavisni, slobodarski duh alternative, s druge strane, izbija niz vanvremenskih pesama i unutrašnji sjaj autora, miris dečije duše. Jedna od najpopularnijih pesama sa albuma Nevermind je svakako Come as you are koja prvobitno i nije bila planirana za ovaj album. Ova pesma, na kontradiktoran način govori o tome kako očekujemo da se ljudi ponašaju. Kurt je svojevremeno došao na tačku gde je morao žrtvovati i poslednji deo sebe za svoju umetnost, jer je tako svet tražio od njega. Mislim da je to bio jedan od glavnih okidača zašto se on osećao da ne pripada ovom svetu i da bi svi bili sretniji bez njega – kaže Frances Cobain, ćerka pokojnog Kurta Kobejna u intervjuu za ugledni Rolling Stone. Lagane note i melodični ritmovi daju slušaocu privid uljuljkanosti i prihvaćenosti, da bi potom usledile reči No i don’t have a gun od kojih prolazi jeza. Kobejn je rekao da je želeo da ovom pesmom pokaže kako je njegova poezija pisana za svet a ne za pojedinca i kako u ovom poremećenom svetu ima mesta za svakoga. Ako umrete, vi ste potpuno sretni i vaša duša živi negde drugde. Ne plašim se smrti. Potpuni mir nakon smrti, kada postaneš neko drugi, to je najbolja nada koju možeš imati.

Underneath the bridge

The tarp has sprung a leak

And the animals I've trapped

Have all become my pets

And I'm living off of grass

And the drippings from the ceiling

It's okay to eat fish

'Cause they don't have any feelings

Something in the way, mmm

Something in the way, yeah, mmm

Underneath the bridge

The tarp has sprung a leak

And the animals I've trapped

Have all become my pets

And I'm living off of grass

And the drippings from the ceiling

It's okay to eat fish

'Cause they don't have any feelings

Something in the way, mmm

Something in the way, yeah, mmm

Koliko je album Nevermind dobar, svedoče hitovi koji se na njemu nalaze, a jedan od njih je svakako Lithium. Bila je to pesma Kurta Kobejna posvećena čoveku koji se okreće religiji usred suicidalnih, depresivnih misli. Iako je postojalo i mišljenje da je naziv ove kultne pesme referenca na izjavu nemačkog filozofa i ideologa komunizma Karla Marksa da je religija opijum za narod, sam Kobejn je objasnio da se pesma odnosi na čoveka koji se okreće religiji nakon smrti svoje devojke. Lithium je na najbolji mogući način akumulirao i izneo svu oslobobađajuću snagu nadahnutog besa Nirvane, spojivši kobejnovske krajnosti između nagomilane tišine i eruptivne eksplozije besa koje su dominirale u ključnim momentima njihovog celokupnog stvaralaštva, izvlačeći iz pomenute iskričave napetosti krajnosti emocija ono što je Nirvanu činilo posebnom, tako jedinstvenom kombinacijom poetičnosti brutalnosti, pop elemenata liričnosti i razarajućeg rokerskog besa, nihilistične energičnosti koja je rušila sve pred sobom izranjajući iz pupoljaka gotovo romantične liričnosti. Na razmeđi nežnog šapata i grmljavine razularenog besa egzistirala je kreativna tačka izvorišta Nirvanine nepresušne energije i jedinstvenosti ugođaja koji nikog nije mogao ostaviti ravnodušnim. Upravo je album Nevermind najbolje oslikao svo to bogatstvo krajnosti – tišine i buke. Ovo četiri minuta dugo remek delo stoji rame uz rame sa nosiocem Nevermind albuma, pesmom Smells Like Teen Spirit. Pesma govori o čoveku koji ostaje bez ljubavi svog života, koju odnosi smrt, a koji izlaz iz patnje pronalazi u religiji i Bogu. Sam naziv pesme – Lithium, uvodi nas u čudesni svet dramatike Kurta Kobejna, sve njegove unutarnje lomove, traume, besove i moguća rešenja istih, potragu za unutrašnjim mirom koji do kraja nije pronašao. Litijum je lek koji zapadni psihijatri koriste za lečenje manijakalno-depresivne psihoze, tzv. bipolarne psihoze. Mentalna bolest je problem, a bipolarnost, dobro i zlo i večita bitka između ta dva pola, dve ljudske krajnosti, su u samoj srži Kobejnovog života, srži njegovog kreativnog pripovedanja i dramatike koja je stalno plutala u nekom čudesnom svetu između krajnosti. Na kraju svega nalazila se brutalna ironija između redova neobičnih stihova, autorov nemilosrdni sarkazam i nihilistični osvrt na depresiju i bespomoćnost razrešenja bilo kojeg ozbiljnijeg čovekovog egzistencijalnog i duhovnog problema, ponor tame savremenog sveta bez empatije. Akter iz pesme uzima religiju kao lek litijum, kako bi pronašao izlaz iz ništavila u kojem se našao i kako bi pronašao snagu da ne pukne i ne pođe za onom koje više nema. Pesma počinje lagano, uz zvuk gitare i čuveni stih: I’ m so happy because today I found my friends they’ re in my head, a kako odmiče poprima brži i energičniji ritam, koji prati Kobejnovo urlanje u toku strofe, dok pesma završava uznemirujućim stihovima poput I miss you I’m not gonna crack koji čine da žmarci prođu kroz kičmu. Sam autor pesme i pevač Nirvane, Kurt Cobain, počinio je samoubistvo nakon više godina zavisnosti od heroina. Sumnja se, mada nikada nije potvrđeno, da je i on bolovao od bipolarnog poremećaja. The story is about a guy who lost his girlfriend, I can’t decide what caused her to die, let’s say she died of AIDS or a car accident or something, and he’s going around brooding and he turned to religion as a last resort to keep himself alive. To keep him from suicide. U stihovima: I like it. I’m not gonna crack. I miss you. I’m not gonna crack. I love you. I’m not gonna crack. I kill you. I’m not gonna crack kao da se Kobejn nalazi u maničnoj fazi, u kojoj misli lete bez pauze i reda (racing thoughts). Jedno je ipak sasvim sigurno - pesma Lithium je jedini litijum koji se obavezno uzima bez recepta, u situacijama kada smo na ivici da puknemo.

Jако сам срећан јер сам данас

пронашао своје пријатеље

Они су у мојој глави

Тако сам ружан, али у реду је

јер си ружан и ти

Поломио сам сва огледала

Недељно јутро је сваки дан

што се мене тиче

И нисам уплашен

Палим своје свеће, омамљен

Јер сам пронашао Бога

Да, да, да, да

Да

Толико сам усамљен, али то је у реду

Обријао сам своју главу

И нисам тужан

И можда сам само

ја крив за све што сам чуо

Нисам сигуран

Тако сам узбуђен

Не могу да дочекам да те сретнем тамо

И брига ме

Толико сам напаљен, али у реду је

моја воља је добра

Да, да, да, да

Да

Свиђа ми се то, нећу пући

Недостајеш ми, нећу пући

Волим те, нећу пући

Убио сам те, нећу пући

Свиђа ми се то, нећу пући

Недостајеш ми, нећу пући

Волим те, нећу пући

Убио сам те, нећу пући

Тако сам срећан јер сам данас

пронашао своје пријатеље

Они су у мојој глави

Тако сам ружан, али у реду је

јер си ружан и ти

Поломио сам сва огледала

Недељно јутро је сваки дан

што се мене тиче

И нисам уплашен

Палим своје свеће, омамљен

Јер сам пронашао Бога

Да, да, да, да

Да

Свиђа ми се то, нећу пући

Недостајеш ми, нећу пући

Волим те, нећу пући

Убио сам те, нећу пући

Свиђа ми се то, нећу пући

Недостајеш ми, нећу пући

Волим те, нећу пући

Убио сам те, нећу пући

Tekst Kobejnove numere Polly, jedne od legendarnih sa neprevaziđenog, kultnog albuma Nevermind bio je napisan na osnovu stvarnog događaja u Takomi, iz juna 1987., kada je izvesnu, 14 godina staru devojčicu, koja se vraćala sa koncerta uhvatio manijak, potom je silovao i držao je obešenu o krov svoje kolibe mučeći je na razne načine.

Imam molbu za naše fanove. Ako bilo ko od vas mrzi homoseksualce, žene ili ljude druge boje kože, molimo vas da nam učinite jednu uslugu - ostavite nas jebeno na miru. Prošle godine su dvojica propalih proizvoda sperme i jajašca silovala jednu devojku dok su pevala našu pesmu Polly. Teško mi je da živim sa saznanjem da se u našoj publici nalazi takav plankton, napisao je Kobejn u posveti na albumu Incesticide.

Silovanje je bila jedna od stalnih Kurtovih tema (kao i svaka druga vrsta nasilja i nerazumevanja, bile one fizičke ili duhovne prirode). Posebno je bila interesantna jedna Kobejnova izjava na tu temu, koja je snažno uzburkala duhove feministkinja. Naime, Kurt je rekao da ne treba žene učiti kako da se brane od silovatelja, već treba muškarce naučiti da ne siluju žene. Izjava je napravila totalni haos, kao i većina onoga što je Kurt činio, pevao, radio u javnosti ili privatnom životu kao neko natprosečno inteligentan, kreativan, buntovan, slobodan i u svakom smislu drugačiji od mase, proseka uopšte.

Kobejn je napisao mnoge pesme pre nego što su ugledale svetlost dana na albumu Nevermind, ali je pesma Drain You, nastala u studiju, za vreme rada na albumu. Iako, Kobejn nikad nije otkrio ko mu je poslužio kao inspiracija za pesmu, pretpostavlja se da je to bila Kortni. Po rečima Nirvaninog biografa: Drain you je ljubavna pesma ili bolje rečeno pesma o ljubavi. Bebe koje se pominju u pesmi predstavljale su: dve osobe svedene na stanje savršene nevinosti njihovom ljubavlju. Po rečima samog Kobejna stihovi pesme Drain you naterali su ga da: razmišlja o dvoje klinaca koji su u istom bolničkom krevetu. Tzv. medicinske teme o bolestima i lekovima postale su vremenom jedna od centralnih tema Kobejnovih turobnih pesama. Kobejn je jednom prilikom izjavio da je pesma Drain You jedna od najboljih Nirvaninih pesama i da je sviraju na gotovo svakoj svirci. Kobejn je, u intervjuu za Roling Stone magazin iz 1993. godine, rekao: I think there are so many other songs that I’ve written that are as good as ‘Smells Like Teen Spirit’, like ‘Drain You.I love the lyrics, and I never get tired of playing it. Maybe if it was as big as ‘Teen Spirit,’ I wouldn’t like it as much.

Naslov pesme On a plain je bila neka vrsta Kurtove igre rečima, jer je neko može pročitati i kao air plain. Kobejn objašnjava da je tekst nastao u vreme kada sam stalno putovao avionom na relaciji Olimpija – Njujork – Los Anđeles, zato što su mnoge kompanije očajnički želele da moj bend potpiše za njih. Na neki način to sam ja koji se stalno žali i kuka zbog svega što mu se dešavalo, a, u stvari, sve je za mene ispalo bolje nego sam ikada smeo i da pomislim. Snimatelj albuma Nevermind Butch Vig nazvao je On a plain sjajnom pop pesmom. Po rečima samog Kurta: bila je to pesma o klasičnom otuđenju i ispala je na kraju snimanja previše čista, lirična čime on nije bio nimalo zadovoljan tvrdeći da su je mnogo bolje svirali uživo i da je izgubila na prvobitnoj čvrstini.

Nevermind je album koji je Nirvanu učinio svetski poznatim grunge rock bendom, ali i učinio da stvari na svetskoj muzičkoj sceni više nikada ne budu iste. Something in the way je poslednja, dvanaesta po redu pesma na albumu, koja je savršeno zaključila ovo muzičko remek delo, i koja pokazuje drugu, nežniju i emotivniju stranu Nirvane, a naročito Kobejna, koji rečima poput Underneath the bridge, turp has sprung a leak, and the animals I trapped have all become my pats secira svoju prošlost i otkriva detalje iz svog detinjstva, i kako je, dok je lutao kao beskućnik rodnim Aberdinom, spavao pod mostom, dok su mu jedino društvo pravile životinje koje bi ulovio. Po rečima samog Kobejna pesma sadrži mnogo jače i intenzivnije slike nego što je bilo moje samo iskustvo, jer sam nekako zamišljao da živim ispod tog mosta i da umirem od side, da sam tako bolestan da ne mogu uopšte da se pomerim i da nemam nikakvu drugu kuću sem ulice. Ta pesma je refleksija o tome kako sam zamišljao takav život. Iako je emocija iz pesme uhvaćena u studijskoj verziji, uživo unplugged izvođenje pesme na MTVu, u Njujorku 1993. godine, smatra se najboljom.

Испод моста

шатор прокишњава

Животиње које сам уловио

су постале моји љубимци

Живим од траве

и капи са плафона

У реду је да једете рибу

Јер она нема никаквих осећања

Нешто на путу, ммм

Нешто на путу, да, ммм

Испод моста

шатор прокишњава

Животиње које сам уловио

су постале моји љубимци

Живим од траве

и капи са плафона

У реду је да једете рибу

Јер она нема никаквих осећања

Ploča Nevermind ostaje jednim od ključnih albuma devedestih, kao i rock istorije uopšte. Prikazala je svojom kreativnom lepotom snagu jednog genijalnog autora i čoveka, stavove i rezignaciju jedne izgubljene generacije, izbacila underground na svetlost dana i oduvala mediokritete. Autor većine pesama, gitarista i pevač, ideolog benda, albuma i pokreta - Kurt Cobain, otišao je svojevoljno 5.aprila 1994., upisavši se zauvek u besmrtni klub 27, praveći na nebu neviđenu žurku i društvo velikanima kao što su Morrison, Johnson, Hendrix, Zappa, Lennon ili Jones. U amanet je ostavio bolnu poruku o empatiji teško obolelom bezdušnom svetu (potpisanu sačmaricom marke remington i vlastitom krvlju!), kao i vanvremensku muziku koja putujući kroz beskraj prostorvremena osvetljava put i ulazi u srca svih onih koji mogu da je osete i radosno prihvate.

Cobainov punk-rock je zaista bio Božiji dar, večiti podsticaj za istinske rock and roll misionare, autore nekih novih, budućih ploča koje će jednog lepog dana promeniti sve(t).

by Mici Zibi, april 2013., Apathy city